K N J I G A   Č E T V R T A

Stigao je u kasarnu tačno na početak jutarnjeg pregleda. Bilo je četiri časa izjutra. Osećao je bolove, slatke bolove, po celom telu. Miris limunovog cveta bio je stalno prisutan, čak i za vreme pregleda vojnika, gde je miris štavljene kože sa opasača i cokula bio pomešan sa vojničkim znojem. Posle završenog pregleda i vizite u stacionaru zaželeo se jake crne kafe, pa se spustio kod prijatelja u podrum u vojno „ŠŠ“ (šuster & šnajder) preduzeće, kako ih je nazvao u šali.

–       Dobro jutro, gospodine doktore. Drago nam je da ste našli malo vremena za nas. Baš smo malopre pričali o vama. Osvajate ovaj naš grad, i to na juriš. Kaže moja supruga da se o vama pričaju samo lepe stvari: ozbiljan, savestan, za svakog nađe lepu reč – baš pravi lekar.

–       Kaže njegova supruga još nešto, ali gospodinu krojaču je ispod nivoa da vam to kaže.

–       Moraš ti, Milane, uvek nešto da kažeš i komentarišeš što nije na mestu.

Šuci se smeju brkovi, a usne mu stisnute, jer je pridržavao njima seriju drvenih eksera kojima je zakucavao đon na nekim vojničkim cokulama.

–       Pričaju prve dame oficirske da je doktor mnogo ozbiljan za svoje godine i da ne reaguje na ženske čari. Prosto da ne veruješ da je doktor! – govoreći kroz stisnute zube, završi Šuca citat.

–       Milane, Milane, pa nije baš tako rečeno!

–       Šta nije? Baš su tako rekle!

Nikola se učini da je pocrveneo, ali se i dalje trudio da zadrži bezbrižan osmeh na licu gledajući u Šucu. Pred očima mu se ukaza Ljupka.

–       Došao sam na jednu dobru kavu, a vi me spopadoste sa ovim čaršijskim novostima. Suviše rano su počele da me hvale…

–       Po jutru se dan poznaje. Kažem ja jutros Milančetu bilo bi lepo, doktore, da nam ostanete ovde u Kovinu kada završite vojsku. Da jednom dobijemo dobrog doktora. Od rata na ovamo 35 smo ih promenili.

–       Da, dobri odlaze, a loši ostaju. Kada se ukine privatna praksa, možda će i upravnik doktor Lazić otići. Ako on ode, možda će se neko od doktora i zadržati, jer on svakoga ko njemu ne odgovara onemogući. Ne bi vam ovde bilo loše, doktore. Dobar je ovaj narod, a i Beograd vam nije daleko. Kada izgrade put kod Bavaništa i naprave most između Pančeva i Beograda, biće kao da ste u Beogradu.

Nikola je slušao njihovo čavrljanje pijući jaku, vruću crnu kafu.

Osećao je lake bolove u mišićima koji su ga podsećali na neprospavanu noć, na Ljupku. Radovao se već unapred ponovnom susretu sa njom večeras.

–       Raduješ se momče, raduješ? A Vesna? Možeš misliti kako bi se ona tek obradovala da sve ovo zna! Mladoženja skoro. Povela ga cica za ruku, tek onako, da pomogne pokislom doktoru i, gle, sušila ga čitavu noć. Nadobudni mladi doktor! Hteo da se samo poigra, da pokaže kako je čvrst muškarac, neosvojiv. I šta se dogodilo? Izdržao je tri-četiri minuta, pa zaboravi na sve! Neosvojivi!

–       Kakve veze ima Vesna sa tim? Ja Vesnu volim, ona je moj prijatelj, ona meni sve znači u životu! Ovo noćas… ovo noćas, pa to nema nikakve veze sa ljubavlju. To je bilo… eto, tako…

–       Šta, eto tako? Partija ping-ponga u tri sata sa revanšom? Zbunjen si, momče, zbunjen. Vraćajući se jutros u kasarnu bio si tako ponosan na sebe: muškarčina, pokazao si ti njoj šta je milovanje, šta je pravi muškarac. U stvari pokazala je ona tebi šta je žena! Uzela te za ručicu i, dok si trepnuo, već nisi znao ni ko si, ni gde si. Drugarica poručnikovica preuzela je komandu, vodniče, i to sa kakvim iskustvom. To ti nisi nikada doživeo i nikada osetio do sada.

–       Mlad sam, nije ni čudo. Tek sam vodnik.

–       Međutim, večeras ćeš sigurno sesti da napišeš pismo svojoj Vesni. Jedino me zanima kada? Pre odlaska kod Ljupke ili posle? Promisli dobro kada će ti biti zgodnije.

–       Doktore, jeste li vi ovde kod nas ili ste odlutali nekud? Već drugi put pokušavate da pijete iz prazne šolje. Dajte da vam još nalijem kafe.

Nikola se trže i pruži svoju šolju, pa odsutno pogleda u svoje komšije.

–       Kada vas malo bolje pogledam, čini mi se da to vas more neki ljubavni jadi. Nije li vam neka od ovih naših oficirki zavrtela pamet? Čuvajte se, moj doktore! Opasne su one! Muževi na terenu, a one same. Plate velike, kuća puna svega i svačega. Drva i ugalj fraj. Nova aristokratija. Gledam ih samo kada vam dolaze na pregled. Prava modna revija. Juče prođoh pored dve koje su se vraćale iz ambulante. Čak se i posle deset metara osećao njihov parfem. Eh, da sam ja još mlad kao vi, pa još doktor!

–       Šuco, čekaj samo da vidim tvoju Cacu, pa kad joj samo budem pričao kakve tebe misli spopadaju. Srediće ona tebe kada bude čula kako njen Šuca još i posle deset metara njuši vazduh za ženama.

Zamahujući čekićem, Šuca je revnosno u ritmu ukucavao svoje eksere, pa idući i dalje za svojim mislima nastavi:

–       Prolazi taj naš život, i ti to i ne primećuješ. Kada stigneš, ponekad se i okreneš za životom. Hoću reći, pomisliš: „Uh, koliko ima što još nisam doživeo. Al’ ako, ima vremena“, misliš ti dalje, a vremena nema. Ono što je bilo juče, to je prošlo, ono što će biti sutra, ne znaš. Zato uzmi sve što možeš danas. Ne propuštaj ništa da posle ne žališ. Najveće blago životno su žene. Naša najlepša osećanja su vezana za njih. Samo, eto, teško je naći onu koja ta osećanja probudi. Al’, eto, tvrdim da onaj ko ne traži taj i ne nađe. Bato, ja ni jednoj nisam opraštao i ne kajem se kada se tako ponekad okrenem pa zagledam u život koji osta za mnom.

Lupa čekića prestade i u radionici zavlada tišina. Šuca dohvati pikavac koji je dogorevao na stolu, povuče jedan dim, pa ga sa uživanjem ispusti u vidu kolutova, koji su ulazili jedan u drugi. Razlivali su se i gubeći formu nestajali negde pred šnajderskim pultom, spajajući se sa parom ispod teške šnajderske pegle. Srknuvši gutljaj crne kafe, Šuca se ponovo prihvati čekića.

–       Što si stariji sve se češće okrećeš. A, valjda, kada ostariš, onda je i život nekako okrenut unazad. Strah te je, valjda, da gledaš unapred – Šuca pogleda u Nikolu pa se nasmeja nekim setno-stidljivim osmehom. – Raspričao se ja doktore, a vi me gledate pa verovatno u sebi mislite: „Eto, Šuca izigrava nekog filozofa“. Bez šale, svi smo mi šusteri pomalo filozofi. Kuckate i šijete vazdan cipele koje vlasnika nose kroz život. Ne možete, a da ne počnete da filozofirate kada vidite kako se te cipele deformišu, pete im se krive, na đonovima se prave rupe, postava se kod nekih ojede od znoja, a drugi, aljkavi, unište rubove na petama, ili izgrebu vrhove cipela. Ih, kada bi mi šusteri davali karakteristike ljudima umesto partijskih organizacija, partija bi izgledala drukčije.

–       Ne može Šuca da počne sa nečim, a da ne završi politikom.

Užurbano upade u razgovor šnajder, kao da se uplašio da Šuca nešto ne kaže zbog čega bi se možda sutra mogao kajati. Oseti Nikola da se šnajder malo plaši od njega, jer ko zna šta je i ko je doktor, vremena su takva da se nikome ne može verovati.

–       Znam ja vas šustere dosta dobro. U vašim radnjama sam proveo mali deo svoga detinjstva i dečaštva. Nosio sam za vreme okupacije, a i posle oslobođenja, cipele na popravku. Često sam sedeo i čekao dok se poprave, jer drugih nije bilo. Ponekad sam nosio cipele svojih drugova, komšija i moje familije. Bilo je to doba kada je svaka porodica imala svog prijatelja-šustera. Stariji su svraćali na čašicu razgovora i kada nije trebalo da se popravljaju cipele. Za vreme okupacije tu su se čule najnovije vesti „Glasa Amerike“ ili Radio Londona. Dok sam čekao na cipele i sedeo na nekoj maloj stoličici, na mene niko nije ni obraćao pažnju. Čuo sam ja vašu šustersku filozofiju. Ova vaša zadnja rečenica o karakteristikama ljudi i partiji koja bi drukčije izgledala – iznenadila me je. Pa zar ova naša Partija nije baš od vas šustera najviše krojena? Zar niste baš vi bili najzagriženiji njeni članovi? Zar vaše kalfe i šegrti nisu bili nosioci ideja marksizma i lenjinizma? Nisu li se u vašim obućarskim radnjama održavali sastanci, prenosile direktive?

–       Vesna ti je rekla da ćutiš, da u vojsci ne pričaš mnogo. Obećao si – ču Nikola onog u sebi.

Čekić više nije lupao, a pegla više nije šuštala prelazeći preko mokre krpe. Dva para očiju su ga posmatrala ispitivački, sa nekom dozom neverice i očekivanja.

–       Sada više ne vredi stati. Izvini, Vesna – pa produži dalje:

–       Krojili ste vi, drugovi, i krojite i danas naš život. Zar treba da zaboravimo da dobar deo vas rukovodi Partijom i ovom zemljom danas? Zar se može nešto postići bez dobre karakteristike? Ko ih piše? Ko daje naloge za hapšenja i progone?

–       Ućuti Nikola, sada si preterao, a obećao si Vesni -.

Ovog puta je zaćutao tražeći upaljač da zapali cigaretu. Šuca skoči i zapali šibicu, prinoseći je nekako sa poštovanjem i prenaglašenom ljubaznošću cigareti. Povukavši dim iz cigarete, Nikola se zagleda u Šucu, pa sa osmehom reče:

–       Moram još od vas da naučim ono uduvavanje kolutova dima jedan u drugi. To meni ne polazi za rukom nikada.

Ovo menjanje teme razgovora ne naiđe na razumevanje kod dvojice slušalaca. Čekić je ponovo počeo da ritmički zakiva, a pegla je šištala prelazeći preko mokre krpe. Nešto se isprečilo između ova dva simpatična čoveka i Nikole. Znao je on šta je to. Nije mu bilo prvi put da oseti tu atmosferu koja među ljudima nastaje kada se dodirne neka tabu tema. Znao je on šta se sada sa njima dvojicom dešava, čitao im je misli.

Šta hoće ovaj mladi doktor? Da li ih on to provocira da kažu nešto više, pa da ih otkuca? Znali su oni dobro šta sve može se desi, pogotovo njima, civilnim službenicima u vojsci. Bila su to dva vrlo dobra mesta, sa dobrom platom i privilegijama koje u civilnim službama nisu postojale. Porodični su oni ljudi, imaju decu. Čekić je nekako neobično jako lupao, a šnajder je seo za šivaću mašinu i počeo da žustro pritiska papučicu mašine. Igla poče da se zabija u debeli štof.

–       Kao i uvek, nema više dijaloga. Svi se zatvaraju u sebe. U stvari, kada razmislim, nisam čak ni ništa naročito rekao. A evo, uvukli se kao puževi u kućice i znam da sada razmišljaju da li uopšte nešto treba da mi odgovore. Procenio sam ih i mislim da se nisam prevario, nisu oni članovi Partije. Verovatno će sada da počnu priču o svojoj deci, možda o vremenu. Možda će se praviti tako zapanjeni da će me time naterati da odem. Žao mi je što sam poremetio ovaj prijatan i lep odnos koji smo do sada imali. Možda su ipak „rotkvice“ pa će me otkucati KOS-u[1].

–       Ne veruješ? Zašto ne veruješ? Znam. Još uvek veruješ u ljude! Opekao si se i nije ti bilo dosta? Jednom ćeš nastradati, a sada za to imaš najviše šanse, druže vodniče, zar ne? Vojni su službenici. Tako dobro mesto se daje – kome, druže vodniče?

Ovog puta se složio, onaj „drugi“ je bio u pravu.

Lupanje čekića prestade. Šuca podiže oči i prodorno pogleda Nikolu.

–       Nas dvojica mislimo da znamo kakav ste čovek, doktore. Ima nešto u vama što uliva poverenje. Ako smo se prevarili, onda znajte da nas dvojica nikada o ovakvim i sličnim stvarima nismo sa vama razgovarali. Znamo da nam je to slaba argumentacija, ali je ipak nekakva. Ako ste ono što ste malopre rekli, stvarno mislili, i niste provokator, onda ste hrabar momak. Kada samo pomislim šta bi se sa vama desilo da nas dvojica samo usput ispričamo šta ste nam sve rekli… Ha, ha, kako ono rekoste? Ha, ha, ha kalfe i šegrti,.. Jednom rečju, šusteri vode Partiju i ovu zemlju, a u… Zaceni se Šuca od smeha.

Šnajder mu je odgovarao sa

–       Ki, ki, ki! Vidiš, Šuco, nije rekao šnajderi! Ki, ki, ki!

Nije ni Nikola mogao da se uzdrži od smeha, jer oseti kuda ova dvojica ciljaju.

–       Moj Nikola, da su ovo dvoje zlonamerni, evo i sam možeš da vidiš kako bi se tvoje reči mogle protumačiti.

–       E, pa lepo, sada smo se konačno upoznali. Mislim da sva trojica isto mislimo, pa se u budućnosti u ovoj prostoriji može iskreno govoriti. Sasvim ste u pravu, doktore. Mi radnici smo želeli da ono predratno stanje promenimo. Moj šusterski esnaf svakako je imao svoju ulogu u tome. Mislili smo da smo eksploatisani, da nas kapitalisti izrabljuju. Pričali su nam o velikoj zemlji ravnopravnosti, Sovjetskom Savezu, i blagostanju, životu koji je za sve ljude divan. Čitali smo literaturu o partiji boljševika, o ustrojstvu te zemlje i diskutovali krišom. Ime Staljina se pominjalo sa obožavanjem. Učio se ruski jezik, čitala ruska literatura: Šolohov, Jesenjin, Gorki, „Kako se kalio čelik“. Plakale su i uzdisale generacije. U svemu tome bilo je i nečeg dobrog, jer smo učili jedan drugog, postajali obrazovaniji. Danas mogu da kažem: jednostrani, nekritični, ali ipak bolji nego što smo bili. Vaspitavani smo da život dati za proletersku revoluciju najuzvišenije je što čovek može da učini. Išli smo u zatvor maltene kao na godišnji odmor. Bila je to čast za jednog komunistu. Zatvori su bili naši fakulteti, gde smo učili, analizirali „Kapital“, osnove lenjinizma, istoriju SKPB[2]-a. Naučili su nas da sve što partija boljševika kaže to je jedina i prava istina, jer Partija nikada ne greši. Stvorio se jedan nov moral među nama, bili smo istinski drugovi. Delili smo dobro i zlo, pomagali se kako materijalno tako i moralno. Bili smo ponosni što smo članovi Partije. Znali smo da će doći do rata sa fašističkom Nemačkom, spremali su nas za taj rat. Više od pola tih šegrta, kalfi i šustera koje vi spominjete izginuli su u tom ratu. Oni koji su se vratili dobili su razne položaje prema zaslugama, prema partijskom stažu i partijskim školama koje su završili. Mnogi su ostali u vojsci, mnogi poslani u Sovjetski Savez na školovanje. Bilo je to vreme entuzijazma, izgradnje porušene i popaljene zemlje, stvaranja jake, moćne Partije koja će rukovoditi i ujedinjavati ove naše balkanske nacije različitih jezika i religija u jednu jedinstvenu Jugoslaviju. Govorilo se da će i Bugari i Albanija ući u tu zajednicu. Mnogo od svega toga znate i vi, doktore, zar ne?

–       Znam od onog što sam čuo i video, i ponešto čitao i učio u školi.

–       Moram da vas odmah ispravim u vezi sa onim što su vam prezentirali da učite u školi. Vidite, ja sam mnogo štošta doživeo i preživeo u svom životu. Meni je pre neki dan bilo 50 godina. Skoro pola veka imam u sećanju. Nije to mali period. Ne može se dogoditi da mi neko danas priča kako je kapitalistički sistem ugrožavao radničku klasu, kako je trula Jugoslavija bila policijska država! Vidite, kada vi to čujete i, što je najgore, učite u školi, vi to prihvatite kao činjenicu, jer nemate mogućnosti da upoređujete kao moja generacija. Čak ni knjiga nema više u prodaji iz kojih biste mogli da saznate objektivne činjenice. Nestale su, kao što je nestala moja generacija, mislim i na one nešto malo mlađe i nešto malo starije, koji bi bili u stanju da upoređuju ovo danas sa onim nekada. Nema ih više, svi su izginuli boreći se u ratu, ili su bolesni pa leže po bolnicama i sanatorijumima, skrhani od potucanja po zatvorima, šumama i pećinama za vreme rata, a nažalost i posle rata.

–       Šta se dogodilo sa onima koji nisu izginuli niti su bolesni? Ti, koji su ostali, danas su na vlasti.

–       Šta se dogodilo, pitate vi?!? Odmah posle rata svi smo zauzeli razne rukovodeće položaje. Ja sam bio predsednik Okružnog narodnog odbora. Krenuli smo, kao što malopre rekoh, sa puno entuzijazma da gradimo ovu porušenu i popaljenu zemlju i da se borimo za ostvarenje naših nekadašnjih komunističkih ideala. Međutim, brzo smo shvatili da se nešto dogodilo. Ono drugarstvo koje nam je bilo svojstveno, odgovornost po kojoj smo bili poznati, skromnost, nepodmitljivost, humanost i ravnopravnost koju smo propovedali – moj doktore, izgubila se nekud. Dobijali smo direktive koje su bile sasvim suprotne od onog zbog čega smo u Partiju gledali kao u Boga. Tražilo se da proganjamo nevine ljude, da im oduzimamo kuće, zemlju, nameštaj. Tražilo se da ih proglašavamo za „narodne neprijatelje“. Naviknuti da ispunjavamo sve ono što od nas traži Partija, izvršavali smo bez pogovora. Bilo je to u samom početku, dok nismo shvatili da se borimo protiv naroda i da baš tom svom narodu mi postajemo neprijatelji. Tu dolazi do podele na one koji su pristajali da i dalje izvršavaju naređenja i one koji su mislili da su to neke greške koje treba ispraviti. U međuvremenu, došlo je do razmimoilaženja našeg rukovodstva partije sa Staljinom, još jedne revolucije, u kojoj je jedan dobar deo onih pravih komunista nestao sa pozornice. To je bio, na neki način, obračun među komunistima. Uz komuniste su zakačeni i mnogi drugi koji su bili protiv nove Titove Jugoslavije. Komunisti su komuniste potkazivali, ’apsili i tukli. Zatvori su nam opet bili puni. Logor koji je napravljen na Golom otoku po svojoj „slavi“ i „renomeu“ zauzeće prvo mesto ispred Staljinovih i Hitlerovih logora. No, o tome se mnogo ne zna. Opasno je o tome danas pričati.

Šuca se zagleda u Nikolu, kome se opet učini da u njegovom pogledu ugleda sumnju i kao neku zbunjenost, pitanje: „Šta to sve pričam, ko zna ko je on?“ Da bi ga na neki način smirio, Nikola reče:

–       Imao sam i ja neke prijatelje koji su proveli par godina na Golom otoku – ne usuđujući se da kaže kako mu je otac bio tamo. Šuca se osmehnu:

–       Moj doktore, ne znate vi ništa iako ste „nešto čuli“. Ni rođeni otac svojoj deci to ne priča iz straha da se ponovo ne nađe na otoku.

–       Meni je moj otac ipak pričao. Možda ne sve, ali i to je bilo dosta da poverujem Šucinim rečima da je to bio logor sa izuzetnim renomeom.

–       Sada mogu da se vratim na ono vaše pitanje šta se dogodilo sa onim komunistima posle 1945. koji nisu izginuli u ratu i revoluciji, a koji su se pre rata borili za pravdu, jednakost i poštenje.

Bili su oni uplašeni, dezorijentisani. Glavni idol Staljin i prva zemlja socijalizma, Sovjetski Savez, bila je protiv nas ili, bolje rečeno, bili smo mi protiv njih.

Teško se moglo poverovati da partija boljševika sa Staljinom na čelu pravi greške u odnosu na nas, jer smo bili učeni da partija nikada ne greši. U partiju boljševika i u Staljina gledalo se kao u neko božanstvo. Sada, odjednom, postavljalo se pitanje ko je za Tita, a ko je za Staljina. Bilo je teško odlučiti se u momentu. Pogotovo što mi stari komunisti nismo bili oduševljeni mnogim odlukama našeg rukovodstva u Centralnom komitetu, niti ponašanjem mnogih rukovodioca. Svi oni koji su se opredelili za partiju boljševika i Staljina bili su odmah lišeni slobode. Pošto ih se dosta nakupilo, formirao se logor na Golom otoku, gde su bili masovno odvođeni. Neki su uspeli da pobegnu za Sovjetski Savez ili u neku od zemalja istočnog bloka. To su bili oni u diplomatskim predstavništvima ili na školovanju. Porodice su ostale bez očeva ili majki. Svako je počeo da se boji svakog. Oni kod kojih se osetila neodlučnost gubili su svoje položaje. Neki su se izgovarali bolešću ili pak nesposobnošću i prihvatali se svojih starih zanimanja. Tako, vidite, ja opet sedim ovde i krpim cipele kao nekad. Vrlo sam srećan što radim svoj posao i što mi niko ne može propisati kako ću ga raditi. Spavam odlično. Imam mirne snove, ne moram da savijam kičmu, da se povinujem odlukama sa kojima se ne slažem niti da sprovodim te odluke maltretirajući i potkazujući ljude oko sebe.

–       Znači krenuli ste linijom manjeg otpora? Prestali ste da se borite protiv nepravde, za jednakost, bratstvo i komunizam?

–       Nas je u ovoj prostoriji trojica. Svako od nas je uplašen na svoj način što ovakav razgovor vodimo. Moj doktore, vodimo samo jedan razgovor i znamo da bismo, ukoliko bi nas neko prijavio, zaglavili u zatvor na nekoliko godina. Šta bi bilo sa našim porodicama? Ko bi nas posle zatvora zaposlio? Bili bismo narodni neprijatelji. Zbog čega? Zbog jednog razgovora uz kafu. A šta mislite, kada bismo počeli da se borimo i drugima javno saopštimo naše neslaganje sa linijom partije? Znate li šta bi naša najbliža okolina pomislila? Pomislila bi da smo poludeli, poslali bi nas psihijatru. Niko ne može poverovati da bi se danas neko mogao buniti. Lukavo je to zamišljeno. Mi smo se ranije bunili protiv buržoazije, kralja i države, a danas, kada bi se neko pobunio, onda bi se on bunio protiv NARODA, protiv narodne države. Kada vam sude, sude vam u ime naroda, da zaštite narod i narodnu vlast.

Nikola isprazni svoju šoljicu kafe, diže se, pa, lupivši cokulom o cokulu, pozdravi obojicu stisnutom pesnicom prinetom glavi:

–       Smrt fašizmu, sloboda narodu, drugovi![3]

Ne pogledavši, ih napusti radionicu.

 

0 4 / 0 2

Gore ga je čekala ambulanta puna pacijenata. Sati su prolazili suviše lagano, nikako da se smrkne pa da pođe u kućne posete.

Najzad je završio uobičajeni posao, napravio vizitu u stacionaru i rešio da se ubaci pod vruć tuš. Da je bar kada pa da u vrućoj vodi odspava malo, osećao bi se drukčije. Odvrnuo je slavinu tuša do kraja, uživajući u jakom mlazu koji mu je dobovao po koži.

–       Kako li će ga Ljupka dočekati? Možda će se praviti kao da se ništa nije dogodilo. Šta je ona pa našla u njemu? Možda samo malo zabave. Sa doktorom stažerom je prosto. Komšiluk prihvati bez velikog ogovaranja njegove posete po danu ili noći.

–       Šta li ti je pa stalo do toga da li ona prema tebi nešto oseća? Zar ti prema njoj nešto osećaš?

Brišući se grubim vojničkim peškirom, znao je da želi milovanje njenih duguljastih, lepo uobličenih prstiju po svom telu. Stresao se, kao da ih već oseća.

–       A Vesna – šapnu mu onaj njegov pakosnik – doskora si tvrdio da ona ima najlepše ruke, koje najdivnije miluju.

–       Vesna, draga Vesna. Ona nema nikakve veze sa Ljupkom, to su sasvim drugi osećaji. Ovo je čisto seksualna privlačnost između dva tela i ništa više. Ljupka je udata žena, iskusna, možda željna razonode… Ma, šta se sada ja tebi pravdam! To je drugo. Zar je noćas trebalo da pobegnem, posle onih njenih prvih poljubaca? U stvari i hteo sam, ali… nisam mogao. Nije mi žao, jer sam doživeo nešto što nisam verovao da se na takav način može doživeti.

Zalupivši vrata na stacionaru, izađe u kasni jesenji sumrak. Nebo je bilo vedro, blagi povetarac donosio je miris izgorele slame i tuluzine na kojoj su se Kovinci zimi grejali. Negde iz daljine odjekivao je pucanja pastirskog biča. Krave su se vraćale sa paše, i poneka bi zaostajala, jedva noseći vime, prepuno mleka.

Pred izlazom iz kasarne, pored stražare, stajao je major Tomović. Nikola ga pozdravi:

–       Kako mladi junak, javlja li se od bake i deke?

–       Junak pojede sve po kući. Javljala se baka danas telefonom, traži da hitno pošaljem par cipela jer junak nema u čemu da ide. Sve je živo iscepao igrajući fudbal sa decom iz komšiluka. Izgleda da ste bili u pravu, doktore. Čaršav je svake noći suv. Ne mokri više u krevet. Kada samo pomislim koliko je injekcija primio i koliko se lekova nagutao! Hvala vam, doktore.

–       Molim, druže majore. Videćemo kako će biti kada se vrati kući.

–       Idete li u grad?

–       Idem.

–       Hajdete sa mnom, evo baš džip dolazi.

Nevešti mladi šofer upadao je čas prednjim čas zadnjim točkovima u rupe lošeg kovinskog puta. Oboje su odskakali na zadnjem sedištu.

–       Lepše se voziti u fijakeru, zar ne, doktore? Ne trucka ovoliko. Eh, znala su gospoda da sebi udese život. Gledam vas onomad, baš ste lepo izgledali u fijakeru. Kažem okupljenim oficirima: „Ovaj kao da je rođen da se vozi fijakerom“. Znate, odmah se primeti kada neki gedža sedne u fijaker.

Nikola se ukoči. Znao je on iz iskustva da će sigurno ovaj razgovor voditi nečem neprijatnom. Ovaj prividan kompliment, predstavljao je osudu. Biti „gospodin“ danas je greh.

–       Posle nešto mislim, možda čovek ima iskustva još od detinjstva.

Nikola je ćutao.

–       Pa, vaše prezime nije naše, zar ne? Vi ste poreklom Rus?

Nikola je i dalje ćutao.

–       Otac vam je Beli Rus. E, taj se sigurno navozao fijakerom!

Nikola je i dalje ćutao.

–       Jadan čovek! Imao je dosta neprilika u životu. Teško je to kada čovek izabere pogrešnu stranu, pa izgubi fijaker i mnogo štošta uz to. Da, čak ste i vi imali problema. Treba uvek u životu izabrati pravu stranu, moj doktore. Znate, današnje društvo je vrlo osetljivo. Čak obraća pažnju i na one koji, možda, iz humanih razloga žele da pomognu onima što su izabrali pogrešnu stranu. Da, kada smo kod toga, onaj vojnik… kako se ono zvaše, čini mi se Jovan, kome ste vi dali bolovanje – uhapšen je.

–       Nisu smeli da ga hapse, ima žuticu. On je na bolovanju.

–       On je narodni neprijatelj. Još se protivio policiji koja je došla da ga uhapsi. Tužio ga je neko iz komšiluka da je na bolovanju, a on ore i kopa u polju i usput grdi vlast, koja mu je navodno ubila oca i brata. Znate kako je, naš narod odmah nanjuši zabušanta i neprijatelja koji rovari.

–       Kome ti to, majore? Pokvario se narod, postao cinkaroš. Svako svakoga prati i dostavlja vlasti, ne bi li se udvorio i izvukao neku korist za sebe ili pak okajao grehe iz prošlosti. Međutim, ima tu nečeg zbog čega ti to meni pričaš.

Džip se zaustavi pred majorovim stanom.

–       Pa, do viđenja, doktore. Sutra kada stignete, navratite do mene da nastavimo razgovor. Traže drugovi iz armijske oblasti, jer lekarska komisija koja je Jovana pregledala nije našla nikakve znake oboljenja jetre.

–       Do viđenja, druže majore. Navratiću sutra.

–       Znači, to je kraj priče. Nije zabadava drug obaveštajac. Zna iz kakve sam familije, zna da mi je otac izabrao pogrešnu stranu. Ima, verovatno, i podatke da je bio i na Golom otoku. Pretpostavlja da sam Jovanu pomogao i da on nije bio bolestan, a ipak sam mu dao bolovanje.

–       Druže vodniče, gde da vas vozim?

–       Do prvog ugla, pa stani.

–       Sada drug major pravi kapital od ovog slučaja sa Jovanom. Međutim, ništa on tu meni ne može. Mislim da čak i neće, ali takav mu je posao: svakog koga možeš, imaj u rukama.

–       Izvolite, druže vodniče.

Nikola se zahvali i siđe. Proveri broj na kući i zakuca na vrata.

 

0 4 / 0 3

–       Drugarica Paligorić?

–       Da, ja sam. Izvolite, druže doktore

Visoka crnka obučena u domaću haljinu, diskretno našminkana, uvede ga u spavaću sobu. Iznad bračnog kreveta, visoko u velikom, teškom zlatnom ramu goblen „Kupačica…“. Bračni krevet od teškog hrastovog drveta, rađen rukom dobrog i skupog majstora.

Soba pregrejana, ispunjena nekim vrlo privlačnim mirisom, na lavandu. Obe lampe na noćnim stočićima, skupocene sa ružičastim svilenima abažurima, davale su prostoriji prijatnu, umirujuću atmosferu. Oba bračna kreveta bila su razmeštena. Posteljina je, takođe, bila roze boje sa prelepim čipkama na ivicama čaršava. Jastuci neizgužvani, sa malim jastučićima postavljenim simetrično na sredinu velikih, na kojima nije bilo otisaka glave. Jorgan od srebrnastoplavog svilenog organdina prekrivao je celu postelju. Na gornjem delu prema uzglavlju izvezen je bio monogram, koji se nije lako mogao pročitati od silnih zavijutaka isprepletanih slova.

Zavese na prozorima su takođe bile rukom vezene i predstavljale su pravo malo umetničko delo. Na sredini zavese videli su se nestašni anđelčići koji su jedan drugog gađali strelama.

Pogledavši krevet, Nikola oseti želju da se svuče i da se zagnjuri u njega. Od malena je obožavao čist, tek presvučen krevet, koji je njemu uvek mirisao na „sunce“, kako je kao mali definisao miris svežeg ispeglanog krevetskog veša. Sada tek oseti umor još od prošle noći. Ipak mu ne promače da u ovom krevetu niko nije ležao.

–       Raskomotite se, doktore. Slobodno stavite šinjel na onu fotelju. Oprostite, ali ja moram da legnem u krevet, jer se jedva držim na nogama.

Lagano raskopčavajući dugme po dugme na šlafroku, gledala je Nikolu pravo u oči.

–       Ma, nije valjda da nema ništa ispod šlafroka?

Pratio je ruke, koje su polako otkopčavale dugme po dugme, da je ne bi gledao u oči. Nije smeo. Osećao je da mu obrazi crvene. Ukazali su se obrisi dojki, a kada su ruke stigle do ispod struka, bilo mu je jasno da ispod šlafroka stvarno nema ničega. Stajao je potpuno zbunjen i nije znao šta da učini. Još uvek je gledao u ruku koja je stigla do dugmeta ispod struka, tu zastala da bi izvežbanim pokretom ramena zbacila gornji deo šlafroka, ispod koga se pokazaše obla ramena, pa dve male dojke, čvrste i primamljive. Onda nestadoše, da bi se na njihovom mestu pojavila leđa sa šlafrokom do ispod struka, koji pade i obnaži dve malo naježene polulopte. A onda sve to nestade u šumu otkrivanja jorgana i dodira tela sa unutrašnjim čaršavom.

Stajao je ne pomerajući se. Osećao je kako mu u ovoj pregrejanoj sobi smeta šinjel. Kapljice znoja mu orosiše čelo. Još uvek je gledao u pravcu gde je malopre bilo ono telo što mu nestade iz vidnog polja. Pogled mu je bio ukočen, nešto mu je paralisalo očne jabučice, pa ih ne pomera. U sobi je bila potpuna tišina. Činilo mu se da će se ugušiti. Jedino se čulo pucketanje vatre u peći iza njegovih leđa.

–       Doktore, raskomotite se, biće vam jako toplo. Izvolite, sedite ovde do mene.

Jedva uspe da pomeri svoje oči prema glasu. Lepa crna kosa bila je rasutu po roze jastuku. Videla su se i obla ramena i mali deo grudnog koša, dok je sve ostalo pokrivao jorgan. Nestašne, podsmešljive crne oči su svetlucale zadovoljno, posmatrajući ga ispitivački, nekako superiorno.

–       Izvinite, ali znate, ja mrzim spavaćice i uvek spavam gola.

To „gola“ zazvuča nekako izazovno, bestidno i u isto vreme uzbuđujuće, primamljivo. Okrete se da prikrije svoju zbunjenost, skinu šinjel i prebaci ga preko stolice. Uze drugu stolicu, približi je krevetu i sede na nju. Sada već pribran, zagleda se u ovu zgodnu ženu pred sobom, koja ga je, smešeći se, takođe razgledala.

–       Hej, počni da dišeš, udavićeš se tako.

Udahnu duboko.

–       Baš ti hvala! Nije ni čudo što sam zaboravio na disanje. Zaboravio sam i kako se zovem. Da li se ja varam kada mislim da su sve ove žene zdrave, da im baš ništa ne fali? Malopre mi se učinilo da me gleda zavodnički, podsmešljivo, a sada mi se čini da gleda sasvim naivno, kao da je ono malopre najprirodnija stvar na svetu. Možda zato što sam doktor misle da sam na ovakve stvari navikao? Možda ona misli…

–       Ma hajde, molim te, znaš ti dobro šta ona misli! Ti si naivan i neiskusan. Žive u izobilju, muževi im nisu tu nego na terenu, a ti si im najpogodnija ličnost za razonodu. Sa tobom najmanje reskiraju.

–       E, baš da vidimo ko je od nas dvoje u pravu.

–       Kako vam je ime, drugarice Paligorić?

–       Mila me zovu. Krštena sam po babi Mileva. Grozno ime, zar ne? – Nasmešiše joj se brižljivo namazane usne, pa se malo napućiše, kao da su mamile na poljubac.

–       Mila, moram da vam priznati da stvarno lepo izgledate kada svlačite vaš šlafrok. Svakojake se čoveku misli počnu vrteti po glavi.

Mila se lagano primače ivici kreveta. Jorgan skliznu, pa joj se ukaza gornji deo grudi.

–       Moram i ja vama priznati, videla sam vas nekoliko puta u gradu, pa su se i meni počele vrteti neke misli po glavi.

Smešeći se malo raskalašno, ispruži ruku prema Nikoli.

–       Niste li malo predaleko seli, doktore? Sedite ovde, pored mene, biće nam lepše.

Gledala ga je sjajnim očima, pa lupi dlanom ispružene ruke po jorganu.

–       Hajde, dođite! Niste vi pop, nego doktor, nemate čega da se plašite. Potpuno sam sama u kući i niko neće doći večeras, a spolja se svetlo ne vidi.

–       Mila, vi ste stvarno izvanredna žena. Jedino se pitam šta bi nam vaš muž rekao kada bi nas video tako na krevetu, ili pak da je video kako svlačite vaš šlafrok malopre, jer „ne možete da podnesete noću spavaćicu“.

–       Šta sada ima moj muž sa ovim? Na kraju, vi ste doktor, a muževi ne ulaze u sobu kada doktori pregledaju. Moj muž je na terenu, to znate. Ovaj Kovin je tako dosadan, vreme tako sporo prolazi! Vi ste mi se dopali, pogotovo kada sam čula da niste kao vaše prethodne kolege, koji su padali kao zrela kruška čim im je neka od nas samo dala povoda… Hajde, ne tvrdite pazar, sedite ovde pored mene.

–       Drugarice Paligorić, vi ste mene zvali kao lekara, jer ste teško bolesni pa ne možete da dođete u ambulantu. Šta će biti ako napišem prijavu protiv vas, jer vi niste nikada bili zdraviji nego što ste to večeras?

–       Vaš šef će potvrditi da sam ja jedna vrlo bolesna žena. On je često navraćao kod mene i morao je ponekad da provede po celu noć, koliko mi je bilo rđavo. Nisam ja zdrava. A moglo bi se dogoditi da ispričam majoru Tomoviću kako mladi vodnik, umesto da leči jednu teško bolesnu ženu, dozvoljava sebi neke slobode zbog kojih se može i u zatvor. Hajde, dragi doktore, svlačite se i brzo u krevet! Ne znate vi šta sve Mila zna i ume.

Nikola se podiže, uze šinjel i napusti Milinu sobu bez reči. Uputi se Ljupkinoj kući.

–       Bez obzira koliko se praviš važan, cica te je potpuno zbunila, mladiću moj! Onaj njen štos: „Izvinite, ja mrzim spavaćice i uvek spavam gola“, čak je na neki način i originalan. Žena zna znanje, zna da je poželjna, i to i te kako. Čak je i šef presedeo noći pored „teškog bolesnika“, koji je valjda i onda bio bez spavaćice.

–       Krenulo žensko društvo u ofanzivu. Na šta ja njima svima ličim? Drugarice oficirke – našle pa zašle. Visoka muževljeva plata, sada još i dnevnice sa terena. Udobne kuće i lepi stanovi, jer za armiju se sve čini u ovom društvu. Ja im dođem kao neki opštinski priplodni bik ili bolje rečeno pastuv! Odvratno!

–       Odvratno?! A ono sa Ljupkom juče, pa to ti je potpuno isto. Da sinoć nije bilo Ljupke, mladi isceđeni vodniče?

–       Ne, nije isto – ubrza Nikola korake. – To je sasvim drugačije.

–       Šta je drugačije? Kada si sateran u ćošak, za tebe je uvek sve drugačije. Tvoj odnos sa Vesnom je drugačiji, sada je i sa Ljupkom drugačiji. Imaš li stvarno neke kriterijume? To nedefinisano „drukčije“ ti pomaže da ne pogledaš sebe, da na vidiš kako počinješ da ličiš na nekog Don Žuana. Uskoro ćeš na svakom ćošku u ovoj selendri imati nekoga i uvek će to biti drugačije.

–       Gluposti, znam ja šta radim. Dokazao sam to, okrenuo sam se i otišao.

–       Zapanjila te je kompletno. Mislim da si se uplašio i pobegao, a ne otišao.

Zakucao je na vrata Ljupkine komšinice Gine. Vrata otvori Ljupka. On ugleda samo njene kao nebo plave nasmejane oči. Već tu na pragu morao je da se savlada da je ne uzme u naručje. Nije video njenu pruženu ruku jer mu je pogled bio prikovan za njene oči. Učini mu se da dugo stoji gledajući u njih. Postide se, pa potpuno nesvesno, bez reči, skoro je odgurnuvši, uđe u Gininu kuhinju. Tek tu shvati da mu je Ljupka nešto govorila na ulazu, ali on to nije čuo. Vide Gininu pruženu ruku koju prihvati pa, osmehnuvši se, reče:

–       Dobro veče Gino, baš lepo izgledate, kao da noćas ničega nije bilo. Kako se osećate?

–       Odlično, doktore. Cele noći i jedan deo prepodneva sam spavala, i stvarno mi je dobro.

–       To me raduje! Ipak bih hteo da vas pregledam i da vam izmerim pritisak.

Nije bilo više plavih očiju, čak nije ni osećao Ljupkino prisustvo. Bio je to opet on, lekar, presrećan jer se bolesnik oseća dobro.

–       Odlično, Gino, sada je opet sve u najboljem redu. Danas ste popili one tablete koje sam vam prepisao? Odlično. Da li vam se spavalo od njih?

–       Spava mi se stalno. No, svaki put kada se probudim, sve se bolje osećam.

–       Uzmite ih još večeras, a sutra ćete morati da se javite doktoru Torbici. Morate da mu ispričate šta je sve bilo. Recite mu da sam ja bio kod vas i ponesite ovaj papirić na kome sam napisao šta sam vam dao od lekova.

–       Doktore, šta sam vam dužna?

Nasmeja se pa, gledajući je onim svojim veselim očima i pakujući slušalice i aparat za pritisak, reče:

–       Boga mi, Živana, tako vam je kršteno ime, to će biti težak problem. Bojim se da ćete morati čak i da se zadužite da biste meni mogli da se odužite.

–       Samo vi, doktore, kažite. Vi ste učinili svoje, spasli ste mi život i sada je na mene red.

–       Pa, Gino, da se dogovorimo: mislim da će jedna dobra crna kafa biti potpuno dovoljna.

–       Kafu ćete dobiti i ovako i onako. Ali ozbiljno, doktore, čula sam od Ljupke po kakvoj ste kiši juče došli. Da vas nije bilo, znam da danas ne bi bila među živima. Ja sam toga bila svesna. Gušila sam se, ali sam bila potpunu svesna da odlazim.

–       Draga Gino, ako sada hoćete da me ljutite, onda da nastavimo ovaj razgovor.

–       Doktore, pa na koji drugi način da vam se odužim?

–       Živana, nemoj da nam ljutiš doktora. Kuvaj kafu, mada je doktor obećao da će danas kod mene da pije kafu.

Nikola baci pogled na Ljupku koja ga je značajno gledala uz nestašni osmeh.

–       Pa može jedan doktor i dve kafe da popije – smejući se reče on. Koristeći Gininu zauzetost oko kuvanja kafe, poče da posmatra Ljupku, nehotice je upoređujući sa Milom.

–       Ne, tu se nema šta upoređivati! Mada, ni to nije tačno. Obe su na svoj način bile lepe i privlačne žene. Ljupka je bila još nešto više od toga.

Privlačila je svojim držanjem, svojim lepim načinom izražavanja, nekim bogatstvom ličnosti koje je samo naslućivao. Mila je bila rasna prepredena nimfomanka, koja se ponašala banalno, samouvereno, bez osećaja, nudeći sebe i svoju robu za koju je znala da je „najboljeg kvaliteta“.

Ne znajući ni sam zašto, uvek je imao neku averziju prema takvim ženama i nije primećivao na njima ni njihovu lepotu ni njihovu privlačnost. One su ga u potpunosti odbijale. Pogled mu pade na Ljupkine ruke i u trenutku ih oseti na sebi. Znao je da neće posle ponuđene kafe od nje brzo otići. Nozdrve mu se raširiše u želji da oseti miris rascvetalih limunova.

 

0 4 / 0 4

U ambulanti zazvoni telefon.

–       Mlađi vodnik…

–       Kakav mlađi vodnik, kaži doktor! Šta se izmotavaš? Počeo si da mi preuzimaš pacijente. Voziš mi se fijakerom po varoši. Lepo, bogami! I onda mi se još praviš skroman. Mlađi vodnik?! Slušaj ti, mlađi vodniče, što se ne javljaš? Dogovorili smo se da me nazoveš.

–       Posao, gospodine kolega! Imam ga preko glave.

–       Znam ja te poslove, kasne kućne posete. Ti zaboravljaš da sam ja već prošao ono što ti sada prolaziš. Ovo je malo mesto, pa se sve zna i sve čuje.

–       Šta ti znaš? Nemoj misliti da sam ja toliko naivan pa da poverujem kako ti sve znaš i sve čuješ.

–       Dobro, dobro, nemoj da se sada raspravljamo oko nevažnih stvari. Čekam te večeras. Dođi kod mene posle kućnih poseta u Dom zdravlja. Ja danas radim do sedam.

–       Dogovoreno, stižem.

Danas je bio neobično miran dan, nije bilo bolesnih članova porodica. Stacionar je bio skoro prazan. Prevrtao je nemarno listove „Borbe“. Zaustavi mu se pogled na članku „Ukidanje privatne lekarske prakse je pitanje dana“.

–       Druže vodniče, ovu korpu je donela neka devojčica na biciklu. Kaže da je za vas.

Korpa je bila bela, pletena, prekrivena čistim belim salvetom. Odigavši ga, Nikola ugleda dve flaše vina, jednu tortu, jedan poveći milihbrot, metalnu kutiju punu grancli posutih prah šećerom. Na jednom kraju korpe, između pruća, bilo je zadenuto parče presavijene hartije, na kome je bilo ispisano: „Najlepše hvala – Gina“. Spustio je ponovo salvet, prekrio korpu i ispod oka pogledao u Jožu. Vojniku su se oči caklile, jezikom je oblizivao usne.

–       Jože, odnesi ovo među bolničare pa podelite međusobno.

–       Je l’ sve, druže vodniče? – sa nevericom upita Jože.

–       Sve, Jože. Jedino korpu nemojte. Kada poslepodne neko ide u grad zbog injekcija, neka ovu korpu vrati drugarici Uzelac.

–       Razumem, druže vodniče.

Jože polete sa korpom iz ambulante kao da se pobojao da se Nikola ne predomisli.

Prišavši prozoru, zagleda se u tmurno nebo prekriveno crnim, brzo plovećim oblacima. Ovo je Ljupka umesila i poslala, naravno u Ginino ime. To Gina nije ni u stanju da napravi. Tako bi sada bilo lepo da je Ljupka tu pored njega. Samo što to pomisli, učini mu se da je stvarno oseća pored sebe. Mišići mu se zategoše i on nestade u njenom zagrljaju. Nikad mu se nije dogodilo da tako intenzivno oseti prisustvo jedne žene, da čak oseti i njene poljupce, njeno milovanje, da oseti sebe kako joj se sav daje. A u isto vreme sebe i nju vidi kao neko ko uživa u lepoti nekog umetničkog dela, neke skulpture, kojoj je na časak, kao čarobnim štapićem, neko udahnuo život.

–       Pošta, druže vodniče.

Odjednom nestade osećaja da je drugo telo kraj njega, ali njegovo telo je ostalo toplo, zategnutih mišića. Moralo se prekinuti sa sanjarenjem. Počeo je da otvara poštu.

Pisali su Branko i Joca. Obojica su bili zadovoljni svojim poslom. Stiglo je nekoliko upitnika od sanitetske uprave u vezi sa njegovim trebovanjem lekova. Jedan koverat na kome je pisalo „strogo poverljivo“ privuče mu pažnju. Bio je adresiran na njegovo ime. Stažeru, mlađem vodniku dr Nikoli Vajnbergu, naređuje se da u roku od 24h odgovori na sledeća pitanja i da odgovor pošalje komandi vojne pošte 1720/PV:

1. Kada ste prvi put pregledali borca Jovana Milovanova?

2. Pod kojom je dijagnozom zaveden taj prvi pregled?

3. Koji su lekovi prepisani?

4. Da li je zadržan u stacionaru ili nije?

–       Znači, to je ono o čemu je major Tomović juče govorio. Ko zna šta je Jovan na saslušanju tamo u komandi izjavio! Da li je ispričao njihov susret, da li je ispričao da je pio potopljen duvan iz čuture? Da, može oko Jovana da bude dosta problema. Svako može da pogreši u dijagnozi, da proglasi nekog za žutičara čak i bez laboratorijskih analiza, koje nisu mogle da se uzmu u Kovinu, jer nije postojala laboratorija. Međutim, morao je takvog pacijenta da pošalje u vojnu bolnicu, a on ga je zadržao u stacionaru. Zašto ga je zadržao? Zadržao ga je jer nije znao zašto je Jovan žut. Da, bio je on tako ponosan, što je utvrdio uzrok žutice našavši čuturu sa rastvorenim duvanom u vodi i tako ražalošćen Jovanovim izgledom i pričom. Komisija, naravno, neće uzeti u obzir Jovanovu priču, ali će zato i te kako uzeti u obzir dostavu vojne policije da je Jovan prevario vlast i da je za vreme bolovanja obrađivao njivu.

Rešio je da ipak napiše raport koji je najviše odgovarao istini. Prećutaće rastvoren duvan, pa šta bude. Počeo je da odgovara na postavljena pitanja. U rubrici „Zaključak ordinirajućeg doktora“ napisao je:

„Posle nekoliko dana ležanja u stacionaru pacijentu se povukla žutica. Subjektivno pacijent malaksao, neraspoložen, odsutan. U dogovoru sa komandantom predložio sam mesec dana bolovanja kod kuće, pojačanu ishranu i izbegavanje masnoća i alkohola, kao i vitaminsku terapiju“.

Napisavši ove redove zatvori koverat. Rešio je da sada neće misliti o svemu tome. Pogleda na sat i, ustanovivši da je vreme ručku, skide beli mantil i poče da oblači uniformu kako bi obišao kuhinju i probao hranu. U trenutku kada je hteo da izađe vrata se otvoriše i Jože unese opet jednu korpu, smešeći se zadovoljno.

–       Opet pokloni, druže vodniče! Ova je mnogo teža nego ona malopre.

Korpa je stvarno bila veća, pokrivena pletenim poklopcima. Nikola ih otvori. Na čistom belom čaršavu stajalo je pismo u roza koverti. Primetio je da ga Jože posmatra sa šeretskim osmehom. Ne gledajući šta je ispod salveta i stavljajući pismo u džep od šinjela, Nikola krene prema vratima.

–       Druže vodniče, šta ja da radim sa ovom hranom? Mladić čeka da uzme korpu i sudove.

–       Podeli bolničarima i vrati korpu sa sudovima. Mangup si ti veliki, Jože! Otkud znaš da su sudovi ispod salveta? Znači, sve si pregledao!

–       Nisam, ali po težini se da osetiti. Nego, vi sve nama dajete, a šta da ostavimo za vas? Nema smisla, za ovih nekoliko nedelja koliko ste ovde samo dobijamo poklone od pacijenata. Skoro se više i ne hranimo u trpezariji, a vi skoro nikada ništa nećete da uzmete. Ja ću ipak da ostavim ono što je najbolje za vas.

–       Samo vi uživajte, meni ništa ne treba.

Kasnije u svojoj sobi, posle ručka, ležao je na postelji. Pokrivši se teškim vojničkim ćebetom i zatvorivši oči, razmišljao je o poslanom pismu i Jovanu.

–       Šta li se desilo sa Jovanom? Bez sumnje je grdio „narodnu vlast“, neko ga je iscinkario pa su ga zatvorili. Ko zna šta je sve ispričao islednicima? Da li mu je Tomović ispričao istinu?

–       Naravno da je drug vodnik sada uplašen. Molim te, ko je druga Vodnika bio po ušima da učini uslugu Jovanu? Zar ne znaš u kojoj zemlji živiš, vodniče Jugoslovenske armije? Hoćeš ljudima sve da učiniš. Ko zna šta je Jovan sve ispričao u svoju odbranu! Celu porodicu su mu okvalifikovali kao neprijateljsku. Ti nisi došao iz Engleske, nego živiš u ovoj zemlji. Poznato ti je kako se kod nas ponaša prema ljudima koji nisu uz ovaj režim. Čak i oni koji su pasivni, koji nikom zlo ne misle, i oni su neprijatelji. Znaš ti dobro za izreku: „Svako ko nije za nas, on je protiv nas“. Ti nisi sa njima. Znaš ti to dobro, znaju to i oni. Može da se desi da za koji dan pročitaš: „Otkrivena organizacija u Armiji koja je, pod uticajima neprijateljskih elemenata pokušala da organizuje…

–       Tvoja teorija da si ti lekar, da je tvoja dužnost da lečiš ljude i da za ostalo ne haješ – nažalost, u ovom društvu nije prihvaćena. Zapamti i ne zaboravljaj: „Svako ko nije sa nama, on je protiv nas“, a ti još pomažeš onima koji su protiv ovog društva.

–       Sve je to bez veze! Ja pomažem ni krivim ni dužnim ljudima, čoveku koji je ostao bez oca i brata zato što se vodi jedna pogrešna politika. Ljudima se oduzima i ono malo što mukotrpnim radom na svojoj zemlji proizvedu. Pridene se takvom postupku ime „otkup“. Vlast koja se borila za državu radnika i seljaka seljaku oduzima i crno ispod noktiju, pa to naziva „otkup“, deli neke bezvredne bonove kao nadoknadu. Oni koji su zbog bilo čega došli na crnu listu dovedeni su pred prosjački štap, upropašćeni su jer im se traži više nego što sami imaju.

–       Tačno. Opet si zaboravio: „Svako ko nije sa nama, on je protiv nas“. Ako si protiv nas, sredstva se ne biraju. Napravićemo ti pakao od života, pa sada ti vidi. Ako pređeš u naš tabor, ako se popraviš, posle izvesnog vremena mi ćemo te ubrojati u „naše“. Ako to ne učiniš, bićeš uništen.

–       Bićeš uništen… bićeš uništen… bićeš uništen… Poslaćemo i tebe i tvog oca u Bugarsku, pa će vas braća Bugari prebaciti Sovjetima. Sibir vam ne gine. Majku vam informbirovsku!

Za trenutak vide dijapozitiv: sebe kako sedi na stolici prekoputa čoveka u uniformi islednika Udbe, koji ga gleda prodornim zelenim očima. Zlurado se smeška ponavljajući: „Bićeš uništen… bićeš uništen“.

Video je sebe potpuno mirnog, pribranog, kako sluša ove pretnje kao da se ne odnose na njega. Imao je čistu savest, znao je da nije kriv, da nema zbog čega da se plaši. Majka ga je od malena učila: „Ako ti je čista savest, nemaš čega da se plašiš, ništa ne može loše da ti se dogodi“.

On je u to duboko verovao. Ta vera mu je davala mir, ulivali mu samopouzdanje, pa čak i ovde pred islednikom zloglasne Udbe. Bio je spokojan i nije verovao da mu se išta loše može desiti. Više nije bio dete. Bio je student druge godine medicine, a ipak je verovao u te majčine čudotvorne reči. Dok je bio dete, pa i kasnije, savest je za njega bila njegova snaga, njegova zaštitnica. Tu snagu i samopouzdanje gubio je kada bi nešto loše učinio. Tada bi ga savest napuštala, ostajao je sam, uplašen, bez odbrane, bez pomoći. Tih godina je savest napustila ljude u Jugoslaviji. Koliko su oni za to bili krivi, a koliko je to bio sticaj okolnosti pod kojima su živeli, biće, verovatno, predmet dugih diskusija i istraživanja.

Godina 1948. ostaće u komunističkom svetu godina u kojoj se dogodilo da Komunistička partija Jugoslavije ne prihvati stavove Partije Sovjetskog Saveza, odnosno Staljina. Komunistička partija Jugoslavije sa maršalom Titom na čelu rekla je „ne“, i samim tim izazvala ne samo gnev Staljina i Sovjetskog Saveza nego i svih zemalja „lagera“[4]: naših suseda Rumuna, Mađara, Bugara, bratske partije Poljske, Čehoslovačke i Istočne Nemačke. Ostale komunističke partije sveta su se takođe ogradile od Jugoslavije. Tako se Jugoslavija našla između dva tabora: socijalističkog ili istočnog bloka, iz koga se sama isključila, i kapitalističkog ili zapadnog, kome nije pripadala.

Cela propagandna mašinerija Jugoslavije bila je do tada usmerena protiv zapadnog bloka:

„Imperijalistički zapad eksploatiše radnika. Na zapadu su bile ogromne socijalne razlike, u tim zemljama nije bilo demokratije. Zapad je samo čekao da potpiri neku revoluciju, da iskoristi neku slabost „socijalističkog sveta“ pa da ga uništi i da građane takve zemlje iskoriste u neke izuzetno pokvarene i nedostojne čoveka ciljeve. Zapad je bio danonoćni neprijatelj, svuda prisutan. Nije bilo ničeg pozitivnog na tom zapadu. Prozapadno orijentisan, značilo je da si neprijatelj države i da si na crnoj listi.“

Ovako izolovana zemlja, van „lagera“, po logici propagande koja je do tada vođena, morala je da bude uništena od spoljašnjih i unutrašnjih neprijatelja. Na severoistočnim granicama počele su da se koncentrišu trupe Crvene armije i njenih satelita. Unutar granica nastala je panika. Rukovodstvo zemlje nalazilo se u rukama komunističke partije, to jest njenog Centralnog komiteta. Nijedna druga partija nije postojala, ni legalno ni ilegalno. Generalni sekretar Komunističke partije Josip Broz Tito bio je poznat po tome što je uvek mogao da predvidi razvoj događaja. Govorilo se da je imao neko „šesto čulo“ da oseti opasnost. Izgleda da se to mišljenje i ovog puta potvrdilo. Pronosile su se vesti da Staljin nije mogao da toleriše Titov način vladavine, koja je pre ličila na diktaturu jednog monarha, nego na upravljanje komunističkog rukovodioca.

Samo nekoliko godina posle rata Komunistička partija Jugoslavije, preuzevši vlast u svoje ruke, pokušavala je da učvrsti vlast. Njeni rukovodioci bili su duboko svesni da su vlast uzeli u svoje ruke na nedemokratski način i da su vladali pomoću straha, izuzetno dobro organizovane propagande i odlično organizovane špijunske policije i Udbe.

Nesuglasice između „glavnog gazde“ i lokalnog gazde su rasle. „Glavni gazda“ – Staljin i Centralni komitet postavili su ultimatum „lokalnom gazdi“ – Titu. On te uslove nije hteo da prihvati, jer je osetio da bi to bio kraj njegove vlasti. Zato proklamuje „pravo svake partije na samoopredeljenje, na sopstveni put i na neprihvatanje diktata iz Moskve“.

Staljin i Sovjetski Savez imali su veliki broj pristalica među članovima Komunističke partije Jugoslavije. Komunisti koji su se borili u Španiji, bili školovani u Sovjetskom Savezu, a i oni koje je vaspitavala jugoslovenska partija – smatrali su da su SSSR i Staljin nepogrešivi.

Nema sumnje da je veći broj jugoslovenskih komunista za vreme školovanja u Rusiji i raznim drugim kanalima bio zavrbovan od strane KGB-a. Postojala je opasnost da se u trenutku prekida sa Sovjetskim Savezom raspadne FNRJ. U takvoj situaciji trupe Crvene armije mogle bi da pripomognu armijama ostalih lagerskih zemalja, umarširaju u Jugoslaviju da odbrane „tekovine revolucije“ i spasu narod od „frakcionaša“, a u isto vreme i od kapitalističkog imperijalizma, koji hoće da eksploatiše i ponovo „porobi jugoslovenske narode“.

Bilo je malo verovatno da će zapadni evropski narodi i Amerika priskočiti u pomoć Jugoslaviji. Rat je tek bio završen. U demokratskim zemljama se prvo mora pridobiti javno mnjenje, parlament, opozicija. Po Jaltskom sporazumu Jugoslavija je pripala „istočnom bloku“. Na kraju krajeva, neka se komunisti obračunavaju međusobno.

Međutim, ništa se od crnih predviđanja nije obistinilo. Crvena armija nije umarširala. Simpatizeri i obožavaoci Sovjetskog Saveza našli su se preko noći u zatvoru, tako da do njihovog ustanka nije moglo doći. Svako ko je i malo bio sumnjiv, jer je zapevao neku rusku pesmu, dvosmisleno prokomentarisao neki politički potez jugoslovenskog rukovodstva, ili ispričao neki vic, našao se iza rešetaka. Oni koji su počeli malo da podižu glave, misleći da je došao „trenutak“ da se Tito i njegov jednopartijski sistem likvidira, našli su se takođe iza rešetaka.

Zatvori su bili puni, pa je, da bi se malo rasteretili, stvoren na Jadranskom moru u tajnosti logor, u koji su bez ikakvog suđenja zatvorenici transportovani na izdržavanje kazne, na „društveno-popravni rad“, kako se to tada nazivalo. U logoru, koji se zvao Goli otok, bili su oni koji su uprkos najtežim uslovima života, uporno odbijali da se odreknu Staljina i komunističke partije boljševika, kao i oni koji nisu imali nikakve veze sa komunistima, nego su bili potkazani od nekoga ko je time hteo da pokaže svoju privrženost Titovom režimu, a često i da se lično okoristi. Svi zatvorenici su stavljeni pod jednu kapu i dobili naziv „informbirovci [5]“.

Imati nekog obeleženog tim nazivom u porodici ili familiji bilo je strašno. Ljudi su izbegavali celu porodicu, deci je bilo zabranjeno da se druže sa decom informbirovaca. Žene su se odricale supruga, supruzi žena, roditelji svojih sinova ili kćeri. Svi koji su bili u srodstvu ili u prijateljstvu sa zatvorenikom, gde god da su bili, ma šta da su radili, bili su sumnjivi, optuživani, zatvarani i slani na Goli otok.

 

0 4 / 0 5

Oca su u to teško vreme 1950-ih godina takođe uhapsili kao informbirovca. Nikolu nisu, ali su ga često noću odvodili na saslušanja u Udbu.

–       Priznaj, budalo, da ti je otac sarađivao sa Rusima. Dolazili su vam u kuću dok ste bili u Jagodini, imam ovde podatke. Sedeli su satima i pričali. Valjda o književnosti, možda o poeziji?

–       Da, u pravu ste. Pričali su o književnosti, ruskim običajima, ruskom jeziku…

Islednik se naglo podiže sa stolice pa iznenada raspali Nikolu po licu rukom. Iz nosa mu poteče krv. Zbunjen, ostade prikovan za stolicu gledajući širom otvorenih očiju u te zle, zelene oči islednika. Pustio je da mu krv curi iz nosa, ne brišući je.

–       Šta buljiš u mene, ništavilo informbirovsko! Mene li nađe da zezaš i da me ismevaš?

Pljus, odjeknu drugi udarac. Ovog puta ga Nikola izbeže, podmećući potiljak, te se islednik uhvati za šaku koja ga je zabolela od udarca.

–       Ma priznaćeš ti meni sve kao cvrčak. Znamo mi vas, znamo kako ćeš da propevaš.

Islednik sede i zagleda se u njega, nesvesno trljajući šaku koja ga je još bolela. U kancelariji je bila tišina. Gledali su se. Nikoli je to bilo teško, islednikove prodorne oči terale su ga da spusti pogled. Nije ga spuštao. Otac mu je uvek govorio: „Samo kukavice, oni koji imaju nešto da kriju, spuštaju pogled. Pravi pošteni muškarci nikada“.

On nije spuštao pogled mada mu se sada činilo da se islednikove oči udaljuju od njega. Video ih je kroz maglu, maglu od suza koje mu navirahu. Uporno se trudio da mu suze ne pređu preko kapaka i razliju se po licu. Stegao je ivice od stolice obema rukama do bola, ušmrknuvši nos i gutajući krv. Konačno islednik spusti pogled, tražeći cigaretu.

–       Mlad si i pametan, budući lekar. Hoćeš li da upropastiš sebe i karijeru zbog oca, koji je ionako u zatvoru, o kome mi sve znamo. Znamo i o tebi sve. Dobar si sin, nećeš da ga izdaš. Poštujem ja to. Ali on je sve priznao. Priznao je da i ti znaš da je on sovjetski špijun. Mi sada proveravamo tebe. Hoćemo od tebe da čujemo istinu i da vidimo koliko si iskren, da li zaslužuješ da te zadržimo u Jugoslaviji ili da te pošaljemo Rusima. Pazi šta radiš! Visiš o koncu, momak! Evo ti cigareta, zapali je, pa izađi napolje i promisli dobro. Kada promisliš i kada rešiš da pričaš, javi se.

Sa prijateljskim osmehom pruži mu kutiju sa cigaretama.

–       Hvala, imam – podiže se sa stolice Nikola i izađe iz kancelarije islednika ne uzevši cigarete.

U velikom holu koji je služio kao čekaonica pustio je da mu suze poteku. Nisu to bile samo suze, iz grudi mu se ote prigušen jecaj. Izvadi maramicu iz džepa, stavi je na usta da se ne bi čulo njegovo ridanje u tišini prostranog hola konfiskovane prelepe nekadašnje vile predratnog industrijalca, sadašnje „kuće straha“ – reonske Udbe.

Nekada udoban i skupocen, a sada izanđao i prepun rupa četvorosed bio je jedino mesto na koje se u tom praznom holu moglo sesti. Nikola sede i skoro propade do dna četvoroseda, koji je bio potpuno uništen od mnogih tela koja su se na njega spuštala posle saslušanja, batina i torture „narodne vlasti“ i njenih islednika. Nikola sede u jedan ćošak četvoroseda, pokušavajući da maramicom zaustavi krvarenje iz nosa.

Skoro se zagrcnu kad primeti prekoputa sebe velikog kurjaka, koji ga je posmatrao svojim izgladnelim očima. Kurjak je bio u prirodnoj veličini, u dubokom snegu, tek izašao iz brezove šume. Mesečevi zraci su osvetljavali veliki, nedirnut sibirski beli pokrivač, šarajući ga senkama breza. Tu glatku površinu snega narušavali su samo tragovi šapa izgladnelog vuka koji je napuštao šumu u potrazi za plenom. Stajao je sa jednom uzdignutom šapom, kao da je osluškivao nešto.

Nikola zaboravi na svoje nevolje. Nikada nije video ovako veliko platno slikara koga je tako dobro poznavao, a njegov način slikanja, posebno kada je tema bila ruska zima, obožavao je. Izvadi jednu cigaretu pa je zapali, ne skidajući pogled sa ove prelepe, njemu potpuno nepoznate slike.

Bio je iznenađen da se u Udbinoj čekaonici nalazi ogromna skupocena slika rađena u ulju, koju je naslikao prijatelj njegovog oca Koljesnikov, slikar, takođe Rus emigrant. Svoj hleb je zarađivao prodajući svoje slike, na kojima je skoro uvek predstavljao Rusiju i život u njoj. Najčešće su teme njegovih slika bile ruske zime, breze, trojke i snežne noći sa blistavom mesečinom. Ako bi primetio da se neka od tema na slici dopada ljudima, imao je običaj da pravi reprodukcije svojih sopstvenih slika. Više se nije sa sigurnošću moglo utvrditi koja je original, jer je svaka slika rađena tako perfektno da to ni umetnik sam nije znao. Zbog tih mnogobrojnih kopija mnogi ga nisu ubrajali u „prave slikare“.

Bio je već davno pokojni, pa su zbog toga, kao kod svih velikih umetnika, njegove slike postajale sve vrednije. Ova, koja verovatno nije imala kopiju, mora da je vredela basnoslovno. Islednici Udbe se nisu razumeli u umetnost, a ovakvi „posetioci“ kao Nikola bili su obuzeti svojim jadima pa, ako bi ikada i ugledali slobodu, slike se nisu sećali. Voleo je njegove slike ruske zime. Tvrdio je da niko nije u stanju da pruži takvu paletu boja i nijansi snega, breza i neba kao on. Otac je često vodio sina sa sobom kod svojih prijatelja, među kojima je bio i Koljesnikov.

Znao je da satima gleda kako majstorskim kombinacijama boja slikar pravi naslage snega iz koga izranjaju stabla brezovih šuma, tragovi saonica ili trojki vučenih konjima, ispod čijih kopita letele grudve smrznutog snega, dok im se nakostrešene grive lepršaju na vetru. Oblačio bi decu i odrasle u raznobojne šubare i bunde, vozio ih u saonicama, rumene nasmejane i radosne. Umeo je jednim potezom četkice da preobrazi ta lica, učini da zrače uživanjem, radošću. Ponekad mu se činilo da čak i njihov smeh čuje. Na kraju bi slikareva ruka dodala oblacima malo crvene boje i nekoliko poteza kičicom po snegu, što bi, kao nekim čarobnim štapićem, udahnulo slici život. Slika bi bila gotova. Otac i slikar bi pričali srčući vruć ruski čaj. Nikola bi zadivljeno gledao u tek dovršenu sliku. Činilo bi mu se da gleda kroz neki veliki prozor u pravu rusku zimu, čuje rzanje konja u galopu, pesmu „jamščika“[6], smeh i veselo zveckanje praporaca.

Željno uvlačeći dim cigarete, posmatrao je ovu čudnu Koljrsnikovljevu sliku. Hteo je da zaboravi da se nalazi u predsoblju rejonske Udbe, da zaboravi na bol razbijenog nosa i poniženje koje je malopre doživeo. Da, poniženje, otac mu je često pričao da čovek mora da čuva svoj obraz, ako je pravi čovek, da ne dozvoli da ga neko šamara. U njegovoj, tada detinjoj, svesti „šamar“ se poistovetio sa prljanjem i gubljenjem obraza, sa nečim nedostojnim čoveka. Kada je postao stariji, izbegavao je svađe, nije se nikada tukao kao ostala deca. Čuvao je obraz. Sem oca nikada ga niko nije ošamario do večeras.

Otac je 1919. godine napustio svoju otadžbinu Rusiju, jer je Bela armija izgubila bitku i Crveni, predvođeni Lenjinom, zavladali su njegovom zemljom. Imao je 22 godine, bio je mladi oficir sa budućnošću, heroj u Prvom svetskom ratu, ranjavan i odlikovan nekoliko puta. U oluji revolucije ađutant generala Dinjikina, borio se protiv Crvenih za parlamentarnu, demokratsku Rusiju. Borio se dok ih Crvena armija nije doterala do Krima, pa su mu jedina odstupnica bili američki ili engleski ratni brodovi. Razbijenu vojsku i sve one koji nisu hteli da ostanu pod boljševičkom vlašću brodovi su prevezli u Tursku, zatim u Jugoslaviju, a iz ovih zemalja se ta nesrećna ruska emigracija rasejala po celom svetu.

Tako se dogodilo da je očev narednik Buđoni postao maršal Crvene konjice, a mladi perspektivni oficir, heroj Prvog svetskog rata – finansijski inspektor u Jugoslaviji. No, ljudske sudbine se ne daju predosetiti.

 

Godine 1945. oktobra meseca, trupe Crvene armije su vodile bitku za oslobođenje Jagodine od Nemaca. Tri dana i tri noći fijukale su „kaćuše“, štektali mitraljezi i bombardovali avioni.

Pognutih glava u podrumu sedelo je nekoliko porodica sa strepnjom osluškujući let granata iz „Staljinovih orgulja“ kako su se u to doba nazivale „kaćuše“, a da nisu znali da li će pasti na njihove glave ili proleteti preko njih.

Uveče trećeg dana paljba poče da se smiruje. Neko ulete u podrum sa uzvikom: „Nemci su se povukli! Ulaze naši oslobodioci – Rusi!“ Svi izjuriše iz podruma u veliko dvorište. Odsjaji plamena zapaljenih kuća i sevanje novih udaljenih eksplozija činili su toplu jesenju noć svetlom. Tu i tamo čuli su se kratki rafali iz ruskih automata. Kroz ulice su promicale senke vojnika za koje se u toj opštoj gužvi nije sa sigurnošću moglo reći kome pripadaju. Odjednom se ču neko šuštanje oko taraba koje su dvorište delile od susednog dvorišta. Svi se skameniše. Možda su Nemci.

Znalo se da oni nemilosrdno uništavaju i ubijaju prilikom odstupanja. Zagrebaše cokule po tarabi tražeći oslonac i odjednom se pred sleđenim od straha ukućanima i komšijama pojavi čovek visok, plav, sa uperenim automatom. Zastade iznenađen ovom skamenjenom gomilom, koja ga je bez reči posmatrala. Za njim, preskačući ogradu, pojaviše se još dvojica malih, kosookih vojnika, pa i oni uperiše automate u gomilu. Nije mnogo falilo da tri kažiprsta pritisnu okidače. Umesto rafala odjeknu glas: „Zdes Nemcov njet, eto toljko jugoslovenskii graždani“[7].

Strah se pretvori u eksploziju oduševljenja. Sloboda je konačno došla, doneli je ovi momci. Gomila jurnu na tri momka sa automatima, poče da ih grli i ljubi, kvaseći ih suzama radosnicama. Nikola se okrete tražeći pogledom oca. Još uvek na vratima podruma stajao je nekako usamljen, kao uvek miran, pribran, pa ipak nekako odsutan.

Okrenuvši se ponovo prema vojnicima, Nikola zapazi svetlucanje petokraki[8] zvezda na njihovim šajkačama. U trenutku shvati da otac i pored prividne mirnoće u sebi preživljava čitavu dramu. Borio se on protiv Crvene armije i komunista. Napustio je svoju zemlju da bi posle 26 godina ta ista armija njega oslobodila nemačkog ropstva. Pred njim su bili bivši neprijatelji, predstavnici režima koji on nije mogao nikada da prihvati, kome nije verovao, tvrdeći da se samo terorom održava. Vojnici sa tim petokrakama su ga za vreme revolucije dva puta vodili na streljanje. Ostao je živ nekim čudom.

Otac krenu prema crvenoarmejcima koji su odložili automate i žudno pili šljivovicu koju je neko doneo da posluži oslobodioce. Čvrst zagrljaj, tri poljupca „po ruski“[9]. U tom zagrljaju, učini se Nikoli, bilo je neke snage ali i nežnosti. Činilo se kao da se grle i ljube ljudi koji se davno nisu videli, pa hoće jedan drugom da zagrljajem kažu koliko su srećni što su opet zajedno.

Iznenađen, ugleda kako niz očev obraz teku suze. To je bio prvi put da ga vidi kako plače. Bio je zbunjen, jer otac mu je govorio da „pravi muškarci ne plaču“. Nije ni on pred islednikom.

Mesecima su zatim ruski oficiri posećivali oca u večernjim časovima. Bili su to prijatni časovi za celu porodicu. Uz ono malo hrane što se u tim posleratnim danima moglo naći često su donosili i svoja vojnička sledovanja i ostajali na večeri. Vodili su se razgovori o umetnosti, književnosti, prepričavali se ratni doživljaji, ali su se političke teme izbegavale.

Jedne večeri otac nije stigao kući na vreme. Bližio se policijski čas[10]. Neko iz komšiluka je uspeo da javi kako su oca odveli u zatvor. Nastala je panika u kući. Zašto? Zbog čega?

Tada su još bile nepoznate metode nove vlasti, pa se verovalo da za hapšenje uvek mora postojati neki razlog. Ljudi su bili zatvarani, a da ni oni sami ni njihovi ukućani nisu uspeli da saznaju zašto. Neke bi ubrzo puštali, ali oni su bili malobrojni. Neki bi bili mesecima u zatvoru, osuđivani na kraće ili duže vremenske kazne. Neki bi bili streljani. Sve se dalo svesti na nekoliko uobičajenih presuda: narodni neprijatelj, saradnik okupatora, buržuj koji je eksploatisao narod. Gubila se pri tome imovina, sloboda i građanska prava, a mnogi izgubiše i život.

Čim su te zatvorili, morao si da budeš kriv. Čak i ako mrava nisi zgazio, mora da si imao neki skriveni razlog što to nisi učinio. Koji je to razlog, to nije bilo bitno. U većini slučajeva nije bilo ni važno zvanično dokazati krivicu. Ako si pak bio neka uglednija ličnost, onda bi te maltretirali i saslušavali danonoćno, dok ne priznaš „krivicu“ koje u stvari niti je bilo niti je moglo da bude. Dakle, pošto nisi zgazio mrava, mogao bi, recimo, biti optužen kao čovek koji je pod uticajem crkve. Ako si vernik i ako si pod uticajem crkve, ti si zavrbovan od kapitalista i imperijalista. Znači da si narodni neprijatelj. Međutim, jasno je da su te neki ljudi „zavrboravili“. Ko su ti ljudi? Moraš njihova imena da nabrojiš. Njih, naravno, nema. Bićeš dalje maltretiran i saslušavan dok konačno ne rešiš da nekoga potkažeš. Ako si imao mnogo neprijatelja, to i nije neki problem, nabrojiš ih sa uživanjem. Ako imaš mnogo prijatelja, problem je težak. Čije ime reći? Ipak, čovek najviše voli sebe. Oko ponoći stiže marica[11] tamnozelene boje, pred kuće neprijatelja ili prijatelja. Ti si odahnuo, a prijatelj ili neprijatelj tek će početi da se muči dok i on ne oda nekog prijatelja ili neprijatelja i tako bez kraja…

Uhapšeni misle da su pogrešno uhapšeni. Ne mogu da pretpostave da su islednici već snabdeveni dokumentacijom o njihovoj, često izmišljenoj, krivici. Vremenom, neko brže a neko kasnije, shvatiće da ta krivica mora da postoji, pa će i on imenovati nekog svog neprijatelja ili prijatelja koji ga je zavrbovao – i ciklus se nastavlja. Ako te puste iz islednog zatvora ili pak sa robije pošto si izdržao kaznu za delo koje nisi učinio –srećan si. Ali ne za dugo. Shvatiš da si ljudima i njihovim porodicama iz svoje okoline naneo zlo. Plašiš se da se to ne dozna. Stidiš se sebe. Ali to nije ono najgore. Najgore je što znaš da si kukavica i da ćeš sve učiniti samo da ponovo ne prođeš kroz isti pakao. To znaš ti, ali znaju i oni koji su te doveli do toga. Zato će neki i bez poziva, čim nešto čuju ili doznaju, otrčati da „otkucaju“, da potkažu. Bolje oni sami „dobrovoljno“, nego da opet stigne marica pred njihovu kuću. Neki će pokušati da povrate sigurnost u sebe i pored straha kojeg se čovek teško oslobađa. Takvi postaju strašljivci, osobenjaci i neurotičari.

Na one koji su bili pušteni iz zatvora, gledalo se kao na ljude rođene pod srećnom zvezdom. Kasnije, tek posle nekoliko godina, shvatili su da u zemljama „istočnog socijalizma“ koje na svojim zastavama ili grbovima imaju petokraku zvezdu, nema nikoga ko je pod srećnom zvezdom rođen.

Oca su pustili posle dva dana na intervenciju starih mesnih komunista, koji su ga poznavali kao ispravnog čoveka. U to vreme neposredno posle rata, ljudi su još hteli da garantuju za nekoga koga su poznavali. Kasnije niko ni za koga nije hteo da se zauzme. Postalo je to opasno. Mnogi su se zbog toga sami našli iza brave.

Zapalio je i drugu cigaretu, još uvek gledajući u izgladnelog vuka.

–       Šta li islednik hoće od njega? Šta je mogao da im prizna? Gde njega nađoše, kada se nikada nije bavio nikakvim političkim problemima!

Tako su mislili skoro svi uhapšeni, još nesvesni nove „tehnike“ hapšenja. Znao je da je otac uvek bio dobar građanin ove zemlje, da ju je voleo ka svoju rođenu.

–       Istina je da je bio protiv svega što je imalo veze sa komunizmom. Zašto su ga zatvorili baš sada kada se vodi kampanja protiv Staljina i njegove politike? Zatvoriti NJEGA kao pristalicu Staljina i informbirovske politike bilo je suludo. NJEGA – Rusa emigranta, kome je cela familija ubijena od strane komunista! Po načinu noćašnjeg ispitivanja siguran sam da oca sumnjiče kao agenta KGB. Apsurd.

Zahvaljujući očevim pričama bio je informisan „da je u jednom komunističkom režimu sve moguće“.

Ali ovo što se jutros dešavalo nije bila „ružna priča“. Bila je to stvarnost.

–       Pobeći?

–       Gde? Možda te neko odnekud posmatra. Ne čuje se ni stražar pred vratima? Možda vredi pokušati, ali kuda pobeći?

–       Ostaviti majku i baku? Šta li sada one rade? Očajavaju. Nikada se nije desilo da se negde zadržim posle ponoći, a da im se ne javim.

Zgrči se pri pomisli da ga sada traže, zovu prijatelje i poznanike, ali niko ne zna gde je.

Niko i ne može pretpostaviti da su ga dvojica u kožnim mantilima, sa kačketima nabijenim na oči sačekala na ulazu u kuću i naredila mu da pođe sa njima. Gurnuli ga u auto koji je bio parkiran pred kućom i dovezli ga u ovu zgradu, za koju nije ni znao da pripada Udbi. Zamolio je islednika da jave telefonom majci gde se nalazi.

–       Da se nisi petljao u poslove koji nisu dostojni jednog Titovog omladinca i studenta, ne bi ovde ni stigao. Sada mi glumiš nekog dobrog sina!

–       Kojim poslovima?

–       Promisli o svemu pa mi se javi. A sad marš napolje i misli!

–       O čemu da promislim kada nemam ništa da priznam? Ta pretnja da će me poslati u Sovjetski Savez zajedno sa ocem, to su gluposti. Da li me oni time plaše? Možda misle stvarno! Zašto su hapsili oca?

 

0 4 / 0 6

To pitanje je sebi postavljao nebrojeno puta posle hapšenja oca.

Činilo mu se da su već meseci prošli od one subote uveče, Dana Republike. Sa džez orkestrom medicinskog fakulteta gostovali su u Klubu književnika. To je bio klub zatvorenog tipa, u kome su se skupljali ređe književnici, a češće „drugovi rukovodioci“. U preuređenim podrumskim prostorijama Kluba književnika napravljeno je nekoliko sala, u kojima su se priređivali prijemi uz obilje izvrsnog jela i pića. Orkestar u kome je pevao sa zadovoljstvom je prihvatio angažman, kako zbog visokih honorara, tako i zbog izuzetne atmosfere koja je vladala na prijemima. Tu su se viđale sve poznate ličnosti kulturnog i političkog života. Vrativši se kući posle ponoći, spremao se ode na spavanje.

Otac je čitao novine u krevetu, a majka i baka su spavale. Zvono na vratima se oglasilo.

–       Ko to može biti tako kasno? – pomisli, bacajući pogled na oca koji prestade da čita i zagleda se u njega.

Zvono posle ponoći u zemljama istočnog bloka nije obećavalo nikada ništa dobro. Najčešće je bila to Udba koja dolazila po svoju žrtvu. Zvono se ponovo oglasi, duže i nervoznije. Pogledi im se sretoše. Otac mu očima dade znak. Nikola priđe vratima i upita: „Ko je?“

–       Komšija Lakićević.

U sobu uleteše tri čoveka u kožnim mantilima, odgurnuvši ga. Jedan ostade pored njega, a dvojica uđoše u sobu gde su spavali otac i majka. Za ovom trojicom uđe komšija Lakićević i još jedna komšinica, nekako snebivajući se.

–       Vi ste Sergije Vajnberg? U ime naroda hapsimo vas. Obucite se. Takođe imamo nalog da izvršimo pretres vašeg stana. Sa sobom smo doveli dva svedoka iz vašeg komšiluka koje vi poznajete. Imate li nešto lično protiv njih?

–       Protiv njih nemam ništa, no želim prvo da se legitimišete, jer ne znam ko ste vi.

Jedan od njih izvadi legitimaciju i samouverenim i pomalo ciničnim tonom reče: „Sada znate ko smo mi“.

Otac pažljivo pogleda legitimaciju.

–       Hajde, oblačite se.

–       Pre nego što počnem da se oblačim, red je da doznam da li me vi hapsite i zbog čega. Imate li rešenje o mom hapšenju?

–       Sigurno da imamo! – poče da pretura po džepu i, ne našavši ništa, okrete se onoj drugoj dvojici. – Da nije neko od vas poneo rešenje?

Otac ponovo nastavi da čita novine kao da se oko njega ništa ne događa. Ona dvojica otkopčaše svoje kožne mantile pa i oni počeše da preturaju po džepovima. U sobi tišina. Nikoli je ovo ličilo na neku loše režiranu predstavu. Znao je da se hapsi. Navikao je da mnoge kolege sa fakulteta nestaju i da se niko ne sme ni upitati šta je sa njima. Čovek uvek misli da će njega zlo mimoići. Zato je još uvek stajao pored vrata ništa ne shvatajući. Šta sada ova trojica izvode? Možda je sve ovo neka greška?

–       Mora da je rešenje ostalo na stolu. Neka jedan od vas dvojice skoči da ga donese.

Onaj pored Nikole otvori vrata i sjuri se niz stepenice. Komšije su se premeštale sa noge na nogu. Otac je i dalje čitao novine. Tišina. Najzad majka uzdrhtalim glasom ponudi komšijama da sednu. Opet tišina. Otac lagano okreće stranicu novina i pažljivo je poravnava. Nekako suviše lagano. Zna Nikola da on ne čita. Zna da mu mozak grozničavo radi kako bi našao neki izlaz iz situacije.

Sve pretpostavke o nekoj grešci raspršiše se kad udbaš sav zadihan donese rešenje. Otac ga pročita, diže se iz kreveta i pođe prema kupatilu da se obuče.

–       Ne, ovde se obucite, pred nama. Ne možete se udaljavati iz ove prostorije.

On ih začuđeno pogleda, kao da htede nešto da im kaže, pa sleže ramenima i poče da se oblači kao da nikog od nas nije bilo u prostoriji. Baka je u međuvremenu skuvala kafu i počela da stavlja šoljice pred komšije, pa pred oca i pred udbaše, koji su započeli sa pretresom stana. Nikolu iznenadi ova bakina ljubaznost prema uljezima.

–       Ajde, deco, niste vi krivi. Ni vama nije lak ovaj posao. I vi vršite samo svoju dužnost!

Dužnost su vršili savesno. Kafu nisu ni pipnuli i zabranili su ocu da je popije. Pregledali su svaki papir, svaku knjigu. Na ukoričenim knjigama parali su korice, slike su vadili iz ramova. Iza jedne od njih ispade jedan koverat u kome su bile neke skrivene slike.

–       Je li vam ovo neki rođak? – cinično se smejući upita jedan od udbaša majku.

–       On je bio svakom dobrom Srbinu rod.

Udbaš ne odgovori ništa. Nikola vide u njegovoj ruci sliku kralja Aleksandra. Nekada je ona visila u očevoj radnoj sobi. Nov režim posle oslobođenja doneo je nove slike. Stare su morale da nestanu, bilo je opasno držati ih. Udbaš stavivši slike natrag u koverat, izdvoji koverat na stranu i nastavi pretres. Garderoba, krevetski veš, cipele, abažuri na lampama, federmadraci na krevetima i foteljama, ormani – sve je pomerano sa svog mesta, ništa nije ostalo pošteđeno prevrtanja, paranja i cepanja.

–       Odakle ove kosti?

–       Ja sam student medicine. Idućeg meseca polažem ispit iz anatomije.

Udbaš je bio nepoverljiv. Pokuša da slomi dugačku bedrenu kost kako bi proverio, valjda, da se u njenoj šupljini nešto ne nalazi. Bedrene kosti čak ni udbaši nisu mogli lako da prelome. Zbunjen vrteo je kost u ruci, pa dohvati baterijsku lampu i pokuša da je posvetli. To nije dalo nikakvog rezultata. Zatim stigoše na red rebra, kičmeni pršljenovi, karlica i, najzad, lobanja. Videlo se da je bio u nedoumici. Svaki čas je dizao pogled sa kostiju gledajući Nikolu i sumnjičavo ga odmeravajući. Najzad sve kosti stavi u poveću kutiju, pridoda i koverat sa slikom kralja Aleksandra i još neke „sumnjive dokumente“. Sve stavi u jedan veliki platneni džak. Obavesti nas da će nam to možda, naglasi cinično „možda“ jednog dana vratiti. Pretres je završen u ranim jutarnjim časovima. Trajao je oko pet časova u stanu koji je imao svega 60m².

Odveli su oca i sa njim kosti iz anatomije i slike kralja Aleksandra Karađorđevića. Kada su za sobom zatvorili vrata, ostala je pustoš u stanu, izbezumljena majka, baka i Nikola, koji još uvek nije bio potpuno svestan šta se u stvari dogodilo. Činilo mu se još uvek u tim ranim jutarnjim časovima da sve doživljeno nije bila java nego san, teška mora. No, ubrzo je shvatio šta za njih znači očevo hapšenje.

Familija, prijatelji i poznanici počeli su da ih izbegavaju. Kuća, koja je uvek bila puna gostiju, odjednom je počela da deluje prazno. Zvono na vratima se retko čulo, a kada bi i zazvonilo, bio je to poštar ili mlekadžija. Očev krevet se uveče nije nameštao. Majka i baka su imale crvene oči. Za vreme obeda se malo razgovaralo, jer je čelo stola ostajalo prazno, bez tanjira i bešteka. Zbog čega je uhapšen? Da li će ga pustiti? To mora da je greška! Nikoli nije padalo na pamet da je neko njega mogao da optuži kao informbirovca; njega koji je uvek bio protiv Staljina i komunističke ideologije.

 

Noćas je shvatio zbog čega je otac uhapšen. Uvideo je koliko je situacija ozbiljna, ali još uvek nije shvatio koliko je ona bezizlazna. Nije mogao da oseti koliko ga je sve ovo duboko potreslo i možda izmenilo. Da li će od njega stvoriti poslušnog građanina, uplašenog, spremnog na sve samo da se izbegnu ovakve večeri šamaranja, pretnji zatvorom i proterivanjem?

Ogromna slika Koljesnikova i izgladneli vuk sa jednom podignutom šapom i dalje su bili prekoputa njega. Tek sada je zapazio da dužinom celog platna ide jedna debela linija koju umetnik nije naslikao. Vlaga i buđ počeli su da razaraju ovo umetničko delo. Kao da nije imao dovoljno svojih muka, oseti neku tugu koja poče da prerasta u ljutnju na ove batinaše, koji lagano ali sigurno uništavaju ili puštaju da propadne sve vredno i lepo iz prošlosti. Vrata se na islednikovoj sobi otvoriše.

–       Ti, dođi ovamo! Sedi!

Sede na stolicu još u sebi ponavljajući:

–       Varvari, divljaci! Uništićete onakvu lepotu, onakvu sliku.

Islednik ga je radoznalo posmatrao.

–       Jesi li se rešio da nam ispričaš sve što znaš o neprijateljskoj delatnosti svoga oca? Mislim da si shvatio da ti je ovo zadnja šansa koju ti dajemo. Dakle…

–       Sve što sam imao, ja sam rekao. Moj otac nije bio nikada neprijatelj ove zemlje. Zbog svojih načela nije nikada mogao da bude agent KGB-a.

–       Znači, još uvek si tvrdoglav. Misliš li ti da si najpametniji? Znaš li ti, nesrećniče, da si i ti neprijatelj ove zemlje? Vidiš li ovu gomilu papira? Sve su to dostave poštenih građana protiv tebe.

–       Protiv mene? To ne može da bude! To je prazan papir!

–       Je li ti misliš da je meni prijatno da se maltretiram u pet ujutro sa tobom i zbijam šale? Evo ti, pa pogledaj!

Sa nevericom izvuče par papira iz sredine. U zaglavlju je stajalo njegovo ime i prezime, datum, a zatim ispod tekst, sve otkucano mašinom, bez potpisa.

„Posetio Tito fabriku Juhor u Svetozarevu. Dok je obilazi pogon za proizvodnju mesnatih proizvoda, direktor fabrike mu se sa ponosom obrati: »Druže maršale, dozvolite da vam pokažem uređaj koji su naši radnici dobrovoljnim prekovremenim radom usavršili. Vidite ovde, na ovaj otvor, traka donese zaklanu i očišćenu svinju, a mašina sama istranžira i izbaci mast, čvarke, šunke i kobasice.«

»Ko je bio inicijator i konstruktor ovog stroja?«, zapita Tito.

Direktor mu pokaza jednog od radnika, koji je u čistoj i ispeglanoj radničkoj uniformi stajao sa strane. Tito mu priđe i pružajući mu ruku reče:

»Čestitam, ja sam uvek verovao u radničku klasu, u njen duh i inteligenciju. Jedino mislim da bi možda bilo još bolje kada biste mogli da konstruišete takav stroj u koji bi se mogla ubaciti kobasica, a da sa druge strane izađe čitava debela svinja.«

»To je uspelo samo vašem ocu, druže Maršale«, odgovori radnik.

Znao je Nikola da je taj vic pričao, ali gde? Kome? Prijava je predana pre dve godine.

Na drugom listu je stajalo: „Kakva je razlika između Moše Pijade[12] i majmuna?“

Pričao je on u pouzdanom društvu, među najboljim i najbližim prijateljima, ovakve viceve. Ko je mogao od njih sve ovo da otkuca? Za ovakve viceve moglo se dobiti po nekoliko godina zatvora. U trenutku pretrnu, jer shvati da se zbog ovoga letelo sa fakulteta. Naročito zbog prvog vica. Ime predsednika Jugoslavije bilo je neprikosnoveno.

–       Dakle, prazno nije. Kao što vidiš, sve je ispunjeno. Znaš da si sve to ti pričao. Za svaki taj papir možeš da dobiješ po nekoliko godina zatvora, znaš ti to dobro. No, nismo mi zli. Čuvamo mi svoju omladinu, nismo hteli da ti upropastimo budućnost. Ali ne držim te ja ovde zbog viceva, već zbog izdaje i špijunaže, a tu smo nemilosrdni. Sada ti je jasno da nam moraš da ispričati sve što znaš o svom ocu i njegovoj saradnji sa KGB-om. Da se sada ne bismo mnogo mučili, evo ovde je sve otkucano. Samo potpiši pa idi kući, jer ti sve već majka sigurno izbezumila. Inače – tu malo zastade pa onim svojim zelenim očima prodorno pogleda Nikolu – ovaj naš razgovor ostaje među nama, niko za njega neće znati. Nećemo obaveštavati ni Komitet Medicinskog fakulteta kakvu pticu oni imaju. ’Ajde, potpiši, pa nemaš šta da se brineš.

„Ja, dole potpisani, izjavljujem da je moj otac, Sergije Vajnberg, dolazio u kontakt sa oficirima Crvene armije odmah po oslobođenju, da je sa njima vodio vrlo duge razgovore i često me udaljavao iz sobe za vreme tih razgovora. Oficiri su imali zeleni štit na kapama. Kasnije sam doznao da to označava pripadnost KGB-u.

Slova i redovi počeše da mu igraju pred očima. Kakvi pokvarenjaci! Pa zar mogu da poveruju kako bi on mogao da potpiše ovakvu izjavu protiv bilo koga, a kamoli protiv svog oca. Pa bar da je nešto istina od svega toga!

–       Druže isledniče, ovo ja nisam nikada rekao. Ovo je čista laž!

–       Nisam ja tebi drug, ništavilo jedno informbirovsko, đubre jedno izdajničko!

Skoči islednik na noge i unese mu se u lice. Pognuvši glavu, Nikola je očekivao ponovo šamar… No islednik odskoči, otvori fioku stola, izvuče pištolj i uperi ga u Nikolu.

–       Ubiću te kao psa, kretenu jedan. Ja sve mogu, meni je sve dozvoljeno! Potpisuj to i gubi mi se s očiju!

Nikola osta nepokretan u stolici, samo čvršće steže naslon šakama. Znao je on da je ovo blef i da neće u njega pucati.

Očekivao je kišu udaraca, a potom zatvor.

–       Potpisuj kada ti kažem! Sad ću da odapnem okidač!

Pištolj mu se nađe pred nosom.

–       Ne pretite mi praznim pištoljem! Ne vičite toliko, jer ja ovu glupost neću da potpišem!

Bacivši pištolj besno na sto, islednik mu se ponovo unese u lice.

–       Otkud znaš, idiote, da je pištolj prazan?

–       Gledao sam dosta sovjetskih filmova u kojima su fašisti, isto tako kao i vi, pokušavali da sovjetskoj omladini iznude priznanja. Uvek su pretili praznim pištoljima.

Dva šamara eksplodiraše kao dve bombe u Nikolinoj glavi. Bol skoro da nije ni osetio.

–       Naravno, sin informbirovca učio se na sovjetskim filmovima. Mudrac, vidiš kako sam sebe izdaješ. Ma, proteraćemo mi tebe zajedno sa tvojim ocem, pa će vam u Sibiru svake večeri puštati filmove, majku vam izdajničku!

Krv mu je ponovo curila iz nosa, a i uši su mu zagluhnule, pa ipak je čuo viku islednika negde iz daljine.

–       Biće uništen, bićeš uništen.

Prenu se iz ove šetnje po prošlosti, baci brz pogled na časovnik i shvati da je već davno morao krenuti kod kolege Vladana Torbice.

 

0 4 / 0 7

Na izlazu iz kasarne uspe da uhvati vojni kamion koji je išao po hleb. Dom zdravlja je bio skoro prazan, jedino je u čekaonici kod doktora Torbice bilo još dva pacijenta. Setivši se hladnog prijema prošlog puta, nije ni pokucao na vrata niti je pokušao da uđe u ordinaciju.

Sede na jedno od mnogih praznih mesta u čekaonici, rešen da sačeka da i ova dva pacijenta budu pregledana. Tek što je seo, vrata se otvoriše i Torbica proviri u čekaonicu, pa otvorivši širom vrata sa ljubaznim osmehom propusti visoku, naočitu, lepo građenu ženu, neukusno i šljampavo obučenu. Čekaonicu zapahnu miris parfema. Torbičin pogled gladnog mačora obuhvati još jednom lepu ženu od glave do pete, pa i ne gledajući tri osobe u čekaonici, na njemu svojstven način promumla: „Ko je dalje na redu?“ Vrata se gotovo zatvoriše, kada ih odjednom Torbica naglo otvori.

–       Zaboga, Nikola! Šta čekaš ti u čekaonici? Ti si lekar, uđi! Izvoli. Đino, dajte stolicu doktoru. Sedi, raskomoti se. Sad ću ja, pa idemo zajedno na večeru.

Nikola uđe, malo se snebivajući, jer ga iznenadi ova galama i uzbuna oko njegovog dolaska. Dok je Vladan pisao neke doznake za bolovanje i recepte za zadnja dva pacijenta, Đina, medicinska sestra, stavljala je već kafu sa kiselom vodom pred Nikolu.

–       Izvolite, doktore. Doktor Torbica je poručio kafe još malopre. Reče da ste vi uvek tačni kao sat i imao je pravo. Evo, kafe su još vruće, nisu se ohladile. Znam, znam ja kako je teško stići iz kasarne, pa sam još htela da se sa doktorom kladim da ćete zakasniti. Sva sreća što nisam, opklada bi bila izgubljena.

Vladan završi pisanje, preda formulare Đini. Proteže se na stolici, pa sa ljubaznim osmehom pogleda u Nikolu.

–       E, moj mlađi vodniče, nije ovo lak ’lebac. Đino, koliko smo ih danas imali?

–       Devedeset, doktore

–       Eto, sam čuješ, devedeset, dragi moj. Pre neki dan ih je bilo sto četrdeset. Ostao sam do pola deset uveče. Padam s nogu, ne mogu ni da se ispavam, jer posle svega ovoga imam i dežurstva, pa privatne pacijente. Đino, ima li još nekih poziva za kućne posete?

–       Nema, doktore.

Razdrljene košulje, izgužvanih pantalona koje su mu nemarno visile ispod struka, davno nečišćenih cipela, Vladan je glasno srkao kafu gledajući u Nikolu.

–       Drugi put nemoj da sediš u čekaonici i da me čekaš. Uđi, brate, odmah u ordinaciju. Ti si lekar, a i da nisi, mi smo prijatelji još od prvih studentskih dana. Moja Đino, kakva smo mi dva basa bili u horu. Sećaš li se, Nikola, kada se mi raspevamo, nas dvojica? Pustimo glas, a dirigent Zalijev zaustavi ceo hor medicinske visoke škole, njih 150, pa se okrene meni i tebi pa kaže, hm, hm: „Molio bih gospodu basove da budu malo tiši“. Moja Đino, a gospoda basovi – to smo bili samo nas dvojica. Čovek, to je bio taj dirigent Zalijev, odličan horovođa, strog, opasnik, ali je zato dobrog pevača umeo da ceni. Hm, hm: „Molio bih gospodu basove“. Ha, ha! – Grmnu tek sada Vladan u smeh –A ono… nas, ha, ha, nas dvojica, ha, ha, ha, a njih 150.

Nikola, takođe, poče da se smeje. Vladanov smeh je bio grub, gromoglasan, ali mu je bolje pristajao nego ono njegovo: hm, hm, hm, koje je zvučalo nekako nepoverljivo, odbijajuće, ponekad cinično, skoro neprijateljski.

–       Ovo je sada moj drug Vladan, sa kojim sam proveo skoro čitave studije pevajući u horu, učestvujući na turnejama. To nije bio onaj doktor Torbica koji me je sačekao pre nekoliko nedelja u ovoj istoj ambulanti.

–       Koji je od njih onaj pravi?

–       Opet si se pojavio! Davno te nije bilo! Sigurno da je ovaj pravi. Čovek pregleda i po 140 pacijenata dnevno, pa nije ni čudo što nije isti kao nekada.

Vladan obuče jaknu od jelenske kože, spakova u lekarsku torbu lekarske slušalice, aparat za pritisak, recepte i pečat, pa se okrene Đini:

–       Laku noć. Hajdemo, Nikola. Baš sam ogladneo.

Izađoše iz Doma zdravlja. Napolju je rominjala sitna jesenja kiša. Prekoputa, u kafani Vojvodina, svirala je muzika i sa oznojenih prozora slivala se voda u kapljicama. Dragan otvori vrata. Zapahnu ih primamljiv miris roštilja. U restoranskoj sali nije bilo mnogo sveta. Kelner pritrča da doktorima pridrži kapute.

–       Dobro veče, gospodo doktori. Izvolite.

Vladan promrmlja njegovo „hm“ nekoliko puta i uputi se stolu za kojim je prošlog puta sedeo.

–       Hoćemo li po jedno pivo?

–       Ne bih. Ja bih kisele vode.

–       Mićo, pivo i kiselu, i donesi jelovnik. Tako ti je, moj Nikola, posao pa na večeru ako stigneš. Ponekad mi spremi gazdarica kod koje stanujem, a ponekad svratim ovde u Vojvodinu. U početku nije baš bilo lako, skoro nisam nikoga poznavao. Jedva sam čekao da dođe subota pa da posle podne sednem na autobus i odem za Beograd, naravno, kada nisam dežuran. Sada je već drukčije. Nije Kovin baš tako velika selendra. Ima tu dobrog društva: advokata, sudija. Zdravstvenu struku zaboravi, lekari psihijatrijske bolnice na čelu sa doktorom Lazićem, društvo su ubi Bože. Imamo u Domu pedijatra koji drži dečiji dispanzer, ali roditelji mu nerado dovode decu. Oženjen je bogatom meštankom, kompletno je pod papučom i ni sa kim se ne druži. Upravnik, zagledan skoro stalno u čašicu, čak i u radno vreme sedi ovde u Vojvodini. Nije loš lekar, kada hoće, ali često neće. Specijalista je, infektolog…

–       Šta će onda ovde? – začudi se Nikola.

–       Nešto se podžapao sa Kočom Todorovićem. Kažu da ga je onaj dobri čovek najurio, pa ovaj nije imao kud. Naravno, drug upravnik je član Partije, čini partijcima sve što žele, čini i onima drugima, pa mu zato svi gledaju kroz prste. Kao lekara ga niko ne ceni, onaj ko je stvarno bolestan ne ide kod njega. Čekaonica mu je uvek prazna, ali se on zato ne sekira. Apotekar Kici je prava lopuža, pokvarenjak, Rumun, žari i pali. Nije član Partije, ali svakog drži zbog nečeg u šaci. On postavlja i smenjuje lekare. Jako je ljubazan. Kada je najljubazniji, onda je najopasniji. Drugi apotekar je mlad, tek oženjen, pristojan momak, takođe Rumun. Imamo jednu koleginicu, radi u TD[13], nije neka naročita lekarka, Ruskinja – emigrantkinja, tvoje gore list.

Na sto stiže poručeno piće i jelovnik. Poručiše ćevapčiće sa po dve žice i po porciju kiselog kupusa, pa se razgovor nastavi.

–       Sada imaš pregled situacije u ovom gradiću. Ima tu i zgodnih žena i devojaka. Svega ima kada se malo odomaćiš. Nego, kakvi su tvoji planovi posle vojske?

–       Još uvek ih nemam. Treba još progurati do maja meseca vojsku, pa posle još šest meseci staža na klinikama u Beogradu.

–       Sve to brzo prođe. Morao bi da već sada dobro promisliš šta hoćeš. Izašla je nova uredba da na stažu moraš biti plaćen od neke zdravstvene ustanove. Stipendisti neće imati problema, ali ti ćeš ih imati. Zato bi trebalo da se malo ozbiljnije pozabaviš tim gde ćeš i kako ćeš.

Stigoše vrući ćevapčići sa ražnjićima i svež hleb. U četvrtastim zdelama zlatio se isečeni kiseli kupus pomešan sa jarko crvenom alevom paprikom. Vladan saže glavu i približi nos tanjiru sa ćevapčićima pa ih omirisa nekoliko puta. Nikola samo što nije počeo da se smeje, jer mu Vladan zaliči na vučjaka koji uvek prvo onjuši hranu pre nego što počne da je jede.

–       Hm, hm, nije loše. ’Ajde kreni, šta čekaš! Vidim da ti već voda curi na usta, vodniče. Ovakve ćevapčiće nećeš nigde dobiti u Beogradu, nećeš ni ovde u kafani. Ovo se pravi samo za mene. Lečim kuvaru šuljeve. Ja njemu prst u dupe, a on meni odlične ćevapčiće

Gromoglasni Vladanov smeh odjeknu kroz celu kafanu.

–       Odlično, šta kažeš?! Neće, valjda, da ti se ogadi hrana zbog ove moje dosetke.

–       Tvoj prijatelj sa studija je ipak veliki neotesanko.

–       Hm, hm, dakle još uvek ne znaš gde ćeš. Pošto i ti nemaš nekih naročitih veza, moraćeš da odguraš dve godine opšte prakse, pa tek onda možeš da nešto specijaliziraš. Ti svakako hoćeš da specijaliziraš hirurgiju, tolike godine si radio tamo.

–       Mislim da ja ne želim da specijaliziram. Oduvek sam želeo da budem lekar opšte prakse. Možda baš zato što sam radio na hirurgiji, mislim da hirurgija nije ono što laici o njoj misle. Čak nije ni ono što mi za vreme studija vidimo i zaključimo da je hirurg svemogući doktor. Treba na hirurgiji provesti dane i noći, a naročito noći, da bi se posao i ljudi hirurzi upoznali. To se kroz vežbe od nekoliko sati provedenih na hirurgiji ne može shvatiti.

–       Opštu praksu želiš? Možda bih ja mogao da ti pomognem. – reče, žvaćući sa uživanjem rskave zlataste listove kiselog kupusa, mljackajući pri tome uz bučno uvlačenje vazduha. Otpivši veći gutljaj piva, mljacnu sa uživanjem jezikom, pa pogleda u Nikolu da bi video kakvu je reakciju napravio. – Namučio sam se ja ovde, moj Nikola, dok sam stvorio sebi ovaj ugled koji sada uživam. Zarađujem odlično, za sada, dok ne ukinu privatnu praksu. Namučio sam se lečeći sirotinju i kovinske Cigane. Oni ostali su lečili ono resto. Radio sam dan i noć. Ono što niko nije hteo, ja sam radio. Gazio blato do kolena, tukli su me i vetar i kiša, jurili me psi noću. Uostalom, video si kako to izgleda. Ni u šta se nisam mešao, pravio se po malo lud, pa su kolege mislile da ne vredim ni pet para. Međutim, ostale kolege su se svađale, podmetale noge jedan drugome i odlazile, a ja sam ostao. Danas svi hoće kod doktora Torbice.

Otpi još jedan gutljaj piva. Samozadovoljno izvadi cigaretu iz skupocene srebrne tabakere i upali je pozlaćenim upaljačem. Gurnu tabakeru i upaljač prema Nikoli uz komentar:

–       Zahvalan pacijent, i to još pacijent lepšeg pola. Šta kažeš, a, a?

Nikola se seti one stasite dame koju je Dragan pratio malopre iz svoje ordinacije i uze tabakeru i upaljač u ruke.

–       Ako je pacijentkinja kao ovaj poklon… Bogami, Vladane…

–       Bolja, mnogo bolja.

Kroz kafanu, koja je sada već bila skoro puna, razleže se njegov neobuzdan, gromoglasan, basovski smeh. Za susednim stolovima presta razgovor. Svi pogledaše u doktora, pa ubrzo nastaviše svoje razgovore.

Uvukavši još nekoliko puta duboko vazduh kroz skoro stisnute usne i zube, puče prstima i pokaza kelneru na praznu čašu piva i, nekako sa visine, tonom iskusnog učitelja, reče:

–       Videćeš kada stekneš praksu, nema žene koja ne pada pred doktorom. Ako umeš i ako si popularan, idu kao muve na med. Naročito udate, koje znaju radnju. Kada dođe leto, pa se vrate studenti i oživi plaža na Dunavu…

–       Kakve veze ima doktor s tim letom muva na med?

–       Ima, i te kako ima, samo ako doktor nije glup i slep i zna trenutak. Trijaža je jako važan faktor. Moraš da vodiš računa s kim se upuštaš, moj mladiću. Beži od devojaka. Udate su konspirativne, samo i tu moraš da budeš majstor, da ne počnu da ti se penju na glavu.

Salom se ponovo prolomi njegov gromoglasni smeh.

–       Svuda mogu samo na glavu ne daj da ti se popnu.

Uživajući u ovoj dosetki, povuče dim iz cigarete i naglo se uozbilji. Stolu je prilazio neki prosedi, loše obučeni čovek, za koga se nije sa sigurnošću moglo reći da nije paor[14] ili neki mali službenik.

–       Dobro veče, doktore. Izvinite što smetam, ali samo da vam kažem… Sada idem od tetka Smilje, odneo sam vam jednu šunku i balonče slatkog vina. Vi kada možete, svratite.

–       Ništa ti ne brini, to je dalje moja briga.

Čovek osta da stoji pored stola kao da je još nešto hteo reći.

–       Idi sada, ne smetaj. Vidiš da ovde razgovaram!

Čovek se izvini i ode. Torbica se okrete prema Nikoli.

–       Gde ono stadosmo? Jesi li još gladan? Nisi, sigurno? Hoćemo li po jednu kaficu? Gde stadosmo? Da, kao što ti rekoh, sve ovo što sam danas postigao, krvavo sam stvorio, mislim na reputaciju dobrog doktora. Ti i ja smo bili dobri prijatelji, pa pre neki dan, da, onda kada sam te video u fijakeru doktora Lazića… Ma, čekaj malo, to sam zaboravio. Slušaj ti, mali, otkud ti u tom fijakeru?

Videla te i sestra Đina, ona što radi sa mnom, pa kaže: „Vidite, doktore Torbica, vi ste ovde već dugo, pa se nikada niste vozili fijakerom doktora Lazića, a ovaj vaš kolega tek stigao. Taj će daleko doterati!“ Pričaj šta si tamo radio.

–       Mislio sam da je red da se predstavim najstarijem doktoru u mestu. Javio sam se telefonom da zakažem sastanak, a on bio ljubazan i poslao fijaker.

Vladanove, inače malo buljave, oči se razrogačiše gledajući u Nikolu s nevericom.

–       On tebi poslao fijaker? Kada ovo čuju ostali, popadaće u nesvest.

Sada dođe do prave eksplozije smeha. Toliko je taj smeh bio zarazan da i Nikola poče da se smeje, ne znajući razlog Vladanovog smeha.

–       Čovek išao da se, ha, ha, ha, predstavi doajenu kovinske medicine… ha, ha, doa…jenu! To se doajenu dogodilo po prvi… put ha, ha, ha… u životu – odjednom smeha nestade, a na licu mu se ukaza mržnja. – Doajen je hohštapler, šarlatan, lopov! Odjurio je svakog poštenog doktora, svakog ko bi se drznuo da kod pacijenta uživa veći renome nego on. I mene je hteo da eliminiše, samo mu nije pošlo za rukom. Nego, molim te, ispričaj mi kako je izgledao taj cirkus.

–       Nije bilo nikakvog cirkusa. Na mene je ostavio utisak kulturnog i obrazovanog doktora. Meni je bilo uživanje da porazgovaram sa njim. Nikoga nije ni grdio ni napadao. Bio je to sasvim konvencionalan razgovor.

–       Stari lisac, bečka škola, zna on da ostavi utisak. Zar nije mene spominjao?

–       Nije, kažem ti, nikog od kolega nije spominjao.

Sa iznenađenjem Nikola primeti da se na licu Vladanovom pojavi nešto nalik na strah.

–       Uostalom, neću da mi presedne veče. Imamo mi pametnija posla nego da pričamo o tom hohštapleru. Nemoj da te uplete u svoju mrežu! Dakle, onda kada sam te video u fijakeru, doznao sam da sadašnji upravnik napušta Kovin. Izgleda da opština i Komitet žele da ja postanem upravnik Doma zdravlja…

–       Baš lepo, čestitam ti.

–       Stani! Gde si zapeo? Dakle, ako ja budem upravnik, moje mesto ostaje upražnjeno, pa bi ti mogao da dođeš na njega, naravno, ako hoćeš. Još jednom ti kažem, nije ovaj Kovin loš. Kada se izgradi put i pusti most na Dunavu u dva smera, za 45 minuta si u Beogradu. Kažu da će se napraviti most prema Smederevu. Dom zdravlja će se tek razviti. Moraćemo da uzmemo još jednog lekara najmanje, jer će se ukinuti privatna praksa potpuno. Kada Lazić i kompanija i lekari u Smederevu i Pančevu ne budu radili u privatnoj praksi, svi pacijenti će onda morati u Dom zdravlja. Sigurno te interesuju prinadležnosti, no o tome za sada ne znam ništa. Plata nam je, izgleda, kao i svim opštinskim službenicima. Moraćemo da se izborimo za razne dodatke, na primer za dežurstva, za terenski rad i tako dalje. To sada ne mogu da ti kažem, ali sigurno ću se potruditi da prinadležnosti budu pristojne. Dakle, šta kažeš?

Otpi gutljaj piva iz tek donete čaše i ispitivački pogleda u Nikolu.

–       Lepo je to sa tvoje strane, Dragane, što mi ovo predlažeš. Iskreno rečeno, to je prvi ozbiljan predlog koji sam do sada dobio. Verujem da ne očekuješ odmah odgovor. Moram prvo da se posavetujem sa Vesnom.

–       Zašto sa Vesnom? Ne misliš valjda da se ženiš? Pa nisi valjda lud! Zaboga? Mlad si, mlađi od mene, ceo život je pred tobom. Jesi li ti svestan da još nisi ni okusio od ovog života? Otac ti je bio u zatvoru, pa studije, pa si još i radio, bio demonstrator na fakultetu, pa vojska. Tek kada skineš uniformu, videćeš šta je život.

–       Mislim da je ženidba moja lična stvar, druže upravniče.

Nikola naglasi podsmešljivo „druže upravniče“.

–       Samo se ti izmotavaj. Ženidba je sigurno tvoja stvar, ali je tvoja stvar takođe da promisliš da li je pametno ženiti se devojkom gotovo istih godina i, sem svoje diplome, nema ništa kao ni ti.

–       Pa nije valjda, Vladane, da je tvoj kriterijum za ženidbu tako jednostavan: razlika u godinama, imovno stanje…

–       Sigurno da nije. Tome dodajem i lepotu, moj Nikola.

–       Ljubav, osećanja, razumevanje – igra li i to neku ulogu kod tebe?

–       Romantičar, znači. Moje je da ti skrenem pažnju, tvoje je da promisliš i da odlučiš. Međutim, Vesna je biohemičar, a za nju nemamo mesta u Domu zdravlja. Znači, za tebe mesta ima. Bilo bi mi drago da radimo zajedno, ali, kao što i sam kažeš, ženidba je tvoja stvar. Uostalom, pade mi nešto na pamet, pa može ona da ostane u Beogradu. Šteta je da izgubi tako lepo mesto u Prvom domu zdravlja. Koliko ja znam ona je još tamo. Promisli dobro. Očekujem od tebe odgovor za mesec-dva. Možda ćeš se i predomisliti oko ženidbe kada te kroz ruke propuste naše poručnikovice, kapetanice i majorice. Ima se od njih šta naučiti! Eh, dok sam ja nosio uniformu, bilo je baš svega i svačega. Hajde, pričaj mi, jesu li počele da te zavode.

–       Ja sam mislio da ćeš ti meni pričati pa da steknem malo iskustva od tebe, moj prevejani Don Žuane!

–       Imao bih šta i da ti pričam. Kada se samo setim mojih prvih dana u kasarni…

–       Gospodine doktore, mojoj ženi nije dobro, pa bih vas zamolio, ako možete, da dođete kod nas.

Vladan namršteno pogleda u čoveka koji je zbunjeno okretao mastan i iskrzan šešir u rukama.

–       Kako može da ne bude dobro? Pa posle podne je bila kod mene, dao sam joj lekova. Nisam ja danas dežuran, dežuran je doktor Stepančev. Potraži njega.

–       Molio bih vas, ako biste vi hteli, mi ne bismo doktora Stepančeva. Moja žena…

–       Ne može to više da se bira. Privatna praksa se ukida. Svi biste hteli samo da vas ja lečim. Eto, ne date mi ni da čestito večeram.

Povišenim tonom poče Vladan tako da ga svi u kafani mogu čuti

–       Baš strašno, ovaj jeftin teatar pred svetom.

Primeti radoznale poglede sa susednih stolova upravljene prema njima.

–       Rekao sam ti da ideš po doktora Stepančeva, on je dežuran! Ko si ti, bre, da određuješ ko je dobar, a ko loš doktor?

U kafani zavlada potpuna tišina.

–       Uspelo je – pomisli Nikola. Sada ima publiku. Kakav li će mu biti sledeći potez?

–       Doktore Torbice, mojoj ženi je jako loše. Ona neće nikakvog drugog doktora. Ona hoće da vi dođete, jer drugi nisu mogli da joj pomognu. Vi ste je od smrti spasili.

–       Dobro, evo me odmah. Pođi ti kući, a ja samo da platim račun.

–       Mnogo vam hvala, doktore. Neću vam dobrotu nikada zaboraviti.

Čovek se okrete, natuče šešir na glavu i požuri ka izlazu.

Vladan pozva kelnera, plati račun za oboje, uz glasan komentar kada je primetio da se Nikola hvata za džep.

–       Večeras si moj gost i ne preturaj džepove na vojničkoj bluzi, oni su duboki i skoro uvek prazni.

Bučno se diže od stola, obuče svoj kišni mantil, pa, sačekavši Nikolu da obuče svoj šinjel i utegne opasač, krenu ka izlazu. Muzika ponovo zasvira i žagor ispuni kafanu. Napolju zastade, pogleda Nikolu za trenutak i reče:

–       Možda ti sve ovo liči na predstavu, ali ako sam sebi ne praviš malo reklamu, niko ti je neće praviti. Promisli o mom predlogu, pa mi javi.

Naglo se okrete i pođe, pa, kao da se nečeg naknadno setio, okrete se i doviknu:

–       Kad stigneš, navrati do mene i dobro promisli o ženidbi. Ajd zdravo!

Nikola ostade nekoliko trenutaka pred kafanom. Kiša je sitno padala, ulica je bila pusta, vlažna i loše osvetljena. Naježi se kad pomisli koliko mu treba do kasarne. Podiže kragnu od šinjela, pa, trudeći se da izbegne velike barice vode, pređe ulicu.

„Dom narodnog zdravlja – Kovin“ pisalo je zlatnim slovima na crnoj podlozi prekrivenoj staklom. U prozoru, na tabaku obične hartije, krupnim, nejednakim i ružnim slovima, više nacrtano nego pisano, stajalo je: „Dežurni lekar dr Stepančev“.

–       Možda jednog dana „Dr Vajnberg“, ali na boljoj hartiji, lepše pisano, možda čak i osvetljeno – Pomisli Nikola smešeći se.

 

0 4 / 0 8

Nagla škripa kočnica trže ga iz razmišljanja. Pred kafanom se zaustavi vojni džip i iz njega iskoči Jože.

–       Šta se dogodilo, Jože?

–       Druže vodniče, došao sam po vas. Stigao je kapetan Ivić, čeka vas u kasarni.

–       Šef. Vreme je da se i sa njim upoznam.

Visok, mršav, crnomanjast, rošavog lica i dugog kukastog nosa sa naočarima zlatnih okvira, kroz koje su gledala dva isprana plava oka, dobroćudna. Sanitetski kapetan dr Ivić baci brzo pogled na mlađeg sanitetskog vodnika. Da bi izbegao uobičajene vojničke formalnosti, ustade i pruži mu ruku.

–       Junačina, nema šta! Pregledao sam bolesnički protokol i moram vam priznati, kolega, da ste se dobro naradili. Razgovarao sam sa oficirima iz komande i sa bolničarima, svi vas hvale.

Nikola se oseti neprijatno. Nije znao šta da odgovori.

–       Ajde sedite, pa da zajedno nešto popijemo. Sa terena sam doneo neku rakiju, videćete, fantastična je. Dobio sam je od jednog domaćina koji je ženio sina, pa otvorio bure rakije koju je pekao još pre 22 godine.

–       Hvala, druže kapetane, ja ne pijem.

–       Kako ne piješ? Junačina, a ne pije! Doktor, a ne pije, ma je li to ozbiljno?

–       Ozbiljno, druže kapetane.

–       Zovem se Žika. Da pređemo na ti i da se ne titulišemo. Petre, donesi onu užičku pršutu i sir, pa da malo mezetimo i da vodnika naučimo kako se pije.

Stvoriše se dve čaše na stolu, a iz svoje lekarske tašne izvuče Žika flašu rakije boje starog zlata, otvori je i napuni obe čaše do vrha.

–       Sada nemoj da se nećkaš. Ako nisi nikada pio, sad imaš da piješ. Jesam li ti ja starešina ili nisam. Ajd na zdravlje!

Podiže čašu pa je znalački odmeri, uživajući u prelamanju svetlosti kroz tečnost.

–       Pogledaj kako opalescira, ih, pomiriši je samo. A, šta kažeš? Moj brale, ma koji kalvadosi, ma koji viski, ova rakija govori pet jezika – oči mu sinuše od uživanja, pa pruži čašu da se kucne sa Nikolom. – Prvo gucneš malo, pa pustiš da ti rakija okupa papile na jeziku… Taaako! A, šta kažeš?

Nikola gucnu, pa napravi i on ushićeno lice, mada ništa osim pečenja na jeziku nije osetio. Ne želeći da čoveku priredi razočarenje, znalački odmeri šefa.

–       Boga mi!

–       Ma šta sam ti rekao, pet jezika govori. A sada, ded posluži se, probaj ovu pršutu, prava užička, to više nigde ne možeš da kupiš. To još samo mi doktori možemo da dobijemo od seljaka kao „zahvalnost od pacijenta“. Petre, otidi u moju sobu i donesi onu teglu sa zelenim kiselim paradajzima, onu što maltene nisi ispustio kada si istovarivao stvari iz kola. Vidim da si se snašao. Šteta što nismo zajedno, ali neko mora da leči i one vojnike na terenu. Blato, kiša, pa ima mnogo bolesnih. Pa ipak, eto, rešio sam da malo ostanem ovde nekoliko dana. Pošto ću ja biti ovde, rešio sam da te nagradim za savestan rad. Sutra treba da se nosi voda u Higijenski zavod na kontrolu. Ti ćeš je nositi, pa ostani do ponedeljka u Beogradu.

–       Četiri slobodna dana – proračuna Nikola – četiri dana sa Vesnom. Divota, baš je šef drugar i pô!

Uto se otvoriše vrata i Joža ulete sav zadihan u ambulantu.

–       Druže kapetane, dva poručnika su upala u jame za armiranje! Izgleda da su teško povređeni!

Doktori skočiše. Dr Žika Ivić u trku viknu da se ponesu torbe sa sanitetskim materijalom za hitnu pomoć. Nekih 500 metara od ambulante, na polju gde su se inženjerci vežbali u postavljanju pontonskih mostova, gradnji bunkera i kopanju rovova, bilo je iskopano nekoliko dubokih rupa u koje su stavljene armature sa debelim žicama za armirani beton. Pri kraju vežbe je nestalo tečnog betona, pa su rupe ostale otvorene. Neke od tih rupa su bile izbušene tačno na stazi koju su vojnici ugazili; a koja je služila kao prečica između zadnjih kuća Kovina i kasarne. Dva poručnika, ne znajući za izbušene rupe, upali su u njih vraćajući se iz varošice, po mraku.

Izgleda da se to dogodilo pre nekoliko sati, ali se njihovo zvanje u pomoć nije moglo čuti u kasarni sa te udaljenosti. Posle odsviranog povečerja, kada se u kasarni sve smirilo, jedan od stražara je čuo neko zapomaganje iz daljine i obavestio dežurnog.

–       Svetlo! Neka se odmah prebace dva džipa da osvetle teren – komandovao je dr Jovanović – i odmah pošaljite sanitetska kola.

Iz dubine rupe čuli su se iznemogli glasovi, promukli od dozivanja, jauci i duboki uzdasi. Ništa se nije moglo razaznati pod svetlošću baterijskih lampi. Rupe su bile duboke. Bolničari su sastavili svoje opasače i jedan od njih se počeo spuštati držeći baterijsku lampu u ustima. Sa svih strana su se čuli saveti:

–       Pazi! Drži! Pazi da mu ne skočiš na glavu! Vidiš li nešto?

–       Da ste odmah prestali sa pričom! Tišina! Ja ovde komandujem i niko da se ne meša i niko ništa da ne preduzima bez mog naređenja – Ivićev glas grunu.

Bolničar se spustio do povređenih. Sada se uz pomoć baterijske lampe moglo videti da su oba poručnika bila nataknuta na vrhove žica. Jednom je žica debljine kažiprsta prošla kroz vrat i dve kroz grudni koš, drugome kroz obe butine. On je ležao potrbuške, pa se nije moglo sa sigurnošću utvrditi da mu žice nisu ušle u trbuh. Slika je bila jeziva. U prvom trenutku nikome nije bilo jasno kako će ih izvući napolje, jer je u samoj jami bilo vrlo malo prostora. Dolaskom džipova sa reflektorima bio je rešen problem osvetljenja. Dr Ivić je držao celu situaciju u svojim rukama i njegove komande su se čule svuda:

–       Brzo, jedan ovamo da dođe sa sajlom za izvlačenje! Dva bolničara po testeru i makaze za gvožđe! Vodniče, trči u magazin za zavoje! Aparat za pritisak!

–       Koja je ovo sreća da je Žika stigao! Kako bih li se ja snašao da on nije tu?

Pošto su žice isečene, prvo jedan pa drugi poručnik su uz veliki napor izvučeni sajlama obmotanim oko njihovih tela. Odmah su položeni na nosila i sanitetskim kolima prebačeni u stacionar. Obojica su bili pri svesti. Onaj za koga je Nikola pretpostavljao da je teže povređen, sa žicama koje su prošle kroz vrat i grudni koš, sada je u stacionaru izgledao bolje od onoga što je pao potrbuške na šipke.

–       Nikola, instaliraj infuzije obojici dok ih ja pregledam! Pavle, uvuci dva morfijuma i špric! Jože, daj udlage!

Između naredbi dr Ivić je pokušavao da teši obojicu.

–       Šta ste se prepali, nije to tako strašno. Izvući ćemo vam te šipke kasnije, pa ćete opet biti kao pre rata.

U međuvremenu su njegove ruke spretno sekle delove uniforme, opipavale povređena mesta. Na njegovom licu se nije dalo primetiti šta misli o težini povreda. Infuzije su bile instalirane i plazma je tekla u vene obojici povređenih. Nikola im je merio pritisak, obojica su bili u šoku.

–       Spremi tetanus injekcije – ču se Žikin glas.

Pritisak se popravio, puls je postao lako opipljiv, boja se polako vraćala u lice povređenima. Morfijum je počeo da deluje, pa su bolovi postali podnošljivi.

–       Šta li je sa unutrašnjim krvarenjem?

Šipke su zatvorile otvore pa se krv nigde nije videla. Zavoji su bili stavljeni, udlage takođe. Dr Ivić namignu Nikoli i pođe prema ambulanti. Nikola shvati da i on treba da pođe za njim.

–       Mislim da su obojica dobro nadrljali. Poručnik Antonijević, sa šipkom kroz vrat, mislim da je šipka prošla samo kroz meko tkivo. Dve šipke kroz grudni koš, ko zna kako stoje, imam utisak da pneumotoraksa nema, disanje čujem obostrano, nema znakova potkožnog emfizema. Rad srca se lepo čuje. Međutim, ako su šipke probile pluća, a mora da jesu, pri svakom većem naporu ili kašlju mogu da dovedu do smrtonosnog krvarenja. Kod poručnika Murine koliko su šipke prodrle u creva – ne znam. Čini mi se da jetra i slezina nisu zahvaćene mada izgleda da onaj levi kraj šipke leži u blizini slezine, ako je otišla prema gore? Šta ti misli?

–       Iznenađen sam kako su se brzo oporavili posle infuzije, pa mi se čini da su imali sreću. Možda povrede nisu ni tako teške?

–       Bojim se da se varaš. To je samo trenutno poboljšanje, koje će se pretvoriti u naglo pogoršanje. Zato mislim da se odmah spremiš i pravac VMA. Daćemo ti da poneseš i vodu za pregled. Ovu dvojicu jadnika ćemo utopliti. Nadajmo se da truckanje u kolima neće uticati na šipke. Tvoje je da im daš još malo morfijuma ako dođe usput do jakih bolova. Pazi da dobiju dosta infuzione tečnosti. Ako počne da pada pritisak, daj dosta plazme. Mislim da je to sve što mi možemo da učinimo za njih. Dok se ti spremaš, ja ću pripremiti upute za bolnicu i objasniti povređenima da moraju u Beograd u VMA. Ajd, požuri!

 

0 4 / 0 9

Glomazna američka sanitetska kola, koja su se još samo viđala u filmovima iz Drugog svetskog rata, sa velikim crvenim krstom na belom polju, uparkirala su se na izlazu iz kasarne. Pred njima je stajao veliki transportni kamion u kome je bio kapetan Moreti. Kapetan, prišavši sanitetskim kolima, a ne znajući o čemu se radi, poče da se šali.

–       Gde si krenuo, doktore, ovako rano u zoru? – ali prestade da se šali kada ugleda dva poručnika, bleda, umotana u ćebad na nosilima.

–       Sklanjajte, kapetane, taj kamion sa ulaza da možemo da prođemo, žuri nam se mnogo!

Kapetan izda naredbu, pa okrećući se Nikoli, reče:

–       Doktore, kod mene u kabini ima mesta. Biće vam lakše da sedite ovde, između ovih nosila nema mesta za vas. Put je jako loš i blatnjav, vaša kola ne mogu brže da idu po ovom blatu od mog kamiona. Mi ćemo za sanitetskim kolima, pa ako je vaša intervencija u kolima potrebna, šofer će stati. Mi inače nosimo dinamit za našu jedinicu u Ljig, prolazimo kroz Beograd.

–       Hvala najlepše, ja moram sa povređenima. Ma kako ovde bilo nezgodno, još uvek je bolje nego na „buretu baruta“.

–       Vozi! – naredi Nikola šoferu i mahnu rukom kapetanu.

Uskoro Nikola shvati da je kapetan bio u pravu. Sanitetska kola su se teturala po blatu, upadajući čas prednjim čas zadnjim točkovima u izlokane rupe pune vode. Bilo je teško održavati ravnotežu između dvoje nosila. O merenju pritiska nije bilo ni govora, a boce sa infuzijom su se klatile preteći da ispadnu iz ležišta. Od truckanja oba poručnika počeše da jauču. Nikola uspe nekako da napuni špric morfijumom, pa sa dosta muke uspe da kroz infuziono crevo obojici ubrizga. Imao je utisak da su se obojica malo umirili. Disanje im je bilo pravilno, puls dobro punjen. Šta bi još mogao da uradi za njih?

–       Ih, doktore, kada biste mi dali jednu cigaretu da zapalim – započe Antonijević.

–       I ja bih, druže poručniče, ali ne dolazi u obzir, ovo su sanitetska kola. Em vas fraj vozimo za Beograd, em još hoćete cigaretu pre doručka! – poče Nikola da se šali.

–       Jadan mi doručak, a i ovakav odlazak za Beograd! Ko ostavi onako otvorene rupe, da ga bog ubije?!?

–       Ko je mogao da pretpostavi da ćete vas dvojica ići preko polja za vežbu?

–       Ma, reče ja Murini, a on meni odgovori da se tim putem uvek vraća kada ide u švaleraciju.

–       Zar je Murina takav švaler? – okrete se Nikola prema njemu. – Murina čuješ li ti tvog prijatelja Antonijevića kako te optužuje?

Teško disanje, sklopljene oči. Murina htede nešto da odgovori, ali samo uspe da se zakašlje, pa mu se lice zgrči od bola.

–       Ovaj baš ni malo ne izgleda dobro – pomisli, osvetljavajući ga svojom baterijskom lampom. Učini mu se da je još bleđi i da su mu usne pomodrele. Puls mu je bio ubrzan, ali se dobro pipao.

–       Ne paniči, Nikola. Šta ti vredi i da paničiš. Sem ovog što za obojicu činiš, ništa više ne možeš. Uvek se nešto može! Otvori žabicu na infuziji da brže teče!

Pokuša da mu izmeri pritisak.

Kola su se kotrljala, klizala, mlazevi blatnjave vode su se slivali niz bočne strane kola. Motor je urlao, a vreme je prolazilo tako sporo. Kada će taj Beograd? Bar da stignemo do Pančeva, odatle je put asfaltiran. Da li će poručnici izdržati? U šta su te šipke prodrle? Samo bar ovo truckanje da prestane! Ako su u blizini nekog krvnog suda, pa ga oštete i dođe do naglog krvarenja, spasa im nema. Nema krvi, a i da je ima, opet ništa. Operacija što pre. Nikola sede pored šofera. Činilo mu se da će šofer brže voziti i da će se kola manje truckati.

Svitala je zora. Nebo je bilo pokriveno sivim, mestimično crnim oblacima, koji kao da su brže plovili od ovog starog sanitetskog vozila.

Nikola baci pogled na mladog vojnika, koji je sedeo za volanom. Napregnuto je gledao kroz prednje staklo, stegnutih vilice i zgrčenih ruku sa pobelelim šakama, koje su grčevito držale volan.

–       Početnik. Gde njemu dadoše da vozi sanitetska kola?

–       Kako se zoveš, vojniče?

–       Stanko Jakovčić. Iz Maribora sam.

–       Koliko dugo si već šofer?

–       Pre mesec dana izašao sa kursa, drže vodniče.

–       Početnik, za Boga miloga! Gde njega da stave za volan?! Ima li od drugova komandira nekog ko zna šta znači voziti sanitetska kola? Kada se vratim, odoh ja na raport kod komandanta. Oni nisu pri zdravoj pameti!

–       Ako se vratiš.!!!??

–       Opet ti! Sigurno ću da se vratim. Evo, već se u daljini nazire Pančevo. Kola se manje truckaju.

–       Odlično voziš, Stanko. Još malo pa ćemo izaći na dobar put. Jesi li ikada bio kolima u Beogradu?

–       Hvala, druže vodniče. U Beogradu nisam nikada bio. Nadam se da vi znate put do bolnice.

–       Ništa ne brini. Znam.

Razdanilo se. Sada je već mogao da vidi oba poručnika bez baterijske lampe. Još bi ponekad zaječali, ali nisu izgledali lošije.

–       Odlično, Stanko, još malo pa ćemo izaći na dobar put.

Saobraćaj je postao življi. Vozila koja su ih mimoilazila izgleda da su izazivala strah kod Stanka. Prednje staklo bilo je preliveno blatom i vodom tako da su brisači jedva uspevali da ga očiste. U susret im je išao veliki kamion sa prikolicom prepun šećerne repe. Kretao se velikom brzinom. Nikola se mahinalno odupre nogama.

Stanko skrenu udesno da bi kamionu napravio mesto. Pred njima se ukaza odjednom jedno mlado drvo koje nestade ispod kola, zatim još jedno.

–       Stanko! Volan ulevo!

Kroz prednje staklo više se nije videlo ništa. Zavladao je mrak. Nikoli se učinilo da ga je neko okrenuo na glavu. Iako je nogama upirao o pod sanitetskih kola, činilo mu se da mu je glava na podu. Grozna lupa nosila iz zadnjeg dela kola, preturanje, ispravljanje, pa opet buka i preturanje. Činilo se da će izleteti kroz desna vrata. Neki tupi bol u ramenu. Tišina. Miris benzina i zvuk motora koji je radio. Odnekud šum talasa koji su udarali o obalu i uplašeno gakanje gusaka. Sve je bilo nestvarno.

–       Druže vodniče, je l’ s vama sve u redu? – ču Nikola iza sebe, negde odozdo.

–       Jeste, Stanko. Možeš li da otvoriš tvoja vrata?

–       Ne mogu. Mislim da kola leže ne mojim vratima. Probajte vi vaša.

Nikola pokuša da svojom desnom rukom napipa bravu. Bol je bio dosta jak, ali mu ruka nađe bravu i pritisnu je. Vrata se otvoriše. Svež vazduh pokulja u kola. Kroz vrata se videlo samo sivo i oblačno nebo. Četvoronoške, sporo, Nikola dođe do papučice sanitetskih kola. Ispod njega vide pesak i malo dalje talase koji su zapljuskivali obalu. Gomila gusaka je uzbuđeno protestovala zbog remećenja jutarnjeg kupanja. Pejzaž duboke jeseni je bio potpun. Nikola skoči na pesak i jauknu zbog bola u ramenu, što ga povrati iz ošamućenosti. Prestraši se kada pogleda u kola, izvrnuta na stranu.

–       Antonijeviću, Murina, čujete li me? Javite se! Hej, Antonijeviću!

Tišina. Samo šum talasa i rad motora. Pojavi se Stankova glava, pa telo, i on pade potrbuške na pesak. Ispravi se, pa osta sedeći i gledajući u vodnika uplašeno, očima deteta koje zna da je nešto zgrešilo, ali ni samo ne zna kako i zašto.

–       Nisam mogao, druže vodniče, ulevo. Točkovi su uhvatili blato.

–       Antonijeviću, Murina, čujete li me?

Optrča kola, dođe do zadnjih vrata i pokuša da ih otvori. Išlo je teško. Posle nekoliko pokušaja ona se naglo otvoriše.

Dva poručnika počeše sa nosilima da klize napolje. Ležali su jedan na drugome. Jedna infuzija se klatila i curila na pod, druga je bila razbijena. Poručnici više nisu disali. Nikola poče da vuče prvo nosilo i položi ga na pesak.

–       Stanko, uđi u kola i uhvati poručnika za ruke da ga izvučemo iz kola.

Išlo je teško, jedva ga izvukoše i staviše na nosila. Nikola izvuče sanduk sa infuzijama i poče da je priprema kako bi je priključio Murini.

–       Doktore, obojica su mrtvi – ču glas kapetana Moretija.

Kamion kapetana Moretija pratio je sanitetska kola sve vreme na odstojanju od 100-200 metara. Video je kako su odjednom sanitetska kola nestala. Delovalo je potpuno nestvarno – kao da su u zemlju propala. „Mora da sam zadremao“, pomisli, „pa su izmakli ispred nas“.

Put je bio prav, već se dosta razdanilo, a na nekoliko kilometara ispred sebe nije video ni jedno vozilo. Naredivši šoferu da stane, izađe iz kola i pogleda sa mosta dole ka reci. Nekoliko metara iza kamiona, kraj same reke, ležala su sanitetska kola izvrnuta na stranu.

„On je mrtav“, ču Nikola Moretija. Da, znao je on da su obojica mrtvi. Ali on je morao još nešto da preduzme, on smrt nije mogao nikako da prihvati kao realnost. On je tu da se protiv nje bori. Kako? Čime? Dva mlada čoveka pred kojima je bio čitav život – mrtvi!

Šipke za armirani beton, truckanje po lošem putu, neiskusni šofer, možda i neiskusni doktor.

–       Guraj, o-ruk, još malo! Hajde sada snažno!

Sanitetska kola su bila ponovo okrenuta i stajala su na sva četiri točka, blatnjava. Crveni krstovi na belom polju se više nisu ni raspoznavali. Kolima nije bilo ništa. Ni stakla na prozorima nisu bila slomljena. Tu na pesku, pored mutne vode Tamiša, pod olovnim nebom iz koga je lagano počela da sipi kiša, pored gomile belih gusaka, ležala su dva leša. Vojnici su vezivali sajlom sanitetska kola za kamion, koji je prepun dinamita stajao visoko na obali.

Doktore, sklonite se u stranu. Može da pukne sajla prilikom izvlačenja. Možda bi bilo pametno da odmah utovarimo nosila da ih ne bismo posle nosili uz nasip. Nosila, ta reč ostade da visi nad njima svima. „Nosila“, kao da ponovo odjeknu. „Vojska“. Ono na nosilima, to više ne postoji, ni ljudi ni njihovi činovi. Već su rashodovani.

–       Prvo neka pokušaju da izvuku kola, pa ćemo onda bolesnike da se ne bi… tumbali.

Saže se i navuče ćebe preko glava bolesnika koji to više nisu bili. Izgovoriti reč mrtvac ili leš ponekad je vrlo teško. Ima čovek osećaj da vređa čoveka koji je do malopre postojao, da priznaje svoju nemoć, možda čak i neku krivicu, mada ne zna ni prema kome ni zašto.

Kola su izvučena na put. Nosila sa poručnicima su stavljena u kola i čvrsto privezana. Kapetan Moreti pruži Nikoli ruku.

–       Doviđenja, doktore. Imao si sreću u nesreći. Ova stara sanitetska kola su pre tenk nego kola. Ništa im nije, možeš slobodno da nastaviš put.

Nikola pokuša da mu pruži ruku, ali ne uspe ni da je podigne. Lice mu se zgrči od bola.

–       Šta je, doktore? Da ti nije slomljena ruka?

–       Mislim da nije, verovatno je samo dobro ugruvana!

U kolima nije sebi mogao da nađe mesto. Rame ga je bolelo. Mada su izašli na asfaltni put, svaka, i najmanja neravnina na putu, izmamila bi jauk da mu zubi nisu bili stegnuti.

 

0 4 / 1 0

Popunjavanje umrlica dvojice poručnika. Potpisivanje mnogobrojnih formulara. Razgovori sa onima koji u vojsci moraju tačno od reči do reči sve da zabeleže, pa stalno proveravaju da nisu negde nešto propustili. Ljudi u uniformama, sa nižim i višim činovima, istraživali su sve od A do Š. Trajale su sve te formalnosti.

Najzad se sve završilo. Telefonirao je dr Iviću i raportirao o saobraćajnoj nesreći i smrti dvojice poručnika. Dogovorio se da neko dođe po Stanka šofera, koji je bio potpuno u šoku, i da vrati sanitetska kola i Stanka u Kovin. Zatim krenu ka izlazu iz VMA, noseći kanticu sa vodom za pregled. Radovao se odsustvu na nekoliko dana, susretu sa Vesnom i roditeljima, no ta radost je nestala. Kao da su mu poručnici odneli sve sa sobom. Jedan vojnik u prolazu mu očeša desnu ruku. Od bola je morao da zastane, da se prisloni uza zid kako ne bi pao. Otvorivši ponovo oči, ugleda tablu koja je strelicom označavala put ka ortopedskom kabinetu.

–       Svrati da ti slikaju ruku, možda je slomljena.

–       Gluposti, od čega slomljena? Samo je nagnječena.

–       Nagnječena? A tako boli? Maltene se nisi onesvestio, ne možeš ni da je pomeriš. Doktor si, da je neko drugi već bi ga poslao na rendgen.

–       Proći će.

Međutim, kada ponovo krenu ka izlazu, svaki korak mu je pričinjavao bol. Okrete se i reši da ode na ortopediju.

–       Šta je, vodniče? Stižeš li sa fronta?

Šinjel, cokule i pantalone bili su potpuno braon od skorelog blata.

–       Druže pukovniče, imao sam saobraćajnu nesreću u sanitetskim kolima. Izgleda da mi je povređena desna ruka u ramenu, pa sam mislio…

–       Znam šta si mislio: „Dobiću par dana bolovanja, taman da provedem ove praznike kod kuće“. Znam ja vas Beograđane.

–       Ja sam na odsustvu, druže pukovniče.

–       Druže pukovniče, vidite da je doktor zelen u licu. Pogledajte ga samo kako izgleda. Da mu snimimo rame, druže pukovniče?

–       Zgodni mladi doktori sve mogu kod ovog našeg ženskog naroda. Da mu snimimo rame. Daj da napišem uput.

Sekretarica povede Nikolu i uvede ga preko reda u rendgen kabine.

–       Svucite se, druže doktore.

–       Bih, kada bih mogao. Uspeo sam da otkopčam šinjel i bluzu, ali ne mogu da izvučem ruku.

Dve nežne ruke pokušavale su da pomognu. Jak bol, a onda nešto zazuja u ušima. Celim telom poče da se razliva neka divna toplina, nestade prostora, oboji se sve okolo prelepom purpurnom bojom. Obuze ga predivan osećaj lebdenja, tišine i apsolutnog mira, blaženstva koje bi hteo da zadrži dugo, ali ono nekud nestaje. Purpurna boja se pretvori u narandžastu, a zatim u tamnu noć. Nema više ničega. Sve nestade.

Hladnoća, bol u desnoj plećki, koja pritiska na nešto tvrdo i hladno. Mokra košulja i lice. Otvori oči. Debeli kablovi, šipke na plafonu i velika rendgenska cev, koja ga posmatra sa dosadom, uz zujanje i lupnjavu.

–       Ne mrdaj. Ne diši. Diši. Ne pomeraj se.

Govorili su nekom. Jedva uspe da shvati. Ležao je na rendgenskom stolu.

–       Reči su meni upućene. Otkuda sada on tu, otkuda rendgen?

–       Ne pomeraj se, opet ćeš se onesvestiti!

–       Ko se onesvestio? Da nije on? Poručnici, sanitetska kola, bol koji je sve jači, postolje žulja plećku… Neko me obuhvata oko grudnog koša, neko mi vuče desnu ruku. „Auh, boli“, promrmlja kroz stegnute zube.

Bio je ponovo pred pukovnikom Dunjićem.

–       Žao mi je, kolega, ali moraćete da ostanete u bolnici. Slomljen vam je humerus[15] i to tačno colum anatomicum. Imate ogroman hematom[16]. Prelom će morati da se reponira[17], pa u gips. Možda će moći da prođe bez operacije. Otidite na hirurško prijemno, evo vam uput.

–       Da ga otpratim ja, druže pukovniče? – začu se opet sekretaričin glas.

–       Nije on baba, vojnik je on, može on sam. Ne bojim se ja za njega. Je l’ da, kolega?

Pa ne sačekavši odgovor, okrete se ka nekim vlažnim snimcima nekog drugog pacijenta. Sekretarica ogrnu Nikolu ostacima makazama isečene košulje, koja je bila sva vlažna.

–       Polivali su me da me povrate iz nesvestice.

Ruku su mu stavili u zavoj. Prebacili mu viseću imobilizaciju ruke maramom koju prebaciše i vezaše oko vrata. Bilo mu je lakše, bol se smanjio. Preko svega ogrnuli ga koporanom i šinjelom.

–       Možete li sami, doktore? – sumnjičavo ga gledajući, upita sekretarica.

–       Kako da ne. Hvala vam puno na pomoći – osmehnu se kiselo.

Jedna četa je marširala ka trpezariji. Bili su to novi, mladi doktori iz SOŠ-a. Stao je da ih propusti. Nikoga od njih nije poznavao. Na svežem vazduhu mu je bilo lakše. Bol je bio manji. Još uvek mu je bilo zima i nije se baš najsigurnije osećao na nogama. Do prijemnog odeljenja hirurgije moralo je još dosta da se hoda. Osećao se jadno ovako razgolićen, mokar i blatnjav.

–       Kako li su samo mogli ovako samog da te puste? Skoro golog. Pada kiša i hladno je. Baš ste vi doktori neki pažljiv svet, prepun uviđavnosti i čovekoljublja! Što je još najlepše, doktor prema kolegi doktoru! Kakvi li ste prema običnom pacijentu koji nema „zlatne zmijice“[18] na reveru?

–       Ovo nije dom staraca, a vojnici nisu babe. Čuo si.

–       Nisu, sigurno da nisu. Ovakvi prelomi i dislokacije su praćene bolovima, hematomima i šokom. Vojnici padaju u nesvesti, kako se dalo primetiti. Moglo bi se to ponovo dogoditi, pa bi moglo doći do još nekog preloma. Da ti je to bilo ispitno pitanje, pukovnik Dunjić bi te oborio da si rekao kako vojnici nisu babe.

–       Neće grom u koprive.

–       Nećeš da priznaš. Ovako se ne postupa prema bolesniku nigde, a pogotovo ne u ovakvoj vrhunskoj ustanovi. Ne zaboravi kako ti je sada i kako se osećaš kao bolesnik. Jadan si, smrznut i izgubljen, bez obzira što se praviš heroj…

Otvori nogom vrata i uđe u mračni, zagušljivi hodnik prijemnog hirurškog odeljenja. Na klupama pored zida nije bilo mesta. Na njima su sedeli vojnici i oficiri čekajući da dođu na red, da budu prozvani zbog pregleda. Stade uza zid, spusti svoju kanticu za mleko u kojoj je bila voda za pregled. Kiselo se nasmeja, jer voda je već morala da bude u higijenskom institutu, najkasnije 6 sati posle uzimanja. Dva života su izgubljena, jedna ruka je slomljena, a kantici ništa, ni kap vode se nije prolila, nigde čak nije ni ulubljena.

–       Ima li novih? – oglasi se vojnik koji izađe iz prijemne ambulante u belom mantilu.

–       Ja sam nov – reče pružajući uput.

–       Bio nov, sada već nisam. Nisam ni loše prošao. Moglo je biti gore.

Odagna takve misli od sebe.

–       Sada moram misliti na druge stvari. Kako zapaliti cigaretu koja je u desnom džepu? Javiti ocu da se majka i baka ne uplaše. Baš sam baksuz, ništa od odsustva. Tako sam se radovao što ću iznenaditi Vesnu. Da, sada će iznenađenje biti da sam primljen u bolnicu.

–       Vojniče, zar te nisu učili da pozdravljaš?

–       I da jesu ne bih mogao – malo drsko i sa uživanjem reče Nikola.

–       Aha, jesi li ti onaj vodnik, odakle ono beše, što donese ona dva mrtva poručnika?

–       Ja sam, druže pukovniče.

–       Pa, sto mu gromova, šta ti sada ovde čekaš?

–       Slomljena mi je desna ruka, druže pukovniče.

–       Sveca im glupavog, pa zar su te poslali ovde da čekaš na red? Hajde sa mnom.

Pukovnik, energičnog izgleda, osrednjeg rasta, u elegantnoj beloj lekarskoj uniformi, sjajnih crnih očiju na lepuškastom licu sa brčićima „ala Čaplin“, upade besno u ambulantu, a za njim Nikola. U ambulanti svi poskakaše i ukrutiše se u stavu mirno.

–       Šta čeka ovaj vodnik? Gde mu je uput? Umete li vi da čitate? Kako se zoveš? – okrete se pukovnik Nikoli.

Uput i snimci su pronađeni. Pukovnik ih pažljivo pregleda.

–       Dezeliću, pokušajte da reponirate i stavite Dezolov gipsani zavoj, pa da vidimo još jednom.

Pukovnik pogleda Nikolu, pa se okrete i kao vetar nestade iz ambulante.

–       Kreteni jedni, što mi niko od vas nije dao ovaj uput da vidim! A i vi, vodniče, mogli ste i sami da uđete – lekar ste. Šta izigravate stidljivu mladu, pa idete posle da se žalite kod pukovnika Pape.

–       To li je vic? Isidor Pap lično i personalno. Načelnik hirurgije – Znao ga je po čuvenju, ali ga nikada nije video do tada.

–       Nisam se ja žalio, druže potpukovniče, nikome. Primetio me je u hodniku.

Ležao je na ambulantnom stolu i jedva podnosio bol. Potpukovnik dr Dezelić mu podiže ruku. Opet nešto zazuja u ušima, onaj divan osećaj od jutros ga zapljusnu i…

 

0 4 / 1 1

Ko zna koliko je vremena prošlo! Otvorivši oči, oseti bol u njima od prejake svetlosti. Zažmuri ponovo, pa ih samo delimično otvori. Ispred sebe ugleda mlado, nasmejano, prelepo žensko lice sa bademastim velikim crnim očima, koje su ga, smešeći se, posmatrale.

–       Najzad! Već je bilo vreme da se osvestite, doktore. Pokušajte da malo popijete limunade koju sam vam napravila.

Nikola pokuša da se uspravi u krevetu, ali ne uspe. Sa bolnom grimasom na licu ponovo pade na uzglavlje.

–       Polako, pomoći ću vam.

Ona mu nežno podiže glavu i primače čašu ustima. Gutajući limunadu, koja mu je u tom trenutku prijala kao ni jedno piće do sada, iskosa je posmatrao lepu glavu koja je bila tako blizu.

–       Anđeo, baš pravi! Čak ima i beličasta krila. Mora da sam stigao u raj! – šalio se sam sa sobom. Onda shvati da ne zna gde se nalazi i šta se sa njim događa.

–       Druže vodniče, ja sam sestra Manja. Nalazite se u vojnoj bolnici. U saobraćajnoj nesreći polomili ste ruku.

Beličasti unutrašnji vrhovi kape sestre Manje ličili su mu na krilca. Sada ih je dobro video, ali ga je još uvek ona podsećala na pravog anđela.

–       Možda bolje što nije, neće odleteti, neće me ostaviti.

Odjednom se sve vratilo. Poručnici, prevrnuta sanitetska kola, jato gusaka i talasi mutnog Tamiša. Pokuša da podigne desnu ruku, ali odmah oseti bol u desnom ramenu.

–       „Fractura colum humeri, stavite mu ruku u gipsani Dezol[19]“. Ne osećam taj gipsani Dezol.

Levom rukom opipa desnu. Još vlažan gips se prostirao od šake do lakta. Popravljajući mu jastuk i pokrivajući ga, sestra Manja ga upita želi li da ona nekog obavesti da se on nalazi u bolnici. Dao joj je telefon očev i Vesnin. Brižno joj je objasnio da samo ako oca dobije na telefon, kaže šta je posredi, a da majci i baki ništa ne saopštava. Vesni je trebalo da kaže kako je zadobio mali, beznačajan prelom i da će možda već sutra biti pušten kući.

–       Bol u ramenu se pojačava, zima, groznica. Zašto gips na podlaktici, kada mi je slomljena kost nadlaktice u predelu ramena?

Potpukovnik Dezelić, koji je Nikolu primio u ambulanti, predavao je hirurgiju Nikoli u školi za rezervne oficire. On ga je i ispitivao. Jedno od ispitnih pitanja Nikoli je bilo kada se stavlja Dezolov zavoj i njegova praktična primena. Posle toliko dugog rada na hirurgiji to nije bio nikakav problem za Nikolu, mada je Dezolov zavoj spadao u red najkomplikovanijih zavoja. Počeo je da ga zavija kad ga iznenadi ljutit glas potpukovnika Dezelića, koji ga prekori da on „veze nema“ kako se taj zavoj pravi.

Zaboravivši da je u vojsci, Nikola je pokušao da dokaže kako je potpukovnik u zabludi, zbog čega pade komanda „na mesto“. Mislio je da mu je dao lošu ocenu i da će ponavljati ispit. To se ipak nije dogodilo.

–       Sada bi moja baka rekla: „Ih, šta ti je sudbina!“ Ispitno pitanje i sada baš njemu to da se desi. Ipak, nigde Dezolovog zavoja. Možda težinom gipsa pokušavaju da utiču na dislokaciju nadlakatne kosti?

–       Glupost. Kako tebi, doktoru, može takva glupost da padne na pamet? Izvlačenje kosti težinom gipsa na podlaktici? Jesi li ti to ikada čuo, učio, video? Nisi. Sigurno da nisi. Potpukovnik Dezelić, pitaj svetog Trifuna na šta je mislio! Zovi dežurnog, ovo je bez veze, upropastiće ti ruku. Neko mora da ti stavi Dezolov zavoj. Čuo si šta je rekao Isidor Papo. Ovo je greška. Ovo je greška!

–       Greška u VMA? Jednoj od najboljih ustanova u zemlji. Ako oni prave takve greške, šta je ostalo za druge? Oni znaju šta rade.

Ruka je bolela. Nije mogao sebi da nađe mesto u krevetu. Manja je pokušavala nekoliko puta da ga pomeri, da mu podmetne jastuk ispod ruke. Dala mu je par tableta za umirenje bolova. Bol mu se tada malo smirio, pa bi se kasnije ponovo pojavio. Negde predveče se pojavio otac. Doneo je paketić sa slatkišima, pomilovao ga po glavi kao nekada kada je bio mali i poljubio ga u čelo. Izgleda da ga sin nije ubedio kako sve ovo nije ništa i kako će ga, možda, već sutra pustiti kući. Doneo je pozdrave od Vesne, koja će sutra za vreme posete doći da ga vidi. Mami i baki još ništa nije rekao. Morao je brzo da ode. Manja ga je brzo izvela iz sobe da ga ne bi neko video od dežurnih.

–       Boli, opet boli.

Bolesnička soba u kojoj je ležao bila je velika. Imao je još devet sapatnika. Slušao je njihove priče. Jedan je ubacivao ugalj u podrum, nije hteo da plati Šiptara, jer je tražio 200 dinara. Okliznuo se i pao, pa polomio čašicu na levom kolenu. Smejući se cinično, pitao je ostale koliko je uštedeo. Pripremali su ga za operaciju sutra. Operacija će biti teška i duga, znao je da koleno više nikada neće biti kao nekad, ako operacija uspe, a ne uspevaju sve.

Drugog je udarila krava, pa mu je polomila butnu kost. Nekoliko njih je već ranije bilo operisano, pa su došli na ponovne operacije. Oni su sve znali, svima su davali savete. Znali su kako koji doktor operiše, kakav je ko čovek. Pričali su viceve i ponašali se kao kod kuće. U večernjoj viziti dežurni lekar je obišao bolesnike, pogledao Nikolinu listu koja je visila na krevetu.

–       Pitaj ga za gips! Zašto samo podlaktica?

–       Ne gnjavi, piše tamo na listi. Ne mogu da se brukam i da pitam. Sramota me je što ja ne znam zašto.

Noć se spustila. Svetlo se gasilo u 21 čas. Boli kako god se u krevetu namestio. Ustao je i pokušao da se šeta po bolničkom hodniku. Posle 21 časa nije se ni to smelo. Mora da se spava. A kako kada boli? Čak ni tablete nisu mnogo pomogle. Prekoputa je bila soba za dežurnu sestru. Pustili su ga da popuši cigaretu dok je jedna od sestara čuvala stražu.

–       Profesor Papo niče tamo gde se ne seje. On se pojavi u ponoć, u 3 časa ujutro, nikada ne znate kada će se pojaviti. Kada bi vas našao ovde, bilo bi svega i svačega. Portir nas obaveštava telefonom kada se on pojavi, ali ne uspe ni pola broja da okrene, a on već na spratu. Portir nikada ne zna na koje odeljenje on ide. Desi se da telefon zazvoni, a načelnik već prošao.

–       Strah i trepet?!

–       Ma gore, druže vodniče! Mnogo je strog. Mnogi ga zbog toga ne vole.

Vratio se ponovo u krevet. Nikako nije mogao da zaspi. Na desnu stranu se nije moglo, a kad legne na levu, bol na desnoj bio je neizdrživ. Na leđima manji, ali još uvek jak.

–       Tvrdoglav si, nećeš da pozoveš dežurnog lekara. Taj gips ti stoji pogrešno. Muči se sada jer nisi dovoljno energičan. Hej, radi se o tvojoj ruci! Ne veruješ sam sebi i svom znanju.

–       Doktor polomio nadlakticu i sada treba da uznemirava ceo svet. Nisu ovi ovde neki laici, nego vrhunski stručnjaci, znaju oni šta rade. Kako li je familiji i prijateljima onih poručnika sada kada su doznali da ih više nikada neće videti ni zagrliti? Poginuti tako glupo, upasti noću u rupu, a istog jutra sa šipkama od armiranog betona u telu prevrtati se u sanitetskim kolima zbog nekog ludog vozača kamiona i neveštog vozača sanitetskih kola. Kakva je sitnica ovaj moj prelom ruke! Mada mi nije baš sasvim jasno kako je do njega došlo. Nigde me ništa u tom trenutku nije zabolelo.

Svetlo se naglo upali u bolesničkoj sobi. Prosedi, elegantno obučeni gospodin u smokingu, sa crnom leptir mašnom, išao je od kreveta do kreveta pregledajući temperaturne liste.

–       Mladenoviću, ti si kod nas ležao pre četiri godine?

–       Jesam, druže pukovniče.

–       Operisali smo ti kičmu. Krava te udarila nogom.

–       Jeste, druže pukovniče.

–       Žena ti se pre vremena od straha porodila i dobila blizance. Jesu li živi i zdravi?

–       E, svaka vam čast da me se još sećate. Sinovi su mi odlično, rastu kao vrbe iz vode.

–       E, pa lepo. Potrudićemo se da im oca vratimo kući zdravog.

–       Gle, kolega što ne pozdravlja starešine i čeka u hodniku na red dok se neko ne smiluje na njega? Otkuda vam ova temperatura? Sestro, pomozite doktoru da sedne. Raskopčajte mu pidžamu… Kakva je ovo svinjarija? Otkuda ovaj gips na podlaktici? Vama je slomljen humerus. Čoveče, pa vi mora da umirete od bolova. Odvedite doktora odmah u previjalište.

Dok je Nikola stigao do previjališta, svi dežurni su već bili u previjalištu. Isidor Papo je drhtao od besa. Pominjući svece, majke, pretio je da će ih sve poslati u Tunguziju i trupu. Nikola ih je radoznalo posmatrao. Uprtih očiju u zemlju, bledi, stajali su u stavu mirno. Pristiglo ih je još nekoliko, verovatno ih je Papo od kuće pozvao. Među njima se odjednom pojavi potpukovnik Dezelić. Kanonada je dostigla vrhunac, Papo je sada pucao iz sveg oružja.

–       Dezeliću, ovo je tvoj pacijent. Ako nisi poneo naočare, da ti ih pozajmim. Pogledaj gde mu je stavljen gips. Kolega, pokažite mu. Ko je od ovih danas vama stavljao gips?

Nikola pogleda u Dezelića, a ovaj onako visok poče da se smanjuje i nestaje. Neće on više na ispitu onako prepotentno tvrditi da Dezolov zavoj nije ono što jeste, sećaće se doživotno.

–       Vama se obraćam, kolega. Ko je od ovih ovde, hajde da kažem doktora – prostreli ih sve pogledom – vama stavljao gips?

–       Ne znam, onesvestio sam se. Gips je bio već stavljen kada sam se probudio u bolesničkoj sobi.

–       Lažeš, po očima ti vidim. Tek si se ispilio, kljun ti je još žut, a već kolegijalno braniš neznalicu. Daleko ćeš i ti doterati! Sutra na viziti hoću da vidim ovu ruku nameštenu, da mi se pokažu snimci na jutarnjem raportu.

Veliki otok na ramenu od podlivene krvi otežavao je nameštanje slomljene kosti nadlaktice u normalni položaj. Predložili su Nikoli da mu daju anesteziju zbog toga.

–       Ne, taman posla, samo vi radite. Biću ja miran, mogu ja da izdržim bolove – a u sebi je mislio: „Bolje da vidim šta mi radite da ne bude opet… Ko zna, mogu i da se ne probudim, jer ćete, možda, buditi nekog drugog, a ne mene“.

Posle dugih muka Nikolinih i dvojice doktora, od kojih je jedan bio Dezelić, prelom je namešten. Znojavi i namučeni pacijent i dva doktora su mogli da odahnu. Mokri gipsani zavoj počeo je da se steže oko ruke i grudnog koša.

–       To je Dezolov zavoj. Baš su ga lepo napravili.

Na bledom i izmučenom licu pojavi mu se osmeh. Dezelić ga pogleda začuđeno.

–       Šta vam je smešno, kolega?

–       Ovo je bilo moje ispitno pitanje kod vas. Kakva slučajnost! Retko ko na ispitu zna da ga dobro napravi.

–       Dragi kolega, dugujem vam jedno veliko izvinjenje. Ni sam ne znam kako se ovo moglo dogoditi, i to baš kolegi. Međutim, kod zdravstvenih radnika uvek nešto krene naopako.

Ponovo je bio u krevetu. Sada mu je bilo lakše da leži i ruka je mnogo manje bolela.

–       Mogao si da se poštediš muka. Veruj sebi i nauči da se boriš za sebe.

Posle nekoliko dana Nikola je pušten kući na bolovanje. Nekoliko godina posle ovog događaja priča o zagipsanoj podlaktici umesto nadlaktice bila je „biser“ među lekarima VMA.

 

0 4 / 1 2

Grudni koš u oklopu od gipsa, desna ruka ispod oklopa, samo mu je šaka bila pokretna. Privremeno je bio na bolovanju, što je značilo odlaske u bioskope, pozorišta, na koncerte, provesti svako veče sa Vesnom. Mada je rame uporno bolelo, naročito noću, Nikola kao da to nije primećivao. Sa ubledelog lica, sa dubokim modrim podočnjacima, posledicom bolova i neprospavanih noći, sijala su dva krupna nasmejana oka. Izmučeno lice krasio je neprekidno osmeh.

Čitao je beletristiku, za koju godinama nije imao vremena, posećivao prijatelje. Nosio je vojnički šinjel čiji je jedan rukav bio prazan i utisnut u džep. U tramvajima, trolejbusima, u redovima za pozorišne karte ljudi su ga propuštali ili bi mu ustupali mesto. Kod kuće su ga mazili, a Vesna mu je posvećivala svaki slobodan trenutak. Dr Ivić ga je posetio. Posmatrao ga je radoznalo kroz svoje zlatne naočare.

–       Onog tvog Jovana pustiše iz zatvora. Srećković si ti. Kada hoćeš nekome nešto da učiniš, učini mu zato što imaš koristi od toga ili zato što misliš da ćeš možda imati koristi od toga, ali vodi računa da taj kome činiš tebe ne kompromituje. Kompromitovanima ne čini nikada ništa. Dragi moj Nikola, šta ti pade na pamet da se zauzmeš za jednog kuvara, i to u današnje doba. Priznaj, nisi toliko glup doktor da stvarno poveruješ kako je posredi bio hepatitis. Tvoja sreća što sam uspeo da prodam priču o lošem doktoru stažeru, tupavom i glupavom, koji mi je mnoge neprilike napravio. Jedini koga sam se plašio, bio je major Tomović. Nisam znao da ti je, izgleda, naklonjen. Taj nikoga ne voli i svagda sumnja. Posle sam saznao da si mu izlečio sina. Sve je rešeno s obzirom da si i povređen, vršeći savesno svoju dužnost, i da se nalaziš u bolnici. Kada se sve završilo, on mi je u četiri oka rekao: „Nismo mi obaveštajci tako glupavi kao što izgledamo. Loš dijagnostičar, kažeš, stažer sa kojim imaš toliko problema… a izleči mi dete, koje ste vi iskusni i dobri dijagnostičari lečili godinama“.

Kroz zlatne naočare ispitivački su gledala dva Žikina oka, pa se zatim malo cinično i podsmešljivo zacakliše.

–       Poslušaj iskusnoga, zaboravi samarićanstvo, ne stavljaj glavu u torbu ni za koga. Mogao si zbog Jovana da budeš u zatvoru. Sada je najvažnije da nam se borac za „narodna prava“ što pre oporavi i da ti ruka bude dobro. Čini mi se da taj prelom i suviše olako shvataš.

Doktor Ivić je bio u pravu. Šest nedelja kasnije skinut je gips. Tek onda se videlo koliko su mišići ruke atrofirali. Ruka je visila potpuno bespomoćno. Još nedelju dana zavoj, pa kontrolni pregled.

Major, sed, iz nekadašnje garde predratnih trupnih lekara, opipavao je rame i pleća svog mlađeg kolege:

–       Možeš li bar malo da podigneš ruku? Ne može, hm, dabome da ne možeš! Do zla boga nezgodan prelom. Rame nema ni malo pokretljivosti. Hm, nije zgodno! Teška stvar.

Nikoli se činilo kao da se on to nekome drugom obraća.

–       Šta je teško? Šta nije zgodno? To je desna ruka. Ne misli on ozbiljno da ću doživotno ostati sa ovakvom rukom? Ne, to nije moguće, zbog ovakvog preloma – invalid.

–       Obucite se, kolega. Vidite, izgleda da ćete morati da zaboravite tu svoju desnu ruku. Vi ste lekar, pa ćete i sa levom moći da obavljate posao. Ne treba da uzmete to tako tragično. Dođite, molim vas, u sredu na invalidsku komisiju.

–       Invalidsku komisiju? Invalidsku komisiju? Znači, ipak invalid.

Čelo mu se orosiznojem. „Razumem“, ali još uvek nije razumeo ništa.

–       Nemoguće, ovaj major greši. To meni ne može da se desi.

Prišavši vratim, još uvek smušen, htede da uhvati zdravom rukom bravu. Uto su se vrata naglo otvorila i neko naglo uđe u prostoriju, sudarivši se sa njegovim desnim ramenom. Bol je bio neizdrživ.

„Idiote! Majku ti idiotsku, gde zevaš?!“ Začu svoj glas koji se pretvori u vrisak. Sav se skupio držeći levom rukom rame. Zatvorivši oči pokušavao je da zadrži suze, no one počeše da mu cure po licu. Odjednom bol posta izdrživ i on se postide tog svog vrištećeg glasa, koji nije poznavao. Izlete kroz vrata u hodnik čekaonice. Skinu sa čiviluka šinjel, pa, i ne pokušavajući da ga ogrne, krenu ka izlazu.

–       Samo što pre što dalje, što pre napolje. Invalidska komisija. Znači da od te ruke ništa neće biti.

Bol mu iskrivi lice, teški šinjel mu nagnječi rame. Pođe prema izlazu.

–       Druže vodniče, stanite!

Odjeknu autoritativan ženski glas iza njega. Mahinalno se okrete i ugleda dva stroga, kestenjasta oka kako ga mere od glave do pete.

–       To je, valjda, ona idiotkinja koja me je opalila sa vratima.

–       Hoćete li da pođete sa mnom?

–       Na pamet mi ne pada posle malopređašnjeg susreta.

–       Hoće da se izvini valjda! Ne mogu sada da podnesem ničije sažaljenje.

–       Druže vodniče, ovo je vojna ustanova. Ja sam kapetan Samardžić, a vi ste vodnik. Izvolite odmah poći za mnom.

Zastade, okrete se, a ona, kao da je apsolutno sigurno znala da je Nikola prati, išla je brzim korakom prema dnu hodnika. Pošao je za njom ni sam ne znajući zašto to čini. Bio je vojnik u uniformi. Nije se čak ni pitao kuda ga vodi. Velika dvokrilna vrata, pa sala prepuna strunjača, švedskih lestvica i nekih aparata, koje je Nikola viđao na vežbama iz fizikalne terapije.

–       Hm, drugarica kapetan je fizikalni terapeut?

Sada je prvi put radoznalo pogleda.

Mala rastom, sitne glave, neuredne kestenjaste kose. Oči su joj imale u sebi nečeg energičnog, inteligentnog i u isto vreme nemilosrdnog. Nije bila više mlada, možda oko pedeset godina. Bila je skoro ružna, ali je imala malu, energičnu, lepo negovanu ruku. Priđe mu. Te dve negovane ruke otkopčaše malopre s mukom zakopčanu bluzu. Rame mu se oslobodi težine, bol se smanji.

–       Sedite na stolicu i dozvolite da vam skinem koporan i košulju.

Te male ruke su bile neverovatno spretne i brze. Prošlo je samo nekoliko trenutaka a već su opipavale njegovu desnu nadlakticu, rame i leđa.

–       Podignite malo desnu ruku.

–       Vrlo rado, ali ne mogu.

–       Ma, kako ne možete, nemojte da se izmotavate!

Ona ga uhvati za nadlakticu i pokuša da ruku lagano odvoji od grudnog koša. Nikola jauknu i sam iznenađen jačinom bola. Oseti kapljice znoja kako počeše da mu klize preko čela i ispod pazuha. Ona sede na stolicu prekoputa njega pa se bez reči zagleda u njegove oči. Činilo mu se da ga i ne vidi, kao da je gledala negde kroz njega.

–       Imate li vi dovoljno strpljenja i živaca? – upita ga mirnim jedva čujnim, možda malo sumnjom obojenim glasom. – Potrebno je najmanje šest meseci uporne fizioterapije da vam se ruka povrati.

–       Ne dolazi u obzir. Šta vi sada hoćete, kada mi je drug major rekao da idem na invalidsku komisiju? Lekar može da bude lekar i sa jednom rukom, i to levom. Levi lekar. – Zadnju rečenicu skoro prošapta.

Onako mala, u širokom belom lekarskom mantilu, skoči sa stolice i unese se Nikoli u oči:

–       Vi lekari u ovoj našoj zemlji ne verujete u fizikalnu terapiju, a ona stvarno može da učini čuda. Koliko je vaše i naše neznanje doprinelo da mnogi postanu invalidi iako to nisu morali da budu?

–       Ne želim da učestvujem ni u kakvim vašim eksperimentima. Ja sam se već pomirio sa činjenicom da od ove moje ruke nema ništa. Pa, zaboga, ja ne mogu da je pomerim. Shvatam da ste se zbog onog malopre osećali nezgodno. Izvinjavam se zbog mog rečnika, ali mnogo me je zabolelo. Zaboravićemo ovaj naš susret i nikome ništa! Mislim da je gore nekome davati nadu šest meseci, pa opet invalidska komisija. Uostalom, da me niste udarili vratima, na bih vas upoznao, a da vas nisam upoznao, ne bi bilo ni fizikalne terapije, u koju ja, vi ste u pravu, ne verujem. Bolje rečeno, u čuda ne verujem.

–       Druže vodniče, saslušajte me dobro. Pre nekoliko nedelja sam se vratila sa još nekoliko sestara iz Amerike, iz Bostona, gde se nalazi jedna od najvećih bolnica za ratne invalide iz Korejskog rata. Profesor Papo nas je poslao na dvogodišnju specijalizaciju. Ja znam šta sam tamo videla, naučila i ovim mojim rukama uradila. Bilo je težih slučajeva od vašeg. Vama je prvobitno prelom loše reponiran. Imali ste veliki hematom. Stvoren vam je debeli kalus[20] na kosti, koja mora da se modelira fizikalnom terapijom. Mišići su vam atrofirali18 zato i ne možete da pomerite ruku, a to je posledica predugo držanog Dezolovog gipsanog zavoja. Ta vaša ruka će biti kroz najviše šest meseci u najboljem redu. Shvatite, druže vodniče, sada morate da donesete odluku. Neznanje i nepoverenje može da vam se osveti ako me ne poslušate. Za mene, lično, ovo više nije stvar ruke, nego vašeg mozga, vodniče. Sutra u osam počinjemo.

 

0 4 / 1 3

Ćuteći, Vesna i Nikola su šetali Kalemegdanom. Vesna je bila uplašena, jer je odmah shvatila svu ozbiljnost Nikoline situacije.

Toliko su se oboje radovali, misleći da će, kada se gips skine, sve biti u najboljem redu. I eto, sada, na početku karijere, desna ruka tako bespomoćno visi. Ona je želele da se nada da će se na neki način sve samo od sebe popraviti, ali joj je Nikola objasnio da nade nema.

–       O, veliki Bože, ako bi hteo da mu pomogneš, molim te, iz dubine svoje duše, pomozi mu. On je još tako mlad, tako pun ideala i ljubavi prema svom pozivu. Tako se bojim da će ga uništiti osećaj bespomoćnosti i da on, koji je uvek zračio srećom, ne postane izgubljen, duboko povučen u sebe, nesrećnik.

Polako zavuče svoju ruku ispod praznog rukava Nikolinog šinjela.

Kako je ta njegova ruka bila jaka. Ničeg se ona nije bojala kada ju je ona držala. Kako ju je ona grlila i milovala. Rukav je ostao prazan i pored toga što su ga njeni prsti nežno milovali. Čuda se ne događaju.

Spuštali su se stepenicama prema crkvi Ružici na malom Kalemegdanu. Kroz suznu zavesu njene oči ugledaše plamenove sveća pred oltarom, koji su obasjavali lik čudotvorne Svete Paraskeve. Ispusti prazan rukav šinjela, uđe u crkvu koja je bila osvetljena samo plamičcima sveća, kupi dve sveće i zapali ih pred oltarom.

–       Oh, pomozi mu, molim te pomozi.

Nikola je ostao na ulazu crkve i posmatrao je Vesnu u treptajima plamičaka sveća, osećao je i znao da se ona moli za njega i da su sveće zapaljene za njegovo zdravlje, za njegovu ruku. Tu na pragu hrama donese odluku.

–       Daj da pokušam, ništa ne gubim. Možda je drugarica kapetan upravu. On i generacije lekara pre njega imali su minimalno znanje iz fizikalne terapije.

U osam sati tačno bio je u velikoj sali. Kapetanica izgleda nije bila iznenađena. Prišla mu je i objasnila šta će danas vežbati. Četiri sata dnevno, svakog dana. Bilo je jednostavno, ali naporno. Presvlačio je po nekoliko puta pantalone i košulje, natopljene znojem. Marija, kako se zvala kapetanica, mučila je Nikolu sistematski, uporno i bez milosti. Istezanje ruke na švedskim lestvicama: „Ajd, popnite se gore. Tako. Sada prvo stavite vašom zdravom rukom bolesnu na lestvicu. Taaaaaaako. Sada pustite zdravu ruku i ostanite da visite na slomljenoj. Ajde probajte, to mora da ide!

–       Kako će ići, kada se tako nisam mogao držati ni kada mi je ruka bila zdrava?

Komentara nije bilo. Marija nije diskutovana, ona je samo naređivala. Padao bi na strunjače prostrte ispod lestvica. Znojio se, curile su suze od bola, nemoći, a ponekad i od besa. Uporno bi ponavljao da on nije majmun, da ne ume da se vere po drveću.

Marija je neprekidno bila ozbiljna, nije nasedala na Nikoline šale niti trikove. Svakog dana, bez obzira na bolove i Nikoline pokušaje da se izvuče od vežbi, ona je bila uporna, isijavala autoritetom kome se nije moglo protivrečiti.

Invalidska komisija mu nije slala poziv. Marija se postarala mu se bolovanje produži, preko nekih svojih veza. Prolazili su dani, prošle su i nedelje. Ruka je i dalje bolela i bila nepokretna. Nikola se smračio. Dolazio je na vežbe, ali se uvukao u sebe, nije se šalio niti je učestvovao u šalama drugih. Marija ga je ubacivala u grupe mladih kapetanica i poručnikovica, na vežbama zbog preloma ili bolova u krstima. Morao je da im baca „medicinke“19 i da ih hvata.

Znao je Nikola zbog čega to radi Marija. Verovala je kako će ga biti sramota da gunđa. Tražila je od Nikole da mu upozna devojku. Vodila ih je u Dom armije na igranke. Na jednoj takvoj igranci upoznala je Vesninog brata Mišu, koji je bio na stažu u Nižoj vojnoj akademiji na Banjici. Posle par dana Nikoli je zaključeno bolovanje i poslat je u Nižu vojnu akademiju kao lekar stažer. Tek kasnije je shvatio da je to bilo Marijino maslo. Bolovanje u stvari nije bilo zaključeno, a njegova prekomanda u Nižu vojnu akademiju bila je samo neka vrsta radne terapije.

 

0 4 / 1 4

Niža vojna akademija bila je velika ustanova sa oko 4.000 pitomaca koji su posle četiri godine intenzivnog učenja postajali mlađi oficiri JNA. Niz kasarni, pomoćnih zgrada i jedna lepa zdravstvena ustanova, koja je imala i stacionar od 25 kreveta, nalazili su se na Banjici.

Tri lekara stažera, jedan potpukovnik načelnik, poručnik sanitetski tehničar i desetina bolničara bili su sanitetsko obezbeđenje akademije.

Zgrada je bila vrlo lepa i funkcionalna: u prizemlju su se nalazile ambulante za pregled, a na spratu stacionar za ležeće bolesnike, dvokrevetne sobe sa kupatilom, velika trpezarija i posebni apartmani za lekare stažere koji su tu stanovali. Bili su to izvanredni uslovi za rad. Ujutro su pregledi počinjali u 4 časa. Nikola je bio obavezan da ostane do osam, kada bi ga sanitetskim kolima prebacivali u VMA na njegovu fizikalnu terapiju do 12, pa onda nazad na Akademiju.

Četvrtkom, subotom i nedeljom imao je zvanični izlaz, ali u stvari niko nije doktore kontrolisao. Mogao je svakog dana da izlazi ukoliko nije bio dežuran.

Blizina velikog medicinskog centra i bolnice davala je stažerima sigurnost u radu, jer su svaki iole komplikovaniji slučaj slali specijalisti ili u bolnicu. U stacionaru su se lečili gripovi, prolivi ili, pak, oni pitomci koji nisu mogli biti zadržani u vojnoj bolnici jer nije bilo mesta, pa su bili upućivani u stacionar uz odgovarajuću terapiju. Svaki pitomac je za vreme boravka u stacionaru primao sledovanje, pa se Nikola zapanjio kada je video da se puter, čokolada, Gavrilovićeva salama, ruska salata, kolači – bacaju u kantu za đubre, jer bolesni pitomci nisu bili u stanju sve to da pojedu. Mada ga je bilo sramota od bolničara koji su redovno raspremali trpezariju posle jela, ipak je uspevao da skloni u svoj apartman ono što bi inače otišlo u đubre, pa bi krišom to nosio svojim roditeljima i Vesni. Već sada se starala vlast da mladim pitomcima, budućim čuvarima režima, stavi na znanje da su povlašćena klasa.

Dobio je i novu uniformu od izvanrednog štofa, mogao je da koristi bazen za kupanje, da ide na jahanje, da igra stoni tenis.

Sve je to bilo divno, ali na kontroli ruke posle tri meseca mogao je da stegne dinamometar[21] samo do 0,5 kg umesto 10 kg, što je bila normalna vrednost.

–       Čemu sve ove muke punih tri meseca? – upitao je gledajući Mariju u oči.

–       Čemu sva ta vaša i moja muka od tri meseca? Ja sam tražila šest, ako se sećate, i pitala sam vas da li imate strpljenja i živaca. Doviđenja, Nikola, sutra u osam.

I mučenje se nastavljalo iz dana u dan. Postepeno je izgubio svaku nadu da će ta ruka ikada biti u redu.

–       Reci joj da nećeš više dolaziti i da hoćeš da te pošalju na invalidsku komisiju.

Međutim, kada bi se našao pred njom, nije bio u stanju ništa da joj kaže. Bilo ga je strah da je ne razočara, da je ne uvredi, jer je uložila veliki trud verujući u uspeh. Tražila je šest meseci.

Zima te 1958. godine bila je jaka. Snega je bilo puno. Pitomci VA su se prehlađivali, imali angine, gripove, zapaljenja pluća. Poneki bi i malo zabušavao, ali takvi su bili malobrojni. Učili su mnogo. Čitav dan im je bio podeljen između nastave i raznih vežbi. Nastava im je bila moderno organizovana. U kabinetima su imali sve moguće simulatore, na kojima su mogli da uvežbavaju razne ratne situacije. Oficiri komandnog kadra i nastavnici akademije bili su provereni komunisti, odani režimu, bivši partizani koji su svoja školovanja završavali u Sovjetskom Savezu. Mlađi oficiri su bili školovani ili, pak, bili na usavršavanju u vojnim akademijama zapadne Evrope ili Amerike. Nije se moglo drukčije, jer je prekid sa SSSR-om i istočnim blokom bio potpun.

Kapitalistički uticaj na oficire bio je uočljiv. Mada su to bili provereni mladi komunisti, boravak od par meseci do nekoliko godina u tom svetu, protiv koga je bila Partija i zvanična politika Jugoslavije, učinilo je da su poprimili neke navike i osobine, koje su ih bitno razlikovale od starijih kolega. U razgovorima nisu tako često izbacivali parole. Mnogo više su pazili na svoje oblačenje. Nisu bili smrknuti, nego nasmejani i ljubazni. Njihova predavanja su bila dobro pripremljena, rečnik im je bio izvanredan i, što je za ono vreme bilo neobično, govorili su jedan do dva strana jezika. Nikola je sa radošću konstatovao da se budući oficiri nalaze u dobrim rukama, da je nastava savremena i uz vojnu naobrazbu pitomci postaju kulturni ljudi sa kojima se o svemu dalo razgovarati.

Prilikom uvežbavanja strojevog koraka za Prvi maj pevali su:„Amerika i Engleska biće zemlja proleterska…”, ili „Druže Tito, ljubičice plava, ti se boriš za narodna prava”, ili „Druže Tito, mi ti se kunemo da sa tvog puta ne skrenemo“.

Uprkos pesmi, neprimetno su sa tog puta već skretali… Moglo se primetiti da nisu indoktrinirani i da misle svojim mozgom, bar većina njih. Lepo obučeni, ti mladi ljudi su bili ukras Beograda četvrtkom i nedeljom, kada su dobijali izlazak u grad.

Bilo je veliko zadovoljstvo za Nikolu što je i on mogao da doprinese njihovom obrazovanju držeći im časove zdravstvenog prosvećivanja. Divio se njihovom zdravlju. Bile su to prave mlade atlete koje su svakodnevni marševi, sport, a naročito zimsko skijanje, izvanredno razvijali. Režim njihovih studija se razlikovao od ostalih studija u gradu. Ustajali su u 4, a u 10 uveče im se završavao radni dan, što je bilo izuzetno naporno.

Na prvoj godini bi otpadao jedan broj pitomaca koji takav tempo nisu mogli da izdrže, bilo psihički bilo fizički. Bilo je više onih koji to psihički nisu mogli. Na kasnijim godinama, studije su trajale četiri godine, problema je bilo manje. Očvrsnuli bi, postali bi stabilni, prave junačine.

Stav prema pitomcima načelnika saniteta i ostalih doktora i srednjomedicinskog osoblja bio je čisto služben. Nikola nije prihvatao taj stav u potpunosti. On nije mogao da ih samo leči od angine, gripa, zapaljenja pluća, raznih preloma, kojih je naročito bilo mnogo na prvoj godini zbog netreniranosti i slabe kondicije. Pokušavao je da im bude prijatelj, da dozna šta ih muči, koliko pate što su odvojeni od svojih kuća i od svojih navika. Od jednog nestašnog gimnazijalca, različitog vaspitanja, porekla pa i narodnosti, vrlo brzo se morao napraviti vojnik, student i izgrađeni komunista, koji poznaje marksizam i lenjinizam. Lekar je tu morao pored svog posla da bude i otac i majka. To je Nikola pokušavao. Koštalo je dosta truda i vremena, no to ga je činilo presrećnim.

Sa uživanjem je kontrolisao kuhinju, hranu, magacin i sanitarna odeljenja, spavaonicu i prostorije za boravak pitomaca. Nije to bio Kovin. Sve je ovde blistalo, sve je bilo moderno opremljeno. Kuhinje su ličile na fabrike za ishranu, izdavalo se četiri hiljade obroka tri puta dnevno. Hrana je bila kao u najboljem restoranu. Nikola je počeo da se goji, jer je bilo svega onoga što običan jugoslovenski građanin nije mogao u radnjama ni da vidi, a kamoli da kupi. Štošta se bacalo, pa je ponekad osećao grižu savesti kada bi uveče odlazio po Vesnu i zaticao roditelje i nju za večerom koja je bila vrlo skromna i jednolična.

Dani su prolazili, sneg je počeo da se topi. Noći su bile hladne, obasjane mesečinom. Bezbroj zvezda rasejanih po nebeskom svodu treperilo je kao da je htelo da konkuriše treperenju ledenih stalagmita na krovovima beogradskih kuća obasjanih svetlošću uličnih svetiljki. Nikola, obučen u toplu oficirsku uniformu, vozio se trolejbusom ka akademiji i uživao posmatrajući Beograd u zimskom ruhu. Razmišljao je:

–       Proleće se približava. U maju, najkasnije prvog juna, izlazim iz vojske. Gde onda, sa ovakvom rukom? Možda je onaj major koji me je predložio za invalidsku komisiju imao pravo? Doktorima nisu potrebne dve ruke da bi uspešno obavljali svoj posao. Zar nije prezadovoljan poslom koji sada obavlja? Ponekad dok radi i ne primećuje da mu desna ruka ne funkcioniše. Marija je na fizikalnoj terapiji pojačala tempo vežbi na pet časova dnevno. Znojio se, krivio lice od bolova, proklinjao trenutak kada ga je Marija udarila vratima po ruci. Ni manje žene, ni većeg mučitelja.

Često je bio zapanjen snagom njenih malih ruku, koje bi mu masirale zglob ramena, povlačile ga desno i levo, kao da hoće da ga ponovo izlome. Radila je smireno, potpuno bezizražajnog lica, koje je delovalo odsutno. Morao se prepustiti njenom mučenju bez jauka i bez otpora. U pauzama, koje su bile retke, tek da se popuši cigareta, Nikola je pokušavao uporno da pročita na njenom licu da li ona stvarno veruje kako će njegova ruka ikada biti bar malo pokretna. Kada bi srela Nikolin pogled, ne menjajući izraz tihim glasom bi rekla:

–       Hajde da nastavimo, druže vodniče.

Opet znojenje, bolne grimase, koje je ona pažljivo pratila. Nikola je shvatio da ona uporno posmatra njegovo lice kako bi ustanovila do kojih granica može da ide u svojim nemogućim zahtevima. Često su te granice bile u blizini padanja u nesvest. Tek tada bi popuštala, pa su njene ruke postajale nežne, a zahtevi blaži. Ako bi pokušao da pravi bolne grimase i da glumi mučenika, čuo bi njen ravnodušan, tih i miran glas:

–       Vodniče, ne folirajte. Već se dosta dugo poznajemo, folirate sebe a ne mene.

Počeli su da ga ubrajaju među svoje, postao je deo osoblja odeljenja fizikalne terapije. Sestre su ga u pauzi zvale na kafu, terale ga da sa njima deli užinu, pričale mu viceve, svi su pažnjom hteli da mu olakšaju. Jednog jutra Marija je prestala da ga muči i sela na stolicu. Delovala je nekako umorno i počela je da masira svoju sopstvenu ruku.

Nikola se postide jer shvati da je isključivo vodio računa samo o svom bolu, a da se za čitavo ovo vreme nikada nije upitao koliko snage i truda Marija ulaže da bi mu pomogla, a ona nije imala samo njega za pacijenta. Učini mu se sad tako jadna, mala i nemoćna. Taman kada se spremao da joj kaže nešto lepo, da je malo razveseli, trže ga njen glas:

–       Jakovljeviću, hoćeš li da preuzmeš druga vodnika od danas?

Jakovljević je bio bivši bokser, sada trener u reprezentaciji Bokserskog saveza i maser na fizikalnoj terapiji VMA. Pod njegovim rukama je rame pucalo i krckalo. Leđni mišiću su bili tako vrući od masaže da je Nikola predložio jednog dana kada je nestalo struje da kafu skuvaju na njegovim leđima. Pantalone i košulje je zamenio odelom za džudiste. Kada je počeo po pet sati da vežba, menjala su se i po dva-tri takva odela.

Gunđao je, ali tiho, kada je Marija bila zauzeta nekim drugim pacijentom.

–       Mathauzen, Dahau, pa ni tamo, valjda, nije bilo ovako.

Jednog jutra je, ne primećujući, pregledao pitomca držeći stetoskop u desnoj ruci. Počeo je da pije čaj držeći šolju desnom rukom, da pali sebi cigaretu, da piše recepte. Kontrola u martu je pokazala da steže dinamometar do 15 kg. Bio je prijatno iznenađen. Sve je odjednom krenulo nabolje.

No, Marija je bila uporna. Vežbe su se nastavljale kao da ne postoji nikakvo poboljšanje.

Sneg se topio. Šetajući sa Vesnom po Kalemegdanu, obgrlivši je desnom rukom oko pasa, jer i to je već mogao, zastade i poče da njuši vazduh:

–       Stiglo je, tu je…

–       Ko je stigao? – iznenađeno zapita Vesna, osvrćući se.

–       Proleće. Zar ne osećaš?! Meni uvek proleće najavljuje svoj dolazak mirisom. Taj miris nema veze sa datumom, čak ni sa snežnim pokrivačem. Odjednom se pojavi i ja znam da je proleće stiglo. Kada sam bio mali, mislio sam da je proleće jedna izuzetno lepa devojka sva u belom, zatvorena u jedan providan ledeni sarkofag. Ona je spavala sa prekrštenim rukama na grudima, preko kojih se nalazio divan venac od poljskih ljubičica i zumbula. Prvi zraci proletnjeg sunca bi lagano otopili ledeni sarkofag, milujući lepoticu koja se budi i pokušava da ustane. Ledeni sarkofag, skoro već istopljen, raspao bi se u najsitnije parčiće. Ona bi se probudila i uspravila, ljubičice i zumbuli bi se iz venca prosuli oko nje. Vazduh bi se ispunio mirisom koji nije ni miris zumbula ni miris ljubičica, već pomešan sa mirisom trulog lišća, vlažne zemlje i, možda, duge plave kose te prelepe devojke. Ko zna?

Međutim, ja osetim taj miris i onda znam da je proleće stiglo. Učini mi se da ta lepotica nekim nevidljivim štapićem mahne i život iznova počinje. Drveće pupi, trava počinje da raste, visibabe klate veselo svojim glavicama, ljubičice traže da ih otkriješ ispod prošlogodišnjeg istrulelog lišća. Ptice nestašno lete i njihov cvrkut postaje veseo, nežan, kao da jedna drugoj izjavljuju ljubav. Dan traje sve duže, kao da ne želi čak ni za časak prepustiti noći tu lepotu, kao da želi čitavom svetu pružiti priliku da se što više raduje proleću.

Zar ne primećuješ da ljudi postaju drukčiji, radosniji, lepši? Sa njih nestaje teška zimska odeća, kape, šalovi, kožusi, bunde i zimski kaputi.

Svakome se čini da je postao lakši, čini mu se da je čak u stanju da poleti. Trudi se da izgleda što urednije, lepše. Pod toplim zracima sunca sve se oko njega rađa, pa kao da se i on sam ponovo rađa. Ma koliko bili brižni, nesrećni ili smrknuti, nikome se od nas ne desi da ne primetimo da sve oko nas pupi, cveta, miriše i buja. Radosniji smo, ljubazniji, željni da nekome kažemo da smo prepuni nekih novih osećanja, da smo zaljubljeni, da volimo.

Zastajemo na ćoškovima na kojima seljanke iz okolnih sela iz pletenih korpica nude vezice ljubičica, zumbula i narcisa, kupujemo ih i žurno nosimo dragim osobama, radujući se već unapred njihovim zahvalnim osmesima, zaljubljenim pogledima, toplim usnama čiji poljupci imaju svežinu, miris i ukus proleća. Parkovi su puni dečijih glasova, smeha i nestašluka. Klupa u večernjim časovima nema nikada dovoljno. Parkovi tad postaju tihi, čuju se samo lagani koraci šetača. Oni, kao i oni na klupama, ćute, saopštavajući svoja osećanja dodirom, zagrljajem, usnama koje čak nemaju ni vremena da šapuću.

Na jednoj takvoj klupi sedeo je sanitetski mlađi vodnik sa proturenim nogama ispod naslona klupe. U svom zagrljaju držao je Vesnin gornji deo tela, dok se njen donji deo nalazio sedeći u normalnom položaju, kao što se i sedi na klupi. Stari studentski štos, prolaznicima si okrenut leđima, a devojka koja ti je u zagrljaju skrivena je od radoznalih pogleda prolaznika, koji jedino mogu da konstatuju da jedna muška leđa imaju ženske noge asimetrično postavljene.

–       Sanitetski vodniče, oh, pusti me, moram… nešto da ti kažem. Otkad nosiš uniformu, postao si poeta. Tvoja oda o proleću je lepša od…

–       Htela si da kažeš od mojih poljubaca.

–       Da, htela sam to da kažem, ali izgleda da ću promeniti svoje mišljenje. Nastavite, vodniče, ne dozvolite da vas ometaju.

–       Koliko straha, koliko brige jednog vojnika koji čitavih godinu dana ne bi bio pored Vesne da je grli, ljubi i mazi. Šta je onda rešio vojnik da uradi? Žrtvovao je svoju desnu ruku ljubavi radi, samo da bi bio pored svoje drage.

Vesnine usne ga prekidoše.

Posle duže pauze Nikola nastavi:

–       Nije lepo prekidati čoveka kada govori.

Opet prisloni svoje usne na njene. Pauza je opet bila dugačka.

–       Sam sebe negiraš, dragi moj. Ovog puta si sam sebe prekinuo. Međutim, sada ću ja da uzmem reč. Neslana ti je šala o lomljenju ruke zbog drage. Na svu našu sreću sve se dobro završilo zahvaljujući divnoj ženi Mariji. Mislim da ta tvoja desna ruka kojom me sada grliš i nije više tvoja ili naša, nego njena. Mislim da ćemo joj do zadnjeg svoga daha biti zahvalni za ono što je učinila.

–       Kakav patos, draga moja!

–       Molim te, ne izmotavaj se! Ti sebe nisi mogao da vidiš kako si izgledao dok si nosio gips. Ja sam znala da si imao bolove, i to grozne. Ti se uvek praviš heroj. Za tebe je sve to ništa. Tvoje bledilo i upale oči meni su govorile koliko se loše osećaš. Ja sam znala da sa tom rukom nije u redu. Čak i mi farmaceuti znamo ponešto iz te „velike medicine“. Međutim, svi mi u životu volimo da se zavaravamo, pa sam i ja sebe zavaravala verujući da je sa tvojom rukom ipak sve u redu. Nažalost, nije bilo. Kako sada da čovek ne veruje, kao što ti ne veruješ u Boga? Otkud da se baš Marija pojavi, da dođe iz Amerike sa specijalizacije i, u trenutku kada zastarela medicina diže ruke od daljeg lečenja, savremena medicina u liku Marije ulazi i udara te po ruci? Ništa ne bi bilo od te savremene medicine da Marija nije bila Marija – savesna, autoritativna i u svojim nastojanjima nepokolebljiva.

–       Kada te čovek ovako čuje, mogao bi da stvarno poveruje da neka viša sila postoji. Jedino bih te onda upitao zašto taj dragi Bog dozvoljava da se preturi sanitetsko vozilo u kome ginu dva mlada čoveka, čemu to lomljenje ruke i to desne. Znači, bio sam u pravu. Radi tebe, da bih bio pored tebe. Sve je to ljubav učinila i samo u nju treba verovati.

–       Moj Nikola, ti se nikada nećeš uozbiljiti! Sa tobom ne vredi ponekad razgovarati. Znam da sam se ja Bogu usrdno molila da ti pomogne, da nama pomogne, i mislim da nam je pomogao.

–       Kako bilo da bilo, draga moja devojčice, približava se kraj moje vojske. Moraćemo da naše diskusije usmerimo ka budućnosti. Za ovih par meseci što je još ostalo moramo da se venčamo, da rešimo gde ću se ja zaposliti, gde ćemo živeti za vreme mog obaveznog staža na klinici i još more drugih stvari. Marija mi je danas rekla da iduće nedelje moram na komisiju i da je ona tražila još dva meseca fizioterapije za mene. Kaže da se može dogoditi da komisija to ne usvoji, što znači da ću morati nazad za Kovin. Ne verujem da će pukovnik Trifunović uspeti da me zadrži u vojnoj akademiji. Mi smo već nekoliko puta razgovarali o predlogu doktora Torbice. Pre neki dan me je zvao telefonom i tražio je da mu kažem šta sam rešio. Postao je Upravnik, ima jedno mesto za mene. Pošto sam ja bio uporan da bez tebe neću doći, sutra će izneti problem pred Upravni odbor, koji će, verovatno, otvoriti radno mesto i za tebe. Mislim da je neobično važno da promisliš da li stvarno želiš da napustiš Dom zdravlja, u kome sada imaš mesto kakvo bi mnogi poželeli.

Vesnine oči su ga posmatrale odozdo sa osmehom:

–       Ne jednom već stotinu puta sam ti rekla: gde ti, tu i ja. Razgovarala sam sa svojima. Oni su spremni da nam ustupe jednu sobu, onu sa posebnim ulazom, pa za vreme tvog staža možemo privremeno da se tamo nastanimo. Kovin ili ma koji drugi grad ili selo, meni nije važno. Važno mi je da budem sa tobom, da pripadamo jedno drugom, jer…

Njegove usne se ponovo spustiše na njene. Osećaj neizmerne sreće, razumevanja i nečeg još… nečeg nepoznatog, a tako lepog, ispuni ih, pa se prepustiše „tom lepom“ uživajući, čineći lepo još lepšim.

Previše je bilo lepo da bi se moglo misliti, da bi se moglo plašiti da se to lepo ne izgubi, ne nestane. Ta lepota osećanja je i bila u tome što se nije osećao ni početak ni kraj. Možda, ako se poveruje da čovek ima dušu, onda su se to duše spojile.

Dugo se sa klupe čuo šapat mladih što su maštali o svojoj zajedničkoj budućnosti, koja je izgledala tako lepa i ostvarljiva. Činilo se da nema velikih prepreka pred njima koje oni ne bi mogli svojom ljubavlju da savladaju. Verovali su jedan u drugog, verovali su u svoju ljubav. Svet je bio njihov na toj klupi, večeras, kada je noć mirisala na proleće.

0 4 / 1 5

Lupa potpetica dežurnog stražera pred ulazak u Vojnu akademiju trže ga iz razmišljanja. Otpozdravi mu, pa brzim korakom produži ka stacionaru. Ušavši, primeti sa čuđenjem da nema dežurnog bolničara u prijavnici. Pomisli da je sigurno u ambulanti. Ambulanta je bila prazna. Produži prema sobi da se presvuče. Prolazeći pored zajedničkih kupatila, ču šum vode iz tuševa. „Zaboravili da ih isključe“, pomisli. Uđe u kupatilo i zastade zapanjen. Osam bolničara u kompletnoj uniformi i čizmama stajali su u stavu mirno i tuširali se. Ispred njih se nalazio bolničar sa budilnikom u ruci.

–       Šta se ovo događa?

–       Druže vodniče, vodnik Perić je naredio da se bolničari tuširaju jer je prilikom obilaska spavaonica ustanovio da im smrde noge. Naređeno je da ostanu pod tušem pola sata. Još trideset sekundi… Prestani sa tuširanjem!

Šum kiše prestade. Nikola pojuri stepenicama ka lekarskim sobama. Trudio se da se ne smeje naglas. Zakuca na vrata Mišine sobe. Miša je ležao čitajući neku knjigu.

–       Druže vodniče, dozvolite da se obratim.

–       Ne kenjaj, šta hoćeš?

–       Šta ja hoću nije ni važno, ali šta od tebe hoće pukovnik Trifunović, to je već tvoja stvar. Da unapred znaš, ljut je. Priča o nekim bolničarima koji pod punom spremom stoje pod tuševima.

Miša iskoči iz kreveta, ulete u pantalone. Oblačio se kao da kuća gori.

–       Gde sada da naiđe? Majku mu pukovničku! Baksuz, sve ovo vreme radimo za njega dan i noć, živi kao grof pored nas, a sada nas obilazi u ponoć! – zategnu opasač i polete prema vratima.

–       Šajkaču, druže vodniče, zaboravio si šajkaču! – viknu mu Nikola.

–       Gde je sada ta prokleta šajkača, malopre je bila tu? – poče da pretura sobu, podiže dušek, zagleda u ormane.

–       Požuri, pukovnik te čeka – dodavao je ulje na vatru Nikola, zavalivši se u fotelju na kojoj je bila šajkača.

–       Dođavola i šajkača! – pa kao vetar izlete i otutnja niz stepenice.

–       Tako, brate, da i ti malo osetiš šta je zort.

–       Mislim da si stvarno bezveznik! Ma, vratiću ti ja ovo pa ćeš da se pušiš. Baš sam i ja budala da poverujem kako bi pukovnik rešio da dođe u ponoć u stacionar. Samo kada pomislim da ću takvo govno kao što si ti možda da imam u familiji, život mi se smuči.

–       Naravno, život ti se ne smuči kad maltretiraš ove jadne bolničare, kojima sada predstoji sušenje uniforme cele noći. Kako ti samo pade na pamet takva ideja? Trebalo je samo jadnike da vidiš kako smireno stoje u stavu mirno dok im jedna ruka drži lanac za tuširanje i po njima pljušti voda – Nikola se ponovo zaceni od smeha. – A tek da si video Savu sa budilnikom u rukama, koji sa ozbiljnošću trenera reprezentacije meri vreme!

Oba vodnika se zaceniše od smeha, onog smeha koji ne može da prestane bez obzira koliko se čovek trudi, smeha koji izaziva poplavu suza, dovodi čoveka u neku slatku obamrlosti, koja se pretvara u nemoć dok smeh uprkos tome ne prestaje, nego postaje sve jači i zarazniji. Odjednom se sve prekida i čovek potpuno malaksao pada na stolicu, nesvestan da je njegov organizam bio pred gušenjem i, braneći se od svog vlasnika, preuzeo kontrolu. Miša se prvi podiže, otvori orman i iz jedne čizme izvuče flašu vinjaka, pa nasu dve čaše.

–       Ajd, drugar, da se kucnemo i da poželimo nama obojici pameti i mnogo sreće! Trebaće nam.

Obojica otpiše po gutljaj. Nikola oseti kako ga pali čitava guša, strese se i pomisli: „Ljudi luduju za ovim?!“ Zatim pogleda u Mišu, koji je odsutno gledao u žutocrvenkast vinjak.

–       Sada si odjednom postao sentimentalan! Zašto je baš nama potrebno toliko pameti i sreće u životu?

–       Društvo u kome živimo je korumpirano. Pogledaj koje se pare ulažu u ovu akademiju. Zašto? Ovo su budući čuvari režima. Udba, policija – sve je to dobro plaćeno i ima povlastice. Ko smo mi doktori, niko i ništa! Reklo bi se da režimu čak i smetamo. Prvo, zato što smo intelektualci, a potom što nas se, verovatno, i boje.

–       Zašto bi se nas bojali kada imaju vlast u svojim rukama, tako da se svi njih boje?

–       Tačno je to, ali i pored toga se oni boje inteligencije, a posebno nas doktora, jer mi lečimo i njih i narod. Nažalost, mi nismo svesni kolika se moć nalazi u našim rukama. Naši diktatori, koji se isključivo bore za vlast, za svoju egzistenciju, za svoju fotelju, uterali su strah među intelektualce i razjedinili nas.

–       U stvari hoćeš da kažeš da su naši vlastodršci svesni da su ideje Marksa i Lenjina apsolutna utopija?

–       Mislim da je sam vrh rukovodstva toga danas svestan. Reklo bi se da pokušava uvesti neke korekcije u marksističku religiju, da je tako nazovem. Tu su razne nove ideje našeg Kardelja, koji ispade neki novi mudri teoretičar. Nažalost, on je vrlo ograničen i svi ti njegovi pokušaji ne vode ničemu. Gde će nas svi oni odvesti, to ni najpametniji ne mogu da prognoziraju. Moje je mišljenje da nas ništa dobro ne čeka.

–       Ipak, moraš priznati da je naše izdvajanje od Sovjetskog Saveza i kreiranje nekog našeg socijalizma naišlo na veliki odjek u svetu. Naš standard i naša ekonomija su iz dana u dan bolji. Ako uporediš nas i zemlje istočnog bloka, razlika je ogromna. Mi ipak živimo bolje i slobodnije.

–       I ti si prevaren kao i mnogi. Veliki dolarski iznosi se neprekidno upumpavaju sa Zapada da bi se dokazalo da naš sistem odlično funkcioniše. Potrebno je to Zapadu zbog njihovog naroda, zbog njihovih komunista.

–       Drugim rečima, mi mu dođemo kao neko ogledno dobro na kome treba da se dokaže da je staljinizmu odzvonilo. Mislim da parola koju mi sada prodajemo: svaka zemlja svoj specifičan komunizam – vodi ka propasti komunizma.

–       Pa, ti umeš da budeš i pametan kada hoćeš!

–       Baš tako. Međutim, zapadni svet ima utisak da je kod nas veća demokratija, da se kod nas bolje živi. Međutim, kod nas je u stvari opšte rasulo. Mi smo, dragi moj, kao brod bez krme. Plovi on, pa ti se iz daleka čini da plovi prema nekom cilju, dok ga u stvari goni vetar čas u jednom čas u drugom pravcu.

–       Treba očekivati brodolom, znači?

–       Nažalost ne, i u tome je tragedija. Brod je na pučini, nema stenja, nema u šta da se razbije. Zato nam je potrebno pameti i sreće u životu, kao što rekoh na početku ove naše diskusije. Sa ovog broda moramo se što pre iskrcamo.

–       Znači i ti misliš na odlazak u inostranstvo?

Miša se nekako čudno i zagonetno nasmeja. Nekako uplašeno pogleda oko sebe, kao da zidovi imaju uši. Znao je Nikola taj pogled, imali su ga svi kada bi vodili ovakve razgovore, a pogotovo oni koji su bili na Golom otoku. Vinjak je ipak učinio svoje, pa se Miša otvori više nego što je i sam očekivao.

–       Dok si ti Nikola rastao i studirao na jedan normalan način, ja nisam. Znaš da sam bio, možda, na svoj način lud. Šta mogu, takav sam. Bio sam na Golom otoku i od tog doba imam stalno komplikacije. Video si da sam i u SOŠ-u bio stalno pozivan na neke razgovore. Bolje da to ostavimo. Kada bi ti znao ono što ja znam, plašio bi se i svoje senke, kao što se ja plašim. Plašim se, i to mnogo. Zato bi bilo bolje da prekinemo ovaj razgovor.

Nikola se podiže pa na prstima priđe vratima i naglo ih otvori. Pred vratima nije bilo nikoga. Miša poče da se smeje.

–       Misliš da si sada siguran? E, moj naivko!! Reći ću ti još nešto, nastojaću da što pre odem iz ove zemlje. Ovde niko od nas nema budućnosti. I sada dosta priče, za tri sata treba ustati i početi sa pregledima.

Razgovor je bio završen, znao je to Nikola. Nije vredelo ni pokušavati da se on nastavi, poznavao je on svog budućeg šuraka.

Ležeći u krevetu, razmišljao je o razgovoru sa Mišom.

–       Već drugi koji se sprema da napusti zemlju. Divić, Miša… i ko zna koliko ih još ima koji ćute. Da li sam ja toliko neobavešten? Da li sam toliko naivan pa verujem da mlade generacije intelektualaca mogu da promene život u ovoj zemlji na bolje. Ovo je naša zemlja!! Zar je iluzorno boriti se da se u Jugoslaviji izmene stvari? Od naše generacija se to i očekuje. Znam da nismo svi takvi, ima mnogo pomirenih sa stanjem, koji neće pokušati da izmene sistem koji vode nekvalifikovani političari, bivši borci, polupismeni i indoktrinirani. Mali broj školovanih prihvata njihovu volju, dajući njihovoj nezakonitoj volji pseudozakonske oblike, koji se usvajaju glasačkim mašinama. Koliko puta sam i sâm prisustvovao izglasavanju potpuno bezveznih predloga, koji su uvek prihvatani bez „ijednog glasa protiv“?

Da li stvarno treba napustiti ovu zemlju i otići na Zapad, gde vlada demokratija, gde ljudi mogu da se bore za svoje stavove bez bojazni da će završiti u zatvoru? Ko zna da li je i ta demokratija stvarna na tom zapadu?

Zar treba ostaviti ovaj narod, inače zaostao, koji je dao tolike žrtve za svoju slobodu koju mu je uvek neko za vreme mira uzimao i iskorišćavao ga? Nikada se u ovoj zemlji nije ovoliko studiralo, zar će svi ti mladi ljudi prihvatiti jaram ovih na vrhu? Pa ni ti na vrhu nisu besmrtni! Zar je budućnost u odlasku na Zapad?

Ma, ja nisam političar, ja sam lekar. Moj posao je da lečim, da zdravstveno prosvećujem moje zemljake, da im omogućim da zdravо misle, da prihvate kulturu, rađaju zdravu decu, koja će učiti i studirati. Nemoguće je da obrazovani i zdravi ljudi prihvate diktaturu nekulturnih, samoživih, ograničenih i nepoštenih. Iz čitave ljudske istorije se može videti da su takvi skidani sa pozornice.

–       Kada Nikola? Može da prođe i čitav vek. Koliko je tvoj otac u emigraciji i šta se za to vreme izmenilo u Sovjetskom Savezu? I tamo su stizale nove, mlade i obrazovane generacije, i šta se izmenilo? Zar si zaboravio ili namerno hoćeš da zaboraviš papire na islednikovom stolu, čitavu hrpu prijava protiv tebe? Zar si zaboravio svoj strah pred zgradom Udbe svake subote ujutro kada si nosio pakete i preobuku svom ocu u zatvor?

Pokuša da odagna od sebe svoju večitu opoziciju. Pred očima mu se pojaviše slike koje je već davno zatvorio u svoju fioku.

Mrak na ulicama. Pre zore samo je poneki ranoranilac negde žurio. On, sa povećim džakom napravljenim od dve jastučnice. Na jednoj strani, koju je uvek okretao prema sebi, pisalo je ima i prezime zatvorenika… Svake subote oko pet časova, krišom da ga ne vidi komšiluk, nosio je paket svom ocu u zatvor, nešto malo hrane i čistu preobuku. Samo jednom nedeljno bilo je dozvoljeno. Nije to ni bio zatvor, bila je to zgrada republičke Udbe na Obilićevom vencu, u centru grada. Sva sreća, stanovali su nedaleko, pa nije morao da se voza čak i u to doba prepunim gradskim saobraćajem. Kada bi se približio hotelu „Mažestik“, ulica bi bila već življa, puna prolaznika, kako se činilo na prvi pogled. No to nisu bili prolaznici. Svako od njih nosio je veći ili manji džak od belog platna i svako se trudio da adresiranu stranu okrene prema sebi.

Dok su se približavale zgradi, te prilike se nisu okretale ni levo ni desno. Bilo ih je sve više i više. Kažu da je naša nacionalna osobina da govorimo i suviše glasno. Međutim, u čekaonici ove zgrade bila je mrtva tišina. Niko nije razgovarao ni sa kim. Delovalo je da niko nikoga i ne gleda, kao da je svako želeo da ostane nezapažen. Redom, jedan po jedan, prilazili su šalteru i predavali pakete, tiho izgovarajući ime i prezime zatvorenika. Dva milicionara bi otvarala paket i izbacivala sadržinu na prljav pod. Opipavali bi veš, zagledali šavove, sekli hleb na nekoliko delova ili ga jednostavno razvlačili rukom. Meso ili slaninu bi takođe gnječili rukom. Milicioner bi uz neku sočnu psovku podizao sve to sa poda i ubacivao u posudu obrisavši ruke o džak ili čisti veš. Bilo je to teško gledati bez reči, kada se od usta odvajalo da bi se paket nekako poslao. Kada bi se završio pregled, kroz šalter bi bio izbačen drugi beli džak sa prljavim vešom i praznim posudama od hrane. I tako svake subote, strepeći kada će se i njemu dogoditi ono što je skoro svake subote video da se događa drugima.

Na šalteru ne bi primili džak sa presvlakom i hranom, a bio bi izbačen džak sa prljavim vešom. Čuo je komentar milicionera: „Više ne morate da dolazite. Javite se na šalter broj 3“.

Kod kuće o tome nije pričao. Verovao je, ipak, da se to neće dogoditi i da će otac biti pušten Mesecima se nalazio u tzv. istražnom zatvoru. Pokušao je da poseti nekoliko komunista na položaju, očevih poznanika, misleći da će mu oni reći zašto mu je otac u zatvoru. Mnogi nisu imali vremena, pa ga nisu ni primili. Onaj manji broj je rekao da nema pojma, ali da će, ako nije kriv, biti pušten čim se istraga završi. Mada je posle svojih saslušanja u Udbi znao zbog čega mu je otac u zatvoru, nije mogao nikako da poveruje u optužbu da je otac sarađivao sa Sovjetskim Savezom kao agent KGB-a. Istraga je trajala dugo, više od šest meseci.

Svaki mesec ima četiri subote, a neki i pet. Svaka subota ima ranu zoru, kada se probudiš sa strepnjom da ćeš morati i ti da se javiš na šalter broj tri. Mnogo strepnji, mnogo straha koji zatvaraš u fioku onog ormana. Misliš: „Neće meni da se desi“. Ipak, dogodilo se jedne subote:

‒ Gde si navro, marvo jedna? Zar ne vidiš da pakete ne primamo, danas samo izdajemo. Ha, ha,, ha… dajemo ih kao da smo Crveni krst. Kako se ono zvaše? Aha, evo ti, to ti je sve što ostade od njega… Šta sada stojiš i bleneš u mene?! Tu potpiši. Ajde, ajde, ne gledaj me kao da sam pao sa Marsa. Gubi se! Ima i drugih iza tebe.

–       Odveli ga? Streljali? Gde bi mogao da bude? Prebacili ga preko granice u Bugarsku? „To je sve što ostade od njega“, kakav podsmešljiv i ciničan glas milicionera. Zar je moguće da ima takvih ljudi? Moj sugrađanin, a takva zloba i mržnja? Da li je moguće da ga više nikada neću videti?

Neka toplina, pa vrućina, pa neki nemoćni bes obuze ga celog.

–       Gde mi je otac? Ja to imam pravo da znam?

–       Nemaš ti nikakvo pravo. A ako nastaviš ovako sa mnom da razgovaraš, može ti se desiti da prenoćiš nekoliko noći ovde. Ajd, ko je dalje na redu?

–       Ja hoću da znam gde mi je otac? – sada ne besno, već uplašeno, skoro vapijući upita.

–       Idi na šalter broj 3, pa ćeš čuti kako su bandu sredili.

Ostavivši džakove na podu čekaonice, uđe u susednu prostoriju, u kojoj do sada nikad nije bio. Prostorija je bila prazna, a u njenom dnu šalter. Ugleda jednu prosedu glavu, sagnutu prema novinama. Pođe prema njoj, ne videći sem nje ništa više.

–       Molim vas ja sam sin Sergija Vajnberga… Rekli su mi da se vama obratim za obaveštenje.

–       U istražnom zatvoru više nije. Više ovde ne moraš da dolaziš niti da mu pakete donosiš. Njemu više ništa ne treba.

–       Gde onda mogu da donosim pakete? Da li je prebačen na neko drugo mesto?

Proseda glava, čiji je vrat bio optočen raskopčanom kragnom sa oznakama oficira Udbe, i ne okrenuvši se ka Nikoli nastavi da čita novine. Tišina je potraja dugo, Nikoli predugo.

–       Njega više nema.

Neki snažan grč oko srca, zujanje u ušima, oznojene ruke i čelo, nemogućnost da udahne vazduh, nekakva užasna praznina u glavi i težina u nogama. Suho grlo i želja da vikne:

–       Pa čoveče, recite: „Umro je, streljali smo ga.“, da znam tačno šta je sa mojim ocem. Pa i ako je „banda“, on je moj otac.

Međutim, on ništa nije mogao da vikne. Grlo mu je bilo stegnuto, a usta nije mogao da otvori. Seda glava u udbaškoj oficirskoj uniformi okrenula je novi list novina i zadubila se u čitanje.

Nije ni primećivao da ga ukočeno posmatraju oči prepune bola, na licu potpuno bledom, orošenom krupnim kapima znoja. Da ga je i primetio, to za njega ne bi bilo neobično. On je svakoga dana viđao takva lica, slušao kuknjavu, gledao suze. Neki su i padali pred njegovim šalterom u nesvest. U početku ih je polivao vodom. Imao je i bokal za to spreman na stolu pred sobom. Jednom je neko pao u nesvest kada mu je saopštio: „Njega više nema“. Vode slučajno nije bilo u bokalu, pa on reši da kao ništa ne primeti. Prođe nešto malo vremena, čovek se sam diže i u tišini ode. Od tog doba on nije više bio zainteresovan šta se dešava ispred šaltera. Ne odgovara on za živote neprijatelja ove socijalističke zajednice. Ako se neko ne digne – jedan neprijatelj manje.

U svom bolu, koji ga je potpuno paralizovao, nije primetio da osim sede glave zadubljene u novine sa druge strane stola sedi još jedan čovek u civilu, koji ga je posmatrao. Novine ponovo zašuštaše. Novi list bi pažljivo presavijen i čitanje se nastavi. Vrata se otvoriše i u čekaonici pred šalterom br. 3 zaustaviše se još dva bleda i unezverena lica. Seda glava se okrenu i upita.

–       Ime?

Kao da grč u grlu popusti.

–       Vi rekoste da ga više nema!

–       Pa zar ti još ovde stojiš? Rekao sam ti sve, a obaveštenja ćeš dobiti pismeno na kuću. Sada se gubi. Odbij!

Nikola napusti prostoriju. Natovaren sa dva džaka nađe se na ulici i krenu ka kući. Šta sada reći majci i baki? Kako im reći? Možda da je premešten u drugi zatvor? Pitaće me koji. A šta iduće subote? Možda reći, kao što je malopre čuo, doći će pismeno obaveštenje.

Jedna ruka mu se blago spusti na rame. On se uplašeno trže i zastade.

–       Samo produži, druže, i gledaj pred sebe, ne okreći glavu. Bio sam na šalteru broj 3 kada si se raspitivao za oca. Živ je, ništa mu se strašno nije desilo. Dugo vremena nećete ništa čuti o njemu, ali neka vas to ne brine. Javiće se on jednog dana.

Čovek zasta.

–       Produži, ne okreći se – ču još jednom.

Nije se okrenuo. Razumeo je da se taj neko plašio da ga ne vidi.

Godinu dana od tog jutra javio se otac pismom, a dve godine kasnije stigao je kući sa Golog otoka.

–       Naivan si kada veruješ da će tvoja ili neka naredna generacija, nad čijim ćeš zdravljem ti bdeti, uspeti da se oslobodi straha koji imaš ti i današnja generacija, koja ili iz pričanja ili iz ličnog iskustva zna kako je nekada bilo. Oni koji dolaze biće vaspitani da drukčije misle. Neće znati šta je bilo nekada. Vaspitaće ih da je jedino pravilno ono što Partija kaže. Slušaće oni slepo i brinuti se svaki samo za sebe. I ti, posle onoga što se tebi dogodilo, i te kako vodiš računa šta kažeš i kako se ponašaš. Na pamet ti nije palo da stvoriš neku opozicionu partiju, da počneš da skupljaš istomišljenike. Ne bi ti se niko ni pridružio. Strah i briga da meni samo bude dobro.

Tačno je to da se često sećao svojih saslušanja u Udbi. Međutim, nisu ga ona plašila. On je još uvek verovao da čovek sa čistom savešću ne može da strada.

–       Za milog boga, pa neshvatljivo je da ti posle svega još uvek pričaš o čistoj savesti. Pa koliko njih leži sa tvojom čistom savešću ispod zemlje ili čami po zatvorima? Da ne misliš da su i tebe poštedeli Golog otoka i proterivanja u Sovjetski Savez zbog čiste savesti?

–       Nisu. Pretnje su pretnje, znam da su želeli da me uplaše. Vreme je bilo takvo.

–       Zaboravljaš da su te saslušavali, puštali kući, pa te opet skupljali sa ulice ili ti slali pozive.

–       Da majka i baka noćima nisu spavale.

–       Ni ti, heroju moj. Bojao si se da će po tebe doći svake večeri. Trajalo je to mesecima dok nisu prestali da te uznemiravaju. Zaboravljaš ti to! Suze su ti curile od nemoći, od povređenog ponosa. Ponekad su ti udelili i ćušku, ali ti si ipak prošao dobro.

–       Zbog čega? Misliš li da je to sve bilo zbog čiste savesti? Ne, sigurno da nije. Kada su ta saslušanja došla u pat poziciju i islednik nije iz tebe više ništa mogao da izvuče ni milom ni silom, pojavio se jednog dana na tvom fakultetu…

Video ga je kako ulazi na Fiziološki institut. Slučajno. Bio je na vežbama histologije. Postavio je ogledalo na mikroskop da bi pregledao preparat jetre. Kada su mu se oči zamorile, prethodne noći je opet bio na saslušanju, pogleda kroz prozor i vide „druga islednika” kako ulazi u zgradu.

–       Možda nekog drugog traži?

Služitelj uđe u salu i pozva kolegu koji je sedeo do njega, zagledan u histološke preparate. Kolega je bio partijski sekretar fakulteta.

–       Zove ga da se raspita o tebi?

–       Glupost, nas studenata na ovom fakultetu ima šest hiljada.

–       Kažem ti, skoro sam siguran. Naravno, kada drug partijski sekretar čuje da ti je otac zatvoren i još ibeovac, a da si ti pod istragom… Seti se gomile papira koji te optužuju.

–       Kako divan histološki preparat jetre! Kakvo perfektno arhitektonsko rešenje ušorenih jetrenih ćelija! Između njih žučni kanalići, ogromna laboratorija koja neutrališe sve toksine i sama produkuje niz materija potrebnih organizmu. Služi i kao magacin za skladištenje onog što momentalno organizmu nije potrebno. Kakav arhitekta!

–       Kolega se ne vraća. Ne pravi se lud sa arhitekturom jetre. Misliš ti takođe gde ćeš i šta ćeš kada ti se postavi pitanje na sastanku zašto nisi prijavio da ti je otac u zatvoru i da si ti često pozivan na saslušanje zbog Informbiroa.

–       Šta ja mogu da odgovorim osim da sam se bojao da mi se već ne znam po koji put onemogući da studiram medicinu?

Ču korake iza sebe, pomeranje laboratorijske stolice, šum nameštanja preparata pod mikroskop. Kašljucanje. Nije se okretao, čekao je. Možda je ipak islednik bio zbog nekog drugog? Iskosa pogleda u Ljubišu, koji je mirno mikroskopirao histološki preparat.

–       Kakva organizacija i ustrojstvo ovih belih krvnih zrnaca! Kakva policija i vojska koja brani organizam! Svako od njih zna šta mu je posao i kakav zadatak ima.

Nikola načulji uši. Gledao je preparat jetre uporno baratajući točkićem mikroskopa tako da se u vidnom polju više nije nalazilo ništa.

–       Pogledaj samo! Odnosi između njih su utvrđeni. Zna se koliko vrsta ima, i to u procentima…

–       Da, zna se – izlete Nikoli – u normalnom zdravom organizmu, ali ne i u bolesnom. Pripadaju različitim partijama, nemaju jednopartijski sistem.

–       Nemaju, u pravu si, ali kada bi ga imali, morali bi da raščiste sa ostalim vrstama.

–       Čovek ne bi mogao da se odbrani od bolesti samo sa jednim sistemom, samo sa jednom partijom u organizmu.

–       Otkuda znaš kada mi još to nismo učili? Možda i može? Sačekaj, ne govori na osnovu logike, u nauci nema logike… Dodaj mi tvoj preparat. Šta ono rekoh… nema logike u nauci, ali u životu je ima.

Na primer, nema logike da svom kolegi ne pričaš šta se sa tobom dešava. Onda se dogodi da ti to prezentiraju ljudi koji od komarca prave magarca. Pa te stave odmah pred dilemu šta ti lično vidiš: komarca ili magarca. Stave te pred vrlo strog ispit, ako pogrešiš, u vrlo nezgodnom si položaju. Ja sam, ipak, malopre izabrao magarca. Da, dragi moj, magarca. Da sam izabrao komarca, taj bi verovatno bio uhvaćen, pa bi odzujao svoje. Mislim da će magarca pustiti da i dalje pase travu na ovom fakultetu. Ja sam pokušao da garantujem, jer ponekad verujem magarcima.

Ljubiša se diže i ode do asistenta da promeni preparate.

–       Šta je Ljubiši danas? Ovo što on priča niko živi ne može da poveže: bela aktivna zrnca, komarci, magarci… Kao da je podileisao – upita koleginica koja je sedela do Ljubiše.

–       Nije njemu lako. Toliki sastanci po raznim političkim i organizacionim pitanjima, pa još i ova histologija, sa svim ovim ćelijama i organima. Da, nije nikakvo čudo ako pobrljaviš.

Nikolu više nikada nisu zvali na saslušanje. Ponekada bi pomislio: „Šta bi bilo da je Ljubiša izabrao komarca?“

 

Preturao se po krevetu, nije mogao da zaspi. Koliko argumenata su u stvari imali Miša i Joca. Nije im se lako suprotstaviti. Evo, iz njegovog ličnog iskustva bi se dalo zaključiti da su oni na pravom putu, a ne on. No ipak, bilo je nešto u njemu što ga je gonilo da izabere opštu lekarsku praksu van Beograda, a da ne traži rešenje van zemlje u kojoj se rodio i odrastao.

 

0 4 / 1 6

Lekarska komisija ga je proglasila sposobnim i pored Marijinog insistiranja da terapija nije završena. Bolovanje je zaključeno. Prebacili su ga iz Vojne akademije nazad u njegovu kovinsku jedinicu. Marija je bila nezadovoljna odlukom komisije. Tvrdila je da Nikolina ruka još nije sasvim dobro. Molila je Nikolu da joj se javi posle završene vojske da nastave sa vežbama.

Rukovao se on sa Marijom čvrsto, „njenom“ a ne svojom desnom rukom. Imao je želju da je izljubi, da joj se zahvali za sve ovo mučenje njega radi, da učini nešto veliko za nju. Međutim, to se sa njom nije moglo, osećao je to. Zato se posle čvrstog stiska ruke bez reči okrenuo i otišao i nikada je više nije video. Retko se dešavalo da prođe nedelja, a da je se ne seti sa dubokom ljubavlju i poštovanjem. U fizikalnu terapiju je verovao i uporno slao svoje pacijente, kontrolišući ih svakodnevno, ulivajući ima snagu kada bi primetio da su razočarani, nepoverljivi i ojađeni lošim postignutim rezultatima.

U Kovinu ga je dočekalo proleće u punom jeku. Krug kasarne je bio prepun lala i zumbula. Kapetan Ivić je otišao na specijalizaciju, a na njegovo mesto došao je mlad poručnik Zonjić, koji je samo povremeno dolazio u Kovin i sve vreme provodio sa jedinicom koja je gradila Ibarsku magistralu. Svakodnevni posao je proticao bez problema. Bolesnih vojnika nije bilo mnogo, za razliku od kućnih poseta i bolesnika oficirskih porodica, kojih je čak bilo i više. Iskustvo stečeno proteklih meseci u Nižoj vojnoj akademiji u Beogradu oslobodilo je mladog doktora mnogih strepnji i straha od zamršenih vojničkih žalbi, zagonetnih simptoma i bolesti koje to nisu bile. Želja da se vidi porodica, devojka ili pak makar nekoliko dana poštede od napornog i teškog vojničkog života – bili su razlog bežanja u bolest. Bilo je lako napisati u karton „simulant“, ali je ponekad bilo teško razlikovati foliranta od bolesnog čoveka.

Šnajder i šuca su se starali o svom doktoru, zvali su ga na doručak, peglali i čistili mu uniformu, pričali mu o kovinskim novostima. Komandni kadar se odnosio prema doktoru sa rezervom i prividnom ljubaznošću, jer ko će ga znati… Otkud da baš njega mesecima drže kao doktora u vojnoj akademiji?

Ljupka Uzelac, kod koje nije stigao da ode prvih dana, pojavila se jednog jutra u ambulanti. Ušla je bez reči, prelepa, sa onim njenim plavim, iskričavim očima, gledajući u Nikolu sa osmehom.

–       Htela sam samo da te vidim, jer sam čula da si se vratio. Nisam mogla više da izdržim. Bilo je tako teško bez tebe. Čak sam mislila da se više nikada nećemo sresti. No sada si opet tu. Znam da je to samo za kratko, pa ću te zauvek izgubiti.

Privuklo ga je nešto ka njoj da je uzme u zagrljaj i da oseti onaj miris limunovog cveta, ali u isto vreme nešto ga spreči, zadrža.

–       Zaboga Ljupka, ovo je ambulanta vojne pošte, ovo nije mesto za sastanke niti mesto za viđanje. Ja sam ovde lekar.

–       Nikola, duboko si me povredio. Dovoljno si pametan i inteligentan da mi se javiš. Bila sam očajna kada sam čula šta se sa tobom desilo. Svašta se pričalo: da si teško povređen, da si invalid… Ah, što ti ja sve ovo pričam?

Neka tuga pomešana sa nevericom ukaza se u prelepim plavim očima. Usne joj zadrhtaše, kao da je htela nešto da kaže. Lice joj obli crvenilo. Zatim se okrete i bez reči napusti ordinaciju.

Drhtavom rukom zapali cigaretu, zatvori oči i oseti Ljupkine tople dlanove kako ga miluju. Naglo ustade, ugasi tek pripaljenu cigaretu i pozva narednog pacijenta.

–       Dobro jutro, čika doktore! – u ordinaciju utrča preplanuo od sunca Zoran Tomović u pratnji svoje majke.

–       Zdravo, Zorane. Baš mi je milo da te vidim. Gde si uspeo ovako lepo da pocrniš?

–       Baba i deda su me vodili na more, a juče su me vodili u Beograd na utakmicu između Crvene zvezde i Partizana. Uh, što mi je bilo lepo! Ako još ne znate, da vam kažem, bilo mi je vas mnogo žao što navijate za Crvenu zvezdu jer su utakmicu izgubili. Uh, što ih je moj Partizan našio!

–       Zorane, nema čika doktor vremena da sa tobom diskutuje o utakmicama. Čuli smo da ste opet došli, pa sam dovela Zorana na kontrolu.

–       Meni nije više ništa, sada sam zdrav. Sve sam vas poslušao.

Dok ga je pregledao, usput se raspitivao kako spava, da li na vreme ide u krevet, da li sluša mamu, da li dobro jede. Niko od njih nije spomenuo mokrenje u krevet.

–       Pa, Zorane, ja mislim da si stvarno sada zdrav i da više nećeš morati da odlaziš kod doktora, naravno, ako slušaš mamu i tatu.

Zoran je istrčao iz ambulante, dok se mama zahvaljivala Nikoli.

–       Gde si ti? Opet moram od drugih da doznam da si stigao! Svrati večeras da se dogovorimo. Juče sam na sastanku izdejstvovao mesto za biohemičara. Nije bilo ni prosto ni lako. Sada je na tebi red. Završi već tu vojsku, pa se ženi i dolazi. Ima previše posla.

–       Hvala, Vladane, nije još mnogo ostalo. Još samo mesec dana.

–       Pa biće i malo više. Moraćemo se dogovoriti da odmah počneš raditi dok budeš na stažu. Zvanično nemaš prava na to, ali sam se ja dogovorio sa drugovima iz Narodnog odbora, pa tu problema neće biti. Naravno, platićemo ti staž i nekoliko prekovremenih sati. Neće to biti za bacanje.

–       Doći ću ja, Vladane, večeras kod tebe na razgovor.

–       Ako budeš stigao od kućnih poseta!! Mangup si ti, uhvatio sam ti neke tragove, hm, hm, hm. Možda je i bolje da se što pre oženiš, već sam počeo da se brinem da ćeš mi postati velika konkurencija.

–       Po svemu sudeći, svi problemi su rešeni. Dobiću stan, Vesna zaposlenje. Staž mi je plaćen i osiguran. Beograd je u blizini, moći će redovno da obilazi roditelje. Sve se skoro samo od sebe uredilo, bez pô muke. Mama će takođe biti zadovoljna.

Prelete mu osmeh preko lica kad pomisli na brigu majke, koja se stalno bojala da je neozbiljan i da se dovoljno ne stara o sebi. Sada će se bar umiriti.

–       Da, ali ona očekuje od tebe da ostaneš u Beogradu, da specijaliziraš, da budeš „veliki doktor“, a ti izabrao selendru – Kovin.

–       Selendra Kovin ima dosta bolesnog sveta. Dom zdravlja treba da se organizuje kako treba. Biće posla preko glave.

–       Da li će biti para za takvu organizaciju? Da li si se raspitao?

–       Kako da neće? Privatna praksa se ukida, para i razumevanja od nadležnih će biti na pretek. Pruža mi se, u stvari, izvanredna prilika da učestvujem u kreiranju jedne nove zdravstvene službe, čiji će zadatak biti da se stara o narodnom zdravlju na još do sad neviđen način.

–       Pitaš li se zašto bi organizacija zdravstvene službe funkcionisala bolje od ostalih službi u ovom našem današnjem društvu?

–       Sumnjalo jedno večito!! Zbog toga što ovu službu već sada vode intelektualci!

–       Koji crni intelektualci, kada na svim naučnim funkcijama sede nestručnjaci! Mislim na Ministarstvo za zdravlje i njegova odeljenja. Ministar – bivši učitelj, načelnici – bivši partizani… Doktori borci zauzeli visoke pozicije, postali profesori, direktori instituta, klinika i domova zdravlja ili otišli u politiku.

–       Pričaš mi priču. To je stara generacija, sada dolazimo mi koji imamo šta da kažemo, a za to se mora boriti.

–       Misliš na tvoju generaciju, koja te nije htela primiti na fakultet, jer nisi bio član Partije? Misliš na generaciju koja je poslala cvet omladine na Goli otok ili na komitetlije koji već sad više znaju o politici nego o lečenju? Misliš na tu tvoju generaciju, koja je primala debele stipendije da ode u unutrašnjost, a sada ostaje u Beogradu ili bira velike gradove?

–       Ima i takvih, ima ih svaka generacija, ali ubeđen sam da oni daleko doterati neće.

–       Oni ili ti i tebi slični.

Uđe novi pacijent i diskusija Nikole protiv Nikole prestade.

Dragan ga je uveče dočekao sijajući od ljubaznosti. Novi upravnik Doma zdravlja Kovin počinjao je sa novom organizacijom. Sve Nikoline želje su bile ispunjene i stajale su crno na belo na papiru. Nikola jedino nije znao da su kolege iz njegove generacije imale drugačije želje koje su stavljale na papir. Na prvom mestu bile su prinadležnosti, najmanje deset puta veće nego što su Nikoli ponuđene. Ostvarivali su ih kroz honorarni rad, noćna dežurstva i razne intervencije. Smatrao je ispod časti da se o svojim prinadležnostima raspituje. U ugovoru je pod tačkom 9 pisalo: Prinadležnosti po Pravilniku Doma zdravlja Kovin…

Njegovim dolaskom Dom zdravlja dobio je i biohemičara. Retko se koji dom zdravlja mogao pohvaliti takvim članom kolektiva. Biohemičari su bili na ceni, bilo ih je još uvek malo. Dobiti oba stručnjaka kao supružnike bilo je retkost. Oboje će koristili jedan stan, a njih čak ni u provinciji nije bilo.

Neki domovi zdravlja su bili pred finansijskim krahom. Takav je bio i Dom zdravlja Kovin. Da se bar malo raspitao, bilo bi mu jasno zašto je tako lako primljen, i to bez konkursa, koji je inače po zakonu bio obavezan.

Konkurs je nekoliko puta bio raspisivan i na njega se niko nije javio. Bilo je u to doba mnogo upražnjenih mesta za mlade lekare u unutrašnjosti, sa izuzetno velikim prinadležnostima, bolje organizovanim zdravstvenim ustanovama i većim mogućnostima. Za njega je bilo dovoljno što je video da se čitava zdravstvena služba u Kovinu mora reorganizovati i modernizovati, što postoji mogućnost da dobije stan i da radi sa kolegom koga poznaje i u koga je ponovo stekao poverenje. Verovao je Vladanu, pa čak i mu nije palo na pamet da pita kolike će mu biti prinadležnosti.

Dom zdravlja opštine Kovin je bio pred stečajem. Plate su bile neredovno isplaćivane. To su svi znali osim njega.

Izlazeći iz Doma zdravlja posle završenih razgovora sa bivšim i sadašnjim upravnikom, reši da svrati kod Ljupke i da joj objasni svoj jučerašnji arogantni stav. Zakucavši tiho na njen osvetljeni prozor, uputi se ulazu. Vrata su već bila otvorena. U mračnom hodniku osetio je samo njenu ruku koja traži njegovu. Našavši je, povede ga ka sobi, koja je takođe bila u polumraku. Osvetljavala ju je samo vatra iz peći. Miris limunovog cveta ga zapahnu i on oseti njene čvrste drhćuće usne na svojima. Pripila se sva uz njega. Toplota njenog nemirnog tela prodirala je čak i kroz debeli vojnički šinjel. Njene ruke počeše da ga raskopčavaju vešto i skoro neprimetno, jer su ga njene usne ljubile jedva ga dodirujući, pa bi se zatim našle između njegovih da bi se opet upile u njegovu gornju pa potom u donju usnu. Ruke su joj bile sve nestrpljivije dok su se borile sa tvrdim vojničkim kaišem na pantalonama. Nemajući vremena da sačeka, povuče mu pantalone do kolena, pa se pripi uz njega, gurajući ga ka podu svojim gorućim telom. Brdo vojničkog veša i delovi uniforme izmešanih sa ženskim vešom, cokule bačene daleko jedna od druge, šafranske turske papučice negde između njih. Na zidu neke čudne senke koje je pravio plamen iz razbuktale peći, lelujave, skoro potpuno mirne, da bi malo zatim ličile na senke mladog drveća pod jakim naletima oluje. Činilo se da će ih vetar slomiti, pa će njihove senke nestati sa zida. Iznova su se uspravljale, lelujale. Senke na zidu imale su čas obrise ženskog, a čas muškog tela. Plamen se u peći lagano gasio.

Pokušao je nekoliko puta da joj nešto kaže, međutim, njene usne i mirisni dlanovi mu to nisu dozvoljavali. Ponoć je davno prošla kada su delovi uniforme počeli da se traže po podu i žurno navlače. Niko nije znao da je ovde. Pretrnuo je kada je pomislio da je neko hitno mogao da traži doktora.

 

0 4 / 1 7

–       Izvolite koleginice, uđite samo – iza pisaćeg stola teško se podiže iz velike fotelje prosedi pedesetogodišnjak, koji im pođe u susret.

–       Da vam predstavim svog verenika, druže upravniče – reče Vesna sa ponosnim osmehom.

Upravnik Prvog doma zdravlja, u to vreme najmodernijeg i najvećeg u Beogradu, odmeri Nikolu od glave do pete. Od Vesne je čuo da je Upravnik svoju desnu nogu izgubio u partizanima. Bio je borac 1941. godine.

–       Pa, kolega, kako se osećate bez uniforme? Ja sam je nosio mnogo duže od vas. Dok je nosite, jedva čekate da je skinete, a kada je skinete, onda vam nedostaje.

–       Meni nije bilo teško da je nosim, ali moram da vam priznam da mi nije teško ni bez nje.

–       Diplomata, nema šta! Nego za šta smo, kafa ili nešto drugo?

–       Kafu, svakako, i to onu vašu – reče smejući se Vesna. – Drug upravnik kada ima vremena, kuva sam kafu i u celom domu niko ne ume da skuva takvu. Izgleda da nešto vrača i nikome ne odaje tajnu.

–       Kod upravnika mora da bude sve najbolje, tako je nekada moja generacija mislila. Kada čovek zađe malo u godine i preturi mnogo toga preko glave, stekne iskustvo, postane mu jasno da baš ne može sve da bude najbolje. Tako meni osta samo da najbolje kuvam kafu – reče smejući se i pristavljajući vodu u džezvi za kafu.

–       Pa, kolega, čujem da se rešavate da odete u Kovin i tamo započnete sa službom. Vesna mi je rekla da se udaje za vas i da je i ona dobila mesto u Domu zdravlja u laboratoriji koja još u stvari ne postoji. Mi ovde u domu cenimo našu, oprostite sada i vašu Vesnu. Izvanredan je radnik, dobar čovek i kolega. Nije nam svejedno da li će otići ili ostati.

Čekajući da provri voda, odbrojavao je kašike kafe i šećera i stavljao ih u drugu džezvu. Zatim pogleda u Nikolu pa u Vesnu, pa mu setan osmeh za trenutak ublaži oštre crte lica i ispravi bore na čelu.

–       Mladost je lepa, kažemo mi kojima je ona prošla, dok vi mladi to čak i ne zapamtite. Hoću da kažem, mladi i nemaju vremena to da zapaze, ne znaju da mladost brzo prođe.

Opet onaj setan osmeh, obogaćen nekom posebnom toplinom koja izbijaše iz njegovih krupnih crnih očiju. Voda za kafu poče da vri pa se njegova pažnja usredsredi na prelivanje ključale vode u džezvu koju je zatim ponovo stavio da provri na rešo, povremeno je skidajući i dolivajući iz jedne šoljice hladnu vodu. Zatim je skinu i ostavi da postoji.

–       Da, prođe mladost dok trepnete, a onda joj se stalno vraćate, bilo u mislima bilo u priči na ono što beše nekad. Da li ste obratili pažnju kako se često u razgovoru čuje: „Eh, kada sam bio mlad…“, ili oni oprezniji koji ne žele ni sami sebi da priznaju da su ostarili: „Eh, nekada je to bilo…“, i sve više i više počinjete da govorite u prošlom vremenu, a sve manje u sadašnjem? Pričinjava vam zadovoljstvo ako imate čega lepog da se setite, čini vas tužnim ako ste tu mladost proćerdali…

Skidajući kašičicom kajmak sa površine, svakome ga je pomalo stavio u šolju, a zatim poče da sipa kafu preko toga.

–       Pa, eto, baš zbog te mladosti vaše, iskreno rečeno zbog Vesne, koju cenim i volim kao svoje dete, hteo sam da porazgovaram sa vama. Mogu li da vam postavim jedno pitanje, kolega?

–       Samo izvolite, druže upravniče.

–       Vi ste beogradsko dete. Rođeni ste ovde. Ovo je vaš grad, ovde vam žive roditelji, prijatelji. Vi ste ovde studirali, znaju vas na klinikama, imate poznanstva među profesorima i među kolegama. Zašto želite da idete u unutrašnjost?

–       Mogu li da zapalim, druže upravniče?

–       Nego šta! Ovo nije nikakav zvanični razgovor, a i kafa ne bi prijala bez cigarete.

Uvukavši željno dim od cigarete, Nikola se u sebi upita:

–       Šta se sada to tiče upravnika? Sve je u stvari jednostavno. Ja hoću u unutrašnjost i Vesna hoće. To je naša želja. Znam da će upravnik teško moći da pronađe i zaposli drugog biohemičara koji bi zamenio Vesnu.

–       Posmatrajući rad lekara u domovima zdravlja u Beogradu zaključio sam da je lekar više saobraćajac nego lekar. Svako hoće kod specijaliste, svako hoće na kliniku. Lekar opšte prakse u Beogradu služi da napiše uput za specijalistu, da prepiše recept koji je specijalista odredio, da eventualno kontroliše stanje pacijenta jednom ili dva puta nedeljno da bi ga opet poslao specijalisti sa uputom za savet i mišljenje i eventualnu dalju terapiju. Oduvek sam želeo da budem lekar u unutrašnjosti gde ću svoje pacijente ja lečiti. Daleko od toga da mislim da to mogu sam. Sigurno ću komunicirati sa specijalistima, sigurno ću slati pacijente na pregled kod njih. Drugi razlog, Vesna i ja nemamo stan u Beogradu, morali bismo živeti kod roditelja, a naša želja je da svoj život započnemo sami. U unutrašnjosti lekar dobija stan. Eto, to bi u najkraćim crtama bilo sve.

–       Zanimljivo – promrmlja upravnik srčući kafu. – Mogu li da računam na vašu iskrenost? Kolika će vam biti plata u Kovinu?

–       Oko osamnaest hiljada.

–       Zaboga, čoveče, pa to je samo nešto malo više nego što bi vam bila ovde u našem domu zdravlja! A šta bi Vesna zarađivala?

–       Nešto više, oko 25000 jer ima državni ispit i nekoliko godina službe.

–       Tako dakle. Vidite, ja sam mislio da želite u unutrašnjost da biste zaradili novac. Lekar se danas u unutrašnjosti plaća između 150000 i 200000 hiljada. Zato se i odlazi u unutrašnjost. Dobar lekar se može svuda biti, ne slažem se sa vašom pričom o lekaru saobraćajcu. Slažem se sa vama da su mnoge naše kolege takve, zato što sami to žele. Od kako je počelo ukidanje privatne prakse, jure doktori za honorarima i zato se tako ponašaju. Uvek je bilo dobrih i loših ljudi, uvek će biti dobrih i loših lekara. U ovom gradu koji se širi i raste ima i te kako posla za lekare. Vaš drugi razlog mogu potpuno da odobrim. I treba brak početi u svojoj kući, a ne u kući roditelja. No vremena su takva, Beograd je bio porušen, besparica je u građevinarstvu. Ustanove treba da obezbede svojim službenicima stanove iz stambenih fondova koji se kreiraju od bruto prihoda ustanove. A to kod nas znači 1-2 stana godišnje, dok na listi ima preko 80 službenika koji čekaju stan. To ponekad izgleda kao nerešiv problem.

Evo šta sam ja hteo da vam predložim. Vesna je već nekoliko godina naš službenik, ja mogu nju da ubacim na stambenu listu. Vama mogu da ponudim mesto lekara u Domu zdravlja i da vam platim staž na klinici. Posle dve godine opšte prakse, što je minimalni uslov za dobijanje specijalizacije, ne obećavam ali može se dogoditi i ranije, možete da birate specijalizaciju koju hoćete i dom će vam je platiti. Kao što rekoh, za stan mnogo ne mogu, ali, ako ste i vi član ovog kolektiva, a Vesna je na spisku, vašim venčanjem dobija Vesna veći broj bodova. Pošto i vi nemate stana, pa se i vaš stambeni problem rešava, dobijate veliki broj bodova i samim tim se brže penjete na listi. Može takođe da se dogodi da neko sa liste ode u drugu ustanovu, ili da od opštine Stari grad dobijemo neki kontigent stanova kako bi se što pre rešio stambeni problem ustanove. Onda biste imali šanse, no tu nema nikakvih garancija. Znam da nije rešenje, ali možda će vam uspeti da negde nađete jednu ili dve sobe pod kiriju. Može se to naći u ovom našem gradu. Tako biste mogli da premostite taj period čekanja stana.

–       Zar on ne shvata da ja ne vidim nikakvu lepotu u radu pri Domu zdravlja u Beogradu? On ne shvata da ja nemam nikakvih želja da budem specijalista. Potpuno je van pameti da se potucamo po nekim iznajmljenim sobama za skupe pare, možda čak i do naše penzije. Ko nam garantuje da ćemo ga dobiti ranije. Nijedno od nas nije član Partije, a to su uvek bili bodovi koji su najviše vredeli.

–       Vidim da vas moja ponuda nije oduševila, jer vi imate idealizovanu sliku o unutrašnjosti. Oboje ste iz Beograda, koji svako od nas voli i koji mu nedostaje tek onda kada u njemu nije. Pozorište, koncerti, prijatelji, roditelji kojima ćete pod starost sve više biti potrebni.

–       Druže upravniče, ja sam sa Vesnom rešio da odem u unutrašnjost, u Kovin, mislim da trošimo vaše dragoceno vreme…

–       Nisam još završio – malo ljutito reče upravnik. – Život u maloj varoši obeležavaju intrige, moć predstavnika narodne vlasti, uticaj drugova iz komiteta na najmanju sitnicu u životu grada. Vaš entuzijazam može da bude nepopularan i nepoželjan. Verujte da sam na svojim leđima to iskusio i imao velike teškoće i sukobe sa takvom sredinom, bez obzira što sam bio stari komunista i borac od 41. godine. Mogu da vas potpuno onemoguće u vašim nastojanjima, da vas nateraju da odete iz te sredine. Gde da odete, u neki drugi deo unutrašnjosti ili nazad za Beograd? Tada u Beogradu neće biti više mesta za vas, čak ni za Vesnu. A i ako bi ga bilo, morali biste opet da stanujete kod roditelja, jer biste izgubili prednost na listi čekanja stana koju biste možda imali da niste otišli u unutrašnjost.

–       Matematički je to tačno izračunato, međutim, ja sam uvek bio loš matematičar – pokuša Nikola da se našali.

–       Vidim da ste loš matematičar, jer da ste dobar ne biste otišli za Kovin, gde vas malo plaćaju i gde su vrlo loši odnosi među lekarima. Raspitao sam se. Otišli biste da zaradite pare negde u Bosnu, južnu Srbiju, pa da se posle vratite, da kupite stan i da specijalizirate. Ako biste vodili više računa o vašoj budućoj supruzi, shvatili biste da ona u tom Kovinu nema nikakve šanse. Ko će da investira novac u stvaranje jedne savremene laboratorije u kovinskom domu zdravlja?

–       Meni je novac obećan.

–       Moram da se nasmejem! Znate li koliko para treba investirati u jednu laboratoriju u kojoj može da radi biohemičar? Ono što vi maksimum možete u Kovinu je da Vesna radi posao laboranta. Pa oni je plaćaju da biste vi došli, kako ne shvatate? Nikome tamo nije potrebna laboratorija!

–       Potrebni smo im mi oboje, druže upravniče, baš zbog toga što su tako loši međuljudski odnosi. Baš zato što nemaju ničega i što su do sada radili medicinu pomoću štapa i kanapa. Mislim da tamo treba zapeti i menjati navike, izgraditi nov dom zdravlja, napraviti novu organizaciju. To je grad koji ima budućnost, koji će biti mostom povezan sa Smederevom i novim putem sa Pančevom i Beogradom. Treba da se počne sa izgradnjom šećerane, postepeno će se razvijati i industrija.

–       Koliko mislite da ostanete u Kovinu?

–       Ne znam. Zavisi koliko će se moći uraditi. Ja čak o tome nisam ni razmišljao.

–       Dragi kolega, hajde da malo razmislite, pa neka mi Vesna javi šta ste rešili.

–       Druže upravniče, ja sam već čvrsto rešio i potpisao ugovor o stažu.

–       Pa ja još uvek mogu da sredim sa kovinskim domom zdravlja. Stepančev je moj kolega, zato i znam dosta o njegovim problemima i problemima koji vas tamo čekaju.

–       Nemojte misliti da sam jogunasti junoša, ali dozvolite mi da vam kažem da sam iznenađen vašim stavom. Vidim na vašem kaputu značku borca od 1941. godine. Znam da ste izgubili nogu u partizanima. Znam da ste član Partije, odbornik opštine grada Beograda i još da ne nabrajam.. Zar vi koji treba da me stimulišete da odem u unutrašnjost, vi me odgovarate od toga? Zar danas kada se u ovoj zemlji ukida privatna praksa, pa su intencije i ministarstva i partije da pošalje što više lekara u unutrašnjost, jer niko neće da ode iz velikih gradova, naročito iz Beograda…

–       Stanite kolega! Zalećete se! Ni blizu u tom životu nije tako kao što sam ja mislio u vašim godinama i kao što vi maštate sada. Želeo sam da sačuvam Vesnu, a pred nje i vas, od teškoća kojih niste svesni. Baš zato što sam bio prvoborac od 41, baš zato što sam sve ono što ste malopre nabrojali, skrećem vam pažnju, gledajte realno oko sebe, ne zanosite se utopijama.

Nikola se podiže sa jednim hladnim: „Hvala na ponudi i doviđenja“, sačeka da se Vesna pozdravi sa upravnikom i oboje napustiše njegovu kancelariju.

–       Nisi u pravu, čovek nam misli samo dobro. Zar ti ne pada na pamet da je rekao mnogo više nego što bi jedan upravnik doma zdravlja njegovog formata mogao da kaže?

–       Pada mi na pamet, kako da ne! Međutim, ti si mi naivna. Ti si mu potrebna. Zna da neće lako naći zamenu za tebe.

–       Dobro, hajde da više ne diskutujemo o tome. Mi smo rešili, danas smo to još jednom potvrdili. Ja dajem otkaz danas u personalnoj službi.

Iskoristio je prazno stepenište da je brzo poljubi.

–       Vidimo se posle podne kod mene, doktore! Nemojte zaboraviti idemo u crkvu na ispit, da vidimo da li će vas nevernika i grešnika pristati da venčaju – nasmeja mu se onim svojim lepim osmehom koji je ljude činio srećnim i nestade iza vrata laboratorije.

 

0 4 / 1 8

–       Nikola, Nikola, dogurao si cara do duvara. Ispit u crkvi, za nedelju dana venčanje. Venčanje u crkvi. Ko bi rekao da će to tebi da se desi? Ti… i… venčanje u crkvi!! Ha, ha, ha.

–       Svakome se to desi, pa i meni mora. Kada se roditelji ujedine, pa počnu da ucenjuju!!

–       Šta ti se za poslednjih godinu dana sve dogodilo: diplomirao, služio vojsku, lečio ljude, lomio ruku i eto sada i venčanje.

–       Tačno, dosta toga Čak sam i potpisao ugovor, našao posao, dobio lep stan u novogradnji i započeo staž.

–       Usput imao neke avanture. Kada bi se samo za to doznalo??!

–       Bilo pa prošlo, zakeralo i izdajice. Možda je i dobro što je tako bilo.

–       Videćemo te, momče, u budućnosti. Čini mi se da ti stalno govoriš u prošlom vremenu – bilo, pa prošlo, biti više neće.

–       Naravno da više neće biti. Oženjen čovek je oženjen čovek.

–       Oženjen čovek je čovek onaj isti kao i pre ženidbe.

–       Tako, tako, mladi doktori šetaju ulicom po ovom lepom majskom danu dok drugi rade i muče se.

Zagrljaj dva demobilisana doktora, prijatelja sa večernjih piknika iza barake u SOŠ-u.

–       Joco, konačno da uspem da te ulovim, tražio sam te nekoliko puta telefonom.

–       Zauzet, druže, zauzet, pravim karijeru. Mogu da ti se pohvali, danas idem za tvoj Kovin. Potpisao sam ugovor sa Psihijatrijskom bolnicom u Kovinu. Dobio sam specijalizaciju neuropsihijatrije.

–       Znači bićemo zajedno. Joco, pa to je fantastično! – oduševljeno uzviknu Nikola.

–       Da, ukoliko jedan specijalizant neuropsihijatrije uopšte reši da održava kontakt sa nekim seoskim doktorima koji rade u domovima zdravlja.

–       Znači, već si obavešten.

–       Kako da nisam. Obavestio me upravnik Lazić uz uzdisanje i prevrtanje očima. „Zamislite onakav čovek rešio da radi u onakvom svinjcu! Rešio da radi sa onim neurasteničnim Torbicom“. Čime si ga osvojio, reci mi? Taj matori Lazić namazan je svim mastima, ali važi za odličnog psihijatra.

–       Ničim, osim što sam otišao da mu se predstavim kao najstarijem lekaru u Kovinu.

–       Vidi ti njega, kakva austrougarska škola! Kakav gest! Pa ti si izvanredan! Gde bi ti bio kraj u nekoj drugoj zemlji, zapadnoj.

–       Opet zapadnoj zemlji, dragi moj Džingis-kane. Zar ne misliš da bi i ovde moglo mnogo šta da se popravi? Neko samo mora da počne. Ko drugi nego mi? Šta će biti od ove zemlje i ovog naroda ako samo budemo kritikovali i držali se po strani ili bežali u inostranstvo?

–       Ti si nepopravljiv. Imaš li ti nameru da živiš četiri stotine godina? Ovih prvih sto možeš tada da proćerdaš po zatvorima, registrujući svoje sopstvene neuspehe. Ja nemam toliko života, a i da ih imam, rekao sam ti već jednom, želim da ih proživim sa najmanje muke i sa najvećim mogućim uživanjem.

–       Da li čovek može da uživa ako mu baš sve ide bez muke? Zna li on šta je uživanje?

–       Tema nije za ulicu. Pristajem na ozbiljnu diskusiju. Hajde dođi sa Vesnom do nas na večeru.

–       Javiću se sigurno, međutim to neće biti tako skoro. Danas me Vesna vodi u crkvu da me „ispitaju“ da li sam za brak dorastao.

–       Bravo! Znači drug se ženi. Čestitam od srca. Al’ će se Anica obradovati. Mladoženja, kada je svadba?

–       Rešili smo da se venčamo u najužem porodičnom krugu. Meni su sve svadbe oduvek bile smešne. Pokušaćemo, ako dobijemo saglasnost kovinskog Doma zdravlja, da uzmem godišnji odmor i da sa Vesnom odmah po venčanju nestanem. Verovatno da ćemo na bračno putovanje negde na more.

–       S jedne strane si potpuno u pravu. S druge strane žao mi je, baš bih voleo da se na tvojoj svadbi napijem i naigram. Čekaj! Stani! Jesam li ja to dobro čuo, ti pominješ crkvu? Otkuda sada crkva? Ti mi nikada nisi odavao nekog bogobojažljivog čoveka.

–       Roditelji i njeni i moji! Zar si zaboravio da je moj otac Rus, Joco?

–       Nikola, moj Nikola! Da li si ti sam sebi jasan? Ti hoćeš da ostaneš u ovoj zemlji, hoćeš da se boriš za njen bolji život, a venčavaš se u crkvi. Gde živiš? Zar ne čuješ neprekidno: „on ide u crkvu, on je krstio dete, on se venčao u crkvi“, pa takvi u ovom društvu nemaju šanse. Takvi ne prave karijeru. Zar ti nije dosta što ti je otac Rus-emigrant, što je bio na Golom otoku…

–       Ne muči se daljim nabrajanjem. Možda je i to pokušaj nekog menjanja i sebe i svoje okoline. Želim da učinim svojim roditeljima, pa i Vesni. Znaš i sam da je patrijarhalno vaspitana. Joco, ja ne mislim dalje da pravim karijeru, ja sam je već napravio – ja sam lekar. Znam da mogu da radim danonoćno. Verujem da ću moći da budem dobar lekar. To je moja prednost nad onima koji hoće da prave karijeru bez velikog rada. Njima je i te kako važno da ne krste decu, da ne slave Božić i Uskrs i da se ne venčavaju u crkvi…

–       Ti si, dragi moj, iz nekog drugog veka, jer ove tvoje priče ne važe. Okreni se malo oko sebe.

–       Ti žuriš, ja žurim, ali dozvoli mi da završimo ovu diskusiju. Mojim pacijentima nije važno gde sam se venčao. Slažeš li se?

–       Ma ko njih nešto pita, Nikola? Kome je važno njihovo mišljenje?

–       Meni, Džingis-kanu – potapšavši ga po leđima Nikola i ode smejući se.

 

 

[1]KOS – kontraobaveštajna služba u vojsci.

[2] SKPB – Savez komunista partije boljševika.

[3] Smrt fašizmu, sloboda narodu! – Pozdrav kojim su se borci u partizanskim odredima i članovi Komunističke partije Jugoslavije pozdravljali međusobno.

[4]Naziv za zemlje koje su se nalazile pod direktnim uticajem Sovjetskog Saveza, drugi naziv za istočni blok.

[5] Pripadnici Internacionalnog komunističkog pokreta

[6] Jamčuik – kočijaš

[7]Ovde nema Nemaca, ovo su jugoslovenski građani.

[8] Petokraka zvezda simbol pobede komunizma na svim kontinetima.

[9] Rusi se uvek ljube tri puta u obraz. Stari crkveni običaj – u ime Oca i Sina i Svetog Duha

[10] Vreme posle koga se civili nisu smeli zadržavati na ulici

[11]Zzatvorska kola sa rešetkama

[12] desna ruka M. Tita, član CK KPJ

[13] Tuberkulozni dispanzer

b[14] Paor – Banatskim žargonom seljak

[15] Ramena kost(?)

[16] Izliv krvi

[17] Prelom sastaviti.

[18] Oznaka lekara na reverima uniforme

[19] Dezolov zavoj – komplikovana poveska koja fiksira ruku uz grudni koš, kod preloma nadlaktice – gipsani zavoj.

[20] Jako okoštao spoj na kosti između dva preloma.

18 Zakržljali.

19 Teske gumene lopte koje su služile za fizikalnu terapiju.

[21] Dinamometar – aparat za merenje snage mišića.