K N J I G A   D R U G A

Na sabirnom mestu regruta u vojnom odseku našli su se Miša, Nikola i Branko sa svojim koferima tačno u 7 časova. Malo nervozni, ne toliko kao pred ispit, ali ipak uznemireni pred nečim novim, a ipak poznatim iz priča kojih su se naslušali od starijih kolega. Vreme je bilo da se sve to oseti na sopstvenoj koži. Za vojnike bili su već malo prestari.

Lekari su služili vojsku tek posle završetka studija, a to je, u zavisnosti od vrednoće studenta, bilo između dvadeset četvrte i dvadeset sedme godine. Bili su to ljudi sa ustaljenim navikama, pa im je teško padala vojnička disciplina. Posle prozivke bili su podeljeni u razne grupe. Lekare, stomatologe i farmaceute iz Beograda i Srbije izdvojiše i poslaše ih autobusom u SOŠ.

Kasarna Škole rezervnih oficira (SOŠ) nalazila se u blizini Univerzitetske bolnice, nešto malo ispod bolničkog kruga. Sastojala se od nekoliko baraka sa pristojnim osmokrevetnim sobama. Bile su to spavaonice pitomaca u kojima su se nalazili samo kreveti sa posteljinom. Ispod kreveta kod nogu, i to tačno na sredini, morao je da stoji drveni ili običan kofer u kome se nalazila sva pokretna imovina pitomca. Slamarice, strah i trepet svakoga vojnika, baš su te godine bile zamenjene dušecima, što je olakšavalo nameštanje kreveta svakog jutra.

Nameštanje kreveta – bolje rečeno pravljenje kreveta – u svakoj vojsci je za vojnika bauk. Treba to naučiti. Međutim, i najpedantnije namešten krevet može da prestavlja razlog za kažnjavanje vojnika. Dovoljno je da te samo starešina uzme na zub, pa zbogom izlasci u grad. Bilo je i drugih kazni za obične vojnike, ali buduće sanitetski oficire te kazne nisu „hvatale“, kako im je to objasnio njihov stariji vodnik Bambus.

U sredini barake nalazio se dugačak prostran hodnik, a sa jedne i druge strane nizale su se spavaonice pitomaca, nekoliko mokrih čvorova i dve prostrane prostorije koje su služile kao dnevni boravak sa vrlo lepim hrastovim stolovima i stolicama. Veliko dvorište, popločano u celini, bez i jednog jedinog drveta, blještalo je na suncu dok su se tog jutra prikupljali pitomci iz svih krajeva Jugoslavije. Bili su to diplomirani lekari, apotekari i stomatolozi, još u civilu, podeljeni po grupama, svako među svojim poznanicima sa fakulteta. Na sredini dvorišta, zbornog mesta za sve pitomce, uzdizao se visoki jarbol na kome se lepršala velika državna zastava. Ispod prozora barake nalazile su se klupe. Čitav prostor bio je ograđen visokom bodljikavom žicom. Na ulazu su bile kancelarije u komandnoj zgrada sa ambulantom, ispred koje je šetao stražar. U dnu, izdvojena od ostalih, nalazila se baraka pomoćne čete koja je čistila prostorije kasarne, dvorište i davala požarne[1]. To su bili mladi vojnici, tek punoletni, takođe regrutovani i na odsluženju vojnog roka. Neko od pitomaca ih je još pre mnogo godina prozvao „senegalci“. Crni od sunca, mladi, sa vrlo malo škole ili bez ikakve, predstavljali su grupu koja se bitno razlikovala od intelektualaca belog tena, sa malim ili većim trbuščićem, ponekog već proćelavog. Senegalci mu dođoše kao neki posilni pitomaca. Oni su za njih obavljali sve poslove, osim nameštanja kreveta i čišćenja cipela, što je bila isključiva nadležnost pitomaca.

Oko deset časova pojaviše se vodnici i uđoše na zborno mesto, kako se zvao popločani prostor sa jarbolom i zastavom. Poče prozivka po spiskovima, pa se cela velika grupa podelila u tri čete. Miša, Nikola i Branko su pripali trećoj četi i dobiše čak istu spavaonicu. Nikola i Miša su dobili krevete jedan pored drugog, dok je Branko spavao preko puta njih. Uniforme su podeljene, pa pitomci počeše da se oblače u SMB (sivomaslinaste boje) letnju uniformu, plavkaste izgužvane košulje bez kragne, dugačke gaće na učkur. Najveći problem su bile teške cokule i „šuferice“, četvrtasto platno u koje su se uvijala stopala što je služilo umesto čarapa. Za „šuferice“ pitomci nikada nisu otkrili poreklo imena ni ko ih je izmislio, ali toga prvog dana beše za intelektualce, doktore, stomatologe i apotekare, pravilno uvijanje nogu u šuferice prvi kamen spoticanja.

Svaka grupa dobi po jednog senegalca, koji im je održao predavanje na koji način se to parče belog platna može upotrebiti kao čarapa. Senegalac je to izvodio sa lakoćom i elegancijom, dok su pitomci u znoju lica svoga na majskom suncu pokušavali da savladaju tehniku šuferica. Nekako se obukoše, pa su stajali sa kratkim ili dugačkim nogavicama, kraćim ili dužim rukavima, tesnim ili pak širokim bluzama, u teškim cokulama okovanim šuneglama, neki bez cokula u civilnim cipelama, pošto je vojska imala cokule samo do broja 45. Odjednom nestade ona šarena elegantno obučena grupa kicoša sa belim košuljama, mašnama, lepo skrojenim sakoima i uzanim pantalonama. Umesto nje, sada se videla grupa vojnika, šljampavih, nedoteranih, smaknutih opasača, nepropisno zakopčanih dugmeta i šajkača zavaljenih na potiljak. Cokule su žuljale, bile preteške na ovoj vrućini, a šuferice koje nisu dobro uvijale nogu, jer nije bila savladana tehnika obuvanja, već su se srozavale i žuljale, natopljene znojem.

Odnekud dolete komanda: „Po četama stroj se!“ Drugovi pitomci kao da ne čuše dobro komandu, pa onda lagano, nonšalantno počeše da se postrojavaju po četama. Bilo je tri čete. Prva, srazmerno malobrojni stomatolozi i apotekari , te druga i treća četa, lekari. Najzad se četa postroji u jedan dugi izlomljeni stroj, ispred kojeg su stajale starešine iz „aktivnog sastava“, gledajući namršteno u svoje nove pitomce. Znali su oni već iz iskustva kako sa njima treba, dok pitomci nisu imali pojma kako se sa vodnicima mora.

Odjeknu komanda: „Mirno! Na desno ravnajs!“, pa opet, „Mirno“, a onda iznebuha, „Voljno! Rasturi se!“ U trenutku kada pitomci počeše začuđeno da se rasturaju, tražeći po džepovima cigaretu da ponovo zapale, pade opet komanda: „Postrojs!“. Opet pođoše prema stroju, ovog puta nešto brže; pa opet sve od početka, dok svi ne shvatiše da se postrojavanje mora brzo obaviti, u trku. Dok su to shvatili, postrojavali su ih najmanje deset puta. Rezultat je bio 1 : 0 za vodnika, koji je i dalje mirno stajao, dok su pitomci bili mokri od znoja.

Vodnik III čete, visok, koštunjav, asketskog lica koje se retko smejalo, skoro uvek namrštenog čela, svakako da je imao ime i prezime, no njega bi svaki pitomac brzo zaboravio, ali nadimak Bambus pamtile su generacije. Druga četa je imala sasvim drugačijeg vodnika, srednjeg rasta, malo dežmekastog, večito ljubaznog i nasmejanog, lepuškastog, opet bez prezimena, jer ga je svako znao kao „lepog Mileta“. Prva četa je imala vodnika, kako se govorilo, koji jedva da je bio toliki da je mogao da ponese na rukavu oznaku – 4 zlatnožuta latinična V. Mali, neugledan, jedva se primećivao i čuo, bez imena i prezimena, ali i bez nadimka – bio je jednostavno „drug vodnik“.

To su bili prvi pretpostavljeni. Iznad njih su bili kapetani, a celim SOŠ-em je komandovao major, koji je te godine bio unapređen u potpukovnika. Pričalo se da je nekoliko puta padao na majorskom ispitu.

Posle uvežbavanja postrojavanja, pade komanda trećoj četi: „Digni desnu nogu uvis!“ Pitomci ostadoše da stoje na jednoj nozi dok se vodnik Bambus šetao sa jednog kraja stroja na drugi, kao nešto duboko razmišljajući. Doktori su se davno igrali školica, naučili su da treba u životu dobro i čvrsto stajati na obe noge, pa im je sada ovo stajanje na jednoj nozi pričinjavalo muke. Oni inteligentniji i snalažljiviji, u trenutku kada bi im Bambus okretao leđa, menjali su čas desnu, čas levu nogu, sve dok vodnik ne stade na čelo stroja i, zažmirivši na jedno oko, viknu:

–       Ti na sredini, što diže obe leve noge! Rekao sam desnu!

U sredini stroja nasta komešanje. Dva pitomca su stvarno u isto vreme ispružila leve noge, odmarajući se na desnoj, što Bambusu nije promaklo, pa su sada poskakivali sa noge na nogu da bi ispravili grešku, dok je stroj jedva uspevao da priguši eksploziju smeha zbog onog „sa dve leve noge“.

–       Ćut’, sunce vam doktorsko! – razleže se glas Bambusov – Ne znate ni koja vam je desna ni koja leva noga. Sad ću ja nešto da vam kažem. Vi ovde niste doktori nego gola govna! Je l’ vam jasno?!!

Ne ču se ni reč, stroj kao da je zanemeo.

–       Je l’ vam jasno, pitam?

Razdra se Bambus, pa „gola govna“ shvatiše, i odgovoriše:

–       Jasno nam je, druže vodniče!

–       Šta vam je jasno, ništarije?

–       Da smo gola govna, druže vodniče!!

Prigušenim glasovima ponoviše pitomci, dok su neki jednostavno prećutali.

–       Ostav! Ponovo, složno, a ne kao neke babe.

Neki, da bi udovoljili što pre drugu vodniku, počeše: „Da smo…

–       Ćut’, ne laj! Kad vas pitam, onda odgovori. Nema ovde cile-mile! Ovo je, drugovi, armija. Nije vam ovo medicinski fakultet. Utuvite to u „ćupu“ od danas. Dakle, sada pitam šta ste vi?

–       Gola govna, druže vodniče! – složno i jasno odgovori stroj.

–       Ne spuštaj nogu, još gore… Ti tamo na kraju, ne zabušavaj, ne oslanjaj se na onog do tebe! Još jednom ponovite, nisam vas dobro čuo.

–       Gola govna druže vodniče! – dreknuše pitomci.

Opet poče da šeta, praveći se kao da ne primećuje zajapurene i oznojene doktore, koji samo što nisu počeli da padaju.

–       Ima zmija da vam pije oči. Ima da slušate komandu i nema mrdaj. Znam ja šta vi možete, a šta ne možete. Možete vi mnogo više nego što mislite. Zato smo mi ovde da vas naučimo. Naučićemo vas – nema da brinete brigu!!!

Stajao je na sredini stroja, sam u stavu mirno, oličenje dobrog vojnika, uspravnog i tankog kao bambus, sav iz jednog komada, kao isklesan. Uživao je pred ovom gomilom smrknutih, nedoteranih strašila u uniformama, znajući da ih je umorio, unizio i dao na znanje ko je ko i šta ih čeka. Pravio se da ne primećuje da se doktori jedva drže na jednoj nozi.

–       Drugovi pitomci, tako se ponašalo u staroj, truloj jugoslovenskoj vojsci. No mi danas, u ovoj novoj Jugoslovenskoj narodnoj armiji, imamo, drugovi, drukčiji stav prema vojniku. Mi smo mu i otac i majka, ali strogi otac i majka. Ne trpimo zabušavanje. Ne volimo mamine maze.

Kao da mu tog trenutka sinu kroz glavu da pitomci već dugo stoje na jednoj nozi klateći se, sa desnom nogom koja je podrhtavala na različitoj visini. Namršti se, pa komandova blagim glasom: „Pitomci, mirno!“ Celim strojem odjeknu uzdah olakšanja, a Bambus, kao ništa ne primećujući, komandova: „Na parove razbrojs!“. Potom nekoliko puta pokuša da četu postroji, no oni nisu umeli da to učine brzinom koju bi on smatrao prihvatljivom. Komandovao je nekoliko puta: „Ostav!“, da bi konačno poveo četu u stroju, potpuno iznurenu, na ručak.

Doručak, ručak, večera i odlazak na nastavu biće pitomcima jedini izlazak na ulicu, ali, naravno, u stroju po četiri, za prvih mesec dana. Biće im to jedini kontakt sa spoljnim svetom do polaganja „svečane obaveze“[2].

Nedeljom od 2 do 4 posle podne dozvoljena je poseta samo najbližih rođaka. Do svečane obaveze treba ove pitomce naučiti vojničkom redu, ponašanju i vojnoj tajni. Mora se naučiti da dugmeta, i to sva koja na uniformi postoje, budu zakopčana. Šajkača tj. titovka[3] mora da stoji na sredini čela i glave, opasač mora biti na određeni način zategnut i još mnogo toga. Sve to ipak spada u sitnice. Da bi postali pitomci, doktorima je najteže da se nauče disciplini: „pitomac taj i taj javlja se po naređenju“, ili „dozvolite da se obratim…“, pa čin onoga kome se obraćaš. „Ja mislim, hteo bih da kažem, čini mi se, ne mogu…“ – te reči su morali zaboraviti, jer u vojnom rečniku ne postoje. Za neke je to bilo komplikovano, teško, pa su se nervirali, vređali, dokazivali i bili kažnjavani. Čak je i suza bilo, na sramotu matorih momaka. Drugi su se brzo navikli, shvativši da mora da bude onako kao se traži, da se sve to može pretrpeti i da ne treba život samom sebi komplikovati. Nikola je pripadao ovoj drugoj grupi. Brzo se snašao u novoj ulozi, ništa mu nije padalo teško. Bio je kao i uvek nasmejan, dobro raspoložen i spreman za šalu. Zainteresovano je posmatrao svoje kolege sa kojima je zajedno godinama studirao, a da ih nije upoznao. Sada je imao priliku.

Pričali su pitomci, a priča je bilo i bilo, da major Starčević ima mladu i lepu ženu. Mnogo je taj Starčević voleo doktore, kao da mu je bila čast što je mogao da bude u njihovom društvu. Išli oni tako svi na ćevapčiće uveče, imali slobodan izlaz u grad kada su hteli. Pri ulasku u SOŠ ih nisu šišali do glave. Zaboga, kako bi to doktorima mogao da uradiš! No, razbole mu se ta njegova lepa i mlada supruga, Beograđanka odskora, inače rodom iz nekog sela u okolini Valjeva. Ginekolozi joj dadoše neke injekcije, pa da ne bi svakog dana morala da ide da ih prima u ambulantu, seti se major Starčević svojih doktora. Kako bi se pokazao pred ženom da on ne komanduje samo vojskom nego i doktorima, izabra jednog lepog i zgodnog i zaduži ga da svakog dana posle prepodnevnih predavanja odlazi njegovoj kući radi davanja injekcija. Pitomac je redovno odlazio, posle prve ture injekcija došla je druga, pa treća. Major se pitomcu izvinjavao što ga deranžira, ali eto, te ženske stvari su uporne, ne prolaze lako.

Pitomac je bio povlašćen, gledalo mu se kroz prste ako zakasni i dođe posle ponoći subotom i nedeljom. Dežurni nisu pravili pitanje, kao da nisu videli njegov prazan krevet. Kod četvrte ture injekcija dođe major iznenada kući i zateče izabranog pitomca kako se usrdno trudi oko njegove supruge. Ono jeste da je bio major, ali znao je on da razlikuje injekcije od „injekcije“.

Pitomci izgubiše privilegije. Nije bilo više ćevapčića niti izlazaka kada ko hoće. Major u pitomcima nije više video intelektualce, doktore. Ko zna šta je on u njima video? Nikolina generacija je bila dobila instrukcije prilikom regrutacije da se samo malo kraće podšiša, jednog jutra posle doručka dobi raspored šišanja. Mada su navikli već da se mnogo ne pitaju, ipak im se učini da je prerano, jer tek su dve nedelje bili u SOŠ-u. No, naređenje je naređenje. Prvi po azbučnom redu sedoše u frizersku stolicu i ne poverovaše svojim očima kada im se preko sredine glave zabele traka bez kose, trag „nularice“, koja šiša do kože, pa glava jedno duže vreme biva glatka i bela, a „tvoja rođena“ fizionomija, koju gledaš u ogledalu, čini ti se jedva odnekud poznata. Tog prvog pitomca maltene nije „šlog strefio“. Očekivao je u nedelju posetu, verenicu iz Ljubljane. Plakao je čovek. Nosio je sliku u gornjem levom džepu na bluzi, pored samog srca, gledao je često i drugima pokazivao uz komentar:

–       Šta ostade od čoveka? Pogledajte kakva kovrdžava plava kosa. Šta ću sada kada ona dođe, a volela me je zbog mojih kovrdža?

Nije on bio jedini, bila je to opšta žalost i kuknjava. Titovke su sada usrdno stavljane na glavu, nisu se više nosile zadenute za pojas ili naramenice. Ranije su stavljane samo kada su starešine nailazile. Mnogi spominjaše onog pitomca injekcijaša, no Nikoli se činilo da je to samo rekla-kazala. Šišanje do glave mu je uštedelo češljanje. Nije uspeo da shvati tragediju svojih bližnjih, a njihove žalopojke su mu bile nerazumljive, šiparačke, i nisu priličile ozbiljnim i zrelim ljudima, pa još doktorima.

Kolega Ivica, tek veren pred polazak u vojsku, nije nikako mogao da se pomiri sa neizlaskom od mesec dana. Neprekidno je sa sobom nosio svesku, onu sa plavim koricama što gimnazijalci upotrebljavaju za domaće zadatke. Gde god bi seo, gde god bi stao, u spavaonici dok se uveče ne ugasi svetlo, pisao bi njoj, svojoj ljubavi. Ništa nije primećivao šta se oko njega događalo. Nikola je imao utisak da bi topovi mogli da pucaju, on ni to ne bi primetio. Ivica, dobar Nikolin prijatelj, kolega sa godine, izgledao je potpuno izgubljen. Bio je svakog dana sve mršaviji jer nije mogao da jede vojničku hranu. Vojnička bluza mu je bila preširoka, pantalone su landarale oko nogu. Izmenio bi se uveče pred odlazak na večeru. Kolege su ga puštale da ide sa spoljne strane stroja, jer ga je na ćošku čekala njegova Zora. Tu se ponavljao stalno isti ritual: on bi zastao, jer bi mu se uvek baš tu pred ćoškom odvezivala pertla ili mu nešto ušlo u cipelu; gledajući da ga vodnik ne vidi, prilazio bi nekako Zori, dodavao joj punu svesku a od nje dobijao novu i pismo. Teško bi se odvojio od nje i pokušao da stigne stroj pre nego što bi komandir komandovao voljno.

Za to vreme pitomci su čvrsto gazili i čuo se samo njihov bat cokula. Neverovatno, ali Ivica nikada nije bio primećen, pa čak ni onda kada je Zora promenila mesto čekanja, kada se spustila skoro do ulazne kapije SOŠ-a. Ivica bi joj se odmah pridružio izašavši iz stroja, pa su zajedno marširali pored stroja držeći se za ruke. Svega dva puta za tih mesec dana morao je negde na polovini puta da uskoči u stroj i da ostavi Zoru, jer im je u susret išao neko od oficira iz SOŠ-a. Naravno, to ne bi ni primetio zaljubljeni i kratkovidi Ivica da ceo stroj nije počeo da kašlje, kija i kroz zube doziva Ivicu. Kolegijalnost, bar tih prvih mesec dana, bila je na visini. Nikola je zadirkivao Ivicu:

–       Kada prođe ovih mesec dana, Zora će imati 30 svezaka „od ljubavi“. Ako ti naša profesija ne donese uspeha, štampaj sadržaj svezaka pa ćeš doživeti slavu Šopena i Žorž Sand.

Bilo je i takvih koji nisu mogli da podnesu vojničku hranu. Nekoliko dana po ulasku u SOŠ, jedan kolega stomatolog iz Zagreba vrativši se posle večere mrtav gladan u kasarnu, jednostavno se uputi izlazu kasarne i skoro prođe pored stražara senegalca. Taman da izađe na ulicu, kad senegalac, verovatno iznenađen da neko posle spuštanja zastave izlazi iz kasarne, viknu:

–       Stoj, kud si pošô!

–       Da večeram negde – odgovori sasvim mirno pitomac.

–       Nazad! – dreknu senegalac.

Pitomac, kao ne hajući, produži ulicom.

–       Stoj, pucaću! – zavapi senegalac skidajući pušku, i sam uplašen, ne znajući da li stvarno da puca ili ne, pokušavajući da se priseti kako ono beše. Znao je da ne sme da pusti nikakvo nepoznato i neuniformisano lice u kasarnu i da posle 3 puta „stoj“ ima prava da puca. No, kako ono beše sa vojnikom koji izlazi iz kasarne? Pitomac stade uplašen kada vide uperenu pušku u sebe.

–       Drugar, pusti me samo da večeram pa ću odmah da se vratim. Gladan sam. Danima nisam jeo… Ove pomije…

Senegalac repetira pušku misleći u sebi: „Nameštaju mi intrigu. Hoće da vide kako ću da reagujem“.

–       Nazad u kasarnu! Kome ti to o večeri? Ko te pustio? Objavu daj! – seti se senegalac najzad.

–       Uh, čoveče, što si tako zapeo? Nemam objavu. Ma i ti si vojnik kao i ja, znaš šta je glad. Pusti me, niko neće da primeti, začas sam ja nazad.

I ko zna kako bi se ceo ovaj dijalog završio da razvodnik straže nije čuo neku galamu i izašao da vidi o čemu se radi. Nije mogao ni svojim ušima ni očima da veruje kada je od stražara čuo šta je po sredi. Vrli kolega stomatolog je bio uveden u kasarnu. Počelo je saslušavanje i na njegovo uporno ponavljanje da je samo hteo da u nekom restoranu večera, razvodnik je sumnjivo vrteo glavom. A kada je kolega stomatolog još nagovestio da on ima para i da za svoje rođene pare hoće da večera, razvodniku straže je sve to postalo toliko sumnjivo da je pozvao dežurnog oficira, koji je ipak malo bolje poznavao pitomce i njihove ćudi. Dežurni oficir je takođe bio u dilemi da li je pitomac hteo da pobegne ili je pitomac poremetio, jer to sa večerom u gradu u nekom dobrom restoranu mu je ipak izgledalo kao neko veliko foliranje. Zato je doneo solomonsko rešenje da pitomca stražarno sprovede u zatvor.

I tako, umesto u restoran, nađe se naš kolega gladan u zatvoru. Nekoliko dana se na jutarnjem i večernjem raportu čulo kako dežurni predaju brojno stanje dežurnom oficiru uz napomenu: „Jedan odsutan u zatvoru“. Pošto je bio pušten iz zatvora i vraćen u SOŠ, kolega je sa velikim apetitom jeo sve što se stavljalo ispred njega. Nikola ga je sa uživanjem gledao kako savesno i pedantno zadnjim parčetom hleba skuplja poslednje ostatke jela iz aluminijumskih tanjira, koji su se posle obroka sijali kao da su temeljno prani.

Kada smo već kod hrane, ona je stvarno bila užasna. Posle buđenja u 4 ujutro, nameštanja kreveta, gimnastike, brijanja i umivanja, dizanja zastave oko 5 sati, odlazilo se u stroju na doručak.

–       Ajnpren supa!!!!

Čuo se iznenađen šapat u trpezariji za vreme doručka. Čak i u studentskoj menzi nije bilo tako loše supe, pa još u pet sati ujutro „našte srca“, što bi rekli naši stari. Užas! Uz supu bajati crni hleb, prošaran pogdegde belim kuglicama broma[4]. Pole doručka se odlazilo na nastavu u amfiteatar, koji se nalazio u krugu Vojne bolnice. Odlazak u amfiteatar na predavanja omogućavalo je poboljšanje ishrane. Uz amfiteatar bila je prodavnica jogurta, kiselog mleka i nekakvih sendviča, pa se glad pitomaca mogla meriti po velikom redu koji bi se začas stvorio za vreme svake pauze između časova.

Trpezarija pitomaca nalazila se u krugu VMA[5], u podrumu zgrade u kojoj su bile učionice, preko puta kabineta[6]. Između zgrade kabineta i trpezarije nalazilo se prostrano dvorište, u kome su pitomci mogli da popuše posle jela ili da sačekaju ako obed nije gotov. Odatle se kroz jednu gvozdenu kapiju izlazilo na ulicu i u stroju išlo u kasarnu. Dvorište je bilo opasano visokim zidom, te se nije videla ulica. Gvozdenu kapiju je otvarao jedan veliki stari ključ, koji je bio kod dežurnog komandira. Kapija je bila predratna, pa je čovek imao utisak, kada se ona uz škripu otvarala i zatvarala, da se ulazi u tamnicu. Nekako je i trpezarija podsećala na zatvor. Mali prozori propuštali su vrlo malo svetlost. Bilo je uvek mračno, bez obzira kakvo je vreme bilo spolja. Uveče bi se palile čkiljave sijalice pa opet nije bilo dovoljno svetlosti. Veliki drveni stolovi sa klupama, na svakoj klupi po 5 pitomaca, tanjiri od aluminijuma kao i viljuške i kašike, a noževa nije bilo. Ulazilo se direktno iz stroja i svako je imao svoje mesto. Čekalo se u stojećem stavu dok ne padne komanda: „Sedi“, a onda bi se sipala hrana iz velikih činija koje su donosile servirke. Na komandu: „Jedi!“, započinjalo bi jelo.

–       Gde ih nađoše? Kao da su ih birali po ružnoći, razroke, krivonoge, mršave! Prosto da ne poveruješ da među deset servirki nema ni jedne zgodne!!! – reče Nikoli Branko posle nekoliko dana za vreme cigaret-pauze.

–       Moj Branko, loša hrana, ružne servirke. O svemu se vodi u vojsci računa. Jesi li danas slušao predavanje o vojnim kompletima? Zamisli da je dobra hrana a ružne servirke ili obrnuto, lepe servirke a loša hrana, šta misliš šta bi bilo sa našim ukusima? Koliko broma bi se moralo stavljati u ovaj naš inače loš hleb? Vidiš, moj doktore, na sve se mislilo.

Svakih nekoliko dana se jelovnik ponavljao. Najstrašnije jelo je bilo neka vrsta đuveča, pravljenog od geršle, repice, nedovoljno kuvanog starog krompira, mogao se naći i po neki grkljančić ako je ostao od prethodnog dana ili pasulj. Sve u svemu, takav bućkuriš da se stvarno nije moglo jesti. Druge nedelje po dolasku u SOŠ za večerom se čuo šapat:

–       Ne diži kašiku i ne jedi ovaj bućkuriš. Hajde da im pokažemo da nismo svinje.

Dežurni kapetan komandova: „Jedi!“, no ni jedna kašika se ne pomeri. Vladala je tišina, pitomci su sedeli bez reči, a bućkuriš se pušio u zdelama.

Kapetan Juras bio je slučajno te večeri dežurni, a bio je zadužen i za menzu. U početku nije ni primetio da je nastala napeta situacija, da se ne čuje lupa kašika i žagor pitomaca. Kada je i primetio, pravio se da ne primećuje i šetao se između stolova , verovatno premišljajući šta da uradi. Komanda „pojedi“ nije postojala, „moraš, jedi“ takođe. Ko zna dokle bi ova mučna situacija potrajala i ko zna kako bi se završila, da se ne ču glas jedne od servirki:

–       Druže kapetane, pitomci neće da jedu. Da damo ovu večeru svinjama?

Kapetan kao da preču onu poslednju reč „svinjama“, pa nađe neko rešenje celog problema u komandi „voljno“. Pitomci krenuše prema izlazu.

Kolega Ljuba Gladović je prvi izašao pa, pošto nije imao šibicu da zapali cigaretu, osvrćući se oko sebe primeti ispod jednog drveta u mraku žar od nečije cigarete i, misleći da je neko od pitomaca, priđe da zapali. Onako ljut i gladan nije primetio da pod drvetom stoji civil. Saže da pripali cigaretu, još uvek besan. Nije ni pomislio odakle civil uveče u krugu vojne bolnice.

–       Završena večera, pitomče? – prozbori nepoznati da bi uspostavio kontakt i počeo razgovor. Ljubi je to samo trebalo da prasne.

–       Ova govna što nam daju, zar je to večera? Jebeš ti armiju koja tako hrani svoje vojnike! Mora da su pokupili recepte od kuvara iz Mathauzena ili Aušvica. Jebem majku onom generalu Kronji što komanduje ovom ustanovom. Hteo bih njega da vidim da mu ovo posluže za večeru.

Ne zahvalivši se na paljenju cigarete, ode i ostavi iznenađenog civila. Posle nekih 20 minuta pade komanda: „U stroj!“ Čete se postrojiše, praznog stomaka, spremne za polazak u kasarnu. U trenutku kada je dežurni komandir hteo da izda komandu za polazak, priđe mu jedan civil. Pitomci gladni i ljuti jedva čekahu da stignu u kasarnu, jer je skoro svako imao nešto u svom vojničkom sanduku za jelo, pa zbog toga počeše da negoduju. Komandir komandova: „Mirno!“, pa nekim čudnim glasom viknu:

–       Onaj ko je generalu Kronji psovao majku, neka izađe tri koraka napred!

Pitomci ostadoše u stavu mirno, skamenjeni. Svakome od njih prolete kroz glavu: „Ko li je taj nesrećnik?“

General Kronja bio je strah i trepet u Akademiji. Znao je da se preobuče u civila, pa da sedne i sluša šta pacijenti govore u čekaonicama, ili da obuče uniformu običnog vojnika, i sa njima se pomeša da bi čuo kako žive, šta misle i na šta se žale.

–       Kukavac sinji – pomisli Nikola u sebi – nema tri čiste da izađe.

–       Mrak je bio – pomisli Ljuba. – Neće me poznati čak i ako sada zaređa general da svakog u lice pogleda.

–       Ko je psovao majku generalu, neka istupi tri koraka napred!

Potpuna tišina. Stroj okamenjen, a ispred stroja uzbuđen komandir i pored njega civil koji čeka. Svima postaje jasno da je to general Kronja lično. Ništa se ne događa. Generalovi koraci prekinuše tišinu. Počeo je da šeta ispred stroja rešivši, možda, da vidi koliko pitomci mogu da ostanu ovako okamenjeni. Ni disanje im se nije čulo. U tišini odjeknuše tri koraka i ispred stroja stade pitomac.

–       Pitomac Ljubomir Gladović.

–       Kako reče da se zoveš? – začu se glas generala u kome je bilo neverice.

–       Pitomac Ljubomir Gladović, druže generale.

–       Da se javiš na raport sutra u devet časova meni lično. Komanduj pokret.

Ljuba se vrati u stroj i pitomci krenuše čvrstim, pravim vojničkim korakom kroz dvorište, kao da htedoše da ostave dobar utisak na generala kako bi ovaj, možda, bio blaži prema njihovom kolegi sutra na raportu. Na zbornom mestu u kasarni vodnici četa predavali su raport Bambusu, koji je bio glavni dežurni te večeri. Vodnik treće čete pored brojnog stanja raportira: „Jedan pitomac na raport kod generala Kronje u devet časova“. Bambus, već obavešten o incidentu u trpezariji, ali ne znajući da je i do drugog incidenta došlo, izgleda da je već bio spreman da očita pitomcima vakelu, no sada ga ova novost zbuni. Ne dajući vodnicima komandu „voljno“ poče opet da šeta pored stroja. Odjednom grmnu:

–       Pametni ljudi, doktori, tako bi trebalo da bude, a nije tako. Štrajkuju ljudi u armiji glađu. Imate li vi boga vam doktorskog nešto ovde? – pa se lupi po čelu.

–       Ovo je bre narodna Armija, ovo je, bre, narodna zemlja! Nema ovde, bre, štrajka, nije ti to neka Engleska ili Amerika. Igrate se vi, igrate, a deca niste. Ja mogu da vi kažem da ovo neće dobro da se svrši. Drugovi doktori, pitomci, ne mogu da jedu ono što svi drugi mogu. Možda bismo morali da vam pripravimo jelovnik pa da birate šta ’oćete. Ti, pitomac Gladović, hm, ko ti dade to prezime, ostani ovde. Komandiri, komanduj voljno.

Pitomci ne napustiše dvorište kasarne, nego ostaše u grupicama da diskutuju o događajima te večeri. Čule su se sledeće izjave:

–       Ima Bambus pravo, ovo naše ponašanje može stvarno da se protumači kao štrajk. Ovo je vojska, takvi postupci mogu da dovedu do gadnih kazni.

–       Poslaće nas sve pod vojni sud!

–       Ne mogu to oni. Nas je 170 intelektualaca, suviše smo velika grupa da nas sve kazne.

–       Sve je u vojsci moguće, a bojim se da nas moraju kazniti primera radi.

–       Kome pade na pamet ideja da se izvede ovakva glupost? Ko me utera u ovakvu grupu? Sada ja ni kriv ni dužan treba da ispaštam. Najblaže što može da nam se desi to je da nas kazne sa mesec dana neizlaska iz kasarne – bunio se Mića, jedan od Nikolinih kolega iz iste sobe.

Mada je Nikola sam sebi dao reč da se neće upuštati u diskusije i da neće isterivati pravdu, ipak nije izdržao:

–       Ne shvatam, Mićo, o čemu ti sada govoriš. Svi smo gunđali da hrana ne valja. Neko je dao predlog da se ne jede i predlog je bio prihvaćen od svih…

–       Ko li je samo taj bio? To je neki provokator. Uhvatio nas sve na brzinu – poče Mića kao da nije čuo Nikolu – pa će sada da uživa kako nas je sve namagarčio. Ma ljudi, ja nisam bio svestan šta se događa. Taman sam se spremio da jedem, a pade komanda da se hrana odnese.

Mića, član komiteta godine za vreme studija, mršav, mali, polućelavi čovečuljak izduženog tankog nosa i malih prasećih očiju, pokušavao je da ubedi svoju okolinu i u isto vreme skupi svedoke kako on nije učestvovao u ovome, da je on ispravan pitomac i da sve treba pripisati provokatorima kojih ima ovde među nama. Naravno, njih treba naći i raskrinkati.

Oni pošteni, a to su jedino i isključivo članovi Partije, bili su, eto, trenutno uvučeni u igru, pa kada su se osvestili, sve je bilo kasno. Znao je to Nikola unapred, te zato produži:

–       Mićo, daj da pošteno govorimo. Nema nikakvih provokatora, ljudi su spontano reagovali, bez ikakvih zadnjih misli. Ti sada pokušavaš da se izvučeš, jer znaš da će vas, članove Partije, sigurno večeras zvati na partijski sastanak. Sada uvežbavaš ulogu kako bi objasnio da si ti imao sasvim drugačije mišljenje, da je tebi hrana bila odlična i da je sve u redu. Ti si taman hteo sebi da sipaš hranu ali je baš tog sekunda skloniše…

Nikola oseti udarac u leđa, to je Branko hteo da mu da na znanje da prestane sa diskusijom, ali Nikola nastavi:

–       Nisi ti, dragi moj Mićo, ništa drukčiji od drugih. Jedina razlika je što sporo misliš, pa si tek sada shvatio da si kao dobar i svestan vojnik morao da reaguješ drukčije od ostalih. Osetio si da bi te sutra možda i pohvalili. Sada ti ostaje da pronađeš ko je prvi od nas došao na ovu ideju kako bi ga proglasio provokatorom i da to što pre javiš tamo gde treba, pa bi se izvukao i ti i ostali slični tebi.

Nikola oseti da je preterao, pa zaćuta. Okrete se i ode da čisti svoje cipele, koje su svake večeri morale da se sijaju i da budu poređane pred spavaonicom zajedno sa uredno složenim šufericama. Dežurni oficir bi pregledao da li je svaki pitomac u krevetu, da li je uniforma složena po propisu, na vojničkom sanduku ili koferu, te da li su cipele izglancane i dobro poređane pred vratima.

–       Tačno si ga pročitao! Alal ti vera! – ču Nikola pored sebe Jocin glas.

Joca Divić, kolega koga je Nikola površno poznavao, donese cipele da ih čisti u društvu. On je spavao u istoj sobi. Poticao je iz poznate advokatske porodice. Otac mu je pre rata bio narodni poslanik, a Jocu su posle rata nabedili da je bio u organizaciji „Beli orlovi“, pa je bio izbačen iz gimnazije. Bio je nekoliko nedelja u zatvoru, iz koga ga je otac uspeo izvući. Posle raznih intervencija primili ga u gimnaziju. Neki rođak, narodni heroj, uspeo je da ga ubaci na medicinski fakultet koristeći svoje veze. Voleo je lepo da se oblači. Bio je jedan od malobrojnih koji je vezivao leptir mašnu kada ide na ispit, a ponekad je tako dolazio i na predavanja. Nije bio član Partije, no pitanje bi bilo da li ne bi ušao u nju da ga je neko predložio. S obzirom na prošlost, to se nije moglo da dogodi. Inteligentan, načitan, sa širokom medicinskom kulturom, duhovit, bio je poznat kao veliki kozer i šaljivdžija.

–       Šta li se desilo sa Gladovićem? Kažu da je generalu psovao majku zbog hrane, naravno ne znajući da je general. Zatvor mu ne gine. On je takođe jedan od crvenih. Ako, baš mi je milo, neka malo drugovi vide kakav su raj napravili.

Nikola je ćutao i glancao svoje cipele koje nikako da se počnu sijati.

–       Ne znaš trik. Zapamti, mladiću. tako se ne glancaju cokule. Gledaj…

Joca, nekoliko godina stariji od Nikole, pljunu na cokule, pa istrlja dobro četkom. I gle čuda, cokula zasja. Onda sa patosom, kao profesor univerziteta, nastavi:

–       Sve ti je u životu trik. Možeš da budeš pametan, možeš i da znaš mnogo, ali ako ne znaš trik, ništa od tebe. Inače, moram da ti priznam da mi je jako drago što smo u istoj sobi. Čini mi se da od svih ovih kolega jedino sa tobom mogu da ostvarim kontakt. Teško je to kad pored ovolikog naroda nemam nikoga s kim bih mogao da popričam. Još kada si ovako zatvoren čitavih mesec dana, sa ovom vojničkom torturom, koja meni uopšte ne leži… Ja i vojnik, to je prosto smejurija.

Tačno, pomisli Nikola, i pogleda u Jocine brkove a la Džingis-kan. Sav je bio nekako raštimovan: vukao je noge kada je išao, na svakom jutarnjem raportu javljao se za lekarski pregled tvrdeći da ima „ulcus duodeni“ [7], da mu se stanje pogoršalo zbog hrane koju njegov ulcus ne podnosi. Pokušao je da se izvuče od marširanja – ravni tabani. Kada su se planirali teški zadaci, odmah mu je opet bilo loše, tako da su mu u sanitetskoj upravi posle svih detaljnih pregleda rekli:

–       Kolega, žao nam je. Možda se vi osećate bolesnim ali ulcus vam nismo našli. Uostalom, vi ste lekar, pa i kada ne biste imali ruku ili nogu, još uvek biste mogli da budete u vojnom sanitetu i da obavljate svoju dužnost.

Nikoli se ovi njegovi zabušantski trikovi nisu dopali. Zato se i distancirao u početku. Joca, završavajući čišćenje cokula, predloži:

–       Moja supruga mi je donela danas paket, pa bih predložio, ako nemaš ništa protiv, da odemo iza barake, tamo nema nikoga, i da se tamo malo počastimo. Nemam da počastim celu sobu, a bilo bi mi drago da u tvom društvu večeram.

Poređaše svoje cokule pred sobom, pa u nanulama krenuše ka zadnjem delu barake. Joca je nosio peškir u koji je bilo nešto umotano. Vojnička bluza je takođe bila nešto naduvena. Iza barake su se nalazila pomoćna vrata u slučaju požara, uvek zaključana, pa na njihov prag posedaše njih dvojica. Joca prostre peškir na beton, iz njega izvadi jednu veliku teglu umotanu u damastni, neobično čist i ispeglan salvet, pribor za jelo (kašiku viljušku i nož). Gotovo nije mogao da poveruje svojim očima kad vide i malu kafenu kašiku. Uz slanik iz velikog džepa na bluzi izvadi kutiju sa nekoliko parčića belog hleba, a iz drugog kutiju sa sitnim kolačima. Sve to poređa na beli salvet, kao na nekom pikniku.

–       Gospodine kolega, čast mi je da vas pozovem za ovu siromašnu trpezu. Oprostite ako nije sve onako kako bi moralo da bude, ali, znate, uslovi…

Njegove oči se šeretski smejahu ispod naočara, brkovi mu se malo nakostrešili, pa opustiše. Zatim mu se licem razli osmeh ljubaznog domaćina. Još uvek iznenađen ovim Jocinim mađioničarstvom, Nikola tek sada oseti da je strašno gladan. Joca mu dodade kašiku, sebi uze viljušku, otvori teglu, pomirisa sadržaj i sa razvučenim osmehom poznavaoca – pravog gurmana, ponudi:

–       Bećar paprikaš, specijalitet moje gospođe tašte. Probaj.

Nikola uze supenom kašikom, na kojoj su bili urezani Jocini inicijali, svečano iz tegle taj specijalitet, pa se iznenadi koliko je stvarno bio ukusan. Igrajući igru dalje, reče:

–       Molim vas, gospodine kolega, da li biste bili ljubazni da isporučite moje duboko poštovanje gospođi tašti i moj rukoljub u znak zahvalnosti na ovoj stvarno božanstvenoj hrani.

Tegla je išla iz ruke u ruku, sadržaj nestade za tren oka.

–       Sada izvolite desert. Kada pomislim na one što ne večeraše, a ja sam dao predlog da niko ne počne da večera, ha, ha! To sam napravio kao da prenosim nečije naređenje, pa zato niko nije svestan da je od mene poteklo. A znao sam da ću večeras dobiti paket. Uostalom, meni Anica svake večeri donosi nešto za jelo. Biće mi drago da to svake večeri delim sa tobom, ponesi samo hleba iz trpezarije i ne jedi bućkuriše a la VMA[8].

Obojica zapališe cigarete. Nikola poče sa zanimanjem da posmatra Jocu. Još uvek pod utiskom srebrnog pribora za jelo, belog damastnog salveta i gospodskog ponašanja pravog domaćina, učini mu se simpatičan. Poče nešto da ga privlači tom pomalo lukavom, naizgled proračunatom i servilnom zabušantu.

‒ Nahranio te čovek i ti promeni mišljenje začas – čist materijalizam. Sačekaj malo. Ne dozvoli da te kupuje sa bećar paprikašem. Obećao si Vesni da ćeš zavezati jezik, međutim, danas si već počeo da prodaješ mudrost. Nije baš zgodno što postaješ prijatelj sa čovekom koji, kao što si čuo, nije niko drugi nego inicijator ovog zamešateljstva.

–       Hvala mnogo, Joco. Ovo je stvarno bilo ukusno i u pravom momentu. Takođe, hvala na pozivu. Malo mi je nezgodno da ga prihvatim, jer meni ne stižu od kuće paketi svake večeri.

–       Smešno, meni stižu. Još jednom, meni je lepo sa tobom. Ovde smo na istoj muci, zašto da svake večeri nemamo po jedan lep trenutak?

Truba je zasvirala povečerje, što je bio znak da se mora krenuti na spavanje. Ležeći u krevetu i slušajući komentare još uzbuđenih pitomaca o proteklim događajima te večeri i o mogućim konsekvencama, nije se uzbuđivao, jer je imao predosećaj da se ništa neće ozbiljno desiti. Niko ne može da te natera da jedeš ono što nećeš, pa čak ni vojska. Gladovanje je privatna stvar. Pomisli još kako je Joca stvarno sve dobro izveo. Siguran je bio da će se i komanda, a i partijska organizacija, truditi da pronađu ko je započeo i ko je bio inicijator. Želeo je iz sveg srca da Joca ostane neotkriven, jer po njega bi se to loše svršilo. Čudio se Joci što mu je tek tako ispričao da je on bio inicijator svega. Nije to bilo uobičajeno. Svako se trudio da ga drugi što manje ima u rukama. Nikada se ne zna, danas si prijatelj, a sutra ko zna, možda neprijatelj.

Prozori spavaonice bili su okrenuti prema nekadašnjoj Jatagan-mali i stadionu JNA[9]. Bila je topla majska noć. Iz bašte hotela „Stadion“ čuli su se zvuci violine i orkestra. Teško je bilo Nikoli, naviklom na noćna dežurstva i učenje pred ispit do kasno u noć, da se brzo svikne na odlazak u krevet u 21 čas. San nije lako dolazio na oči, a večeras ova muzika ga odvoji od sobne diskusije i odvede ga do Studentskog trga, do njegove Vesne. Kako li ona podnosi večeri bez njega? Koliko joj ustvari on nedostaje? Znao je odgovor. Mnogo. Koliko ona njemu? E, kada bi to bilo prosto. Znao je Nikola da on mnogo voli svoju Vesnu. Povremeni rastanci, odlasci na godišnje odmore, Vesnini odlasci u Nemačku kod njene tetke padali su im oboma teško.

No Nikola je u sebi uvek imao još jednog Nikolu, skeptika, cinika, neodgovornog mangupa, vrlo nepoverljivog tipa sa kojim je vodio diskusije, sa kojim je znao da se svađa, koga je skoro uvek uspeo da savlada i da ga potisne. Ređe je taj drugi Nikola uspevao da preovlada i da izbije na površinu, pa bi se okolina iznenadila ugledavši ponekad jednog za njih nepoznatog Nikolu. No taj bi ubrzo bio potisnut, savladan od onog pravog i okolina bi opet bila umirena. Ti kratki ekscesi su Nikoli praštani. On sam sebi nije lako praštao što nije uspeo tog „drugog“ da na vreme savlada i zaricao se da mu neće pružiti mogućnost da dela. Večeras taj „drugi“ sa ciničnim osmehom upita Nikolu:

–       Misliš da joj nedostaješ?

–       Mnogo.

–       Da li isto kao ona tebi?

Tu je odgovor izostao. Nastala je kratka pauza.

Od prvog trenutka njihove ljubavi, mladalačke, koja je živela, menjala se i starila kao i oni sami, bilo je tako divno voleti se sada, danas, večeras, noćas. Kraj studija je bio daleko. U početku ni Vesna ni Nikola nisu razmišljali kako će se ovaj njihov odnos završiti., a kasnije je više Vesna mislila o tome nego Nikola.

–       Kraj je došao, evo studije su završene, završiće se i ova godina vojske, a onda… Koliko ona tebi nedostaje?

Spolja je dopirala muzika. Pitomci, gladni i umorni, još pomalo uzbuđeni, tonuli su u san. „I love Paris u proleće, leto, jesen i zimu –svakog momenta…“, odjekivale su po spavaonici reči pesme koje su ulazile kroz otvorene prozore

Nikola reče smejući se onom drugom:

–       Ako mesto Pariz staviš Vesna, evo ti odgovora.

 

0 2 / 0 2

Vojska je idealno mesto da se čovek preispita, da donese odluke, a one se tada donose za ceo život. Da bi se ispravno odlučilo, mora se pogledati u ono što je već bilo. Krenuše dijapozitivi.

Beogradska železnička stanica na peronu gde stoji brzi voz za Sarajevo. Skupila se grupica mladića koja prati svog druga na studije u Sarajevo. Da, u pravu ste, to Vaš stari poznanik Nikola kreće večeras. Ostavlja svoj rodni Beograd, roditelje, prijatelje, ide u nepoznato. Ne zna čak ni gde će da spava. U studentskom domu nije bilo mesta za studente iz Beograda Mislio je da će lako naći neki krov nad glavom kada bude bio na licu mesta.

Još jedan njegov drug iz gimnazije išao je za Sarajevo da studira medicinu. Nije primljen u Beogradu jer je bio sveštenikov sin. Nije bio u SKOJ-u. Mislili su da će im biti lakše udvoje. Obojica su rezervisali mesto u spavaćim kolima, misleći: „za večeras imamo osigurani krevet, a sutra videćemo“. Obojica su se opraštala sa osmehom, naizgled vrlo zadovoljni i srećni, no i te kako uplašeni od nepoznatog.

Imali su najvažnije u džepu, indeks studenta medicine. Čvrsto su obojica verovali da će uspeti da nađu smeštaj preko prijatelja i roditelja koji su imali poznanike u Sarajevu. Nosili su sa sobom pisma i preporuke. Poslednji stisak očeve ruke, čvrst kao da je hteo da mu ulije snagu za teškoće koje će nastati i stara ruska uzrečica „Daj Bog ne ploho“, i voz krenu.

Mahali su kroz prozor dok se ne izgubiše i zadnje svetiljke perona, pa zapališe cigarete. Ostali su na prozoru izgledali u poznate ulice i svetiljke Beograda, pored kojih je prolazio voz lagano ubrzavajući. Zaglušujuća lupa voza preko Savskog mosta i Beograd nestade u daljini. Stajali su ćuteći i gledali u noć, svako sa svojim mislima. Pokušao je da se seti tih svojih misli i osećanja.

–       Konačno počinje! Studiram za poziv najhumaniji na svetu, uz minimalna materijalna sredstva koja sam dobio od oca, bez smeštaja. Sve će se to nekako srediti. Pa i drugi su se mučili da bi postali neko i nešto. Glavno je tu. Sutra počinje studentski život, sutra ću morati „u se i u svoje kljuse“, neće više biti oca i majke sa kojima sam se do sada uvek savetovao.

–       Da, moraćeš da prestaneš da budeš mamin sin. Moraćeš svoje gaće i košulje sam da pereš. Nema više bake da ti gurne po neki dinar. Biće to teško, momče. Mislim da ćeš ubrzo nazad, ima još mesta na Pravnom fakultetu.

–       Pardon, imate li šibice? – prenu ga nečiji glas. Pred njim je stajao lep, visok, plavokos mladić sa cigaretom u ruci.

–       Pravi mladi Švaba – pomisli, paleći mu cigaretu.

–       Putujete li u Sarajevo?

–       Da, na studije medicine – sa ponosom reče Nikola.

–       Kakva slučajnost! I ja sam student medicine prve godine. Dozvolite da se predstavim: Odavić, Bebi Odavić.

Pruživši mu ruku i predstavivši mu Spaleta, Nikola započe razgovor:

–       Beograđanin?

–       Ne, završio sam gimnaziju u Sarajevu. Otac i majka žive već dugo vremena u Sarajevu. Ja sam izabrao da ove poslednje dane bezbrižnog života provedem u Beogradu. Sada se vraćam kući. A vas dvojica?

–       Mi smo Beograđani – procedi kroz zube Spale setno.

–       Beograđani, pa idete na studije u Sarajevo? Ma ne bih ja ostavio Beograd ni po koju cenu. Ako nije tajna zašto, zbog čega?

–       Bili smo na akciji izgradnje autoputa Beograd–Zagreb, pa smo zakasnili da se upišemo na vreme. Naknadnog upisa nije bilo, i eto, izvisismo za Beograd. Ostalo je bilo nešto mesta kod vas u Sarajevu, i eto… – zastade Spale gurajući Nikolu laktom kako bi mu dao znak da ćuti.

–       Sramota da vas ne prime, a zakasnili ste gradeći ovu zemlju. Autoput bratstva i jedinstva, kažete? Pa zar vam nije niko pomogao da vam se nađe mesto? Moj brat od strica je primljen i pored toga što je završen upis. Imao je veze i vezice.

Dva Beograđanina su mudro ćutala, gledajući negde u noć.

–       Gde ćete stanovati? Znam da u studentskom domu nema mesta, a i da ima, to vam ne bih preporučio. Sobe su pretrpane sa posteljama, u njima ne može ni da se živi, a kamoli da se uči. Sigurno imate negde privatno iznajmljene sobe?

–       Nemamo još ništa. Imamo nekoliko pisama za prijatelje – prijatelje naših roditelja – i verujemo da ćemo već nešto naći – reče samouvereno Nikola.

–       Kako? Kako, molim vas, vi nemate smeštaj? Pa, zaboga ljudi, u Sarajevu se privatno užasno teško može naći smeštaj. Ima mnogo studenata. Otvaranjem Medicinskog fakulteta pre četiri godine situacija se još više pogoršala. Ne verujem da će vam ta vaša pisma mnogo pomoći, osim ako su pisma za neke sarajevske rukovodioce, onda nema problema. Oni imaju velike stanove, pa ako se oni zauzmu za vas, onda možete i garsonjeru da dobijete. Mogu li da vidim ta vaša pisma, to jest imena ljudi?

Nikola uđe u kupe i izvadi iz svoje akten-tašne nekoliko pisama sa adresama i doda ih Odaviću. Bacivši letimičan pogled na adrese, Odavić zainteresovano, pomalo sažaljivo, pogleda obojicu.

–       Ovo su fini ljudi. Znam ih. Oni se sami guše u premalim stanovima, nisu rotkvice niti su crveni, prema tome nemaju nikakve veze. Ne verujem da će moći ma šta da učine za vas. Pošto sam pročitao ove adrese, mislim da znam koje ste gore list. Hajde da pređemo na ti, mene zovu Bebi…

Nikola i Spale rekoše svoja imena. Spale, ćutljiv, miran i povučen, sumnjalo u svakog i svašta, pogledavši Bebija ispod oka, promrmlja opet tiho:

–       Kako misliš naše gore list?

–       Ma čim sam vas video, znao sam za Nikolu sigurno, a za tebe Spale, izvini, nisam sasvim siguran koje si gore list. Niste ni rotkvice ni crveni. Imam ja iskustva, retko se prevarim.

–       Rotkvice, šta mu je to sada? Neki vaš sarajevski štos?

–       Ne – reče – pre neki dan sam ga čuo u Beogradu: spolja crveno a unutra belo. Momci moji dragi, rotkvica znači komunista karijerista, u suštini naše gore list. Oni su ponekad još gori od crvenih, ako ih ne „oljuštiš“, to jest ako ne shvate da si ih pročitao. Onda su pitomi jer ih držiš u rukama. Ja takvima stalno dajem to na znanje. E, moji Beograđani, zar ja iz Sarajeva da vas učim vašim dorćolskim štosovima?

Spale i Nikola počeše da se smeju, štos je stvarno bio odličan. „Rotkvica“ – spolja crvena a iznutra bela! Ha, ha, ha! Prvi se uozbilji Bebi, pa ih, sažaljivo gledajući i vrteći glavom, upita:

–       Spale, tvoja pisma nisam video? Možda ima neki dragulj…

–       Nema, Bebi. Ista su kao i Nikolina.

–       Svaka vam čast, momci! Vi kao neke ptičice božije krenuste u svet. Pa bar da ste ptice, umeli biste da pravite gnjezda, drveća u Sarajevu ima mnogo. Ali u gnjezdima se ne studira medicina.

Bebi ponovo zatraži šibicu pa, zapalivši cigaretu, ode do sprovodnika spavaćih kola.

–       Nikola dođi da mi pomogneš.

Nikola dođe do sprovodnikovog kupea. Bebi mu gurnu dve šoljice kafe u ruku, plati kafu za sve i pođe za Nikolom, koji je bio iznenađen jer nije znao da se u kolima za spavanje može naručiti kafa. Ovo mu je bio prvi put da putuje ovako skupim vagonom, pa nije imao iskustva. Naravno, prevoz i nije bio toliko skup, jer su studenti imali 50% popusta na železničku kartu i spavaća kola. Gledajući Bebija kako sa bosanskim merakom srče toplu kafu i nešto premišlja, Nikola i Spale počeše da shvataju polako kako će biti vrlo teško naći smeštaj. Ako ga ne nađu, moraće nazad za Beograd, jer u hotelu se ne može stanovati. Postojao je propis – ne duže od pet dana. A i da propisa nema, ko bi to platio?

–       Koliko sam bio srećan misleći da, kad jednom imam indeks, svi su problemi rešeni. A evo ti sada – gde ćeš stanovati. Koliko je još takvih iskušenja i muka pre nego što stvarno možeš da kažeš da si postao pravi student?

–       Šta je momci? Prpa! Žao mi je što sam vam ispričao sve ove priče pred spavanje, i inače se u kolima za spavanje teško spava. No, popraviću to. Imate sreće koliko ste teški. Evo mog predloga. Stanovaćete u hotelu „Evropa“ dok nešto ne nađemo. Ja ću vam pomoći u traženju.

–       Hotel „Evropa“? – reče Spale, koji je dobro poznavao Sarajevo. – Misliš li da su naši roditelji Rokfeleri?

–       Našim graditeljima autoputa, zahvalno Sarajevo. Sve za našu dragu, požrtvovanu Titovu omladinu. Ha, ha, ha! Neće vas hotel Evropa ništa koštati – uživao je u iznenađenim licima svojih kolega. Posle pauze Bebi nastavi:

–       Moj otac je direktor tog hotela. Roditelji imaju stan od pet soba u njemu. Otac mi je veliki laf. Kada sam završio sedmi razred gimnazije, dobio sam jednu malu sobu sa kupatilom u drugom krilu hotela. „Samostalnost“, reče mi, ja to protumačih kao švaleracija. E pa, ja ću vama da ustupim tu sobu, a ja ću ponovo kod njih. Kada mi dođe neka cica, vi ćete morati u šetnju, dogovorićemo se. Problem je momentalno rešen, Sada na spavanje momci! Laku noć.

Nikola i Spale ga pogledom ispratiše do njegovog kupea. Htedoše da mu požele laku noć, ali ne stigoše koliko su bili iznenađeni novonastalom situacijom. Prvi se od iznenađenja povrati Nikola.

–    Ovoga kao da nam je nebo poslalo.

–    Zašto li on to za nas čini? – Spale se nekako zagonetno smešio.

–    Hajde, nemoj da budeš komplikovan. Imao je mogućnosti. Zašto da ne? Zar ti to ne bi isto učinio?

–       Ne bih. Zašto pa da učinim nekima iz belog sveta, koje jedne večeri sretnem u kolima za spavanje? Ti si, Nikola, naivan. Ljudi nikada ne čine ništa nekome bez razloga. Mene je život naučio da budem nepoverljiv.

–       Dobro je, dragi moj Spale, što nismo tebe danas sreli umesto ovog zlatnog momka. Ostali bismo oboje bez krova nad glavom sutra.

Iz spavaonice pitomaca čulo se duboko disanje, ponegde ravnomerno hrkanje. Pitomci su spavali dubokim snom. Mučnu tišinu remetili su samo koraci stražara senegalca i tiha muzika koja je dolazila iz hotela „Stadion“. Projekcija Nikolinih dijapozitiva iz prošlosti se odjednom prekinula. San ih je zamenio.

 

0 2 / 0 3

–       Diž’ se! – začu se komanda dežurnog po spavaonicama.

Pitomci poskakaše. Počelo je zatezanje čaršava, nameštanje ćebadi pod konac. Savladali su pitomci tehniku, ali su još savladavali brzinu nameštanja kreveta. Gimnastika, brijanja, umivanje. Stroj, pa doručak. U trpezariji nema tanjira za „ajnpren“ supu, stoje lončići i tanjiri. Servirke donose margarin i džem a potom čaj.

Trpezarijom prostruja žamor iznenađenja. Kapetana Jurasa nema. Jedan mladi poručnik koga pitomci do sada nisu videli komandova: „Sedi!“, i umesto onog: „Jedi!“, sa iznenađenjem pitomci su čuli: „Prijatno!“ Hleb je bio još topao pa je prosto upijao margarin, doručak je bio, maltene kao kod kuće. Branko, koji je uvek ujutro bio mamuran, promumla:

–       Još jedan štrajk glađu, pa će nam davati za doručak i mekano kuvana jaja sa kašičicom.

Mića po dužnosti odmah načulji uši. Miša sa druge strane stola dobaci:

–       Momci, pogledajte, ona Mica servirka ima baš lepe noge.

Svih deset pitomaca za stolom naglo se okrenuše i zagledaše se u Micine noge. Nikola se zasmeja:

–       Vidi se da su momci već treću nedelju u kasarni. Moj Mišo, prvog dana ste ti i Branko komentarisali: „Gde nađoše ove rugobe?“, a sada: „Vidi lepe noge“. Uskoro ćeš u svakoj od njih videti Merlin Monro, pogotovu ako nas kazne sa neizlaskom još mesec dana posle jučerašnjeg događaja.

–       Društvo, pogledajte Gladovića, ništa ne jede. Kako li će izgledati raport kod generala?

Mića zauze pozu:

–       Drugovi, vi zaboravljate da je ovo Jugoslovenska narodna armija. Ako se i kažnjava, kažnjava se pravedno. Zato smo prema provokatorima kao onima od juče – nemilosrdni. Takvima nema mesta u našim redovima. Oni ne mogu da budu napredna inteligencija našeg društva.

Branko glasno zevnu. Mića pocrvene u licu pa se okrete Branku da mu nešto kaže, no svi se digoše i krenuše ka izlazu iz trpezarije. Miša se još jednom okrenu za nogama servirke Mice, pa primeti da Micina zadnjica nije tako ravna kao što mu se prvih dana učinilo. Bila je ona baš lepo zaobljena, poželjna. Uh, kako se samo pomerala pri hodu. I ko zna koliko bi on još gustirao gledajući u Micu servirku kako rasprema stolove da ga Nikola ne poče da gura prema izlazu.

–       Hajde matori, izlazi. Izgleda da bi mogao stvarno da se javiš na lekarski, da ti „očnjaci“ promene dioptriju – ne vidiš dobro, izgleda.

–       Šta ti, klinac, znaš? Imao bi ti šta i da naučiš od mene! Nije važno kako ko izgleda; kada podigneš suknju, lice se ne vidi.

Prolazeći pored Gladovića, stisnuše ga obojica za ruku. Gladović, i pored toga što je bio i te kako uplašen, osećao je da je na neki način postao heroj dana. Malopre, kada je hteo da upali cigaretu i počeo da pretura po džepovima tražeći šibicu, petorica mu prineše zapaljene šibice. Smešio se kiselo, ali zato uzdignute glave. Lice mu je bilo bledo, dlanovi znojavi. Znao je on, pronosiće se priča sa generacije na generaciju kako je bio jedan pitomac koji je generalu spominjao majku pravo u oči.

U amfiteatru, gde se odvijala nastava iz sanitetske taktike, topografije i ratne hirurgije, bilo je tog dana zagušljivo i jako toplo. Napolju je sijalo sunce, kao da nije bio juni nego juli. Pitomci su se kuvali u svojim toplim bluzama, zakopčanim do guše. Joca, ne mogavši više da izdrži toplotu, diže dva prsta pre početka predavanja iz ratne hirurgije.

–       Druže pukovniče, pitomac Divić, dozvolite da se obratim.

–       Izvoli.

–       Da li smemo da otkopčamo bluzu za vreme predavanja?

Drug pukovnik je ređao neke instrumente po stolu, koji će mu biti potrebni za vreme predavanja, i ništa nije odgovorio. Joca se premeštao sa noge na nogu i čekao odgovor dok mu se znoj slivao niz slepoočnice. Čekali su i ostali pitomci znojavog lica. Joca iznerviran prekrši vojno pravilo pa se ponovo obrati pukovniku:

–       Druže pukovniče, molim vas za odgovor.

Pitomci očekuju pukovnikovu eksploziju. Pukovnik, završivši sa pripremama, stade za govornicu predviđenu za predavača, pa kao da tek sada primeti da jedan pitomac stoji čekajući na odgovor. Joca, misleći da njegovo pitanje pukovnik nije ni čuo, ponovi ga sada u skraćenom obliku, sada već potpuno iznerviran, te pitanje zazvuča još nezgodnije:

–       Druže pukovniče, mogu li da znam šta mislite?

–       Mislim da li da vam dozvolim da otkopčate jedno ili dva dugmeta.

Zastade drug pukovnik, a Joca kao da je u civilu, pa razgovara s kolegom:

–       Koja vam je konačna odluka?

–       Jedno dugme. Možete sesti.

Razleže se prigušen smeh. Pukovnik na njega ne obrati pažnju i poče predavanje. Gladovića nema da se vrati. Mora da su ga zatvorili, inače gde bi bio. Stroj pitomaca kreće prema trpezariji na ručak. Nema Gladovića pred trpezarijom. Pitomci ulaze u trpezariju i ne mogu da veruju. Divan gust pasulj sa faširanim šniclama i kupus salatom. Nema kapetana Jurasa, opet onaj ljubazni mladi poručnik. Veseli žagor za vreme jela svedoči o kvalitetu ručka. Posle ručka pitomci traže hlad ispod krošnji starih hrastova. Puši se i diskutuje da li je ova ukusna hrana posledica sinoćnjeg jedinstvenog stava pitomaca ili je slučajnost.

Sunce prži. Teško je na njemu se postrojiti i stajati u stavu mirno. Svi kukaju što nisu u SOŠ-u zimi. Nikola, zakopčan do guše i sa zategnutim opasačem, tera inat sa okolinom i sa samim sobom.

–       Šta kukate, doktori? Da je zima, kukali biste da je hladno. Ne obraćajte pažnju na vrućinu. Evo, ja se čak mnogo i ne znojim.

–       Ali mi nismo ovde ni tri nedelje, vrućina je tek počela. Šta misliš – juli pa avgust? Tačno su u to doba predviđeni marševi od po 35 kilometara u punoj ratnoj opremi, pa onda treba da se uvežbava razvijanje pukovskog previjališta. Svi oni šatori, pa sanduci sa materijalom. Strašno – uzdiše Branko.

Nikola je gledao te svoj drugove neraspoložena od vrućine i briga, ali zato danas punog stomaka.

–       Posustali, uspaničeni, prave probleme gde ih nema. Sve to nije tako strašno, a neće ni biti. Zašto onda ova neprekidna kuknjava i nezadovoljstvo? Zar je moguće da su doktori tako osetljivi, slabi, mekušci i gunđala? Bog nam bio u pomoć.

Stroj znojavih i umornih pitomaca umarširao je na kasarnsko zborno mesto teško vukući noge u cokulama. Iz prve čete se čula neka graja. Druga i treća četa još nisu mogle da vide o čemu se radi. Prišavši bliže prozorima barake, videli su Gladovića kako se smeje mašući im belom majicom. Svima se ote uzvik iznenađenja.

–       Znači nije otišao u zatvor, baš mi je milo.

Spavaonica Gladovića bila je premala da primi sve radoznale, pa su sobni starešina i dežurni u hodnika imali muke da uspostave red i svakog pošalju u svoju sobu. No, vesti se u vojsci uz manje ili veće doterivanje šire neverovatnom brzinom. One mogu da prođu i kroz zidove i kroz zatvorene prozore i vrata. Nikola je bio soba do sobe sa Gladovićem, pa priču ču iz prve ruke:

Gladović se tačno u 9 h javio na raport generalovom pomoćniku u vojnosanitetskoj upravi. General je bio zauzet, morao je da čeka. Prošla su dva sata, cigarete više nije bilo, grlo se sušilo, nervoza je rasla. Oko 11 sati otvoriše se vrata i Gladović ugleda generala, koga sada nije mogao prepoznati, u uniformi sa zlatnim epoletama i raznobojnim rozetama od domaćih i stranih odlikovanja na levoj strani grudi.

–       Ni nalik na onog čoveka ispod hrasta od sinoć. Ovome nikad ne bih mogao da kažem ono što rekoh onom juče. Ne zbog epoleta, nego je ovaj ulivao neko poštovanje. Kratko: „Izvolite“ – i ja se, ni sam ne znajući kako, nađoh pred pisaćim stolom generala. Grlo mi se osušilo pa nekako mi glas promukô: „Pitomac Gl… Gladović javlja se na…“

–       Hajde sedite, kolega. Sada niste u kasarni. Šta hoćete da popijete, kolega?

–       Ljudi, čini mi se da stvarno nisam dobro čuo. Mora da sam imao izuzetno blesavu fizionomiju. Da vaspitanog li čoveka, miran, tih, povučen, ljubazan, ni nalik na onog od juče.

–       Pitam hoćete li nešto da popijete, kolega? – Kronja, još uvek smeškajući se, pritisnu jedno dugme na stolu.

–       Ja bih jedan vinjak – izlete mi kao iz topa, kao da sedim kod „Astronomije!“[10], a ne kod generala. Odjednom, kao da sam se probudio pa tek video uniformu i generala, prepadoh se, skočih iz fotelje, lupih cokulu o cokulu – i viknuh:

–       Izvinite druže generale, omaklo mi se.

–       Ma sedite, kolega. Dva vinjaka i dve kafe sa kiselom vodom – poruči general vojniku koji se pojavio na vratima u stavu mirno.

–       Vidim general se uozbiljio. Gleda u mene i htede nešto da kaže, no ja sam bio već skočio na noge. lupio petom o petu:

–       Druže generale, dozvolite da vam se izvinim za ono sinoć. Ne znam ni sam šta mi bi. Kriv sam i molim vas primite moje izvi… – tu se zagrcnem i osetim kako mi nadolaze suze.

–       Zaboga, kolega, šta stalno skačete iz te fotelje? Sedite, opustite se! Mi smo obojica lekari. Zaboravite na ove moje epolete, pa hajde da popričamo kao ljudi. Ne zameram vam ja na primedbama koje se odnose na hranu, proverio sam. Čak sam i video šta ste juče imali za večeru. To će se ispraviti, već je naređeno. Ali, kolega Gladoviću, odakle onakav rečnik? Mlad lekar. Vi ste lekar i u uniformi običnog vojnika. Šta treba da kažu radnici i seljaci kada čuju ovaj vaš rečnik! Ja sam za vas juče bio civil, pa prema tome, sve što ste rekli, niste rekli generalu. Zato se opustite. Ajd živeli!

–       Momci, nećete verovati, on podiže čašu sa vinjakom i otpi jedan gutljaj, a ja popih naiskap, do dna. General se pravio da to ne primećuje, pa nastavi:

–       Kolega Gladoviću, vojska je vojska. Znam ja kako je vama. Znam, takođe, kako izgledaju prve nedelje privikavanja. No sve to ne opravdava vaše ponašanje. Mi, lekari u vojnosanitetskoj upravi, svake godine se radujemo kada vidimo da se broj vas lekara povećava. Vi ni sami niste svesni koliko ste potrebni ovoj našoj zemlji. Ne očekujemo da samo lečite ljude, nego da aktivno učestvujete kao kulturni ljudi u prosvećivanju društva. Morate da priznate da onaj vaš sinoćni nastup nije odgovarao takvom jednom lekaru.

–       General otpi još jedan gutljaj vinjaka, pa pogleda u moju čašu.

–       Hoćete li još jednu?

–       Hvala, neću. Dosta je bila jedna.

–       Vidi ga, sada je odjednom stidljiv i skroman.

–       Druže generale, da budem iskren, žao mi je da ja uživam u ovako dobrom vinjaku, a moji drugovi iz sobe nisu okusili ništa već dve nedelje.

–       Bilo mi je stvarno žao i to mi izlete iz usta. Mislio sam da će se naljutiti. Jok more, general se nasmeja. Odjednom sam bio kao kod kuće, potpuno miran i opušten. Tad me je tek obuzeo stid. Ljudi, kakav laf. Svaka mu čast.

–       Kolega, mislim da se razumemo. Duboko me je zaboleo sinoć način na koji jedan humanista, obrazovan čovek našeg novog društva razgovara. Banalni izrazi, nepromišljenost. Mi zajedno sa vama mladima moramo da menjamo društvo, da ga lečimo, ne samo telesno nego i duhovno, a tu smo tek na početku. Mi stariji smo se borili oružjem, a od vas mladih ne očekujemo takvo ponašanje kako ste vi počeli. Vaše oružje je intelekt, humanost, kultura, a time vi niste pucali. Spreman sam da prihvatim vaše izvinjenje, jer verujem da ste ispucali juče vaše poslednje ćorke.

–       Raspitivao se general koga imam od porodice, kakve planove imam posle vojske. Na kraju požele mi mnogo uspeha u životu, diže se i pruži mi ruku.

–       Dakle, idite sada u kasarnu i odmorite se – pozvoni.

–       Pojavi se vojnik i, dragi moji, meni se učini da sanjam.

–       Milojko, iz one moje rezerve daj drugu doktoru tri flaše vinjaka! Evo, da vam ne bude žao što ste vi pili vinjak, a kolege nisu. Izuzetno mi se dopala vaša iskrenost i osećaj drugarstva.

–       Druže generale, hvala – promuca Gladović. – Dozvolite da se pitomac Gladović udalji.

–       Dozvoljavam – reče smejući se general.

–       Dobih objavu od ađutanta, u kojoj je stajalo vreme odlaska i dolaska i pošteda za čitav dan. U trku pojurih u kasarnu. Na ulasku naleteh na lepog Mileta vodnika, koji izbulji oči kada me vide sa tri flaše vinjaka u naručju

–       Pitomac, stani – čuh lepog Mileta, koga sam u prolazu ovlaš pozdravio. – Šta to nosiš pitomac i otkuda ti u ovo doba u kasarni?

–       Naređenje druga generala Kronje, nosim poklon pitomcima moje sobe od druga generala.

–       Gledam lepog Mileta u oči, pa viknuh: „Dozvolite da se udaljim!“ Iznenađenje se pojavi na licu lepog Mileta, što se njemu retko dešavalo, pa je ono njegovo „Dozvoljavam“ zvučalo nesigurno. Lice, inače uvek nasmejano, preslatko ali cinično, postade ozbiljno.

Pitomci Gladovićeve sobe poslali su pismo i zahvalili se na poklonu svom kolegi generalu.

 

0 2 / 0 4

Prolazili su dani sporo. Maj je te godine bio vruć. Temperatura se na termometru penjala i do 38° u hladu. Pitomci su počeli da liče na prave vojnike. Gazili su čvršće, titovke su im dobro pristajale na glavi. Opasači su bili dobro zategnuti, cokule se sijale, a šuferice više nisu žuljale. Hrana se bitno popravila. Jocini paketi su stizali redovno sa raznim poslasticama i svake večeri je Nikola bio Jocin gost iza barake. Klub se malo proširio. Dolazili su i Branko i Miša povremeno, donoseći ponekad i svoje priloge za „piknik“. Vodili su raznorazne diskusije, ali glavna tema je bila kakav će raspored dobiti posle završetka SOŠ-a. Znalo se da „najsvesniji“, oni sa partijskim stažom i rukovodećim mestima u studentskoj organizaciji, dobijaju najbolja mesta, velike jedinice u glavnim gradovima: Skoplju, Beogradu, Zagrebu, Ljubljani i Sarajevu. Znalo se, takođe, da će oni koji imaju veze u vojsci, oni čiji su roditelji ili rođaci na nekim položajima, bez obzira na „svest“, imati šansu da dobiju dobro mesto. Uspeh na završnim ispitima, kao i ponašanje u SOŠ-u bile su zadnje dve tačke i imale su malo uticaja. Ipak se većina, koja nije imala ni veze ni partijske knjižice, trudila da dobro položi ispite i da se dobro vlada kako bi ostavili utisak dobrog i poslušnog vojnika. Verovali su, kada se već ništa drugo nema, da i to možda pomaže. Važno je bilo ne izgubiti nadu. Komandir treće čete kapetan Ivanović, zlato od čoveka, govorio je u šali da od pištolja puška nikad biti neće, a od doktora vojnik.

Nikola je znao da nema nikakve šanse da dobije neko dobro mesto, jer niti je imao partijsku knjižicu niti je imao ikoga u vojsci ko bi se zauzeo za njega. Zato se nije mnogo uzbuđivao gde će ga „skembati“, kako je to Joca imao običaj da kaže.

Slušao je beskrajne diskusije, ponekad začinjene nekom novošću ili idejom kako dobiti dobro mesto, pa se u sebi smejao, misleći – zar je to važno, ljudi izdrže na robiji godine. Biće mu malo teško zbog Vesne, no to će sve brzo proći. Čemu nervoza, uzrujanost? Zašto ljudi komplikuju život, kada je on tako lep?!

 

0 2 / 0 5

Došao je i dan svečane obaveze. Kasarna je bila očišćena i sve se sijalo. Na jarbolima su lepršale zastave – državna, partijska i republička. Komandni kadar je bio u paradnim uniformama, oficiri su nosili bele rukavice i zlatne ešarpe. Bili su nervozni, užurbani. Pitomci su bili ispeglani, očišćeni i doterani. Na kragnama su im se sijali ukršteni mačevi, po dva sa svake strane. Bila je to oznaka pitomaca Škole za rezervne oficire. Ti već odrasli ljudi, lekari, izglancali su svoje oznake do usijanja. Svako je, verovatno, makar i podsvesno želeo da izađe u varoš i da se odmah primeti da on nije običan vojnik nego pitomac, što znači budući oficir.

Tačno u 10 časova pristigli su generali, takođe u paradnim uniformama: general Kronja kao komandant VMA, izaslanik predsednika Tita i dosta viših oficira. Pitomci su bili postrojeni pod konac. Komandant škole je podneo raport, saopštivši da su pitomci spremni „moralno, psihički i fizički“ da daju svečanu obavezu. Vojna muzika je odsvirala „Hej Sloveni“, himnu Jugoslavije, a zatim je izaslanik maršala Tita održao pitomcima kratak govor. Za vreme sviranja himne Nikola u stroju oseti neko čudno rodoljubivo osećanje koje poče da ga ispunjava.

‒ Ovako su stajale tolike generacije mladih ljudi čekajući da polože zakletvu, jer se verovalo u Boga, kralja i otadžbinu. Ovako je stajao i moj otac Rus pred carem Nikolom II. Ovako je stajao i moj deda Srbin, polažući zakletvu kralju Petru I, i nije se vratio kući posle Prvog svetskog rata. Zakletvu su polagali i moji ujaci pred Drugi svetski rat. A evo, sada stojim ja pred zastupnikom Josipa Broza dajući „svečanu obavezu“.

Obuze ga uzbuđenje, za koje nije mogao ni pretpostaviti da će se u njemu javiti, dok je ponavljao reči svečane obaveze:

–       Ja, pitomac Nikola… dajem svečanu obavezu….(Tekst ?)

Sa svakom reči je uzbuđenje raslo, i po prvi put on oseti da je Jugoslavija njegova zemlja. Iako mu nije otadžbina, jer je njegov otac emigrant, ipak je on na toj grudi zemlje rođen, u njemu teče krv predaka koji su se borili da ovoj zemlji donesu pismenost, umetnost, i brinuli se o zdravlju naroda boreći se protiv zaostalosti i nekulture. Kada je bilo potrebno, kao građani ove lepe i namučene zemlje, koja je svim osvajačima bila na putu, uzimali su puške u ruke da brane njenu slobodu. Sloboda je bila odbranjena po cenu nenadoknadivih žrtava, gubitak cveta omladine, velikog broja obrazovanih i kulturnih ljudi. Preživeli, a njih je ostajalo posle ratova malo, morali su da obnavljaju porušeno i popaljeno što je neprijatelj za sobom ostavljao.

Posle položene svečane obaveze svaki se pitomac morao potpisati u za to određenu knjigu. Zatim se ču marš iz partizanskih dana: „Zora nam sviće. U boj, u boj, u boj! Ko život svoj ne žali, nek dođe u naš stroj…“ Promarširaše pitomci čvrstim strojevima korakom pred svojim starešinama, gostima i roditeljima.

Svečanost je bila završena. Pitomci su primali čestitanja. Bilo je tu iskrenih čestitki, no većina je bila ironična, naročito kada su ozbiljnog lica pitomci čestitali jedan drugome. Još od onih svojih prvih kratkotrajnih skojevskih dana, pa sve do danas, Nikola je stalno primećivao koliko malo vere svi oni imaju u ljude koji stoje na čelu ove takozvane nove Jugoslavije. Strah i samo strah ih je spolja povezivao u jednu jedinstvenu zajednicu, koja se samo parolama bori za bolju budućnost.

Ljudi sa crvenim knjižicama[11] kleli su se u Partiju, u rukovodstvo, bratstvo i jedinstvo, spremni da nesebično izgrađuju ovu zemlju i da se bore protiv nepravde i nekog stalno spominjanog i večito prisutnog unutrašnjeg i spoljnog neprijatelja. Njihova spremnost zadržavala se, uglavnom, samo na rečima. Oni bez crvenih knjižica, koje su oni prvi nazivali „reakcijom“, a među koje je i Nikola spadao, želeli su da svojim predanim radom pomognu svojoj otadžbini, verujući da će postepeno prevazići nepoverenje, zaostalost, tvrdokornost i jednopartijsku ograničenost. Jedan deo „reakcije“ verovao je da će dolaskom mladih i školovanih kadrova doći do velikih promena. Predano su radili da obnove zemlju razorenu u Drugom svetskom ratu. Drugu Otadžbinu nisu imali. Drugi deo „reakcije“ je iz raznoraznih razloga pasivno gledao šta se oko njih događa ne čineći ništa, očekujući promenu režima, kritikujući i praveći viceve na račun komunizma. Uvek u svom društvu, iza leđa „onima“, pazeći i te kako da „oni“ ništa ne primete. Ništa nisu preduzimali zbog straha, a o sebi su mislili da su najveće patriote i najveći rodoljubi. Gledajući ove ponekad neiskrene čestitke, lako namigivanje, lažne osmehe i značajne poglede, Nikola se zapita koliko li je stvarno onih na koje se ova mnogonacionalna zajednica, sa stanovništvom različitog nivoa kulture, može osloniti. Koliko je „rotkvica“ među crvendaćima i koliko je pravih rodoljuba među „reakcionarima“. Intuitivno je osećao da ih je malo.

Iz ovog sumornog razmišljanja trže ga nečija nežna ruka koja se spustila na njegovu.

–       Mogu li najlepšem i najdražem borcu JNA da čestitam?

Pred njim se nađoše krupne crne oči pune sunca, pune ljubavi, pa ipak se i u njima skrivao malo podsmešljiv pogled, a u rečima nota šaljivosti. Nikola, to jest onaj njegov cinični Nikola, prevede njene reči ovako:

–       Ja te volim. Željna sam te, jedva čekam da budeš samo moj. A borac JNA ti nisi, to samo mora zbog okoline. Pa kada svi čestitaju, hajde i ja to da učinim kô bajagi.

Nikola otera „cinika“ i zaboravi na filozofiranje pred tim sunčano vrelim, dragim očima. Vesna je sva zračila u prelepoj roza haljini sa dekolteom koji je vukao vojnika Nikolu da zaviri malo dublje, no on to ostavi za posle, kada padne noć. Uze njena ramena u svoje ruke, još uvek želeći da se što više nagleda ovog njenog pogleda i osmeha. Po prvi put ne vodeći računa da li ih ko posmatra ili ne, pusti da mu ruke skliznu sa ramena, obuhvati je oko pasa i utonu u poljubac koji na početku izgledaše da mu kraja nema. Kao izgubljeni u pustinji kada naiđe na izvor vode, tako je Nikola žedno pio sa Vesninih usana. Što je pio više, žeđ je bila jača.

Trže ih zvuk limenih instrumenata i velikog bubnja orkestra koji je čvrstim korakom napuštao kasarnu.

–       Nikada nam ne daju da do kraja uživamo u nama – reče Vesna pola istinito, a pola u šali.

–       Gubimo se odavde. Tvoj borac, pitomac, ima izlaz do 0:00. Za to vreme neću da budem ni borac, ni pitomac, hoću da budem samo tvoj.

–       Koliko je to već godina kako ni od koga nisam čula takvu želju? Nekad davno bio je neki Nikola, koji je tako lepe stvari znao da mi kaže, no njega tako dugo nisam videla. Godine prođoše, a sad naiđe ti, vojniče, pa mi se učini da govoriš kao moj Nikola, no ta sivomaslinasta uniforma, pa ta titovka sa petokrakom zvezdom na glavi – ne ulivaš mi baš poverenje.

–       Drugarice, dozvolite da se obratim! Ja sam sigurno taj Nikola. Dajte mi priliku, ima nekih znakova za raspoznavanje koji se ničim na svetu ne daju prikriti.

Uze njenu glavu među svoje ruke i poljubi je dugim poljupcem. Onda se uzeše za ruke i krenuše ka izlazu. Ovog puta kapija je bila širom otvorena. Nikola izađe kroz nju pa se okrete i povuče Vesnu nazad. Vratiše se da ponovo, još jednom, prođu kroz otvorenu kapiju.

–       E sada mi je lakše! Mesec dana gledati u nju i misliti na tebe nije bilo sasvim lako, a sada mi je tako lepo – ti si tu i kapija je otvorena. – Zavrte je oko sebe na radost stražara senegalca kome su takvi postupci bili jasni.

Dani su počeli da prolaze brže. Kada bi se pitomci skupili u ponoć u nedelju, posle izlaska u grad, već su iščekavali idući vikend. Subotom posle dva sata i nedeljom od 10 časova pre podne pa do ponoći bio je dozvoljen izlazak. U međuvremenu su naučili na predavanjima dosta toga o sanitetskoj taktici, opštoj taktici, bojnim otrovima i o mnogo o čemu drugom, što su doktori u početku slušali jednim uhom, dok su drugim uhom slušali brojeve kvadranata za potapanje brodova[12], što su na časovima, naročito onim dosadnim, igrali neprekidno.

Predavanja iz ratne hirurgije, infektivnih bolesti i epidemiologije, iako su u početku ličila na ono što se učilo na fakultetu, vremenom su postala interesantnija. Predavači su bili dobri i iznosili su mnoge podatke iz II svetskog rata i Koreje kojih u civilnim udžbenicima nije bilo.

Krajem juna pitomcima Medicinskog fakulteta u Beogradu saopšteno je da mogu otići sa predavanja oko 11 časova pre podne u dekanat da prime svoje diplome. Veče uoči dodele diploma Joca i Nikola su iza barake razgovarali, grickajući kolačiće i pušeći.

–       Znači, sutra dobijamo diplomu. Nadajmo se da je nećemo dobiti kroz šalter, kao dosadašnje generacije. Ih, što nemamo osećaj za tradiciju! U onom Zagrebu sve izgleda drugačije. Prisustvuje familija, prijatelji. Bez obzira što je to samo formalnost, ali je bar lepa formalnost. Moja generacija bila je ratna, matursko svedočanstvo su nam predali u razredu kao svako drugo svedočanstvo. Nije bilo nikakve svečanosti u školi, a o nekoj maturskoj večeri nije bilo ni govora. Sutra će nam diplomu doktora medicine uručiti isto tako. Čega čovek da se seća? Šta da priča unucima? – jadikovao je Joca.

–       Ima uvek o čemu da se priča. Ja sam isto dobio matursko svedočanstvo kao ti. Već to poslepodne kamionom su nas odveli u Pančevački rit na berbu boranije i krompira narednih deset dana. Sećam se, pljuštala je kiša, a kamioni nas istovarili čitav kilometar pre logora koji je bio određen za naš smeštaj. Blato je bilo do članaka, zato kamioni i nisu mogli dalje. Po pljusku i blatu krenusmo mi, brigadiri. Idemo ti mi tako, jedva uspevamo da izvlačimo noge iz blata, a mnogo i ne vidimo napred jer nas kiša bije, pa nam ne da da otvorimo očne kapke.

Posle jednog kilometra pređosmo još jedan. Ravnica. Nebo se u daljini spaja sa zemljom. Nigde nikakvih baraka osim jednog velikog kompleksa svinjaca – lepo okrečenih u belo. Taman kada sam pomislio ko zna koliko ima još kilometara, pade komanda: „Brigada, stoj!“

Ispostavilo se da su svinjci bili naš logor. Uveravali su nas da u njima nisu nikad bile svinje. Tek će posle nas da ih dovedu. Daj šta daš! Samo da više ne stojimo na kiši i da ne gazimo ovo lepljivo banatsko blato. Uđosmo. U svakom oboru sveža slama, pa umesto četiri svinje – četiri svršena maturanta prostiru mokru ćebad. Nema struje. Večera nije mogla da stigne, jer kamioni ne mogu kroz blato!

I eto, tako nam poče matursko veče u mraku, bez struje, bez večere. Ali nije to sve, ima još za unuke. Legosmo gladni, šćućurili se jedan pored drugog da bi nam bilo toplije. Ja zaspah. Usred noći osetih da mi nešto leži na očnom kapku. Brzo ga poklopih šakom i osetih u šaci nešto toplo, živo. Ne razmišljajući, otvorih poklopac od manjerke i u nju gurnuh to iz šake, pa zaklopih poklopac i produžih da spavam. Sutra osvanu divno, sunčano jutro. Nekako se umismo na valovu za svinje, pa u stroj na doručak. Taman da pružim manjerku, skinem poklopac da mi u nju kuvarice sipaju belu kafu. Vrisnu kuvarica i pobeže. Ja pogledah u manjerku, a ono na dnu mali beli miš. Šćućurio se, ne može napolje, zablesnulo ga sunce, a zidovi manjerke glatki, visoki za njega kao glečeri. Tada se setih noćnog neznanca koji se sklupčao na mom očnom kapku, jer mu je tamo valjda bilo toplo. Zadržah ga za sve vreme boravka u Pančevačkom ritu, bio mi je maskota. Zadnjeg dana ga pustih na slobodu očekujući da će da otrči, no on je ostao, sve dok ja nisam otišao, na slami u svinjcu gde su deset dana spavali svršeni maturanti.

Šta je jedno matursko veče prema ovakvom doživljaju, dragi moj Joco?! Misliš li stvarno da neću imati šta da pričam budućim unucima?

Smejao se Joca ovoj Nikolinoj „mišjoj priči“ za unuke, uvrćući svoje Džingis-kan brkove, i mislio: „Baš je zanimljiv ovaj Nikola. Lepo je što ga sretoh u ovoj tupavoj sredini. Kako bih provodio ove večeri bez njega?“, a glasno produži:

–       Šta ćeš ti, Nikola, kada završiš vojsku? Koju specijalizaciju misliš da uzmeš?

–       Specijalizaciju? Zašto? Moja želja je bila uvek da budem lekar opšte prakse negde u unutrašnjosti. Mislim da neće biti teško naći takvo mesto. Iskreno rečeno, još uvek nisam ništa ozbiljno ugovarao.

–       Lekar opšte prakse? Pa, nije valjda da to ozbiljno misliš? Saobraćajac između pacijenta i specijaliste, čovek koji leči kijavice, dečije prolive i bolesti od kojih se uglavnom ozdravi i bez naše lekarske pomoći. Zaboravih, ima tu još posla: piše upute, otvara bolovanja, izdaje potvrde za hranarine. Sa ovom novom socijalizacijom medicine, domovima zdravlja i ukidanjem privatne prakse, a znaš da se o tome govori naveliko, lekar opšte prakse biće samo najobičniji činovnik. Zar si se ovoliko mučio da dobiješ službeničku diplomu i platu arhivara?

–       Mislim, Joco, da mnogo grešiš. Zavisi kakav si lekar opšte prakse, bolje rečeno kakav si čovek. Balzak u svojoj knjizi „Seoski lekar“ kaže na jednom mestu: „Samo dobar čovek može da bude i dobar lekar“. Mislim da tu leži poenta. Ti si u pravu s jedne strane, lekara opšte prakse opteretili su masom administrativnih funkcija, no, moraš priznati da je ona druga strana medalje vrlo lepa. Ti se brineš za celog čoveka, ti vidiš rezultate lečenja, ti koordiniraš lečenje sa specijalistima, ti imaš uvid u njegov život u porodici i u društvu, a sve to specijalista nema. Usko gledanje na organ, deo tela ili samo na dušu bez tela – mene lično ne bi zadovoljilo. Verovatno se i ti nećeš složiti da ukidanje privatne prakse može da donese samo poboljšanje zdravstvene službe. Bićemo svi jednako nagrađeni, neće biti surevnjivosti zbog razlike u zaradi. Možda će biti surevnjivosti zbog razlike u znanju, što je dobro, to će nas stalno vući napred. Manje ćemo jedan drugog ogovarati pred pacijentima. Pogledaj ko je sve otišao na studije medicine! Ko sve posta lekar! Zašto? Nema više privatne trgovine u socijalizmu, nema malih i velikih posednika. Privatne zanatske radnje su preopterećene porezima. Inženjeri, ekonomisti, pravnici – svi su već u državnoj službi, svi na platnom spisku. Jedino lekari imaju privatnu praksu! To je bio razlog da svi pohrle na studije medicine…

–       Stani, Nikola! Stani! Ne pričaj koješta! Ovo nije vek romantizma. Hoćeš li da mi kažeš da neprospavane noći, dani provedeni u obdukcionim salama, operacionim salama, ruke i lica isprskanih krvlju i izmetom, prisustvovanje ljudskim tragedijama i umiranju predstavlja za tebe hobi? Hoćeš li da mi kažeš da sve ove godine mukotrpnog rada, gubljenja živaca na ispitima nisu vredne dobre zarade, lepog života? Šta nas dalje čeka do kraja našeg radnog veka? Naš trud će uvek biti veći i teži nego u drugim profesijama.

–       Za mene je nagrada to što sam pomogao čoveku, to što vidim rezultat svoga rada, jer je moj pacijent ozdravio, ili sam mu bar produžio život. Ne znam da li to mogu da nazovem hobijem? Ti malopre upotrebi tu reč! Naravno, krv, mokraća, izmet i ljudske tragedije u kojima učestvuješ su neminovnost, to je deo poziva koji si izabrao. Toga si morao da budeš svestan pri izboru zanimanja…

–       Ma otkud si bio svestan?! Pa meni je koliko puta za vreme studija padalo na pamet – prestani sa studijama, uzmi nešto lakše, još si mlad, još imaš vremena. Nisam bio svestan u kakvo sam se kolo uhvatio. No gurao sam dalje imajući neku satisfakciju u tome što ću biti cenjeni građanin društva, materijalno obezbeđen. Zar je to greh? Dragi moj, zapamti, ja sam nešto stariji od tebe i dosta sam preturio preko glave. Poštovanje, ljubav društva i masu drugih stvari u životu ostvaruješ kada si bogat ili kada si se popeo na položaj pa imaš vlast u rukama, a kada imaš vlast imaš i novac. Dakle, opet se radi o novcu. Lečeći sirotinju to nećeš postići. Mi smo se ovde sprijateljili, s tobom mogu o svemu da razgovaram i to otvoreno. Volim te kao brata rođenog, ali ova tvoja shvatanja lekarskog poziva i života ne vode ničemu. O idealizmu i idealistima se piše u knjigama, a život nisu knjige. Život je surov, neprekidna borba za opstanak. Profesija je samo odskočna daska, instrument kojim se boriš da postigneš određeno mesto u društvu i materijalnu dobit. Pa tako je u svim profesijama! Zašto bi u medicini bilo drukčije?

Kao što znaš, ja želim da specijaliziram psihijatriju. Sve što se sa čovekom događa zasniva se na psihosomatici. Ne možeš lečiti telo dok ne lečiš dušu. Postoje neke mogućnosti da preskočim dve godine opšte lekarske prakse i da odmah posle vojske i obaveznog staža od 6 meseci počnem sa specijalizacijom psihijatrije. Želim što pre da budem specijalista. U toku specijalizacije ću malo u inostranstvo, imam tamo neke rođake. Anica, moja supruga, ima neke rođake u Americi. Po završenoj specijalizaciji –Joca utiša glas –odoh ja u inostranstvo. Ovde se ničemu dobrom ne nadam. Ovo niko sem tebe ne zna. Imam poverenje u tebe i zato ti sve ovo pričam, ali postoji još jedan razlog. Upoznao sam te, čini mi se dobro, ti bi takođe morao da specijaliziraš psihijatriju. Mislim da bi bio odličan psihijatar. Ove bubice koje sada imaš u glavi odleteće. Ako ja odem u inostranstvo, mogao bih da i tebi pomognem da dođeš.

–       Dragi Joco, puno ti hvala na ovakvoj prijateljskoj ponudi, možda još više na poverenju koje mi ukazuješ. Umeću da ga cenim, ali ja sam godinama želeo da budem lekar opšte prakse. Ti znaš da sam za vreme studija radio u domu zdravlja – na terenu. Video sam rad lekara opšte prakse, video specijaliste. Znaš da sam jedno vreme radio i na hirurgiji. Ne govorim ja napamet. Nisam bio neki student bubalica koji je samo učio. Moja je odluka čvrsta, idem u unutrašnjost. Ma koliko ti ovo ludo zvučalo, mislim da smo svi mi potrebni ovom narodu, koji je sada u vrlo nezavidnoj situaciji. Mislim da mi, njegova inteligencija, možemo mnogo učiniti. Mada je jedna od najčešćih tema razgovora odlazak u inostranstvo, iskreno rečeno, ja ni jednog jedinog dana o inostranstvu nisam razmišljao. No, o tom potom. Ovo nije mesto gde mi možemo otvoreno da razgovaramo, ima dana.

Truba zasvira povečerje i njih dvojica krenuše prema spavaonici. Posle prolaska dežurnog oficira kroz spavaonice, koji je u svakoj sobi gasio svetlo, pitomci bi nastavili tihi međusobni razgovor, svaki sa svojim komšijom. Dešavalo se da svi u sobi diskutuju o jednoj temi koju bi neko započeo. Valjda zbog sutrašnjeg primanja diplome, tema večeri je bila kuda će ko posle vojske.

Kolega Spes iz Ljubljane hoće da bude hirurg. Specijalizacija se kod njih može dobiti odmah posle završenog lekarskog staža.

Simpatičan kolega iz Prištine, Šiptar, završio je u Beogradu studije i veruje da će moći da dobije mesto odmah na prištinskom fakultetu. „Nije važno šta“, kaže on, „samo da ostanem u Prištini na fakultetu, jer tu se pravi karijera“.

Branko hoće ginekologiju na fakultetu. Miša, šta bi Miša drugo nego ginekologiju! U sobi odjeknu smeh, šta bi švaca nego to? Smeh odjeknu, pa dežurni otvori vrata da umiri pitomce.

Jocu – psihijatra dočeka soba malo tišim smehom, jer ga je bilo teško zamisliti ovako svog šlampavog sa Džingis-kan brkovima u toj grani medicine.

Dugalić, stasit, lep kolega iz Zagreba, već je počeo specijalizaciju „derme“ kako su oni nazivali kožne bolesti. „To ti je uživanje. Prepišeš jednu mast, pa ako ne pomogne, prepišeš drugu. Niko te noću ne budi. Dežurstva, praktično, i nemaš. Retko se umire, dečki! Ako više ne viđaš svog pacijenta, znači da se izlečio“.

Kolega Ivanovski sa Ohrida i Nikola bili su jedini koji prijaviše opštu praksu, pa njihove odluke ostaše bez komentara.

Vlada, beogradski đak, visoki naočarac, zet čuvenog profesora oftamologije, bio je još raštimovaniji od Joce. Kao i Miša nosio je svoje plitke cipele, a ne teške vojničke cokule. Obojica su nosila broj 46, pa je Armija morala da im poruči cokule. On je izabrao, naravno, oftamologiju.

–       Pametno – prokomentarisa Joca – nasleđuješ odmah ordinaciju i klijentelu od tasta.

Vlada „Sisotres“, kako mu je soba dala nadimak jer je imao nešto jače izražene sise nego što je normalno kod muškarca, bunio se protiv ovakve Jocine primedbe, ali ga soba proglasi za promućurnog čoveka. Diskusija se polako gasila da bi je zamenilo duboko disanje i škripanje madraca pri okretanju uspavanih tela.

Mesečina je divno sijala kroz otvorene prozore, a tišinu je ukrašavao orkestar koji se čuo iz bašte hotela „Stadion“. Nikola opet nije mogao da zaspi. Suviše mu je bilo rano. Mislio je na razgovor koji su on i Joca vodili i na ovu brzopoteznu anketu 6:2 za specijalizaciju. Ustvari, bilo je to 7:1, jer je Ivanovskog stipendirala opština Ohrid za vreme studija. Imao je obavezu da bude lekar opšte prakse dok ne odradi vreme predviđeno ugovorom. Uslovi stipendiranja su u to vreme bili „koliko te godina plaćam toliko godina moraš da odradiš“. Neki su, nuždom naterani, potpisivali i ugovore koji su tražili za svaku godinu stipendiranja dve godine obaveze. Po završetku studija bi počelo kajanje. Ukazivale su se bolje mogućnosti, pa bi se vodili sporovi pred sudom, novac se moro vraćati. Mnogima je uspevalo, preko veza i vezica, da se oslobode obaveze, da ne odu u krajeve koji su ih stipendirali. Na studijama im je bilo lepo, bili su dobro materijalno obezbeđeni, a posle su ipak mogli da biraju šta su hteli i nisu morali da vrate novac koji su primali za vreme studija.

Pasivni krajevi, udaljene varošice i sela davali su najviše stipendije da bi privukli i dobili lekare, no najčešće su baš oni ostajali praznih ruku, jer doktorima se ostajalo u velikim gradovima u kojima je još uvek bilo mesta, a tek će ga biti kada se ukine privatna praksa. Nikola je osuđivao postupak svojih kolega koji nisu hteli da odu u unutrašnjost. Znao je sa kolikim su ih nestrpljenjem očekivali, koliko su bili potrebni tom narodu i da su često ustanove i opštine tih siromašnih krajeva jedva uspevale da skupe novac da bi njihovi stipendisti što pre završili studije i što pre stigli. Želeći da ostane nezavisan, Nikola je radije pristao na vrlo skroman džeparac koji je dobijao od oca i 5 cigareta dnevno od bake i ono što je sam zarađivao kao demonstrator na fakultetu i terenac „injekcijaš“ u DNZ[13]. Na taj način je mogao da na kraju studija sam bira gde će se zaposliti i neće morati da trpi razna maltretiranja, jer ne može dati otkaz dok ne izvrši svoju obavezu stipendiste.

Sada, slušajući ovu lepu muziku iz daljine, razmišljao je koliko su te njegove želje da ode u unutrašnjost realne. Da li je ipak Joca u pravu? To je i želja njegovih roditelji. Svi hoće veliki grad. Šta sve ne muvaju da bi to postigli, a on rođeni Beograđanin hoće u unutrašnjost.

–       Za sve je Balzak kriv, jer je napisao tako romantičnu priču o seoskom lekaru. Mislio si samo na sebe, dragi moj. Vesna ima jako lepo mesto i lepu karijeru u biohemijskoj laboratoriji Prvog doma zdravlja u Beogradu. Sa njom nisi ni diskutovao o tvojim donkihotskim idejama.

–       Čitava zdravstvena služba je u reorganizaciji. Kako će opšta lekarska praksa izgledati posle reorganizacije zdravstvene službe i posle ukidanja privatne prakse? Imam utisak da sve probleme treba pustiti da malo postoje, da se pogledaju sa svih strana. Ponekad je dobro gurnuti ih u fioku, ako ne traže brzo rešenje, zaboraviti na njih, pa povremeno otvarati fioku.

–       Izgleda da si ipak večeras shvatio da se više problem budućnosti ne može zatvoriti u fioku, ona mora biti od sada stalno otvorena.

 

0 2 / 0 6

Posle prva dva časa u amfiteatru, kada su pitomci počeli da se guraju oko sendviča i jogurta pred malom radnjicom pored amfiteatra, odjeknu čvrst glas komandira treće čete, pitomca Siniše:

–       Diplomci Beogradskog univerziteta, zbor!

Odnosilo se na diplomce Velike medicinske škole u Beogradu, kako je glasio zvaničan naziv, koji su tog dana primali diplome. Začas se postrojiše. Pade komanda i krenuše u stroju ka dekanatu. Čvrst korak odjekivao je stazama vojne akademije, pa onda ulicom kojom su prolazile mlađe koleginice i kolege. Prijatelji i poznanici su mahali pitomcima. Već iskusni vojnici, ozbiljna lica, marširali su pravim vojničkim korakom, ne okrećući glavu, gledajući pravo ispred sebe sa neprimetnim osmehom na usnama, i lakim namigivanjem odgovarali onima koji su zastajali da ih vide i pozdrave.

Pred zgradom dekanata Siniša uz odsečnu komandu zaustavi stroj. U koloni po jedan pitomci se penju na prvi sprat tutnjeći svojim cokulama potkovanim šuneglama, koje su se klizale na mermeru stepenica. U foajeu, gužva. Svečano obučene, stajale su koleginice i kolege. Bilo je mnogo poznatih lica, mnogo grljenja i poljubaca. Žamor veselih glasova i smeh nadjača otvaranje dvokrilnih vrata nove sale dekanata. Pozvani su da uđu u salu. Nikola pomisli: „Ovog puta će ipak biti svečanije. Joca nije bio u pravu“. Prišavši Joci, šapnu mu na uho:

–       Imaćeš šta da pričaš unucima – pa prođe pored njega i sede pored jedne koleginice.

Sivomaslinaste vojničke uniforme su se izmešale sa lepo i raznoliko obučenim kolegama i koleginicama. Miris parfema se izmeša sa mirisom masti za cokule i mirisom štavljene kože opasača. Glave pitomaca ošišanih do kože blješteći su odudarale od glava kolega uredno podšišanih i očešljanih. Sedeći i gledajući ovu paletu boja, osmeha i razdraganih lica, Nikola zaboravi na gunđanje onog drugog Nikole, dok se peo uz stepenice:

–       Nisi nikad ni u snu mislio da ćeš na ovakav način primiti lekarsku diplomu. Kada bih ti dao ogledalo, baš bi uživao u svom izgledu! Ličiš na sing-singovca! Ha, ha, a ovo ti spada među najsvečanije dane u životu, momak!!! Gde je toga, gde je cveće? Koliko si puta gledajući filmove pomislio: „Tako ću i ja?“ A tek da vidiš svoj aerodrom za muve hi, hi, hi…

–       Aerodrom za muve? Šta to beše ?

–       Ošišana glava, dragi moj.

Koleginica koja je sedela do Nikole pogleda ga začuđeno, jer je na njegovom licu lebdeo nestašan osmeh.

–       Nikola, smeješ se kao mačor kad ugleda slaninu. Koja te to tako interesuje da me niti čuješ niti vidiš?

–       Nije, draga moja, grdno si se prevarila. Sada mi je baš Nikola ispričao jedan vic pa se smejem.

–       Je l’ ti mene nađe sa takvim pričama ili vas tamo u kasarni hrane bunikama?

Nikola htede da odgovori, ali se pojavi jedan od najstarijih i najčuvenijih profesora, koji stade pred ovu veliku grupu mladih doktora i smešeći se reče:

–       Dragi doktori, koleginice i kolege, dragi moji bivši studenti, ovlašćen sam od dekana da vam danas svečano u ovoj novoj sali dekanata uručim diplome Medicinskog fakulteta u Beogradu. Vi ste prva generacija koja prima diplome u ovoj novoj, svečanoj sali. Vrlo sporo i teško uspevamo da popravimo mnoge nedostatke, zaostalost i besparicu koju ovaj fakultet vuče još iz rata. Veliki je broj studenata, mali broj laboratorija, bolesničkih postelja i nastavničkog kadra. No baš taj nedovoljni nastavnički kadar pokušao je da vam pruži maksimum teoretskog znanja, praktične nastave i kliničkog iskustva. Uslovi su bili vrlo teški i, nažalost, još uvek su teški, skoro nezamislivi u modernoj Evropi. No mi smo se trudili da vam prenesemo maksimum znanja i maksimum savremenog kliničkog treninga, a zahvaljujući vama, poletnoj, strpljivoj, željnoj znanja, mladoj generaciji postigli smo veliki uspeh. Verujem u vas, savremene doktore koji su u stanju da se odupru svim iskušenjima koje može moderna medicina pred vas da postavi. Mi smo stari poznanici. Znamo se već godinama. Eto, sada je stigao trenutak da se rastanemo. Svaki rastanak je težak, no vi ste taj rastanak željno očekivali da biste samostalno, bez naše pomoći, poneli u narod zdravlje, Vaša glavna uloga nije samo da lečite nego da narod zdravstveno prosvećujete. Svaki mlad lekar u početku sumnja u sebe i postavlja sebi pitanje: „Hoću li ja to moći?“ Da, vi ćete moći, jer imate znanje. Međutim, vaša odgovornost je velika. Veća nego što vam se čini. Zato želim da vam dam savet na rastanku: borite se za život svakog bolesnika kao što biste se borili za život svog roditelja ili svog deteta i, verujte, nikad nećete pogrešiti.

Nesavesnost se skupo plaća. Ako se zbog vaše nepažnje amputira noga vašem bolesniku, čućete njegovu štaku pod vašim prozorom stalno. Učili smo vas mnogo čemu i, evo, postadoste lekari. Postoji nešto čemu vas nismo učili, a što je jedan od najznačajnijih predmeta u celoj medicini, za koji, nažalost, ni knjige nemamo, teško ju je napisati. Za vreme studija niste imali ni takvog ispita ni predavača. Taj predmet ćete učiti celog života, a ispit ćete polagati skoro svakodnevno kod jednog od najstrožih ispitivača – vaše savesti. Mi vas, nažalost, nismo naučili kako treba da izgleda lekar – čovek. Ne dozvolite da čoveka savlada lekar u vama. Zapamtite da postoje bolesnici, a ne samo bolesti!

Svako u svom poslu greši, nama lekarima to nije dozvoljeno. Od nas se očekuje da uvek sve znamo, sve umemo i da uvek moramo pomoći. Vaš rad će uvek biti podvrgnut kritičkom ocenjivanju svakog vašeg pacijenta. Zato znajte da, kada niste sigurni u postavljenu dijagnozu ili dejstvo vaše terapije, morate pacijenta videti i obići nekoliko puta u toku dana, što zahteva izuzetan napor. Ako tako budete radili, retko će vam se desiti da pogrešite. Takav vaš stav i rad zahtevaće da se odreknete velikog dela vašeg privatnog života. Vaša porodica vas neće viđati često. Biće mnogo neprospavanih noći, napornih dana i malo odmora. Jedina nagrada će vam biti vaše saznanje da ste učinili sve od sebe i da će vaše greške biti svedene na minimum.

Lekar koji bude očekivao adekvatnu materijalnu naknadu za ovaj i ovakav trud biće razočaran. Društvo u kome živimo nama lekarima ne priznaje poseban status i sve više i više nas izjednačava sa svakom drugom profesijom. Budite spremni da će vam svako držati predavanje o medicinskoj i ljudskoj etici, da će se na vas ljutiti, da će vas optuživati čak i za ono što niste nikad ni pomislili da uradite. No to je deo vašeg poziva, jer je bolestan čovek vaš objekt.

Drage koleginice i kolege, mi se danas rastajemo, no naš rastanak je privremen. Mi ćemo sa vama ostati stalno u kontaktu kroz sastanke i kongrese. Vrata ovog fakulteta su vam uvek otvorena. Dođite po savet, dođite na konsultaciju, dođite kada vam je teško, mi smo za vas uvek tu. U ime dekana i nas profesora želim vam puno uspeha u radu i puno sreće u životu.

Salom odjeknu dug aplauz, aplauz kojim su se mladi lekari zahvalili svom najdražem profesoru Kosti Todoroviću. On je bio, kako se govorilo, od glave do pete doktor – miran, staložen, skoro danonoćno prisutan na klinici; autor jednog poznatog udžbenika, akademik, član nekoliko akademija nauka u inostranstvu.

U drugom delu svečanosti podeljene su diplome. Uz stisak ruke su se mladi doktori opraštali od profesora Todorovića i ostalih prisutnih profesora. Svečanost je bila završena. Pitomci su se na brzinu opraštali od svojih koleginica i kolega, gledajući ih sa zavišću jer za njih tek sada slavlje počinje, a pitomci se vraćaju nazad u kasarnu. Odjeknule su ponovo cokule po mermernim stepenicama dekanata. Odjeknule su komande i stroj diplomiranih doktora–vojnika krenuo je na vojnički ručak u trpezariju.

Posle završenog ručka, za vreme cigaret-pauze u dvorištu, dežurni vodnik lepi Mile priđe Nikoli sa onim svojim osmehom poluljubaznim, a poluciničnim, čestita mu završetak studija i diplomu. Nikola se iznenadi, jer lepi Mile nije bio njegov vodnik te, osim zvanično, nije sa njim nikada razgovarao.

–       Druže doktore, da li bih mogao sa vama da porazgovaram?

Tek ga ovo iznenadi. Otkud ovakvo oslovljavanje, otkud ova ljubaznost?

–       Samo izvolite, druže vodniče.

–       Pa, kako se osećate sada kao diplomirani lekar? – pa i ne čekajući odgovor produži: – Gospodski je to život. Svi zavise od Vas, svima ste potrebni. Zarađujete gomilu para, dobijate od seljaka poklone: te prasence, te jagnje, pa najbolju rakiju, pa vino… Još ako umete sa svima lepo, ima da vas nose na rukama.

Nikola je ćutao čekajući da vidi šta će biti posle ove uvertire.

–       Gledam ja vas, pa se mislim u sebi – ovaj pitomac je pametan, disciplinovan, ništa mu nije teško. Kako je samo po ovoj vrućini zakopčan do guše, zategnut opasačem, baš kao neki pravi akademac. Lepo, doktore, napreduješ. Svi se hvale sa tobom. Ne diskutuješ mnogo, ne buniš se, paziš šta radiš. Da, starešine su zadovoljne s tobom. Pazi samo da do kraja ostane tako, pa nema da brineš, dobićeš dobro mesto u trupi. Pazi se samo ostalih, jer među vama ima svakojakih, koji dođu i ispričaju svašta. Prosto da ne veruješ da su to akademski građani.

Tu lepi Mile zastade, pa se, kao krivac, sa puno poverenja unese u lice i prošaputa kako ga niko ne bi čuo:

–       Tako mi saznajemo šta vi mislite i kada spavate. Sve mi o vama znamo.

–       Šta li to sve znaju o meni? – Oseti se nelagodno pod Miletovim ispitivačkim pogledom, koji zameni onaj ljubazni, poverljiv. Opet zasija osmeh nekako polustidljiv, ali prepreden, pa nastavi:

–       Znamo, eto, da imaš ujaka u medicinskoj školi. Čini mi se da je tamo direktor, pa ja, kô velim, da porazgovaram sa drugom direktorom. Možda bi mogao da pomogne. Znaš, mi sa sela imamo veliku familiju, pa neka moja sestričina hoće da bude srednjemedicinska sestra. Lepo dete, i dobro i pametno, šteta da istrune tamo na selu. Bogati seljaci umeju da budu zahvalni, nije da se hvalim, svi smo mi takvi u familiji.

Napravi Mile pauzu da ono „zahvalni“ dobije puno značenje.

–       Pa, eto, ja mislim možda biste vi danas malo i proslavili ovo poslepodne sa vašom devojkom. Zapazio sam je kada vas je čekala posle svečane obaveze. Čestitam. Svaka vam čast, dobar izbor.

Opet mu se osmeh izmeni, a oči mu nekako mangupski zasvetlucaše.

–       Gde ono stadoh? Aha, pa, eto, napisah vam i objavu da imate prava na slobodno poslepodne i veče. Budite u 0.00 časova u kasarni. Bilo mi je drago da vam to učinim. Razgovarao sam sa vašim vodnikom i komandirom. Oni znaju. Evo objave i lepo se provedite, a ako usput možete, porazgovarajte sa ujakom. Evo na ovom drugom parčetu hartije njeno ime i prezime kao i svi podaci. Zamolite ujaka, neće to biti džabe. Sada krenite u grad odmah, ne treba da idete u kasarnu.

Lepi Mile prinese ruku na pozdrav, pa se pojavi onaj njegov polucinični osmeh, ovog puta sa malo manje leda.

–       Pitomac, slobodni ste.

Nikola prinese takođe ruku na pozdrav, okrete se nalevo krug i pođe prema izlazu. Joca mu priđe, malo zabrinut i pomalo radoznao.

–       Šta hoće „lepotan“? Kakvu ti je vakelu čitao?

–       Da mi je održao predavanje, to je sigurno. No zadužio me je za neke poslove vojne prirode, pa ti je jasno da je to vojna tajna. Oprosti, odoh ja časkom do grada. Vraćam se tek u ponoć. Ne pričaj nikome o tome, osim Branku i Miši. Pitomac Divić, dozvolite da se udaljim.

Nikola ga pozdravi i izađe kroz kapiju na ulicu, noseći ispod miške diplomu.

–       Kakav opasnik!!! Lepo kaže ona moja pametna majka da je srpski seljak inteligentan, ali je premazan svim mastima. Kako me je kao đače doveo u mat poziciju, da mu ništa ne mogu reći. Ne mogu mu reći da taj moj ujak nije nikoga protežirao, nije čak ni meni hteo pomoći da budem primljen na medicinski fakultet. Ako drug vodnik misli da sve zna, eto to najvažnije ne zna. Uh, kako sam hteo da mu kažem: „Žao mi je, ne mogu ništa da vam učinim“. To je on i predvideo, pa je zato i otkomandovao ono: „Pitomac, slobodni ste“. Mogao sam da mu kažem da pitomac traži raport kod komandanta škole kako bi mu ispričao ovaj razgovor. Znao je Mile, nije on od juče, da će se po starom vojnom pravilu uvek više verovati njemu nego meni. Verovao je, takođe, da će me zbuniti. Ma kakvi verovao, bio je ubeđen da će me zbuniti! Takođe je znao, ako se usprotivim, da su mi poznate konsekvencije takvog ponašanja. Da, da, to bi bilo izuzetno glupo! Ipak moram priznati da se mnogo bolje osećam u šetnji gradom, nego da sam u kasarni.

–       Da, ali nešto će morati da se uradi za sestričinu.

–       No, za sada problem u fioku! Hajde da uživamo u ovom lepom, malo prevrućem letnjem danu, u slobodi.

–       Znači, ništa bez veza i podvezica. Gospodin doktor bi da uživa, baš lepo. Znači prija mu što pripada staroj buržujskoj familiji, što ima ujaka koji je „faktor“. Rođak faktora i sam je faktor. Mogao si ti, rođo, da odbiješ propusnicu. Što nisi ostao principijelan? Zašto nisi rekao tom „lepom Miletu“ da ne računa na tebe? Znao si da bi to moglo da dovede do nekih neželjenih posledica, ali da bi ti glava ostala na ramenu.

–       Pridika je na mestu, ali što da ne iskoristim priliku, ti gunđalo jedno.

–       Tako se počinje, moj mladiću. Ko zna kako ćeš da završiš?

Došavši do trolejbuske stanice, na kojoj je bila gužva, Nikola slegnu ramenima i reši da peške krene svojoj kući ostavi diplomu svojim roditeljima i ostatak večeri provede sa Vesnom. Slušajući bat svojih vojničkih koraka, bolje rečeno svojih koraka u potkovanim cipelama vojnika Nikole, spustio se do Slavije. Usput je pozdravljao po propisu oficire. Na Slaviji nalete na dva vojna policajca, pa se napravi da ih ne vidi, ubrzavajući korak kao da želi da ih izbegne.

–       Hajde da se malo poigramo da vidim da li ćete zagristi udicu?

Osećao je njihove poglede na svojim leđima, ali nije znao da li su pošli za njim ili ne. Pokušao je da se uživi u ulogu vojnika koji je pobegao iz kasarne bez objave. Pošlo mu je za rukom, jer je osetio kako je počeo da se preznojava i krišom osvrće da bi video prate li ga. Nije ih više video. U tom trenutku vide dva svoja dobra poznanika, koji prođoše pored njega. Čak ga jedan od njih i pogleda, ali ga nije poznao

–       Baš je ovo lepo, živiš ovako inkognito. Ko obraća pažnju na vojnika? Niko i ne pretpostavlja da se u toj uniformi nalazi jedan mladi lekar i to sa diplomom ispod ruke.

Prinese ruku da pomiluje okruglu futrolu, u kojoj se nalazila diploma. Prođoše dve lepe devojke gledajući kroz njega. Prođe još nekoliko, ali opet onaj isti pogled koji ga ne primećuje. Gledao je prolaznike sa upadljivim osmehom kako bi im skrenuo pažnju na sebe, ali ni to nije uspevalo, nisu ga primećivali. U toj igri sa svojim sugrađanima stiže do Terazija. Na ćošku Nušićeve ulice kod Beogradske robne kuće stajahu tri Totice[14]. Reši da produži igru. Malo zastade pred njima, kao zagledajući ih, kao kolebajući se da li da im priđe ili ne. One prestaše da pričaju i počeše da gledaju u njega sa zanimanjem. Prizvaše u pomoć svoje najlepše osmehe, očekujući da im ovaj vojnik priđe i da izabere jednu od njih. Nikola im priđe, još uvek sa onim svojim nestašno stidljivim osmehom, pozdravi ih vojnički, malo zavodnički, kao što je to video da rade u filmu vojnici zavodnici.

–       Molim vas, da li neka od vas zna gde je Kosovska ulica?

Sve tri prsnuše u smeh.

–       A jes’, je l’ te baš mnogo zanima ta ulica ili te zanima nešto drugo?

–       A šta bi to trebalo da me zanima?

–       Pa. Eto, mi mislimo možda te nešto drugo zanima, pa ne znaš kako da pitaš. – reče najotresitija od njih.

–       Ako je do ulice samo, mogu ja da ti pokažem ako baš hoćeš!

–       Je li, a odakle si?– poče treća da bi na sebe skrenula pažnju, pa sve tri počeše da se kikoću.

Nikola iskoristi njihovo kikotanje, prođe pored njih i ubrzanim korakom uđe u Nušićevu ulicu, smejući se skoro na sav glas. Iza sebe ču korake, kikotanje i dobacivanje:

–       Ej, vojniče! Mi ne ujedamo, stani! Gde si zapeo? Zar ti se ni jedna od nas ne dopada?

–       Au, sa ovima se nije šaliti!

On ubrza korake, no one takođe ubrzaše korak prateći ga.

–       Gde mi je Vesna da me sada vidi kakav sam dasa. Iskidaće se od smeha kada bude čula za ovu moju avanturu. Šta sve od čoveka učini odelo! Niko te i ne primećuje, a mi glancamo naše ukrštene mačeve misleći da će nas ljudi pažljivo posmatrati.

Tako razmišljajući uđe u dvorište, gde ga dočeka graja dečaka, njegovih komšija koji su se igrali. Potrčaše mu u susret.

–       Evo ga naš Nikola! – Počeše da se vešaju po njemu. Jedan mu dohvati šajkaču, drugi poče da ga vuče za opasač, čudeći se kako nema pištolj i glasno negodujući reče:

–       Kakav si ti vojnik bez puške i pištolja?

Graja u dvorištu je bila neuobičajena, pa se pomoli glava Nikoline majke na prozoru. Još uvek je bila mladolika i lepa, uvek nasmejana i ljubazna prema svakome. Govorilo se da je Nikola nasledio njen šarm, ljubaznost i spoljašnjost.

–       Otkud ti, sine, u ovo doba? – upita zabrinuto, pa joj nestade radosni osmeh sa lica.

–       Izbacili me iz vojske, kažu nisam ja za to –reče ozbiljno Nikola. Popevši se na prvi sprat zateče majku već na otvorenim vratima i iza nje ugleda radoznao pogled oca.

–       Pa nije valjda da ti se nešto desilo? Kako danas da dobiješ izlaz kada nije ni subota ni nedelja? Hajde priznaj majci da nisi slučajno pobegao iz kasarne, crni sine!

–       Nisam, kažem ti lepo da su me izbacili. Kažu: „Vojniče Nikola, ti si mamina maza! Tebi nije mesto u ovoj našoj armiji“. I još dodaše da mi se majka stalno brine i danju i noću, pa kô vele da učine majci a i da ne obrukaju oca koji je stalno tvrdio da će mu sina izjuriti iz vojske. Evo, poslali su vam i dokument.

Nikola pruži majci umotanu diplomu i, uzevši je ispod ruke, uvede je u sobu i posadi na stolicu.

–       Sedi da ne padneš kada budeš počela da čitaš. Bako, donesi čašu vode, za svaki slučaj.

Napravivši tužno lice gledao je u oca. Naravno, stari vuk ga je pročitao odmah, mada nije mogao da dokuči razlog njegovog dolaska. Majka, razmotavši papir sa diplome i videvši o čemu se radi, zagrli Nikolu, grdeći ga, dok se on smejao na sav glas. Baka, koja je u međuvremenu stigla sa čašom vode, osu paljbu na Nikolu:

–       Nesrećo jedna, vidi koliko si samo prepao svoju majku i oca! Govorila sam da su se svi đavoli u paklu veselili i igrali kada si se ti rađao.

Nikola joj uze prvo čašu iz ruke i ispi vodu, pa je potom odiže i poče da je vrti ukrug. Ona bi ga tukla pesnicama u leđa i molila da je pusti, pa bi se ta mala komedija završila time što bi kô bajagi počela da mu preti:

–       More, udesiću ja tebe, pa te ni rođena majka neće prepoznati!

Tako mu je pretila kao malom, pa i kasnije, sve do danas. Odjednom shvati, videvši diplomu na stolu, da to stvarno više nema smisla. Ne bi ona bila bivša glumica a da se nije odmah snašla uz dodatak:

–       Makar ti bio sto puta diplomirani doktor…– a onda joj odjednom zasuziše oči i uzevši diplomu u svoje ruke nastavi – ta sam doživela, da moj mali Nikola postane doktor i vojnik.

Nikola joj ne dade da se rastužuje.

–       Hajde, bako, skuvaj ti svom unuku kafu.

–       Eh, jesi spadalo. Još malo, pa i ja bih počeo da se brinem. Hajde, sada objasni otkuda da te puste. Jeste li svi dobili izlaz danas?

–       Nismo, tata samo ja. Postoji i razlog zašto.

Ispriča im priču i stvarni razlog svog izlaska. Zamoli ih da potraže ujaka telefonom, pa se dogovori sa njim da vodnik lično sutra dođe kod njega i da ujak vidi šta može učiniti. „Zbog mene ne mora, ja sam ispunio ono što sam obećao ako ga pozove na razgovor“.

Kafa je stigla, a i pita sa višnjama, koju je Nikola obožavao. On skoči i poljubi majku.

–       Eh, ovo je sada moje iznenađenje. Spremila sam ti je za subotu, kada gladan vojnik stigne kući na ručak.

Dok je sladio pitu od višanja, otac stavi pred njega „Politiku“.

–       Evo ti ovde čitav veliki članak o ukidanju privatne prakse. Verovatno će te to interesovati. Vaš ministar za zdravlje kaže da je još prerano da se to sprovede u delo, jer nema dovoljan broj lekara, zdravstvenih ustanova, a ni materijalna sredstva nisu obezbeđena da bi se zdravstvena služba mogla organizovati kada se privatna praksa ukine. Ja lično mislim da su to samo priče. Neće se lekarski stalež tako lako dati. Čitava zamisao je za mene jedna utopija. Uzmi na primer našeg doktora Vlajkovića, koji nas sve zna. Godinama je naš kućni lekar, u svako doba dana i noći je tu za svoje pacijente. Šta kada se privatna praksa ukine? Odeš u naš dom zdravlja, pre podne sedi tamo jedan doktor, poslepodne drugi, a ako noću zoveš stigao neki treći, koga nikada nisi video, što je najgore nije ni on tebe. To je apsurd.

–       Dragi moj, mi smo se dogovorili da za sada nećemo mnogo da diskutujemo o tome. Valjda to naše lekarsko društvo zna šta se može, a šta ne. Meni se čini da se sa dobrom organizacijom to sve može urediti i da briga za pacijenta bude bolja i da se posao obavlja savesnije i poštenije.

–       Opet ti meni pričaš tvoje priče! Takva organizacija koju ti zamišljaš koštaće velike pare. Treba imati ustanove, ordinacije, inventar, a treba i platiti sve te ljude koji rade. Bojim se da se odluka donosi nepromišljeno, da će se cela zdravstvena služba srozati i da neće moći odgovoriti svojim zadacima. Na koji ćeš način finansirati tu službu? Pogledaj malo oko sebe. Sve što je ova država uzela iz privatnih ruku ne funkcioniše kako valja. Pogledaj trgovinu! Pogledaj ugostiteljstvo! Svako zna da će primiti platu prvog u mesecu radio ili ne radio. Produktivnost opada. U radnjama i restoranima svi su neljubazni, mrzi ih da se pokrenu, strah te je da nešto potražiš da samo pogledaš. Juče sam gledao u radnji neke košulje iz uvoza za mene i tebe, rekli su mi prijatelji da su vrlo lepe. Uđoh u radnju, a dve prodavačice pričaju li pričaju. Ja stojim i strpljivo čekam. Ništa se ne događa, čuo sam i šta je jedna kuvala i gde se sprema da provede odmor. Kada mi je dosadilo, učtivo zamolim da li bi bili ljubazni, i tako dalje. Kad jedna od njih poče:

–       Slušajte vi, zar ne vidite da smo zauzete i da razgovaramo. Uostalom, te košulje koje tražite su suviše skupe! Svi dođu, pogledaju i ništa ne kupe. Nismo vam mi oni nekadašnji da padamo s nogu! Prošlo je vreme služenja! Sada smo svi jednaki, nismo mi više zavisni od vas kupaca! Hoćete li da kupite te košulje ili ne?

–       Pa kako da ih kupim kad ih nisam video?

–       Ma šta ima da vidite? Košulje kao košulje, skupe za gospodu, a mi više nemamo gospode.

–       I šta sada? Toj trgovini plaćaš istu cenu kao pre rata, a u tu cenu je bila uračunata garancija, ljubaznost i šta ti ja znam sve. Sada ti je cena visoka, kvalitet nikakav. U prodavnicama gde je nekada radio jedan čovek sa pomoćnikom, sada ih ima tri, četiri, i svi primaju platu, a od onoga što zarade ne bi imali svakog dana ni hleb da kupe. Šta misliš odakle primaju platu? Sve to mi plaćamo kroz cenu koja ne odgovara kvalitetu. Tako ćete i vi doktori, ako budete na plati, jedva čekati da se otarasite pacijenta. Pregledi neće ličiti ni na šta. Za vreme radnog vremena diskutovaće se sa sestrama o zimnici, porodičnim problemima, naravno uz kafu, pa dok se popriča sa prijateljima telefonom i pročitaju novine… Čekaonice će biti pune bolesnika, jer bolesnik neće više moći da bira svog doktora, neće mu znati ni ime. Moraćeš da ćutiš, da doktora ne ljutiš, jer gde ćeš na drugom mestu da se lečiš?

–       Uh, ala si ti pesimista! To bi sve moglo tako da bude, ali ti zaboravljaš da mi nismo ni ugostitelji ni trgovci, a još manje zanatlije. Mi ne trgujemo zdravljem ljudi, mi doktori imamo svoju savest. Ta savest se ne može kupiti.

–       Samo nek’ ja ne budem u pravu, čak bih i bio zadovoljan! Ali, sine moj, zapamti da bez konkurencije, bez utakmice među ljudima, nema napretka. Ne mogu nikada svi ljudi biti isto nagrađivani. Uvek će biti onih koji savesno obavljaju svoj posô i onih koji se trude da se što manje zamore. Zar misliš da to neće delovati destimulativno kada im daš iste prinadležnosti? Ako bi svest i savest ljudi bila na takvom nivou o kome ti govoriš ma u kom profilu zanimanja, pa i u vašem doktorskom, onda nam ne bi bili potrebni zakoni, sudovi i zatvori. Možda ti ovo izgleda drastično što kažem, ali i vi doktori ste ljudi kao i svi ostali, sa svim manama i dobrim osobinama. Slušaj me dobro! Kod vas bi etika i humanost morala da bude na višem stepenu nego u ma kom drugom pozivu. Lično sam vas doktore vrlo cenio i uvek imao visoko mišljenje o vašem pozivu. Da, baš taj poziv bi morao da vas čini drukčijim, a da li vi to jeste pokazaće vreme.

–       Mislim da se varaš! Nas poziv ne čini takvima kakvi smo, nego mi činimo poziv takvim kakav je.

–       Prekinuo si me! Znam da je ovo vrlo teška tema. Ti tek počinješ svoju karijeru. Ti si tek danas zvanično postao lekar.

–       Opet moram da te prekinem. Ja skoro sedam godina studiram radeći taj posao i praktično znam sve njegove crne i ružičaste strane. Mi smo stalno u kontaktu sa ljudskim bolom, nesrećom i emocijama. Uvek nam uspeva da nešto uradimo, naravno, ako se zauzmemo i posedujemo znanje i iskustvo. Mislim da me razumeš šta hoću da kažem. Ne izlečimo uvek, nego zalečimo, pomognemo, a to je velika satisfakcija. Ni jedna vlada, ni jedan ministar, ni jedno društveno uređenje nam to ne može oduzeti. Ko će nas plaćati za taj posao: pacijent, država, društvo – zar je to važno?

–       Vi doktori ste individualisti, vi ste sami jedno preduzeće za sebe. Od vas, od vaše organizacije, i kao što ti reče, od znanja zavisi vaš uspeh. Ali, ako vam to vaše preduzeće počnu uređivati drugi, a ne vi, i zbog toga počne sve da ide naopako, moraćeš da se boriš protiv nerazumevanja onih koji organizuju tvoj posao. Moraćeš da radiš ne onako kako si ti hteo, nego kako ti drugi nalažu. Pribojavam se da će vaše nagrađivanje biti skromno. Šta ti uobražavaš, da ćeš i ti i ceo tvoj stalež živeti od vazduha sa vašim porodicama, posle ovako napornih studija i tako odgovornog posla? To će biti razlog da počnete da primate poklone od pacijenata, ne zato što ste ih izlečili ili, kako ti kažeš, zalečili – nego da biste ih lečili.

–       Koji crni pesimizam!!! Pre svega, niko ne misli da naš trud ne nagrađuje. Nikome ne pada na pamet da nas materijalno upropasti. Verujem, takođe, da nas sigurno neće niko preplaćivati. Znači, izvrednovaće se naš rad, a to znači da nećemo morati da živimo od vazduha.

–       Dobro, de! Nisam mislio bukvalno, mada ne verujem u „vrednovanje rada“, to su nove kovanice koje čitam svakog dana u novinama. Za mene je to „vrednom kajanje“. Nemoj da se smeješ! Vrednovanje rada danas, u ovom našem socijalističkom ili komunističkom društvu, ostaje samo na papiru, a u stvari sve se drugo vrednuje osim rada. Vrednuje se pre svega tvoja partijska legitimacija. Čak i tu postoje razna merila već danas, a šta će tek biti sutra! Zatim, vrednuje se tvoja snalažljivost, tvoje poltronstvo, koliko si puta prijavio, potkazao svog komšiju, prijatelja. Još nisam video da se stvarno vrednuje rad. No, bili živi, pa videli! Meni je samo žao što smo te mi vaspitali tako da ne budeš materijalista. Međutim, imam utisak da ti preteruješ u tvojoj nezainteresovanosti za novac uopšte. Bio sam ponosan na tebe, no sada kada te kao već ozbiljnog čoveka čujem, mislim da te nismo dobro vaspitali.

Ti se, sine moj, izgleda gadiš novca, ti ga, nažalost, nisi nikada od nas ni dobijao u razumnoj meri. Vremena su bila teška, nije ga bilo i, nažalost, evo 10 godina posle rata još uvek ga nema. No ti si uspeo, bio si uvek skroman, zadovoljan sa najmanjim, nikada nisi tražio ništa od nas osim da studiraš medicinu u Sarajevu. Ti već stižeš u poziciju kada će se od tebe tražiti. I ne samo tražiti nego ćeš morati da daješ i bez traženja, jer ćeš biti otac porodice, suprug. Ima još nekih činjenica. Od tebe društvo, tvoji pacijenti očekuju da budeš lepo obučen, da pristojno izgledaš, da izlaziš sa prijateljima, da kupuješ svoju literaturu, za koju smo se bar do sada i ti i ja uverili da nije jeftina. Nećeš je večito pozajmljivati kao za vreme studija. Očekivaće se da mnogima pomogneš, i to materijalno. Do sada je i sirotinja imala svog doktora, koji ih je lečio ne samo besplatno, nego ih je još i pomagao kupujući im lekove i brinući se o njihovoj deci.

–       Imali su moji omladinski rukovodioci pravo kada su nam govorili da vi, naši roditelji, imate gledište i stavove iz prošlog veka. Ja sada mogu da ti kažem da sam ti zahvalan na mnogim razgovorima i savetima koje si mi dao. Znam da bih ja danas bio sasvim drugačiji da nije bilo tebe i tvojih priča o svom životu, koji nije bio ni malo lak. Tvoje poreklo, mladost provedena u ratu, ranjavanje, rovovi, kiša, blato, smrt. Onda onaj drugi deo života: bogatstvo, jaht– klubovi, balovi, jahanje, vile u Sočiju, na Kavkazu i prijemi na carskom dvoru. Odjednom revolucija, raspadanje jednog sistema, gubitak svega što si imao. Aktivna borba protiv boljševizma, protiv crvenih.

Opet ubistva, juriš, ovog puta na svoj narod, streljanje cara, koji je za tebe bio oličenje dobrote i iz čijih si ruku primio epolete i postao oficir carske vojske. Zatim, uništenje familije i svih dobara koje si imao, da bi sa nešto novca i dragocenosti napustio zemlju na američkom brodu koji te je doveo u Jugoslaviju.

Tvoja borba protiv komunizma, tvoja strepnja da ti rođeni sin ne zapliva u te vode, za poštovanje je i divljenje. Moram da ti priznam, u početku sam sve te naše razgovore i tvoje priče prihvatao, divio ti se i mislio da ja, tvoj sin, moram biti u najmanju ruku takav kao što si ti. Sada me dobro čuj! Ne vređaj se. Dolaskom Titove garniture na vlast u oslobođenoj otadžbini, ponele su me njihove ideje. Tvoje priče i razgovore video sam u novom svetlu. Sumnjao sam u tebe i tvoju objektivnost. Molim te ne ljuti se zbog toga… i oprosti.

Otac ga prekinu sa osmehom:

–       Misliš li da ja to nisam osećao? Mislio si tvoj otac je belogardejac, borio se čitavog svog života protiv komunizma, pa ne može da bude objektivan. On sve vidi pristrasno, vreme ga je pregazilo, njemu se ne može verovati. Pogotovo što vam se govorilo da nam ne treba verovati. Zato sam se ja i trudio da ne utičem na tebe, da ti ne zabranim da budeš skojevac, da ti ne zabranim da uđeš u Partiju. Ostavio sam tebi da to sam rešiš. Trudio sam se da ti ukazujem na stvari, kao što to i danas radim, objektivno koliko je to u ljudskoj moći.

–       Hajde da se sada vratimo na malopređašnju diskusiju. Rekoh da su nam govorili da ste vi, naši roditelji, iz prošlog veka. Danas, kada te slušam imam takav utisak. Naš svaki građanin će ubuduće imati zdravstveno osiguranje. Danas ga svako ko je u radnom odnosu ima, kao i članovi njegove porodice. Predviđa se, takođe, da i seljaci koji još nisu ušli u zadruge mogu sebe i članove porodice da osiguraju za neku sumu, a država će dotirati ono resto. Molim te, ko će onda kod tvog doktora Vlajkovića ići da se leči i da ga plaća. Zašto bi to radio?

–       Naravno da ja moram opet malo da odem u prošlost. Na zborovima u staroj, kako je vi zovete „truloj“ Jugoslaviji, komunisti su držali vatrene govore tvrdeći da kada oni dođu na vlast niko neće plaćati porez, da će svako zarađivati dovoljno, da neće biti bogatih i siromašnih i da će svako biti zdravstveno osiguran. Šta se u stvari dogodilo? Plaća se i porez i zdravstveno. Jedino što se plata dobije u neto iznosu, a skoro 80% od bruto iznosa odlazi na razne fondove: za školstvo, stambenu izgradnju, zdravstvo i tako dalje. Svake godine se određuje minimalna poreska osnovica, pa ako si zaradio preko toga ti plaćaš porez. Da se ne upuštamo u razne računice i upoređivanja sa kapitalističkim zemljama, onako odoka mogu da ti kažem da je naš sistem poreza i te kako komplikovan i da ima kapitalističkih zemalja u kojima je porez mnogo niži.

Za ovo malo privatnog sektora porez je ogroman. Jasno je svima da država privatni sektor želi da onemogući na taj način. Znači, porez se plaća. Zdravstveno osiguranje se takođe plaća od onih 80%. Još nešto, radnik je i pre rata bio osiguran, postojao je takozvani „Ured“. Privatni sektor je zapošljavao veliki broj ljudi, postojali su osiguravajući zavodi kojima si ti lično uplaćivao svoje penzijsko i zdravstveno osiguranje. Državni službenici su imali razne olakšice, ali im deo bruto plate nije uziman za razne fondove. Ako sada još malo budeš strpljiv, nešto ću ti reći. Danas je glavni eksploatator država, sve ide u njene kase. Minimalnu zdravstvenu zaštitu si i ranije imao u većini slučajeva, a ako si hteo bolje bolničko lečenje, sanatorijum, onda si se ili posebno osiguravao ili direktno plaćao.

–       Ma molim te, nemoj da tvrdiš da se nekadašnja zdravstvena organizacija može upoređivati sa ovom današnjom. Mi se samo još uvek nalazimo u teškoj situaciji. Rat se završio tek pre deset godina, izloženi smo neprekidnim pretnjama i izolaciji od strane Sovjetskog Saveza, pa i pored toga danas je ipak bolje nego što je bilo posle oslobođenja. Mislim da ipak danas ima više demokratije nego ranije. Sve mi to daje pravo da verujem da će ukidanje privatne prakse otvoriti potpuno nove perspektive razvoja zdravstvene službe.

–       Tu se ne slažemo. Neću da ponavljam, rekao sam zašto. Bojim se da ćemo ti i ja biti svedoci srozavanja zdravstvene službe. No vama lekarima neće biti loše. Radićete, kao i sve ostale struke, sve manje i manje. Prinadležnosti će vam biti niske, a onda ćete pronaći honorare kao što to rade danas druge profesije. Svake će vas svake godine biti sve više i više, honorari će nestati. Pojaviće se „ilegalna privatna praksa“ kao danas crna berza. Primaćete prasiće, jagnjiće, vino, rakiju. To seljak i danas donosi lekaru koga poštuje. Običaj je čak i nas intelektualaca da dobrom lekaru nešto poklonimo iz zahvalnosti posle obavljenog lečenja. Bojim se, kao što sam to malopre rekao, da će se u budućnosti osim poklona i novac lekaru gurati u džep da primi rođaka ili prijatelja bolnicu i da „lično“ obrati pažnju na njegovo lečenje.

Neću da budem prorok, ali mislim da će cela zdravstvena služba biti korumpirana.

–       Kakva ideja! Zamisli pacijenta koji gura doktoru pare u džep od mantila dok ga ovaj stetoskopom pregleda. Za malo pa kao kod frizera kada mu gurneš bakšiš u džep.

–       Baš tako. Sećaš li se posle oslobođenja u svim frizerskim radnjama bio je natpis: „Nemojte nas vređati – bakšiš ne primamo“. Danas se svi prave ludi kada im gurneš nešto u džep, i to oni koji su pre par godina bili u stanju da nadignu dreku: „Kako vas nije sramota i kako se samo usuđujete!“ Danas ti ne kažu ni do viđenja ako nisi nešto spustio u džep, ali još na zidovima stoji „bakšiš ne primamo“.

–       Od tvog proročanstva neće biti ništa, u to sam siguran.

Pogleda na sat i skoči kao oparen sa stolice.

–       Ala smo se raspričali, a ja imam još toliko poslova da posvršavam.

U trku izljubi roditelje i baku i izlete iz stana.

 

 

[1]Dežurni u kasarni i straža.

[2] Zakletva je bila ukinuta još za vreme Narodnooslobodilačke borbe jer se završavala: „Tako mi Bog pomogao“ Bog je u SFRJ bio suspendovan.

[3] Vrsta šajkače koju su nosili partizani.

[4] Sredstvo za umirenje seksualnog nagona.

[5] VMA – Vojnomedicinska akademija.

[6] Kabineti – poliklinike pojedinih specijalnosti vojne bolnice.

[7] Čir na dvanaestopalačnom crevu.

[8] Vojnomedicinska akademija.

[9] JNA – skrać. Jugoslovenska narodna armija.

[10] „Astronomija“, nekada kafana u blizini fakulteta u koju su studenti često navračali.

[11] Članovi Komunističke partije Jugoslavije.

[12] Igra potapanje brodova

[13] Dom narodnog zdravlja

[14] Mlade seljanke iz Vojvodine, slovačke nacionalnost, koje su dolazile u Beograd i radile kao kućne pomoćnice.