K N J I G A   P R V A

U Sudskomedicinskom institutu Medicinskog fakulteta u Beogradu zašumela je voda u velikim starim lavaboima i dva mlada čoveka u belim mantilima iskusnim pokretom skinuše gumene rukavice i počeše da peru ruke. Šuštanje vode povremeno je bilo praćeno metalnim zvukom obdukcionih instrumenata, koje je savesno, po ko zna koji put, stari službenik zavoda ređao u metalne kutije. Bio je to njegov svakodnevni posao, da pripremi i steriliše instrumentarijum za idući dan. Sutra će biti još nekoliko obdukcija u kojima se traži sudskomedicinska ekspertiza: jedan utopljenik, naprasno preminula žena i mladić od 17 godina, nastradao u saobraćajnoj nesreći. Potrebno je utvrditi uzrok smrti, koji nije bio jasan. Obdukciju će vršiti opet, neki drugi, apsolventi medicine da bi pokazali svoje znanje ili neznanje. Čika Mitu poznavale su generacije doktora medicine, pa je i sadašnji profesor i šef Instituta polagao ispit obdukujući preminulog koga je čika Mita, tada još mlad čovek, spremio za tu obdukciju. Sudska medicina je jedan od poslednjih ispita na medicini. Ako ga položiš, postaješ doktor, a ako ne, pokunjen se vratiš knjizi da bi kroz koju nedelju ili koji mesec ponovo oprobao sreću.

Šuštanje tople vode je umirivalo. Toplota se sporo vraćala rukama koje su nekoliko sati neprekidno bile u gumenim rukavicama u dodiru sa hladnim metalnim instrumentima, hladnom vodom i hladnim telom preminulog. Kroz visoke prozora amfiteatra prodiralo je toplo majsko sunce i video se krajičak plavog neba. Bio je prelep topao prolećni dan. Ruke mladih budućih lekara bile su još uvek hladne i pored tople vode. Uzrok toj hladnoći nije bio samo njihov rad u amfiteatru Sudskomedicinskog instituta. Ispit je ispit. Ma koliko da je čovek za njega dobro pripremljen, uvek mu se čini da ne zna sve. Poznat je osećaj hladnoće, ubrzanog rada srca, jeze, kod nekih čak i groznice uz lako podrhtavanje muskulature, i hladne, vlažne, tek ponekad suve ruke – sve to prati ovo specifično stanje koje studenti nazivaju tremom ili zortom, a studenti medicine „stručno“ – „useritisom“. Student medicine preturi mnoge ispite preko glave, ali na tremu se ne stiče imunitet.

Pri svakom polaganju ispita ovi simptomi ponavljaju se u svoj svojoj jačini. „Simptomi“ mogu da budu vrlo burni ukoliko je predmet koji se polaže težak, a profesor strog, komplikovan ili namćor, pa traži dlaku u jajetu. Dobar deo takvih profesora sticao je načinom ispitivanja renome, ulivao strah i postajao bauk za studente. Ispitna pitanja bila su tako konstruisana da nisu predstavljala samo proveru znanja studenta, nego su zahtevala visprenost, duhovitost i snalažljivost. Takvim čudnim pitanjima, koja se nisu mogli naći u knjigama, uterivali bi ti profesori „strah u kosti“ studentima. O njima i njihovim ispitnim pitanjima pričale bi se priče „strave i užasa“, kojima svaka generacija ponešto doda, pa se sve te priče i anegdote prepričavaju i prenose sa generacije na generaciju.

Oni koji tek treba da polažu ispit, a i oni mlađi kojima je ispit kod takvih „na glasu“ profesora još daleko, slušaju i sa zavišću gledaju starije koji položiše ispit i pored svih tih „strahota“. Strah se povećava sa približavanjem ispita, dostižući kulminaciju na sam dan ispita. Kod nekih strah traje samo dok se ne sedne pred profesora i ne čuje prvo pitanje, a kod nekih traje za sve vreme ispita. Ima, naravno, i onih finih profesora kojima ovakav „autoritet i renome“ nije potreban. Ima ih skoro na svakom fakultetu. Studenti ih iz milošte nazivaju „studentske majke“. Opisano, čudno predispitno i ispitno stanje, trema ili „useritis“, obuzima kandidata i kod takvih profesora, i to iz želje da se ne obruka, da profesora ne razočara, da ne izgleda kao da se želi iskoristiti dobrota. Između ove dve krajnosti ima čitav niz varijanata. Simptomi po završetku ispita nestaju, zaboravljaju se, a i retko se priznaju. Studentkinje reaguju burnije, osećajnije i iskrenije, pa je njihov strah uočljiviji. Deo muškе studentske populacije, onaj nepoverljiviji, ovo stanje kod koleginica naziva „taktikom“, naročito ako su profesori muškog roda.

Nikola i Branko osećali su da im se toplota sa ruku polako razliva po celom telu i činilo se kao da im se ne žuri da prekinu sa pranjem ruku. I jedan i drugi su dosta truda i napora uložili da pripreme što bolje ovaj ispit. Bili su vredni studenti sa iskustvom u polaganju ispita. Ipak, bio je ovo zadnji težak i obiman predmet, koji se sastojao od usmenog i praktičnog dela ispita. Usmeni su polagali još pre tri dana. Praktični ispit je odlagan, jer nije bilo umrlih kod kojih je tražena sudskomedicinska obdukcija. Dolazili su svakog jutra i vraćali se neobavljenog posla, a neizvesnost, hoće li se moći obdukovati i da li će se obdukcija uspešno obaviti, trajala je.

Uspeh je zavisio od spretnosti onog ko obdukuje i od tačnosti nalaza. Morao se pronaći tačan uzrok smrti. Ukoliko bi im se desilo da ne polože sa uspehom ovaj ispit, osim što bi ga još jednom morali polagati, izgubili bi mogućnost da u junskom roku odu u SOŠ[1]. Odlazak u vojsku bio bi odložen, pa bi tri meseca bila izgubljena.

Oba apsolventa jedva su čekali da postanu lekari, da već jednom počnu da primenjuju stečeno znanje, da počnu da se sami staraju o bolesnom čoveku. Uvek se mlađima čini da će oni to obavljati bolje, humanije i uspešnije nego njihove starije kolege. Bilo je već vreme, studije medicine traju dugo, a oskudica posle rata bila je velika, pa se žurilo da se što pre osamostali i da bi se oslobodio roditeljski budžet, ionako tesan.

Obojica u istom trenutku laktom zatvoriše česme. Voda prestade da teče. Obrisaše ruke i skinuše zaštitnu kecelju. Najteže je bilo čekati dok se ne dobije rezultat ispita. Koštalo je to živaca.

–       Pa, dozvolite, gospodine kolega, da vam ja kao prvi čestitam zvanje doktora medicine, Nikola priđe i čvrsto ga zagrli, te se poljubiše tri puta.

–       A šta će moj kolega ako profesor Milanović ne deli Vaše cenjeno mišljenje, pa u indeks zapiše peticu?

–       Vaša dijagnoza, kolega, nije tačna iz dva razloga. Prvi, jer smo mi oduvek bili dobri studenti, pa nam se to ne događa. Drugi razlog je to što znam da su moji roditelji pripremili svečani ručak, pa, u slučaju da je vaša dijagnoza tačna, izložismo ljude nepotrebnom trošku u ovakvim teškim vremenima.

Nikolino izlaganje prekide dolazak sekretarice, koja je nosila dva indeksa u ruci i odmah sa vrata uz osmeh reče:

–       Čestitam, obojica ste položili.

Branko i Nikola uzeše svoje indekse, radosno se zahvaljujući sekretarici, pa izleteše iz Sudskomedicinskog instituta na toplo majsko sunce. Neko vreme su ćuteći išli ka klubu medicinara da Nikola javi svojima telefonom da je ispit položen i da zajedno vide ima li nekog od kolega sa iste godine da sa njima podele radost.

–       Nikola – zasvetlucaše Brankove plave oči kroz stakla naočara – da li se ti osećaš drukčije nego jutros kad si se probudio, brijao i išao na fakultet trolejbusom? Osećaš li se sada stvarno kao doktor? Za sve vreme studija, ispita, ishrane u studentskoj menzi i potucanja po studentskim domovima, maštao sam o ovom trenutku. Sanjao sam ga noću, a sada ne mogu da se radujem. Nekako sam prazan. Zar je moguće da se neko oseća ovako? Pa, gde je ta radost? Skoro da mi se čini da sam se više radovao poslednjih meseci kada su naše kolege polagali Sudsku nego što se sada radujem.

Nikola zagrli Branka, pa uz smeh reče:

–       Ma, ovog trenutka i ja o tome razmišljam. Vidiš, ja sam na takvu prazninu navikao. Kad god sam nešto žarko želeo i to konačno dobio, uvek sam se tako osećao, prazno. Ah, pa zar ja jednom dr Bankoviću, koji ima desetku iz psihijatrije, treba to da objašnjavam?

Utom uđoše u klub. Poručiše dve kafe i sedoše na visoke barske stolice. Nikola uze telefon ispred sebe, okrete broj, pa dobivši vezu iz najdubljeg basa, progovori:

–       Halo, ovde doktor Nikola Vajnberg. S kim imam čast?

Sa drugog kraja žice čuo se radostan glas. Uz osmeh nastavi:

–       Jeste, bako, gotovo je. Molim te, javi mami i tati da će gospoda doktori izvoleti stići na ručak oko dva sata. Ljubim te!

Započe galama u klupskoj prostoriji, jer su prisutni čuli deo razgovora preko telefona. Nikola i Branko se jedva odbraniše od čestitanja i poljubaca. Naručiše kafe i sokove za prisutne, a Branko preuze telefon da se javi svojoj devojci Miri, a zatim Nikola svojoj devojci Vesni. Onda se iskradoše iz kluba i pođoše ka izlazu Medicinskog fakulteta.

Sunce je sijalo, bilo je toplo, drveće već odeveno u svoje zeleno ruho, neko već procvetalo. Bio je to jedan od onih divnih prolećnih beogradskih dana. Studenti su sedeli oko dekanata čekajući da prijave svoje ispite za junski rok, uživajući na toplim zracima sunca, posmatrajući defile studentskog sveta koji je prolazio, tom glavnom pešačkom saobraćajnicom Medicinskog i Stomatološkog fakulteta. Studenti i studentkinje, „ljudi u belom“ – mladi lekari i lekarke, koji su se od studenata razlikovali izvezenom titulom na levom džepu doktorskog mantila ili bluze, blještavo belim i ispeglanim. Studentski su bili izgužvani od nošenja u tašni kada se išlo na studentske vežbe i klinički staž, sivkasti. Ulica kraj dekanata, koja je nosila ime osnivača Medicinskog fakulteta, doktora Subotića, ličila je na neku vrstu korzoa. Tu su se zakazivali sastanci, tu si uvek mogao svakog da sretneš i čuješ sve novosti sa ispita, sve studentske tračeve i sve alarmantne vesti, ali i najnovije viceve. Tu se divilo lepoti koleginica, koje su pronosile tuda sebe, svoje nove haljine, cipele, frizuru i kobajagi nezainteresovano pokušavale da pronađu izabranika srca svoga. U toj gomili sveta, od brucoša do docenata i profesora, jedino su pacijenti žurili ka nekoj klinici i izgledali ozbiljni, zabrinuti i ćutljivi. Oko njih je bila mladost, žagor, dobacivanje onih koji su se spremali da ih leče ili su ih već lečili.

Na izlasku sa Medicinskog fakulteta Nikola zastade kraj otvorene gvozdene kapije sa debelim rešetkama koje su podsećale na rešetke zatvorskih ćelija. Okrete se Branku.

–       Burazeru, daj da sednemo na klupu prekoputa u parku. Koliko puta sam to poželeo, da sednem i da zatvorim oči, da pustim da me sunčevi zraci miluju i da zaboravim sve oko sebe. To nismo često mogli. Uvek smo nekud žurili.

Popeše se na mali plato parka, nađoše slobodnu klupu i tek tu pod zracima toplog sunca počeše da se opuštaju. Okružio ih je miris vresa, sveže pokošene trave i dečji žagor iz udaljene gomile peska, gde su mališani sa kanticama i lopaticama gradili, igrajući se, svoj svet. Nikola izvadi „filter 57“ koji mu je baka krišom ugurala u džep kada je jutros pošao na ispit. Pred ocem još nije pušio. Zapali cigaretu, uvuče dim duboko, a zatim ga lagano ispusti kroz nozdrve, da lebdi i iščezava. Zatvorivši oči zagnjuri se u sebe, u svoju „dijateku“[2], kako je imao običaj da kaže. Branko je takođe zatvorio oči i otišao nekim svojim putem.

 

0 1 / 0 2

Kapija sa rešetkama na ulazu podseti Nikolu na njegov prvi dolazak na ovaj fakultet. Negde, u nekom već starom albumu, postojala je čak i slika te gvozdene kapije, gde se on video kroz rešetke koje kao da je hteo rukama da raširi i prođe kroz njih, a u daljini su se videle zgrade klinika od kojih je Nikola bio odeljen rešetkama. Bilo je to sećanje iz 1949. godine kada je završio maturu, pribavio sva dokumenta za upis na fakultet – Medicinski, naravno, jer nijedan drugi nije dolazio u obzir. Nažalost, isprečile su se ove rešetke i Nikolu nisu primili te godine na medicinu.

Mnogi njegovi drugovi iz gimnazije su se do zadnje dve godine pred maturu kolebali. Gde otići? Šta studirati? On taj problem nije imao. Činilo mu se da je, od kad zna za sebe, oduvek želeo da bude lekar. Ne, nije baš od kad zna za sebe. Priseti se da je u detinjstvu želeo da bude pop, pa su mu pravili kadionice. Kadio je danima kuću pevajući crkvene pesme. Nekako pred Drugi svetski rat želeo je da bude oficir, no ta želja ga je brzo prošla.

U prvom razredu gimnazije u Jagodini 1942. godine, u najtežim danima okupacije, Nikola je živeo jedan, za to vreme, čudan život. Otac mu je bio službenik, premešten iz Beograda u Jagodinu po potrebi službe. Jagodina, u srcu bogate Šumadije, nije bila ugrožena kao mnogi drugi gradovi širom Jugoslavije. Rat se nije osećao u svoj svojoj strahoti. Grad i okolina bili su van sukoba partizana, dražinovaca i Nemaca. Škole su nekako uspevale da, iako u skučenom prostoru (mnoge škole su Nemcima služile kao kasarne), redovno drže nastavu. Dečaci su se posle nastave sakupljali, igrali se krpenjačom, igrali se rata, no Nikolu je to malo zanimalo.

U centru grada bila je velika knjižara. Njen vlasnik držao je pored knjižare i veliku biblioteku iz koje su se mogle pozajmljivati knjige za čitanje. Gospodin Čehov, kako se zvao vlasnik knjižare, bio je Rus, očev prijatelj i zemljak, emigrant. Dakle, gospodin Čehov, daljni potomak ruskog književnika, obrazovan i vrlo drag čovek, birao je mladom Nikoli znalački knjige koje su odgovarale njegovom uzrastu. Strahote rata kao da nisu stizale do njega. On je živeo u svetu Turgenjeva, Tolstoja, Puškina, Ljermontova, Dime, Viktora Igoa, Čarlsa Dikensa, Zilahija, Laze Lazarevića i Stevana Jakovljevića. Jednog dana gospodin Čehov pruži mu novu knjigu njemu nepoznatog pisca Kronina – da, baš Kronina. „Citadela“ je izvršila definitivan preokret u njegovom izboru poziva. Lečiti čoveka, pomoći mu, spasti ga, omogućiti mu da živi – zar ima nečeg uzvišenijeg, humanijeg i plemenitijeg na svetu? Živeti da bi se pomoglo bližnjem – uvek i u svakom trenutku – znači živeti, znači postojati, mislio je on završavajući čitanje „Citadele“. Bila je to autobiografija Kronina, koji je bio lekar.

Profesor književnosti zada nekako u to doba pismeni zadatak sa temom „Šta želiš da budeš kad odrasteš“. Dva časa su bila malo Nikoli da objasni šta on želi da bude kada odraste. Kada je zvono označilo kraj drugog časa i kada je profesor počeo da skuplja sveske, njemu se učinilo da još ni pola toga nije napisao. Sav nesrećan dodao je rečenicu da bi zaključio zadatak: „Trudiću se i učiti da bih bio odličan đak, jer želim da postanem dobar lekar. Samo to, i ništa drugo, želim da budem kada odrastem“.

Došavši kući sav nesrećan, ispričao je majci, koja je bdela nad njegovim učenjem, da je danas pisao pismeni koji nije uspeo da dovrši, pa čak ni da ga pročita i da će verovatno dobiti lošu ocenu. No, na sledećem času književnosti profesor, podelivši sveske, zagleda se kroz prozor. I dok su ostali đaci tražili svoje ocene u svesci i vajkali se, jer je bilo dosta slabih ocena, Nikola je ćuteći gledao pred sobom u prazni gornji deo klupe, jer on nije dobio svoju svesku. To je kod gospodina profesora Manevića značilo da si promašio temu pa će sada profesor da analizira zadatak uz pomoć ostalih učenika. Bolje rečeno da te sravni sa zemljom.

Zagledan negde u daljinu – profesor Manević nikada nije gledao u učenike – naglo reče:

–       Nikola, ti si na ovom pismenom zadatku dobio peticu – pa, kao da se sam sebi pravda, nastavi – Čini mi se da sam ih svega nekoliko do sada dao. Pismeni zadatak ti je bez greške. Stil, rečenice, polet, prosto poezija u prozi! Čestitam ti, Nikola! Zaista, zaista dobar zadatak!

Uze zadatak sa svog stola i poče da čita naglas pred celim razredom. Nikola u prvom trenutku nije shvatio ništa, jer je verovao da je zadatak loš. Zatim je razumeo da je dobio odličnu ocenu, ali i da profesor Manević ne vidi u njegovom zadatku gramatiku, sintaksu, stil nego zaljubljenost svog učenika u najlepši poziv na svetu.

I eto, tada se to dogodilo i tu se ništa nije dalo izmeniti. Poziv je bio izabran već u nižoj gimnaziji. Obećanje da će se truditi i učiti održao je. Bio je odličan kroz celu gimnaziju, bio je oslobođen mature. No to nije bilo dovoljno, ne te 1949/50. godine kada je Jugoslavija sa predsednikom Titom na čelu rekla jedno „ne“ Staljinu i suprotstavila se rezoluciji Informbiroa.[3]

 

0 1 / 0 3

Nikola se trže i pogleda prema Branku, koji je duboko disao i slatko spavao pored njega. Nasmeja se, nežno ga gledajući, pa pogledavši na sat ustanovi da još ima čitav čas do vremena zakazanog za svečani ručak, prepusti se suncu i uspomenama.

Septembra te 1949. vratio se sa akcije „Autoput bratstvo-jedinstvo“ radi polaganja ispita u muzičkoj školi „Mokranjac“. Svirao je violinu u klasi profesora Dorijana. Ispit je položio sa odličnim uspehom. Ispitna komisija želela je da zna da li će nastaviti studije muzike i da li će na Muzičku akademiju. Njegov odgovor je bio bez razmišljanja:

–       Ja želim da studiram medicinu. A violinu? Nju volim, ali to ću nastaviti uzgred. Pokušaću.

Ispostavilo se da se tako ne može. Ni muzička škola „Mokranjac“ ni Akademija nije želela studente koji „sede na dve stolice“, pa se „muzička stolica“ Nikoli izmače. No to mu nije bilo važno. Važnije je bilo upisati se na Medicinski fakultet. O tome su gradom kolale razne priče. Svake godine se na medicinu prijavljivao sve veći i veći broj studenata. Primalo se prema uspehu iz gimnazije, tako da su odlični imali prednost. Te 1949. očekivao se još veći priliv studenata. Davani su saveti: „Dođi dan pre upisa, predveče, da bi bio među prvima po redu kada budeš predavao prijavu. Prijemna komisija prvih nekoliko stotina prima bez razmišljanja pa tek oko hiljaditog počne da pooštrava kriterijum“. Koji kriterijum? Tu su priče bile različite: radne akcije, društveno-politički rad, članstvo u Partiji ili SKOJ-u[4].

Međutim, taj zadnji „kvalitet“ Nikola nije uzimao ozbiljno, jer se on do tada cenio uvek samo kod slabijih đaka, a on je bio odličan. Otac ga je učio: „Učini sve da se posle ne kaješ“. Zato je rešio da veče uoči upisa ipak stane u red pred Dekanatom Medicinskog fakulteta, da čeka cele noći. Šalio se: „Kao za karte za utakmicu ili za operska gostovanja čuvenih diva“.

Ovo čekanje čitave noći bilo je za njega kao neka mala avantura. On i ovako i onako ima sve šanse da bude primljen. Bio je ubeđen u to. Aktivan omladinac, u Jagodini je bio u nekoliko sekcija: horskoj, tehničkoj i literarnoj, a bio je i urednik zidnih novina. I zbog toga i zbog odličnog uspeha, primljen je da u SKOJ. Skojevac je bio vrlo kratko, pa su ga izjurili.

Posle kraćeg vremena su ga opet predlagali nekoliko puta. Uspevao je da se izvuče. Otac Rus emigrant, koji je odstupio sa poslednjim Belim[5] trupama iz Rusije 1920. godine, odrekao bi ga se da je znao da je i „na kratko“ ušao u Partiju. Nikoli se svidela ta organizacija. Čitao je on „Kako se kalio čelik“, a i mnogi njegovi drugovi bili su skojevci. Otac mu je pričao mnogo o revoluciji, o Crvenima, koji su uništili sve ono što čoveka čini čovekom. A ovi koji sada dođoše[6] – ne, nisu oni ništa bolji. Našao se tako između dve vatre. Bilo je to doba kada se nije tako lako smelo odbiti članstvo u SKOJ-u. Bila je to čast. Odbijanje je značilo da ne želiš da pripadaš komunistima. To je bilo rizično, jer je važila maksima: „Ako nisi uz nas, onda si protiv nas“.

Rešio je Nikola da simulira nezrelog, nepouzdanog i neozbiljnog omladinca. Prvi razlog odbijanja bila je pobožnost, redovan odlazak u crkvu i slavljenje slave[7]. Dvojica drugova koji su ga predložili za kandidata, kad su čuli njegove razloge, zagledaše se u njega, opsovaše mu „mater blesavu“, pa ga ostaviše na miru.

Po povratku u Beograd 1946. godine, našao se u odeljenju ratom ometenih učenika. Bili su to demobilisani borci, dosta stariji. Neki među njima bili su članovi Partije i skojevci koji to postadoše još u vojsci. Posle izvesnog vremena opet ga predložiše kao odličnog đaka i omladinca da uđe u SKOJ. Pred početak sastanka poče neka kiša i grmljavina, te on reši da ne ode. Kada su ga sutra pozvali u komitet da im objasni zašto juče nije došao na sastanak koji je zbog njega bio sazvan, reče da se uplašio grmljavine pa nije došao. Stanovao je nepunih četiri stotine metara od gimnazije u kojoj se održavao sastanak. Digoše ruke od njega, „mamine maze“ koja se boji grmljavine, dok oni ratovaše i „krv liše za takve… bezveznike“.

Opet ga otpisaše, kao neizlečiv slučaj. U međuvremenu je preko leta veslao na Adi Ciganliji u „Crvenoj zvezdi“, pa je bio oslobođen akcija koje je omladina svake godine organizovala za vreme školskog raspusta na „dobrovoljnoj bazi“. Pred završetak gimnazije poče kampanja za akciju izgradnje autoputa Beograd–Zagreb. Omladinsko rukovodstvo istaknu jednog dana parolu: „Da li drug Nikola misli i ove godine da vesla?“ Posavetovaše ga neki „drugovi“: „Idi na akciju. Može lako da ti to bude presudno za prijem na fakultet“. Pa, po onoj očevoj „učini sve da se ne kaješ“ ode i Nikola na akciju.

Prestaja on tako pred dekanatom cele noći i beše šesti na spisku. Petnaest dana kasnije pred prepunim amfiteatrom Anatomskog instituta sekretar Fakulteta pročita brojeve primljenih, jer se brže čitao broj nego ime i prezime.

Činilo mu se kao da je to bilo pre nekoliko meseci. Strese se iako ga je majsko sunce grejalo, jer se seti svoje neverice kada su bili prozvani broj 2 pa 54. Broj 6 preskočiše. Čekao je on do kraja. Verovao je da je greška. Mislio je:

–         Na kraju popraviće grešku. Pročitaće moje ime i prezime sa izvinjenjem. Taj broj, to sam ja, svršeni maturant, odličan đak II muške gimnazije, gimnazije sa strogim kriterijumom i renomeom. A sada, eto, sa broja 2 na broj 54!

Amfiteatar se praznio. Srećni primljeni odlazili su nasmejani, a oni drugi ostadoše pred Anatomskim institutom, gde je bio i Dekanat, ne verujući da je, eto, sve to gotovo, da mogu da zaborave studije medicine, bar za ovu godinu, a možda i zauvek.

Tog podneva, kao i sada, sijaše sunce, i ovom istom ulicom kojom su malopre prolazili kao mladi lekari, prolazili su studenti, lekari i pacijenti. Fakultet je živeo svojim životom. Ko je mario za skok sa 2 na 54, ko je mislio o nekom broju 6? Niko, osim broja 6 koji je čvrsto rešio da mora biti lekar. Verovao je da je potreban ljudima kao lekar, jer on ima toliko ljubavi prema tom pozivu. Šta sad sa tom ljubavlju, kome da se obrati? Kome? Zašto se trudio i učio?

 

0 1 / 0 4

Trže ga Brankova ruka i uzvik:

–       Hej, grdiće nas tvoji, vreme je da krenemo. Ljutiće se, a ja sam gladan kao kurjak. Sinoć je u menzi bilo neko zelje sa krompirom. Za zelje rekoše da je spanać, a za krompir da je zimus promrzao, pa nam se može učiniti da je neko južno povrće, valjda afričko, zato što je tako crn. Uh, kada se samo setim da neću više morati da se hranim u studentskoj menzi, odmah počnem da se radujem. Tu, izgleda, leži zec! Vidiš, eto radosti što sam postao lekar, ne zbog diplome nego zbog menze!

Nikola se nasmeja Brankovom komentaru, pa krenuše da ulove trolejbus, koji su u ovo vreme bili dupke puni te retko otvarahu vrata na stanici kod fakulteta. Za veliko čudo ovog puta je bio prazan, kao da su i iz Gradskog saobraćajnog želeli da ova dva mlada lekara nagrade za sva ona čekanja, guranja, odrane cipele i iscepane džepove, dok su i po nekoliko puta dnevno odlazili i vraćali se sa fakulteta prepunim trolejbusima. Gradsko saobraćajno preduzeće nikada nije imalo dovoljno vozila i nikada se nije pridržavalo voznog reda. Umetnost je bila ući, ostati živ i izaći iz tramvaja, trolejbusa ili autobusa. Možda će se jednog dana ljudi pitati kako je nastao izraz „gužva kao u trolejbusu“.

Za vreme vožnje Nikola produži da se seća tih teških i tmurnih dana septembra 1949. Obijao je pragove rektorata, dekanata, raznih komiteta. Žalio se, jer je bio odličan učenik, dobar omladinac, a mnogi su i sa slabijim uspehom bili primljeni. Saznao je da sekretar Medicinske velike škole svakoga dana oko 12 časova daje obaveštenja zbog čega neko nije primljen. Otišao je da bar jednom čuje pravi razlog. U Dekanatu, pred vratima sekretara, bio je poveći red, čekalo se i čekalo. Svi ti mladi ljudi izgledali su umorno, nesrećno, izgubljeno i nekako odsutno. Bilo je i onih koji su zbijali šale, no one su izazivale kisele osmehe.

–       Šta se, momci, brinemo?! Na Pravnom i Filozofskom ima još mesta – neko dodade – na Veterini takođe, pa kad ne mogu da lečim ljude onda ću životinje. Kažu da su one zahvalnije, ne žale se.

Najzad se otvoriše vrata na kancelariji „druga sekretara“ te ih pustiše po dvadesetoro u jednu omanju prostoriju. Sačekao ih je sekretar stojeći, sa podsmešljivim izrazom u očima.

–       Šta je, narode? Niste primljeni, pa niste. Šta se tu može, ima i drugih fakulteta.

Neko iz grupe uspe da nadjača žagor pitanjem:

–       Zašto ja nisam primljen?

Sekretar se cinično nasmeja:

–       Pa zar ti misliš, majkoviću, da ja nemam ovde druga posla nego da svakom od vas dajem objašnjenja zbog čega ovaj ili onaj nije primljen. Zasedala je komisija dekanata gde su bili i vaši omladinski predstavnici. Svako je od vas bodovan, pa ko nije imao dovoljan broj bodova nije ni primljen.

Nikola ču svoj bas koji nadjača ostala pitanja:

–       Zovem se Nikola Vajnberg, broj prijave je 6. Zašto ja nisam primljen?

–       Kako reče, Nikola Vajnberg? Hm, čekaj da pogledamo – i otvori jedan debeo registar. –       Šest, reče…Pa evo, Nikola: odličan učenik – jedan bod; radna akcija, samo jedna, Nikola – pola boda; bavio si se i nekim aktivnostima u gimnaziji – jedan bod. Dakle dva i po boda. Malo, sinko, nisi daleko skočio: nisi član Partije, nisi skojevac. Šta ti ja mogu? Ovo je „crvena godina“. Trebaju nam svesni i izgrađeni studenti, to je naša buduća crvena inteligencija. Eto, dosta za danas, drugovi. Molim vas napustite moju kancelariju.

Nikola izađe među prvima.

–       U tom grmu znači leži zec. – Ču svog druga Zorana, takođe iz II muške gimnazije.

Visok, naočit mladić, takođe odličan učenik, sa kojim je bio na izgradnji autoputa, a koji isto nije imao „kvalitete“ da postane student „crvene godine“.

–       Nikola, to su naši prijatelji iz Komiteta škole napisali karakteristike koje su nas „udesile za Vrbicu“.

Ostade Zoran u hodniku da objašnjava, a on je uvek uživao u tome.

–       Oni, mediokriteti iz komiteta, nisu nas dobre učenike nikada „mirisali“. Mrzeli su nas što smo veslali u „Crvenoj zvezdi“, a nismo išli sa njima na akciju. Veslati treba mesecima, a na akciju se ide samo mesec dana…

Nikola napusti Dekanat i krenu kući peške. Razmišljao je usput:

–       Izgleda da je mama u pravu, treba nastaviti sa violinom i upisati Prava?

Otac Sergije držao se neutralno, nije davao nikakve savete, jurio je i razgovarao sa svojim prijateljima želeći da pomogne sinu.

Iz razmišljanja ga trže udarac po ramenu.

–       Nikola, imenjače, šta si se tako naoblačio, koje te muke more?

Nikola ugleda svog bivšeg direktora gimnazije iz Jagodine.

–       Šta je, moj odlični učeniče?! Šta si upisao? Šta studiraš?

Nikoli prekipe, sevnu očima, pa se iz njega izli odjednom kao bujica sve ono što se ovih dana u njemu sakupljalo.

–       Druže direktore, Vašeg odličnog učenika su najurili. Vi ste taj koji je svemu kriv, Vi ste nam govorili da je došla sloboda, da nema tatinih sinova koji će protekcijom završavati fakultete kao u onoj predratnoj „truloj Jugoslaviji“. Vi ste nam govorili da se u ovoj novoj, socijalističkoj Jugoslaviji ceni samo lični rad i trud, da su danas studije svima dostupne, „svakom po radu“, druže direktore. Spominjali ste nepravde koje su Vama u onoj staroj Jugoslaviji bile činjene jer ste pripadali komunističkoj omladini. Bili ste proganjani, zatvarani, borili ste se protiv režima, kapitalista i buržuja, ali su Vam ti kapitalisti i buržuji dozvolili da upišete i završite fakultet koji ste vi izabrali. Fakulteti nisu imali „bele“ ili „plave“ godine, kao danas „crvene“. Zašto nas, druže direktore, niste vaspitavali rekavši nam da trud i rad jednog učenika nije važan, da je važno biti skojevac ili član Partije, da će se u novom društvu ljudi lečiti politikom, mitinzima, sastancima i parolama, da je znanje sekundarno?!

Tu se zagrcnu i stade, osetivši kako mu se suze pojavljuju u očima. Kao kroz maglu, ugleda duguljasto lice svog bivšeg direktora sa otvorenim ustima, zanemelog i zapanjenog. Ugleda, možda mu se samo to učinilo, neki strah u očima, kroz njegove svima poznate naočare sa debelim staklima. Nastade tišina. Svet je prolazio oko njih. Direktor Vukićević se lagano okrete da vidi da li ih je ko čuo. Okrete se kao svi ljudi u to doba koji su govorili „nešto“ zbog čega se moglo otići u zatvor.

–       Nikola, šta se napravi od tebe? Prvo se smiri, pa mi ukratko objasni šta se dogodilo?

Nikola mu sada ukratko ispriča svoju muku. Direktor Vukićević je slušao, zatim naglo pogleda na sat, pa u Nikolu.

–       Moram da žurim, imam sastanak. Molim te, javi mi se sutra. Zapamti, Terazije 8, drugi sprat, oko deset. Mislim da ću onda biti slobodan, ali mi obećaj pre svega da više nećeš ovako praskati ni pred kim. Tvoj afekat razumem, ali drugi neće. Mislim da me razumeš, bio si mi jedan od najboljih učenika, što znači da nisi glup. Drugo, moraš mi dati obećanje da ćeš mi se sutra sigurno javiti. ‘Ajd’ zdravo do sutra.

 

0 1 / 0 5

Trolejbus zaškripa kočnicama i Nikola i Branko iziđoše na Terazijama i uputiše se kroz Nušićevu ulicu ka Kosovskoj, u kojoj je živeo Nikola sa roditeljima i bakom.

Na ćošku Dečanske ulice kupiše cveće i, popevši se na prvi sprat, zastadoše iznenađeni pred vratima na kojima je na sjajnoj mesinganoj ploči pisalo „Dr Nikola Vajnberg“. To se otac Sergije bio potrudio da još ranije naruči i sa ponosom okači tu mesinganu malu sjajnu pločicu koja se teško sticala, želeći da iznenadi sina. Branko se osmehnu šeretski, pa munu laktom Nikolu i zazvoni. Čuli su se odmereni koraci starog gospodina, kome se to nikada nije smelo reći, vrata se otvoriše, a Branko kao zapeta puška poče:

–       Molim vas, izvinite, mi smo iz SUP[8]-a, proveravamo zbog nekih šarlatana koji se izdaju za lekare, a nemaju diplome. Molim vas, da li biste nam pokazali diplomu doktora Nikole Vajnberga – ne izdrža i poče se smejati.

Otac pruži sinu ruku i čvrsto je stegnu kao što su to nekada činili Sokoli[9], tri puta ga poljubi po starom ruskom običaju, pa to isto ponovi sa Brankom, a onda nasta opšte ljubljenje sa Nikolinom majkom i bakom.

–       Tako ti, Branko, ode u „supovce” mesto u doktore. Možda si u pravu, s obzirom na ukidanje privatne lekarske prakse možda ti izbor i nije loš. No, to ćemo još videti, a sada hajdemo za sto jer će se ručak ohladiti.

Uđoše u sobu koja je u tim posleratnim uslovima služila i kao spavaća soba Nikolinih roditelja i kao trpezarija. Sto je bio razvučen, pokriven damastnim čaršavom, što se događalo samo za Božić, Uskrs i slavu. Na sredini stola stajalo je cveće, a između cvetova, očevom rukom, krupnim čitkim slovima pisalo je: „ŽIVELI NAM MLADI DOKTORI“. Branko i Nikola sedoše za sto. Baka unese supu koja se pušila i prijatno mirisala, i oba mlada lekara osetiše da su stvarno gladni.

–       Bako, ono tvoje polivanje jutros urodi plodom, ali je malo falilo da me okupaš.

–       Šta je to sa tim polivanjem, bako? Mene u Domu studenata nije imao ko da polije pred ispit, pa ipak položih. Kakve se to vradžbine kriju iza tog polivanja?

–       E, moj Brankić, znala sam ja da tebe nema ko u studentskom domu da isprati na ispit i da za tobom baci vodu, pa kada sam za Nikolom bacala vodu, uvek sam mislila i na tebe.

Zaori se veseli smeh za stolom, a Nikola dobaci Branku:

–       Vidiš, da nije naše porodice bilo, to jest bake, ne bi ti Branko ni studije završio. Ali još uvek ne dobismo odgovor o značaju tog bacanja vode za ispitnim kandidatom?

Baka, bivša glumica Narodnog pozorišta u Beogradu, već davno penzionisana, ostavši udovica za vreme Prvog svetskog rata, čitav svoj život posvetila je Nikoli. Preživevši skoro sve ratove – od srpsko-turskog, bugarsko-srpskog, Prvog svetskog do Drugog svetskog – bila je živa istorija. Kao glumica i kulturna žena onog vremena poznavala je sve viđene ličnosti i kraljeve iz dinastije Obrenovića i Karađorđevića. Izuzetnog temperamenta i kritičkog duha, ni sa jednim režimom nije živela u ljubavi. Uvek je imala neki svoj kriterijum za vladare i političare. Isterivala je neku svoju pravdu, zauzimala se za siromašne, ili za one koji su bili po njenom shvatanju nepravedno proganjani i ugroženi. Znala je da traži audijencije kod ministara, istukla je čak i jednog generala zbog neke nepravde, na sred Terazija, kišobranom. Za vreme Prvog svetskog rata pretila je na perfektnom nemačkom jeziku nemačkim i austrijskim oficirima, psujući „kulturtregere“ i Franju Josifa, ali je i pored toga uspevala da izvuče iz zatvora internirane Srbe. Za vreme Drugog svetskog rata tvrdila je da će doći dan kada će od Hitlera praviti sapun. Slušala je Radio London i javno prepričavala najnovije vesti. S Titom je takođe ratovala, tvrdeći da je mnogima kraj videla, pa će i njemu. Predstavljala je živu opasnost kako za sebe lično tako i za porodicu, no za veliko čudo niko joj ništa u životu nije nažao učinio, svi su je cenili i poštovali. Dolazili su da čuju njene priče, koje su ponekad bile začinjene sočnim izrazima, kakve u ono vreme jedna dama nije smela da upotrebljava.

Od malih nogu je Nikoli pričala bajke, kasnije narodne pesme. Kada je Nikola krenuo u školu, pa počeo sam da čita, znala je sve privatne dogodovštine o jugoslovenskim piscima, ono što u njihovim biografijama nije pisalo, pa je Nikola uvek na časovima književnosti mogao još nešto da doda što drugi nisu znali. Nije mu se to uvek upisivalo kao plus, pogotovo kada je nastavnik bio zainteresovan odakle Nikoli ti podaci. „To mi je moja baka rekla“, izgovarao je Nikola tako uverljivim tonom kao da je baka književni kritičar ili pisac neke nove enciklopedije ili istorije književnosti. Sada je nastavniku ostalo da prećutno pređe preko ovih „bakinih argumenata“, što je većina činila, jer ako se usprotivi moglo bi se desiti da ga baka sutra poseti u nastavničkoj zbornici i da mu lično objasni svoje argumente.

Ručak je proticao u veselom raspoloženju, pogotovo kada su na sto iznete „bečke šnicle“ sa prženim krompirom, Nikolino omiljeno jelo, koje se u to doba retko pojavljivalo na jugoslovenskoj trpezi. Nije bilo mesa, a kada ga je bilo, bilo je skupo, pa ga jedna službenička porodica nije mogla često priuštiti.

Otac Sergije se diže od stola i za časak napusti sobu da bi se vratio sa flašom ohlađenog šampanjca. Uvežbanim pokretima starog ruskog gardijskog oficira olabavi zapušač i pusti ga da izleti uz pucanj i zlatnožuta penušava tečnost poče da se razliva u kristalne čaše. Branko podiže čašu prema svetlu prozora uživajući u penušanju ove za njega potpuno nepoznate tekućine, jer ni Nikola ni on šampanjac nikada nisu bili okusili. Slušali su priče i čitali o njemu. Otac podiže svoju čašu, sa ljubavlju obuhvati pogledom dva mlada čoveka, pa reče:

–       Dragi naš Branko i dragi moj sine Nikola, podižem ovu čašu u vaše zdravlje, za vašu sreću, želeći vama mladim lekarima mnogo uspeha u vašem radu. Želim da vam današnji dan ostane u trajnoj uspomeni, jer to je dan koji samo jednom doživljavamo u svom životu. To je kraj jednog puta koji je i za vas i za nas bio naporan, na kome je bilo puno prepreka, puta koji je i nas i vas vodio kroz ovo teško vreme, na kome ste se vi zajedno sa nama morali odricati mnogo čega. Mi smo vam pružali ono što smo najviše mogli, a to, nažalost, u ovim teškim vremenima nije bilo mnogo, a vi ste nam to vraćali vašim dobrim učenjem i vašom veselom mladošću. Izabrali ste jedan od najlepših ali i najtežih poziva u životu, a on će biti za vas još teži jer živite u jednom nestabilnom vremenu, u kome se nažalost ne zna šta će biti sutra, u vremenu kada zaceljujemo rane rata i kada vas lekara još uvek ima malo. Pred vama sada stoje mnogi putevi, a vi sami morate da izaberete. Budite pošteni i savesni i ne zaboravite da svaki vaš pacijent pored tela ima i dušu. Živeli!

Odjeknu zvonak zvuk starog kristala i čaše behu ispražnjene do dna. Branko i Nikola se pogledaše i poče smeh. Pružiše ponovo svoje čaše da se napune. Nikola smejući se prokomentarisa svoje prve utiske.

–       Branko i ja se smejemo, izvini tata, jer smo obojica shvatili da nam se u prvom trenutku ovo čuveno piće nije naročito dopalo. Kada smo to konstatovali, pružili smo ponovo čaše da se napune verovatno da bismo proverili da li je problem u šampanju ili u nama.

Branko se uozbiljio i podiže svoju čašu da se zahvali na zdravici.

–       Dragi čika Sergije, mama i bako, ja nikada nisam držao zdravice, ali eto, kada čovek završi studije, mora i u tome početi da se vežba. Ovoga puta želim da vam se zahvalim za sve lepe trenutke provedene u vašem domu, za svu ljubav i pažnju koju ste mi ukazivali za vreme studija i učenja sa Nikolom.

Tu mu glas malo zadrhta.

–       Hvala na toploj sobi, hvala vam što sam povremeno mogao da popravljam svoj menzaški ukus. Hvala vam na ljubavi koju nikada neću moći da zaboravim.

Branko se kucnu sa svima, pa se srećan nasmeja ispraznivši opet čašu do dna.

–       Izgleda da je trik kod ovog šampanjca u tome – što ga više piješ, sve je bolji.

Kod Nikole u kući je bio podeljen posao – baka se starala o kuvanju, a majka o pravljenju kolača i torti. Na sto stiže prelepa torta koja je uz kafu predstavljala kraj ovog svečanog ručka. Otac Sergije izvadi cigarete, ponudi Branka, a onda se okrenuo Nikoli, koji se pravio da ne vidi cigarete, i nasmejavši se, reče:

–       Ajde doktore, nemoj sada da se snebivaš, i onako znam da već odavno pušiš i da me baka potkrada da bi te snabdevala cigaretama.

Vreme je odmicalo, a Branko i Nikola, sada već siti i potpuno opušteni, počeše da razmišljaju da je vreme da krenu. Branko iskoristi priliku da se javi svojoj majci i da joj saopšti radosnu vest. Majka mu je živela u Novom Sadu sa bratom. Otac mu je poginuo za vreme oslobađanja Beograda kada je izašao da dočeka oslobodioce, Crvenu armiju i delove Narodnooslobodilačke vojske.

Bila je to velika radost na ulicama Beograda. Posle četvorogodišnje okupacije ulice su bile prepune razbijenog stakla od prozora, maltera, parčića granata, razbacanih metaka, a tu i tamo u celom tom kršu i lomu provirivali su cvetovi kojima su Beograđani obasipali oslobodioce. Mada su kaćuše još uvek pucale i bitka sa Nemcima još uvek trajala – borilo se za svaku kuću, za svaku ulicu – Beograđani su grlili i ljubili svoje oslobodioce, nesvesni opasnosti, činjenice da grad još nije slobodan i da svakog trenutka neki zalutali metak ili parče granate može da im ugrozi život. Brankov otac, predratni komunista, radnik, izašao je među prvima da zagrli te Ruse – o čemu je maštao skoro celog života. Zagrlivši prvog ruskog oficira koji je naišao ostao mu je u zagrljaju dugo, dugo. Polako je počeo da klizi iz tog zagrljaja dok se iznenađeni oficir trudio da ga zadrži da ne padne. Porodica koja je posmatrala ovaj prizor nije mogla da pretpostavi da je metak jednog nemačkog snajperiste namenjen ruskom oficiru pogodio njihovog domaćina, oca i supruga, koji svojim telom zaštiti možda jednog drugog oca i supruga neke tamo daleke porodice u Sovjetskom Savezu. Opet su se isprepletale ljudske sudbine, radost i tuga. Ovu tragediju Branko nikada nije mogao da izbriše iz sećanja. Još uvek je osećao hladnoću očeve ruke dok ju je vukao i još uvek je čuo svoj glas kako neprekidno ponavlja: „Tata, tatice, ustani! Sloboda je došla!“

Razgovarajući sa majkom preko telefona, izađe mu ta slika pred oči koje zasuziše i pomisli da bi njegov otac, pekarski radnik, bio neizmerno srećan kada bi mogao da vidi svoga Branka koji je, eto, postao doktor. Završio je razgovor sa majkom, no nije mogao da se odmah vrati u sobu među ostale. Obrisao je suze ispod naočara, i kao neki dečkić izduvao nos u maramicu, potrudivši se da svom licu da ponovo veseo izraz, pa se vrati među ostale.

Sipana je sveža kafa, pušila se i divno mirisala. Otac Sergije, koji je u svom životu morao uvek da ima čiste situacije i koji je uvek morao svaku stvar da isplanira, raspitivao se za njihove planove.

–       Kroz dve nedelje smo ti nas dvojica vojnici. To je sve što mi sada još možemo da isplaniramo, a posle drugi misle za nas.

Šaleći se reče Nikola.

–       Ti si, tata, stalno pretio tom vojskom kad si se ljutio zbog moje neurednosti i evo stiže i to. No, ne zaboravi da smo mi u uniformi lekara. Prema tome, izgleda da nećeš baš mnogo moći da uživaš u našem mučenju.

–       Videćemo i čućemo. No, mama i ja smo razgovarali i nama bi bilo drago da pozoveš svoje kolege i prijatelje jedno veče, pa da proslavimo završetak tvojih studija; a i mi ćemo jednog drugog dana, ako nemaš ništa protiv – u petak, to proslaviti sa našim društvom. Naravno, očekujemo da ćete biti sa nama.

–       Branko, vidiš li ti ovo? Već su počeli sa planiranjem, već počinju neke obaveze, a ja sam mislio da ću jednom moći da se naspavam, da ništa ne planiram, da radim ono što mi padne na pamet. Međutim, eto, od toga ništa. Kada ti, Branko, ideš za Novi Sad i koliko ostaješ?

–       Evo ga, sada je bio protiv planiranja, a mene tera da ja planiram! Ne znam. Sada ću da krenem kod Mire, čekaju me njeni na kafu.

Branko se diže i, izljubivši se sa svima, ode. Prateći ga do izlaska na ulicu, Nikola se dogovori sa Brankom da sutra odu do fakulteta kako bi od Studentskog komiteta uzeli „karakteristike“ pa do Vojnog odseka da ih predaju, saopšte da su završili studije i čuju kada treba da se tačno jave u SOŠ[10]. Oprostiše se i Nikola se pretrčavši stepenice našao ponovo pred zatvorenim vratima na kojima je pisalo na žutoj mesinganoj pločici „Dr Nikola Vajnberg“.

Zastade gledajući je sa nevericom. Opipa je rukom, izvadi maramicu, pa je huknuvši izbrisa, onda se trže, pa se okrete da vidi da ga neko na stepeništu ne posmatra – pa uđe u stan.

Baka i mama su bile zaposlene raspremanjem stola, a otac sa nataknutim naočarima vrlo je koncentrisano i pažljivo upisivao datum i monogram Nikolin na zapušač od šampanjca. Nikola mu priđe, zagrli ga otpozadi i smejući se reče:

–       Ništa bez tradicije? Odakle si samo nabavio taj šampanjac? Koji li si samo kapital izdao? Hoćeš li mi to uračunati u troškove slavlja? Neću valjda morati da ti godinama otplaćujem tu penušavu vodicu?

Završivši posao oko zapušača, otac se nasmeja, pa ga pruži Nikoli uz komentar:

–       Dokument je tu, čuvaj ga za uspomenu. Biće, valjda, u budućnosti bolja vremena i raznorazne prilike za otvaranje šampanjca, pa neka ovaj zapušač bude prvi u seriji.

–       Ne misliš valjda na neke nove studije, polaganja ili tako nešto? Dosta je bilo toga.

–       Ne, dragi moj. Treba još specijalizirati, postati profesor.

–       Zaboga tata, ne misliš valjda to ozbiljno? Moj jedini cilj je bio i ostaće da budem lekar opšte prakse. Tu se sve moje ambicije završavaju. Ako ikada pomislim na neku specijalizaciju, to bi možda bila hirurgija. Godinama sam, kao što znaš, radio kao student na hirurgiji. Ima to svojih čari, akutno spasavati život, otimati od smrti, ali mislim da je neuporedivo lepše bdeti nad životima bližnjih. Uvek sam maštao da ću biti porodični lekar, lečiti i brinuti se o ne samo fizičkom nego i psihičkom zdravlju pacijenata, menjati način njihovog življenja, brinuti se o njihovoj deci…

–       Mnogo si se zahuktao u željama da promeniš ceo svet. Međutim, mislim da moramo o svemu tome na miru porazgovarati. Ti si sada odrastao čovek i ove dve nedelje pre tvog odlaska u vojsku imamo o mnogo čemu da popričamo. Molim te, nađi vremena za jedan dug razgovor, jer ti sada ulaziš u život. Dok budeš bio u vojsci, za tih godinu dana moraš konačno da rešiš gde želiš da radiš. Ovde u Beogradu, što je za mene sasvim prirodno, ili još uvek želiš da budeš „seoski lekar“. Pogledaj samo ovu kampanju koja se vodi protiv privatne prakse! Ja lično mislim da je privatnoj praksi odzvonilo, da ćete vi doktori biti službenici kao i svi ostali. To će značiti da moraš dobro promisliti šta hoćeš, pa da ti i mi pomognemo preko svojih veza da dobiješ mesto u Beogradu na nekoj klinici. Ako ti je baš stalo da budeš lekar opšte prakse, počni da radiš u nekom domu zdravlja, pa ćemo posle videti.

Nikola uskoči ocu u reč:

–       Ja sam vrlo srećan što se privatna praksa ukida. Ona je samo sejala zlo među lekarima, stvarala konkurenciju, ne po umenju i znanju, već su se svi služili reklamama i raznim smicalicama da bi sebi stvorili lažni ugled kako bi više zaradili. Koliko god ti bio protiv ovog režima, kome i ja mnogo šta zameram, ovaj predlog da se privatna lekarska praksa ukine jedna je od najhumanijih mera koja se uvodi. Dosta je bilo bogaćenja na mukama drugih, dosta je bilo otimanja, dosta je bilo zavođenja pacijenata i opanjkavanja svojih kolega koji „ništa ne znaju“, koji „pogrešno leče“ pa iza sebe imaju „čitavo groblje“, dok sam samo ja „bogomdani doktor“! Etika nam se srozala, znam. Nisam ja toliko naivan, od nečeg se mora živeti. Znam da moraš da zarađuješ novac, no novac se može zarađivati pošteno, bez reklama, bez bogaćenja, time što će se svakom lekaru dati određena plata po radu, funkciji, po tome koliko iskustva ima. Znači, vrednovaće se tvoj rad, znanje, zalaganje, a ne…

Zvono telefona prekide ovo Nikolino izlaganje.

Počela su telefonska čestitanja prijatelja i familije. Telefon je neprestano zvonio a Nikola, iako je bio ljubazan, lepo vaspitan mladi čovek, počeo je da pogledima traži pomoć od roditelja, jer je skazaljka na njegovom satu pokazivala vreme kada je morao da krene kod Vesne, koja ga već sigurno sa nestrpljenjem čeka.

Utrapivši slušalicu majci, pokazao je mimikom da ga više nema kod kuće. Uleteo je u kupatilo i pustio vodu u kadu. To je bio ritual posle svakog ispita, da se zagnjuri u vruću vodu u kadi i uživa osećajući kako mu se svaki mišić opušta. Imao je običaj da kaže da ne polaže svoje ispite mozgom nego zadnjicom, jer bi posle svakog ispita osećao bolove u krstima i leđima, pa bi tek posle kupanja i ležanja u toploj vodi bio ponovo svež i odmoran. Ove njegove ekskurzije u vruću vodu i dugo ležanje u kadi često su zabrinjavale baku i majku, jer su se plašile da će zaspati i udaviti se, pa su povremeno kucale na vrata da ustanove da li je još uvek budan i živ. Nikola se ljutio i dovikivao da će valjda jednog dana i on postati doktor, pa će imati svoje kupatilo u kome ga niko neće ometati. Zato sada doviknu baki, koja je nešto poslovala u kuhinji da ga probudi kroz pola sata ako zaspi i potopi se u već punu kadu.

–       Oh, kakva je ovo divota, pogotovo kada znaš da više nema ispita, da više nema učenja nekih nepotrebnih, detalja i prepotopskih teorija.

Nikoli se neprekidno činilo da mu neko krade vreme, bez obzira što je shvatao da bez znanja nema ni dobrog lekara. Ipak, kao i većina studenata, mislio je da mu mnoge činjenice koje je morao da uči neće biti potrebne u praktičnom radu. Zbog toga je skoro od prvih dana studija počeo da radi kao student-demonstrator na Institutu za fiziku, pa na Prvoj hirurškoj klinici, a kasnije kao terenac-injekcijaš u Drugom domu zdravlja u Beogradu. Želeo je da što pre vidi praktičnu stranu medicine. To ga je činilo srećnim, jer je mogao da sam učestvuje u procesu lečenja, da oseti svu radost uspeha i svu tugu poraza kada bi smrt odnela pacijenta. Ovi njegovi izleti van programa studija, ispita i studentskih zaduženja, koštali su ga mnogo, uzimajući mu i ono malo slobodnog vremena što je imao. Radeći sve ovo sa ljubavlju, večno nasmejan, pun nežnosti prema bolesnicima, uvek spreman da i najtragičnije situacije okrene na šalu, sticao je ugled na klinici na kojoj je radio, kao i na terenu gde je davao injekcije. Mada je narod bio vrlo siromašan, a pogotovo na Paliluli i Karaburmi[11], svako je želeo da ga nagradi gurajući mu pare u ruke. Nikola bi crveneo, vraćao novac objašnjavajući da je on za taj posao već plaćen. Po izrazu lica bilo je jasno da neće trpeti prigovore, te je uspevao da se oslobodi novca, koji je iz dubine duše prezirao, mada ga nikada nije imao. No, taj beogradski narod umeo je da ceni njegov trud i pažnju, šaljući mu poklone kući, pa je on u šali govorio da kravata i čarapa ima do kraja života. Majka je na policama u ostavi imala puno tegli slatka i džema koje su stizale od zahvalih pacijenata.

Srednjeg rasta, lepuškast, smeđe, malo talasaste kose; krupnih, crnih, večito nasmejanih očiju – ulivao je poverenje svojoj okolini. Unosio je vedro raspoloženje, a svojim ležernim stavom, lepim vaspitanjem i umerenošću osvajao je simpatije ne samo ženskog nego čak i muškog pola. U šali je imao običaj da kaže da su u njega zaljubljene samo bake i deca. Za svakoga je imao po neku lepu reč, pa je tako kravio i najveće namćore. Lepši pol je i te kako bio zainteresovan za njega, međutim, on je imao premalo vremena da bi to zapazio. Imao je i čudnu osobinu da u svakoj koleginici vidi prijatelja, pa i kada mu se činilo da neka od njih oseća prema njemu nešto više od prijateljstva, odbacivao je to kao svoju fiks-ideju. Čak i tamo gde je i sam želeo da pokuša, odustajao je bojeći se da uobražava, i da će izgubiti prijatelja. Bio je omiljen među svojim vršnjakinjama i vršnjacima. Zbog svoje inteligencije, humora i spremnosti da svakog sasluša, svet mu se poveravao pričajući mu i najskrivenije svoje misli. Muško društvo ga je cenilo zbog istih osobina, naročito zbog njegove iskrenosti. U njemu nisu videli konkurenciju, i u tome su se u suštini varali, ali na njihovu sreću ni on sam to nije znao.

–       Kakav divan osećaj čovek može da ima na kraju jednog pređenog puta.

Ležeći u toploj vodi razmišljao je zatvorenih očiju. Prekinut film iz prošlosti se nastavi.

 

0 1 / 0 6

Nikola uđe u kancelariju gde je za prostranim pisaćim stolom sedela simpatična nasmejana sekretarica, kojoj se predstavi.

–       Izvolite sedite, druže Vajnberg. Budite ljubazni da sačekate druga ministra, on je još uvek na sastanku. Malopre se javio i molio da ga sačekate, sada će on.

–       Drug ministar? Da li ja to dobro čujem?

–       Drug ministar je zauzet – reče sekretarica nekome preko telefona – …Drug ministar… pa opet – …Drug ministar…

–       Uh, našao sam pred kim ću da se istutnjim, kome ću da se žalim. Znači, moj drug direktor je postao drug ministar! Kakav sam ja kreten, pa to nisam znao! Čega je ministar? Valjda prosvete? Ne, neće biti…

Pomisli da bi mogao biti republički ministar. Nikola se zastide što uvek čita novine od sredine, jer prve strane, one političke, njega nikada nisu interesovale. Podiže se sa stolice i zamoli za šibice da zapali cigaretu, a u stvari da baci pogled na naslov jednog akta na kome je pisalo „Ministarstvo za kulturu i prosvetu Republike Srbije“.

–       Stigao si, druže Nikola, pa izvoli kod mene. Molim te Jelo, dve crne, gorče, za nas dvojicu!

Nikola uđe u jedan prelep kabinet sa ugodnom kožnom garniturom dubokih fotelja. Veliki pisaći sto od stare orahovine sa tri telefona i jedna neobična slika koju do sada nije nigde video u prirodnoj veličini. Tito na belom divnom konju u maršalskoj uniformi.

–       Pazi, kao nekad kralj Aleksandar Karađorđević! Hm, a „mi se drugovi borili protiv te trule Jugoslavije i njenih kraljeva!“

–       Moraš da priznaš da impozantno izgleda. Elegantniji je od Karađorđevića.

–       Dakle, Nikola, jesi li se malo ohladio?

–       Nisam, tek sam sada počeo da se zagrevam.

–       Ne gledaj u tu sliku, čovek se tebi obraća! Mogao bi nešto i da mu odgovoriš! Tvoja sreća što drugovi ministri ne čekaju uvek odgovore na svako svoje pitanje.

–       Razgovarao sam sa nekim drugovima o tvom slučaju. Vreme u kome živimo teško je. Znaš da smo u svađi sa Rusima. Zapad nas takođe ne miriše. Ovo su sada najteža vremena, možda teža nego ona 1941. Moraš shvatiti da su studije užasno skupe i da narod mora odvajati od usta da bi školovao svoju inteligenciju. Savez studenata u dogovoru sa rektoratom doneo je odluku da ograniči prijem studenata na fakultete. Najvažnija kvalifikacija je, pored uspeha u gimnaziji, članstvo i angažovanje u partijskoj organizaciji. Mi nemamo drugog izbora, mada smo svesni da to nije najbolje rešenje. No, svako drugo rešenje bi opet imalo neko „ali“. Nama je potrebna inteligencija koja će biti uz nas. Ti si pametan mladić i ja mislim da možeš da razumeš. Čekaj, pusti prvo mene da završim!

–       Zaboga, Nikola, ne upadaj u reč, sačekaj da čovek završi.

–       Zbog čega misli da bi mi, koje su onemogućili da studiramo ono što smo želeli, bili protiv svoga naroda? Zar zato što nismo članovi Partije?

–       Ono što meni nije jasno, a sada ovde u četiri oka, možeš mi slobodno reći, zašto nisi do sada postao skojevac. Ti si imao uslove, bio si predlagan, a odbijao si svakog puta. Zašto? Raspitao sam se kod tvoje studentske organizacije…

Začu se kucanje na vratima i sekretarica unese poslužavnik sa džezvama za kafu, hladnom kiselom vodom i tanjirićem sa ratlukom. Nikolin pogled pade na ratluk koji godinama nije video, jer ga u prodaji nije bilo.

–       Hm, rezervisano za drugove rukovodioce…

Pogled mu odluta prema sekretarici čije lepe noge prođoše pored njega. Iznenadilo ga je njeno lepo izvajano telo. Pogledi im se susretoše i on sav uzdrhta. Obuze ga nelagodno osećanje i nije mogao a da se ne osmehne tim očima koje su izgleda znale svoju moć. Setivši se gde se nalazi i zašto je došao, zahvali se na posluženju. Ona mu uputi još jedan osmeh, a Nikola je otprati pogledom i bi mu žao kada su se vrata zatvorila za njom.

Oseti da je naglo pocrveneo dok ga je drug ministar začuđeno gledao. Da bi svoju zbunjenost prikrio, poseže rukom za ratluk, koji je nekada jako voleo, no sada mu je imao nekako drukčiji ukus. U kabinetu zavlada tišina, remećena vrevom sa Terazija što je prodirala kroz otvorene prozore.

–       Hej, ti što zagledaš sekretarice! Čovek čeka odgovor!

–       Kako sada sa njim treba razgovarati, kao sa ministrom ili kao sa svojim bivšim direktorom?

–       Sa ministrima nemaš iskustvo, zato razgovaraj kao nekad sa svojim direktorom!

–       Dakle, Nikola, čekam tvoj odgovor – reče Vukićević spuštajući svoju šoljicu na tanjirić.

–       Moraću da počnem malo izdaleka. Možda se sećate da sam odmah posle oslobođenja Jagodine izabran za političkog komesara prvog pionirskog odreda. Sećate se, takođe, moga dobrog druga Dragana Mitrovića koji je izabran za komandanta? Obojica smo bili iz porodica koje su sa podozrenjem gledale u naše titovke[12] i petokrake, no mi smo bili oduševljeni. Preuređivali smo bivši „Sokolski dom“, koji su Nemci skoro uništili, u Dom omladine i pionira. Učestvovali smo u svim akcijama zbrinjavanja ranjenika, u popravljanju škole, koja je takođe bila uništena i demolirana. Prikupljali smo priloge za vojsku i ranjenike i bili smo skoro danonoćno angažovani. Pri formiranju prvog srednjoškolskog USAOS[13]-a bio sam u radnom predsedništvu, izabran sam za sekretara organizacije. Kao što znate, zajedno sa Vama, dosta smo učinili oko organizovanja nove nastave, stvorili smo literarne kružoke i kružok, stimulisali smo učenike, organizovali radne akcije, stvorili kulturno-umetničku družinu. Ih, kakvo je to doba bilo! Mislili smo da je svako od nas Pavle Korčagin[14], lično i personalno. Ne znam čija je to inicijativa bila, možda i vaša lično, da zbog ovih aktivnosti budem predložen za članstvo u SKOJ-u. Bio sam neizmerno srećan, uprkos tome što su moji roditelji bili rezervisani prema meni i što su često prekidali razgovore kada bih ja ulazio u sobu. Znao sam da nisu zadovoljni sa mnom, a njihovo mišljenje je za mene do tog doba uvek bilo važno. No, pričali su nam na sastancima da su nam roditelji konzervativni i da nisu u stanju da shvate „novo vreme“, novi poredak u kome više neće biti izrabljenih i izrabljivača. Treba se boriti za novu Jugoslaviju bez diktatora, bez kralja.

–       Ne gledaj stalno u tog Tita na belom konju, shvatiće šta stvarno misliš!

–       Da, bio sam neobično srećan, jer sam osećao da i ja doprinosim toj borbi za bolji život svih nas. Drugovi su me jednog dana pozvali na sastanak, na kome sam čuo mnogo lepih reči o sebi. Bez ijednog glasa protiv bio sam primljen u SKOJ. Bilo je čestitanja, a ja sam se osećao najmanje za 5–10cm višim. Činilo mi se da sam postao drugi čovek, jer sada pripadam partiji koja se bori za pravednu i poštenu stvar. Primljen sam u trenutku kada su u Jagodini počela suđenja „narodnim neprijateljima“.

Sećate se mase naroda koja je sedela u bioskopskoj dvorani hotela „Palas“ i čije se skandiranje „Na smrt!“ čulo čak na ulici. Neke od ljudi kojima se sudilo poznavao sam lično i znao sam da nisu narodni neprijatelji, kao što ste to i vi znali. Shvatio sam da su oni bili samo bogati i da im je trebalo konfiskovati imovinu. Jednog dana sam otišao na suđenje, što mi je omogućila moja skojevska legitimacija. U prepunoj sali videh neki nepoznat narod, ne Jagodince, koji je skandirao: „Smrt buržoaziji! Smrt neprijateljima! Smrt saradnicima okupatora!“ Zapazio sam da to ide kao po nekoj komandi, jer uvek su jedni te isti počinjali, a ostali prihvatali.

Ugledao sam predsednika USAOS-a i mog partijskog sekretara, koji mi je do tada bio uzor, da ne kažem idol, kako daje znak kada treba uzvikivati parole. Izašao sam iz te sale sa utiskom da je to suđenje čudno i nepravedno. Nejasna sumnja je počela da me uznemirava. Još više su me uzbudili izlepljeni plakati po ulicama „Streljani u ime naroda“, pa poduži spiskovi sa imenima i prezimenima. Spiskovi su ličili na one što su samo pre nekoliko nedelja skoro na istim mestima bili okačeni i na kojima je samo naslov bio drukčiji „Kreiskommandant Okruga Moravskog saopštava da su streljani…˝. Ovo traženje narodnih neprijatelja se nastavljalo svuda. Organizovani su sastanci po školama. vi ste dozvoljavali da se u gimnastičkim salama održavaju sastanci na kojima su u takozvanoj „otvorenoj kritici“ vaši učenici napadani ili kao deca narodnih neprijatelja ili kao da su sami bili narodni neprijatelji. Nije se završavalo samo na kritici. Organizovani su učenici vaše škole, skojevci, da te nesretne vaše đake isprebijaju, iseku im suviše uzane pantalone i na brzinu ih ošišaju do glave dobrim delom čupajući im kosu, zato što su bili „buržuji“. Sve je to za mene bilo strašno. Kolebao sam se. Jedva sam uspevao da ubedim sebe da je to u redu, da sve to spada u ono što su nas učili, a što vi danas spomenuste: da novu Jugoslaviju treba graditi sa ispravnim, poštenim i izgrađenim ljudima, drugim rečima sa „poštenom inteligencijom“. Taj izraz je i danas u modi.

Jednog jutra pozvaše nas nekoliko u komitet USAOS-a. Svi smo bili gimnazijalci. Primio nas je sekretar lično i razdelio zaduženja, jer se te večeri pripremao još jedan sastanak na kome je opet trebalo juriti „narodne neprijatelje“. Svako od nas primio je naređenje kada treba da ustane i šta treba da kaže. Trebalo je da izgleda spontano. Dat nam je čak i tekst, šta tačno treba reći. Pročitavši svoj tekst na brzinu, nisam mogao da verujem u njegovu sadržinu, pa sam morao da ga pročitam još jednom. I onda shvatih…

Te večeri morao sam da objasnim da je moj dobar drug Dragan Marković, sa kojim sedim u klupi četiri godine i u čiju kuću odlazim skoro svakog dana, „narodni neprijatelj“. Ne sećam se više teksta, znam samo da ništa nije bila istina, da je svaka reč bila laž – saradnja sa Nemcima, ilegalno pomaganje dražinovaca – i da sam ja to znao jer sam bio stalno u njihovoj kući. Rekoh da ja to ne mogu, jer je sve to laž. Nastala je tišina. Zamoljen sam bio da ostanem. Ostali odoše.

Počelo je vikom: da su skojevci mojih godina živote davali u borbi, da kada Partija nešto od mene zahteva to mora da se izvrši, da ja nemam prava da korigujem naređenja Partije, da su pravi partijci išli i protiv svojih roditelja, braće i sestara ako je Partija to od njih tražila, da postoji samo jedna istina i da je to istina Partije ‒ a ona nikada ne greši.

Blažim tonom rečeno je: da sam još mlad, da je ovo moj prvi zadatak, da je razumljivo moje reagovanje, s obzirom da je to moj drug, ali da ću se ja već navići, i da je svako od njih kroz to prolazio. Nisam ništa na sve ovo odgovorio. Izvadio sam iz džepa svoju skojevsku legitimaciju, stavio je na sto i izašao iz prostorije. Za mnom sam čuo ljutit glas: „Nikola! Nikola, vrati se natrag! Ja ti naređujem!“, no ja sam izašao. Na sastanak te večeri nisam otišao. Moj drug je sedeo pored mene u klupi sutradan. Nije bio izbačen iz škole.

Nikola prekide svoju priču i pogleda u druga ministra, koji je uvlačeći duboko dim cigarete gledao negde u daljinu skoro odsutno. Imao je utisak da ovu njegovu priču on nije ni čuo. Na stolu zazvoni telefon. Posle kraćeg razgovora profesor Vukićević, spuštajući slušalicu, pogleda u Nikolu nekako zabrinuto, činilo se čak i ljutito.

–       E, moj Nikola! Onaj tvoj ispad juče na ulici je nedozvoljiv. Da li si znao kakav položaj ja danas zauzimam? Nisi? To sam i mislio. Vremena su teška, za mnogo manje ispade danas se ljudi šalju na društveno-popravni rad. Sreća tvoja što sam ti dao obećanje da je ovo razgovor u četiri oka. Zato te nisam prekidao. Ipak, želim za tvoje dobro da ti kažem da se tako u ovoj zemlji ne sme govoriti. Znam da je sve tačno što si rekao, međutim, ja nikada nikome neću priznati da si sa mnom ikada o svemu ovom razgovarao.

–       Boji se da se njemu ne desi da ode na društveno-popravni rad. Pazi kako lepo zaobiđe reč zatvor!

–       Ti si mlad, ali vreme je da naučiš šta je život, a ne da sebe sam onemogućuješ. Svoja shvatanja moraš korigovati. Nikada nije kasno da se čovek izmeni, nama su potrebni ljudi kao što si ti. Na fakultetu će ti se dati prilika da postaneš jedan od naših. Zapamti da u ovom teškom vremenu mi moramo da lomimo neke stvari preko kolena i očekujemo da nas vi – mlada generacija kojoj smo mi stvorili uslove za bolji život i za koju se i dalje borimo – razumete i pomognete. Zapamti, samo ako si uz nas, ti si sa nama; ako nisi uz nas, ti si protiv nas. Znaj da nemaš nikakvih šansi u budućnosti ako se ne promeniš. Vreme heroja, vreme Pavla Korčagina, prošlo je. Danas bi ga zatvorili i poslali u Sibir. Zapamti to. To je jednostavno, nije komplikovano! Vidiš dokle si doterao sa tvojim stavovima…

Ču se kucanje na vratima i sekretarica proviri.

–       Druže ministre, za deset minuta morate u Skupštinu.

–       Hvala, nisam zaboravio.

Vukićević se diže, otvori svoju akten-tašnu i izvadi jedno pismo.

–       Jedino što mogu da učinim je da te pošaljem za Sarajevo. Ovo će ti pismo omogućiti da budeš primljen na Medicinski fakultet. U Beogradu ne mogu, kao što rekoh, ništa da učinim. Moraćeš sam da doneseš odluku, i to brzo, jer je upis u Sarajevu već završen. Imaš na raspolaganju samo dva dana.

Pruži mu ruku, već potpuno odsutan, verovatno misleći na sastanak koji mu predstoji. Kod vrata se okrete, pogleda u Nikolu, mahnu mu rukom i zatvori vrata za sobom. Nikola uze pismo sa stola, pogleda još jednom u „Maršala na belom konju“ i izađe iz kabineta. Dočeka ga ljubazni osmeh sekretarice.

–       Hvala vam na finoj kafi!

–       Nema na čemu, drug ministar ima vrlo lepo mišljenje o vama. Pričao mi je juče kako je izgledao vaš susret. Izgleda da ste ga dobro prodrmali, tako da je juče čitavo popodne bio neraspoložen. Čula sam da je razgovarao sa Sarajevom, tamo je za vas sve uređeno. Srećno, pa javite šta ste uradili.

Čak i sada, dok je ležao u kadi u toploj vodi, seti se osećaja bespomoćnosti koji ga je tada, te 1949. godine, zaokupio. Nije znao šta da misli niti šta da preduzme. Roditelji su mu bili na godišnjem odmoru, a s njima se i te kako trebalo posavetovati. Nije bilo jednostavno ostaviti Beograd, roditeljsku kuću i otići u Sarajevo. Nikog poznatog tamo nisu imali. Gde naći sobu? Od čega tamo živeti? Da li će otac biti u stanju da mu od svoje plate odvoji potreban novac?

Krenuo je ka Kosovskoj ulici, u kojoj je stanovao i koja je bila u blizini, a usput mu je sazrevala odluka. Ubrzavši korake ulete u stan, poljubi baku koja je bila zauzeta spremanjem ručka. Podiže je i okrenu par puta oko sebe.

–       Šta je sada, đavole jedan? Znam da si opet doneo neku odluku i da sam ti ja potrebna kao saveznik.

–       Uspeo sam! Primljen sam. Studiram medicinu!!

Baka, još ošamućena od okretanja, uz grdnju:

–       Polomi mi koske, ubićeš me jednom. Ludo jedna, svi su đavoli u paklu igrali kada si se ti rodio.

Nikola sede na kuhinjsku stolicu i, još uvek smejući se, reče:

–       Bako, primili su me na medicinu, izgleda da me nisi dobro čula.

Baka mu polete u zagrljaj uz mrmljanje:

–       Znala sam ja da će sve to biti u najboljem redu. Mangupi jedni, samo su te nasekirali i namučili toliko. Ih, da su Cica i Sergije ovde, sada bi bilo slavlje.

–       Ima samo jedna nezgoda, bako. Nisu me primili ovde u Beogradu, nego u Sarajevu.

–       Kako u Sarajevu? Pa zar ti Beograđanin da ideš među one Bosance? Pa to ne može da bude. Gde ćeš ti da ostaviš sve nas! Nikola, zaboga, je li ti to ozbiljno govoriš ili opet zafrkavaš svoju staru baku?

Znala je ona dobro svog Nikolu, znala je ona da se on ne šali, no nije htela da prihvati da njen unuk krene u neki beli svet, u neko daleko Sarajevo, i da ona onda nema o kome da se stara i brine i da mu krišom dotura koju cigaretu ili koji dinar za provod od svoje skromne penzije. Brzo priđe šporetu na kome se kuvao ručak, ne skidajući pogled sa Nikole i gunđajući:

–       Koje crno Sarajevo? Gde baš njega nađe? Bar da je Zagreb. Tamo imamo nekog, a u Sarajevu nikog.

–       Bako, ja sam rešio. Večeras krećem za Sarajevo. Moram sutra da se upišem, inače će mi i ta mogućnost propasti, a to je poslednja koju imam.

Baka se pozivala na roditelje koji nisu tu, predlagala da se put odgodi dok se oni ne vrate sa godišnjeg odmora. Nikola je polako lomio njen otpor, dok na kraju baka nije otvorila svoju tašnu, u kojoj je uvek bilo nekih tajnih pregrada, i izdvojila novac koji je Nikoli bio potreban za put.

Noć je u vozu sporo odmicala. Kako je to Sarajevo bilo beskrajno daleko! Voz je stizao u ranim jutarnjim časovima, a dekanat Medicinskog fakulteta počinjao da radi tek u 9. Čekao je pušeći i sedeći na stepenicama.

–       Da li je ovo kraj svim mukama poslednjih nedelja?

–       Još uvek se plašiš da će ti neko opet reći: „Momak, što nisi dalje skočio?“

Konačno se pojavila službenica dekanata.

Nikola dade pismo ministra kroz šalter, dobi da popuni formular, pa preda dve slike. U roku od deset minuta dobio je indeks. Ostao je bez reči. Jedva je nekako promucao neke izraze zahvalnosti. Izjuri iz dekanata bojeći se da neko slučajno ne dođe do zaključka da nešto nije u redu, da on iz Beograda nema prava na studije u Sarajevu.

Kada je poverovao da je bezbedan, zastade i polagano otvori prvu stranu indeksa. Ugleda svoju sliku, dok je na suprotnoj strani pisalo: Nikola Vajnberg, student medicine I godine 1949/50. Za deset minuta završilo se ono što se nije moglo nedeljama, ono što je izgledalo nemoguće.

 

0 1 / 0 7

–       Nikola, izlazi iz tog kupatila! Da sam ti devojka, već bih te odavno ostavila. Hajde, oblači se, žuri! Vesna te već uveliko čeka.

Nikola izlete iz kade, na brzinu se obuče, izljubi roditelje, nešto promrmlja kroz zube kada je čuo pitanje kada će doći kući, a glasno dodade:

–       Zar i doktori moraju da polažu računa kada će se vratiti kući?

I nestade. Izašavši na ulicu pođe peške prema Kalemegdanu, u čijoj je blizini stanovala Vesna. Grad se spremio da dočeka još jedno veče. Voleo je on te trenutke koji su mu se činili najlepši u njegovom rodnom gradu. Beograd je uvek dočekivao sumrak na poseban način. Grad je postajao življi, i baš ti trenuci sumraka, pred paljenje prvih uličnih svetiljki, davali su gradu neku posebnu draž, nešto što se teško moglo opisati, nešto što se teško dalo naslikati, jednostavno trebalo je biti tu u to doba, osetiti i doživeti. Ulice koje su vodile prema Kalemegdanu bile su prepune sveta, najviše studenata koji su od Terazija šetali ka Kalemegdanu i nazad opet do Terazija. U slengu se ta tura nazivala „štrafta“. Tu su se zakazivali sastanci, a i bez njih je postojala velika verovatnoća da ćeš tu naći onoga koga tražiš, ako ne baš njega onda nekoga ko zna gde je taj koga tražiš.

Žamor glasova, smeh pomešan sa vrevom gradskog saobraćaja, cvrkut ptica, naročito nestašnih vrabaca, koji kao da su znali za „štraftu“, stvarali su melodiju Beograda na zalazećem suncu. Ti kosi zraci sunca, igre senki drveća i starih baroknih zgrada, stvarali su jednu posebnu plavičastu izmaglicu u kojoj su i grad i ljudi dobijali neki veseo, svečan izgled, pun dostojanstva i životne lepote. Čovek je trenutno zaboravljao na svoje brige, osećao je da živi. Taj veseli melodični žagor terao ga je da se opusti, da zapevuši, da tiho zazviždi neku njemu omiljenu melodiju, kako bi i on doprineo tom opštem beogradskom štimungu.

Nikola je obožavao svoj grad. Nije to bila ona ljubav velegrađanina koji se ponosi što iz njega potiče, nego je to bila ljubav građanina vezanog za njega ljubavlju prema njegovoj istoriji, njegovim ljudima i svojim uspomenama. Grad na obalama Dunava i Save, podignut na valovitim brežuljcima mogao je da bude lepši i od Rima, Pariza i Beča da nije bio još od starih Rimljana pa sve do poslednjeg rata uvek na putu osvajača, koji su ga nemilosrdno palili, rušili i uništavali. Taj „beli grad“ zbog toga je bio često siv, čađav, da bi u periodima kratkog mira opet polako zadobijao svoju belu boju. Svojim starim zidinama Kalemegdanske tvrđave, koja još i dan-danas ponosno stoji na ušću dveju reka, grad je prkosio svim osvajačima i uvek se baš oko tih ruševina ponovo izgrađivao i širio.

Kada stranac stigne u Beograd, biva na neki način razočaran njegovim izgledom. Ako mu je o gradu još pričao neki Beograđanin, razočarenje bi bilo veće, jer su i očekivanja bila veća. Novodošavši biva iznenađen gradom bez posebnog stila, gradom bez kontinuiranog urbanističkog plana. Malobrojni trgovi, retki spomenici; stari deo grada kao da ne postoji. Grad na dve reke, koji se prema tim rekama nije pružao, niti ih iskoristio. Sava i Dunav bile su sve do Prvog svetskog rata ne samo državna granica nego i granica između dve kulture – zapadne i istočne, evropske i azijske. Nekoliko vekova gradom su vladali Turci, sa malim prekidima. Beograd se uvek na brzinu gradio, da svojim stanovnicima pruži što pre krov nad glavom; a periodi izgradnje, to jest mira, bili su kratki.

Kada bi grad zalečio svoje rane i ponovo počeo da se prolepšava, buknuo bi opet rat. Stigao bi novi osvajač, novi požari, zgarišta i ruševine, i novi mrtvi. Stranac koji sve ovo ne zna, biva razočaran, no to razočarenje ipak ne traje dugo. Beograd ga brzo osvoji svojim šarmom, svojim stanovnicima i onim „nečim“ – možda svojim sumracima, svojim večerima.

Idući ka Vesninoj kući, Nikola je uživao u svom Beogradu, u ovom predvečerju, u čemu kao student nije često mogao da uživa. Učenje, ispiti, njegov volonterski rad na klinici, dežurstva i posao terenskog injekcijaša, nisu mu ostavljali mnogo vremena za ovu vrstu uživanja. Kada bi poslom prolazio predveče kroz ove ulice, činilo mu se da samo on nema vremena da u gradu uživa, da je stalno u nekom trku.

–       Zato, kada jednom ostanu iza mene svi ti ispiti, uživaću i ja u sutonima svog rodnog grada.

To je bilo lakše reći nego ostvariti.

Prekoputa Studentskog parka, u konfiskovanoj kući nekadašnjeg beogradskog bogataša, živela je Vesna sa svojim roditeljima i bratom Milanom, Nikolinim kolegom koji je diplomirao nekoliko nedelja pre njega. Kuća, namenjena jednoj porodici, bila je svojevremeno izuzetno komforna, no sada je bila izdeljena u nekoliko stanova, kao i mnoge kuće u to vreme, te više nije pružala ni najosnovniji komfor, jer su se u njoj naselile tri porodice sa odraslom decom. Komšije su na tom skučenom prostoru živele svako za sebe, ali na neki način i svi zajedno. Bilo je mnogo zajedničkih briga: gde šta kupiti, kako se snabdeti, kako pomoći jedni drugima – u bolesti, oko čuvanja dece, pripremanja zimnice, nabavke ogreva. Bilo je neizbežno da se skoro sve zna o svakome, pa tako i Nikolu već pri ulazu izbombardovaše čestitkama komšije, pre nego što stiže do Vesne.

–       E, pa neka je sa srećom, doktore.

Dočeka ga Vesnin otac stojeći. Izljubivši se, sedoše za sto na kome se već nalazila kafa. Vesnina majka i Vesna uđoše u tom trenutku, pa Nikola ustade da se i sa Vesninom majkom izljubi. Okrete se Vesni koja je zračila od sreće i iz čijih se očiju mogla videti neizmerna ljubav i ponos. Zagrlila ga je i poljubila u oba obraza. Zbog njenih roditelja se nije moglo drugačije, a kad ostanu nasamo onda će ga… Eh, kada ostanu nasamo…

I ta kafa!… Bez obzira koliko je Vesna volela tursku kafu, mrzela ju je u ovakvim trenucima. Ta kafa joj je oduzimala njega. Čitavog dana ga je čekala, dolazio je po nju svake večeri posle učenja da na sat-dva prošetaju Kalemegdanom. Eto, sada i ove večeri, kada je želela da mu da svu svoju ljubav – a nje je bilo toliko mnogo da je osećala kako je guši, „opet ta kafa“! Čitavo popodne čekala je trenutak kada će se on pojaviti – a ono je proticalo tako sporo, očajno sporo. Pokušala je da pomogne majci, pokušala je da sprema kuću, ali ništa joj nije polazilo za rukom. Kada se približilo vreme Nikolinog dolaska, tata Boni, kako ga je ona iz milošte zvala, pozvao ju je – kao što je to on umeo vrlo ozbiljno, a u stvari u šali – da je pecne: „Vesnice, pristavi kafu, možda će neko i da nam dođe. Pristavi malo više da ne moram moju da mu ustupam!“ Gledao ju je smešeći se, pomalo šeretski. Ona ćuteći, pomalo zbunjeno reče samo: „Hoću, tata“, i, eto, ovo je već treća koju kuva!

I sada će Nikola da zasedne, jer takav je red, da popriča sa njenim roditeljima, jer on je takav, pažljiv. U stvari, zna ona da i on želi da je uzme za ruku, pa da se što pre sakriju pod visoke krošnje kalemegdanskog drveća, da ostanu sami, da ceo ostali svet oko njih prestane postojati, da budu samo oni i niko više. Ne izdrža, izađe iz kuhinje gde se uvek pila ta kafa. Oseti kako gori, kako želi da je on uzme u zagrljaj, da oseti njegove usne na svojim. A Kalemegdan je tako daleko, treba do njega stići (bio je nekih 200 metara od njihove kuće). Ušla je u sobu i pred velikim ogledalom počela još jednom da češlja kosu, koju je već nekoliko puta češljala, i sama se sebi nikako nije dopadala, jer je želela da danas, baš danas, bude najlepša devojka na svetu za njega, za njenog Nikolu. Opet je pošla ka kuhinji iz koje se čuo Nikolin glas koji je nešto pričao, no ona ništa nije čula. Nikola se okrenuo njoj i nešto joj je govorio, no ona ga nije razumela.

Tata Boni je znao svoju Vesnu, te zato prekide svoj razgovor sa Nikolom, pa opet smejući se, šeretski reče:

–       Mislim da je sada vreme da ovu jadnu Deniku povedete malo u šetnju. Celo popodne čeka, vidi kako se sva unervozila.

Denika von Uba, pedigrirana „bečka princeza“, diže se i poče od radosti da vrti repom. Vesna i Nikola se takođe žurno digoše – sva sreća što se ljudima rep ne vidi. Uz jedno „do viđenja“ izleteše preko trema pa u mračni ulaz, gde Vesna ne izdrža, pripi se uz Nikolu, obavi ruke oko njegove glave i prisloni svoje usne uz njegove u jedan dug poljubac.

Nikola, čije su uši uvek bile na oprezu da neko ne naiđe, da ih neko ne vidi, jer, zaboga, to je bila sramota– zaboravi na opreznost, na ulaz, na komšiluk, osećajući samo njeno telo uz svoje, i njene usne.

Trže ih neko ko je pokušavao da se ugura između njih.

–       Denika, smiri se! Evo, idemo! – reče Nikola smejući se, puštajući Vesnu iz zagrljaja.

Izađoše na ulicu utonulu u mrak i krenuše svojim ustaljenim putem ka Kalemegdanu, potpuno nesvesni da idu zadnji put stazom njihove studentske ljubavi. Njihova ljubav je počela na toj stazi, skoro svake večeri punih šest godina vodila ih je na Kalemegdan, staru tursku tvrđavu, danas veliki park pun mračnih puteljaka i klupa u senci stogodišnjeg drveća. Klupa, tih u senci, nije nikada bilo dosta, jer na njima se maštalo, udvaralo, ljubilo, milovalo, na njima se i lagalo da bi se osvojilo. Na klupama su se pravili planovi za budućnost, na njima se verovalo i davalo, ne primećujući da su neudobne i tvrde. Na njima je u te večernje i noćne sate sedela mladost.

Zimi, kada su klupe i staze bile pokrivene snegom, čuli su se tihi šapati i uzdasi, na stazama su se videli otisci stopala – većih pored manjih, tragovi dužeg i kraćeg koraka. Klupe u neosvetljenim delovima su uvek bile suve i bez snega i, za divno čudo, nikada tamo nikome nije bilo hladno. U proleće, kada bi se pojavile prve visibabe i ljubičice, teško je bilo naći usamljenu klupu slobodnu. Prolećne kiše kao da nisu smetale. Krošnje olistalog drveća zaklanjale su svoje zaljubljene stanovnike, kao nekim velikim kišobranom. A klupe su opet bile, čudno, skoro uvek suve. Sa njih se čuo šapat, smeh i uzdasi.

Kada procveta lipa i kada dođe leto, kada je zemlja topla i trava suva, klupe više nisu tako važne. Kako je lepo ležati na travi u mraku, gledati zvezde, a one su na Kalemegdanu niske kao nigde u svetu! Prosto bi ih mogao dotaći kada bi ti ruke bile slobodne od milovanja i zagrljaja. A tek mesečina! U svim godišnjim dobima davala je svakome na Kalemegdanu neku tajanstvenost, neku lepotu, pa su zato šaputanja bila ređa, a uzdasi dublji. Eh, a tek onaj ko je znao da uhvati mesečev zrak u nečijem oku!

Kada jesen dođe, staze budu pokrivene opalim lišćem. Bože, kakve boje, koje se čak i u mraku vide! Koraci se ne čuju, a list koji pada priguši po koji uzdah ili šapat. U jesen su čak i one klupe ispod svetla zauzete. Ne, na njima ne sede penzioneri, ne kada padne mrak. Na njima sede brucoši, koji su tek stigli na studije, koji tek moraju da upoznaju Kalemegdan i on njih. Kada stidljive usne potraže druge, pa ne promaše, kalemegdanske staze same odvedu brucoše do onih skrivenih klupa u zelenilu i senci, da svetlo ne bije u oči, da ne smeta zvezdama i mesečini. Nekada, kao za inat, ni jedna klupa ne može da se nađe. U mraku koji se u jesenje dane rano spusti pojave se stabla kojih po danu kraj staza nema, pa više ne znaš da li je to neko novo stablo izniklo ili je senka nekog žbuna, sve dok mu ne priđeš bliže i ne čuješ šaputanje i uzdahe.

Eh, kada bi Kalemegdan mogao da priča o uzdasima i šaputanjima, o ljubavima i maštanjima, možda bi ovaj naš svet bio ljubazniji, duševniji i bolji. Možda bi nas njegove priče kasnije u životu podsećale kakvi smo bili, šta smo šaputali i o čemu maštali. Bilo nam je tako malo potrebno da budemo srećni i da druge učinimo srećnim. Nažalost, Kalemegdan ne ume da priča. On sve skriva pod okriljem noći. Tokom dana po njemu šetaju majke sa malom decom, voze ih u kolicima, dok starija deca prave kule, za sada samo u pesku. Penzioneri šetaju sećajući se, možda, svoje mladosti i kula koje ostadoše negde u vazduhu. Gimnazijalci i gimnazijalke beže sa časova ili pak posle predavanja u školi šetaju po danu da se pokažu.

Nekadašnji obožavaoci Kalemegdana, kad završe studije, retko dođu. Zaposleni su, rade, jure da zarade i nemaju više vremena za Kalemegdan. Neki od njih veruju da stvaraju novi svet. Oženjeni zaboravljaju na romantiku i klupe u senci. Imaju kola, stanove, udobne kancelarije. Oni drugi čekaju u redovima za tramvaj i trolejbus, nemaju stanove ni udobne kancelarije, jedva sastavljaju kraj sa krajem i služe i slušaju one prve. Veruju njihovim pričama da će jednom biti bolje. Ni jedni ni drugi više ne stižu na Kalemegdan. Retko šapuću, još ređe maštaju i sve ređe su srećni.

 

0 1 / 0 8

–       Vreme je, doktore, diži se! – začu Nikola očev glas.

–       Evo, opet se ništa nije promenilo. Nema više ispita, ali praksa je ista. To jutarnje buđenje je za mene nešto najstrašnije na svetu. Noćima sam mogao da ne spavam i da to podnesem bez velikog napora, ali kada jednom legnem pa me onda neko počne da budi…

–       To ja, kao tvoje drugo lice, najbolje znam. Ti si miroljubiv, čak ne umeš ni da se naljutiš, a pogotovo da se tučeš, osim u ranoj mladosti, pa i to u samoodbrani, ali ovo jutarnje buđenje činilo te je toliko ljutim da si, bojim se, čak u stanju i da ubiješ.

Najčešće ga je budio otac, hladnokrvno i bez uzbuđenja, ali i bez sažaljenja. Videvši da Nikola ne reaguje, jednostavno je svlačio jorgan sa njega i ostavljao ga je nepokrivenog.

–       Ne, to je ličilo na inkviziciju. Više i nije moglo da se spava. Bilo je tako hladno. To više nije bio onaj osećaj kada se sam probudiš, vidiš da je prerano, pa ponovo utoneš u slatki san „ah, još samo malo”. Ne, to ti presedne, ali bi još da spavaš, još više da se inatiš sa onim ko ti je oteo lepotu spavanja. Javljala mi se želja da ocu ili onome ko me budi vratim time što on počne da se nervira što ne ustajem. Otac, stari vojnik, ovo „kiseljenje“ u krevetu ne shvata, a naročito zato što sam juče tražio da me obavezno probude u 7.

–       Prvo promisli pre nego što kažeš, a ako si već rekao, onda to moraš i izvršiti.

Znao je Nikola tu priču napamet, ali znao je još nešto, nešto vrlo neprijatno – da ako se sada ne digne, i to odmah, sledeća etapa je polivanje hladnom vodom. Da, jednostavno čaša hladne vode, pa pljus, ne obazirući se na čaršav i dušek. Pljus, pa spavaj tako ako ti je uživanje! Inkvizicija, nego šta!

–       Možda ovog puta neće, ali ipak bolje da skočim iz kreveta. Jeste da je ovo prvo jutro diplomiranog medicinskog građanina, jeste da ja to znam, no pitanje je da li to i inkvizitor-polivač zna? Šta ako on tog građanina ipak: pljus, pljus!?

U kupatilu pod jakim mlazom tuša sasvim se probudi. Nestade ljutnje, koja, kao i uvek, kod njega nije dugo trajala. Sapunjajući se četkom za brijanje, posmatrao je svoje lice u ogledalu.

–       Baš ništa naročito, isto lice kao i juče. Hm, da li je isto? Da, da baš je isto! Nikakve razlike između onog lica pre ispita i ovog sada, baš isto lice. To lice sada treba da bude autoritativno, da uliva poverenje. Ne, baš se to nikako ne bi moglo reći…

–     Ne pokušavaj da licu daš neku drugu formu. Smešan si. Pazi da se ne posečeš žiletom!

–     Ha, ha! Tako ti je to, momče, kada pokušavaš samog sebe da prevariš pa se onda posečeš.

–     Ti, gunđalo jedno, ne smej se i ne uobražavaj da se sva tvoja proročanstva ispunjavaju!

Miris sveže kafe dopirao je iz kuhinje gde je obično baka postavljala za doručak. Bio je gladan. Brzo ispljuska lice hladnom vodom, navuče pižamu i ode u kuhinju. Otac ga je čekao da zajedno doručkuju. Svi obedi u kući su bili ritual. Bez obzira na tempo života, rad, sastanke, studije – otac je uspevao da porodicu okupi za ručak, ako se može, a za večeru su uvek morali biti zajedno.

Ne spominjući buđenje, otac je, vidno raspoložen, uživao u doručku pored sina doktora. Kao Rus emigrant, cenio je tu profesiju, jer su svi Rusi emigranti drugih zanimanja imali probleme sa zaposlenjem u tuđoj zemlji, dok je doktorima uvek bilo lako. Navikao je da večito živi u nesigurnosti. Prvi svetski rat, revolucija 1917, napuštanje otadžbine, strana zemlja, Drugi svetski rat, opet neka revolucija, „narodna država“, pa Informbiro, pa ko zna šta će sve još doći? Često je govorio Nikoli: „Jednom emigrant…“, kao da znači: budi spreman da uvek brzo spakuješ kofer i kreneš u nepoznato. Kofer i to u koferu možeš i da izgubiš, samo da život sačuvaš.

–       Samo ono što nosiš u glavi i u rukama je tvoje, samo na to možeš da sa sigurnošću da računaš. Zato sam srećan što si izabrao da budeš lekar.

–       Mislim da je familiji dovoljna jedna emigracija. Ne verujem da ću krenuti tvojim stopama. Nego, stiže i ta vojska sa kojom si mi toliko pretio. Danas moram da uzmem potvrdu sa fakulteta, pa u vojni odsek. Pretpostavljam da ću već za 15 dana biti SOŠ-u. Kao što sam ti pričao, šest meseci opet škola, pa ispiti.Ako ih položim – lekar negde, ko zna gde: u pešadiji, vazduhoplovstvu, mornarici; pa onda možda Makedonija, Crna Gora. Bogu iza leđa, kažu. Ako nisi član Partije – najgora mesta;a ako još nemaš ni veze, obrao si bostan.

–       Samo ti budi dobar vojnik, i sa svoje strane učini sve što treba. Ne verujem da u vojsci ima protekcije.

–       Ti ćeš meni i pored sveg tvog životnog iskustva ostati naivan. Kao da kod vas za vreme cara nije bilo protekcije! Nećeš mi reći da je u vojsci stare Jugoslavije bilo bolje?

–       Opet ti meni kao da si ti živeo za vreme cara, kao da si služio vojsku u staroj Jugoslaviji. Uostalom, čemu ta diskusija? Budi poslušan vojnik, završi ti svoje ispite kako treba, pa ćemo već videti.

–       Možeš misliti! Moji aduti: sin Rusa emigranta koji se borio protiv Crvene armije i bio na Golom otoku[15], nekoliko puta kandidovan ali nije stupio u partiju, dobar student, hrišćanin, veruje u Boga, dobar drug, politički neangažovan, i tako dalje… Otprilike već vidim kakvu će mi karakteristiku napisati moji u komitetu Visoke medicinske škole. Kada to pročita neki drug kapetan, pa to će biti narodno veselje. Prosto da se već unapred spremim za poseban tretman.

–       Nije đavo crn kao što izgleda. Kaži šta sve treba da ti spremimo za vojsku?

–       To je relativno prosto. Sem pribora za brijanje i četkice za zube mislim ništa više, a to imam. No čuću danas u vojnom odseku šta mi sve treba.

–       Dobro, ja sam ti ovde nešto stavio u kovertu. To ti je akontacija prve lekarske plate kada se zaposliš, da bi sada imao nešto para, pa ćeš mi vratiti. Od danas si na svom budžetu, doktore – i pruži mu koverat.

Nikola oseti da je koverat deblji, skoči i poljubi ga.

–       Sigurno ću vratiti! – smejući se dodade – Nisi ti tako loš otac! Kazaću neku lepu reč maršalu Buđoniju[16] za tebe kada ga budem sreo na nekom kongresu u Moskvi.

 

0 1 / 0 9

Na brzinu se obukavši, doviknu baki i ocu: „Do viđenja do ručka,“ pa izlete na vrata.

–       Uh, koliko poslova treba danas završiti, pomisli u sebi.

Uhvati trolejbus i iskrca se pred Medicinskim fakultetom, kupi nekoliko ruža kod cvećara, pa krenu ka dekanatu. Došavši pred šalter studentske službe, promenjenim glasom, krijući lice, upita:

–       Molim vas kakva su mi dokumenta potrebna za upis na medicinu?

–       Pobogu čoveče, pa sada se tek završava godina. Upis je tek u septembru… Jao, Nikola, nesrećo jedna, pa zar ti mene nađe!

Šalterska službenica, iz milošte zvana tetka Anđa, zastade u pola reči zbunjena, jer se pred njom nađoše tri velike žute ruže.

–       Je li to za mene? – reče sa nevericom.

–       Ne, nije. Zašto za vas? To je za jednu dobru gospođu koja je Nikoli primala prijave za ispite, pomerala datume kada lenji Nikola nije baš sve dobro naučio, udarala pečate na semestre, pisala kojekakve potvrde i šta ti ja znam šta je sve Nikola molio tu dobru gospođu, sve dok nije diplomirao. Trajalo je to, bogami, skoro sedam godina,

–       Diplomirao?! – ote se tetka Anđi.

Za tren oka izlete iz šalterske prostorije i nađe se u Nikolinom zagrljaju. Ostale službenice počeše da proviruju iza šaltera, a mlađi studenti počeše da se podgurkuju, jer su znali tetka Anđu kao strogu službenicu, kod koje nije bilo mnogo familijarnosti, a raznorazni studentski štosovi nisu palili. Stroga je bila prema onima koji su lovili u mutnom. Međutim, prema pristojnim studentima, koji nisu folirali, postajala je pristupačna. Znala ih je sve po imenu i trudila se da im olakša nimalo lak studentski život.

Anđa se trže, shvati da je prekardašila, da se jedna dobra šalterska službenica ovako ne ponaša, pogotovu u njenim godinama. Istrže se iz Nikolinog zagrljaja, pa sva crvena u licu ulete iza staklene pregrade. Nikola uđe za njom smejući se, krijući ostatak ruža iza svojih leđa. Ostale mlađe službenice zagrajaše:

–       Zar za nas nema ništa?

Nikola dade svakoj od njih po jednu ružu i za uzvrat dobi poljubac. Za to vreme se tetka Anđa snašla, pa se u prostoriji razleže njen strogi, hladan glas:

–       Drugarice, drugovi studenti čekaju pred šalterima. Druže doktore, šta za vas mogu da učinim?

Nikola pršte u smeh, smejući se zbog „druže doktore“, a Anđino strogo lice postade blaže, pa onda počeše obrazi nekako čudno da se grče i opuštaju, što Nikolu u prvom trenutku zbuni. Ti trzaji se pretvoriše u eksplozivan smeh, ruke joj posegoše za tašnom iz koje izvuče ogledalo i pruži ga Nikoli. Uze ga ništa ne shvatajući, pogleda se u njega, pa onda i on prasnu u smeh, jer mu je lice bilo izmazano raznobojnim karminima koje su poljupcima ostavile službenice. Anđa se prva umiri i dodade Nikoli čistu maramicu da bi obrisao karmin.

–       Druže doktore, sigurno vam je potrebna potvrda o završetku studija. Dajte mi indeks.

Rad šalterske službe se nastavljao normalno. Potvrda je ubrzo bila gotova. Pruživši je, tetka Anđa zvanično objasni da će indeks ostati u dekanatu i da će diplomu, verovatno, dobiti kroz mesec dana, i pruži Nikoli ruku.

–       Još jednom vam čestitam, druže doktore. Želim vam puno sreće u vašem pozivu i u životu.

Zahvalivši se, Nikola krenu ka vratima. Kod samih vrata dopre do njega tihi glas:

–       Nikola, hvala na ružama, to se nama šalterskim službenicama ne dešava svaki dan.

Nikola zatvori za sobom vrata na kojima je pisalo „Studentska služba – ulaz zabranjen“. Student Medicinskog fakulteta Nikola prestao je da postoji. Rodio se drug doktor, kako ga je oslovila tetka Anđa. Žurno se uputi ka Komitetu Medicinskog fakulteta.

–       Zdravo, Nikola, čestitam. Čujem od drugova da je juče „sudska“ dobro prošla. Znam da je stiglo vreme da se opraštamo – reče Zvonko ugledavši Nikolu. – Tako vi drugovi štreberi završavate studije dok se mi u Komitetu brinemo za vas i, naravno, ne stižemo da polažemo ispite na vreme.

–       Mi od kvalifikacija dobijamo samo diplomu, druže Zvonko, a vi dobijate dve: jednu manje važnu, onu istu kao i mi, i onu drugu, mnogo važniju, „rukovodeću“. Znači, odmah vredite duplo.

–       Nikola, Nikola, gde će te odvesti taj tvoj dugi jezik?

Zvonko se zagleda u Nikoline oči prodorno, kao da je hteo da pronikne u stvarnog Nikolu. Pre mesec-dva na sastanku komiteta diskutovalo se o Nikolinom poslednjem istupanju na konferenciji apsolvenata, koja je bila sazvana kako bi se organizovala sanitetska služba na radnoj akciji izgradnje autoputa u Sloveniji. Sastanak je bio loše pripremljen. Vodio ga je jedan od mlađih komitetlija, koji je u svojoj uvodnoj reči počeo da obećava lepe uniforme, dobre užine, mantile i koka-kolu, ako apsolventi pristanu da odlože svoje ispite za mesec dana i učestvuju u ovoj akciji. Posle nekoliko apsolvenata koji su se odmah prijavili, jer su još pre sastanka dobili zaduženje od komiteta da izgleda kao da se spontano, „dobrovoljno“ prijavljuju, nastala je tišina. Niko se nije javljao dalje, na šta je predsedavajući opet uzeo reč i pokušao da dalje reklamira akciju:

–       Zaboravio sam da kažem da je vaše radno vreme osam sati i da ste potom slobodni. Može se i tamo učiti za ispit.

Nikola ustade, te se obrati auditorijumu:

–       Drage koleginice i kolege, ne mogu se oteti utisku da je kontraproduktivno produžiti naše polaganje ispita za ovakvu radnu akciju, gde se radi samo osam sati i to kao sanitetsko obezbeđenje. Mislim da smo mi suviše odrasli da bismo bili oduševljeni lepim uniformama, koka-kolom i tako dalje. Komitet je izgubio iz vida da nepolaganje ispita u ovim prolećnim mesecima odlaže završetak studija ne samo za 2 meseca, već mnogo duže. Oni koji nisu bili u armiji propuštaju rok za odlazak u SOŠ, pa će ih to unazaditi za nekoliko meseci. Mislim da je naš zadatak da što pre završimo studije, vojsku i staž, kako bismo počeli da radimo posao koji je ovoj zemlji potrebniji, a da lepe uniforme i ostale privilegije prepustimo mlađima.

Sastanak se brzo završio. Niko se nije prijavio. Neki članovi komiteta su bili van sebe od besa tvrdeći da je Nikola ceo sastanak „minirao“, pa se spominjalo i neprijateljsko i reakcionarno delovanje. Zvonko je zastupao drugo mišljenje, prebacujući grešku na komitet i organizaciju sastanka.

Gledajući sada Nikolu i čuvši njegov pomalo ciničan komentar seti se rasprave oko njegove karakteristike pre neki dan. Dobar deo članova komisije bio je protiv toga da mu se izda dobra karakteristika. Zvonko je opet morao da uskoči sa pitanjem: „Šta mu zamerate?“ „On nije uz nas. Uvek se distancirao i pokušavao da jasno da na znanje da ne želi da nam se priključi. Istupa javno sa izjavama da ne može doći na dežurstva ili sastanke jer slavi Božić, Uskrs ili slavu. Dva puta mu je, kao dobrom studentu i članu KUD-a „Mika Mitrović“, ponuđeno da uđe u Partiju, oba puta je našao neke razloge da se izvuče“. „Dobar je student, rekoste, iskren. Govori i ono što mnogi ne bi smeli da kažu iako misle isto što i on. Svako zaduženje izvršavao je bez pogovora. Diskusije za vreme konferencija bile su mu zrele i na mestu. Što je on bio u pravu kada mi nismo, to je naša greška. Uvek je bio dobar drug i kolega. Ima li neko još nešto da primeti?“ Sve ovo je prolazilo Zvonku kroz glavu gledajući Nikolu.

–       Došao si sigurno po karakteristiku? Eto, i to smo ti napisali. Tačno onako kako zaslužuješ.

Gledao ga je i dalje u oči, očekujući da bar malo promeni boju, ili mu bar zadrhti lice. To je bio njegov stari trik. Čak i najbolji članovi Partije na ovo „kako si zaslužio“ trzali su se, jer nikada se ne zna… Međutim, Nikola se nasmeja:

–       Drugo nisam ni očekivao. Ako je po zasluzi, onda sam zadovoljan.

Zvonko se nasmeja i pruži mu koverat koji još danas treba da odnese u vojni odsek da bi se prijavio u SOŠ.

–       Pa, eto, to bi bilo sve, Nikola. Nadam se da ćeš biti dobar vojnik i starešina. No, pripazi se! Vojska je vojska, ne diskutuj mnogo.

–       Opet jedan koji preti kô moj otac. Mislim da to nije slučajno.

–       Moraćeš da se ozbiljno potrudiš da u vojsci prestaneš da se ponašaš kao do sada i da ono što ti je na umu ne bude i na drumu. Ko zna šta ti je zbog tvog dosadašnjeg ponašanja napisano u karakteristici? Hej, druže doktore, od tih karakteristika ti zavisi budućnost. Ovaj papir koji nosiš u džepu već je jedan deo tvoje budućnosti. Drugi takav papir, karakteristika koju ćeš dobiti u armiji, a koja će sadržati delove i ove karakteristike, biće podloga za sve kasnije karakteristike – znači, provlačiće se kroz ceo tvoj život.

–       Znači, za života. Kada umrem, verovatno će me takva karakteristika pratiti i dalje, pa će se na osnovu nje rešavati gde će me smestiti…

–       Zdravo, Nikola, jesi li dobio sve što nam treba?

Upita ga Branko, čije je lice delovalo neveselo.

–       Nisam dobio, nego zaslužio – pa mi dadoše. Ljubazni ljudi. Jedino ne rekoše šta su napisali, da me ne bi uznemirili.

–       Mene uznemiriše. Nikada se tako glupo nisam osećao. Pisali su mi razne karakteristike, no nikada ovako. A ova će imati značajnog uticaja, naročito za dobijanje mesta u garnizonu: dobra karakteristika – dobar garnizon u blizini Beograda ili nekog velikog grada, loša karakteristika – loš garnizon negde u bestragiji, daleko od Mire. Gde će ona da se potuca po svetu da bi mene posećivala godinu dana, nije to mala stvar.

–       Eto, počeo si da padaš u pesimizam, dragi moj. To ti ne valja. Život je pred tobom. Pa šta i ako dobiješ loš i udaljen garnizon? Nije godinu dana nego samo šest meseci. Ti si lekar, nisi običan vojnik. Sanitetski vodnik, nije to šala, dragi moj! E moj Branko! Bio tako jedan pesimista pa odmah posle rata dobio paket iz Amerike, kad ono pun paket predivnih čokolada. Obradovao se čovek, nije ih četiri godine za vreme rata video. Skine papir sa jedne spremajući se da je u slast pojede, kad mu se učini da je nekako beličaste boje. Zastade, pomirisa je, učini mu se da nekako čudno miriše. „Uh“, pomisli, „ako je pokvarena, pa dobijem gastritis[17], pa ulcus[18], pa mi ulcus perforira, pa umrem“. Uze čovek ceo paket i baci ga u đubre. To si ti, moj Brankić. Stigne jednom drugom isto veliki paket, isto iz Amerike. Otvori ga čovek sa nestrpljenjem, kad u paketu velika kravlja balega. „Divno“, srećno je uzviknuo čovek, „stiglo govno – stići će i krava“. Vidiš čovek optimista kao i ja.

Obojica nasmejani stigoše na trolejbusku stanicu da se prevezu do vojnog odseka, gde su morali stići tačno u podne.

 

0 1 / 1 0

Dani su prolazili brzo, nekako svečano, nestvarno, bezbrižno – kao da je svaki dan bila nedelja. Čestitanja, proslave, izlasci sa Vesnom. Poljupci, različiti u kvalitetu i kvantitetu. Pokloni mali i veliki, ali svi od srca. Mnogo želja za uspešnu karijeru. Mnogo želja za sreću u životu. Čak i ledadžija koji je svakog jutra donosio tablu leda i Šiptari testeraši iz podruma kuće gde je Nikola stanovao, kao da su uživali što su mogli da mu pri susretu kažu: „Dobro jutro, doktore, kako si?“ Nije bilo nikakvih briga, sve se unapred znalo. Čekala ga je vojska, a „dobar vojnik ne misli, za njega misle drugi“.

Nikoli se činilo kao da se to dešava nekom drugom, a njemu je bilo lepo i uživao je u svemu što se tom „drugom“ događa. Imao je osećanje koje student ima između dva ispita, kada sam sebi da „voljno“, pa ne uči nedelju-dve da bi se odmorio. Samo, student obično ima grižu savesti što ništa ne uči. Dešavalo se bar nekoliko puta dnevno, i to kada mu je najlepše, da pomisli u sebi: „Ala traćim ove dane“. Takvih razmišljanja ovog puta nije bilo. Nikola je jednostavno uživao, ne misleći ni na put koji je prošao ni na onaj koji ga čeka.

Otac je pokušavao da sa njim ozbiljno porazgovara o njegovim namerama; majka, koja je još bila zaposlena pa su se retko viđali, takođe. Njihov sin činio im se nekako neozbiljan, jer, eto, ništa ne razmišlja gde će i šta će kada se ta vojska završi.

–       Nikola, sine, vojska začas prođe, treba nešto isplanirati.

–       Ima vremena, mama. Šta tu ima mnogo da se planira? Završio sam studije, lekar sam. Moje je da lečim ljude, i to je sve. To mogu gde hoću. Nisam ja pravnik, niti sam izabrao neku političku karijeru, pa eto pazi na početak koji je najvažniji, pa ćemo posle ovo, pa ovo, da bismo postigli to i to. Kod mene je sve jednostavno.

–       Znaš, mama, samo je jedna stvar bitna. Čik pogodi koja?

–       Ženidba – poče majka da nabraja. – Nije valjda zarada?

–       Ne, ne – smejući se vrteo je glavom Nikola. – Parcela na groblju.

–       Parcela na groblju? – osta zapanjena majka. – Kako to misliš, crni Nikola?

–       Prosto, parcela na groblju na čijem će ulazu pisati: „Umrli krivicom dr Nikole Vajnberga“. Vidiš, jedino je važno da u toj parceli bude što više cveća, može i divna engleska trava, ali što manje krstova. Eto, mamice draga, to su moje jedine brige i želje, jedini planovi koje imam. Znam da to nimalo nije prosto, no to se ne planira, već je potrebno znanje i ljubav prema čoveku.

Majka pogleda u oca pa u Nikolu:

–       Nikola, stvarno mislim da je već red da se uozbiljiš i odrasteš. Sve tvoje kolege imaju neke planove. Mićko hoće specijalizaciju ginekologije, Mara – psihijatriju, Gule je tražio stipendiju da bi se bavio nuklearnom medicinom. Šta je sa tobom? Ne može se tako vetropirasto.

–       Draga mamice, ja ti objasnih, a ti opet! Uostalom, sada sam na zasluženom odmoru, pa kada mi nešto drugo padne napamet – ako mi uopšte padne, a u to sumnjam – izložiću porodici. No, zasada mislim ovako.

Izljubivši je, pobeže, jer bilo je vreme da se nađe sa Vesnom.

Vesna, devojka srednjeg rasta, crne talasaste kose, imala je krupne, crne oči koje su se skrivale iza zlatnih naočara. Nikola je imao običaj da u šali kaže da nema tih naočara, ne bi imala tako „inteligentan izraz“ lica, dodajući da je ne bi voleo da nema naočare, jer ne bi tako pametno izgledala. Bila je lepo građena devojka, malo punija, sa izvanredno izvajanim, lepim malim prstima i šakom. Lepe ruke bile su neka čudna Nikolina slabost. Uvek je gledao ljudima ruke, a naročito ženama. Ruke su za njega imale čudnu privlačnost. Imao je utisak da one odražavaju karakter, bogatstvo osećanja, kulturu. Neuredne ruke, iskrzanih noktiju, sumnjive čistoće, loše održavane – odbijale su ga. Vesnine ruke su ga privlačile. Uživao je u njima. Voleo je da ih miluje, da ih drži u svojim, imajući utisak da kroz njih oseća sve ono što Vesna želi da mu kaže, sve ono što Vesna oseća.

Skromna, povučena, bila je u stanju da se obraduje i najmanjoj pažnji, lepoj reči, poklonjenoj sitnici, cvetiću, kamenčiću. Njena radost, osmeh i sjaj očiju prisutne su nagrađivali, činili ih srećnim. Čovek bi zaželeo da sjaj u očima i taj osmeh neprekidno ostanu na njenim licu. Svako ko je takvu vidi, osetio bi neku toplinu u sebi, tihu unutarnju sreću. Činilo mu se da postaje bolji, važniji i značajniji nego što jeste.

Znala je da se obraduje nekom lepom stihu, pročitanoj knjizi, sunčevom zraku koji se probija kroz maglu, plavetnilu noći, mesečini. Sve je to činilo Vesnu drukčijom od njenih vršnjakinja. Bila je vrlo patrijarhalno vaspitana. Za vreme Drugog svetskog rata imala je izuzetno teško detinjstvo. Život u oskudici u najranijoj mladosti prouzrokovao je da preleži sve dečije infektivne bolesti, a neke, van svih medicinskih pravila, i po dva puta. Često zbog bolesti izolovana iz društva njenih vršnjakinja, razlikovala sve po mnogo čemu od njih. Vesna, čuvana od roditelja kao osetljiva i bolešljiva, bila je od grube svakodnevice zaštićena. Provodeći dugo vreme u postelji, okružila se nekim svojim svetom, svetom bajki, poezije, i u njemu vrlo dugo ostala, da bi čak i kao odrasla studentkinja bežala u svoj svet kada je god mogla, naročito ako bi se osećala usamljenom ili joj je bilo teško.

Kada mu je odobreno da sa Sarajevskog fakulteta ponovo pređe u Beograd, Nikola je na fakultetu upoznao mnogo novih kolega, među kojima je bio Miša, Vesnin brat. Nekoliko puta je bio pozivan u njegovu kuću kako bi zajedno učili. i tu je prvi put video Vesnu. Prvi njihovi susreti nisu na Nikolu ostavili nikakav utisak. Zaticao je Vesnu uvek bolešljivu u krevetu ili pak natrontanu sa nekoliko džempera, bledunjavu, povučenu u sebe. Njena bolešljivost ga je zainteresovala. Činilo mu se da je njena okolina pravi još bolesnijom nego što jeste. Lečili su je čuveni profesori, gutala je mnogo lekova, primala injekcije.

Po prvi put mu se tada javilo ono „nešto“ što će mu se kasnije često pojavljivati, a da i sam ne zna ni zašto ni otkuda; „nešto“ što mu je govorilo da je ovakvo lečenje pogrešno – da tu ima nečeg što nije u redu. „Nečemu“ su se suprotstavljale činjenice i veličine medicinskih autoriteta. To njegovo „nešto“ vodilo bi bitku sa argumentima drugih, sa autoritetom; bunilo se, raspravljalo, da bi na kraju pobedilo. Ta će mu osobina u životu praviti probleme i razdiraće ga iznutra, ali će ga činiti i neizmerno srećnim kada to „nešto“ pobedi – pa se ispostavi da, pored svih naizgled jakih argumenata i autoriteta, nije baš sve kako oni kažu, niti je sve tačno.

Zauzet ispitima, porodičnim problemima – otac mu je u to doba bio u zatvoru – zaboravljao je na to svoje „nešto“, na Vesnu. Pri svakom susretu, koji su u to doba bili retki, zaticao ju je kod kuće opet bolesnu, ututkanu i ušuškanu, u pregrejanoj sobi ili postelji. I uvek bi osetio da tu nešto nije kako treba, da se nešto mora preduzeti.

Miša, njen brat, visok i lepo građen sportista sa kao bakar crvenom kosom bio je veliki zavodnik. Brzo je osvajao lepe koleginice, a još brže mlađe i tek svršene gimnazijalke. Svirao je na havajskoj gitari na studentskim igrankama koje su priređivane skoro svake nedelje u prostorijama kulturno-umetničkog društva Medicinskog fakulteta. Dobar orkestar, koji je nosio naziv „Medikus“, privlačio je modernom džez muzikom veliki broj studentske i srednjoškolske omladine. U teško posleratno doba bila je to jedina zabava. Mada je Omladina bila zvanično protiv svega sa Zapada, pa i protiv „dekadentne džez američke muzike“, koja se čak ni preko radija nije smela emitovati, ipak je ta muzika lagano ali sigurno prodirala među mlade. Po Beogradu kao pečurke posle kiše nicala su mesta na kojima su se održavale igranke – na fakultetima, srednjim školama, pa čak i u nekim domovima omladine, koje je Komunistička partija gradila i osnivala da bi vaspitavala u njima svoje buduće članove.

Na brzinu su sastavljani orkestri koji su, sa većim ili manjim uspehom, svirali baš tu zabranjenu muziku i privlačili mlade. Reč „biznis“ u to doba bila je nepoznata. No, omladinska kulturno-umetnička društva, radnička i studentska, osnovana radi prosvećivanja i izgrađivanja omladine u socijalističko-komunističkom duhu, raspolagala su novčanim sredstvima i prostorijama u kojima su se skupljali mladi. Lagano je ovaj vid „prosvećivanja“ omladine postao dominantan. Preko zabrane zapadne dekadentne muzike se prećutno prelazilo. Imena džez trubača, saksofonista i bubnjara postaju poznata među omladinom. Postaju im čak idoli. Beogradskim ulicama počeše da šetaju mladi sa crnim većim ili manjim kutijama, kasnije sa skupim raznobojnim navlakama, za koje su neki zli jezici govorili da su prazne. Da li su bile prazne ili pune nije bilo bitno, već da se odmah da dokučiti kako se radi o nekom duvačkom instrumentu ili havajskoj ili običnoj gitari. Kontrabasisti su takođe bili u modi, mada je takvu kutiju, čak i praznu, bilo teško nositi na terazijsko-kalemegdanskoj štrafti. Svi ti nosači kutija bili su zapaženi od strane lepšeg pola, i kod njih imali veće šanse od onih što su šetali praznih ruku. A ako si svirao u nekom poznatom orkestru ili čak pevao, onda si bio „dasa, glavni“ – i svet je bio tvoj.

Kolega Miša svirao je violinu u jednoj od muzičkih škola u Beogradu. Bio je praktičan momak, ili, kako se u to doba govorilo, „imao je kliker“, i ubrzo je shvatio da treba da, pored svoje bakarnocrvene kose i šarma, violinu zameni nekim „efikasnijim i praktičnijim“ instrumentom. Izabrao je havajsku gitaru, koja mu je ne samo donela popularnost nego i materijalnu korist. Naime, njegova svirka se relativno lepo nagrađivala. Ona mu je omogućivala džeparac kakvim se mali broj studenata mogao pohvaliti. No ne samo to, ako si pripadao nekom orkestru, bio bi pozivan na drugarske večeri raznih ustanova i klubova, jer je svet tih godina želeo da se veseli i zaboravi na ratne strahote. Sa druge strane, tih 1950-ih godina nije bilo velikih stanova, gde bi se moglo okupiti veće društvo, gde bi se moglo igrati. Muzičkih uređaja i ploča nije bilo u zemlji. Ko je imao mogućnosti, nabavljao ih je u inostranstvu. Kafane su bile skupe, a sindikalne podružnice su za mali novac svojim članovima mogle pružiti i neki zalogaj uz piće i muziku. Ako si pripadao nekom orkestru, bio bi zapažen na takvim sindikalnim drugarskim večerima, dolazio bi u kontakt sa „drugovima rukovodiocima“, i lepo bi bio nahranjen i plaćen. Za članove orkestara godišnji odmori su bili takođe pristupačni, i to na obali Jadranskoga mora. Svako bolje preduzeće imalo je sindikalno odmaralište za svoje zaposlene. Posle dana provedenog na suncu i u kupanju, svi su želeli da se posle večere zabavljaju, a za to im je bio potreban orkestar.

Za velike hotele, kojih je svake godine bivalo sve više, bili bi angažovani renomirani orkestri na dva do tri meseca. Stanovao bi zabadava, hranio bi se fraj, i uz to bio plaćen za svoj trud u večernjim časovima. Dok si preko dana uživao u suncu i moru, noću bi posle svirke „tešio“ neku usamljenu lepoticu koju je zaposlen suprug poslao sa decom na more. Bila bi tu i neka lepa meštanka, koja se ponosila što ima za dečka jednog takvog „dasu“ iz orkestra.

I tako je Vesnin brat Miša bio „naj-momak“, em student medicine, em havajista, em bakarnocrvene kose, a uz to još i šarmantan – dasa i po. Dok je Miša svirao u orkestru Kulturno-umetničkog društva „Mika Mitrović“, gde su se skupljali talentovani studenti medicinskog, stomatološkog i farmaceutskog fakulteta, Nikola je pevao u horu istog društva. Posle završene prve godine medicine, članovima društva omogućeno je da letuju dva meseca u Šibeniku[19]. Za mnoge članove to je bila velika sreća, jer su za male pare mogli sebi da pruže divan odmor. Naravno, to je bilo studentsko odmaralište, smešteno u jednoj učiteljskoj školi, čije su učionice i deo internata pretvorene u spavaonice. Postojeća kuhinja bila je predviđena da nahrani studente, koji su se o svemu drugom, osim o kuvanju, starali sami. Dežurni su išli ujutro rano na pijacu i u pekaru, starali se o nabavci raznih potrepština i pomagali u kuhinji. Orkestar, koji je bio pošao da svira za članove društva, ubrzo je dobio i angažman u najlepšem hotelu „Boka“. Deo zarađenih para članovi orkestra davali su upravi odmarališta, koja je kupovala kolače i svima ih delila nekoliko puta nedeljno posle ručka.

Miša je sestru Vesnu poveo sa sobom na more. Vesna još nije bila studentkinja, već svršena učenica VII razreda gimnazije. Eh, šta more i sunce mogu da naprave od čoveka! Kao neki zamrznuti pupoljak, Vesna je procvetala, dobivši čokoladnu boju kože od sunca, pleneći okolinu svojim lepim telom i onim osmehom. Nikola nije bio u njenom društvu, pa ju je retko viđao preko dana. Ponekad bi se uveče sreli na igranci, svako u svom društvu, i tom prilikom bi Nikola konstatovao, kao šaleći se sam sa sobom, da je „mala baš zgodna“, i na tome bi ostajalo.

Dani puni sunca, prekrasnog toplog mora i veselja mladih studenata, večeri provedene u pričama i šetnjama i noći zvezdane i tople, ispunjene igrankama i noćnim kupanjima – činili su Nikolu srećnim i zadovoljnim. Samo ponekad uveče, kada bi video svoje starije kolege i koleginice kako pokušavaju da neprimetno nestanu u noć, osetio bi da mu nešto nedostaje i da bi bilo možda sve još lepše kada bi i on tako nestao u noć, držeći neku malu ruku u svojoj. No „završeni brucoši“, malobrojni u kulturno-umetničkom društvu, imali su malo šansi u društvu starijih koleginica, a nekoliko brucoškinja vršnjakinja upirale su poglede prema starijim i iskusnijim. Posle ponoći, kada prestaje muzika za igru, vraćalo se u odmaralište. Pola sata posle ponoći bila je kontrola da li se svako nalazi u svom krevetu. Uprava odmarališta je bila stroga, pa bi, ukoliko neko nedostaje, sutra ljuštio krompire u kuhinji, a ukoliko se to dogodi nekoliko puta, dobio bi besplatnu kartu za povratak kući. Disciplina je bila na visini, a loše ishranjeni studenti su već posle nedelju dana počeli da se oporavljaju od studentskih menzi i zamornih ispita.

Spavalo se ipak malo, pričalo se do duboko u noć o raznim doživljajima, i avanturama. Vicevi i zadirkivanje onih što hrču davali su atmosferi spavaonica nešto izuzetno. Bilo je i šaljivdžija koji su smišljali kako će na tuđ račun da zabave sebe i druge. Namazati spavača crnim imalinom i to isto učiniti sa susedom bila je veština. Spavač nije smeo da se probudi za to vreme. Ujutro bi cela spavaonica bila budna i u tišini čekala da se dvojica namazanih probude. Onda je nastajao urnebes i smeh do suza. Žrtve su se smejale jedan drugome, upirući prstom jedan u drugog, ne znajući da su obojica namazani.

Pored Nikole spavao je mnogo stariji kolega, već apsolvent. Bio je član hirurške ekipe, te je pored studija radio kod čuvenog profesora hirurgije kao asistent. Koleginice su za njega govorile da je zgodan čovek, ali da je nasrtljiv, samouveren. Njegova je parola bila „svaku možeš dobiti, samo navali“. Međutim, „svaka maca dođe na vratanca“, kaže naš narod, pa se to dogodilo i njemu. Počeo je da noću dolazi „nakresan“, danju je bio nesrećan, postao je miran i delovao ucveljeno. Bili su to simptomi karakteristični za nesrećno zaljubljenog, kome se desilo da pored svih „švalerskih“ osobina i iskustava položi oružje, jer ga „ona“ nije udostojila čak ni pažnjom. Nikola se ražalio nad svojim komšijom, jer je „nesrećno zaljubljeni“ bio predmet mnogih šala i „nameštaljki“. Nikola se trudio da ga sačuva od mazanja imalinom i da mu izvuče prezervative napunjene vodom ispod čaršava u krevetu, gde bi ovaj zaljubljen i nakresan, ništa ne sluteći legao, pa bi, uz prskanje prezervativa, voda kvasila čaršav i dušek slivajući se ispod kreveta. Danima se nije znao uzrok ove tragične ljubavi, dok neko ne dozna da je uzrok Vesna. Nikola je bio iznenađen. Vesna, ona klinka, da li je moguće? Zar i taj „veliki švaler“, iskusna „muškarčina“ maltene već hirurg?! Za Boga miloga, da se toliko sroza! Nikola poče da obraća pažnju na Vesnu, koja je svakog dana bila sve lepša od morskog sunca i vazduha. Učini mu se nekako nadmena, puna sebe, neosetljiva prema udvaranju njegovog komšije po spavanju. Činilo mu se da je počeo Vesnu da mrzi, a svog komšiju još više da žali.

Jedne noći pri punoj mesečini, uz more koje je bilo potpuno mirno i toplo, nađoše se Nikolino i Vesnino društvo, pa rešiše da idu na noćno kupanje. Negde usput, prolazeći kraj pijace gde su seljaci već doneli svoje proizvode da bi ih sutra prodavali, Vesna je kupila smokve i nudila ih svima. Nikola, ponuđen, odbi grubo, što Vesnu začudi na trenutak jer nije mogla da pretpostavi šta je uzrok ovakvom njegovom ponašanju.

–       Probajte, Nikola. Smokve su divne, slatke. Kajaćete se. Hajde, zar treba da vas molim?

Nikola nikada nije jeo sveže smokve, želeo je da ih proba. No, od nje, bezdušnice neće on uzeti.

Društvo je već skočilo u vodu i uživalo u noćnom kupanju, a Vesna je još uvek stajala sa otvorenom kesom čekajući da se Nikola posluži. U trenutku se seti da možda Nikola nikada nije jeo smokve, pa se smešeći onim svojim prijatnim osmehom obrati Nikoli:

–       Hajde uzmite, budući doktore. Jeste da smokve nisu oprane, no one se ljušte. Ako ih ne oljuštite, opećiće vam nepca i jezik.

To prevrši svaku meru. Ne dade se Nikola. Zar ona njemu da drži predavanje? Treba tu klinku naučiti pameti, sada će on njoj pokazati.

–       Znam ja, Vesna, šta su smokve, ali ja ih uvek jedem neljuštene.

Uze dva komada pa ih proguta. Vesna se smejala, pa skačući u more dodade:

–       Nikola, setićete se mene sutra ujutro na doručku, no ja sam vas upozorila.

–       Mala opasnica! Smokve su bile stvarno ukusne. Učini mu se da je počeo malo jezik da ga peče, pa pomisli da to sam sebi sugeriše, pa i on skoči u vodu.

Kakva je to lepota kupati se noću u moru! Zvezde iznad tebe, zvezde oko tebe, hiljadu malih svetlucavih zvezda koje se pojavljuju između prstiju posle svakog tvog pokreta, prekriju ti ramena, kosu, lice, svetlucaju, pale se i gase, kao vatromet u minijaturi. Zovu te da se poigraš s njima, ti mali sićušni planktoni[20] koji fosforesciraju.

Iskupavši se, društvo poče da se oblači, jer je trebalo stići u odmaralište pre ponoći. Međutim, Nikola ču Vesnu kako uspaničeno traži svoje naočare, koje je ostavila negde u udubljenju stene i koje sada ne može da nađe. Okrete se i ugleda ih kako svetlucaju u jednom udubljenju. Uze ih i donese ih joj. Vesna mu se zahvali osmehom i njene oči, koje je prvi put video bez naočara, učiniše mu se još veće, nekako duboke, nežne. Oseti želju da ih dugo, dugo gleda. Nestade ljutnje koju je osećao prema njoj zbog nesrećnog Ranka, koji se verovatno negde za nekim stolom u kafani tešio uz čašicu i koji će opet noćas stići na spavanje uz nečiju pomoć, klateći se.

Sutradan za vreme doručka odran jezik i nepce zbog neljuštenih smokava podsetiše Nikolu na Vesnu. Bol u ustima pri prvom gutljaju vrućeg čaja natera ga da u sebi promumla: „Bila je u pravu, klinka“.

Završio se odmor. Počela su predavanja na fakultetu a sa njima i probe hora u Kulturno-umetničkom društvu „Mika Mitrović“. Probe su održavane dva puta nedeljno. Na jednoj od prvih proba Nikola ugleda Vesnu. Njegovo iznenađenje bilo je još veće kada je dirigent posadio Vesnu tačno ispred njega. Pevala je drugi alt, a Nikola je bio bas. Probe su se održavale u jednoj maloj sali IV interne klinike, trajale su sa pauzama dva sata, a sedelo se na nekim neugodnim stolicama namenjenim laboratoriji, bez naslona.

Posle par proba Nikola primeti da Vesna nikako ne može sebi da nađe mesto na neudobnoj stolici. Saže se prema njoj i šapnu:

–       Slobodno se naslonite na moja kolena ako vam je tako lakše.

Vesna mu zahvali pogledom i nasloni se. U pauzi probe Nikola je pogleda ispitivački i zapazi da je Vesna opet poprimila svoj stari bolešljiv izraz lica, da je opet natrontana džemperima i potkošuljama. Ni nalik onoj blistavoj Vesni čokoladaste boje kože sa mora.

Nedelje su prolazile u trci. Vežbe su se održavale i pre i posle podne, pa predavanja, a trebalo je nešto učiti i za ispit. Igranke „Medikusa“ subotom i nedeljom bile su sve posećenije. Orkestar medicinara bio je proširen odličnim duvačima Zabavnog orkestra Radio Beograda. Nikola je za vreme igranki radio u garderobi za džeparac. Miša je svirao na svojoj havajci i plenio ženska srca. Subotom i nedeljom svirao je u nekoj školi na matineu, a uveče u KUD-u „Mika Mitrović“ na Medicinskom fakultetu, te mu je Vesna donosila večeru od kuće. Čekajući da Miša večera, svraćala je kod Nikole u garderobu, gde je on radio sa svojim drugom Guletom, da krišom popuši cigaretu kako je brat ne bi video.

Jednom tako, na odmorištu stepenica iznad garderobe, pušili su Vesna i Nikola gledajući kroz prozor na mesečinom obasjan mali park iza IV interne koji se pružao prema Jatagan-mali. Mesec se utrkivao sa oblacima, čas je bio ispred njih, čas njima prekriven, da bi opet zaostao iza njih. Obasjavajući one dole čas jače, čas slabije, igrao se sa prirodom i ljudima, dajući im neki nestvaran, tajanstven izgled. Vesna je bila neobično lepa na tom mesečevom svetlu. Nikola požele da joj obavije ruke oko pasa, da oseti njeno telo uz svoje, pa da tako zagrljeni ostanu dugo, dugo, uživajući u ovoj mesečini. No to beše sestra njegovog kolege Miše. Pod utiskom te lepe mesečine poče da recituje neke stihove, pa ne gledajući u Vesnu, reče:

–       Ako ove stihove čujete do kraja, možda će vam se učiniti kao neka izjava ljubavi. Vama i meni je jasno da do toga nikada neće doći među nama.

Kasnije, sećajući se te večeri, nisu nikad uspeli da se sete stihova koji su izgovoreni, no oboje su se sećali Nikoline autoritativne izjave da između njih nikada ništa sem prijateljstva neće biti. No, kao što to u životu biva, ipak se dogodilo.

 

0 1 / 1 1

Večeras je nebo nad Zemunom bilo crveno, posuto paperjastim oblačićima. Sunce tek što je zašlo, samo su zraci ostali da se lenje i izležavaju po oblacima. Činilo se da bi na njima želeli da prespavaju noć. Noć ne bi bila noć kada bi im to dozvolila. Kao neka guščarica, gonila je zrak po zrak prema suncu ostavljajući za sobom na oblacima i nebu mrak. Bezbroj puta su Vesna i Nikola uživali u ovom prizoru daleko od gradske vreve, kod crkve Ružice na Kalemegdanu. Na jednom doksatu porušene svešteničke kuće, gde su samo jedan od zidova i parče krova ostali neoštećeni posle bombardovanja u II svetskom ratu, Nikola je od cigala napravio jedno više i jedno niže sedište, pa prebacujući preko njih bluzu, džemper ili mantil, pravio je skoro pravu fotelju na kojoj bi sedela Vesna. Zauzevši ono više sedište od cigala, mogao je da pruži Vesni naslon svojim grudima, da obavije ruke oko nje i da tako zagrljeni uživaju gledajući pred sobom Savsku obalu, kulu Nebojšu[21] i srebrnasto-rumenu reku Savu kako se uliva u Dunav.

Noć se već spuštala na zemunskoj strani. Palila su se prva svetla po kućama i ulicama. Miris lipe odnekuda je dolazio, nošen blagim povetarcem. Jedne usne potražiše druge i sve zastade oko njih, pa presta da postoji. Trgao ih je neki par koji je prolazio stazom ispod njih. Nikola oseti jednu toplu suzu na dlanu kojim je milovao Vesnu. Ćutao je, znajući šta se sa njegovom dragom događa. Još nekoliko dana, pa će ovi divni zalasci sunca i šetnje po Kalemegdanu prestati. On će biti u uniformi vojnika Jugoslovenske narodne armije. Ona će odlaziti na posao, dolaziti kući i čekati nedelju da se nađu na par sati. Tako godinu dana, samo što je prvih šest meseci u SOŠ-u, a potom ko zna gde će ga poslati na praksu.

Milujući je i dalje, praveći se da suze ne primećuje, poče da joj priča:

–       Ptičice moja draga, još nekoliko dana pa ćeš kao neka Zuza[22] morati da ideš na sastanak sa vojnikom. To će biti divna slika – jedna prava dama, biohemičarka, elegantno obučena, sa običnim vojnikom. Šta će da misle tvoji pacijenti kada te budu videli? Da ti ne pričam o onima koji me ne znaju ili koji me neće prepoznati. Al’ će biti tračeva! Pošto vidim da ne reaguješ, možda je najbolje da se sada dogovorimo da se jedno godinu dana ne viđamo dok ne skinem uniformu.

Vesna se otrgnu iz zagrljaja, pa jecajući, jedva dolazi do reči:

–       Oh, Nikola, kako možeš… kako možeš biti tako nemilosrdan?!

Nikola shvati da mu je šala bila neumesna. Znao je on da bude netaktičan, pogotovo sa Vesnom, koja nije shvatala neke njegove šale. Sve što se odnosilo na njihovu ljubav, po Vesni nije moglo da bude predmet šale. Nikako nije mogla da shvati da Nikola može da se šali, i to na ovakav način. Takav Nikola bio je njoj potpuno tuđ, nepoznat, bezdušan. Uvek se plašila da takve njegove šale ne postanu stvarnost. Zar nije mogao da shvati da je on za nju bio njena sreća, njen ceo život? Osećala se potpuno izgubljeno. Njegov odlazak u vojsku bio je za nju još uvek neshvatljiv. Ne videti ga svakog dana, ne osetiti milovanje njegovih toplih ruku, ne osetiti njegove usne na svojima, ne videti njegove nasmejane oči, ne čuti njegove priče koje liče na bajke – to znači ne živeti, ne radovati se, biti grozno usamljen i opet čekati, ovog puta dugo, a to je njoj uvek bilo najstrašnije. Znala je da će dani prolaziti užasno polako, da će trenuci koje provedu zajedno biti u početku veseli – jer biće kraj nje; pa odmah zatim žalosni – eto, ovakvi kao sada. Bez obzira što je on sada tu, ona ne može a da ne misli da će on otići. Suze zato teku niz njeno lice, bez obzira što oseća njegove usne koje pokušavaju da ih uhvate pre nego što se razliju. On, njena jedina ljubav, pun je takvih dečačkih štosova, pa i sada kada joj se srce cepa. Treba preživeti godinu dana bez njega. Ipak, i pored tih suza mora sada početi da se smeje. On uvek na kraju uspe da je nasmeje, jer njene suze hvata kao teniske loptice svojim usnama.

Opet pravi štosove, a tako je drag i mio kada se šali. Oseća da odjednom nestaje sva njena tuga, neizvesnost, strah da ga ne izgubi i da je opet srećna, jer on je tu, kraj nje. Kao da neka velika zavesa pada na sve što je malopre još bilo pred njom i što ju je plašilo.

–       Kakve suze, kakav ukus! Ti imaš najukusnije suze na svetu. Između ostalog, zavela si me i suzama svojim. Čak ni u narodnim pesmama, pa ni u poeziji ne nađoh tako lepe stihove.

Ona ga je suzama polila toplim,

Slatko-slanim, za njega biranim.

Naviknu se na njih moma mlađana,

Pa žeđ utoljava, žeđ junačku koja ne prestaje.

Ona trže glavu unazad i mesto očiju mu pruži svoje usne. Skupivši se u njegovom zagrljaju, zažele da mu tako ostane u nedrima, da postane mala, kako bi mogao da je ponese, da se nikada ne odvoji od njega. Njegove usne obično tako nežne, no ponekad, baš kao sada, uzimaju joj dah, misli. Nestade želje da postane mala. Učini joj se da nestaje, a ipak oseća da je tu, kao da se njeno telo spaja sa njegovim. Sve iščezava, samo to telo koje on miluje svojim čudesnim rukama, koje kao da žive sopstvenim životom. Sve u njoj buja, raste. Granice nestaju i ona negde lebdi. Nešto je nosi još više k njemu, mada ne može još bliže, jer su se stopili u jedno. Njegove usne kao da još nešto hoće da probude u njoj, a njegove ruke, sada već svuda po njoj, pokreću svaki delić tog tela koje se povija, ugiba da bi mu bilo još bliže. Odjednom bi nestala, no to nestajanje je bilo nešto prelepo. Osećanje je svaki put bilo drukčije, i nije se dalo porediti ni sa čim.

Pošto više ne bi osećala njegove usne na svojima i njegove ruke na sebi, vraćala se od nekud u sebe, mada joj nikada nije bilo jasno kada su njegove ruke prestale da je miluju i usne da je ljube, da li je to bilo davno ili malopre. Kada bi se ponovo našla sa sobom, osećala se tako srećnom, tako smirenom. Tek tada bi čula i osetila život oko sebe i videla njega koji je smešeći se gleda.

Dok su prolazili pored „Kalemegdanske terase“, restorana koji se nalazio na jednom od najlepših delova stare tvrđave, Nikola predloži da svrate na večeru. Nasmejala se i pristala, jer je znala da opet smišlja neku šalu. Bio je to restoran koji je privlačio parove koji su posle šetnje želeli da se odmore, leti da se nečim osveže, a zimi da se ogreju. To mesto je privlačilo i one koji su želeli da se provedu, potroše novac uz dobru hranu i još bolju muziku. Ekskluzivan restoran imao je tri terase, na kojima se u toku leta moglo uživati na suncu i svežem vazduhu, a uveče uz zvezde i mesečinu, romantičnu muziku. Tokom zime terase su bile zatvorene, ali je bio otvoren restoran. Bio je to pokriveni deo nekadašnje stare tvrđave, sagrađen od debelih stogodišnjih zidina koje su spajali prekrasni lukovi. Prijatan kutak, dobro zagrejan, u kome je uveče svirala muzika, čiji su primaši znali da sviraju gostima „na uvo“, dok su na kalemegdanske jele i staze padale krupne pahuljice snega, oblačeći ih u belo.

Mada na ulazu nikada nije pisalo da je ulaz studentima zabranjen, ipak su studentski parovi sa nekom nelagodnošću ulazili u njega. A bilo je tako lepo sedeti u njemu i sutra se kao uzgred pohvaliti: „Bili smo na Kalemegdanskoj terasi“! Bio je to skup restoran i cene mu nisu bile za studentske džepove. Ipak, bio je skoro uvek pun. Kada bi se ponekad i našlo slobodno mesto, namršteni kelneri bi donosili porudžbinu – dve šolje čaja – znajući već unapred da će se te dve šolje prazniti satima, da se čak neće ni ponovo poručiti. Čaj je u restoranu bio najjeftiniji. Kelneri su poznavali te stalne a malotrošeće mušterije, pa bi ih zato obilazile često kada bi restoran bio prepun. Namršteni, neljubazno bi pitali da li gosti još nešto žele, a gosti bi se uz najljubazniji osmeh zahvaljivali, dok na kraju ne bi bila izvojevana pobeda, jer ili kelner ne bi više prilazio ili bi se njih dvoje predali i, pomalo crveneći, plaćali jedva skupljenom sitninom svoja dva čaja.

Bili su u restoranu „staro i dugo sedeoci“, za sve ove godine upoznali su sve kelnere i oni njih, pa uobičajene igre kelner-studentski par već godinama nije bilo. Jedino bi neki novodošavši kelner, ne znajući ih, bio iznenađen porudžbinom čaja u ranim jesenjim mesecima, kada je još napolju bilo toplo. Drugi, znajući ih, čuvši porudžbinu dodavali bi uz osmeh: „Zar već?“ Jesen je bila tek na pragu, a gde je proleće kada ih više kelneri neće viđati osim za vreme kiše.

Večeras su sedeli za jednim od stolova gornje terase, slušajući šum malog vodoskoka i držeći se za ruke, još meke i tople od milovanja. Njene oči su blistale i iskrile, kao da su tim sitnim iskricama želele da mu kažu sve ono što se rečima nije moglo. Možda se i moglo, ali ona to nije znala. On je uživao u njenom pogledu i u njenoj ruci, koja je uvek bila hladna, osim kada je bila u njegovoj.

–       Dve šolje čaja? – trže ga glas poznatog kelnera.

Još uvek gledajući u te divne oči, zamalo da automatski nije odgovorio: „Da, molim vas“, no u tom trenutku se trže, pa nonšalantnim glasom zatraži:

–       Budite ljubazni, donesite nam jelovnik.

–       Jelovnik? – iznenađeno promuca kelner. Da bi prikrio svoju zabunu, pokloni se duboko i udalji se.

–       Nikola, zaboga, šta ti bi? Pa vrlo dobro znaš koliko je ovde sve skupo.

Sjaja i iskrica nestade iz njenih očiju, zameni ih zabrinut pogled. Izvuče ruku iz Nikoline i krenu njome prema tašni da prokontroliše ima li nešto u novčaniku. Nikolina ruka je zaustavi u pokretu.

–       Valjda jedan biohemičar u društvu najmudrijeg, najpametnijeg i najsposobnijeg doktora može da večera u ovakvom restoranu bez problema. Skupo, to će polako morati da nestane iz tvog rečnika.

Vesna, još uvek neumirena, osmehnu se na ovu Nikolinu šalu, pa čekajući da kelner završi sa postavljanjem tanjira, otvori pruženi jelovnik. Uozbilji se kada pogleda njegovu desnu stranu – običaj onih koji ili nemaju dovoljno novca ili im je u krvi da štede.

–       Ah, večeras nisam gladna. Ne gledajući kelnera Vesna poruči rusku salatu. Kao da nije čuo ovu skromnu porudžbinu, Nikola zamoli kelnera da navrati malo kasnije dok on pregleda jelovnik.

–       Priznaj, draga, da si pogledala desnu stranu jelovnika, pa si izgubila apetit. Ti znaš za moje teorije: kada izlaziš na večeru, onda gledaš samo levu stranu, a ne desnu na kojoj stoje cene. Opusti se. Uživaj. Ne misli: „Uh, ala je skupo“. Presedne ti večera, pokvari ti se raspoloženje, izgubiš apetit i ta skupa hrana ti postane neukusna. Znači, večeras nema desne strane, postoji samo leva strana jelovnika.

–       Donesite nam, molim vas, za početak, jedan ordever za dvoje – reče kelneru koji se pojavi kraj stola.

–       Molim lepo, koje vino da serviram uz ordever?

–       Koje biste nam preporučili? – Nikola inače nikada nije pio alkohol. Vesna se zapanji.

–       Imam odlično ohlađen traminac.

–       Divno, budite ljubazni pa nam donesite. Onda bismo supu sa knedlama od džigerice. Gospođici teleće medaljone sa pečurkama, meni jednu bečku šniclu, dve mešane salate i posebno porciju pomfrita. Za desert ćemo videti kasnije. Hvala vam lepo.

Kelner se udalji, a Vesna pogleda Nikolu začuđeno i ljubopitljivo.

–       Zaboga, šta se dogodilo? Jesi li dobio na lozu ili misliš da potrošiš svu ušteđevinu koju imamo u kasi? Ti me sada stvarno ljutiš. Znaš da odvajamo svaki dinar na stranu ako budeš negde daleko od Beograda služio vojsku. Želela bih da te vidim bar nedeljom, a onda treba plaćati put i još mnogo štošta a ti sada za ovu večeru potroši…

Smeh je prekide:

–       Srećice moja, ovo je novac od moje prve plate, bolje rečeno akontacija. Molim te da sada prekinimo diskusiju o tako nevažnim stvarima. Ima mnogo važnijih problema o kojima treba da porazgovaramo. Dakle, u ponedeljak u 9 časova građanin Nikola prestaje da postoji. Postaje pitomac, vojnik Nikola, vojna pošta, hm, to je vojna tajna. Godinu dana uniforma, godinu dana se nećemo viđati svakodnevno. Godina brzo prođe. Možda posle SOŠ-a i neću biti negde daleko od Beograda, mada na to ne treba računati jer nisam član Partije, ko zna kakva mi je karakteristika. Za tih godinu dana svašta može da se dogodi. Sećaš li se jednog 21. januara u Studentskom parku, kada smo sedeli na klupi dok sam ti pričao o svom kolegi koji se zaljubio u jednu devojku, pa se boji da joj to kaže, jer mu je budućnost tako neizvesna. Otac mu je bio u zatvoru, postavljalo se pitanje da ih ne proteraju iz Jugoslavije! Da li će moći da završi medicinu? Čak i ako bude sve u redu, studije medicine dugo traju, a devojke se udaju mlade. Taj moj prijatelj ne zna da li je pošteno da vezuje za sebe nekog koga mnogo voli i do čije mu je sreće stalo.

Znajući, no ipak ne verujući da znaš, o kome se prijatelju radi, ti si bila velika mudrica kada si rekla: „Čudi me da vaš prijatelj o svemu tome razmišlja. Da li on tu devojku stvarno voli? Ljubav je nešto najdivnije što na ovom svetu postoji, zbog čega jedino i vredi živeti. Ljubav ne zna za prepreke, proračune i životne teškoće“.

Bilo je devet sati, ti si već morala da budeš kod kuće, pa sam te otpratio a da više ništa jedno drugome nismo rekli. Pred tvojom kapijom pružih ti ruku i videh tvoj pogled pun neizvesnosti i nekog očekivanja. Jedva sam se uzdržao da te ne zagrlim i poljubim. To mi se učinilo suviše filmski pa te upitah: „Kada bi moj zaljubljeni prijatelj mogao da te ponovo vidi?“ Ti si bila zbunjena. Imao sam utisak kao da me nisi razumela, ali onda videh kako se u tvojim očima nešto zapalilo i čuh: „Hajde da se nađemo prekosutra oko šest, ovde na ćošku“. Ti si onda otišla, a ja ostadoh zbunjen. Zašto prekosutra? Bože, ko će to da dočeka?

Predjelo je bilo već davno servirano, a oni ga nisu ni takli. Nikola podiže čašu zlatnožutog traminca i nazdravi Vesni:

–       Želim da ovih godinu dana prođu tako brzo kao ona dva dana koje sam morao da čekam.

Vesna je zračila srećom koja se nije samo videla nego se i osećala. Mogla je Nikolu da sluša satima i danima, pogotovu kada bi pričao o njima, o njihovoj ljubavi.

–       To prekosutra te je jako unesrećilo, no ja sam bila izvan sebe kada sam shvatila da sam ja ta devojka koju voli tvoj prijatelj, to jest ti. Znaš i sam da se svake godine 22. januara nalazim sa svojim drugaricama. Uletu je rođendan, te sam zato, i ne shvatajući šta radim, preskočila jedan dan. Kao što sam ti pričala, i ja sam jedva dočekala naš prvi sastanak. Čekao si me na ćošku i krenusmo na Kalemegdan. Ne sećam se više, prošlo je od tada čitavih sedam godina, ali čini mi se da smo dugo išli ćuteći. Bila sam iznenađena što se spuštamo prema Savskom pristaništu. Pričao si mi o nekim svojim prijateljima iz gimnazije. Izgledalo je kao da smo se rastali pre neki dan samo kao dobri prijatelji. Išao si pored mene kao pristojan i dobar kolega moga brata. Čekala sam da mi bar dodirneš ruku ili me uhvatiš ispod ruke, no kao da ti to na pamet nije padalo. Kada sam već bila ubeđena da je sve ono što se prekjuče dogodilo bilo samo plod moje mašte – hoćeš ti, nestaško, tako da dovedeš čoveka često u nepriliku – predložio si da sednemo na obalu Save, da popušimo po jednu cigaretu. Cigaretu dobih mnogo kasnije. Mesto cigarete osetila sam tvoje usne na svojim i odjednom je sve postalo lepo, odjednom sam postala opuštena i srećna. Sve je bilo tako prirodno kao da sam te tvoje usne godinama čekala. Osetih da nestaje one nesrećne Vesne, zaljubljene u nekog Nikolu koji joj je ponudio svoja kolena kao naslon za vreme horskih proba i koji se zatim ponašao kao da ga ta Vesna uopšte ne zanima. Što sam te ja više volela, to si mi ti izgledao sve dalji i nedostupniji.

Utom i Vesna i Nikola prsnuše u smeh. Posle ukusne supe kelner je doneo jelo i poručeni pomfri, čitavo jedno brdo. Međutim, bilo ga je i u prilogu uz samo jelo.

–       Nikola, moj Nikola, ti ćeš pasti pod stečaj jednog dana. Ko će sada ovo sve pojesti!

–       Draga moja, kada ćeš se navići da je rat prošao, a evo sada i studentsko doba, pa se ne mora uvek sve pojesti? Jednom kada budemo bogati, otići ćemo u najluksuzniji restoran, poručićemo najskuplje – šampanjac, kavijar; i kada nam sve to serviraju, popunićemo, recimo, ček kao u Americi, platiti i reći: „Molim vas, odnesite sve ovo i donesite nam dva čaja!“

Oboje prsnuše ponovo u smeh. Jedno vreme su ćutali, uživajući u ukusnoj hrani. Nikola se obilno služio pomfritom, no njegova količina kao da se nije smanjivala. Muzika je za vreme njihovog vraćanja u prošlost tiho svirala. Primaš koji je išao od stola do stola, zastade pred Vesnom, pa, kao da oseti onim nepogrešivim instinktom dobrog pevača, zasvira sasvim tiho „Što to šušti bagrem beli…“. Vesna, koja je obožavala mađarske romanse, u trenutku pomisli da sve ovo nije stvarnost, da to čak nije ni san – zatvori oči i lagano svojim baršunastim altom pridruži se violini i orkestru.

Primaš, iskusni stari Rom koji je znao da pravi štimung, saže se skoro do Vesninog uveta, a na crnpurastom licu razli mu se osmeh zadovoljstva. Izgledalo je da se sav pretopio u svoj instrument, unoseći svu svoju dušu u prste, koji počeše da miluju žice dok ih je gudalo jedva dodirivalo. Žamor u sali skoro sasvim utihnu, dok je Vesnin glas plovio, osećajan, dubok i topao. Ostali gosti ne mogoše odoleti, te prvo susedni stolovi, pa onda svi prisutni, prihvatiše refren pesme, puštajući Vesnu da vodi. Prateći basom, Nikola je sa ponosom i ljubavlju gledao svoju devojku, koja je sa toliko osećanja pevala divnu staru romansu.

–       Šušti, šušti bagrem beli,

Svojim cvetom uvelim,

Kad ga lahor tiho dirne

–       Sav u duši zatreperim…

Znao je da će mu ovaj trenutak ostati u sećanju kao veče sreće, da će negde u njegovom pamćenju trajno ostati slike, kao dijapozitivi koje će moći sebi da projektuje kada zaželi. Često mu se to događalo i spontano, potpuno neočekivano.

Pa se setih divnih dana…

Divno doba, gde si sad?

Kad sam ispod cvetnih grana

Najsrećniji bio ja…

Primaš je u zvuke pretvorio svu svoju romsku dušu, prepunu osećanja, uzdaha, patnji, suza i, retko, veselja. Violina je pričala, šaputala i u srce dirala. Svaki instrument orkestra kao da je bio probuđen zvucima violine koju su pratili. Melodija ove stare romanse postade punija, pa zaleprša slivajući se u jednu celinu. To su trenuci kada gosti i orkestar postaju jedno, te se svakom gostu čini da orkestar svira samo za njega; dok svirači u ovakvoj atmosferi zaboravljaju na zadimljenu salu, na umor, monotoniju, na često ravnodušne goste, i na svoje lične probleme ‒ pa iz svojih instrumenata sa lakoćom izvlače zvuke koje kao da i oni prvi put čuju. Opijeni njihovom lepotom, sviraju još skladnije – i onda nema prekida do zore. To je štimung po kome su beogradski restorani nekada bili poznati, a koji se sve ređe može doživeti.

Negde posle ponoći, plativši račun, njih dvoje krenuše ka izlazu. Stari primaš ih je muzikom ispratio do izlaza klanjajući se i ljubeći Vesni ruku, a Nikola je pocrvenevši spustio u njegov džep nekoliko novčanica, kao što je bio red. On bi uvek crveneo kada bi nekome davao bakšiš, jer mu se to činilo nekako nedostojno čoveka, nekako uvredljivo, pa se zato uvek trudio da da više nego što je uobičajeno. Primašima nije nikada do sada davao bakšiš, pošto oni nisu prilazili da sviraju na uvo onima koji satima sede uz dve šolje čaja.

Dočekala ih je sveža majska noć. Nikola uhvati Vesnu ispod ruke i lagano, još pod utiskom ove divno provedene večeri, krenuše ka izlasku sa Kalemegdana. Vesnu trže iznenadni Nikolin smeh. U trenutku oseti da pada prema klupi pored koje su prolazili. Još nije ni dodirnula klupu, a već su njegove usne bile na njenim. Opet smeh:

–       Kakva su ovo sada vremena? Umesto da nas je orkestar pratio do izlaza sa pesmom „Rado ide Srbin u vojnike“, oni sviraju nekakve starogradske romanse! I ta moja devojka! Umesto da si bar poručila takvu jednu pesmu za svog momka. Žalosno je to… Niko se više ne ponosi odlaskom u vojsku!

Presta smeh. Zagleda se negde u daljinu, kao da sam sa sobom razgovara.

–       Da li Srbin rado ide u vojnike? Ovaj ovde baš i ne. Kada bi se sutra zaratilo, ne znam za koga bih se borio. Otadžbina, sloboda – velike reči zbog koje su ginuli i prolivali krv, baš na ovom mestu, hiljade Srba verujući u njih. I eto, ja sam njihov potomak, pa bih morao da živim u slobodi koju su oni izvojevali, u otadžbini o kojoj su maštali – ali slobode nigde nema, a otadžbina kao da nije moja.

Vesna mu pokri usta rukom, uplašeno se osvrćući levo i desno, pokušavajući da pogledom pronikne kroz mrak da ga slučajno neko nije čuo. Uvek je bilo tih „koji sve čuju“. Plašila se, jer je dosta toga preživela. Brata su joj hapsili kao ibeovca[23]. Nikola je bio nemoguć, govorio je skoro uvek sve što misli. Volela ga je zbog toga, ali se i plašila da ga ne odvedu, da mu ne upropaste budućnost. On se tom strahu smejao, pravio šale na njen račun – i dalje pričao ono što hoće. Koliko ga je puta preklinjala, ljutila se, plakala – i opet ništa.

–       Zaboga, Vesna, prošla je ponoć! Ovde nema nikoga! Ne misliš valjda da ću o tome sa svojim komandantom u vojsci da filozofiram. Znam ja dobro šta se sme u ovoj „slobodi“, a šta ne. Dozvoli mi da pred tobom kažem ono što mislim. Zar ne shvataš da je to čoveku potrebno, jer će uskoro zaboraviti da misli? Misliće onako kako se od njega zahteva da misli. Imam utisak da se to i sa nama događa. Vidiš da se svi već delimo na one koji misle onako kako mora da se misli, i na one koji neće hoće da misle svojim mozgom. Oni koji misle svojom glavom to zadržavaju za sebe. Ne bore se ni protiv čega. Zarili su glavu u pesak kao noj, srećni što im sunce zadnjicu greje, jer i to je nešto.

–       Molim te, i ti zarij glavu u pesak, bar za ovih godinu dana. Budi i noj, ili ma koja druga ptica, ali mi se čuvaj. Čuvaj se svih tvojih prijatelja pred kojima otvaraš dušu. Nisi član Partije, otac ti je emigrant, bio je na Golom Otoku, kao i brat tvoje devojke. Obe porodice bile su pre rata „buržujske“. Kada će ti jednom biti jasno da bi trebalo da se uvučeš u mišju rupu i ćutiš?

–       Kada te čovek ovako čuje, onda stvarno pomisli da je moja budućnost vrlo problematična. Možda i jeste, ali je tako ne mislim. Ja sam lekar, nisam političar. Znam da su moje namere poštene, da želim da pomognem svakom čoveku svojim pozivom, ne radim ništa protiv ovog režima, ne dižem revoluciju. Čini mi se često da je šteta, možda kukavičluk, što se zaklanjam iza svoje profesije, što sam apolitičan – ali ja sam izabrao da budem lekar. U sadašnjoj situaciji nema političara koji ovom narodu misli dobro. Ima samo klimoglavaca koji se bore za fotelju, za svoj bolji život i za prosperitet svoje porodice. Sa druge strane, imam utisak da svi oni znaju šta ja mislim – to bar nije teško, jasno je zašto nisam sa njima – no oni to možda baš i cene, što im kažem svoje mišljenje, koje se ipak kreće u granicama dozvoljenog. Znaju da me mogu koristiti do maksimuma što se posla tiče. Takvi im nisu za bacanje, bar ne za sada. Uostalom, gde odosmo u diskusiji posle ovakve jedne večeri! Za stolom na terasi počeli smo da evociramo početak naših odnosa, pa poneseni osećanjima i muzikom otplivasmo. No, ipak, da li je baš potrebno da se vratimo na zemlju? Gledao sam te dok si pevala i bio sam ponosan što si mi devojka, što smo sve ove godine proveli zajedno voleći se, maštajući o budućnosti, uživajući jedno u drugome. Kada se okrenem iza sebe, koliko je bilo divnih trenutaka! Nesumnjivo, bilo je i onih teških, no neuporedivo manje. Po nekim ljudskim merilima, ako sreća uopšte postoji, mi smo jedan srećan par. Ti si zaposlena, završila si studije pre mene, radiš u Beogradu u svojoj laboratoriji i zadovoljna si. Ono što hoću da te zamolim… Molim te, shvati ozbiljno i dobro promisli o tome da li se tvoje želje poklapaju sa mojima. Ja želim da budem lekar opšte prakse. Ti znaš kakav je to posao i kakav sam ja, znaš da se možda nećemo viđati danima. Ne želim da budem beogradski lekar opšte prakse. Želim da idem u unutrašnjost. Verujem da bih preko raznih veza dobio mesto u Beogradu, no ja to, prvo, neću, a drugo, mrzim veze. Hoću sam da postignem sve što mogu – a koliko je to, ne znam. Znam, takođe, da kritički prosuđujem greške, koje napravim bilo ja bilo neko od kolega. Kritika se u našoj branši ne ceni. Može da se dogodi da svakih šest meseci pakujem kofer i selim se iz jedne u drugu ustanovu, bilo što oni mene više neće, bilo što ja više sa njima ne mogu. Mi smo u našem dosadašnjem odnosu uvek govorili: dok se volimo, bićemo zajedno. Ja sam dodavao da ljubav ne sme da bude obaveza. Ništa ne znači što smo tolike godine bili zajedno ako naša osećanja nisu onakva kakva su bila na početku. Obećali smo jedno drugom da ćemo to reći bez ustezanja. Divno je to što smo imali, pa bez obzira koliko će nam biti teško da se rastanemo, bolje i to nego da počnemo zbog prošlosti da uništavamo sadašnjost. Kada smo o svemu tome pričali, nismo uzimali u obzir da su nam želje možda različite u odnosu na posao i mesto rada.

–       Pustila sam te da pričaš, ali sada moram da ti upadnem u reč. Ja ne nameravam da čekam godinu dana i razmišljam mogu li prihvatiti tebe takvog kakav si. Ja te volim, ti to znaš. Ništa mi ostalo nije važno – gde ćemo biti, koliko ćeš raditi, da li ćemo biti svaki drugi dan zajedno, ili svaki treći.

–       Ali, Vesna, nije sve to tako prosto, molim te promisli. Ti danas imaš mene pored sebe svakog dana, no više neće biti tako. Imaćeš puno vremena za razmišljanje. Ja ne želim da zbog toga što sam ja u vojsci ti sediš kod kuće i ponašaš se kao udata žena koja nigde ne sme da mrdne. Ti si slobodan čovek. Želim da ono što osećaš to i radiš, jer ti nemaš nikakve obaveze prema meni.

–       Nikola, o kojim to obavezama govoriš? Ja te jednostavno volim, i to je sve. Ja ću o svemu tome promisliti, jer ti tako želiš. Ali mislim da moram sada ja tebi da kažem da bi i ti morao da promisliš koliko ja tebi odgovaram – ovakva bolešljiva, ponekad ćutljiva, devojka koja ne može tako lepo da se izražava, i koja ponekad ne može da objasni svoja osećanja onako kao ti, ali koja svakako zna jedno – da kada o svom životu misli, uvek ga vidi pored tebe. A sada stvarno moramo da pođemo, mnogo je kasno. Moji će se zabrinuti, a treba malo i da odspavam.

 

 

[1] Sanitetska oficirska škola za rezervne oficire.

[2] Skup dijapozitiva, jer je događaje iz svog života video kao dijapozitive, u slikama.

[3] Informbiro, Informacioni biro komunističkih i radničkih partija osnovan u Varšavi 1947. Na Staljinovu inicijativu doneta je Rezolucija o stanju u komunističkoj partiji Jugoslavije. Započela je kampanja protiv jugoslovenskog rukovodstva vođena po diktatu Staljina.

[4] Savez komunističke omladine Jugoslavije

[5] Pripadnici ruske vojske koja se za vreme revolucije 1917. borila protiv Crvene armije.

[6] NOV i POJ – Narodnooslobodilačka vojska i Partizanski odredi Jugoslavije.

[7] Slava – verski praznik Srba.

[8] SUP –Sekretarijat za unutrašnje poslove – policija

[9] Sokoli – organizacija za fizičku kulturu, izuzetno popularna pre Drugog svetskog rata. Komunisti su je ubrajali u „buržujske, nacionalističke organizacije“.

[10] SOŠ Sanitetska oficirska škola.

[11] Palilula i Karaburma – siromašne opštine na periferiji Beograda u to doba.

[12] Specijalni oblik šajkače, vojničke kape koju su nosili partizani, a kasnije i redovna vojska

[13] Ujedinjeni savez antifašističke omladine Srbije

[14] Glavna ličnost romana «Kako se kalio čelik»

[15] Ostrvo u Jadranskom moru na kome se nalazio koncentracioni logor za političke protivnike Josipa Broza

[16] Maršal Sovjetskog saveza, pre revolucije narednik u eskadronu u kome je Nikolin otac bio oficir.

[17] Zapaljenje želuca.

[18]čir na želucu ili tankom crevu.

[19] Šibenik – grad na Jadranskom moru

[20] Planktoni – organizmi koji se nalaze u moru i koji noću svetlucaju.

[21] Kula Nebojša – deo kalemegdanske tvrđave koja se nalazila na samoj obali reke Save.

[22] Slovakinje iz okoline Beograda, poznate po svojoj specifičnoj nošnji, naročito po širokim plisiranim suknjama. Najčešće kućne pomoćnice, koje bi se zabavljale sa vojnicima jer su imale izlaske u iste dane.

[23] Ibeovca – pripadnika i simpatizera Informbiroa, protivnika Titove politike.