K N J I G A   T R E Ć A

„Još jedno dosadno poslepodne“, pomisli Vesna. Svi dani i večeri bili su nezanimljivi, osim subote i nedelje, kada je Nikola dolazio iz kasarne. Znala je da joj Nikolino odsustvo teško pada, znala je da će Nikolin odlazak u vojsku za nju biti strašan, pa ipak nije verovala da će joj život biti tako pust i prazan bez njega. Tešilo ju je što je još uvek u Beogradu. Kako će se osećati kada bude premešten negde daleko, u neku od mnogobrojnih vojnih jedinica daleko od Beograda?

Tata Boni je pio svoju prvu poslepodnevnu kafu na terasi, gledajući zabrinuto svoju ćerku, koja se pravila da čita knjigu. Znao je on takvo čitanje, kada se ne prevrću stranice. Znao je on dobro šta se u glavici njegove mezimice događa. Odjednom vide kako se ta glava naglo uspravi, kako joj odjednom oči zasijaše, kako se ispravi na stolici i poče nešto da osluškuje. Sada je i on čuo u holu ulazne kapije čvrst korak i lupu cokula. Vrata se otvoriše i ču se Nikolin glas:

–       Niste bez mene, valjda, kafu popili?

„Bože“, pomisli Boni, „koliko ovo moje dete voli ovog čoveka! Šta sve ljubav čini. Kao da to nije ona ista devojka od malopre, potištena nesrećna. Gle, sada blista.“

Sumrak se šunjao i osvajao staze Malog Kalemegdana. Ćuteći, njih dvoje su išli lagano, ne zato što im se nije žurilo nego zato što nisu mogli brže. On ju je držao oko pasa, dok se ona skoro cela naslonila na njega, držeći glavu na njegovom ramenu. Niko i ništa više za njih nije postojalo. U hodu su se dva tela spajala i odvajala. Odvajali bi se na trenutak, a spajali dugo. Naslagane cigle u razrušenoj kući kraj crkve Ružice bile su slobodne, kao da su ih čekale.

Poljupci i milovanja…

Jedan od zadnjih trolejbusa prema Dušanovcu, skoro potpuno prazan, vozio je Nikolu natrag u SOŠ. Približavala se ponoć. Beogradske ulice su bile gotovo puste. Jedino su čistači, koji su Nikoli ponekad ličili na mitološke junake obmotani zmijolikim debelim i dugim crevima za polivanje, prali ulice. Prozori na trolejbusu bili su otvoreni pa je uživao u svežini noćnog vazduha. Bio je zadovoljan i srećan. Imao je utisak da je današnjim danom stvarno prešao jedan deo puta, koji je sam izabrao još u svojoj dečačkoj mašti. Na tom putu su bile mnoge prepreke, visoke toliko da su zaklanjale cilj. Izgledalo je da se ne mogu preskočiti, a još manje zaobići.

–       Ipak sam stigao i to je bitno. Koliko napora je uloženo da se prepreke savladaju više nije ni važno. Možda danas ne bih bio tako srećan da je sve išlo glatko.

–       Mislim da su drugi i bez svih tih prepreka srećni, čak možda i srećniji nego ti.

Trolejbus zaškripa kočnicama i zaustavi se na stanici pred Medicinskim fakultetom. „Srećno, vojniče“, dobaci mu šofer. Nikola shvati šoferovo upozorenje tek kada se nađe pred onim istim vojnim policajcima koje je sreo danas poslepodne na Slaviji.

„Zar ovi ne jedu i ne spavaju?“, promrmlja u sebi i automatski prinese ruku na pozdrav. Četiri ispitivačka oka kliznuše po njemu, pa lupivši cokulama otpozdraviše Nikoli uz jedno: „Laku noć, doktore“.

–       Otkuda znaju da sam doktor?

–       Hm, prija ti kada te tako oslove. Danas si bio malo rastužen kada te prolaznici nisu ni primetili. Pitanje ti nije ni malo inteligentno. U blizini nema ni jedne vojne škole osim SOŠ-a. Zašto li ste glačali one ukrštene mačeve koje sada nosite na reverima?

Izmeni pozdrave sa dežurnim na ulazu i preda mu objavu, pa se iznenadi kada primeti da ga lepi Mile ne čeka. Bio je skoro siguran da će on biti vrlo zainteresovan da sazna šta mu je Nikola završio.

–       Hm, izgleda da se drug vodnik drži na visini, pa neće da svojim prisustvom još više potencira svoj zahtev. Ili pak nije, kao svaki dobar seljak, mogao da izdrži a da ne legne dok je još dan – dobaci mu njegov dvojnik, pakosni Nikola.

Dočeka ga hodnik sa postrojenim cokulama i belim, uredno složenim šufericama. Pitomci su spavali. Hodajući na prstima da ne bi lupom budio kolege, oseti neku nežnost prema svima njima, kao prema svojoj braći. Pomislio je da deli dobro i zlo sa preko 180 stomatologa, apotekara i lekara koji će jednog dana biti rasejani po celoj Jugoslaviji, od Jesenica da Đevđelije. Oni će kao i on prevaspitavati i lečiti ljude. Ostaće prijatelji i poznanici povezani uspomenama na dane zajedničkog života. Možda će se viđati na stručnim sastancima i kongresima, pa će se zajednički sećati vojničkih dana.

Otvorivši vrata od svoje sobe, zagluši ga hrkanje Vlade „Sisotresa“ i Miše, koji verovatno opet nije dobro podmazao svoj „klarinet“. Tako se Joca svake večeri šalio kada bi Miša stavljao mast u nos da spreči sušenje nosne sluzokože.

Svukavši se uvukao se u krevet oprezno, da ne bi budio društvo i kako bi izbegao pitanja onih koji nisu znali razlog njegovog odlaska. Zatvorio je oči i pokušao da zaspi, no san nikako da pristigne.

–       Mnogo utisaka i uživanja u jednom danu.

Dok se okretao s jednog boka na drugi, odjednom mu izađe pred oči slika ovakve jedne noći u Sarajevu, kada su Spale i on dobili otkaz od gospođe Boumgartner, koja je Spaleta ulovila jedne večeri u krevetu svoje sestričine. Naravno da su morali da pakuju svoje stvari bez diskusije iako je koleginica po struci dobro znala da je zima na pragu, a da obojica nemaju nikakvu šansu da nađu sebi krov nad glavom. Nikola se i sada sećao svog besa i ljutnje:

–       Zar je morao baš sa njom u krevet? Govorio sam mu! Ne, gospodin švaler mora baš sve da ima, i lepu sobu i lepu „cicu“. Gde ćemo sada? Zima je na pragu. Već vidim sebe na železničkoj stanici kako ulazim u vozu za Beograd. Izgleda da mi veterina ili prava ne ginu.

Sutradan, za vreme predavanja na fakultetu, cela „Beogradska kolonija“ pokušavala je da nađe neko rešenje, ali njega nije bilo. Bebi se jedino ponudio da smesti njihove stvari u hotelsku garderobu. Spale, ne gledajući Nikolu u oči, predloži, kao poslednju mogućnost preostalu sarajevskim studentima koji bi tako na prečac ostali bez stana, da se presele i spavaju na fudbalskom stadionu.

Stari stadion, prekriven krovom koji prokišnjava, nalazio se van grada iza železničke stanice. Pričalo se svašta, da ima beskućnika, sitnih lopova, a ponekad i ljubavnih parova koji bi tu svraćali. Često bi stadion posećivala i milicija. Pričalo se da su bili slabi prema studentima, dok bi ostale hapsili i vodili u zatvor. Nikola je sve do kasno uveče mislio da će možda naći neko drugo rešenje, no njega nije bilo. Svi hoteli su bili puni, a sve veze i vezice, makar za jednu noć, podbacile su. Najzad su, sa ćebadima ispod miške, pokunjeni sedeli u tramvaju koji ih je vodio u njihovo najnovije prebivalište – fudbalski stadion. Ćutali su i razmišljali o tome da samo odlažu odluku koja se mora doneti: povratak u Beograd, izgubljena godina. Ko može da im garantuje da će iduće godine biti primljeni u Beogradu?

Sećao se kako se kolega Spale umirio. Pogled mu je bio kao u pretučenog kučeta. I sada, u ovoj pretoploj noći, bilo mu je hladno kada se setio sarajevskog stadiona. Prva pomisao mu je bila: „Gde su otac i majka da me vide?“ Sećao se kako ga je uhvatio strah od te grdosije u tami. Spale krenu prema ulazu na tribine. Vrata su bila otvorena, ali nedovoljno da bi se kroz njih prošlo. Spale ih gurnu. Začu se škripa, pa od te škripe negde ispod krova prhnuše i odleteše slepi miševi.

–       Mislim da bi bilo pametno otići u zadnji red, desno. Imaćemo bar vremena da čujemo i vidimo ako neko počne da nam se približava.

–       Mislim da bi bilo pametnije ako ostanemo ovde, odmah ispod klupa. Čini mi se da manje duva, čak je i suvlje.

Tražeći najpogodnije mesto da prostru ćebad, čuše neko mrmljanje i kašalj iz drugog krila stadiona. Bilo im je lakše, bar nisu sami! Sećao se da su se, i pored toga što su se dobro obukli i poneli debelu vojničku ćebad, ipak tresli od zime. Spale dođe na ideju da legnu jedan pored drugog i tako se pokriju sa po dva ćebeta. Sećao se da je kroz neku pukotinu gledao u zvezde i da je tako zaspao, pripijen uz Spaleta.

Ujutro ih probudi zvonjava Spaletovog budilnika. U prvom trenutku nije znao gde je, osećao je bolove u celom telu. Spale naglo skoči otkrivši ćebe. Nikoli je nešto hladno i vlažno počelo da pada po licu.

–       Sneg. E, samo nam je i to još falilo.

Nikola je i sada mogao da vidi sliku kako trče zapuštenom atletskom stazom i rade gimnastiku da bi se zagrejali.

Umivali su se na česmi, odnosno, bolje rečeno, kvasili oči, jer je sarajevska voda i u sred leta hladna. I sada mu dođe da se počne smejati na glas kad se seti njih dvojice kako peru zube, a okolo vlažan sneg i blato pod nogama. Valjda im nigde više neće tako prijati čaj i burek kao u mlekari „Zdravljak“. Ćebad su ostavili kod portira na fakultetu. Nije mogao više da se seti da li su spavali četiri ili pet noći na stadionu, ali se dobro sećao da ih je profesor Hadžiselimović pozvao posle jednog predavanja iz anatomije u svoju kancelariju. Bio je jako ljubazan, ponudio ih je čak i kafom dok se raspitivao kako im se dopada Sarajevo, kako su se snašli i najzad ih upitao:

–       Kolege, da li mislite da budući lekari moraju da vode računa o svojoj spoljašnjosti i urednom izgledu?

Osetio je kako je pocrveneo u ovoj tami spavaonice. Sećao se da je mahinalno prineo ruku licu prekrivenom bradom, koju nije brijao već nekoliko dana. Spustio je pogled na blatnjave cipele i pantalone izgužvane od spavanja na stadionu.

–       Vidite, kolege, mi smo najmlađi fakultet u zemlji i cilj nam je da naši studenti služe za ugled i primer ovom gradu. Želimo, takođe, da jedan budući lekar shvati da i svojim izgledom mora davati primer svojoj okolini. Nadam se da vam se neće više dogoditi da ovako dolazite na moja predavanja.

Ustavši pružio je ruku. Razgovor je bio završen.

Zar njemu, Nikoli, koji je uvek bio uredan, koji se stideo ako mu cipele nisu bile izglancane ili bile poprskane kapljicama kiše, da se ovo desi? Otac je uvek govorio da po cipelama možeš prepoznati karakter čoveka. Međutim, nemoguće je održavati uredan izgled, kada spava na stadionu. Otišao u WC da se pogleda u ogledalo iznad lavaboa. Neko potpuno strano, neuredno lice, zaraslo u čekinjastu bradu, nepodšišano, upalih crvenih očiju – gledalo je u njega. Kragna od košulje mu je bila otvorena i skoro potpuno crna od prljavštine. Novaca nije bilo da bi se čistile cipele kod čistača, a gde da se opere i suši košulja? Moralo se nazad za Beograd. Setio se telefonskog razgovora sa roditeljima, koji su verovali da im sin živi u lepom doktorskom stanu gospođe Baumgartner.

–       Sine, da li si dobro, da li se čuvaš? Sanjala sam te u mutnoj vodi kako plivaš i boriš se sa talasima.

–       Da li sam isplivao? – pokušao je da zvuči šaljivo i bezbrižno, jer je uvek pravio viceve i šalio se na račun majčinog sujeverja. Ovog puta je zaželeo da čuje od majke: isplivao si.

Sa one strane žice začu se majčin glas:

–       Opet zbijaš šalu, Nikola. Znači, dobro ti je. Bog čuva maminog Nikolu!

Da, možda taj Bog i postoji, možda je i vodio računa o maminom Nikoli. Samo, Nikola to nije znao.

Sećao se da je tih dana često vadio indeks iz svog unutrašnjeg džepa, otvarao ga i gledao prvu stranu, na kojoj je pisalo: „Nikola Vajnberg, student medicine“. Odmah bi se bolje osećao. Zbog toga indeksa vredelo je mnogo toga žrtvovati. Seti se noćas, prevrćući se po vojničkom krevetu, jer mu još uvek san nije sklapao oči

–       Nikada se posle toga do dana današnjeg nisam osećao tako izgubljen i nesrećan. Izgledalo mi je da stvarno nemamo ni ja ni Spale nikakvog drugog izlaza nego da se spakujemo i krenemo kući. Ipak nismo odlazili.

Odlagali su do kasno u noć odlazak na spavanje na stadionu, „spartansko“, kako ga je krstio Spale. Jedne takve večeri sedeli su u jednom jeftinom, zadimljenom ali toplom restoranu i jeli kupus sa mesom ili, bolje rečeno, mnogo kupusa sa malo mesa. Definitivno su rešili sutra da krenu kući u Beograd, jer nije bilo više nikakve nade da će negde naći sobu. Noći su bile sve hladnije. Na vežbama su počeli da dobijaju lošije ocene jer uveče nisu imali gde da uče.

Dva mladića priđoše njihovom stolu, jer u kafani nije bilo ni jednog mesta slobodnog. Sedoše i poručiše obilnu večeru i vino. Nikola vide Spaletovo gladno lice koje poče da se menja kada ču šta se ovi spremaju da jedu. Načulji uši. Učini mu se da sanja.

–       I tako, stiže vreme da se rastanemo. Konačno si dobio prelaz za Beograd.

–       Uh, da znaš koliko sam srećan. Želja mi je uvek bila da studiram u Beogradu. Jeste da sam lepo proveo nekoliko godina u ovom Sarajevu, ali Beograd je Beograd. Pa onda, brate, kad se negde pojaviš sa diplomom nekog Sarajevskog univerziteta, koga su tek osnovali, bez tradicije, bez čuvenih profesora – nekako svi misle da ne možeš da budeš dobar doktor.

–       Mislim da si u pravu. No, kako ćeš sa stanom, gde ćeš da stanuješ?

–       E, to ti je moj najveći problem. Pojma nemam. Imam neke prijatelje pa ću videti…

–       Nemate stana u Beogradu? – upadoše u razgovor oboje u istom momentu.

–       Možemo da vam pomognemo.

Poče priča kako su oni Beograđani koji nemaju stana ovde, pa će njihovi roditelji u Beogradu njemu kolegi nešto naći, a privremeno može da stanuje kod jednog od njih. Još iste večeri su spavali u Milutinovoj sobi. Život je opet bio lep.

„Ko zna šta bi od mene bilo da ne svratismo te večeri na veliku porciju kupusa sa malo mesa“, pomisli Nikola. Posle stadionske avanture bilo im je baš lepo u Sarajevu. Grad ih je još pre toga osvojio. Ljudi su bili ljubazni, gospodstveni. Imalo je gde da se izađe sa litrom vina i sodom, moglo se provesti uz muziku, igru i udvaranje sve do zore. Njih osmoro do desetoro bi izlazilo zajedno, plaćali bi tu litru vina i sodu svi zajedno, a prvog u mesecu, kada dobiju novac od kuće, mogla se popiti i po jedna crna kafa. U društvu su svi bili nesuđeni studenti beogradskog univerziteta, koji ih nije prihvatio, jer nisu bili dovoljno „crveni“. Maštalo se o povratku u Beograd, mada niko nije znao kako.

Nikola je morao da se javlja ocu Sergiju jednom nedeljno. Od njega bi čuo da on ne sedi skrštenih ruku, da obija raznorazne pragove kako bi mu sina vratili u Beograd. Pisao je i maršalu Titu pismo. Možda će uroditi plodom. Nadu Nikola nije gajio.

Spale i Nikola su vredno učili svakog dana. Fakultet im je pružao tople biblioteke, vežbaonice i izvanredno sređene institute. Ali je zato svakog dana bilo kao u gimnaziji. Ispitivali su demonstratori na vežbama pa zatim asistenti. Na ispit se išlo bez bojazni. Pasti se na ispitu skoro nije ni moglo, jer su te znali i profesori i asistenti, znali su koliko vrediš i šta znaš. Jedino se nije znalo koja će se ocena dobiti.

Stigao je decembar i baš pred krsnu slavu Svetog Nikolu uveče, posle učenja, krenuše Spale i Nikola da se jave svojima telefonom.

–       Ovih dana ćeš dobiti odobrenje za prelazak u Beograd – čuo je očev glas. – Jedan tvoj kolega nema stan u Beogradu, a ima tetku u Sarajevu, pa ćeš ti na njegovo mesto, a on na tvoje.

Vest ga je toliko iznenadila da nije znao kako da reaguje. Izgledalo je sve tako jednostavno i moguće, ali ipak se nije usuđivao da poveruje. Ipak, za par dana je sve bilo gotovo. Stigao je akt o prelasku na beogradski medicinski fakultet zbog stambenih problema koje imaju i student Nikola Vajnberg iz Beograda u Sarajevu i Nađ Ištvan[1] iz Subotice u Beogradu. Oba medicinska fakulteta dali su saglasnost za ovu zamenu. Sve je bilo nestvarno. Spakovao se i društvo ga je otpratilo na stanicu. Bio je prvi student koji je dobio prelaz sa fakulteta na fakultet od svih 100 nesuđenih beogradskih studenata u Sarajevu. Svi su mu zavideli, a on je bio kao u nekom snu, do pre neki dan nedostižnom. Nedostajaće mu dragi drugovi, a naročito Spale.

I sada, u ovoj noći koja se bližila kraju, obuze ga onaj osećaj straha, oseti kako mu dlanovi postaju vlažni, jer se seti svog prvog jutra na fakultetu u Beogradu.

Predavanje se održavalo u amfiteatru Fiziološkog instituta, koji je mogao da primi nekoliko stotina studenata, zadimljenom od pušenja, ispunjenom žagorom, smehom, lupom stolica dok su neki ulazili a neki izlazili. Nije mogao da poveruje kada je profesor fizike Dragoljub Jovanović ušao šantajući (kružile su priče da su ga zbog strogosti prebili studenti), a gužva i galama jedva da se nešto utišala. Profesor poče nešto da crta po tabli. Nešto je i pričao, što se, verovatno, čulo samo u prvim redovima amfiteatra. Studenti u gornjem delu su i dalje pričali, stolice su i dalje škripale, a vrata amfiteatra stalno lupala zbog onih koji su zakasnili ili zbog onih koji su napuštali predavanje. Profesor se nije uzbuđivao, on je predavao kao da nije video nikoga oko sebe i kao da mu niko i ništa ne može zasmetati.

Za Nikolu je ova atmosfera posle Sarajeva bila neverovatna, pogotovo kada je otkrio da dobar deo studenata igra mice i šaha, dok je drugi deo igrao „potapanje podmornica“. Sarajevski fakultet mu je sada ličio na crkvu. Nije mogao a da se ne seti onih lepih i čistih amfiteatara, tišine koja bi nastajala kada profesor ulazi, pažljivog praćenja predavanja. Nikome tamo ne bi ni na pamet palo da izađe ili da ne prisustvuje predavanju. Bilo bi stvarno nezamislivo da za vreme predavanja neko razgovara. A šta bi tek bilo kada bi neko igrao mice ili potapao protivničke podmornice! No ova prva razočaranja samo su se uvećala kada je video kako se na vežbama šali, pričaju vicevi, kako se na jedno radno mestu predviđenom za vežbu jednog studenta na fizici, hemiji ili biologiji, tiska po deset studenata. Svuda je bilo previše studenata. O nekom ispitivanju nije bilo govora. Demonstratori su potpisivali i overavali prisustvo na vežbama. Bilo je nemoguće očekivati da svakog nešto pitaju. Samo parafiranje i pečatiranje bio je posao za sebe. Kad bi demonstrator i rešio da nešto pita, taktika je bila – izmisli nešto pa brzo pitaj ti njih, kao da ti nešto nije jasno, pa dok tebi objasni demonstrator ili asistent drugih 5-6 tvojih kolega dobiju pečat i potpis zajedno sa tobom, pa „zdravo do viđenja do idućeg puta“.

Na Anatomskom institutu u Sarajevu imao je svaki student svoju legitimaciju uz koju je mogao da dobije mesto u biblioteci ili u prostorijama Instituta, u kojima je mogao da uči. Anatomske i histološke preparate je sam do mile volje mogao da razgleda i praktično vidi kosti, krvne sudove, mišiće i živce. U Beogradu je asistent držao preparat u ruci i demonstrirao grupi od 10-15 studenata, koji bi ga za trenutak dobili u ruke da ga razgledaju. Moglo se eventualno na brzinu samo nacrtati ono što se videlo, pa na osnovu crteža kasnije kod kuće učiti. Svuda se osećalo da je fakultet tesan, da su instituti neopremljeni, da caruje loša organizacija.

Studenti su se jedva međusobno poznavali. Taj ogroman broj studenata prve godine bio je podeljen na četiri aktiva od po pet stotina studenata. Vremenom su se studenti jednog aktiva međusobno upoznali. Ostale studente brucoše nisu mogli ni da sretnu osim na igrankama, u menzi ili na studentskim sastancima.

Društveno-politički rad sa studentima bio je vrlo intenzivan. Skoro svake večeri bio je neki sastanak, na kojima su prorađivali razne aktuelne brošure, istoriju SKPJ[2], pojedine govore rukovodilaca.

Tog prvog dana, posle završenog zadnjeg predavanja, izađe jedan kolega pred katedru da nešto saopšti. Učinilo mu se da i sada čuje taj glas studenta u iznošenoj oficirskoj uniformi, neodređene starosti. Takvi „drugovi“ su sa ponosom nosili svoje bivše uniforme, naravno, bez oznake činova. Hteli su da se razlikuju od ostalih studenata. Demobilisani borci iz armije, najčešće članovi Partije, mnogi čak i zaslužni partijski rukovodioci, dobili su visoke stipendije i došli na studije.

Drug partijski rukovodilac izvestio je da svi skojevci, kandidati i članovi Partije ostanu, a da ostali napuste amfiteatar. Nikola uze svoju torbu i krenu uz stepenice ka izlazu. Kada je došao do sredine stepenica, iznenadi ga neobična tišina koja je vladala u inače uvek galamom ispunjenom amfiteatru. No, brzo shvati da on jedini izlazi i da svi ostali sede i gledaju u njega. U hodniku ispred amfiteatra srete svog kolegu Zorana, koji sa njim završio Drugu mušku gimnaziju, bio veslač i takođe nije bio primljen na fakultet, te je na isti način kao i Nikola počeo da studira u Zagrebu i preko neke zamene stigao na fakultet pre neki dan.

–       Nikola, brate, mi smo nadrljali. Shvataš li da smo mi od ovolikog broja studenata jedini vanpartijci. Ovo je stvarno „crvena godina“ i nas „otpadnika“ verovatno skoro i nema.

–       Zorane, opet te hvata panika. Mi smo legalni studenti ovog fakulteta. Imamo indeks. Ti si studirao u Zagrebu, ja u Sarajevu. Zamene za Beograd odobrio je savet fakulteta, a drugovi neka misle šta hoće.

–       Bojim se da nisi u pravu. Oni sve mogu, videćeš.

Već sutradan na predavanju se Nikola uverio da je kolega Zoran bio upravu. Prišao mu je onaj isti drug u pohabanoj oficirskoj uniformi. Seti mu se i imena, Basara se zvao, demobilisani kapetan, borac. Kao da ga sada vidi pred sobom, ono lice i manire karakteristične za tadašnje partijske rukovodioce, arogantne, svesne svoje ličnosti, svog autoriteta, bolje rečeno autoriteta i neprikosnovenosti Partije.

–       Je li, druže, otkuda ti stiže ovde među nas pred kraj semestra?

–       Iz Sarajeva.

–       Vidi, molim te. Kako iz Sarajeva? Da nisi ti od onih koji nisu primljeni na ovom fakultetu, pa si upisan u Sarajevu preko veze i sada našao neku vezu pa izdejstvovao prelazak na naš fakultet?

Nikola je ćutao.

–       Slušaj, druže, mi smo sinoć na užem sastanku diskutovali o tebi i o tvom kolegi Zoranu, koga danas ne vidim na predavanju. Razgovarali smo i sa drugovima iz komiteta tvoje bivše škole, Druge muške gimnazije. Sve mi o tebi, ptico, znamo. Mi ne ulazimo u to na koji si ti način stigao, kojim vezama i kojom protekcijom. Ti ćeš sutra, blago meni, da vratiš u dekanat indeks. Moj savet ti je da to učiniš još danas. Mi smo to već javili dekanatu. E, pa srećan ti put.

–       Ne da mi se, pa to ti je!

–       Izgleda da ti nije suđeno. Tolike muke do sada i šta?

Nije mogao da se ne nasmeje kada se seti na koju je ideju došao posle grozničavog razmišljanja. Ne pričajući ništa svojima, zamoli oca da mu pokaže pismo koje je dobio od Maršalata, kao odgovor na molbu da njegovom sinu omoguće povratak na studije u Beograd. Neko od prijatelja je ocu sugerisao da napiše pismo maršalu Titu i da mu izloži probleme sina koji studira u Sarajevu a stalno je živeo sa roditeljima u Beogradu: odvojen život, male prinadležnosti, bez stipendije itd. Otac je pismo poslao i sada je Nikola držao odgovor u rukama. Bilo je napisan na izvanrednoj hartiji, sa utisnutim reljefnim grbom FNRJ i zaglavljem Maršalata. U nekoliko rečenica stajalo je u pismu da će molilac biti obavešten da li mu se može izaći u susret posle razgovora sa nadležnima. Obradovao se Nikola kada je video, a to je i očekivao, da je pismo potpisao lično maršal Josip Broz.

Javio se Zoranu telefonom da ga umiri. Zamolio ga da se sutra ne pojavi na fakultetu i da sačeka sutra popodne, pa će mu se javiti. Sutradan se pojavio na predavanjima i seo, preko svog običaja, u prvi red u amfiteatru i čekao. U pauzi predavanja se ništa ne dogodi. No, po završetku predavanja, koje tog dana nije uopšte mogao da prati, priđe mu Basara.

–       Gledam te danas pa se mislim – tvrdoglavog li čoveka. Slušaj, druže, možda znaš a možda i ne znaš, ali se sa nama nije igrati. Mnoge smo tvrde glave već sredili, pa ti je moj savet…

–       Da napustim fakultet, jer samo vi „crveni“ imate pravo da studirate. Šta ti o meni i kolegi Stojanoviću uopšte znaš? Slušaj me dobro, druže Basara. Zna se da ima i među vama kukolja, no za sada nije moja stvar da ja ulazim u to, ima ko će se i za to pobrinuti. Dakle, da se ti i ja sada dobro razumemo. Ja i kolega Stojanović smo zvanično studenti ovog fakulteta. Evo, možeš da se uveriš, imamo obojica indekse ovog…

–       Obesi ti indeks mačku na rep! To je ilegalno…

–       Molim te, ja sam tebe slušao pažljivo i nisam te prekidao…

Naroguši se Nikola kad ga Basara prekide. Izvadi iz unutrašnjeg džepa svoj indeks, iz koga izvadi pismo iz Maršalata i okrenu ga tako da se video samo maršalov potpis.

–       Ako misliš da je ovo ta protekcija i da pored ovog treba da se nas dvojica javljamo dekanatu kako bi nas izbrisao iz spiska studenata, onda bih te molio da mi to još jednom ponoviš. A ako nemaš šta više da mi kažeš, onda me ostavi na miru.

I sada se sa uživanjem sećao onog autoritativnog lica rukovodioca što je odjednom poprimilo izraz uplašenog deteta koje ne zna šta će i gde će, pa se uz jedno: „Izvini, kolega“, udalji pokunjen kao pokisli petao.

–       Za sada se i ovo završilo. Šta li će biti sledeće?

Napolju ga dočekaše krupne pahuljice snega, koji je već prekrio trotoare, pa se sve belelo. Radovao se snegu od malena, te zato krete pešice kući. Na izlazu fakulteta radnici su razapinjali veliko platno između dva jarbola. Zastade i vide dva ogromna ispitivačka oka predsednika i maršala Jugoslavije koji gledahu u njega. Njegovo veliko poprsje poče da leluja na vetru a krupne snežne pahuljice padale su po njegovom licu na platnu. Fakultet se spremao za doček Nove 1950. godine, a bez „NJEGOVE“ slike se to nije nikako moglo ni smelo. Setio se svog pogleda uperenog ka maršalovom portretu. Saučesnički mu namignu, vojnički ga pozdravi, okrete se i pođe kući.

Nikada više ni njega ni njegovog druga i kolegu Zorana nije niko upitao kako su stigli na medicinski fakultet na kraju prvog semestra. Nisu uvek palili ovakvi štosovi, ali vredelo je pokušati. U zemlji u kojoj je svako sumnjao u svakoga moglo je ovako nešto da se dogodi.

 

0 3 / 0 2

Iz sna ga trže glasno „ustaj“, pa mu se učini da leži u svom krevetu kod kuće i da ga otac budi kako bi učio za ispit. Bunovan skoči, još uvek ne znajući gde se nalazi, pa nalete na Mišu koji je stavljao naočare.

–       Gde si zapeo? Šta ti je? Ne gazi ovaj običan vojnički narod, koji ne dobija izlazak kada mu se prohte. Jesi li doneo nešto od kuće za klopu?

Pruži mu paket koji mu je Vesnina mama sinoć dala za svog mezimca Mišu, da joj sinak ne umre od gladi, pošto je sinak uvek bio gladan. Na brzinu namesti krevet, još uvek bunovan od nedovoljnog spavanja.

Jutarnja simfonija je počinjala. Žagor glasova od tenora do basa, škripa vrata, lupa nanula po betonu hodnika, nanula raznih veličina i oblika koje su klepetale u tercama i kvartama. Šum vode u umivaonicima, zviždanje i pesma onih sa sluhom, ali i onih bez sluha. Šum vode iz klozetskih rezervoara, tu i tamo već lupa cokula koje su se klizale po izglačanom podu hodnika. Taj alegro fortisimo polako bi prelazio u piano. Zvuci bi se mešali sa jednoličnim i glasnim „jedan… dva… tri… i… četiri“ jutarnje gimnastike uz složni pljesak ruku, skokove i udarce cokula o beton dvorišta. Opet trka kroz hodnike, ovog puta bez klepetanja nanula, samo čist zvuk cokula različitih dubina i trajanja. Opet škripa vrata, pa poneka psovka, poneki smeh, zveka opasača. Dobro uvo bi moglo da čuje i njihovo zatezanje. Zatim, krešendo – trka kroz hodnik da se stigne na vreme u stroj, pa blagi žamor. Komanda: „Mirno!“, grobna tišina, zatim: „Pozdrav zastavi!“, zvuk točkića koji su zastavu na konopcu dizali prema plavom jutarnjem nebu. Opet komande, pa šum složnih pokreta i najzad bat ritmičnih koraka po glatkom asfaltu. Dam, dam. Različito struganje šunegla o beton, prvo u kratkim intervalima pa sve u dužim i jačim, a onda snažan bat koraka koji se odbijao o zgrade i vraćao kao eho.

Čvrst je to bio korak, uvežban, vojnički, energičan. Marširale su te noge lekarsko-farmaceutsko-stomatološke. Bilo je neizmerno lepo na ovom ranojutarnjem suncu pomisliti koliko će korak svakog od njih biti željno očekivan, koliko će već njegov zvuk doneti ublaženje bola u teškim danima i nesanim noćima bolesnika.

Složno je marširala stručnost, humanost, inteligencija jednog višenacionalnog naroda združenog u jedan narod – Jugoslovenski, čija se otadžbina proteže od Triglava do Đevđelije. Osluškivao je i radovao se. Radovala ga je pomisao da će ovako rame uz rame, složno kao sada u ovom stroju, menjati zaostalost, predrasude, boriti se ne samo za zdravlje nego i za pravu slobodu ličnosti, za pravdu, za razumevanje među ljudima.

‒ Ova generacija zauzeće mesta onih koji ne znaju, a misle da sve znaju, što sada samo pričaju o slobodi, ravnopravnosti, poštenju, nepodmitljivosti, nagradi prema radu, o kritici i samokritici. Međutim, te parole izgovaraju oni koji sede u svojim „foteljama“ i bore se samo da ostanu na vlasti, za egzistenciju svoje familije i porodice, i to ne birajući ni način ni sredstva. Ovi naši čvrsti koraci su samo vesnici bolje budućnosti našeg naroda. koji očekuje od nas da se izborimo kako bi naša deca mogla slobodno da misle, da kažu bez straha ono što žele, da uče i studiraju šta hoće, da nikada ne kopaju rovove, da se ne moraju kriti po podrumima slušajući fijuke bombi, da im očeve ne zatvaraju u logore i zatvore. Da svoju krv jedino daju zavodima za transfuziju, da ne budu Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Albanci, Crnogorci, Hercegovci i Bosanci nego Jugosloveni.

Dam, dam… marširala je mladost stručnjaka, humanista, dam, dam… pod plavim jutarnjim nebom Beograda, njihove prestonice. Čvrsto su gazili, uspravni, utegnuti, snagom mladosti obdareni, preplanuli mladići koji su preživeli ratne strahote i koji će umeti da cene slobodu. Oni će svojim primerom međunacionalnu mržnju ostaviti iza sebe kao tragičnu uspomenu na prošlost. Dam, dam, složno su odjekivali čvrsti koraci jedne generacije pogleda uprtih u budućnost koju će stvarati. Možda će uspeti da prebrode strah i da jednom kažu šta misle, da svojim znanjem, humanošću svog poziva leče svoj narod od tragedija koje za sobom ostaviše ratovi. Partijski, neuki političari moraće da ustupe svoja mesta mladima naoružanim znanjem, kulturom i verom u budućnost.

–       Hm, da li ćete moći da marširate složno u korak, rame uz rame, i pored pretnji i sile odozgo? Umeju oni takve da zastrašuju, zatvaraju, da ih muče, maltretiraju. Umeju da podmićuju i da stvaraju potkazivače i poltrone.

–       Ne, ovaj ujednačen i čvrst korak uliva veru da su moja noćašnja razmišljanja i sećanja samo prošlost. Taj čvrst korak impresivan je jer je odraz sloge i discipline i budi nadu u meni da je sada na mene i nas stigao red da se mi, inteligencija ovog naroda, izborimo za drukčiju budućnost.

Posle doručka za vreme cigaret-pauze pojavi se lepi Mile sa svojim osmehom.

–       Kako je bilo, druže doktore?

–       Odlično, druže vodniče, i hvala lepo.

Osvrnuvši se desno i levo reče tišim glasom:

–       Možeš da planiraš uvek izlazak kada sam ja dežuran.

Ne sačekavši Nikolin odgovor udalji se.

–       Da, da, baš si ono malopre lepo razmišljao, prosto sreceparajuće. Iskreno da ti kažem, samo što se nisam – zaplakao. Ha, ha, ha! Možeš uvek da planiraš izlazak, druže doktore. Ha, ha, ha! Tante za bupe, druže doktore! To je podmićivanje. U pitanju je rođakinja koja hoće u srednjomedicinsku školu, bogata, a tupava. No šta mari, kad pored bogatstva ima ona i lepog Mileta. Ima i onih drugih, koji sem pameti ništa nemaju, ali ne mogu da dođu na red jer nemaju lepog Mileta. Um caruje, protekcija svet osvaja – ha, ha, ha…

–       Ti si jedan pakosnik, koji ni u šta ne veruje.

–       Misliš, nisam pod utiskom složnog lekarsko-farmaceutsko-stomatološkog koraka i tvojih nerealnih želja i utisaka. Zaboravi ovo današnje razmišljanje. Biće ti teško, čak i vrlo teško, kad budeš video tvoju generaciju kroz nekoliko godina.

–       Bilo je tužno juče bez tebe, nije imao ko da pojede bećar paprikaš koji je Anica donela. Bacio sam ga jer bi se pokvario na ovoj vrućini. Mogu misliti da ti je bilo lepše i bolje nego sa mnom u našem skrovištu. Nisam te ni čuo kada si se vratio.

–       Nisi ni mogao kada si cele noći hrkao, dragi moj Džingis-kane – nasmeja se Nikola.

–       Samo ti mene tako zovi, pa eto mi nadimka! Ne znam da li sam ti pričao, Anica ima nekog daljeg rođaka pukovnika koji joj je rekao da postoje svi izgledi da se vojska služi samo 9 meseci i da taj predlog može i nas da obuhvati.

–       Ne mogu da verujem. Ispalo bi da smo onda 6 meseci u SOŠ-u i samo tri meseca u vojsci, to jest u trupi. Dakle, vest ti je fantastična, ali nerealna.

–       Videćemo, ja bar volim da verujem. Dobro se Anica setila da potraži rođaka. Izgleda da ima neke veze ovde u Sanitetskoj upravi, pa je obećao da će se zauzeti za mene. Anica mu je dala i tvoje ime, ko zna možda će moći nešto da uradi.

Taman kada je Nikola hteo da se zahvali, morali su u stroj pa na predavanja. Međutim, za vreme predavanja, u pauzama i za vreme ručka, vest se pronela da će se služenje vojske smanjiti na devet meseci. Joca se kleo Nikoli da sem njemu nikom više nije rekao, što bi značilo da su nekim drugim „kanalima“ stigle vesti. Prema tome, verovatno je i vest istinita. Uveče se iza barake skupilo društvo: Joca, Miša, Branko. Diskusija se vodila oko tih devet meseci vojske. Nikola je verovao da je vest ubačena kako bi monotonija bila malo razbijena. Imalo se o čemu pričati, misliti i planove praviti. Brojalo se još nekoliko nedelja, još nekoliko meseci, pa ipak je još dosta ostalo.

Kada je dežurni obišao sobu i ugasio svetlo uz „laku noć, pitomci“, diskusija je nastavljena u mraku. Nikola je u svojim razmišljanjima, slušajući svoje kolege samo jednim uhom, išao mnogo dalje od devet ili jedanaest meseci. Sigurno da bi bio oduševljen ako rok bude tri meseca kraći. No, za njega se postavljalo pitanje obaveznog lekarskog staža.

–       Ako bude služenje vojske tri meseca kraće, biće i lekarski staž, koji mi se delimično priznavao iz vojske, produžen na devet meseci. Ko će ga plaćati na tom stažu? On nije bio ničiji stipendista, a bilo je smešno očekivati od roditelja da još devet meseci živi na njihov račun, uz deset cigareta dnevno i 100 dinara nedeljno za džeparac. Svršeni doktor medicine, baš smešno. Šta sa Vesnom? Dokle treba ona da čeka?

–       Devojku treba isprositi – čuo je on glas onog drugog.

–       Isprositi?

–       Da, isprositi. Šetaš sa njom i, kako se to kaže, vodiš ljubav skoro devet godina. Dokle misliš tako?

–       Gde da stanujemo kada se ni soba nigde ne može naći? Kada se i nađe, treba za stanarinu odvajati skoro tri četvrtine plate. Pa ja nemam ni čestito odelo, samo par košulja i par zakrpljenih gaća. Hm, mladoženja!

Vide pred sobom sliku, prenosi Vesnu preko praga u beloj venčanici.

–       Preko kog praga? Preko praga stana mojih roditelja. Hm, nas petoro u dvosobnom stanu! Divan početak mladog bračnog para. Preko praga Vesninog stana, to jest njenih roditelja, gde već živi Miša sa Dudom?

–       Divota, za početak!

U učionicama i amfiteatrima se ratovalo, razvijala su se pukovska i divizijska previjališta. Čistile su se puške, podmazivale i glačale duge cevi, marširalo se i po 30 kilometara. Dobijali se plikovi na petama i tabanima. Lečili se laki i teški ranjenici „kobajagi“. Raspakivali hirurški instrumenti, lekovi, zavoji – i ponovo pakovali. Moralo se znati i u pola noći gde šta stoji u kom SVK[3] sanduku. Čitale se knjige, učilo se jer su se ispiti približavali. Priče o skraćenju vojnog roka na devet meseci ostale su samo priče. Ali su priče o tome gde će posle završenog SOŠ-a sve više opsedale pitomce. Ništa se nije više naročito događalo. Vojnički život je tekao svojim tokom. Već je i kosa pitomcima porasla, pa su se mogli videti i neki stidljivi razdeljci. Večeri iza barake su se redovno održavale. Diskutovalo se o svemu i svačemu, no najviše o predstojećim ispitima. Lepi Mile i ostali komandni kadar nisu više izgledali kao bauci. Nikola više nikada nije iskoristio vezu za vanredni izlazak u grad, mada je ujak obećao da će sestričina biti primljena u srednjomedicinsku školu.

Joci su brkovi bili sve bujniji i duži. Ličio je na čoveka koji tačno zna šta hoće, kome sve ide već po unapred napravljenoj šemi. Branko je bio miljenik kasarne, uvek dobro raspoložen, večito je pričao viceve. Miša je zaduživao komandni kadar svojim ginekološkim uslugama i imao povlašćeni položaj.

Izlaske u grad su uvek željno očekivali. Ponekad je neko uspeo da pobegne i da bude odsutan po celu noć. Dežurni nisu uspeli nikog da uhvate zahvaljujući drugarstvu i inteligenciji pitomaca. U septembru su počeli ispiti koji su se održavali skoro svakog dana. Polagalo se i učilo, učilo se i polagalo. Niko nije tačno znao kako je prošao na ispitu, nije bilo indeksa, nije bilo ocena. No ipak se moglo osetiti po broju pitanja i licima ispitivača da li se ispit položio ili nije. Ispitivači su bili blagi, tražili da se znaju činjenice. Ponekad, kada zapne, čak su i pomagali.

Najzad je osvanuo i dugo očekivani dan. Pitomci su bili budni pre nego što ih je dežurni počeo buditi, neki su već bili obrijani i obučeni. Nije bilo gimnastike. Žurnim korakom su otišli na doručak. Nije se čuo nikakav razgovor, svako je bio zadubljen u svoje misli jer je znao da će danas biti saopšten rezultat ispita, da će se podeliti objave za put i da će već posle podne autobusi i vozovi prevoziti novopečene vojne lekare u garnizone širom Jugoslavije.

Svako je otprilike znao da li je položio ispite ili nije. Međutim, kakav je vojni raspored dobio, to nije znao čak ni onaj koji je imao sve veze i sve uslove da ostane u Beogradu. Komandni kadar je bio nasmejan. Pravili su viceve na račun pitomaca, jer je svako od njih znao koliko su njihovi, sada već bivši, pitomci uzbuđeni i nervozni.

Posle doručka i komande „voljno“, u kasarni su se pitomci razmileli po dvorištu. Svako je želeo da ostane sam sa svojim mislima. Uobičajenog žagora nije bilo, a kamoli smeha. Joca je pušio cigaretu za cigaretom. Brkovi su mu bili opušteni, a pogled mu je prelazio sa jedne na drugu cokulu kao da traži neku mrlju na njima kako bi imao razloga da ih svuče i da ih počne čistiti njegovom tehnikom – pljuni, pa će da se sija. Nikola ga je sa osmehom posmatrao, naročito gledajući u ruke budućeg psihijatra, koje su primetno podrhtavale. Prebacio je pogled na Mišu, koji se tek sada pojavio, jer ga cele noći nigde nije bilo. Dežurni ga je zapisao, pošto mu je krevet bio prazan. Svi su se brinuli znajući da, kad Miši nešto sine kroz glavu, on to i učini ne razmišljajući o posledicama.

Nikola mu priđe.

–       Gde si bio? Zar nisi mogao da sačekaš ovu poslednju noć, pa da onda počneš da praviš ekscese?

–       Opet se ti bez potrebe brineš. Lumpovali smo nas nekoliko sa drugovima iz komande. Pogledaj ih samo, još su svi pod gasom.

U tom se ču komanda i poče postrojavanje po četama. Čekalo se u stroju, čekalo, a onda odjeknu komanda da pitomci predaju svoje jastuke. Branko je nosio jastuk smejući se i dobacujući Nikoli:

–       Ako ovi produže da nas postrojavaju za ćebe, pa za čaršave i dušeke, do 12 sati nećemo biti gotovi.

Branko je bio u pravu. Tačno su se tako odvijale stvari. Komande su odjekivale. Pitomci su se postrojavali, pa su odlazili, uzimali deo po deo posteljine, čekali na red da predaju, razduže se, potpišu spisak. Nervoza je rasla. Počelo je pozajmljivanje cigareta, jer su rezerve počele da nestaju. Branko gurnu Nikolu i sa mangupskim osmehom upita:

–       Druže vodniče, da li znate zašto vojnik nosi opasač? – Uživao je, pošto Nikola nije znao.

–       Džabe vam ta oficirska škola, kada to ne znate! Vojnik nosi opasač da ne prsne od zajebavanja – izrecitova Branko, uživajući u svom vicu koji je danas sto posto bio tačan.

Opet stroj, no ovog puta se pojavio komandant škole. Održao im je kratak govor, pa opet dobiše voljno. Opet ništa! Nervoza je rasla, više niko nije znao zbog čega ih postrojavaju i kada će se ovo mučenje završiti. Konačno su se pojavili četni komandiri i svako je osetio da sada stvarno počinje.

Posle postrojavanja, svaki pitomac je bio pozvan po imenu i prezimenu, prilazio komandiru koji mu je čestitao uspeh u školi predavši mu zlatno „V“ – oznaku mlađeg vodnika, koju će kasnije prišiti i nositi na levoj ruci.

–       Opet ništa ne znamo, gde ćemo. Šta li će još da izmisle kako bi nas držali u neizvesnosti?

Mrmljao je Joca vraćajući se u stroj. Nikola je ćutao. Osećao se nekako umorno, bilo mu je sada svejedno. Uskoro se uverio da je mašta komandnog kadra neizmerna. Postrojili su ih opet da prime zlatne zmije, oznake vojnog lekara koje treba da zamene ukrštene mačeve. Posle su ih opet postrojili da bi primili prvu vodničku platu. To je trajalo i trajalo – dok je svako dobio novac, dok su ga našli u spisku, pa dok se potpisao. Opet pauza, opet pušenje, opet stroj i odjednom Nikola ču:

–       Pitomac Adamović, Aleksandar – vojna pošta 1751/50, Banja Luka.

–       Uh, a ja sam na kraju abecede.

Divić, Jovan – vojnu poštu Vrbas. Branko dobi Belu Crkvu, ni to nije bilo loše. Miša – Beograd, Nižu vojnu akademiju.

–       Gospodin šurak, alal vera! – pomisli u sebi.

Konačno ču svoje prezime i uz njega vojnu poštu Beli Potok.

–       Beli Potok? Gde mu to beše? Makedonija mora biti. Nije tako loše. Taj kraj Jugoslavije nisam ni video.

Počele su da se dele objave za put i novac za voznu kartu. Svi su odahnuli. Sada je bar svako znao gde će. Neko je bio tužan, neko veseo, ali po žagoru glasova i smehu izgledalo je da je napetosti nestalo. Počelo je opraštanje, međusobno i sa starešinama. Nikola je prišao svom vodniku Bambusu i požalio se da nije dobio objavu za put ni novac.

–       Druže vodniče, objava ti ne treba, a ako ti treba dve banke za autobus, daću ti ja.

–       Dve banke za autobus? – ponovi začuđeni Nikola.

–       Beli potok ti je ispod Avale, Beograd, zar i tome mora stariji vodnik da te uči?

Nikola se zbunjeno oprosti od svih, još uvek ne verujući.

–       Beograd, dobio sam Beograd. Znači, ostajem. Kako meni da upadne ta kašika u med?! Kako li će se samo Vesna radovati!

Branko, Miša i Joca čekali su ga na izlazu iz SOŠ-a.

–       Tako ti, nemaš nikoga, nemaš nikakvih veza, a ono Beli Potok! – zagrajaše u glas.

–       Momci, meni stvarno ništa nije jasno. No, kako vidim, ni vi niste loše prošli.

Četiri sanitetska vodnika jugoslovenske armije krenuše u pravcu svojih kuća. Senegalac na izlazu lupi cokulama pozdravljajući ih. Sva četvorica se okrenuše, misleći da je iza njih neko od oficira, ali nikog nije bilo. Zaboravili su da se na rukavima zlatilo jedno V, što je značilo vodnik. Nasmejaše se, otpozdravljajući prvi put, jer su do sada uvek oni prvi pozdravljali.

 

0 3 / 0 3

Sutra rano ujutro čekao je autobus sanitetski mlađi vodnik Nikola Vajnberg. Još uvek se čudio kako se to njemu desilo da ostane u Beogradu. Zar je moguće da je lepi Mile stvarno imao neki uticaj? Uspesi na ispitima nisu bili tako briljantni, a ni to nije bilo primarno pri raspoređivanju. Možda se desilo i slučajno, mada u slučaj nije verovao.

Grad se budio. Stizali su autobusi sa raznih krajeva i dovozili radnike i službenike, koji su još sanjivi izlazili i žurili da ne zakasne na posao. Nekoliko vojnika prošlo je pored Nikole pozdravljajući ga. On je sa osmehom nonšalantno otpozdravljao, kao da čitavog života ništa drugo nije radio. Osećao se prijatno jer sada u vojnoj hijerarhiji nešto predstavlja.

–       Hm, izgleda da to meni godi?

–       Kome to, vodniče, ne godi?

Začudilo ga je, nije nikada do sada imao takav osećaj. Čak mu se učinilo da nekako stalno okreće svoju desnu ruku, na kojoj je sijao zlatni vodnički čin, da bi ga svi videli. Činilo mu se da ljudi u prolazu zagledaju dve zlatne zmije, oznake saniteta. Kao da im je u očima čitao neko interesovanje i poštovanje. Odmahnuvši rukom, sam se sebi nasmeja:

–       Eto, šta od čoveka učini prvi „čvarak“3! Ako ovako produžim, počeću da uobražavam kako sam stvarno postao neko i nešto, i uskoro ću početi da izgledam kao lepi Mile.

Autobus stiže. Nekoliko žena i muškaraca uđe u njega. Nikola je uvek propuštao starije da uđu pre njega, pa je i sada želeo da uđe zadnji, ali začu glas konduktera:

–       Požurite, druže vodniče, krećemo.

On se osvrnu i vide iza sebe desetak vojnika koji su strpljivo čekali da on prvi uđe.

–       Čvarak, sve zbog čvarka.

Uskoči u autobus i sede na stolicu pokraj prozora. Grad se budio, pored autobusa su promicala seljačka kola puna paprika i paradajza, jabuka, krušaka i grožđa. Žurilo se na pijacu. Poneke čeze nosile su mleko u velikim aluminijumskim kantama. Čuo se zvuk konjskih kopita po kaldrmi. Bešumni gumeni točkovi su se okretali, pa samo zvuk kopita uđe kroz otvoren prozor autobusa i podseti Nikolu na detinjstvo, na njihovog mlekadžiju Miloicu, koji im je godinama donosio mleko i svake godine bio položajnik za Božić[4]. Miloica ga je ponekad uzimao i stavljao na konja ili u čeze dajući mu dizgine u ruke, kao da on, Nikola, pripazi na konja dok on raznosi mleko po kućama. Znao bi Miloica da donese ponekad trešnje i višnje, prve jabuke i kruške, prvu lubenicu ili da od pruta izdelje Nikoli pištaljku. Baka bi ga kao grdila što mazi Nikolu, koji sve ima, pa bi mu tutnula neki dinar da mu se nađe. Miloica se nećkao, nije hteo novac. Hteo je on da učini Nikoli. Ima i on jednog takvog kod kuće, pa neka se deca raduju, „nek imaju dok se ima“. Mada onako mali nije shvatio na šta Miloica cilja, kasnije, za vreme rata i okupacije, pa i posle rata, shvatio je dobro to Miloičino – nek imaju dok se ima.

Za vreme okupacije brzo nestade Miloice, Nemci mu rekviriraše konja. Posle rata pojavio se „Gramlek“[5].Nestadoše udari konjskih kopita u ranim jutarnjim časovima, nestali su Miloica i njegovi mali pokloni gradskoj deci, nestade onog prisnog odnosa sela i grada. Čekalo se na mleko pred prodavnicom Gramleka u redovima, a neki su odlazili i praznih ruku kada mleka ponestane. Pored prozora protutnja baš jedan kamion u kome su se truckale flaše sa mlekom.

Autobus krete Avalskim drumom. Sveži jutarnji vazduh prepun mirisa hrizantema i uvelog lišća ispuni autobus. Male vile sa lepim baštama jesenjeg cveća prolazile su pored prozora autobusa. Put natkriven krošnjama drveća sa žutocrvenim jesenjim lišćem, račvao se od kafane „Kovač“ prema Beogradu u dva kraka između kojih su se nalazili travnjaci, te je taj deo Beograda još uvek ličio na neku vazdušnu banju, a ne na deo velegrada. Tim širokim putem se nekada šetalo. Saobraćaj je, naročito u večernjim časovima, bio redak. Ljudi bi sedeli pred svojim kućama na klupama i uživali u noćima punim mesečine i opojnog mirisa zalivenog cveća po baštama.

Nikola je često tuda išao u posetu nekim očevim prijateljima, a kasnije se šetao sa Vesnom. Ponekad, kada bi bio pun mesec, taj put mu je ličio na srebrnu reku po kojoj se moglo hodati, maštati ili pričati o ljubavi.

Nedeljom se ovakvim autobusima išlo na Avalu na celodnevni izlet. Majke bi svakome pripremile po neki sendvič i čuturicu vode. Nosilo bi se i poneko ćebe da ima na šta da se sedne i prostre za ručak. Nosio bi se i fudbal ili badminton. Kasnije fudbal i badminton više nisu nosili. Na Avalu se išlo udvoje, uz ćebe i sendviče. Avala je bila velika, prepuna šume u kojoj se moglo provesti ceo dan, a da nikoga ne vidiš.

„Beli Potok“, začu Nikola konduktera. Sišavši iz autobusa, krete putem prema selu. Ubrzo vide vojnu stražarnicu i spuštenu rampu. Vojnik pozdravi mlađeg vodnika i pozvoni za razvodnika straže, koji ga odvede do komandanta. Nikola zateže koporan i uđe u manju prostoriju, u kojoj je za jednostavnim pisaćim stolom sedeo naočit oficir srednjih godina, sa epoletama na kojima su bile oznake pukovnika. Čitao je Politiku[6].

–       Druže pukovniče, sanitetski vodnik Nikola Vajnberg javlja se na dužnost.

Pukovnik pažljivo sklopi Politiku, odmeri vodnika od glave do pete, usta i pruži mu ruku.

–       Pukovnik Prelević. Sedite, druže doktore. Juče su mi javili da danas dolazite. Malo sam se začudio, jer ovde stvarno za vas nema posla. Ovde je prateća četa od 100 vojnika i nekoliko oficira. Imamo još desetak daktilografkinja. Možda zbog njih, one nam često pobolevaju? Ostali se retko javljaju na lekarski. Ovde su veliki magacini RR[7], koje mi čuvamo. Prekoputa moje barake nalazi se baraka odeljenja za vezu i tu je jedna prostorija u kojoj se nalazi ambulanta sa jednim bolničarem – zlu ne trebalo. Smestite se tu, druže doktore, pa ćemo videti.

Nikola se podiže. Razgovor je bio završen. Dobivši dozvolu da može da ide, pozdravi pukovnika i izađe iz njegove kancelarije. Pred vratima ga je čekao bolničar, koji ga odvede u susednu baraku, pred čijim vratima su ga čekali vezisti. Lupnuše cokule, vezisti se ukrutiše.

–       Druže vodniče, dozvolite da vam predstavim…

Nikola primi raport, otpozdravi i predstavi se mladim vezistima. Izvadivši kutiju sa cigaretama, ponudi ih. Posedaše, a bolničar nevoljno, sa snebivanjem pogleda u svog šefa pa promuca:

–       Druže vodniče, ako dozvolite, mogu da skuvam kafu na primusu za kuvanje špriceva. Mi tako delimo baraku pa i materijalna sredstva. Sanitet pomaže vezi a veza sanitetu.

–       Samo izvolite, pokušajte da živite isto kao da nisam stigao, dok se ja malo ne snađem, pa ćemo se dogovoriti.

Razgovor započe, vojnički: ko je odakle, koliko još ima da služi vojsku. Nikola je saznao uz kafu, koja u međuvremenu stiže, da svi žive kao jedna dobra i složna porodica, da je pukovnik dobar čovek, da su oficiri ljudi na svom mestu i traže ono što se mora, a ne više, da do sada nisu imali lekara, da su manje-više svi zdravi. Popivši kafu, Nikola pregleda ambulantu. Bolničar je sve držao u najboljem redu. Iz knjige bolesnih vide da stvarno nema posla za jednog doktora. Zajedno sa bolničarem obiđe spavaonice vojnika, kuhinju, toalete, umivaonicu i krug kasarne, koga su vojnici pretvorili u mali park – zasadili cveće, napravili staze oivičene okrečenim kamenjem. Na kraju zapita bolničara gde će on da se smesti.

–       Druže vodniče, druge prostorije osim ambulante nemamo. Ja spavam zajedno sa vojnicima, a vama sam stavio čistu posteljinu, pa vi, izvolite, odmorite se.

Nikola ga pogleda ispod oka nepoverljivo.

–       Da li se on to sa mnom izmotava? Ništa mi nije jasno. Prateći vod? Beograd u blizini sa garnizonskom ambulantom i bolnicom! Neću valjda ceo ostatak vojske provesti u Belom Potoku ništa ne radeći?

Uđe u ambulantu i sede za sto. Zapali cigaretu i priđe prozoru. Prozor barake bio je okrenut podnožju Avale. Kao neki veliki tepih sastavljen od raznobojnih parčića protezale su se njive, zabrani i pašnjaci. Na toplom jesenjem suncu seljaci su radili na polju. Tamnozelena boja označavala je podnožje Avale. Ona je bila u senci i odudarala od jarko osvetljenih njiva. Od sredine pa prema vrhu Avala je menjala svoj izgled. Žutozelena boja je mestimično prelazila u boju rđe. Oblaci, koji su povremeno zaklanjali sunce, igrali su se zracima što su čas padali na raznobojni tepih njiva i potencirali jednu od boja, braon ili zelenu, da bi za čas ostavili njive u senci osvetljavajući brdo i šumu i penjući se od podnožja prema vrhu. Naslonivši se na prozor, Nikola je pratio ovu igru svetlosti uživajući njoj. U jednom trenutku oblaka nestade i sunce svojim punim sjajem obasja celu Avalu na čijem vrhu zablista grob Neznanog junaka. Nikola se osmehnu i primače ruku čelu da pozdravi nepoznatog, koji tamo gore počivaše u miru i koga u tom „miru“ uznemiravaju sve strane delegacije i državnici koji pri dolasku u Beograd polažu vence uz uobičajene vojne počasti.

Kada je sa Vesnom odlazio na Avalu, skoro su uvek obilazili spomenik i uživali u toploti mermera sedeći na njegovim stepenasto poređanim blokovima, diveći se pogledu koji se pružao prema valovitoj Šumadiji. Kada je bilo potpuno vedro, videla se Sava i deo Srema sa Fruškom gorom. Nije nikada sanjao da će u uniformi sanitetskog mlađeg vodnika iz jednog potpuno drugog ugla gledati ovaj spomenik. Seti se jedne ratne reportaže o Crvenoj armiji, koja je zajedno sa borcima Narodnooslobodilačke vojske osvajala Beograd.

Nemci su se utvrdili na vrhu Avale, u blizini spomenika, i tako dominirali celom okolinom. Mladi sovjetski artiljerac dobio je zaduženje od svog komandanta da „skine“ tu grupu koja je već dosta zla nanela sovjetskim vojnicima. Nemci su ih prikovali za zemlju mitraljezom i minobacačkom vatrom i dalje se nije moglo. Sovjetski vojnik, postavivši svoj artiljerijski „divizion“ možda baš ovde negde u blizini – pomisli Nikola – počeo je da tuče nemačko uporište. Uperivši svoj dogled prema vrhu brda ugleda neku građevinu, koja ga u prvom trenutku podseti na sarkofag. Arhitekta u uniformi artiljerijskog oficira (pred rat je završio arhitekturu u Lenjingradu) dade koordinate svojim artiljercima, pa ponovo uperi dogled prema onom čudnom objektu, osluškujući svoje podređene koji su uzvikivali da su spremni za paljbu. U trenutku kada je uzviknuo: „Agonj“, dok su granate sa pretećim zviždukom letele prema objektu, shvati na šta ga je podsećao sarkofag. To je bio jedan od najlepših spomenika čuvenog vajara Meštrovića! U trenutku kada su dve granate okrznule spomenik, ugleda pred sobom lik karijatida koje su na svojim glavama držale krov sarkofaga. Brzo spusti dogled, okrenu se svojim artiljercima, koji su čekali komandu pored napunjenih topova da sravne prostor oko sarkofaga sa zemljom. Ne, on nije mogao da izda tu komandu, a znao je da će možda pod ratni sud. Na brzinu objasni svojim artiljercima šta taj spomenik znači za srpski narod i za umetnost u svetu. Javiše se dobrovoljci i krenuše kroz šumu prema vrhu. Bombama i automatima raščistiše vrh Avale i zauzevši spomenik istakoše na njemu crvenu zastavu.

Podvig artiljerca – arhitekte proču se i na njegove grudi stavi maršal Tito odlikovanje, zahvalnosti ratniku koji nije bio samo to. Oštećenja od tih prvoispaljenih zrna dugo su ostali na spomeniku. Mnogi posetioci i ugledni gosti nisu znali za ovaj događa. Nikola bi pri svakoj poseti spomeniku, sedeći na toplom mermeru i gledajući lepotu Šumadije sa tog uzvišenja, okrznuo pogledom oštećena mesta na sarkofagu, osećajući toplu zahvalnost prema ljudima koji ne ispališe svoje već napunjene topove.

Kucanje na vratima trgnu Nikolu iz razmišljanja.

–       Ručak, druže vodniče.

Videlo se po većoj količini masti u vojničkoj porciji da je kuvar svoju prvu kazansku kašiku odvojio za novodošavšeg.

–       Ako ovako produže da me maze, uskoro će mi biti tesna uniforma. Šta mi ostaje posle ručka nego da odspavam partiju.

Opet ga pritisnu neraspoloženje. Znao je on da uvek sebi nađe posla. Poneo je dosta knjiga. Moraće sa pukovnikom da se dogovori o svom radnom vremenu. Pokušaće sutra da ode do garnizonske ambulante i vidi ko mu je pretpostavljeni, pa da se i sa njim o svemu dogovori. Ovo je ipak neverovatno. Jedan lekar na 100 vojnika, pa takvih normi nema ni u Americi. Zapalivši cigaretu posle ručka, skinu cokule i izvali se na krevet. Posle one gužve u SOŠ-u bila mu je skoro neprijatna tišina koja je ovde vladala kao da su se svi kretali na prstima. Mora da je bio zadremao, jer, kada je otvorio oči, vide bolničara koji je stajao pored kreveta.

–       Traži vas drug pukovnik.

–       Ipak se nešto događa – pomisli šnirajući na brzinu svoje cokule.

Zateče pukovnika pred barakom.

–       Druže vodniče, zaboravio sam da vam jutros nešto predložim. Mislim da nema nikakve svrhe da spavate ovde. Ja, inače, svako poslepodne idem za Beograd, a ujutro dolazi džip po mene. Stanujem u Dušanovoj ulici. Gde vi stanujete?

–       U Kosovskoj, druže pukovniče.

–       Odlično! Onda ćemo zajedno, ja ću svako jutro dolaziti po vas.

Džip je u tom trenutku stigao pred njih. Nikola ostavi bolničaru broj svog telefona. Vozili su se ćutke.

–       Nešto ste mi neraspoloženi, vodniče? Ja sam mislio da će vam se kod nas dopasti. Koliko sam ja upoznat sa problemom vas sanitetlija, svi biste vi rado ostali u Beogradu. Video sam iz vaših dokumenata da ste još i Beograđanin.

–       Nisam neraspoložen, nego sam malo zbunjen. Nisam očekivao sve ovo! Pre svega jedinicu u blizini Beograda, pa ovaj vaš predlog da svakog dana mogu sa vama. Spavanje kod kuće! U SOŠ-u su nas plašili aktivnim vojnim lekarima, brojnim pregledima, a ono ispade da sam sam sebi gazda i da imam 100 zdravih vojnika, jednog pukovnika i deset daktilografkinja.

–       Polako, vodniče. Izgleda da vas u vašoj školi nisu osnovnim stvarima naučili. To što ste nabrojali imate danas. U vojsci postoji samo danas, a ko zna šta će biti sutra i gde ćete biti sutra. Pre godinu dana poslali su nam isto tako jednog vodnika stažera. Taman smo čoveka upoznali, sprijateljili se, a on dobi prekomandu i ode u Kovin. Imam utisak da je i ovaj vaš raspored samo privremen. No nećemo o tome, uživajte dok za to imate priliku.

Svakog jutra u sedam sati čekao je džip Nikolu pred kućom. Zatim su išli po pukovnika, pa u Beli Potok. Oko 14 časova ponovo u džip, pa kući. Načelnik saniteta u garnizonskoj ambulanti, pod koju je spadala i Nikolina vojna pošta, sumnjičavo je gledao Nikolu. Nije mu bilo jasno šta će doktor u onako maloj jedinici. Obećao je da će se raspitati i da će pokušati da ga prebaci u ambulantu. Raspitao se. Tačno deset dana po Nikolinom prvom dolasku u Beli Potok, baš pred odlazak džipom za Beograd, telefonom mu je saopšteno da se sutra ujutro mora javiti načelniku saniteta u Kovinu.

–       Rekoh vam, doktore, da se ne brinete. Radićete vi već tamo i dan i noć. Obistinila se moja pretpostavka, znači ipak Kovin – inžinjerija. Čuvajte se doktore, inžinjerija gradi put i nije u Kovinu. Svi su na terenu, grade Ibarsku magistralu. Opet ćete imati u kasarni malo posla. Mislim da je tamo sada samo jedna manja jedinica i deo komandnog kadra. Znam načelnika saniteta, drugovi smo iz gimnazije. Dobar je čovek, od njega sam i čuo da glavni problem za vas doktore nisu vojnici, nego supruge oficira koji su na terenu, a njih je mnogo. Ima ih i jako zgodnih, opsedaju doktore.

Nikola se zahvali pukovniku na ljubaznosti, jedva stiže da se na brzinu oprosti od Vesne i roditelja i već ga je rasklimani autobus vozio preko Pančevačkog mosta ka Kovinu.

Na Pančevačkoj autobuskoj stanici uđe zgodan, visok poručnik, pa videvši slobodno mesto pored Nikole sede.

–       Novi doktor – stažer? Daj da se upoznamo, ja sam poručnik Uzelac. Čim sam vam video oznake, znao sam da ste naš novi doktor. Moj prijatelj Kolja čeka vas kao ozeblo sunce. Već je trebalo da ode kući, to jest da se demobiliše, ali ne može jer je doktor kapetan Ivić na bolovanju, pa je ceo sanitet na Kolji. Nije što mi je prijatelj, obojica smo iz južne Srbije, ali je stvarno laf i dobar doktor. Ih, što će se obradovati kada vas bude video!

Autobus se jedva kretao kroz blato i rupe u koje su mu točkovi upadali. Tresao se, škripao, izgledalo je da će se svakog minuta raspasti i istresti svoje putnike u to gusto i lepljivo banatsko blato. Put koji je vodio iz Pančeva preko Bavaništa u Kovin još od pre rata nije bio popravljan, pa se po njemu jedva vozilo 20 km/h. Kada je padala ovakva sitna jesenja kiša, a padala je već danima, onda su oranice pored puta bile suvlje i prolaznije od puta. Mada je Kovin bio svega 50 km od Beograda, putovanje do njega moglo je da traje i tri sata, u zavisnosti od gužve na Pančevačkom mostu. Prolazan je bio samo jedan krak, jer je most bio u popravci, a blato i rupe su usporavale kretanje autobusa.

Poručnik je pričao i pričao, Nikola ga je upola čuo a upola nije, zbog motora koji je huktao i brujao i autobusa koji se naginjao čas na jednu i čas na drugu stranu. Bilo mu je hladno. Na sebi je imao još letnju uniformu, a uz nju šinjel nije sledovao. Dobijala se 15. oktobra zimska uniforma i šinjel, a do tog doba ćuti i trpi. Kišne kabanice su dobijali samo vojnici za vreme straže i kada su u patroli. S vremena na vreme bacao je pogled kroz prozor, napolju se ništa nije videlo. „Mrak gust kao testo“, seti se izreke.

–       Je l’ vi znate, doktore, gde treba da siđete?

–       Pojma nemam. Zar je Kovin toliko veliki da ima više stanica?

–       Ha, ha, dobro je što se na mene naišli. Mogu da zamislim kako biste izgledali kada biste od Kovinske autobuske stanice morali u kasarnu, ha, ha, i to još po ovom vremenu! Kovin je prava selendra, mada ga ubrajaju u varošicu. Sa jednog kraja do drugog ima čitavih 8 kilometara. Kasarna je skoro dva kilometra od prvih kovinskih kuća. Sada zamislite koji biste vi put morali da pređete po kiši i blatu sa velikim koferom. Sreća što mene nađoste. Mora se šoferu reći da zaustavi pred kasarnom.

Uzelac usta, progura se do šofera, pa vraćajući se nazad sede i odmah nastavi:

–       Imam jednu molbu, doktore. Moja žena, znate, već smo pet godina u braku. Dobra je, lepa je, pazimo se, ali nikako da ostane u drugom stanju. Molio sam i Kolju. On je pokušavao, pa ništa. Možda je to zato što sam ja skoro stalno na terenu. Pa ako biste vi videli sa njim… A možda vi znate neke druge, nove lekove. Dajte, učinite nešto, neće to biti zabadava…

Nastavio bi poručnik Uzelac svoju priču, ali autobus naglo zakoči i stade.

–       Tu smo, druže doktore. Samo vi siđite, a ja ću da vam dodam kofer.

Autobus, uz huku, buku i škripu, krenu i nestade u pomrčini i Nikola ostade u skoro potpunom mraku. Kiša je pljuštala, i tek kada su mu se navikle oči na mrak, ugleda tačno preko puta sebe jednu jedinu škiljavu sijalicu, koja je kroz kišnu zavesu osvetljavala stražarnicu. Više je čuo nego video vojnika šćućurenog u stražarnici. Teško izvlačeći cokule iz blata, upadajući u bare pa opet u blato, stiže pred stražarnicu.

Predstavljanje dežurnom oficiru se završi brzo. Jedan vojnik mu ponese kofer, pa krenuše neosvetljenom stazom prema ambulanti. Sijalice su slabo osvetljavale okolinu, kiša je pljuštala tako da se ništa više nije moglo videti osim bele popločane staze, kojoj kao da nije bilo kraja. Uniforma je bila već skroz mokra i Nikola je osećao kako mu se kapljice hladne kiše slivaju niz leđa. Još su uvek išli. Vojnik, koji je nosio težak kofer, podiže ga na rame jer su ga zabolele ruke, ali stazi nikako nije bilo kraja. Najzad iz mraka izroni jedna dobro osvetljena bela, velika zgrada. Još nekoliko stepenica i hladno prinudno tuširanje prestade. Vojnik otvori dvokrilna staklena vrata i Nikola uđe u osvetljen trem sa nekoliko vrata, mahinalno skide šajkaču istrese je od vode i maramicom obrisa lice.

–       Druže vodniče, dežurni sanitetski razvodnik Hrnjak, Jože! Izvolite ovuda.

Velika prostorija sa parketom uglačanim skoro kao kod kuće. Nikola pogleda u svoje blatnjave cokule sa kojih se cedila voda.

–       Mama Katarina bi sada dobila nervni slom kada bi videla vodu i blato na ovako izglancanom parketu.

–       Druže vodniče, izvolite papuče.

–       Pročitao me je. Ovo je nešto kao kod kuće, samo niko ne grdi, bar ne za sada.

Svlačeći cokule, opazio je lepe staklene ormane u kojima su bili uredno poređani lekovi i zavojni materijal, zatim ambulantni sto za preglede sa ginekološkim dodacima. Tu je bio i pokretni sto sa dezinfekcionim sredstvima, rukavicama, sterilnim „dobošima“ raznih veličina koji su se sijali.

–       Hm, ginekološki sto za vojnike ili za oficire?

–       Druže vodniče, ovdje vam je vojnička bolesnička pižama i mantil. Izvolite, presvucite se i dajte mi vašu uniformu. Ako pođete sa mnom, u kupatilu ima vruće vode, možete da se istuširate. Uniformu ćemo vam osušiti i ispeglati do sutra ujutro.

–       Hvala, Jože. Reci mi gde su ostali.

–       Drug vodnik je u kućnoj posjeti, a ostali bolničari su na večeri. Dok se vi uredite, vratiće se svi. Za vas sam već naručio večeru.

–       Ti, Jože, na sve misliš.

–       Služimo narodu, druže vodniče!

Ukruti se Jože. Tresak cokula izosta, jer je na nogama imao filcane naglavke. Mali, dežmekast, crvenokos sa krupnim pegama po licu i malim sitnim očima, dobroćudno je gledao i istovremeno odmeravao i procenjivao ovu novodošavšu vodničku zverčicu.

–       Šta si u civilu, Jože?

–       Kasapin, druže vodniče. Dozvolite da vas povedem na šurenje, oprostite, na tuširanje, dok se ne ohladi voda u kazanu.

–       Odakle si, Jože? – jedva uspevajući da ne prsne u smeh zbog „šurenja“, upita ozbiljno Nikola.

–       Iz okolice Zagreba, druže vodniče. Moj tetak ima tamo veliku kuću i mesnicu.

Vruća voda i tuširanje stvarno su prijali. Obukavši pižamu i mantil od plavog, prugastog materijala, Nikola izađe iz kupatila. Jože ga je čekao u hodniku.

–       Druže vodniče, ovdje je vaša soba. Stavio sam vam u nju kofer i večeru. Nazdravlje vam kupanje i prijatna večera. Ako dozvolite, htio bih da vas zamolim u ime nas i ostalih bolničara da dođete do ambulante, gdje vas čekaju svi bolničari da vam se prikažu.

–       U ime vas i ostalih saopšti da odmah posle večere dolazim. – odgovori mu Nikola u istom stilu, jedva se uzdržavajući da ne prasne u smeh.

Soba je bila velika, sa lepim vojničkim krevetom, već nameštenim za spavanje, pisaćim stolom i jednim limenim ormanom. Trokrilni veliki prozor imao je žute spuštene roletne. Prišavši prozoru, on odiže jednu roletnu, ugleda noć crnu kao ugalj. Ništa se nije videlo. Staklo je bilo zamagljeno, čulo se bubnjanje kiše koja je i dalje pljuštala. Raspakovavši ono malo stvari a više knjiga, progutavši nekoliko zalogaja đuveča sa geršlom koja je krckala pod zubima, popivši već hladan čaj iz limene šolje, Nikola reši da ode kod „nas i ostalih“, kako to reče Jože.

Šest bolničara je sa interesovanjem posmatralo mladog vodnika u bolesničkoj pižami i mantilu. Cigarete su zapaljene i obaveštenja su počela. Komandant je potpukovnik, Slovenac, „mnogo fini čovek“, retko ga viđaju. Kapetan Tošić je opasan, „sve vidi i sve čuje“, ali se samo smeška i nikada ne znaš šta ti misli dok ne osetiš. „Odlična karakteristika za KOS[8] oficira“, pomisli Nikola. Načelnik saniteta, kapetan Ivić, mnogo dobar čovek, ne ume da se naljuti, poznaje vojnika u dušu, ne možeš da mu podvališ. Nije često ovde nego je sa jedinicom na terenu – grade Ibarsku magistralu. Ima probleme u braku, sada je na bolovanju, pa „siromah vodnik“, koji je još pre dve nedelje trebalo da bude demobilisan, još uvek čeka zamenu, to jest Nikolu.

–       Izgubio svaku nadu, druže vodniče, a mi se kladili da ćete vi danas doći u flašu rakije i ćevapčiće za sve nas!

–       Drug vodnik je zlato od čoveka. Naradio se za dva doktora odjednom. Ništa mu nije teško, pogubi noge jureći po kućnim posetama, danonoćno.

–       Pre neki dan je upao u rupu sa biciklom i slomio ga, pa sada, dok se drugi ne trebuje, ima peške da se ide. Nije šala. Neke oficirske porodice stanuju na onoj drugoj strani Kovina, ima tu i čitavih 5 kilometara do tamo i 5 nazad, a kiša, blato, a doći će sneg i mraz.

–       Pa, zar nema sanitetskih kola ili neki džip?

–       Ima, sve ima, ali ne da kapetan Tošić. Kaže: „Ako, majku im doktorsku, neka vide šta je vojska“. U stvari, mnogo je ljubomoran što doktore jure lepe žene.

–       Čekajte momci, kako to doktore jure… – kao čudeći se i ne verujući upita Nikola.

Na časak nastade tišina, svi oboriše pogled.

–       No, šta je sada, što ste odjednom tako ćutljivi?

–       Pa šta da kažemo čoveku? To jest, izvinite, druže vodniče. Pa mi nismo mnogo školovani, sa sela smo, ali znamo i mi šta je bolest, a šta je onako… – poče Joža, pa stade.

–       Šta je to onako? Misliš – izmotavaju se, nije im ništa.

–       Ma jes’ im je nešto… Samo, kada me kapetan ili vodnik pošalju da im dam injekciju… ih, kakvi šlafroci, pa kakav donji veš! Pa onda umilno počnu: „Pero, hoćeš li kafu“, pa slatko, uh! A ja neću ni kafu ni slatko, samo što pre da pobegnem da mi ne padne mrak na oči, jer šta ako se dozna? Drugovi oficiri i podoficiri nose pištolje koji su puni, a ako i ne pucaju, vojnika za čas pošalju pod vojni sud, pa zatvor ne gine.

Uskoči u razgovor Pera, lep, stasit bolničar izrazito crnih brkova „ala Staljin“.

–       Ne preteruj, Pero. Dugo si već u vojsci, pa kada vidiš lep donji veš, tebi se svašta pričinjava.

–       Ne pričinjava mi se, druže vodniče! Evo, videćete, samo nek se pročuje da ste stigli. Počeće defile, ima ova naša čekaonica da zamiriše kao cvetna bašta. Ma, presecite me gde sam najtanji ako svi mogući parfemi ne nadjačaju naše lizole i formaline.

Poče opet smeh, a Nikola shvati da ovakav razgovor treba prekinuti.

–       Nema nam vodnika iz kućne posete?

Na to se prolomi još jači smeh, pa pošto je shvatio da je ponovo podstakao istu temu, osta ozbiljan kao da nije shvatio zašto se smeju.

–       Dajte da se dogovorimo. Kada vodnik stigne, recite mu da sam se javio telefonom i da zbog porodičnih razloga dolazim tek iduće nedelje. Vidim da ovde imate stacionar od 20 kreveta za bolesne. Recite mu da ste večeras primili jednog oficira koji ima visoku temperaturu i da ste ga izolovali i stavili ga u moju sobu, pa ga pošaljite kod mene. Hvala vama na razgovoru, idemo na spavanje. Dežurni, kakav je kućni red?

–       Dizanje u 4h, pregled od 4:30h do 6:30h, od 6:30h do 7:30h vizita u stacionaru. Oficirske porodice dolaze od 8 do 11h. Od 11h obilazak kasarne, ako hoćete i gde hoćete. Pregled ručka oko 12h i mesa sa namernicama za sutradan.

–       Stani, Jože, za sada je dovoljno, a dalje ćemo sutra videti. Laku noć momci!

–       Laku noć, druže vodniče! – skočivši na noge grmnuše u glas bolničari.

–       Opasni drugari, sve oni znaju. Kakve li su te drugarice oficirke? Već drugi put da o njima čujem priče koje liče na priče Gi de Mopasana.

Ušavši u sobu, zapali cigaretu, ugasi svetlo i leže na krevet.

Tak tada primeti da je soba u polumraku. U trenutku ga to svetlo podseti na rano detinjstvo, kada bi majka ugasila svetlost i kada bi u ćošku ispred ikona ostalo da gori kandilo, a on ušuškan i ututkan ležao u toplom krevetu umiren, ne plašeći se ničega. Ta svetlost kandila, paljenog uoči praznika ili na godišnjicu smrti najbližih iz familije, rasterala bi mrak, pa mu se činilo da ga sveci sa ikona vide i čuvaju. Baka i mama su mu govorile da sveci vide u mraku, no to mu je bilo neshvatljivo – kako oni mogu, kada on ne može. Bojao se on mraka i nečega u tom mraku, a znao je da su roditelji tek u četvrtoj sobi od njegove i ne mogu čuti ako ih doziva. Ne bi ih on ni zvao, pa ma šta da se desi, jer mu je govorio otac: „Muškarac ne sme ničega da se plaši, plaše se samo babe“.

Nikola se saže da vidi odakle dolazi ovo prigušeno svetlo, koje tako lepo i blago osvetljava sobu. Dolazilo je ispod njegovog kreveta.

–       Mudro. Kada obilaziš bolesnike, ne moraš da pališ svetlo i da ih budiš. Ovakve uređaje nisu imale ni klinike medicinskog fakulteta.

–       Strah od mraka. E baš sam se plašio, i to čini mi se dugo, sve do moje desete godine – do rata.

Napreže se da se seti kako je uspeo da se tog straha oslobodi. Setio se očeve namerno zaboravljene tabakere sa cigaretama u zadnjoj sobi njihove kuće, u njegovom „kabinetu“, petoj sobi od trpezarije. Sve su sobe bile zatvorene. Trebalo je svaka vrata otvoriti i zatvoriti, nigde ne paliti svetlo i, što je bilo najstrašnije, nije se smelo ni trčati, ni pevati, ni zviždati.

Čak i sada mu se učinilo da se kao nekad, kada je bio mali, sav skuplja da bi bio što manji. Sećao se: činilo mu se da se stalno pružaju neke nepoznate ruke prema njemu. Ježeći se i ne okrećući se, išao je napred, a mrak je bio kao ovaj Kovinski večeras, ništa se nije videlo. Lagano je, ipak, vežbom u tom totalnom mraku uspevao da razazna predmete, bolje rečeno da ih oseti kako se sa njima ne bi sudario. Sudarom je gubio vreme, duže je onda ostajao u mraku, a u očevom kabinetu brzo se morala naći tabakera. Kao za inat, uvek je stajala na drugom mestu velikog pisaćeg stola. U povratku opet treba otvoriti četvoro vrata i zatvoriti ih.

Nije mu pomagalo ništa što je znao da je muškarac, ipak ga je bilo strah. Sećao se da je u početku hteo da stane pred oca i da mu kaže da je rešio da bude devojčica, jer bi onda valjda prestalo to mučenje, ali bilo mu je žao oca. Nije on, njegov sin, mogao da ga razočara. Gradska deca nikada ne prolaze kroz takve torture, jer se uvek u sobama nazire svetlo uličnih svetiljki.

Neko zakuca na vrata i u sobi se upali svetlo. Nikola ugleda omanjeg crnpurastog mlađeg čoveka, koji mu se smešeći približava ispružene ruke.

–       Doktor Stojanov. Čujem od dežurnog bolničara da vam je bilo zlo večeras! O čemu se radi druže…? Izvinite, ne znam vam čin.

–       Mlađi vodnik Vajnberg.

–       Kako kažete? Vajberg, reče li? Ma, mori, ti li si bre, kolega? Uh, dođi more!

Odiže ga iz kreveta, zagrli ga, pa poče da ga okreće oko sebe. Nikola se u jednom trenutku uplaši da će ga ispustiti i da će se razbiti o neki od zidova. Najzad ga nežno spusti, pa se okrete prema vratima koja su bila ispunjena sa šest glava što su se kliberile i uzdržavale da ne prsnu u smeh pred vodnicima.

–       Marš, marvo jedna! Idi pa si uzmi onu flašu iz moj sanduk, a za ćevapčići sutra. Gubite se! A tebe, brate, da još jednom izljubim. Ih, bre, ma ne mogu da verujem! Ma znam ja da sam ti od kuratu sreću! Ma kome se, bre, zalomi da preko roka mora u vojsku da ostane nego meni. Ma znaš ti kako je to. Ne, ne znaš ti. Nemaš ti pojam od tu rabotu. Zapišeš u kalendar 1. oktobar, pa znaš taj dan će da budeš kod kuću, kod prijatelji, kod devojku, u košulju belu sos mašnu i civilno odelo. Pa brojiš dani, pa brojiš časi, pa skidaš listovi s kalendar. I onda ti kažu: „Izvini, Stojanov, po potrebi službe ostaješ“. „Dokle?“, kažem ja. „Ne znamo“, kazuju oni, „dok ne dođe smena“. Ih bre, da znaš kako je golema to nevolja. Ništa Kolji nije teško kada može da broji dani i sati, a kako mori da brojiš kad ne znaš kad ti je taj dan. Svi te pituju: „Mori Kolja, jel’ si još tu?“, a ja kako da im kažem: „Ne, nisam“, nanu im njihovu da im… More, bilo pa prošlo! Juče me zove onaj mućak Tošić pa kaže:

–       Kolja, jesi li čuo za nekog doktora Vajburg?

–       Nisam – kažem ja.

–       E, vidiš – kaže on – ja sam čuo. Ništa više ne zbori.

–       Druže kapetane – kažem mu ja – imaš decu, bre, ja ih lečim. Što me zezaš? Ko je taj? – A on se smeje kao droca.

–       Idi radi, druže doktore, i ne brini.

–       A ja šta da radim i celo vreme mi se vrti taj Vajber, koji li mu beše… Šta ovaj nađe sad, da mi sada ne natovare neku špijunažu pa po kazni mora opet Kolja da ostane. Izvini, brate, al’ kada večeras čuh Vajnberg, uh bre, sliku ću ti uramim.

Pa odlete do vrata, otvori ih i dreknu iz sveg glasa:

–       Demoni, gde li ste se izgubili? Dolazite ovamo! Evo vi ključ od moj drugi kofer, ima tamo neki paket i još jedna flaša – rakija stara. Otac mi je pekao još pre deset godini, pa poslao da počastim društvo kada krenem. E, evo im ga na, sada ću sve sa Vajnberg! Je li, brate, ko ti dade to prezime, teško li je?! Neka li je i teško, ali mnogo je dobro da si tu. Sad, kad donesu rakiju, će se napijemo i neka na vrata sutra napišedu: „Ambulanta ne radi. Vodnici imaju rakijitis.“

Sutradan je vodnik Stojanov imao „rakijitis“, a vodnik Vajnberg je počeo sa pregledima bolesnih vojnika tačno u 4h ujutro. Verovatno krv nekog ruskog pretka, na koju čak ni rakija stara deset godina nije delovala, omogućila je Nikoli da brzo izdvoji par zabušanata i vrati ih odmah u jedinicu, dva zapaljenja mokraćne bešike zadržao je u stacionaru, a jedno slepo crevo je poslao na operaciju.

Dva jadnika koji su „cele noći imali prolive“ primio je takođe u stacionar i naredio da im se daje samo gorak čaj i da se pri svakom odlasku u WC moraju javiti dežurnom bolničaru kako bi ovaj pogledao i zapisao broj stolica. Već je po njihovim razočaranim licima video da su i oni probali na sreću da dobiju neki dan bolovanja, a sada će umesto bolovanja, ako se utvrdi da im nije ništa, biti samo kažnjeni.

Međutim, jedan vojnik je zabrinuo Nikolu. Bio je potpuno žut: beonjače, dlanovi, koža. Jetra nije bila povećana. Stolica i mokraća su mu bile normalno obojene. Mada je, po pravilu, trebalo da ga odmah pošalje u bolnicu, ipak je rešio da ga za danas ostavi u stacionaru i da ga opservira.

–       Uh, al’ vi napraviste trijažu, druže vodniče! Ako ovako produžite sa pregledima, bićemo gotovi do pet sati. Vojnici neće ni dolaziti na pregled, neće im se isplatiti.

–       Znam ja to, Jože, vrlo dobro! Ako zabušante do pet sati ne vratimo u jedinicu, onda su oni, kao što znaš, postigli ono što su hteli. Ode četa na zanimanje, oni nisu dobili bolovanje ali su ostali u kasarni, pa mu to na neki način dođe kao da su dobili poštedu.

–       Druže vodniče, evo ovdje za neke drugove oficire da potpišete kako bi im izdao sirupe za kašalj, tablete za glavobolju, a za ovog zavojni materijal. Ovaj poručnik je tražio kapljice za nos. Ovaj drug kapetan je molio čepiće za šuljeve.

–       Kada su drugovi dolazili u ambulantu?

–       Ma, nisu oni dolazili. Oni se samo jave telefonom kada im nešto treba, tako ih je drug kapetan Ivić navikao. Oni su drugo, nisu vojnici, oni ne moraju na pregled.

–       Jože, okreni sada telefone drugova oficira i kaži im da izvole prvo na pregled, pa će posle pregleda, ako lekar kaže, dobiti svoje lekove.

–       To ovdje nikada nije bilo. Mi njima učinimo kada im nešto treba, a oni nama progledaju kroz prste kada zakasnimo poslije izlaska u grad, a ponekad nas puste u bioskop i kada nemamo izlazak.

–       Razvodniče Hrnjak, mislim da sam jasno rekao šta sam imao da kažem.

U ambulanti se odjednom osetila neka napetost. Bolničar Jože je ćutao i gledao odsutno kroz prozor.

–       Razvodniče Hrnjak, jesi li razumeo šta sam rekao?

–       Razumijem, druže vodniče, da svima javim da novi drug doktor ne da više ljekova nikome i da neće da potpiše trebovanje.

–       Nisam tako rekao. Ponoviću još jednom i nemoj ništa da dodaješ niti da oduzimaš od mojih reči. Javićeš da ih drug vodnik – stažer čeka na pregled u za to određeno vreme i da će lekove koje su tražili dobiti, ako lekar kaže da su lekovi potrebni.

–       Razumijem, druže vodniče! Javiću da ih drug vodnik – stažer čeka na pregled u za to određeno vrijeme i da će ljekove dobit one koje su tražili, ako ljekar kaže da su ljekovi potrebni – to izrecitova i izađe iz ambulante.

–       Razvodniče Hrnjak! – viknu Nikola za njim, ali ne dobi nikakav odgovor.

–       Može li neko od vas da pozove nazad razvodnika Hrnjaka?

Petar izađe i posle malo vremena obojica se vratiše. Hrnjak je ćutao. Nikola je počeo u sebi da se nervira i pokušao je to da prikrije pregledajući knjigu trebovanja lekova. Osećao je da sad mora da ide do kraja, kada je već počeo. Odnosi između bolničara i doktora su isuviše familijarni, a bolničari su „mali doktori“. Naravno da to njima mnogo znači, kako zbog same reputacije tako i zbog koristi koju iz toga izvlače.

–       Razvodniče Hrnjak – začu Nikola svoj glas, koji mu se učini leden, neprijatan i ciničan.

–       Izvolite, druže vodniče.

–       Razvodniče Hrnjak, koliko si dugo u vojsci?

–       Osam mjeseci, druže vodniče, i deset dana.

–       Druže razvodniče, tako se ne ponaša jedan borac koji se osam meseci i deset dana nalazi na odsluženju vojnog roka i koji je završio školu za bolničare. Bez dopuštenja starešine, a za sada, dok se kapetan doktor Jovanović ne vrati, ja sam vam starešina, a i kada se on vrati biću vam pretpostavljeni. Dakle, dok ja ne dam dopuštenje neće se izlaziti iz prostorije. Ako se neko od vas ljuti ili mu nije pravo, neka prvo izvrši moje naređenje. Pre svega neka se ponaša kao vojnik, pa onda može doći da mi kaže šta mu nije pravo. Drugo, pravila vojne službe tačno su regulisala sva ova pitanja, i vi ih svi vrlo dobro znate. Ja od vas tražim da se njih pridržavate. Mi smo sinoć razgovarali kao prijatelji, ali od jutros smo na dužnosti i vi i ja. Molim vas, nemojte to da zaboravite. To je sve za sada.

–       Druže Petre, špriceve koje si skuvao, skuvaćeš ponovo. Dozvoli da ti pokažem. Uzećeš sterilnu pincetu, pa kada se špricevi posle kuvanja ohlade, prvo ćeš stakleni deo izvaditi sterilnom pincetom, pa njegov stakleni deo uzeti u levu ruku, pa onda uzeti sterilnom pincetom metalni deo – klip i staviti ga pažljivo u stakleni deo; i tako za svaki špric, Petre. Da te nisu u školi drukčije učili?

–       Nisu druže vodniče, učili su me tako kako vi kažete.

–       Pa zašto onda, Petre, radiš drukčije?

–       Mislio sam da je ono suva teorija, tako se moralo za ispit, a ovako, bez pincete, brže je i praktičnije.

–       Drugovi, da se razumemo, sterilno je sterilno. Kao što su vas učili, samo je to sterilnost, sve drugo je možda praktično, brže i komotnije, ali nije sterilno. Mi radimo sa ljudima, njihovi životi su nam povereni da ih lečimo, pa se od nas očekuje da se tačno pridržavamo onoga što je provereno znanjem i iskustvom. Petre, prokuvaj ponovo špriceve!

Vizita u stacionaru počela je tačno na vreme. Stacionar je izgledao uredno, posteljina je bila čista. Temperaturne liste dobro su vođene. Nikola je bio srećan što je ovde sve bilo u redu, da ne mora i ovde da počne sa primedbama. Međutim, u kuhinji su stvari stajale sasvim drukčije. Iskoristio je pauzu između vizite i pregleda porodica i skočio da vidi kuhinju kada mu se nisu nadali. Zatekao je kuvare u vojničkim košuljama ili u starim uniformama, neoprano posuđe od sinoćne večere, ostatke hrane u šerpama i kazanima. Meso koje je spremljeno za kuvanje tog dana privuklo je Nikolinu pažnju. Stajalo je na jednom velikom stolu koji nije bio riban najmanje nedelju dana. Po mesu su milele muve.

–       Druže vodniče, gde vam je potvrda od klanica za meso?

–       Mi ne dobijamo potvrdu dnevno, nego mesečno. Znate kako je, mi šaljemo kamion sa dva vojnika, ja ne stižem da odem uvek sa njima. Zato mi šalju jednom mesečno potvrdu.

–       Mogu li da vidim potvrdu od prošlog meseca?

–       Kako da ne, druže doktore, moraćemo samo da odemo u moju kancelariju u komandnu zgradu, ako imate vremena.

–       Doći ću ja kasnije. Budite ljubazni i pokažite mi sve meso koje imate.

Stariji vodnik intendantske službe se ušeprtlja, pa povede Nikolu u magacin. Kao što se i dalo očekivati, magacin je bio u potpunom neredu. Namernice su bile pobacane po zemlji, neke od njih, naročito luk i krompir, istrulele su. Preko njih su bili prebačeni džakovi sumnjive čistoće a na njima naslagano meso po kome su milele muve.

Nikolu uhvati panika. Ovo bi sada sve trebalo zatvoriti, a to znači ostaviti vojsku bez ručka i večere – pomisli u sebi. Raport komandantu, kopiju komandantu, uh, kako ono beše?

Pipnu meso, pomirisa ga, nađe neki nož i preseče jedan komad. Izgledalo je sveže. Međutim, propisanog pečata na velikim komadima mesa nije bilo, što je značilo da je kupljeno van klanice, bolje rečeno, da meso nije veterinarski pregledano. Za doktora – stažera to je bio krupan propust. Ako dođe do trovanja mesom, a on je danas bio u kuhinji i video da nema pečata i ipak odobrio kuvanje takvog mesa, on je lično odgovoran. Svaki veterinar ima svoj broj koji je utisnut na pečatu. Ako pečata nema, ne zna se da li je meso pregledano i koji ga je veterinar pregledao.

–       Druže vodniče, na mesu nema pečata. Kako ste mogli to meso da primite u magacin?

–       Ah, druže doktore, vi to onako – školski, ali u praksi je to drukčije. Ko gleda još na pečat? Meso je dobro, to se vidi. Videli ste i sami. Ja sam ovde već deset godina i nikada nismo imali nikakvih problema u kuhinji, niti se ko od hrane otrovao. Ali svaka vama čast! Već dugo vremena nisam video da doktor dođe da pregleda kuhinju, a vi već prvog dana. Znate doktori to sve knjiški, pa kada vide kako to u stvari izgleda, da kažem u praksi, ljudi se prepadnu. Ne razumeju se u meso niti u namernice, nisu kao vi. Poznajem ja odmah ko se razume, vidim ja onaj vaš potez nožem od malopre – smejući se ponizno pokuša stariji vodnik mlađeg vodnika da zaštitnički lupi po leđima.

Nikola se izmače, pa poče da otvara ormane misleći u sebi:

–       Video čovek stručnjaka za meso, a ja ne znam ni teleće od goveđeg da razlikujem. Mogli bi i svinjsko da mi poture kao kozje. Šta sada, moj Nikola? Na ispitu, kada bi dobio pitanje koje nije znao ili je slabo znao, mogao je uvek bar nešto da kaže, a ovde treba doneti odluku. Malopre je onim svojim bolničarima držao lekciju da postoje stvarno samo dva puta: ispravan i neispravan. Sredine nema. U stvari, imao je želju da pobegne i ne kaže ništa.

–       Koliko obroka kuva danas kuhinja za ručak?

–       Oko 250, nije ih mnogo. Bilo ih juče 300, ali 50 je otišlo jutros za Ljig na izgradnju autoputa.

–       Odličan momak. 250 trovanja nije mnogo za njega.

–       Danas sam u stacionar primio jednog žutičara i dva vojnika se simptomima dizenterije, a možda i tifusa, druže stariji vodniče – ono stariji naglasi.

Stariji vodnik se ukoči, nesta onog poluponiznog osmeha. Nikoli se učini da mu pročita u pogledu: „More, znam ja vas šiljokurane!“

–       Jel’ se vi to šalite, druže doktore?

Sam pomen reči tifus, dizenterija ili žutica izaziva paniku u vojsci. To znači komisije, preglede, zapisnike pa i suđenja, gubitke činova ili, u najmanju ruku, smetnje u napredovanju.

–       Ne šalim se. Dobro znate šta sve to može da znači.

Nikola se okrete naglo i nađe se lice u lice sa starijim vodnikom, pa ga zagleda sada pažljivo i vide strah u njegovim očima.

–       Mi se od jutros nismo niti videli ni upoznali, ja nisam bio u kuhinji. Nisam video ovaj svinjac, ovu prljavštinu i ovaj nered. Kada dođem oko podne, ovo sve mora da se sija i sve da bude na svom mestu. Ručak danas vi kuvajte na svoju odgovornost, a od sutra na vašu i moju. Drago mi je što se još nismo sreli druže s t a r i j i vodniče.

Nikola lupi cokulama, salutira mu i izađe iz magacina.

–       Stekoh još jednog „prijatelja“. Izgleda da će ih danas biti puno.

Nije ga sekiralo što ih ima već par kojima je stao na žulj za ovih nekoliko sati. Uznemirilo ga je nešto sasvim drugo. Ono što je čuo da se ovde za deset godina ništa nije dogodilo i da je uvek sve bilo u redu.

–       Kako je, do đavola, moglo da se ništa ne događa i kako je sve bilo uredu? Da li sam ja mlad i „zelen“? Da li je stvarno sve to što smo učili samo t e o r i j a? A u teoriji je, kako kažu, 2+2 uvek 4, a u praksi je nekad 3 ili 5. Možda praktičari ne znaju matematiku, loše računaju?

U ambulanti zateče mladog starijeg vodnika koji mu se predstavi.

–       Sanitetski podoficir Dragan Petković, druže doktore. Dobro došli. Nadam se da će vam biti lepo sa nama.

–       Mlad, lepuškast i simpatičan, skoro još dečak – pomisli pružajući mu ruku.

–       I ja se nadam da hoće i da ćemo lepo sarađivati. Skoknuo bih samo da vidim šta se događa sa kolegom Stojanovim.

Odškrinuvši vrata Koljine sobe, iznenadi ga potpuna tišina koja odjednom bi prekinuta gromoglasnim hrkanjem. Smejući se, polako zatvori vrata i vrati se u ambulantu.

–       Koliko ima članova oficirskih porodica u čekaonici za pregled?

–       Četvoro dece sa majkama i dve supruge viših oficira.

Za čekaonicu oficirskim porodicama bila je određena posebna prostorija. Nikola otvori vrata čekaonice i zapahnu ga miris ili, bolje rečeno, buket mirisa različitih parfema. Dođe mu da se odmah glasno nasmeje setivši se komentara i sinoćnjih razgovora.

–       Dobro jutro. Izvolite, ko je prvi poranio?

U ordinaciju uđe visoka, lepo obučena žena oko svojih 35 godina, autoritativnog izgleda. Vodila je za ruku šestogodišnjeg dečaka izmazanih ustiju od tek progutane čokolade, koji je ispod oka gledao u Nikolu.

–       E pa, doktore, da se predstavim. Baš mi je drago da sam ja prva. Čuli smo da će doći novi doktor, ali nismo znali kada. Znate, ja sam veliki prijatelj sa doktorom Žikom, pa sa Koljom smo kao rođeni, nije nam izbijao iz kuće. I sa doktorom Draganom, koji posle vojske ostade tu u Kovinu, i sa njim sam odlično. Dok je bio vojni doktor, bio je na ručku i na večeri skoro stalno. Moram u poverenju da vam kažem, od kada se demobilisao pa radi u Domu zdravlja, mnogo se uobrazio pa nemamo više nikakav kontakt. Možda čovek i ne stiže, a nije više ni naš „vojni“. Drugo, nije čovek ni oženjen. Baš ga sretoh pre neki dan. Znate, imam neku komšinicu – stalno je bolesna, pa on naišao. Ja baš prostirala veš, uh, imam uvek mnogo veša zbog ovog nesrećnika, stalno noću piški u krevet… Ah, da gde ono stadoh? Ja baš kada sam prostirala veš, naiđe Dragan, izvinite, doktor Torbica. Ne znam da li ga možda poznajete? Pa kaže on meni; „Zdravo, Nado. Jel’ si vredna?“ A ja njemu: „Kako ne bih kada moram, kada vi doktori ne možete da pronađete lek za moje dete?“. A on meni: „E, moja Nado…“

–       Izvinite. Kako se zoveš, junače?

Pruži ruku prema dečaku. Mališa uplašeno nestade iza majčinih leđa.

–       Ja se zovem Nikola.

–       Eto vidite! Pravi divljak! Baš pre neki dan kažem ja mom Milanu, znate čuli ste sigurno… A, ja se raspričala, pa zaboravih i da se predstavim… Kažem ja mom Milanu: „Ne znam na koga je ovo čudo od deteta“. Nije, verujte, ni na moju ni na njegovu familiju. Ah, da, znate, ja sam majorica Tomović. Ma čuli ste vi sigurno o njemu.

–       Drugarice Tomović, budite ljubazni pa mi recite od kada vaš sin ima probleme sa noćnom mokrenjem?

–       Pa baš sam to htela da vam kažem. Znate to moje dete mnogo je čudno, nije kao druga deca. Eto, već će i u školu a još uvek…

–       Drugarice Tomović, od kada je to „još uvek“?

–       Pa kako da vam kažem, eto, više se i ne sećam tačno. Znate, toliko se već sekiram da mi se čini da je to još od rođenja…

–       Svakako, svakako da je od rođenja, drugarice, pa je onda bio jedan period kada nije mokrio noću.

–       Čekajte da se setim… Dabome. Kada je doktor Žika došao u Kovin, onda je počelo. On ga je prvi lečio, ali ništa. Slao ga je on u Pančevo kod dečijeg specijaliste, ali znate, baš ništa nije pomoglo.

–       Koje je lekove dobio od dečijeg specijaliste?

–       Eh, kada bih se ja sada setila! Mislim da su bili neki žuti praškovi. Pa su mi rekli da moram da mu dam ranije da večera i da mu ne dam posle toga da pije nikakvu tečnost. Ma idite, molim vas! Dala sam mu jedan prašak, pa dete povratilo. A uveče, dam mu ja večeru ranije. Kako da vam kažem, čudno neko dete, neće u krevet, plače. Ja ga onda izlupam, a tek onda neće da spava. Ovaj doktor, taj što je ostao u Kovinu posle vojske, dao mu je neke tablete, lumalete…

–       Luminalete – ispravi je Nikola.

–       Jeste, baš tako, lumalete, pa je dete spavalo, pa ne možeš ni da ga probudiš. I ja se uplašila, pa mu ih nisam ni davala… Doktor Kolja mu je svašta davao!

–       Ali mu niste lekove redovno davali.

–       Tačno. Kako bih kada dete neće.

–       Jeste li to govorili doktorima?

–       Pa, nisam. Znate, žao mi ih je, neću da ih uvredim. Doktor Kolja mu je davao neke injekcije, pa se Zoran namučio. Dolazio je bolničar dvadeset dana iz dana u dan i davao mu te špriceve. Sada kao da mu je malo bolje.

–       Znači, Zoran ne mokri svake noći više?

–       More mokri, nije da ne mokri. Ipak mi se čini da mu je bolje.

–       Znate šta, drugarice Tomović, da li biste bili ljubazni da ostavite Zorana da nas dvojica porazgovaramo, a vi sačekajte u čekaonici.

Drugarica Tomović razrogači oči, htede nešto da kaže, ali Nikola otvori vrata od čekaonice da bi je propustio. Ne rekavši ni reči, izađe nekako uvređeno.

–       Zorane za koji klub navijaš?

–       Za Partizan.

Nekako probuđeno, čak začuđujuće živahno reče dečko, gledajući doktora ispod oka.

–       Ti sigurno igraš sa dečacima fudbal?

–       Mama mi ne da. Kaže da prvo moram da prestanem da piškim u krevet, pa će me onda pustiti da igram fudbal sa drugim dečacima.

–       Imaš li brata ili sestru?

–       Nemam. Jedinac sam.

–       Pa šta radiš po ceo dan kod kuće?

–       Crtam dok mama kuva ručak, ili gledam slikovnice. Tata mi je kupio tenkove, topove i vojnike, pa se igram rata. Imam i pušku i pištolj i još neke druge igračke. Mama često ide u komšiluk na kafu pa me vodi sa sobom.

–       Ti mamini prijatelji sigurno imaju decu, pa se onda igraš sa njima?

–       Ne, nemaju tako malu decu kao što sam ja, a neki i nemaju decu.

–       Imaš li dedu i babu, Zorane?

–       Imam. Žive na selu pored Leskovca. Imaju zečeve, konje i krave. Ja mnogo volim dedu i babu, ali me mama ne pušta kod njih u selo, kaže da ću ih obru…kati, jer, jer…pišam u krevet noću,

Zoran se zagrcnu pa, kao da kašlje, odjednom se zaceni od plača i poče da rida.

–       Ja… neću, a… eto to… dođe… sa…amo od sebe… ne znam kako. Mama svima priča, sramota, a ja ništa ne mogu. Kada izađem na ulicu, deca me zovu upi…upi…upišanko. Ja se onda tučem, pa me ne puštaju među decu. Mama kaže tata… je major, a sin upišanko.

Nikola mu priđe, uze ga i stavi u krilo, a dečko mu nasloni glavu na grudi pa zajeca još jače. Od plača se sav tresao. Nikola ga je pustio da taj sav jad i tuga iscure iz njega, ne dodirujući ga, ne tešeći ga. Postepeno je mali uvređeni i poniženi čovek prestao da se trese, telo mu se olabavilo, ali su mu suze još curile. Nikola izvadi svoju vojničku maramicu, udalji mu lice od grudi.

–       Hajde sada dobro duni, Zorane.

Obrisavši mu oči i nos, posadi ga na stolicu i izađe u susednu prostoriju, koja je služila kao mala priručna laboratorija i gde se mogla na brzinu pregledati mokraća i uzeti sedimentacija. Bolničar je baš upisivao vrednost uzetih sedimentalija bolesnika iz stacionara.

–       Petre, hoćeš li biti ljubazan da malom Zoranu daš jednu čistu flašicu, pa neka se sam u klozetu ispiški u nju. Pusti ga da sve to sam uradi i neka ti on preda flašu. Zajedno ćemo mokraću pregledati. Zadrži ga kod sebe, ja ću doći po njega kada završim razgovor sa njegovom majkom.

Vrativši se nazad, sede da nešto piše kao ne gledajući Zorana. On bi povremeno još duboko uzimao vazduh i brisao nos maramicom.

–       Sada ćeš, Zorane, da odeš u ovu sobu do mene kod Petra bolničara. Ti ga poznaješ, davao ti je injekcije. Od njega ćeš dobiti flašu, idi do klozeta i piški u nju ako možeš. Sigurno su ti već uzimali mokraću, znaš ti to sam. Hoćeš li moći da piškiš?

–       Ne znam, da probam. nisam to nikada radio.

–       E sada ćeš sam da probaš. Ako ne možeš, nikom ništa, probaćemo drugi put. Hajd’ sada na posao, momak!

Mali čovek nekako nepoverljivo pogleda u Nikolu. Još uvek je stajao neodlučno pored stola za kojim je Nikola pisao. Ne dižući pogled i ne gledajući mališana, Nikola promrmlja kao za sebe:

–       Hajde, momče, šta čekaš!

Mali čovek, još uvek neodlučno, ode do vrata, otvori ih i zastade u njima.

–       Dođi, Zorane, slobodno.

Ču se Petrov glas i vrata se zatvoriše. Nikola otvori vrata od čekaonice

–       Drugarice Tomović, izvolite.

Drugarica Tomović uđe pa, ne videvši nigde Zorana, iznenađeno i upitno pogleda u Nikolu.

–       Ništa se ne brinite, drugarice Tomović. Vaš sin je otišao da preda mokraću na pregled Petru.

–       Iju, pa to on ne može sam. Moram ja da ga otkopčam, pa on je još mali.

–       Molim vas, drugarice Tomović, budite ljubazni pa sedite ovde da nas dvoje malo popričamo. Vidite, mali Zoran vam je jako bolestan.

–       Iju, šta je mom detetu?

–       Molim vas pustite me da dovršim i nemojte me prekidati. Tu njegovu bolest neće izlečiti ni jedan doktor, nego samo vi. Molim vas, želim da me dobro razumete, zato vam još jednom ponavljam – njegovu bolest možete da izlečite samo vi.

Tomovićka ga je gledala zapanjeno sa poluotvorenim ustima.

–       Ja ću vam pomoći i naučiti vas kako i na koji način. Bićemo nekoliko dana u stalnom kontaktu. Molim vas, kao prvo, potrudićete se da mi sve iskreno ispričate i da mi ništa ne skrivate. Inače od lečenja nema ništa. Da li možemo da se tako dogovorimo?

–       Doktore, sve ću da uradim što kažete, samo da pomogne. Svi su do sada govorili da će to da prođe i da to nije ništa opasno, i ja im verovala, a…

–       Molim vas, dogovorili smo se da sada ja govorim. Od ovog trenutka nikada više nećete spomenuti mokrenje u krevetu. Nećete se ljutiti na Zorana, nikada više nećete spomenuti ni pred kim da vam dete mokri u krevet. Ni sa vašim suprugom nemojte o tome da govorite pred Zoranom. Ono što su vam savetovali da mu date večeru ranije – to je u redu. Posle večere mu dajte da pije vodu koliko hoće ili voćne sokove i više ništa. U devet sati uveče mora da bude u krevetu. To ću se ja sa njim sada pred vama dogovoriti. Batina nema. Ako neće, pustite ga, ne raspravljajte se sa njim, ali ćete mi to reći. Probaću i ja da navratim u to doba, pa da vidimo. Pustite dete da se igra sa drugovima. Iako ga zadirkuju, iako se tuče, pustite ga. Svi smo se mi kao deca tako ponašali. Kada vi idete u komšiluk ili negde, ostavite ga neka se igra napolju, nemojte da sedi sa vama i da sluša vaše razgovore. Idite kod poznanika koji imaju decu. Tako ćemo da probamo dve nedelje, a onda imam jedan predlog. Bilo bi dobro da pustite Zorana kod dede i babe jedno mesec dana, s tim da se i oni ponašaju prema njemu isto tako kao što sam malopre rekao. Ako se upiški, o tome se ne govori ni sa njim ni sa okolinom. Sada idem da pogledam Zoranovu mokraću. Ako je ona u redu, neće biti nikakvih drugih lekova osim ovog što smo se dogovorili. Drugarice Tomović imate li vi neka pitanja?

–       Ne mogu da dođem k sebi. Kažete, dete mi je mnogo bolesno, a ovamo nema lekova, pa onda neka ide kod babe i dede! Ako je tako mnogo bolestan, zar ne bi trebao uput za specijalistu?

–       Drugarice Tomović, mada se tek znamo od pre četvrt sata, pokušajte da imate poverenje u mene i u sebe samu. To je najvažnije. Probaćemo dve nedelje, pa ćemo videti. Neće biti kasno. Ako ne bude bolje ni posle dve nedelje, poslaćemo Zorana i kod specijaliste.

Tomovićka ga je sumnjičavo gledala. Znao je Nikola šta joj se vrti po glavi.

–       Mlad, tek se ispilio, pa mi sada on prodaje mudrost. Je li tako drugarice? To vam sada prolazi kroz glavu. Znam ja, možda bih i ja imao takve misli da sam na vašem mestu. Dakle, hoćemo li da sarađujemo i da izlečimo Zorana ili nećemo? Slobodno recite. Ako nećete, evo vam uput.

Tišina. Nikola izađe iz prostorije. Zoran je sedeo pored Petra i veselo pričao o Partizanu i Bobeku.

–       Druže doktore, hoćete li da pogledate preparat?

Nikola se nagnu nad mikroskop.

–       Moram da vam pohvalim Zorana, sve je uradio kako ste mu rekli. Svaka mu čast!

–       Idemo, Zorane, mama te čeka.

Nikola uvede dečaka kod majke.

–       Mokraća mu je odlična, sve je u redu. A sada da se nešto dogovorimo, Zorane. Pre svega moraćeš tačno da slušaš mamu i da radiš sve ono što ti ona kaže. Ti i ja ćemo se dogovoriti da svako veče kada se kazaljke poklope na 9… Umeš li već da gledaš na sat? Umeš? Sjajno! Sam ćeš svima da kažeš laku noć i da ideš na spavanje. Jesmo li se razumeli? Jesmo? Odlično! Ako tako ne bude, mama će meni da javi. Bojim se da ćemo onda morati opet injekcije, lekove. Ako budeš slušao, kroz dve nedelje ideš kod babe i dede na mesec dana, a možda će i fudbal da stigne, ko zna! Drugarice Tomović, jeste li razmislili?

–       Jesam. Da probamo, druže doktore.

–       Hvala na poverenju – i Nikola joj pruži ruku.

–       Zorane, evo ti ruka. Tako se budući fudbaleri ne rukuju. Hajde, još jednom. Jako mi stegni ruku… Tako, još jače. Odlično, ti si momak i po. Tako, sada se rukuješ kao pravi fudbaler. Dogovorili smo se. Ja ću ovih dana doći da čujem da li je sve u redu i da li Zoran sluša i ispunjava sve ono što smo se dogovorili. Doviđenja.

Posle drugarice majorice stigoše kapetanice, pa žene poručnika i deca aktivnih vodnika. Bronchitis, gastritisi, conjuctivitis, upala žučne bešike i pregledi porodica su završeni. Nikola nije imao vremena ni da shvati da su mu ovo bili prvi pacijenti. već je odmah potraži sanitetskog vodnika Dragana. Nađe ga u magacinu, gde je sa još jednim bolničarem popisivao sanitetski materijal. Danas se morala obaviti i primopredaja između dva doktora, jednog koji predaje dužnost i drugog koji ostaje.

–       Dragane, molim vas, ko kontroliše kuhinju, namernice, meso i kvalitet obroka?

–       U stvari niko, druže doktore, od kada se jedinica nalazi na izgradnji magistrale. Doktoru Iviću su donosili knjigu pregleda namernica jednom nedeljno na potpis, a hranu kontrolišemo kada bolničari donesu porcije za sebe, ili, kada imam vremena, onda odem do kuhinje. Uglavnom nema nekih problema sa kuhinjom.

–       Ja bih vas zamolio da danas zajedno odemo i pogledamo kuhinju i magacine sa namernicama. Prvo bih da probudim doktora Stojanova. Koliko sam juče shvatio, on bi večeras krenuo kući.

–       Mi o vuku, a vuk na vrata – smejući se i gledajući preko Nikole konstatova Dragan.

Okrenuvši se, Nikola ugleda Kolju sa blaženim osmehom na licu.

–       Drugovi, ja danas idem kući, iskačem iz uniformu! Već sam bio kod pukovnika, ali nije ovde, biće oko dva sata, pa ću da mu stegnem ruka i da predstavim tebe, sve kakav je adet i red. Zbog toga sam i obukal ovata uniforma, pa će odmah da gi skinem. Ima l’ nešto da se jede u ovoj juriji? Demoni, gde ste? Vreme je za ručak!

–       Imam jednu molbu, Kolja. Baš sam se sada dogovarao sa Draganom da odemo i zajedno obiđemo kuhinju i magacin.

–       More, šta ima da gi obilazimo, neka si oni rade svoj posao, a mi ćemo svoj! Znaš kako je, Nikola, naučih od kolege Žike – ne pravi probleme tamo gde ih nema; a kada se pojave, onda pokušaj da ih što brže rešiš. Poručnik Lučić je zadužen za ekonomiju, fini čovek. Uvek nam šalje dobru hranu onaj njegov vodnik. Koje mu beše ime, Dragane?

–       Šakić, druže vodniče.

–       Dabome, Šakić. Ma, dobro mu je ime, al’ mislim da je taj premazan sos svakojako mas. Pustimo sada kuhinju, nego da vidimo jel’ ima šta da se jede. Gladan sam kao vuk.

Dragan izađe da vidi šta je sa ručkom, pa Nikola iskoristi priliku.

–       Kolja, ja sam jutros bio u kuhinji i u magacinu. To ne liči ni na šta. Tog Šakića vodnika bi trebalo poslati zajedno sa tim tvojim finim čovekom Lučićem na raport kod komandanta. Jutros sam mislio da ću da zabranim kuvanje mesa jer nigde nema pečata klaničkog veterinara.

–       Nikola, crni Nikola, pa ta tek si stigao, gde juriš! Kao ždrebe pred rudu. Ne upadaj u neprilike. Stvari stoje ovako, sve će Kolja da ti objasni. Kovin ima, kao što znaš, psihijatrijsku bolnicu, ludnicu, brate rođeni. Šef je stari bečki đak Lazić. Kolko ja znajem, tuka je valjda već 20 godina. Ima nekoliko doktora i jednu doktorku, pravu zmiju. Iz moj je kraj, to jest nije baš iz moj, iz Vranje je. Od nju da se čuvaš, slatka je kao med a i zgodno čeljade. Tamo ima i neki apotekar, koji se povremeno i trezni. U Kovinu imaš dve apoteke, oba apotekara su Rumuni, jedan mlad i pošten, a drugi opasnik. Taj opasnik, kada ga vidiš, misliš pravi gospodin: ljubazan, kulturan, prosed, liči na sveca, Trajan se zove. On i taj šef od psihijatrijsku bolnicu Lazić duvaju u jedan rog. Svakog doktora koji im stane na žulj znaju da onemoguće, pa ovaj dok se opepeli već mora da ide.

–       Kažu da je za poslednjih deset godina ovo mesto promenilo 35 lekara. Nije mesto promenilo, nego su im ova dvojica smestili. Ima još jedna doktorka u antituberkuloznom dispanzeru, gde i mi šaljemo naše vojnike na rendgen ako nešto posumnjamo, i jedan dečiji specijalista Spasić, kovinski zet. Ne ugrožava nikoga. Shvataš Nikola? E, sada Lazić, doajen, najstariji doktor, ima brata veterinara, a… Klan – vodniče Nikola! Ni jedan drugi veterinar nije uspeo da se održi pored njega. Lazić – veterinar je honorarni veterinar. Našeg vodnika Šakića žena je rođena sestra žene veterinara. Kolega Žika mi je savetovao zbog toga da se ne petljam u probleme mesa. Kako meso stiže u kasarnu to samo njih dvojica znaju. Na kraju, to je njihova stvar.

–       Kolja, ti si stariji i iskusniji, ali dozvolu mi potpisujemo. To što potpisujemo, hajde da kažem, nije ni važno, ali mi odgovaramo za zdravlje ljudi. Znaš šta su nas učili u SOŠ-u.

–       Nikola, znamo se manje od 24 časa. Drag si čovek i verujem da bismo bili odlični saradnici. Sad da te upitam, jesi li član Partije? Nisi? Pa, jesi li ti, čoveče, pametan! Koji si mi pa ti autoritet? Smrsiće ti konce dok kažeš britva! Hoćeš li da praviš karijeru u vojsci? Nećeš? E pa, brate, ne mešaj se u ono što te se ne tiče.

–       Ja ipak odoh u kuhinju, jer sam obećao da ću doći.

–       Otići ću i ja sa tobom. Ja i onako već nisam vojnik. Hajdemo!

Njih dvojica krenuše i Dragan im se pridruži. Dočeka ih vodnik Šakić sa servilnim osmehom na licu.

–       Drugovi doktori, kakva čast! Ovakvu delegaciju nisam skoro imao u poseti. Doktore Stojanov, čujem da danas odlazite. E, pa neka je sa srećom! Lepo smo se slagali, pa ja ko velim da se malo počastite pred put. Spremih neko meze, a našla se i neka kapljica. Izvolite kod mene u kancelariju.

Nikola ne dozvolivši Kolji ni usta da otvori prođe pored Šakića i uđe u kuhinju. Kuhinja se sijala od čistoće, kuvari u belim keceljama i belim kapama izdavali su ručak, stolovi izribani, hleb pokriven čistim čaršavom. Nikola zaviri levo i desno, ali stvarno nije imao šta da primeti. Okrenu se prema vodnicima i prema Kolji:

–       Alal vera, druže vodniče, ovakvu kuhinju nema ni vojnomedicinska akademija! Da pogledamo malo magacin.

Otvori vrata magacina i zastade iznenađeno. Nigde ni traga od onog jutrošnjeg nereda. U čistim sanducima, lepo složen, nalazio se krompir, paprika, luk. Nigde nekih otpadaka, nigde truleži. Krenu prema ormanima i poče da ih otvara. Prvi ormani su bili sređeni, ali zadnji su bili skladište prljavštine i nereda. Sapun se nalazio zajedno sa kesama šećera, pa preko toga prljave kecelje kuvara, vlažne od znoja vojničke košulje, aleva paprika. Nikola izvadi prljav veš i baci ga na beton pored ormana. U susednom ormanu nađe četiri para blatnjavih cokula na otvorenim sanducima sa geršlom i neke prljave peškire. Cokule i peškire izbaci takođe na beton pored ormana. Iza sebe nije čuo više nikakav razgovor.

–       Druže vodniče Šakiću, mogu li da dobijem knjigu sanitetske inspekcije?

Šakić izađe iz magacina i ubrzo se vrati sa knjigom. Otvorivši knjigu, Nikola na poslednjem ispisanom listu pročita: „Magacin i kuhinja u redu, 12. Juli. Potpis – Dr Žika Ivić“. Nikola napisa današnji datim 17. oktobar i „Kuhinja u izvanrednom stanju, za svaku pohvalu. Magacin po propisu sređen“, pa pogledavši u sva tri vodnika, smešeći se dodade, „Nabaviti ormane za garderobu osoblja“.

–       Doktore Stojanov, hoćete li vi prvi da potpišete?

–       Što bre ja, pa ja takoreći nisam ni na dužnosti više.

Ipak uze knjigu pa namršteno poče da čita. Onda se još više namršti, pa pogleda u Šakića, koji poče da se premešta sa noge na nogu, pa opet nastavi sa čitanjem, s vremena na vreme bacajući ozbiljan pogled na Šakića.

–       Ih boga ti, upropasti čoveka. Al’ šta se tu može. Šakiću, što jes’ jes’, čovek došao danas prvi dan i već ovako strogo. More, neće ti biti lako s njim! Pročitao te čovek. E, pa moraću i ja da potpišem. Daj to pero, kolega Nikola. Tako, ajd sada ti, Dragane, pa vrati knjigu doktoru.

Šakić se uozbiljio i šara pogledom od jednog do drugog:

–       Pa dobro, svako greši, pa grešim i ja. Ma može se to i na drugi način, ne odmah u knjigu da čita svet. Može to drugarski, ko ljudi. Vas dvojica bar znate – ja sve za sanitet, a eto, drug doktor došao jutros već pismeno ukorava, a ne zna on kakav sam ja čovek…

–       Zna on kakav ste vi čovek, druže vodniče, pa baš zato piše. I spremam se češće da vas posećujem i uvek da napišem. Vama je čista savest, to je ono najvažnije, a ne ono što piše. Hajdemo u kancelariju kod druga vodnika Šakića. Vi kao da ste zaboravili da ste nas pozvali na kapljicu i po neki zalogajčić. Ili to važi samo dok doktori ne traže knjigu?

–       Ma otkud, ma samo izvolite, uvek ste dobro došli. Za vas će se uvek naći.

Povede u kancelariju. Usput je par puta pružao ruku da od Nikole uzme knjigu, a Nikola ju je čvrsto držao ispod miške i kao da nije primećivao šta vodnik Šakić hoće.

Kolja na kraju ne izdrža, pa prasnu u smeh:

–       Daj čoveku tu knjigu. Ako je još budeš držao kod sebe, će ga udari kap, još ćemo morati da ga lečimo.

–       Neka, bezbedniji sam ja ovako. Prvo da pojedemo ove sendviče koji su pripremljeni u tvoju čast, to jest u čast tvog odlaska, mada drug vodnik nije imao ni pojma da ćeš ti doći danas da obiđeš kuhinju, osim ako ne gleda u bob.

Dragan prvi podigne čašu sa vinom i nazdravi Kolji za srećan put. Atmosfera, koja je u početku bila napeta, poče da se kravi, samo bi povremeno vodnik Šakić gledao u knjigu, koju je Nikola još uvek držao u rukama. Na stolu zazvoni telefon. Šakić uze slušalicu.

–       Da. Molim, druže pukovniče? Da, tu je, druže pukovniče. Odmah, druže pukovniče.

Spustivši slušalicu, pogleda vodnike ispitivački.

–       Drug pukovnik javlja drugovima doktorima da mogu da dođu.

–       Aha, Nikola, to je zbog problema oko kuhinje – reče Kolja. – Moramo da požurimo.

Ustavši i stavivši šajkače na glavu, pozdraviše starijeg vodnika, koji ih je više uplašeno nego iznenađeno gledao, pa sva trojica izađoše napolje.

Dragan prasnu u smeh,

–       O ovome će sutra da bruji kasarna. Tako vodnika Šakića nije još niko prešao. On obično svakog pređe. Opasan je to čovek. Ovde sam već četiri pune godine, ali ovako bledog ga nisam video. Sada nešto praktično: kada se vi drugovi doktori vratite od pukovnika, ja ću biti gotov sa trebovanjima, pa da mi potpišete primopredaju.

Dragan ih pozdravi pa krenu putem ka ambulanti. Kolja iskosa pogleda prema Nikoli, koji je išao pored njega potpuno ozbiljan.

–       Nikola, Nikola kakav si to čovek, opasan neki? Kroz šalu ti to sve. More, da nisi ti od dve ovce mleko sisao? No čuvaj se, mori, i pazi se. Ovo ti je bila velika igra. Natrljao si mu nos i to tako da gi ne boli, ali neće ti on to zaboraviti, će te čeka na krivinu.

–       Dragi Kolja, ovčije mleko ne volim, ali volim da radim ono što mi je dužnost i ono što mislim da je pošteno. Do sada se nisam nikada pokajao zbog takvih svojih stavova. Nego, da iskoristim još ovo malo što smo zajedno. Bila mi je jutros neka majorica Tomović, to jest ona je u stvari došla k tebi…

–       Pa ti stvarno moraš da budeš zadovoljan sa tvojim prvim danom. Majorica Tomović je žena na načelnika političke uprave. Kažu ovde da nije on načelnik nego ona. Pazi šta radiš, ako se njoj zameriš, obrao si bostan. Onom njenom detetu sam bio dao strifarnsen injekcije da mu malo popravim tonus mokraćne bešike, stalno mokri u krevet.

Obrisavši noge pred vratima komandne zgrade, uđoše u sobu dežurnog oficira. „Kapetan Moreti“, predstavi se oficir pružajući ruku Nikoli.

–       Kakav simpatičan i lep čovek! Retka fizionomija za oficira. Gde on ovde zaluta? – pomisli Nikola na trenutak.

–       Drug pukovnik Leskošek vas očekuje.

Moreti pokaza na jedna od mnogobrojnih vrata u hodniku. Oba doktora zategnuše svoje bluze i opasače, pa krenuše ka vratima.

–       Druže pukovniče, vodnik-stažer Stojanov, Kolja javlja se radi odlaska iz armije.

–       Druže pukovniče, sanitetski vodnik Nikola Vajnberg javlja se na dužnost.

–       Opet jedan lepotan! Pre liči na profesora univerziteta nego na oficira. Baš sam glup! Pa ovo su sve inženjeri! E, baš sam tupav, pa ovo je inženjerija. Znači, sve fakultetski obrazovani ljudi.

Prosed, visok, finih crta lica, u uniformi koja mu je prekrasno stajala, pukovnik se podiže i obojici pruži ruku. Ponudi im da sednu za divno izrezbaren okrugli sto sa nekoliko udobnih kožnih fotelja, pa im se i sam pridruži.

–       Pa, doktore Stojanov, dočekaste i vi smenu. Znam, znam da vam nije bilo lako, ali šta smo mogli. Nismo smeli da ostavimo garnizon i naše porodice bez lekara. Ja sam zamolio i posle našeg razgovora možete na blagajni da podignete putne troškove. Ono što sam mogao da za vas učinim, da vam bar malo ublažim vaše muke: za ove dve nedelje – dobićete dnevnice načelnika saniteta.

–       Najlepše hvala, druže pukovniče. Ja sam mislio da krenem večernjim autobusom ako vi nemate ništa protiv.

–       Sigurno da nemam, ako se samo razdužite i predate dužnost vašem zameniku. Kako ste se vi smestili, druže doktore? Molim vas, ako vam ma šta zatreba ili imate neke primedbe, samo se javite. To sam rekao i doktoru Stojanovu kada je došao. Sve ono što mislite da nije u redu i svuda gde ja mogu da pomognem, samo izvolite. Kao što ste možda videli, ovo je vrlo velika jedinica. Naš komandni kadar je uglavnom oženjen, dobar deo porodica je u gradu. Grad nam nije blizu, pa to vama lekarima čini probleme oko prevoza. Ja sam nekoliko puta urgirao da nam se dozvoli upotreba sanitetskih kola, no dozvolu nismo dobili, jer postoje pravila da se sanitetska kola mogu upotrebljavati samo u hitnim slučajevima, ali ne za vršenje kućnih poseta. Pošto je grad bliži od osam kilometara, nemamo pravo ni da vam kupimo bicikl. Ja sam se dogovorio sa dežurnima, pa kada idete u grad, dobićete jedan od njihovih. Nažalost, vaš pretpostavljeni, doktor Ivić, ima duže odsustvo zbog nekih svojih porodičnih problema. Nadam se da će se i on uskoro vratiti, mada je on više sa jedinicama na terenu nego ovde u kasarni. Dragi doktore Stojanov, neću vas više zadržavati. Pretpostavljam da imate još dosta toga da završite i da sa kolegom popričate. Srećan put i mnogo sreće.

–       Kolja, dok ti završiš posao u komandi ja odoh do stacionara da pogledam neke vojnike koje sam danas primio.

–       Stani! Opet si trčiš kao ždrebe pred rudu. Ima ovde još neke ptičice koje treba da upoznaš i koje će biti uvređene što im se nisi predstavio. Pukovnik je glavni inženjer i komandant, ali mora da upoznaš, rekoh ti ja, ptičice. Nisu ptičice nego kopci.

Kolja zakuca na vrata i otvori ih:

–       Druže majore, je li slobodno? Da vam predstavim novog doktora-stažera.

Mali, bledi, ispijen, bolešljivog izgleda, sjajnih prodornih očiju, malo kukastog nosa i tankih prkosnih usnica, na levoj strani grudi presijavala mu se zvezda borca od ’41. godine[9].

–       Drug politički komesar – pomisli Nikola i pruži mu ruku.

–       Čuo sam već o drugu doktoru. Uspaničio mi ženu jutros. Već sam vas tražio, druže doktore. Šta je to tako ozbiljno sa mojim Zoranom? Ove vaše kolege su do danas tvrdili da je dečak zdrav.

–       Dečak je fizički zdrav, ali je psihički vrlo deprimiran i uplašen. Izdvojen je od svojih vršnjaka, pa mu se razvio kompleks manje vrednog malog čoveka. Moraćemo da se zajedno potrudimo da ga iz svega toga izvučemo.

–       Kolja, čuješ li ti ovo? Od vas drugih doktora čuo sam sasvim drugu priču. Šta sada ti kažeš?

–       Veljo, ja idem, Nikola ostaje. Medicina još nije postala politika, pa ako jedan misli ovako, onda svi moraju da misle tako. Ja sam ga lečio onako kako sam najbolje umeo, ali mislim da Nikola ima pravo. Treba ga poslušati.

–       Dobro, doktori, čime mogu da vas poslužim? Kafa, čaj?

–       Ništa Veljo, ja dođoh po dokumenta…

–       Ostani ti, Kolja. Ja odoh do stacionara – diže se Nikola spreman da napusti prostoriju.

–       Veljo, sa ovim ovde će muka da imate. Ne može nigde dugo da se skrasi. Čekaj da ga odvedem još kod kapetana Tošića da ga predstavim, jer će onaj u tefter da ga upiše što se i njemu nije javio, pa ću da se vratim da podignem dokumenta.

Predstavljanje se nije završilo samo sa Tošićem, tako da je Nikola stigao u stacionar tek posle čitavog sata. Goreo je od nestrpljenja da vidi kako su mu jutrošnji pacijenti. Ušavši u bolesničku sobu, pogledom potraži svog „žutičara“. Iznenadio se videvši ga kako pije iz svoje čuture, koju brže-bolje zatvori i spusti ispod kreveta na kome je ležao. Uobičajeno je bilo da se sve vojničke stvari, pa među njima i čuture, ostave ili u kasarni ili u garderobi stacionara.

–       Šta li mu je u čuturi? – pomisli, gledajući temperaturnu listu.

–       Hajde, momče, svuci se da te ponovo pregledam.

Detaljno ga je pregledao i, sem te vražije žutice, nigde se ništa nije moglo objektivno ustanoviti. Moraće, ipak, da ga pošalje u bolnicu. Pogleda ponovo temperaturnu listu. Zapade mu za oko u rubrici mokraća – normalno obojena.

–       Hm, nešto tu ipak ne odgovara. Nešto mi se ne uklapa, ali šta? Žutica i mokraća normalno obojena. Moram da je sam pogledam.

Prišavši opet bolesnom vojniku da mu pogleda beonjače, zakači nogom nešto ispod kreveta, saže se i uze u ruku čuturu. Na vojnikovom licu počeše da se trzaju mišići i pojavi mu se neka vrsta straha u očima.

–       Šta ti je u čuturi?

–       Voda, druže vodniče, ’oću da kažem – druže doktore.

–       Jutros smo se dogovorili da nećeš piti vodu nego samo čaj. Ovu čuturu ću staviti u garderobu.

Reče Nikola i izađe iz bolesničke sobe. Ušavši u ambulantu, zateče Dragana koji je čekao da završi primopredaju kako bi otišao kući.

–       Ne sviđa mi se ovaj vojnik sa žuticom. Poslaću ga u garnizonsku bolnicu u Beograd još danas. Ko je dežuran u stacionaru? Zar je moguće da niko ne vidi čuturu koju je vojnik prošvercovao sa sobom?

Stavio je čuturu na sto za previjanje. Na belom čaršavu pored zatvarača pojavi se nekoliko žutih fleka. Ponovo uze čuturu u ruke, odvrnu zatvarač i pomirisa. S nevericom pogleda u Dragana, pa ponovo pomirisa čuturu. Uze čašu za vodu i u nju uli sadržaj iz čuture, pa ga podiže prema svetlu. Bio je mutan kao crno pivo i mirisao odvratno na ustajale pikavce. Dragan se zainteresovano diže, a Nikola mu pruži čašu.

–       Šta ovaj nesrećnik pokušava? Čime se ovo truje? Jasno mi je da folira, samo izgleda da nije svestan šta radi. Dabome da ima žuticu, potapa duvan pa to pije. Mora da je trovanje nikotinom mada nema ostalih simptoma. Čudno je da ne povraća. Da li sve to ide sa žuticom?

–       Dragane, budite dobri, pozovite „žutičara“, neka dođe ovamo.

Začu se kucanje na vratima i „žutičar“ uđe, nekako oprezno, uloživši izuzetno mnogo truda da sporo i jedva čujno za sobom zatvori vrata. Konačno je morao da se okrene prema Nikoli. Stojeći u stavu mirno gledao je u zemlju, neprimetno trljajući dlanove o bolnički mantil.

–       Da li ovaj njegov koktel može da napravi žuticu kada nema znakova trovanja nikotinom? Kakve posledice mogu da nastanu? Da li ga ipak treba poslati u bolnicu? Možda će mi se tamo smejati, pa će ga vratiti odmah nazad. Hm, zbunjeni smo obojica – samo ti ne znaš da i ja ne znam.

–       Jovan se zoveš, zar ne?

–       Jovan, druže – pa resto osta neizgovoreno.

–       Sedi, Jovane, da popričamo kao ljudi

Jovan se pomaknu nekoliko koraka od vrata, ali ostade da stoji.

–       Rekao sam sedi, Jovane.

Konačno se Jovan smesti na stolicu, nekako još više uplašen i nesiguran, očiju uprtih u patos kao da nešto vrlo pažljivo i uporno traži, pa se čudi što toga nema.

–       Zašto, Jovane? – reče mu tiho, prijateljski, sa nekom tugom u glasu, kao čovek koji je razočaran u prijatelja, kojem želi da pomogne, a ne da ga osudi, grdi i kažnjava.

Jovan pritisnu bradom grudni koš, kao da je hteo da negde u njemu nađe mesto za glavu i da je sakrije od Nikolinog pogleda.

–       Zašto Jovane, slobodno reci. Ja sam lekar, Jovane. Tu sam da ti pomognem, ne samo kada te telo boli, ne samo kada si bolestan, nego i onda kada naiđe neka nevolja, pa te natera da učiniš nešto nepromišljeno kao što je, eto, ovaj otrov koji si rešio da piješ da bi požuteo i dobio bolovanje. Mislim da ni sam nisi svestan šta si učinio.

Još uvek priljubljenog podbratka uz snažna i jaka prsa seljaka vičnog teškom fizičkom poslu. Jovan pogleda ispod oka poluuplašeno i poluispitivački u Nikolu pa, kao da se uplaši od neke svoje konstatacije, zatvori očnim kapcima svoja razmišljanja, pogurivši se na stolci kao da je hteo da nestane. Nastade duga, neprijatna tišina za obojicu. Čekao je, verujući da će Jovana baš ovo ćutanje otvoriti i da će početi da govori.

Jovan je osećao da ga nešto guši, da mu nešto teško leži na prsima i onda, ni sam ne znajući kada, oseti kako mu nešto vlažno klizi preko obraza, nešto što nije mogao da zadrži, a trudio se – nije da nije. Osećao je da mu je i vrat već mokar, dok su mu obrazi bili pokriveni nečim toplim i vlažnim. Bi mu lakše, kao da je ono gušenje i ona tegoba u prsima počela da nestaje.

Nikola, zbunjen, pratio je pogledom krupne suze koje su ostavljale brazdu na žutom, skamenjenom licu. Zatim naiđoše još dve, koje se otkotrljaše negde ispod pižame, a onda sve brže i brže počeše da nadolaze nove, šireći onu brazdu na licu. natapajući pižamu. U ambulanti je i dalje vladala tišina, kao da su se obojica trudili da dišu nečujno, da se ne pomere, da nešto ne poremete.

–       Stvarno nema ništa strašnijeg od nemog plača muškarca. Šta sada sa njim? Već drugo plakanje od jutros! Možda mu treba nešto reći? Za vreme studija, pa i u sanitetskoj školi, napominjano je da ima mnogo zabušanata i foliranata koji koriste sentimentalne i nestručne doktore. Da li je ovo jedan od njih?

Rukavom bolesničke pižame Jovan poče da briše pažljivo čas jednu čas drugu stranu obraza, no suze su stalno nadolazile.

–       Godinu dana sam vojnik. Niko mi za tih godinu dana ne reče da hoće sa mnom da razgovara kao čovek sa čovekom i da me pita za moju nevolju. Zato se rasplakah, oprostite mi. Zbog nevolje ne bih plakao, tu i nema šta mnogo da se priča. Sa sela smo. Mom roditelju i starijem bratu osta nešto zemlje koju „ovi“ nisu oduzeli kada su došli, nešto krupne stoke i sitne živine. Živelo se nekako. Davalo se caru carevo, al’ je ostajalo nešto i za nas. Ispratili su me u vojsku prošle godine. Ubrzo stiže vest od kuće da su mi oca uhapsili jer nije mogao da skupi dovoljno žita i kukuruza da bi predao za „otkup“[10]. Vodili su ga po selu u lancima. Otac mi je bio viđeni seljak, nekad, pre „ovih“, i najbogatiji. Pisao mi brat da su ga u zatvoru tukli i mučili da prizna gde je sakrio žito i kukuruz. Nije priznao jer nije se imalo šta priznati. Piše brat da je od srama i muke presvisnuo, pa su javili da ga mogu uzeti iz zatvora i sahraniti. Mene su pustili, bio sam na sahrani. Majka, ja i brat i niko više, a puno selo rođaka i prijatelja. Bojali se ljudi. Znaš kakva su vremena, a mi ti dođosmo kô neki narodni neprijatelji i izdajice. Ne prođu ni dva meseca, brata mi stavi Udba u zatvor jer je grdio vlast. Kažu – pretio je da će jednom doći i naše seljačko vreme. Vreme je setve sada a majka ostade sama. Oni iz vlasti traže da se ona upiše u zadrugu, jer nema ko da za nju radi na njivi, a ona sama gde će, kukavica. Obraćao sam se četnom starešini, pričao mu kao čoveku da me pusti na dan-dva. Rekao mi je da on narodne neprijatelje ne pušta. Ja mu samo rekao da sam ja parče tog naroda, a on me posla u zatvor. Pre neki dan pričao nam drug kapetan Tošić kako se vojnik mučio u austrijskoj vojsci, kako su ih tukli, na topovski točak razapinjali. Sekli su ljudi sebi prste na ruci, pa čak i stopalo, nožem i sekirom da bi ih pustili kao nesposobne kućama. Topili su duvan u čuturice pa ga pili, dobijali žuticu posle nekoliko dana, ležali u bolnici i tako ih puštali na duže odsustvo kućama. Rešio sam da pokušam, pa bilo šta bilo. Možda bih i uspeo da niste ušli u stacionar i videli čuturu. Znam da sam pogrešio, druže vodniče, znam da mislite da sam vas prevario. Kaznite me, zaslužio sam!

Jovanova glava se uspravi. U Nikolu su gledale krupne crne oči bez i trunke straha. Celo njegovo držanje odavalo je opuštenost, čak i neko zadovoljstvo, jer on je rekao sve. Nije ga više sramota. Znao je Nikola iz novina i iz priča da je seljak bio ugrožen, da su se godinama „drugovi odozgo“ trudili da slobodnog seljaka „udruže u zadruge“ pa da stvore kolhoze kao u Sovjetskom Savezu. Posle prekida sa Sovjetskim Savezom ta kampanja za udruživanje u zadruge postala je još žešća. Trebalo je dokazati da smo mi protiv Staljinove politike prema Jugoslaviji, a da nismo protiv marksizma i lenjinizma. Trebalo je dokazati da smo mi „veći katolici od pape“.

–       Jovane, Jovane, mnogo si zabrljao. Pre svega, od cara Franje Josipa pa do danas štošta se u medicini promenilo. Doktori znaju više. Kada ti se uzme krv, videće se da nemaš žuticu. Sa druge strane, taj duvan ovako rastvoren u vodi te truje, pa ćeš stvarno postati doživotni invalid. Znači nećeš postići ono što si smislio, a upropastićeš svoje zdravlje. Ovo što si mi ispričao, ostaje među nama. Za druge, ja tu priču nisam nikada čuo. Odležaćeš ovde u stacionaru nekoliko dana, bićeš na dijeti, moraćeš da piješ mnogo čaja i vode. Da li ću moći još nešto za tebe da uradim, ne znam. Ništa ne mogu da ti obećam. Moraš mi obećati da ćeš, pre nego što rešiš da se na neki ovakav način ubijaš, doći da sa mnom porazgovaraš. Ono o čemu sa mnom razgovaraš ostaće među nama i niko za to neće znati…

Dragan i Kolja uđoše u ambulantu i razgovor se prekinu.

–       U krevet, Jovane. – otkomandova Nikola.

Razgovor je bio za sada završen. Moraće još mnogo oko ovog momka da razmisli.

–       Opet žutičar? Zar ga nećeš poslati u bolnicu?

–       Kako opet? Zar si ih imao u poslednje vreme nekoliko?

–       Jesam, i sve sam ih poslao u bolnicu. Niko se do sada nije vratio. Jel’ tako, Dragane?

–       Nije, druže doktore. Do sada smo ih imali četvoro.

–       Lepo je uticalo predavanje kapetana Tošića na vojnike. Možda treba ispričati Kolji šta je u stvari uzrok žutici. No, treba još mnogo toga uraditi da bi Kolja na vreme otputovao.

Uveče, ležeći u svojoj novoj postelji, razmišljao je o proteklom danu i problemima koji su ostali još otvoreni. Mali Zoran, Jovan, ona dvojica sa učestalim prolivima već su poslani u kasarnu. Tokom 12 sati nisu imali ni jednu stolicu – foliranti. Osećao se srećan i zadovoljan, no ipak i pomalo nesiguran. Bio je sam. Nije imao nikoga starijeg i iskusnijeg pored sebe. Svi ti vojnici dolaze sa raznovrsnim tegobama. Treba ustanoviti šta je od toga istina, a šta želja da se dobije bolovanje, malo odleži u stacionaru ili pak dobije duža pošteda, pa da se možda ode i do kuće. Tu su još i oficiri, njihove porodice. Nažalost, primetio je da nikakvi „lični kartoni“ bolesnika ne postoje. Moraće on to da uvede. Nasmeja se jer je u sebi čuo Koljin glas: „Samo nemoj da se zalećeš kao ždrebe pred rudu“.

Okrenu se demonstrativno na drugu stranu, kao da je hteo da pobegne od svih tih razmišljanja, te odluta do Vesne u mislima, zaželevši da je ima tu pored sebe, da sa njom prodiskutuje kao obično o problemima koji naviru sa svih strana, da nasloni glavu na njene grudi i da oseti njene ruke kako ga miluju.

U lekarskoj sobi stacionara VP 2734 vladala je potpuna tišina. Mlečno belo svetlo, koje je Nikolu podsećalo na svetlo kandila u njegovoj nekadašnjoj dečijoj sobi, osvetljavalo mu je lice. Ubrzo je zaspao. Na licu kao da mu je lebdeo osmeh zadovoljstva, jer je počeo da ostvaruje ono što je od svog ranog detinjstva želeo, da pomogne čoveku. Koliko patnji, bola, suza, bolesti, nesreća i ljudskih drama će ovaj tako srećno usnuli čovek morati da rešava, leči, zbrinjava? Koliko će puta gubiti bitke sa smrću, sa zakonima društva, sa ljudskom samoživošću, ljubomorom i nerazumevanjem? Kako će ovo mlado, skoro još dečačko lice izgledati u snu kroz trideset godina? Da li će biti ovako mirno i blaženo nasmejano kao sad?

 

0 3 / 0 4

–       Druže vodniče, vreme je.

Kroz san čuo je glas dežurnog. Bacio je pogled na ručni sat, koji je fosfornim kazaljkama pokazivao 3:30. Iskočio je iz kreveta i počeo da se pljuska hladnom vodom iz lavaboa.

–       Standard mi se popravlja –imam toplu vodu za brijanje. Nema gužve kao u kupatilu SOŠ-a, nema lupe nanula, zviždanja, pevanja i guranja oko lavaboa, nema ni jutarnje gimnastike. Prvi put u životu imam kupatilo samo za ličnu upotrebu. No i pored „standarda“ fale mi Joca, Branko i Miša. Da li je i njima ovako pusto?

–       Ha, ha, gledaš svoje nasapunjeno lice u ogledalu pa mu se smeješ. Nikada čovek nije zadovoljan. Kako ste se teško navikavali i jedva čekali da se SOŠ završi! A sada još malo pa da se zaplačeš. Tek je nekoliko nedelja prošlo kako si se oprostio sa lepim Miletom i Bambusom, a već tuguješ za prošlošću.

–       Vidi, vidi, baš su ovi „demoni“ zlatni! – Na stolici se belela nova lekarska uniforma, bele pantalone, bluza i mantil. Zakopčavajući dugmeta na bluzi, nehotice se pogleda u ogledalo.

–       Ne izgledaš loše, bar spolja. Samo, to spolja treba i opravdati. – Opravdati, opravdati, opravdati, kao da poče da odzvanja po sobi, u hodniku kroz koji je prolazio ka ambulanti.

–       Dobro jutro, druže doktore. Jeste li dobro spavali? – dočeka ga Jože, stavljajući mu vruć čaj koji se još pušio na pisaći sto.

–       Hvala Jože, hvala na ovoj uniformi, čaju i pažnji.

–       Druže doktore, 35 vojnika za pregled – izraportira Petar ulazeći iz čekaonice i noseći spisak prijavljenih za lekarski pregled.

–       Pusti prvog.

–       Neka, druže vodniče, imate još 15 minuta. A i nema ih tako mnogo, popijte bar taj čaj na miru.

–       Počinjemo odmah. Pustite prvog!

–       Kako ono reče Petar, nema ih mnogo, svega trideset i pet. To treba pregledati, postaviti dijagnozu, rešiti da li ih treba vratiti u kasarnu ili im otvoriti bolovanje i dati lek. Da li ću moći? Svako od njih nosi svoju bolest, svoju tajnu, svoju želju da izdejstvuje koji slobodan dan. Možda je i bolestan. Trideset ljudskih života povereno je njemu. Ako zapne, nema koga da upita, nema baš nikoga s kim bi mogao da se konsultuje, nema nikoga da mu pomogne. Pomisli na jučerašnji dan, na Kolju. Koliko mu je značilo njegovo prisustvo!

Prekoputa njega na stolici sedeo je vojnik svučen do pola i gledao ga ispod oka.

–       Izgleda da ovaj shvata da sam se „uprpio“.

–       Kako se zoveš, vojniče?

–       Stanko, druže vodniče – uz osmeh odgovori otresito vojnik.

–       Iz kojeg si kraja, junače?

–       Od Donje Sabante, druže doktore.

–       Ih, Šumadinac! Bio sam ti u selu. Lepo selo, dobri ljudi. Znaš li Obrada Žugića?

Strah poče da nestaje i kod doktora i kod pacijenata. Gušobolje, prehlade, čirevi, prolivi, bronhitisi, zubobolje i po neki zabušant. U 5:10 svi su bili pregledani. Vizita u stacionaru je bila završena u 6. Straha je nestalo sasvim. Perući ruke u ambulanti, rešavao se da ode i obiđe kuhinju. U tom se javi Jože.

–       Druže doktore…

–       Jože, mislim da moramo da se dogovorimo. Mi smo ovde svi vojnici, biće vam svima lakše ako se sporazumemo da se ne mučite sa „druže doktore ili vodniče“. Ja sam za sve vas drug vodnik. Molim te obavesti ostale, pa da uprostimo način oslovljavanja.

–       Druže vodniče, u podrumu ove zgrade su šuster i šnajder. Zvali vas na kafu. Bilo bi dobro da vam daju neku dobru zimsku uniformu, jer ova vaša je letnja, a već danas je napolju vetar i zima, duva košava sa Dunava. Ja sam vam ispeglao pantalone i bluzu, ali ako počnu kućne posete, smrznućete se u njoj.

–       Razumem, druže desetaru. Neću zaboraviti i hvala na staranju.

–       Služimo narodu – odbrusi Jože sa nestašnim osmehom.

Sišavši niz nekoliko stepenika, nađe se pred podrumskim vratima na kojima je pisalo: „Besposlenima ulaz zabranjen“. Pokuca i uđe.

Na malom šusterskom tronošcu sedeo je opasan keceljom čovek srednjih godina, prosedih štucovanih brkova i prosede crne kose uredno očešljane. Zakivao je šunegle na starim cokulama. Na niskom obućarskom stolu, čije su ivice bile izgorele od cigareta, nalazila se gomila raznih eksera i obućarskog alata. Čovek polako ostavi čekić na sto, izvadi cigaretu, koja mu se zalepljena za donju usnu dimila, stavi je u jedno izgorelo udubljenje na ivici stola. Obrisa ruke o kožnu kecelju, pa pruži desnu prema Nikoli:

–       Aca Mrkonjić, no niko me takvog ne zna, zovu me godinama Šuca.

–       Godinama vas davi kašalj, a kada duva košava, kao danas, noću teško spavate jer vas guši astma. No vi ne dajete ni pet para za to, nego pušite li pušite.

–       Alal vera, sve što ste rekli je tačno! Jeste li vi neki vrač pogađač?

–       Nisam, nego vidim ivice vašeg radnog stola. One su nagorele od duvana, a tek kakva su vam pluća!

–       Pametni jeste, ali niste mudri. Da mi niste odali način na koji ste saznali kako se osećam, ispričao bih mojoj ženi kako novi vojni doktor mesto očiju ima rendgen. A kada se njoj nešto ispriča, onda sutra znao ceo Kovin.

–       Onda je ipak bolje što nisam mudar, jer bi svet počeo da me izbegava.

–       Možda bi bilo bolje zbog vaših kolega u civilu. Možda bi vas se pribojavali, a to vam je jedina mogućnost da u ovom mestu preživite.

–       Nismo mi doktori tako opasni kao što izgledamo. Nego, meni gore rekoše da sam pozvan na kafu kod komšija, a ima već dva dana kako nisam popio dobru kafu.

–       Momčilo, gosti.

Iz susedne prostorije sa santimetrom oko vrata, makazama u desnoj ruci i naočarima na vrhu nosa pojavi se Momčilo. Mali, debeljuškast, ćelav, sušta suprotnost Šucina.

–       Preporučujem se, gospodine doktore. Džezva vri, samo trenutak, oprostite, začas će.

Osmehnuvši se, Nikola malo zažmiri, pa reši da opet proročki nastupi.

–       Zanat završio u Beču. Bio austrijski vojnik, prišivao zlatna dugmeta na husarske dolame. Imao svoju radnju, na firmi pisalo: „Šnajder za gospodu – kroji po bečkoj modi“.

–       Vidovnjak, šta li ste? Ovome vas na fakultetu nisu učili.

–       Nisu. Mogu još da dodam: bio gazda – čovek, pa mu „ovi“, kada su došli, oduzeli radnju…

–       Sada ću ja da vas prekinem. Možda sam i ja vidovnjak, pa da vam nešto kažem: vi ste naš čovek, niste njihov…

–       Druže Šuco, greška. Ja sam vodnik JNA, sanitetski oficir na stažu, Jugosloven kao i vi. Služim narodu. A vi?

Šuca se uozbilji, kao da se trže, pa odjednom prostoriju ispuni smeh eksplozivan, jak, zarazan. Momčilo mu se pridruži, za tercu niže, trudeći se da ne prospe kafu koju je nosio u prepunoj velikoj beloj džezvi sa crvenim krupnim tačkicama.

–       Oprostite, gospodine doktore, al’ vi mora da ste iz Vojvodine – iz Novog Sada, ili možda iz Subotice. Vidi se da ste naše gore list. Rekoh ja Šuci kada sam vas juče video: „Gospodin doktor kao oni naši nekada“. Jutros smo čuli priču kako ste juče sređivali kuhinju, pa smo vas zato i pozvali na kafu da častimo što pređoste onog mućkaroša Šakića.

–       Momčilo, biće više od kafe. Da proverimo „vidovnjaka“.

Priđe ormanu koji je stajao u uglu i iz njega poče da vadi so i biber. Odmota jedan masni papir iz koga se pojavi komad kuvane slanine sa alevom paprikom. Odnekud se stvori već oljušteni crni luk i tegla sa modrocrvenim džemom, jedan veliki seljački hleb mešan i pečen u banatskoj kućnoj furuni. Pored svega toga, u drugom povećem papiru bili su spakovani domaći čvarci.

Zasedoše njih trojica i gozba poče. Nikola odavno nije jeo ovako dobru slaninu i čvarke, još od detinjstva, kada su mu roditelji živeli u Vojvodini. Svake jeseni su klali svinje pa sami dimili slaninu i šunke da se nađe tokom zime, za praznike i kada gosti dođu.

–       Momčilo, niste pogodili. Nisam iz Vojvodine, ni iz Subotice ni iz Novog Sada.

–       Pa to, moliću, ne može biti istina. Čak imate i malo bačkog naglaska. Pa onda oni husari, pa zlatna dugmeta…

–       Beograđanin sam, Momčilo, piše mi u krštenici.

–       Čovek ima pravo da se rodi i na putu, i u gostima, ali tamo gde živi, to mu udari neki pečat.

Šuca prasnu u smeh ponovo.

–       Moj doktore, ispečatira vas ovaj Momčilo. Znate, svi smo mi za njega „dođoši“, prostaci, mangupi, beskućnici Srbijanci. Ja živim u ovom Kovinu već godinama, žena mi je Kovinka. Došao sam iz Kraljeva, Srbijanac, kako ovde kažu sa izrazom lica kao da su progutali bubašvabu…

–       Šuco, bubarusa, u Kovinu nema bubašvaba.

–       Evo, vidite li ga? Za njih je bubašvaba nešto kao čokolad-bombona. Dobro, nek bude i bubarusa. Ako im je neko po ćefu, onda on mora da je rođen u Vojvodini, aristokratija, pa to ti je. No, pustili su noseve, stigli dođoši na vlast, pa im vade sada mast.

–       Vidite, doktore, kako me jedi?! Tako priča svašta, a nije tačno. Nego, hoćete li malo kafice? Ima ovde i malo milihbrota od kuće. Svež je, juče mi je supruga mesila. Samo izvolite, služite se!

–       Druže doktore, probajte ovaj džem, pa mi recite od čega je, da vidimo vidovnjaka.

Šuca prihvati promenu teme. Nikola zahvati kašičicom iz tegle pa pogleda sadržaj koji se prelivao na svetlosti kao rubin. Pomirisa.

–       Čudno, nikada takav miris nisam osetio u džemu ili sulcu koga su samo Vojvođani umeli da prave. Miriše na lubenicu. – Nikola stavi kašičicu u usta, pa opet oseti miris lubenice. – Đavoli jedni, misle da ću da nasednem, pa da kažem lubenica i onda da mu se smeju. Otkud može od lubenice da se napravi džem?

Dva para očiju su ga radoznalo posmatrala, čekajući odgovor.

–       Ne znam. Ovo nikada nisam probao u životu. Šta je da je, odlično je.

Ponovo se razleže smeh, obojica su bili presrećni.

–       Vidovnjak ne zna, ha, ha, ha. Lubenica doktore, obična velika lubenica. Samo mnogo njih to nikada nije probalo da skuva. Nije šala, kuvaj, kuvaj dok ne dobiješ od nekoliko kila sto grama. Onda mučiš ljude, osećaju miris lubenice, ali niko se ne usuđuje da kaže. Ko bi od vode kuvao džem?

Začu se kucanje na vratima, Jože promoli glavu.

–       Druže vodniče, imamo problem..

–       Evo me odmah. Hvala na lepom razgovoru i božanstvenom doručku. Čijoj supruzi mogu da se zahvalim na ovom užitku sa džemom?

–       Hi, hi, hi, ničijoj supruzi. Njima se ovo ne sme ni pominjati. To nas dvojica kuvamo, to je naša zimnica. Samo kada bi znale koliko smo šećera potrošili, sredile bi nas obojicu.

–       Doktore, stanite časak da vam uzmem meru. Reče mi Jože da nemate zimsku uniformu.

Penjući se stepenicama prema ambulanti još uvek nije mogao da prestane da se smeje:

–       Kakvi egzemplari! Naši ljudi! A ko će ih znati, možda i nisu? Molila me Vesna da ćutim, a ja opet što na umu to na drumu.

Čuo je uzbuđen glas dok se peo uz stepenice:

–       Ma pokazaću ja njemu! Šta on misli da je on ovde!

Četvrtasta glava sa debelim, krupnim i širokim obrvama, ispod kojih su bila dva ljuta oka. Koža na licu preplanula, rošava. Veliki podvaljak, kratko, zdepasto telo. Dve zvezdice optočene zlatom.

–       Druže potpukovniče, izvolite. Šta mogu za vas da učinim?

–       Učinili ste već, vodniče.

Ono vodniče bilo je naglašeno, da se zna ko je ko.

–       Uvodite novine bez vašeg načelnika, doktora Ivića.

„Načelnik“ i to je bilo naglašeno, da se zna.

–       Drug vodnik zabranio da se izdaju lekovi bez pregleda. Šta ima da me pregledate? Mene leče lekari Vojnomedicinske akademije, specijalisti. Uvek mi se slalo u kancelariju ono što sam tražio telefonom. I ne samo meni, nego je to bilo pravilo za sve oficire.

–       Druže potpukovniče, svako ima svoja naređenja. Ja ne potpisujem recept dok ne pregledam pacijenta. Nov sam ovde. Sigurno da ste u pravu i da su specijalisti u VMA odlični, ali molim vas dajte mi njihove nalaze da vidim.

–       Šta vi ima da gledate? Ja sam pismen, znam šta piše i šta treba da uzmem. Neće meni svako određivati kako i šta treba da uzmem od lekova. Ja ću se žaliti! A vi ćete biti krivi ako mi se nešto desi jer mi ne dajete lekove.

–       Druže potpukovniče…

Zausti Nikola, no potpukovnik protutnja pored njega kao granata srednjeg kalibra. Začu se samo tresak zalupljenih vrata. Slegnuvši ramenima, pogleda u Dragana.

–       Šta prima od lekova potpukovnik?

–       Praškove za glavu, sirup za kašalj, vitamine C i B, multivitamin.

–       Težak bolesnik – pomisli u sebi. – A možda i jeste.

–       Imamo li mi neki njegov karton?

–       Nemamo kartone, druže doktore. Imamo ih u magacinu, ali ih nismo ustanovili.

–       Dragane, to je propis. Kakva je tvoja evidencija lekova i kako se svaki novi stažer ovde može snaći, kada nema nikakve dokumentacije?

–       Pa, kapetan Ivić ih sve poznaje i zna sva njihova oboljenja. Meni je za moju administraciju važno da imam recept i potpis doktora.

–       Dragane, od danas će svaki vojnik, oficir ili član porodice, kada dođe kod mene na pregled, imati karton. Odredi nekog od bolničara da, dok su pacijenti u čekaonici, uzme njihove zdravstvene knjižice i unese osnovne podatke u karton, ostalo ću ja upisivati. Postoji li mesto u nekoj od prostorija gde se može napraviti kartoteka po azbučnom redu?

–       Postoji. To ću ja da organizujem. Nego, članovi porodica čekaju na pregled već od osam sati, pa bih predložio da kartoni počnu od sutra.

–       Dobro Dragane. Koliko ima članova porodica?

–       Dvadeset i tri drugarice. Skoro da su sve tu, mislim na najmlađu generaciju.

Prišavši vratima čekaonice ču bezbroj ženskih glasova koji zaćutaše kada se vrata otvoriše. Ti pogledi uprti u njega zbunili su ga. Osetio je da crveni, gledajući negde iznad njihovih glava. Pokuša da svom glasu da notu strogosti i autoriteta.

–       Dobro jutro!

–       Dobro jutro! – otpeva ženski hor jednoglasno.

–       Izvolite. Ko je prvi na redu?

Jedna visoka, plava žena se podiže i prošavši pred njega uđe u ambulantu. Zatvarajući za njom vrata, ču jedan podsmešljiv dubok glas sa makedonskim naglaskom: „Ubavo li momče! Nije za bacanje“.

Nasta opšti smeh. Nikola ne izdrža, ponovo otvori vrata i sve ih obuhvati pogledom. Smeh zamre i opet nastade tišina. On ponovo zatvori vrata, ali mu dopre do ušiju: „Opasnik neki!“, onaj isti alt sa akcentom, praćen smehom i žagorom.

–       Došle dame na poselo – pomisli i iznenadi se kada vide da mu je prvi pacijent nestao.

Tek tada je malo bolje pogledao i primetio da je Dragan izvukao paravan iz ćoška i da je pacijentkinja nešto poslovala iza njega. Nozdrve mu se raširiše kako bi uhvatile parfem koji se obilno širio po ambulanti. Nije mogao da mu odredi naziv i marku. Možda bi i bio prijatan da ga nije dotična pacijentkinja upotrebila u litarskim količinama.

–       Drugarice…

–       Ana mi je ime. Evo sad ću, samo trenutak.

–       Drugarice Ana, na šta se vi žalite?

Poče Nikola da bi prekratio tišinu. Sede za sto, uze parče hartije spreman da zapisuje. Ču korake, podiže pogled i zapanji se. Prema njemu je lagano išla Ana, njišući kukovima u kratkom kombinezonu žute boje ispod koga se sve videlo. Neki potpuno naivan, skoro dečiji osmeh joj je lebdeo na debelo našminkanim usnama. Gledala ga je pravo u oči, a cela pojava kao da je htela da kaže – gledaj me kako sam zgodna.

–       Ima šta da se vidi – pomisli, pa se sam uplaši od te pomisli i navuče svoju neprozirnu masku.

–       Drugarice Ana, kako vam je prezime?

–       Šakić.

–       Koje ste godine rođeni?

Zapisivao je podatke, interesovao se za prethodna oboljenja, lečenje. Nije uopšte obraćao pažnju na nju, ili, bolje rečeno, nije dozvolio da ona stekne utisak da je primećuje. Nešto je boli u grudima, otežano guta, a i menstruacija joj je neuredna. Povremeno bolovi u malom trbuhu, i to najčešće sa leve strane.

–       Da li imate sada jake bolove?

–       Ne, nemam, ali sam ih juče imala. Znate, druže doktore, cele noći nisam mogla da spavam.

–       Ne bi se reklo – pomisli u sebi, a onaj njegov cinični Nikola se probudi u njemu, pa nastavi.

–       Hvala lepo, budite ljubazni i obucite se.

–       Kako da se obučem? Zar nećete da me pregledate?

–       Ne, hvala lepo. Nije potrebno.

Ona se podiže i ostade stojeći, gledajući ga sa nevericom. Pa onda pocrvene, brzo pokuša celom desnom rukom da pokrije grudi, koje su se jasno videle kroz prozirni kombinezon, a leva šaka poklopi deo crnog trougla koji se nazirao između nogu. Okrete se i potrča prema paravanu.

–       Nikola, možda žena ima stvarno bolove? Neuredna menstruacija, nisi je ni pitao kada, kako, ima li je sada. Taj cinik u tebi mora da se odjuri. Ti si lekar, Nikola, ne podleži prvim utiscima. Utisci su utisci, a pregled je pregled.

–       Drugarice Ana, da li ste se obukli?

Iza paravana se ništa ne čuje.

–       Drugarice Ana… čujete li me?

–       Obukla sam se, samo da navučem suknju!

Opet je stajala pred njim, nije ga više gledala u oči.

–       Kada ste imali zadnju menstruaciju?

–       Pre neki dan se završila.

–       Da li je bila obilna, drukčija nego do sada?

–       Nije, mislim da je bila kao i obično.

–       Hoćete li biti ljubazni da ipak odete iza paravana i da skinete samo gaćice, pa se vratite opet kod mene.

Otvorio je posudu sa sterilno prokuvanim rukavicama, navukao jednu na desnu ruku i sačekao dok se pacijentkinja nije ponovo pojavila pred njim.

–       Popnite se na sto. Samo polako; imamo dosta vremena.

Pomogavši joj da zauzme uobičajeni položaj za ginekološki pregled, rukom na kojoj je bila rukavica razmaknu stidne usne vagine i odmah se ukaza obilje žućkastozelenog sekreta. Uvuče spekulum, što izazva grčenje Aninih mišića nogu.

–       Boli?

–       Malo.

U otvoru spekuluma ukaza se zapaljen grlić materice, sa obilnom erozijom koja je krvarila. Izvadivši spekulum, započe pregled. Materica je bila normalne veličine, ali napipa sa leve strane tvrdinu veličine veće pomorandže, na pritisak jako bolne.

–       To, to me boli strašno! To me je i sinoć bolelo!

–       Hvala Ana. Sada možete da se obučete..

Dok je prao ruke, razmišljao je kako je lako bilo postavljati dijagnoze kada je uvek iza tebe bio neko iskusniji, koji je mogao da te koriguje ili da kaže da si bio u pravu. Ginekologiju su studenti morali da znaju za ispit odlično. Bilo je mnogo ispitivača i tražili su dosta. Praktično znanje je bilo minimalno. Malo žena, mnogo studenata. Bilo mu je neprijatno da gleda, a kamoli da pregleda na kliničkim vežbama ženu posle pet-šest studenata. Činilo mu se nehumano, iako je shvatao da drugog načina nema i da se samo tako može steći iskustvo i praksa. Zato je sada razmišljao šta je to video i šta je to napipao. Ženu treba poslati specijalisti!

–       Dragane, dajte mi uput za specijalistu. Poslaćemo drugaricu Šakić ginekologu. Ispunite formular pa mi ga dajte da napišem dijagnozu.

Vrativši se za sto, vide Anu koja je stajala obučena, neodlučna, i čekala ga.

–       Drugarice Ana, sedite da porazgovaramo malo. Recite mi imate li mnogo tog žutozelenog sekreta, da li vam on mnogo smeta?

–       Doktore, njega imam mnogo, toliko da ponekad mislim da imam menstruaciju. Mnogo mi smeta. Znate, već toliko puta sam bila kod doktora, vaših kolega, a oni se samo šale sa mnom, daju mi neke injekcije, primila sam ih bezbroj. Pregledaju me i kažu da sve to nije ništa strašno. Mene boli, pa boli, i to, kako vi rekoste, žutozeleno mi mnogo smeta. Moram stalno da se perem, a ako sam negde u gostima, onda to ne mogu, pa se sva dole zapalim. Eto, baš sam to tako rekla doktoru Iviću, a on pravi šale i kaže: „Kad se zapališ, onda se to ne gasi vodom“.

–       Vidite, Ana, ja ću da vas pošaljem specijalisti, jer mislim da vaš levi jajnik nije u najboljem redu. Imate i ranicu na materici, koja mora da se leči, i koja je verovatno i nastala zbog toga vašeg žutog sekreta. Krenite vi sutra kod specijaliste, pa ćemo da vidimo kakvo je njegovo mišljenje. Doći ćete opet kod mene da se dalje dogovorimo. Ja vam sada neću dati nikakve lekove, dok ne završimo sve preglede. Za sada nemojte ništa da brinete i pustite mene da brinem za vas. Napisaću vam samo recept za neke tablete ako slučajno imate opet jake bolove. Uzmite jednu tabletu sa malo vode, ali samo kada imate bolove. Znači, nema veze sa jelom. Smete da uzmete najviše tri tablete u toku dana i noći. Drugarice Ana, imate li vi još neko pitanje?

–       Nemam, druže doktore.

Nikola se diže, pruži joj ruku, uput i recept.

–       Hvala vam, druže doktore.

Pođe prema vratima, pa se kod vrata okrete, pogleda u Nikolu, pa opet pocrvenevši reče:

–       Izvinite za ono malopre, ali tako su nas navikle vaše kolege.

Sad Nikola pocrvene. Shvati na šta se to odnosi, pa kompletno svlačenje vide iz drugog ugla. Svoj arogantni stav i predubeđenje da ženi nije ništa – nije sada mogao da razume. Zar njemu da se desi da predubeđenje i providan kombinezon budu razlog da napravi takvu grešku! Već na početku zamalo da prekrši jedno od najvažnijih načela: prvo pregled pa onda sva ostala razmišljanja.

Kapetanice, poručnikovice, vodnikovice, majorice – sa mnogo tegoba, sa još više lekova, injekcija, nalaza specijalista, uputa za banje i vojna lečilišta – defilovale su tog prepodneva pored Nikole.

Najviše pacijentkinja imalo je ginekološke tegobe. Scena sa svlačenjem iza paravana se neprekidno ponavljala. Zaliha iskuvanih sterilnih rukavica pred kraj prepodneva potpuno se istrošila. Doktor je potisnuo Nikolu, naročito onog ciničnog, pa ostadoše nezapaženi raznobojni providni ili poluprovidni kombinezoni, tamne i svetle najlon čarape sa šavovima ili bez njih, razni tipovi brushaltera, lakova za nokte i obilje parfema. Mladi lekar se trudio da poveže tegobe pacijentkinja, njihove priče, koji nisu imale baš mnogo veze sa samim tegobama, sa onim što je pregledom mogao ustanoviti. Pred očima su mu preletale stranice udžbenika u kojima su opisivane tegobe i bolesti. U ušima su mu odzvanjali glasovi profesora koji su držali predavanja o oboljenjima i iznosili svoja iskustva. Upoređivao je svoje nalaze sa stanjem bolesnika koje je imao prilike da sretne na kliničkim vežbama. Pokušavao je da postavi dijagnoze, pa bi zatim, naišavši na neku novu činjenicu koju bi dobio u razgovoru sa pacijentkinjom ili otkrio pregledom, prvobitnu dijagnozu zamenio novom. Bilo je kolebanja između nove i stare. Na osnovu ranije primljenih lekova mogao je da zaključi koju su dijagnozu postavili njegovi prethodnici. Činilo mu se da su neke dijagnoze pogrešno postavljene. U malom broju slučajeva mogao je da pronađe potvrdu za takvu svoju sumnju. Kod većeg broja slučajeva osećao je to intuitivno, nije imao nikakve objektivne razloge. Pokušavao je da bude nepoverljiv prema pričama pacijenata, trudeći se da potpitanjima i naučenim lekarskim trikovima dođe do objektivnih činjenica. Ipak, mnogo toga ispričanog bilo je netačno, pošto i pacijent sam često ne ume da objasni svoje probleme. Takođe je imao utisak da mnogi problemi koji su prikazani kao izuzetno teški, to i nisu bili. Utisak je ipak samo utisak. Znao je on da ne sme podleći utisku, nego mora sve bazirati na činjenicama. Nažalost, do njih nije uvek lako doći. Bilo je neoprostivo da nema bolesničkih kartona, iz kojih bi se ipak mogle utvrditi mnoge činjenice, način lečenja i upotrebljeni lekovi.

Zadnja pacijentkinja koja je ušla na pregled bila je stasita plavuša, elegantno obučena. Po nečemu se razlikovala od prethodnih. Nasmejanim, prodornim plavim očima, nekako podsmešljivo, samouvereno i radoznalo odmeravala je Nikolu.

–       Dobar dan. Ja sam Ljupka Uzelac

–       Gle, gle, supruga poručnika Uzelca. – Poznao ju je po glasu. To beše ona što je spominjala ubavo momče, zbog koje je onako naglo otvorio vrata čekaonice.

–       Putovali ste pre neki dan sa mojim suprugom. Pričao mi je o vama.

Prišla mu je sasvim blizu, pružajući belu, negovanu ruku sa lepo uobličenim i pedantno lakiranim noktima. Nežan, pa ipak čvrst stisak i neka čudna mekoća dlana toplog, skoro vrućeg, nađe se u njegovoj ruci. Opeče ga, ali nekako prijatno. On ostavi svoju ruku u njenoj i pusti da njena toplota struji u njega. Ćutali su spojenih ruku, gledajući se ispitivački. Tela su im bila tako blizu da mu se činilo kako ne samo njena ruka nego i ona sama zrači nekom toplotom. Oči joj više nisu bile ni tako plave niti podsmešljive. Kao da su se zenice proširile. Njemu se činilo da on kroz njih prodire u neki nepoznat ponor, koji ga sve dublje i dublje vuče, omamljuje. Oseti kao neku drhtavicu kako nadolazi, obuzima ga sve jače. Jedva se uspevao savladati kako bi njegova ruka u njenoj ostala mirna, da ona ne primeti šta se sa njim događa. Želeo je da odvoji pogled od tog ponora u njenim zenicama, no tonuti u njih bilo je tako slatko, tako puno nekog milja koje ga je sve više i više obuzimalo. Grlo mu je bilo suvo, skoro da je sasvim prestao da diše. Osećao je da nešto mora učiniti, jer ne samo što je jedva uspevao da njegova ruka u njenoj ne počne da se trese, nego je osećao kako mu i kolena počinju klecati. Kada je već skoro rešio da obori pogled i izvuče ruku iz njene, jer više nije mogao, a opet to što nije mogao bilo je tako slatko i beskrajno lepo – ona ga preduhitri.

Lagano, skoro klizeći preko njegovog dlana svojim dugim prstima, kao oklevajući, poče da izvlači svoju ruku iz njegove. Zadnje što oseti bile su jagodice njenih dugih prstiju koji pređoše preko njegovog dlana, jedva ga dodirujući. Očni kapci pokriše onu slatku toplu dubinu u kojoj je želeo da tone dugo, dugo! Svega nestade.

Pogled mu pade na svoju još uvek ispruženu ruku, pa je naglo spusti pored tela.

–       Izvolite, sedite.

Začu on svoj rapav, malo drhtav, sasvim nepoznat glas, pa se i on spusti na stolicu. Kao da mu je predah bio neophodan da se prebrodi neka slatka malaksalost. Tišina, prvo prijatna, pa onda neprijatna, poče Nikoli da smeta. Osećao se nelagodno, skoro postiđen nečim što se dogodilo. Ne, nije znao šta se to dogodilo, pa ipak mu se činilo da nije bilo na mestu, ne znajući ni sam zašto.

–       Dakle, drugarice Uzelac… – ču on opet svoj normalan glas.

–       Došla sam po uput jer moram ove nedelje kod specijaliste ginekologa. Muž mi je rekao da je sa vama razgovarao. Znate, mi toliko želimo dete i već godinama pokušavamo sve što je u našoj moći, ali do danas bez rezultata.

–       Hoćete li da mi ukratko objasnite kakva su ispitivanja do sada izvršena i čime ste sve lečeni?

–       Dragi moj doktore, čak i ukratko ako bih vam sve iznela, biće nam za to potrebno dosta vremena, a ne znam da li ga imate.

–       Ja za pacijente uvek imam vremena. Iz razgovora sa poručnikom Uzelcem shvatio sam da vam je i te kako stalo da se utvrdi razlog zbog čega do sada niste mogli da ostanete u drugom stanju. Koliko ste godina u braku?

–       Deset godina. Imala sam 20 godina kada sam se udala. Bila sam mlada učiteljica u Tetovu kada sam upoznala Mirčeta na jednoj igranci. Tek što je završio nižu vojnu akademiju. Bila je to ljubav na prvi pogled, znate…

Slušao je i trudio se da se koncentriše na ono što mu je pričala. Povremeno ju je prekidao i postavljao potpitanja da bi dobio što jasniju sliku o oboljenjima koje je preležala, o prvoj menstruaciji, dužini i o obilnosti. Morao je da se koncentriše. Još uvek su ga njene zenice privlačile. Želeo je da otkrije u njima onaj bezdan koji ga vuče. Želeo je ponovo da doživi one trenutke od malopre. Sa druge strane, znao je da je pred njim pacijent i da ne sme sebi dozvoliti da ga ovakve misli i želje opsedaju. Imao je on metod, imao je on svoje fioke. Otvori jednu i kompletan problem stavi u nju, pa je zaključa. Tako do kraja pregleda nije bila više prisutna Ljupka Uzelac – žena, nego samo pacijent. Još jedan uput za specijalistu „sa molbom za mišljenje i terapiju“ potpisa i stavi pečat. Ustajući pruži ruku i ponovo oseti toplu ruku koja mu dodirnu dlan i isti doživljaj kao malopre. Zato on brzo pusti njenu ruku.

–       Nisam dobro zatvorio fioku – šaleći se sam sa sobom pomisli i glasno reče:

–       Nadam se da ćemo se posle vašeg pregleda ponovo videti i da ćemo znati više nego što danas znamo. Do viđenja i pozdravite poručnika.

–       Ah, on nije više u Kovinu. Jutros se ponovo vratio na teren.

Njene oči ga ponovo odmeriše, njemu se učini nekako podsmešljivo, kao da su htele da kažu: „Zbunila sam te, mali“. Uz jedno „do viđenja“, ona napusti ambulantu. Ostao je gledajući za njom. Shvatio da je ona svakako drukčija od svih ovih žena koje su danas bile na pregledu.

–       Ma nije valjda? Drukčija? Zašto?

Tek tada shvati da se nije skinula kao ostale iza paravana, da joj je poverovao i dao uput bez pregleda.

Zvonjava telefona ga prenu iz razmišljanja. Brzo napisa na praznom receptu koji se nalazio pred njim: „Ljupka Uzelac“ i stavi tri znaka pitanja, pa sve to uokviri.

–       Mlađi sanitetski vodnik. Molim lepo?

–       Ovde kapetan doktor Ivić. Kako si kolega? Nadam se da si se pomalo snašao.

–       Jesam, druže načelniče.

–       Jesi li preživeo najezdu donjeg veša? – začu se pitanje propraćeno smehom tako jakim da Nikola odvoji malo slušalicu od svog uha.

–       Ćutiš? Zbunili te. Ne daj se, momak-– pa opet onaj gromoglasni smeh koji se brzo prekide. – Je li bila na pregledu Ljupka Uzelac?

–       Jeste, druže načelniče.

Nikola baci pogled na uokvireno ime sa tri znaka pitanja i pored njih doda, kao igrajući se olovkom, još dva znaka čuđenja.

–       Onda si prošao kroz vatreno krštenje.

–       Znači tako, dama je poznata. Ona tako sa svakim? – Oseti se prevarenim, zbog nečeg čak i poniženim.

–       Vodniče, nešto te ne čujem – začu se pomalo zajedljiv a istovremeno šaljiv glas.

–       Tu sam, druže načelniče, slušam vas.

–       Slušaj, ako imaš problema, javi mi slobodno preko telefoniste. Oni imaju stalno telefon gde se ja nalazim. Negde u ponedeljak ili utorak doći ću pa ćemo porazgovarati nadugačko i naširoko. Nego, malopre mi se javljao potpukovnik Đurić. Žali se kako nisi hteo da mu daš lekove. Zašto?

–       Nisam mu ih dao jer su lekovi preko bolničara traženi, i to telefonom. Ja ovde nikoga ne poznajem i ne mogu da im odobravam lekove ako ne znam zašto su dati. Kažu da ste vi ustanovili taj običaj, međutim, nama je u SOŠ-u izričito naređeno da ne smemo da izdajemo lekove dok ne vidimo pacijenta i ne ustanovimo o čemu se radi. – U slušalici se sada sa one strane ništa nije čulo. – Alo, druže načelniče, čujete li me?

–       Čujem. Tačno je da sam ja uveo taj običaj, jer ih sve znam kao bele lale. Ti si u pravu. Slažem se sa tobom. Ako bude još neprilika, kaži da je to moje naređenje.

–       Razumem, druže načelniče! – reče radosno Nikola.

–       Ali sada me dobro slušaj, pre nego što budeš izdao neka nova tvoja naređenja, zovni me da se dogovorimo – ču se spuštanje slušalice.

–       – Naljutio se, izgleda – slegnu ramenima Nikola, pa i on spusti slušalicu.

Začu se kucanje na vratima. Jože uđe, lupi po propisu cokulama i podseti ga da je vreme da se proba hrana u kuhinji.

–       Kuhinja? Pa da, na nju sam potpuno zaboravio.

Strčao je niz stepenice ambulante. Napolju je sijalo sunce, nebo je bilo plavo sa divnim belim oblacima koji su se jurili međusobno. Udahnuo je sa uživanjem vazduh kao neko ko se nalazio dugo u zatvorenim prostorijama.

–       Kako je lepo živeti ovaj život, pomagati da ljudima oko tebe bude bolje, lepše i sigurnije!

Nije više bio prisutan onaj strah koji je jutros na mahove osećao pri pregledu pacijenata. Nebo je bilo tako plavo, a sunce je sijalo i, mada je već bila pozna jesen, još uvek je park kasarne izgledao lepo. Trava je bila zelena, a raznobojno cveće lepo negovano. Nekoliko vojnika skupljalo je opalo lišće sa travnjaka. Opazivši ga, uspraviše se i pozdraviše ga.

–       Zdravo momci, srećan rad! – dobacio im je, otpozdravljajući. Svojim osmehom i nečim što je zračilo iz njega izmamio je njihove osmehe.

Kuhinja je izgledala pristojno. Kuvari su bili u belom, stolovi izribani, hrana mu se učinila dobra i ukusan. Dao je odobrenje da počne deljenje hrane. Stavljajući svoj potpis, pogleda na jučerašnji komentar, pa otvori vrata od magacina. Sređen, čist, prosto nije mogao da poveruje. Dodato je nekoliko novih ormana za garderobu kuvara. Otvarajući jedan za drugim uveri se da je u njima sve uredno i čisto. Ponovo se vrati u kuhinju i zamoli kuvara da i njemu posluži ručak u vojničkoj menzi.

–       To se ne praktikuje. Mi doktorima šaljemo oficirsku hranu direktno u ambulantu, a to isto dobijaju i dežurni oficiri.

–       Samo vi meni dajte običnu vojničku hranu. – i, ne čekajući nikakve dalje komentare, uđe iz kuhinje u vojničku trpezariju, skide šajkaču i, ugledavši jedno prazno mesto, sede pored vojnika koji su zaćutali i začuđeno ga posmatrali.

–       Samo nastavite, momci. Eto, i ja ogladneo, pa mi je nekako lepše da jedem u društvu.

Osećao je poglede vojnika sa ostalih stolova. Jelo stiže i on poče da jede, ne obraćajući pažnju na okolinu.

–       Auh, kakav demagog! Pojavio si se, dugo te nije bilo.

–       Možda si i u pravu. Možda ima i demagogije, ali baš sam poželeo da jedem sa vojnicima. Neka vide da doktoru nije ispod časti da ruča sa njima, da će se taj doktor zauzeti za njih da dobiju stvarno ono što im sleduje. Demagogija je možda u tome što ako mene doktora ne boli stomak i nemam proliv, onda ne mogu da ga imaju ni oni, foliranti.

Posle ručka vratio se u ambulantu. Otišao je u svoju sobu i seo da napiše Vesni pismo o svojim prvim utiscima. No pisanje ne potraja dugo. Dežurni bolničar donese listu kućnih poseta koje treba obaviti to poslepodne. Znao je da ima dosta kilometara do centra grada. Srećom, kiše nije bilo, sunce je još sijalo, ali vode i blata od kiša prethodnih dana bilo je na pretek.

Kada se spremio da krene, ustanovio je da bicikl nije još bio kupljen. Reši da ide peške. Prve kuće gradića bile su na oko kilometar od kasarne. Do njih je vodila staza koju su vojnici izgazili idući u grad, kao i kolski put, neasfaltiran, sa obiljem rupa punih vode, prekriven debelim slojem žitkog blata. Bilo je pametnije ići ugaženom stazom, koja je bila podalje od druma. Tako bi se samo prljale cokule i pantalone, jer ići drumom značilo je biti neprekidno tuširan prljavom vodom sa dobrom količinom tečnog crnog banatskog blata, koje su za sobom ostavljali kamioni i putnička kola.

Kod prvih kuća varošice situacija je bila bolja: pešačka staza pored ušorenih kuća, popločana ciglama, na nekim mestima čak i asfaltom. Između te popločane staze i druma nalazila se utabana staza, po kojoj su prolazili bicikli. Nikola ih je sa zavišću gledao, jer se ovoj dugoj kovinskoj ulici nije video kraj.

–       Kako li je tek lepo kada se ovo sve zaledi ili kada padne sneg. Kako li je kada te probude noću?

–       Čemu ta pitanja, druže vodnice? Vi ste u JNA.

Zelene, plave, ružičaste i bele prizemne kuće sa dva ili više prozora pružale su se u nedogled. Bilo ih je niskih, koje kao da su htele da potonu u ovo blato, bilo ih je sa visokim drvenim kapijama. One niže bile su pravljene od nabijene zemlje, a one više i lepše od cigala. Razne drečeće boje davale su im izgled kuća iz dečjih crtanki. Dvorište ili bašte razdvajale su kuće jednu od druge, ali se u njima nije moglo ništa videti, jer su od ulice bile odvojene visokim zidovima ili tarabom, po kojima se moglo poznati materijalno stanje ukućana. Visoke, dvokrilne kapije ugrađene u kitnjaste lukove od cigala predstavljale su statusni simbol dobrog gazde. Neke kuće imale su pored takve kapije još i jednu manju za svakodnevnu upotrebu, za decu i ukućane, dok se velika otvarala za prolaz kola ili stoke. Na nekima je, opet, ta mala kapija bila ugrađena u jedno od dva krila velike kapije. I one su bile različito pravljene, bojene, a poneke čak i ukrašene ornamentima. Pored kapija su bile u zemlju ukopane klupe na kojima se sedelo u toplim, letnjim večerima. No sada su klupe bile vlažne i puste.

Približavajući se centru, kuće su bile manje drečeće, kapije su bile sve bogatije, prozori veći, prekriveni zavesama. Konačno park, crkva sa velikom portom i najzad glavna ulica, apoteka, bioskop, kafana „Vojvodina“, prekoputa nje Dom zdravlja, pa onda opet jedna druga duga ulica kojoj se nije video kraj.

Prolazeći pored Doma zdravlja pomisli da, kada obavi sve svoje kućne posete, mora svratiti kod svog starijeg kolege sa kojim je pevao u horu za sve vreme studiranja. Čuo je od majorice Tomović da je posle vojske ostao i zaposlio se u DNZ[11] u Kovinu.

Gnojavo zapaljenje krajnika, male boginje, zapaljenje dojke kod jedne mlade majke koja je imala previše mleka, dva gripa kod jedne kapetanice i jedne poručnikovice. Veče se već uveliko spuštalo kada Nikola završi svoju poslednju kućnu posetu. Vlažna, lepljiva izmaglica dizala se iz Kovinskih ulica pomešana sa dimom iz dimnjaka skoro svih kuća. Kuvala se večera. Duboko udahnuvši ovaj za njega, velegrađanina, sasvim nepoznat vazduh, pokuša da se orijentiše gde se nalazi. Čkiljave sijalice osvetljavale su vrlo slabo ulicu, gubeći se negde u daljini. Mrak je bio sve gušći.

Lavež pasa, mukanje krava iz štala i šljapkanje njegovih cokula po blatu remetili su večernju tišinu. Išao je ne znajući sasvim sigurno da li ide u dobrom pravcu. Nigde nikoga koga bi mogao da upita za put prema kasarni. Magla sve gušća, izgledalo je da je razdaljina između svetiljki sa bandera sve veća. Trže ga i ukopa u mestu iznenadni lavež jednog psa i njegov skok na tarabe pored kojih je prolazio. Odnekud se pojaviše još dva para svetlih očiju, raščepljene vilice uz zlokobno režanje, telo spremno na skok, pa se lavež onog iza tarabe i ovih pred njim pretvori u pakleno zavijanje.

–       Samo napred. Pravi se lud, idi lagano! Kao da ih nema. Ne dozvoli da osete da si se uplašio, jer onda navaljuju.

Učini se Nikoli da ču reči svoga oca, koji ga je kao malog učio kako da se ponaša u ovakvoj situaciji. Bilo mu je strašno toplo mada je na sebi imao još uvek laku letnju uniformu. Lagano su kapljice znoja klizile niz kičmu, ali on je išao ne ubrzavajući korak, a one dve napasti su ga još uvek pratile, već promukle od lajanja. Odmeravao je svoju lekarsku torbu. Računao je, ako ga ovaj s leve strane napadne, udariće ga njom po glavi, a desnog će lupiti cokulom po njušci.

–       Gle, još dva para svetlećih očiju…

Lavež se pojača, plan o lekarskoj torbi i cokuli propade, jer su novi protivnici stajali pred njim. Delilo ga je od njih svega nekoliko koraka.

–       Moram napred, pa šta bude, opkoljen sam.

Ne menjajući ritam hoda, sada već potpuno znojav, razmišljao je hoće li mu se skloniti sa puta ili neće. Još metar, još pola metra.

–       Ipak lekarska torba po ovom ispred tebe, a za onu dvojicu videće se.

U tom trenutku onaj ispred njega odskoči u stranu, a on nastavi dalje istim tempom, uvukavši glavu između ramena očekujući skok. No, lavež se smirivao, bar mu se tako činilo i odjednom ču samo bat svojih koraka. Idući i dalje istim tempom, nije smeo da se okrene i prokontroliše da li ga prate ili ne.

–       Zort i kompanija, doktore! Nisu te učili ni na fakultetu ni u školi rezervnih oficira kako se doktor ophodi sa psima. Kada bi te samo tvoji pacijenti videli kakav si im neustrašiv doktor.

–       Tačno, kada sam maštao da postanem seoski doktor nisam ni razmišljao o ovim psećim napastima. Sva sreća što ja nisam ti, jer da sam ti već bih bio oboren u blato, pa bi se sladili i sa mnom i sa tobom. Pitaš se zašto? Pa zato što si ti loš, pakostan, cink, džangrizalo, a psi to osete i napadnu.

Iz daljine dopre muzika i Nikola ubrza korake. „Na kraj sela čađava mehana“, dopreše do Nikole reči stare vojvođanske pesme. Pevao ga je ženski, malo promukao glas, koji je pratila violina. Ostale instrumente nije mogao da čuje. Na dobrom je putu, to je neka kafana. Izašavši iz jedne sporedne ulice ugleda nekoliko svetiljki koje su osvetljavale ulaz u kafanu „Vojvodina“ i Dom zdravlja.

Zaustavi se, skide šajkaču, obrisa znoj sa čela, zategnu opasač držeći lekarsku torbu između nogu. Natače ponovo šajkaču pa lagano krenu prema Domu zdravlja. Velika, široka dvokrilna kapija govorila je o bogatstvu nekadašnjeg vlasnika. Veliki pokriveni „haustor“, sa podom pokrivenim još dobro očuvanim debelim hrastovim daskama, vodio je u veliku baštu čiji se kraj u mraku nije mogao videti. Haustor je bio osvetljen i u njegovom dnu, levo bile su stepenice koje su vodile u jedan dugačak hodnik.

–       Verovatno nacionalizovana kuća nekog „folksdojčera“[12] – pomisli Nikola penjući se uz stepenice. U susret mu je išla medicinska sestra u belom mantilu.

–       Gde bih mogao da nađem doktora Torbicu?

–       Zadnja vrata levo.

U hodniku su se još nalazili pacijenti. Zadnja vrata levo vodila su u čekaonicu sa nekoliko klupa poređanih uza zid. Čekaonica je bila mračna, neprovetrena, mirisala na patos sveže namazani „olajem“. Na klupi je sedelo nekoliko pacijenata.

–       Izvinite, ja sam lekar

Reče Nikola kucajući na staklena vrata, osećajući neprijateljske poglede kojim su ga pacijenti pratili. Znao je šta misle: „Opet jedan koji će zadržati doktora, a već toliko dugo čeka“.

Odškrinuvši vrata ugleda jednu veliku prostoriju u čijem su dnu, pored prozora, bila dva pisaća stola. Za jednim je sedeo doktor Vladan Torbica i pregledao nekog dečaka, a za drugim medicinska sestra.

–       Sačekaj malo u čekaonici!

Odjeknu Vladanov bas. Iznenađen ovakvim dočekom, Nikola zatvori vrata. Zastade neodlučno u čekaonici ne primećujući radoznale poglede pacijenata, pa izađe iz čekaonice.

Vladan! Kolega Vladan! Pet punih godina! Zar je zaboravio, nas dvojica smo bili dva najjača basa u horu Velike medicinske škole. Dva do tri puta nedeljno od 19 do 21h grmeli su naši basovima tokom proba Mokranjčevih rukoveti, horskih i masovnih pesama. Učestvovali su na mnogim festivalima i raznim priredbama.

–       Kako ono reče? Sačekaj malo u čekaonici!

Učini mu se da vidi Vladana kako mu namiguje, što je značilo „sada raspali, burazeru“. A onda grmnu njih dvojica, nadjačaju ceo hor. Jedan od najboljih dirigenata studentskih horova, Saša Zalijev, zaustavlja ceo hor: „Basovi, zaboga, možete li vi malo tiše? Ovo nije solo partija za hor i basove!“ Njih dvojica se gurkaju, pevaju upola glasa dok im ne dosadi, pa opet zagrme.

–       Hej, čoveče, smeješ se skoro na glas. Kako i ne bi? Bilo je to ne tako davno. Vladan je sada solista lekar, a ja sam još samo bas u horu. Hajde da ipak sačekam starijeg kolegu – solistu.

Čekanje se odužilo. Poslednji pacijent izađe iz ordinacije. Na vratima se pojavi Vladan, već obučen. Pogleda u Nikolu nekako sa visine.

–       Drug stažer vojnik. Čuo sam od nekog danas da si u Kovinu. Hm, hm, da, gorak je to hleb, daleko je kasarna. Slušaj, ja sam gladan i umoran, moram na večeru, tu, prekoputa u kafani. Posle imam neke kućne posete. Jesam li ti potreban zbog nečega?

–       Nisi, hteo sam samo da te vidim i da te pozdravim.

–       Hm, hm, hajdemo u kafanu.

Pređoše ulicu i uđoše u kafanu „Vojvodina“, koja nije bila nimalo reprezentativna, dugačka, uzana, puna duvanskog dima. Orkestar je bio bučan a pevačica trećerazredna, ali ipak se u toj kafani sastajao cvet inteligencije Kovina, učitelji, sudije, lekari, apotekari. Vladan je pored stolova prolazio nadmeno, kao da je želeo da skrene pažnju na sebe čekajući da ga oni koji sede pozdrave.

–       Dobro veče, doktore – čulo se ponizno kraj jednih stolova. Drugi su se javljali prenaglašeno intimno, dajući na znanje da su prijatelji sa njim, a neki su mu samo mahnuli rukom, kao jedva primećujući ga.

–       Prvi čovek male varoši.

Vladan sede za jedan prazan sto, kelner dotrča.

–       Kao obično, doktore?

–       Hm, hm, može kao obično.

Nastavi da šara pogledom po kafani, ne nudeći Nikoli čak ni da sedne, ne primećujući ga.

–       E, baš mi smešno izgledaš u toj uniformi. Ha, ha, ha gde baš u Kovin da stigneš? Onaj Žika, tvoj šef, baš veliki bezveznik. Sve sam mu pacijente preoteo, svi se leče sada kod mene. Ima dobrih riba među tim oficirkama, ali pripazi se, mladiću, treba za to imati iskustva.

Kelner donese 10 ćevapčića i dva ražnjića, salatu od kiselog kupusa sa alevom paprikom i flašu piva.

–       Izvolite, gospon doktore, i prijatno.

Kelner pogleda u Nikolu, pa zapazivši na reveru dve zmije upita:

–       Možda za vas nešto, gospodine doktore?

–       Ne hvala, nemam vremena, moram da žurim.

–       Ha, ha, moraš da žuriš! Nemaš, bratac, para! Znam ja kako je to kada primaš samo vodničku platu.

Nikoli bi neprijatno pred kelnerom, koji to oseti i udalji se.

–       Znam ja šta je glad i to još vojnička. Ha, ha, svi mi prolazimo kroz isto.

Vladan poče halapljivo da jede. Nikoli se napuniše usta vodom, podsetivši ga koliko je gladan i žedan. Želeo je sada, za inat, da i on sebi naruči nešto za jelo, no znao je da u džepu nema dovoljno novca. Diže se naglo od stola

–       E, pa video sam te. Drago mi je da vidim da si dobro i da nisi zaboravio stare prijatelje. Laku ti noć.

–       Čekaj! Gde ćeš? Pa tek smo malo popričali!

–       Ne, moram da idem. Imam još neke kućne posete.

Izlete iz kafane. Napolju ga dočeka vlažna i maglovita noć.

–       Kolega doktor, prvi čovek male varoši. Da li je hteo da me ponizi? Ako je to hteo, uspeo je. Stvarno se osećam nekako ponižen i uvređen. Ko je ponižen, on ili ja?

Seti se pesme koju su pevalu zajedno u horu: „U boj, u boj! Ko život ne žali, nek dođe u naš stroj!“ Zviždučući marš iz opere „Zrinjski i Frankopan“ krenu ka kasarni. Trebalo je dugo pešačiti kroz mrak i maglu. Letnja uniforma je bila vlažna. Bilo mu je hladno. Osećao se tako jadno i usamljeno.

 

0 3 / 0 5

Dani su prolazili. Posla je bilo puno. Život u kasarni je tekao svojim ustaljenim tokom. Svakim danom je pacijenata bilo sve više. Kiša i hladnoća su činili svoje. Male boginje, šarlah, grip, sinusi, zapaljenje mokraćne bešike. Upoznao je sve oficirske porodice. Neke su ga pozivale na večere, neke su mu slale kolače i torte u stacionar kao zahvalnost za dobro i uspešno lečenje.

Mali Zoran Tomović prestao je da mokri u krevet. Bio je sada kod dede i babe, igrao se sa ostalom decom. Jovanu „žutičaru“ obezbedio je odsustvo zbog porodičnih prilika preko majora Tomovića. Ana Šakic je operisana od ciste na jajniku i osećala se dobro. Kuhinja je funkcionisala besprekorno, doktor je često ručavao sa vojnicima u trpezariji. Oficiri su dolazili u ambulantu po svoje lekove. Kartoteka je bila ustanovljena, pa se svaki nalaz, svaki dati lek i svako oboljenje upisivali u karton. Prijateljstvo sa komšijama iz podruma, šnajderom i šucom, bilo je iskreno i Nikoli dragoceno. Zimska uniforma mu je brzo sašivena po meri i najmanje jednom nedeljno čišćena i peglana, pa je mladi doktor izgledao kao general.

Kovinci su navikli da ga viđaju kako poslepodne odlazi u kućne posete, sada već ređe pešice, a više na biciklu, jer bi mu dežurni oficiri sami nudili bicikl i ljutili se što ponekad neće da ga uzme. Voleli su oni tog momka koji je u svako doba dana i noći bio spreman da pomogne njihovoj deci, suprugama i njima samima.

Vesna je pisala duga, lepa pisma, poslala i poneki paket da joj Nikola ne bude gladan i željan poslastica. Nikola je pisao njoj o svojim uspesima i neuspesima, o svojim maštanjima i o svojoj ljubavi.

Kapetan dr Ivić je dva puta obišao svog doktora-stažera, ostajao kratko, žurio se uvek negde. Ponekad bi dao i poneko uputstvo i savet i obećavao da će, kada idući put dođe, Nikola dobiti odsustvo bar tri dana, a da će on umesto njega ostati u ambulanti.

Izgledalo je da se mladi doktor svikao na razne parfeme, donji veš i lepe oficirke. Mnoge od njih su u njemu stekle prijatelja. Osećale su da ih on poštuje, jer im govori „vi“, a ne kao njegove dosadašnje kolege uvek „ti“, i ne zahteva da se uvek svlače. Nekima je to nedostajalo. Pokušavale su kućnim pozivima oko pola noći, pozivima na večeru, nikada na ručak. Sobe bi bile u polumraku, spavaćice prozirne, izvezene. No on je bio vrlo zvaničan, ljubazan, nasmejan i kao da nije primećivao ono što su one htele da primeti. Bio je drukčiji nego njihovi doktori do sada, ali, znale su one iz iskustva, promeniće one njega. Ma, nije on od kamena, videlo se to po onim njegovim krupnim, crnim, uvek nasmejanim očima. Zato, one nisu gubile nadu, pa su menjale parfeme, dezene spavaćica i donjeg veša. Nisu znale da ga baš time odbijaju.

Jedna od njih se drukčije ponašala. Ljupka Uzelac se vratila sa pregleda iz Vojnomedicinske akademije. Pojavila se jedno jutro ponovo ukusno obučena, sa onom svojom toplom rukom, plavim očima „sa dubinom bez dna“.

–       Ništa mi ne nađoše, doktore. Kažu da sam zdrava. Evo vam njihovog nalaza.

Ginekološki nalaz je bio besprekoran. Pored nalaza bila je jedna zalepljena koverta. Nikola je otvori.

„Poštovani kolega, pacijentkinja je poznata i nalazi se u našoj kartoteci. Potrebno je uvesti njene nalaze u vašu kartoteku, ako do sada nisu uvedeni, i ne slati je na tako česte kontrole, bar ne ginekologu, možda psihijatru. S kolegijalnim pozdravom, kapetan (potpis nečitak) “.

–       Hm tako znači. Psihijatru? Možda su u pravu. Znači, ona je često išla na preglede, svima je pričala istu priču. Svako je verovao ovim plavim očima. Ne dugo, samo na početku.

Podiže pogled i susrete opet te plave oči, koje su ga ispitivački gledale. Pobeže od njih pretvarajući se da se ponovo zadubio u čitanje nalaza. Šta joj reći sada? Reč psihijatar je ovom svetu uvek značila uvredu. Kao da si rekao: „Ti si lud. Moraš kod doktora za ludake“.

–       I šta ćemo sada, doktore? Zdrava sam kao dren, a decu ne mogu da imam. Zašto doktore?

–       Zašto, doktore? Moraš neki odgovor da daš. Školovali smo te ne samo da lečiš kijavice i male boginje. Hajde sada da te vidimo, doktore! Kaži ženi ne znam, pa je pošalji kod psihijatra – pređi brigo na drugoga!

Odmahnuvši glavom kako bi se otarasio onog „drugog“ koji kao da je hteo da ga još više zbuni, reče:

–       Moram da promislim, drugarice Uzelac. Moraćemo još da porazgovaramo sa doktorom Ivićem. On će doći ovih dana…

–       Žika! On samo pravi viceve sa mnom, od njega nikakve koristi. Dolazi redovno i igra šah sa mojim mužem. Ostaje na večerama, kaže da sam dobra kuvarica, i to je sve. Sa njim ne vredi da se konsultujemo. Mislim da meni nema pomoći. Hvala vam na trudu i dobroj volji..

Za Ljupkom Uzelac se zatvoriše vrata. Nikola ostade bez reči i bez ideja kako joj pomoći. On je svoj poziv izabrao da pomogne, a moraće da se navikne da to nije uvek moguće. A da li nije? Možda se negde nešto propustilo, možda nije sve ispitano kako treba? I odjednom mu sinu ideja. Uzelac! Da li je njega neko pregledao? Sigurno jeste. Nije, valjda, on jedini došao na tu ideju, a jedno pet doktora su je do sada lečili koje on zna. Zapisa u karton: „Da li je Uzelac pregledan?“, i podvuče to dva puta.

Telefon zazvoni.

–       Hm, hm. Nikola, jesi li ti? Gde si pobogu, čoveče? Ne daš se videti. Što ne svratiš?

–       Nemam vremena, Vladane. Posla je puno, a ja sam ovde sam.

–       Čujem da se trudiš. Hvale te neki ovde kod mene. Kažem ja njima to mi je drug.

–       Veliki! –htede da doda Nikola, ali to ne reče, prisetivši se onog ponižavajućeg čekanja u čekaonici i nadmenog Vladanovog ponašanja u kafani.

–       Slušaj, kada možeš da skočiš do mene? Imao bih nešto sa tobom da porazgovaram.

–       Ne znam, Vladane. Navratiću ovih dana. A o čemu se radi?

–       Ne bih preko telefona. Možeš li večeras ili sutra? U subotu idem za Beograd, vraćam se u nedelju.

–       Ne verujem da mogu do subote. Hajde da to ostavimo posle tvog povratka.

–       Hm, je li, jesi li ti ljut na mene, pa se zato sada ustežeš? Koje pa ti velike poslove imaš, osim da zavodiš oficirke noću, pa nemaš vremena?

–       Zašto misliš da sam ljut? Zar je za to bilo nekog razloga sa tvoje strane?

–       Hm, ja se malo šalio prošlog puta, pa te je to, možda, uvredilo. Šala i ništa više.

–       Javiću ti se ja od nedelje. Pozdravi Beograd. Do viđenja, Vladane.

–       Osetio je drugar da je preterao! Šta li mu sada treba pa je postao tako ljubazan? Ma, nije on ni tako loš! Neotesan je. Voli da se pravi važan.

Uđe Jože i donese listu kućnih poseta. Danas ih nije bilo mnogo. Nikola okrete ručicu telefona i zamoli telefonistu da ga poveže sa duševnom bolnicom.

–       Molim vas upravnika doktora Lazića, traži ga sanitetski vodnik Nikola Vajnberg

–       Alo, ovde upravnik doktor Lazić.

–       Dobar dan, gospodine upravniče. Već nekoliko dana se spremam da vas nazovem, no preokupirali su me poslovi u vojnoj ambulanti, pa, evo, stigoh to tek danas. Ja sam novi stažer lekar i želja mi je bila da vam se kao doajenu lekara u Kovinu lično predstavim. Molio bih vas da odredite vreme koje vama najviše odgovara.

–       Dragi kolega, meni svako vreme odgovara, jer ja stanujem u bolnici. Da li ste poslepodne slobodni?

–       Slobodan sam, gospodine upravniče, što znači da ću, ako dobijem neki bicikl, kod vas moći da budem najranije za pola sata.

–       Za boga miloga, kolega, pa neću vas ja pustiti da k meni dođete biciklom. Poslaću vam svoj fijaker. Kočijaš će se javiti stražaru. Odmah ga šaljem. Osobito se radujem. Do viđenja, kolega!

–       Kakva ljubaznost! Fijaker! Od detinjstva se nisam fijakerom vozio. Eh, kada bi me samo videla Vesna, stvarno bi se do smrti smejala!

Skinuvši beli mantil, obuče svoju uniformu, zategnu opasač, navuče novi šinjel i pokuša da se ogleda u oknu prozora. Izgledalo je da je sve u redu. Ogledala u ambulanti nije bilo. Da bi mu brže prošlo vreme, reši da obiđe spavaonice vojnika i da pogleda sanitarne uređaje.

–       Jože, krećemo u inspekciju! – doviknu izlazeći iz ambulante.

–       Razumem, druže vodniče – izniknu odnekud Jože, kao da je samo čekao ovaj poziv.

Obilazak je trajao oko pola sata. Kada se Nikola približio ulaznoj kapiji, vide nekoliko oficira koji su stajali pored kapije i o nečemu živo diskutovali. Zaćutaše kada ga ugledaše. Nikola ih u prolazu pozdravi. Dežurni razvodnik izađe iz prijavnice, pozdravi ga i raportira:

–       Druže vodniče, čeka vas fijaker.

–       Hvala razvodniče. Znam.

Kočijaš siđe sa sedišta, skide kapu

–       Dobar dan, gospodine doktore. Izvolite.

Fijaker je baš bio pravi bečki, izglancan, sav se sijao, sa dva mesingana fenjera sa obe strane kočijaškog sedišta. Nikola se uvali u zadnje sedište, a kočijaš ga pokri ćebetom. Nehotice baci pogled prema ulazu kasarne i ugleda oficire koji su nemo stajali i posmatrali ga.

–       Al’ će biti priče – pomisli u sebi dok je fijaker kretao.

Ni sam ne znajući zašto, podiže ruku i mahnu im. Za divno čudo, mahnuše i oni njemu. Zavalivši se u udobno sedište poče da uživa u vožnji. Prolazeći pored Doma zdravlja, ugleda Vladana koji je kroz prozor razgovarao sa nekim. Nikola mu mahnu rukom i prasnu u smeh kada ugleda izbuljene oči Draganove i zapanjen izraz lica.

Fijaker se zaustavi pred ulaznom kapijom duševne bolnice, koja je više ličila na kapiju kasarne. Mali, mršavi čovek u nekoj izbledeloj uniformi, sa kapom predratnog šofera, priđe fijakeru. Kočijaš raportira:

–       Gospodine majore, dovodim posetu gospodinu upravniku.

Mali čovek salutira Nikoli, koji mu odvrati pozdrav malo iznenađen.

–       Gospodine admirale, dozvolite da vas odvedem kod gospodina upravnika.

–       Psihijatrijska bolnica. Jedan od onih mirnih poremećenih – pomisli Nikola i pođe za „majorom“.

Bolnica je bila okružena divno uređenim parkom. Paviljoni su bili razbacani, različiti po arhitekturi. Oni najstariji imali su pečat stare austrijske arhitekture, a neki su bili sagrađeni između dva rata. Samo jedan je, izgleda, bio skoro sagrađen.

„Major“ je bio siguran vođa. Autoritativno je odstranjivao razne napasnike koji su hteli da dodirnu uniformu doktora, da mu zagledaju u oči ili da ga uhvate za ruku. „Major“ je bio upravnikov poverenik, i posedovao je kvaku (sva vrata su bila bez kvake), te je Nikolu vodio kroz hodnike i bolesničke sobe otvarajući i zatvarajući mnogobrojna vrata.

Neke su sobe bile bez ikakvog inventara. Bolesnici su sedeli na podu ili nervozno hodali gestikulirajući ili pričajući samo sa sobom. Najupečatljivije su bile ženske sobe, gde su bolesnice bile u dugim belim košuljama, raščupane, usplahirenog pogleda, nemirne. Šunjale su se iza leđa, pa onda naglo iskakale i presecale put novodošavšem. Druge su ga nemo pratile, a treće sedele po uglovima i zadizale svoje košulje iznad glave cičeći i zlurado se smejući.

Nikola je bio srećan što je „major“ bio u blizini, jer je on uspevao da ih drži podalje od njega. Istovremeno je bio i uznemiren, jer se čitavo vreme pitao ne vodi li ga „major“ nekim svojim putem, koji nema nikakve veze sa putem ka upravnikovoj kancelariji. No nazad se nije moglo. Kada je već izgubio nadu i poverovao da su njegove slutnje bile tačne, uđoše u hodnik i zastadoše pred vratima na kojima je stajalo krupnim slovima: UPRAVNIK. Nikoli laknu. „Major“ skide svoju šofersku kapu i sa nekim pobožnim izrazom lica tiho zakuca na vrata i istovremeno ih otvori.

–       Gospodine upravniče, dovodim vam admirala! – i skloni se u stranu da propusti Nikolu.

–       Dobro došli, kolega, u ovaj naš dom. Osobito mi je drago da mogu da vas pozdravim. Moram odmah na početku da vam kažem kako se skoro nije dogodilo da mi mladi kolega dođe da se predstavi. Događalo se to u ona naša dobra stara vremena, kada se znalo ko je stariji, a ko je mlađi. Bila su to vremena kada su mlađi znali svoje mesto, ali i kada su stariji bili učitelji mlađima. Ja sam ovde doajen. U ovoj bolnici sam preko 25 godina. No sve se to zaboravlja, pa su mlađi najčešće protiv mene.

Za vreme ove besede Nikola je imao dovoljno vremena da osmotri govornika. Bio je srednjeg rasta, potpuno sed, finih crta lica, sa očima crnim kao ugalj, neobičnog sjaja, koje su, prodorno gledajući, analizirale došljaka. Suha, mršava ruka sa dugačkim, tankim prstima, čvrsto je držala Nikolinu ruku još od samog ulaska.

–       Izvolite, sedite, kolega. Pušite li?

Otvori izrezbarenu kutiju za cigarete neobične dužine, u čijim je pregradama bilo najmanje pet vrsta cigareta. Na unutrašnjoj strani poklopca stajala je pozlaćena pločica sa natpisom: „Svome dragom upravniku i učitelju u znak pažnje i ljubavi – saradnici“. Imena im nije mogao pročitati. Zahvalivši se na cigareti i pripalivši doktoru Laziću i sebi, Nikola se predstavi kao nov stažer koji će biti 6 meseci lekar u vojnoj ambulanti. Uzeće sebi slobodu da, ukoliko se ukažu problemi sa članovima porodica vojnih lica, zamoli, možda, dr Lazića za konsultacije.

–       Drage volje, kolega. Biće mi zadovoljstvo ako vam ma čime mogu pomoći, a imam iskustva i znanja. Vaš načelnik se par puta sa mnom konsultovao. No to je čovek drugog kova i vaspitanja. Molim vas, ne zamerite što govorim tako otvoreno, ali, znate, danas svako može da bude lekar. Bolje rečeno, svako dobije diplomu o završenom fakultetu. Lekar, vi shvatate šta hoću da kažem, mora još da ima druge kvalitete: vaspitanje, šlif, kulturu. Da gospodine, kulturu. Kolegijalnost potiče iz kulture. Nekad su se doktori družili međusobno, pomagali jedan drugome, zvali jedan drugog u konzilijume. Danas, poštovani kolega, podmeću jedan drugome nogu, a ne shvataju da kopaju rupu sami sebi. Jeste li za kafu?

I ne čekajući odgovor otvori pobočna vrata:

–       Simka, imamo dragog gosta, mlađeg kolegu iz Beograda. Dajte onaj moj specijalitet za najređe goste!

–       Ja se malo raspričao, a kakvi su vaši planovi posle vojske? Ove priče o ukidanju privatne prakse! Ako do toga dođe, mada ja u to ne verujem, biće zlo. Zapamtite dobro, dragi kolega, uništiće zdravstvo, upropastiće medicinu koju je moja generacija presadila iz Beča, Berlina, Graca i Pariza. Hoće od doktora da naprave službenika, kolhoznika, dragi moj mladi kolega, kažem vam – kolhoznika!

–       Kolhozi su promašaj, to se već sada vidi. Ako to mi doktori dozvolimo, nek nam je na čast.

–       Drago mi je što tako mislite, no svet je uplašen, niko ne sme da se usprotivi. Boji se i tamo gde nema čega da se boji. Organizacija zdravstvene službe je stvar zdravstvenih radnika, a ne političara… A, Simka, eto to je naš doktor Vajnberg. Izvolite, poslužite se, kolega!

Na srebrnom poslužavniku stajale su u srebrnim držačima dve zamagljene čaše vode. Srebrna posuda za kašičice iste ručne izrade kao i poslužavnik i dve vrste slatka.

–       Naš specijalitet za najdraže goste upravnikove – slatko od oraščića i ruža, i to naših ruža, iz našeg parka.

Posluživši se, Nikola se zahvali.

–       Ako vam se sviđa, slobodno se poslužite još jednom.

–       Hoću. Stvarno je izvanredno.

–       Eto, posmatram vas. Znate, mi psihijatri smo svi analitičari. Analiziramo sve i svašta. Hoću da kažem, posmatram kako se služite. Znate, taj ritual služenja slatkim može mnogo toga da vam kaže. Simka se smeje, a, eto, i ona to vidi i zna. Kod nas se svaki gost, kao u svakoj dobroj srpskoj kući, služi slatkom. Ne slatkom od ruža, naravno. Imamo mi i drugih, običnih. Dragi moj kolega, samo da to vidite, pa to je da zaplačete. Ne zna kojom rukom da uzme čašu, pa onda ne zna šta će sa kašičicom, gde će je. A onda ga ponudite još jednom, a on istom kašičicom još jednom uzme slatko. Dragi kolega, kašičicom koju je već imao u ustima ponovo zahvati! Lekar, dragi moj kolega! Šta još da vam kažem. Kao što rekoh, gledam vas sa kakvom elegancijom se služite, pa onda ta vaša najava da mi se predstavite – sve se to uklapa u jednu sliku o čoveku – lekaru.

U međuvremenu stiže kafa sa divnim čašicama od kristala, ispunjenim gustom tečnošću boje rubina.

–       Višnjevača, gospodine kolega, 20 godina stara! Drvo sa koga su ove višnje brane više ne postoji. Probajte! Šta kažete? Izvrsno! Dakle, drvo ne postoji. Udario grom u njega pre 5 godina. Vidite, a mi, eto, uz ćaskanje pijemo plod to jest sok ploda od pre 20 godina. Ima tu nečeg, kada odemo sa ovog sveta kao i ta višnja, plod naš ostaje, plod našeg rada, mislim, sećaju ga se ljudi. Opet ja odoh u filozofiju. A ne rekoste mi, kada budete izašli iz vojske, šta nameravate?

–       Nisam još definitivno rešio, nemam neke određene planove, osim što znam da želim da se bavim opštom praksom.

–       Zanimljivo, vrlo zanimljivo! Danas svi odmah žele da specijaliziraju, da što pre postanu specijalisti. Otkuda ta vaša želja? Ako nisam suviše indiskretan?

–       Želja mi je bila još u srednjoj školi da postanem lekar, lekar opšte prakse, i ta želja me ne napušta.

–       Dragi moj, razumem vas potpuno. Vidite, ja sam psihijatar, ali se još uvek u slobodno vreme bavim opštom praksom. Mislim da su današnjoj savremenoj zdravstvenoj službi potrebni izuzetno dobri lekari opšte prakse, specijalno obučeni. Kada to kažem, onda mislim na izuzetno tešku specijalizaciju, težu od ma koje druge. Nažalost, naši, a verovatno i lekari opšte prakse u svetu, tamo ih zovu „haus artz“, posle završetka studija počeli su da se bave opštom praksom i u njoj ostali. To su ljudi bez ambicija, koji se uparlože, koje pregazi vreme. Možda grešim dušu, ima i onih koji čitaju, prate medicinu, odu ponekad i na neki kurs, neko usavršavanje, ali oni su tako retki da ih ne vredi ni pominjati. Videćemo, kolega, možda ćete kasnije promeniti mišljenje. Da li biste želeli da vam malo pokažem bolnicu, ako imate vremena?

Krenuli su u obilazak. Upravnik je nastavio svoju priču.

–       Jednog dana možda ćete se odlučiti i da budete psihijatar. Smejete se? Ako, mislite navija ovaj na svoju vodenicu! Možda je i tako. Rado bih vam pomogao, ako to jednog dana zaželite.

Sumrak se već spuštao kada je „major“ doveo mladog doktora do fijakera, koji je stajao ispred bolnice sa upaljenim mesinganim fenjerima.

Zavalivši se u meko zadnje sedište fijakera, Nikola oseti zadovoljstvo današnjim popodnevom i poznanstvom sa dr Lazarevićem. Još uvek su mu bili pred očima trenuci kada je za vreme obilaska bolnice dr Lazarević sa duševno obolelim ljudima i ženama uspostavljao kontakt, smirivao ih i tešio. Njegov glas kao da ih je hipnotisao. Povremeno se Nikoli činilo da mu samo još nedostaje oreol, pa da liči na sveca, onako mršav, sed, autoritativan, a ipak slab i savršeno miran. Bečka škola i iskustvo. Bilo je tu nečeg teatralnog, na momente samohvalisavog i odbijajućeg.

Fijaker se približavao centru, gde je Nikola imao da obavi jednu kućnu posetu.

Zaustavi fijaker, izađe i, u trenutku kada je hteo da se zahvali, odmeri kočijaša i jedva se uzdrža od smeha, jer je tek tada shvatio da i kočijaš spada u red mirnih duševnih bolesnika, koje je dr Lazić očito koristio kao svoju gardu. Kočijaš je nosio neku vrstu izbledele uniforme kao i „major“, istu šofersku kapu, samo je odnekud pokupio neku sjajnu metalnu dugmad i zašio ih sa leve i desne strane starog kaputa kao nekad stari fijakeristi.

–       Pušite li?

–       Pušim kad imam.

–       Izvolite i zadržite ostatak. Hvala na izvanrednoj vožnji.

–       Vama hvala i Bog vas blagoslovio.

Kočijaš skinu šofersku kapu u znak pozdrava, i fijaker krenu.

–       Bog vas blagoslovio.

Davno nije čuo ovaj nekada tako čest način zahvaljivanja u srpskom narodu. Bog je izgubio svoju popularnost od kada su došli „crveni“. Nije se smeo pominjati, ili, kako se to u domaćem partijskom rečniku govorilo, „nije bilo poželjno“. Duševnim bolesnicima je bilo sve dozvoljeno. Niko nije obraćao pažnju na ono što oni govore, njima je i Partija sve dozvoljavala.

–       Bog vas blagoslovio.

Video je sebe u fijakeru u trenutku kada je napuštao kasarnu i mahao rukom Tošiću i oficirima koji su ga posmatrali. Da im je još doviknuo: „Bog vas blagoslovio“, sigurno bi sutra Žika načelnik pisao uput za psihijatra mladom vodniku stažeru, koji se sada u glavnoj kovinskoj ulici smejao naglas.

Uozbiljivši se, okrenu se da vidi da ga neko ne gleda. Na svu sreću na ulici nije bilo nikoga.

–       Crni Nikola, nekoliko sati u duševnoj bolnici i već se javljaju neki simptomi, ne baš sasvim normalni.

–       Ćuti ti, opozicijo, ovog puta smo zajedno bili u psihijatrijskoj bolnici i pili liker od višanja. Višnja je, koliko ono beše… pre 5 godina nestala sa lica zemaljskog, a liker još postoji…

Ulazeći u ambulantu začu zvonjavu telefona.

–       Nije valjda opet kućna poseta!

Petar je već nešto zapisivao i, čim ga vide, preda mu slušalicu.

–       Ovde poštarica Ljubinka. Dobro veče, doktore. Drugarica Uzelac hitno traži doktora. Neko od familije joj je teško bolestan. Poziv je poslat po devojčici iz komšiluka.

–       Kada?

–       Pre pola sata. Već drugi put vas tražim.

–       Kažite da odmah dolazim. Petre, imamo li neki bicikl?

–       Druže doktore, da pogledam, možda razvodnik straže ima jedan.

–       Zovi telefonom dok dopunim lekarsku tašnu sa lekovima. Jože, daj mi još dve kutije sa sterilnim špricevima.

Bicikl je bio pred vratima, torba ponovo puna i Nikola je već jurio po betonskim stazama kasarne. Kiša je padala, prvo laganim, krupnim kapima, pa onda sve češćim, sitnijim, da bi se pretvorila u pljusak. Uprkos dobrom faru na biciklu, svetlost je jedva uspevala da se probije kroz kišnu zavesu i osvetli biciklističku stazu. Zimska uniforma je brzo upijala kišne kapi i postajala sve teža. Pantalone su mu se sve više pripijale uz listove nogu pa se sa njih, kao iz nekog oluka, voda slivala u cokule. Čas prednji čas zadnji točak bicikla klizao se po blatu. Brza vožnja je održavala bicikl da ne poklizne i ne prevrne vozača i njegovu lekarsku torbu u blato. Uniforma je bila sve teža, kiša sve jača, a znoj je počeo da kvasi debelu vojničku košulju i uniformu iznutra.

Došavši do popločanog dela pešačke staze, odahnuo je. Točkovi se više nisu tako klizali, pa je mogao malo da smanji brzinu. Već su ga hvatali grčevi u listovima. Pokušao je da uvuče glavu što više u šinjel kako bi sprečio da mu kiša pada za vrat, ali onda nije mogao dobro da vidi put pred sobom. Kada je stigao pred kapiju u kojoj je stanovao poručnik Uzelac, bio je zadihan, oznojen i vodom natopljen sanitetski mlađi vodnik. Dok je stresao vodu sa sebe, nađe se pred naglo otvorenim vratima. Usplahireno i uplašeno lice Crvenkovske ga natera da pomisli u trenutku kako se nešto ozbiljno dogodilo poručniku, no ona potrča prema drugom kraju kuće uz uzvik: „Za mnom, doktore!“

U tom trenutku nestade struje. U mrklom mraku Nikola nalete na Ljupku. Da se ne bi oboje našli na zemlji, zagrli je ne ispuštajući torbu. Zapahnu ga miris limuna u cvetu. Bilo je tu još nečeg, ali nije se imalo vremena za analizu mirisa. Izvadi iz šinjela vojničku baterijsku lampu. Plašio se da je i u nju prodrla voda. Svetlost zasija, Crvenkovska ga uhvati za ruku i povede dalje hodnikom. Uvede ga u jednu omanju, jako zagrejanu prostoriju, zagušljivu. Ništa nije mogao da vidi, osim jednog velikog uzidanog šporeta u kome je buktala vatra. Pored Šporet je bio ležaj na kome je neko ležao pokriven velikom opaklijom. Uperivši svetlo baterijske lampe, ugleda bledo lice skoro prekriveno dugom, mokrom kosom.

–       Svetlo, sveću, gasnu lampu, dajte mi brzo!

Lice je bilo potpuno bledo, činilo mu se cijanotično, osuto krupnim kapima znoja. Disanje površno, ubrzano, praćeno nekim pištanjem. Oči zatvorene. Podiže joj kapke: zenice široke. Učini mu se da ipak reaguju na svetlost njegove lampe. Zbaci opakliju s nje. Puls ubrzan, jedva pipljiv.

–       Svetlo! Mogu li ga konačno dobiti? – uzviknu, pa shvati da mu čak ni svetlo neće puno pomoći. Treba izvaditi slušalice. Gde li je sada torba? – Gde mi je torba? Držite mi svetlo ako ne možete da nađete ništa drugo!

Utom zasvetli prvo škiljavo pa zatim jače svetlo gasne lampe. Nogom udari svoju lekarsku torbu, brzo se saže i iz nje izvadi slušalice. Čitava simfonija krkljajućih tonova, disanje se skoro nije ni čulo.

–       Kada je ovo počelo?

–       Pre jedno sat, možda sat i po. Pozvala me je komšinica da joj nije dobro. Bilo joj je jako zima, pa sam joj naložila vatru i pokrila je, a onda je počela tako teško da diše.

–       Da li je dobila ili uzimala danas neke lekove?

–       Ona je žučni bolesnik i doktor Torbica joj je prepisao neke injekcije ako dobije bolove. Danas poslepodne je bila u Domu zdravlja da primi injekcije i kada se vratila počelo je da joj bude zima i…

–       Približite mi lampu sasvim blizu – laknu mu. Primeti na koži vrata, a zatim, raskopčavši joj bluzu, i na grudima velike crvene pečate.

Brzo izvadi špric, razreza dve velike i jednu malu ampulu, uvuče ih u špric. Oslobodi ruku bolesnice, podveza nadlakticu. Pojavi se prilično debela vena. Zabode iglu sa špricem, odveza povesku i poče lagano da ubrizgava sadržaj šprica.

–       Alergija, Quinceov-edem. A ako nije? Možda trovanje? Čime? Bronhijalna astma nije. Odakle ovi veliki pečati po njoj?

Gledao je napeto u lice žene koja je disala sve teže i teže.

–       Da li znate gde su joj injekcije koje je dobila?

–       Ne znam. Potražiću ih.

–       Ne, za milog Boga, ne sada! Treba mi svetlo!

–       Pa kako onda da ih tražim?

–       Stavite lampu… tu… na neku stolicu. Tako. Sada uzmite moju baterijsku lampu, pa tražite.

Sadržaj šprica je bio ubrizgan. Izgleda da bolje diše. Da li? Uze ponovo slušalice. Sada se čulo disanje i tek poneki krkljaj. Žena otvori oči i nekako začuđeno poče da gleda oko sebe.

–       Dobro veče. Ja sam lekar. Ništa ne brinite, sada je sve već dobro. Lezite samo mirno.

Sada tek Nikola primeti da sa njegovog lica cure grašci znoja. Vatra u šporetu je još buktala i u prostoriji je bila nesnosna vrućina. Pronađe prozor, otvori ga, pa punim plućima udahnu svež vazduh. Zatim se okrete i pogleda u ženu koja takođe poče duboko da diše.

–       Dišete li sada lakše?

Žena pokuša nešto da odgovori, no iz njenog grla izađe samo neko slabo šištanje. Pogleda ga i klimnu glavom.

–       Ništa se ne brinite i ne naprežite se. Progovorićete ponovo, samo moramo još malo da pričekamo.

–       Nisam našla nigde ništa, doktore! Ah, Gina je bolje! Uh, ala si me uplašila! Već sam svašta počela da mislim…

–       Imate li neki pokrivač, neko ćebe, da je malo pokrijemo? Mora mirno da leži.

–       Šta se to događa sa mojom ženom? Ko ste vi? – ustremi se malo preteći na Nikolu visok, razvijen i pripit čovek koji banu u prostoriju.

–       Mane, to je lekar. Gini je pozlilo pa smo ga zvali, jer nigde nismo mogli da pronađemo dežurnog lekara iz Doma zdravlja..

–       Kada je pa Gini dobro? Uvek joj je nešto, uvek neki doktori. Kako ja? Nikada nisam bio kod doktora. Meni oni ne trebaju!

–       Tako je, Mane. Hajde sada lepo idi u sobu pa lezi i spavaj, a mi ćemo da ostanemo pored Gine.

–       Nisam ja, Ljupka, pijan. Ostaću ja pored Gine ako treba. Jel’ treba, doktore? Ako treba, Mane će sve uvek…

Nikola pogleda u Ljupku pa u Maneta.

–       Ne treba, Mane, samo vi idite da spavate. Ljupka će da ostane, a i ja ću još jedno vreme da budem ovde…

–       E, pa kada vi kažete da ne treba, onda ne treba. Volem ja da slušam učene ljude, kad kažu ne treba…ne treba.

Ljupka ga uze za ruku i odvede ga negde.

Puls je bio dobar. Disanje se normalizovalo. Nikola je našao lavor u kome je počeo da pere ruke.

–       Izvinite, doktore, na ovom cirkusu po kući i na ovom mom Manetu. Molim vas oprostite, ali on je danas zlato kakav može da bude kada se napije. U suštini nije on loš, ali…

–       Molim vas da se ne naprežete, da se opustite i ležite mirno. Sada, možete da govorite. Da li su vam negde tu injekcije koje primate? Možda znate kako se zovu?

–       Nisu tu, kod sestre Olgice su u Domu zdravlja. Znam kako se zovu: Balagin ili Baralgin.

–       Odlično, sada sve znam – Nikola izvadi recept iz torbe, prepisa nešto i iscepa recept iz bloka i stavi ga na sto.

–       Gino, neka vam sutra ujutro neko ode u apoteku ili možda u Dom zdravlja da vam prepišu ovaj lek. Ja imam samo vojne recepte, a vi ste, kako vidim, civilno lice. Jeste li osigurani?

–       Nisam, moj muž je zemljoradnik. Ja sve plaćam.

–       Onda neka neko ode do apoteke, pa ćete dobiti tablete koje treba da uzimate 3 puta po dve dnevno. Malo će vam se spavati, to je od tableta. Sutra predveče ću doći da vas vidim, pa ćemo se za dalje dogovoriti.

–       Ne brinite, doktore, sve ću ja to da sredim. Uh, pa vi ste potpuno mokri! Vaš šinjel bi mogao da se cedi – reče Ljupka, dižući šinjel sa poda. – Da li mogu sada, pošto je Gina bolje, da vas zamolim da pređete kod mene kako biste se bar malo opustili. Gina će nas zvati ako joj bude nešto potrebno.

–       Ne vredi, drugarice Uzelac, napolju još uvek pada, a ja moram opet biciklom nazad u kasarnu. Gino, kao što smo se dogovorili. Do viđenja do sutra uveče.

Pruži joj ruku. Bila je topla, puls je ravnomerno otkucavao. Lice je opet imalo normalnu boju. Gledala su ga dva zahvalna oka. On im se osmehnu i stisnu čvršće ruku.

Ima li ičeg lepšeg i dragocenije na svetu od ova dva oka, koja malopre kao da su bila mrtva, a sada sijaju ljudskom zahvalnošću?

–       Ne znam kako da vam se zahvalim, doktore!

–       Gino, ne ljutite me. Vi ste mi se već zahvalili. Hvala vama.

Gina ga pogleda sa nerazumevanjem. Otkud bi pacijent mogao da shvati sreću i zadovoljstvo lekara koji zahvaljujući dobro postavljenoj dijagnozi i jačini organizma uspeva da pobedi bolest. On joj se nasmeši još jednom i krenu noseći šinjel i torbu. Ljupka je išla ispred njega da bi mu gasnom lampom osvetlila put. Odjednom se okrete, stade ispred njega i zagledavši se u Nikolu onim svojim lepim plavim očima, koje su menjale boju pod plamenom lampe, reče:

–       Uvredićete me ako ne svratite bar malo, na jedno piće, čaj ili kafu. Ja sam kriva što ste mokri. Vi niste bili dužni da dođete, ali nismo mogli da nađemo doktora koji je dežuran u Domu zdravlja.

–       Sasvim ste dobro uradili. Mislim da ste Gini spasili život. Ne vređajte se, ja ne pijem, blatnjav sam, mokar. Obećavam da ću sutra kad dođem ostati na kafi.

Utom se upale sijalice. Čari igre plamena gasne lampe nestade.

Ljupka se pred njim pojavi u svom punom sjaju, još raskošnija i lepša u dugačkoj kućnoj haljini, ne kao kada ju je prvi put video u ambulanti. Miris limunovog cveta i onog još nečeg ga ponovo zapahnu. Ona uvrnu fitilj na lampi pa, i dalje ne spuštajući pogled sa njegovih očiju, stavi lampu u udubljenje na prozoru. Uze mu šinjel pa ga povede za ruku u svoj stan. Nije se opirao. Nađe se u izuzetno ukusno nameštenoj sobi, diskretno osvetljenoj sa dve stone lampe. Posle one Ginine kuhinje ovo je ličilo na salon nekog dvorca. Nameštaj, obilje slika i izuzetna čistoća iznenadi gosta. Oseti njenu ruku na ruci u kojoj je držao lekarsku torbu, pa je skoro nesvesno prepusti njoj.

–       Šta li će još da mi uzme?

Držeći ga za obe rukedovela ga je do jedne fotelje i blago ga gurnula na nju.

–       Jadni moj doktor, pa na vama je sve mokro! Trenutak samo.

Nikola se oseti tako umornim u ovoj toploj i diskretno osvetljenoj sobi i na časak zatvori oči. Blag dodir peškira po čelu i kosi trže ga. Zatim mu dve tople ruke otkopčaše spretno, dugmeta sa petokrakama na njegovom koporanu, koja su se inače teško otvarala. U trenutku mu se učinilo da to više nije bio mekani frotir peškira, nego njene ruke koje su već klizile po njegovim grudima. Otvorio je oči i gledao je ispred sebe. Oči su joj bile tako blizu njegovih, dok su joj ruke klizile preko njegovih ramena.

–       Od prvog trenutka kada sam te videla na vratima čekaonice, želela sam te…

–       Ja mnogo kasnije, kada si mi pružila ruku i kada sam potonuo u tvojim očima – htede on da kaže, ali ne stiže.

Dve gladne, vruće usne zariše se u njegove. Osećao ih je čas na donjoj, čas na gornjoj usni. Bile su nemilosrdne. Zatim bi se malo udaljavale očekujući da li će one druge isto tako početi da ljube njih. No usne su bile mirne, bez ikakvog pokreta. Još jedan, pa još jedan nalet tih vrućih, nemilosrdnih, palećih usana i još uvek ništa, nema odgovora.

Njeni drhtavi očni kapci sa dugim trepavicama se podigoše, iznenađeno ga pogleda, sa izrazom potpunog nerazumevanja. Jedan oblak razočarenja, neverice neka vrsta sramežljivosti, koja poče da se pretvara u ljutnju prekri njeno zajapureno lice.

–       Navikla si da svi padaju kao „zrele kruške“ pod tvojim poljupcima. Ovog puta si se prevarila, lepotice. Koliko doktora si već na isti način osvojila?

Očekivao je da će se ljutito odvojiti od njega, no ona kao da je bila paralisana, pogleda prikovanog za njegov, kao da nije znala šta da učini. Želeo je da je ponizi, da joj pokaže da mu nije stalo do nje. Prsti mu nehotice dodirnuše dugme njene kućne haljine, pa kao igrajući se poče da ih otkopčava. Verovao je da vlada sobom i svojim osećanjima. Prevario se. Ispod kućne haljine oseti pod svojim prstima, pa zatim dlanovima toplinu, mekoću, obline koje ga mamiše svojim drhtajima na svaki njegov dodir, svojom toplom glatkom kožom koja traži milovanje.

Pogled poče da joj se menja. Na licu se pojavi izraz zadovoljstva. Očni kapci joj se brzo spustiše da prikriju pogled koji je govorio: „Zapaliću te, mali, jer si me ponizio…“

Prevarila se i ona, ne poznajući njegove ruke. On ju je obnažio, celu milujući joj dojke, kukove, butine, leđa, ramena. Celo telo joj se izvijalo, gorelo, drhtalo, nudilo se i davalo. Ona, koja se igrala sa muškarcima i u svakom trenutku bila hladna, proračunata, uživala u njihovoj muškoj nespretnosti – sada nije mogla da razume šta se to sa njom događa.

Ne, ništa više nije mogla da shvati, jer ovo nije nikada ranije doživela ni osetila, to nije bilo samo milovanje. Telo joj se grčilo, uvijalo pod njegovim prstima koji su klizili po njemu. Pronalazili su u njoj nešto što ona nikada ranije nije osećala, niti verovala da će moći da oseti, da doživi. Mislila je da sve zna o svom telu koje je volela, mazila i negovala.

Ti njegovi dlanovi! Oh… ti… prsti! Evo… opet, ah… ah! Stavila je svoje ruke na usta jer se plašila da će joj ne samo telo, nego i glas početi da drhti kako bi joj dao oduška. Dlanovi na bedrima, na butinama, ah… ah! A onda oseti njegove usne na svojim dojkama.

Neki potpuno nepoznati plamen, kao olujom nošen, palio ju je. Zar se može osetiti još više? Osećala je kako joj dojke bubre pod njegovim nežnim milovanjem. Sladak bol u bradavicama, nabreklim pod njegovim zubima. Nestajale su u njegovim ustima. Plima i oseka sladostrašća, tako retko doživljenog, sada su je zapljuskivali, odnosili je i vraćali. Ona mu daje sve što jedna žena može da da, a on traži tim njegovim rukama još. Usnama koje njene nisu htele. Mislila je da se sa njim poigra. Razumela je delićem svoje intuicije da joj se momak sveti.

Ponekad, kada bi bila usamljena i nesrećna, potražila bi lek u igri svoga tela. Uživajući u istočnjačkoj muzici i svojoj mašti, omogućavala je svome telu i svojim kukovima da je tako samu dovedu do ekstaze, verujući da to nikada niko ne bi razumeo. Večeras je doživela da njeni izleti u uživanje sopstvenog tela željnog milovanja, kojih se ponekada pribojavala, postanu bledi u poređenju sa onim što je u njoj probudio ovaj mladi čovek sa kojim se želela samo malo poigrati.

Oh, kako joj poigravaju kukovi, podrhtavaju na njegovim dlanovima. Posle svakog opuštanja, kada potpuno iznemogla misli da više neće moći, kada želi da to svoje telo izvuče iz njegovog zagrljaja, da ga sačuva, spase, jer ako on ovako produži, iscediće je, uništiće je – njegove ruke, njegove usne pokreću ga ponovo i ono se opet uvija, zateže.

Dok se ona unosila sva u svoje usne kako bi ga zapalila, kako bi mu pokazala šta zna, on je mislio: „Ah, pokazaću joj da ja ne padam tako lako“. Znao je da ona neće ni osetiti kada joj otkopča kućnu haljinu. Znao je on svoje ruke. Verovao je da će moći posle malo maženja da je ostavi i da ode. No, nikada do danas nije osetio takav odgovor ženskog tela na maženje. Ruke koje su počele da je miluju nisu želele da prestanu. Osećaj koji je imao kada joj je pružio ruku u ambulanti, sada se ponovo pojavio. Dlanovi su ga pekli, prsti su mu bili privučeni ka pojedinim delovima tela, kao da ih je neki magnet privlačio. Telo se uvijalo pod njegovim dlanovima, privijalo uz njega celog, zatezalo, treslo kao u groznici, pa malaksalo ponovo padalo na njegove dlanove i tražilo njegove prste, vukući ih prema bedrima, butinama, vlažeći ih svojim sokovima. Ne izdrža, pripi se uz nju, usne mu se ispuniše njenim dojkama koje bujahu, gurajući se da ih obe uzme odjednom. Nažalost, nesrećna jedna uvek je čekala na svoj red, gurajući se pored njegovog obraza ili brade, tražeći svojom nabreklom bradavicom njegove usne, njegov vrh jezika, njegove zube, da ih samo oseti. Osećao je miris limunovog cveta i još „nečeg“ što nije mogao da odgonetne. Kasnije shvati – to „nešto“ bio je miris njenog tela. Znao je da taj miris više nikada neće zaboraviti i da će ga uvek osećati, čak i kada bude bio daleko od nje, čak i kada nje ne bude više bilo.

Zabavljali su ga njeni prigušeni krici. Pretraživao je milovanjem sve delove njenog tela. Očekivao je da oseti kako joj se koža ježi pod milovanjem, kako, kao pod udarom neke struje, telo potresu jedva primetni trzaji, pa se kao luk zateže i opušta dok se ona cela sve više i više pripija uz njega, paleći ga svojim vrućim dahom i gorućim nestrpljivim usnama. Sviđali su mu se lepo izvajani kukovi, koji su se njihali, propraćeni prigušenim kricima, pa je pokušavao da milovanjem opet dodirne ona mesta za koja je već znao da će je ustalasati. Posmatrao je njene usne koje su se grčile, koje su ga tražile, a on ih izbegavao; njene ruke koje su pokušavale da mu otkopčaju od kiše mokre pantalone, dok je on vešto izmicao. Milovanjem je palio sve nova i nova osećanja koja bi joj paralisala misli. Milovanjem je razbuktavao njenu želju, koja bi se samo na trenutak umirila, da bi ponovo buknula još jače, uvek drukčija.

Uživajući u eksplozijama svoga tela i lepoti maženja, samo povremeno, kada joj se svest vraćala, bila je zbunjena. Zar on misli samo da je miluje? Zar je ne želi, kao ona njega? Zar ne želi da u spajanju doživi, ne nije ona znala šta, jer je samo u milovanju doživela više nego ikada do sada spajanjem. Nije ga razumela, nije ni mogla, nije joj dao mada je pokušavala sve što je znala. Misli su nestajale, ali ne i želja da ga u sebi oseti.

Ne, on to nije hteo da joj pruži, ni sam ne znajući odakle mu ta želja da je vidi potpuno iscrpljenu, malaksalu, da još želi, a da ne može. Osećao je da joj pod milovanjem telo više ne treperi tako intenzivno. Bilo je iscrpljeno milovanjem i eksplozijama koje su ga povremeno potresale. Ne, to nije smeo da joj dozvoli. Morao je ponovo da razbukti plamen. Ljubeći joj usne nežno, polako ju je spuštao na ćilim, mazeći joj dojke, oslobađajući se svojih mokrih pantalona. Dlanovima je podigao njena bedra i lagano počeo da ulazi u nju. Ostala je paralisana, a onda ga je stegla kao obruč, pripijajući se uz njega dok je on ulazio sve više i dublje u nju. Izgledalo je nestvarno, ali je osećao da mu ona pravi mesto u sebi, a on je rastao sve više i više i ulazio, pa opet rastao, pa opet ulazio – do bola. Njene noge su ga stezale oko pasa. Obla i čvrsta zadnjica ležala mu je još uvek na dlanovima. Nemirna, sve nemirnija, igrajući jednu od najdivnijih igara, njišući se čas nežno čas jako, da bi se pretvorila u jedan ritam, sve brži, sve teži.

Ruke ga privukoše sebi, usne potražiše usne i onda se ona stopi sa njim. Trzaji potresoše oba tela, zatim zastadoše.

Želeo je da je odgurne od sebe, i da se obuče i ode. Želeo je, a nije ni znao zašto, da je ostavi. Kasnije, sećajući se te noći, znao je zašto je to želeo. Verovao je u priče koje je o njoj čuo, da je on jedan od mnogobrojnih koje je uvek dobijala kada ih je želela.

Njegovu želju da se izvuče iz njenog zagrlja shvatila je sasvim suprotno, pa se pripijala uz njega telom koje je gorelo, koje ga je svojom igrom kukova, svojim nemirom sve više uvlačilo u sebe, čas stežući ga nekom neviđenom snagom, a čas olabavljujući svoj zagrljaj. Postali su jedno telo i to je nadvladalo sva druga osećanja… On poteče u nju tako silovito da ne ču ni njen krik ni njeno jecanje. Ostavši pripijena uz njega upijala je u sebe sve. Kada su mu se počeli opuštati mišići, blago ga je gurnula od sebe, ne puštajući ga svojim bedrima i u tren oka se stvori nad njim. Njegove ruke je obgrliše oko kukova nesvesno. Lak drhtaj i lagani pokret kukova, to njihanje mu je ponovo budilo želju. Iznova oseti da u njoj raste, dok se ona sve više pomera kao jahačica na sedlu, tražeći da ga što bolje oseti, da ga što više uzbudi.

–       Budi miran i uživaj, pusti mome telu da ti kaže hvala za ovo božanstveno maženje.

Njeni dugi prsti sa baršunastim jagodicama milovahu Nikolu po usnama, ispitujući mu lice, oči, obrve, čelo, dok su se kukovi nehajno ljuljali. To telo nad njim se svakim trenutkom menjalo, pružajući njegovim dlanovima sve nove i nove obline, čas meke čas tvrde, uvek nove, tako da nije uspeo ni da ih pomiluje a već bi se izmicale, pružajući se iznova, ali drukčije. Hteo je da uspori tu igru ali je osećao da je nemoćan, da je potpuno u njenoj vlasti. Telo kao da više nije pripadalo njemu. Nije više gospodario sobom.

Želja da je ponizi, da je željom izbezumi i da je ostavi, da joj dokaže kako on nije kao drugi, da on ne pada kao „zrela kruška“ – sve to nestade. Obuze ga neko još do tada nedoživljeno zadovoljstvo, radoznalost muškarca, nenaviknutog na inicijativu žene, koja ne ume ili neće da sakrije svoju glad posle obilnog obroka. Ne stideći se ničega, pažljivo ga je budila da ga ne uplaši svojim željama koje su nadolazile. Znala je da on o njoj ne zna mnogo, ali večeras ni sama sebe nije prepoznala. Bilo joj je toliko lepo da upozna sebe bez ikakvih kočnica, a on neka misli šta mu je volja…

Razumom je mogao da kontroliše sebe, uživajući u lepoti njenih pokreta, osećajući plimu koja nezadrživo u njoj nadolazi. Bila je prelepa boreći se da tu plimu u sebi savlada, da je uspori, da što više uživa u svakom novom talasu. Osećao je da joj se telo zateže, da se kukovi ukočiše i da pokušava da se sva smesti u njega, a onda kao neka Amazonka zagalopira, čvrsto se pripivši uz sedlo.

 

 

[1]Nađ Ištvan je bio sekretar Komiteta narodne omladine u Subotici.

[2] Savez komunističke partije Jugoslavije

[3] SVK – sanitetski vojni komplet.

3 Tako se u vojničkom žargonu zvala prva oznaka čina..

[4] Polažajnik – narodni običaj da čovek koji na prvi dan Bižića dođe u kuću čestita praznik.

[5] Gramlek – skračenica, Gradsko mlekarstvo.

[6] Politika najčitaniji dnevni list.

[7] Magacini RR – magacini ratnih rezervi.

[8] Kontra Obaveštajna služba

[9]Pripadnici partizanskih jedinica koji su se borili pod komandom maršala. Tita od 1941. godine bili su povlašćena klasa u Novoj Jugoslaviji

 

 

 

[10] Odmah posle Drugog svetskog rata, posle “oslobođenja” namet na bogate seljake kojima su tražili više žita, stoke i ostale seoske proizvoda, nego što su ovi mogli da proizvedu. Seljaci koji su imali para kupovali su i predavali. Oni koji nisu bili su tučeni i zatvarani. Cilj je bio da svoju zemlju i mašine uključe u zadrugu.(kolhoz)

[11] DNZ Dom narodnog zdravlja.

[12] Nemac, pripadnik nemačke nacionalne manjine.