K N J I G A   P E T A

Kada se pođe od Terazija, današnjeg najužeg centra Beograda, prema Kalemegdanu, čovek ima utisak da ide po vrhu nekog dugog krova čije se strane spuštaju prema rekama, jedna prema Dunavu, a druga prema Savi. Taj krov Beograda je Stari grad. Deo prema Dunavu nosi turski naziv Dorćol[1] a leva savska obala Sava mala[2]. Na samom početku „krova“ nalazi se Kalemegdan[3], jezgro starog grada. Njega su još Kelti izgradili i naseljavali, tada pod imenom Singidunum[4], još u trećem veku pre Hrista. Rimljani ga osvajaju i ostaju u njemu tri veka. U Podeli Rimske imperije Singidunum pripada Istočnom carstvu, to jest Vizantiji. Prva slovenska plemena koja stižu pod zidine grada, zadivljeni njegovom belinom i lepotom, daju mu naziv Beograd i to ime gradu ostaje sve do današnjeg dana. Ovo staro jezgro grada koje su slovensko pleme Srbi naselili bilo je meta mnogih osvajača: Huna, Vizantije, Istočnih Gota, pa opet Vizantije, Avara, Bugara, Turaka, Ugara, Austrijanaca i Nemaca.

Želeći da zadrže taj beli grad pod svojom vlašću, trudili su se, svako na svoj način, da ga utvrde i učine neosvojivim. Novi osvajači bi ga rušili i palili da bi ga zauzeli, ali ipak, posle dužeg ili kraćeg vremenskog perioda, Srbi bi ga ponovo osvajali. Gradsko jezgro bilo je kolevka viđenih građana Beograda. Beograđanin je u svojoj drugoj ili trećoj generaciji uvek imao pretka ili u opancima ili doseljenika. U Beogradu su pored Srba, Turaka, Nemaca, Jevreja živele i manje grupacije Grka, Čeha, Bugara i Jermena.

Beograđani nisu imali svoju aristokratiju, nisu stigli da je odgoje. Imali su velike ratnike i viđene građane. Ratnici su ginuli često mladi, bez potomaka, ili bi potomci ginuli da osvete očeve i dedove. Školovane viđene građane, spretne zanatlije i bogate trgovce, osvajači bi hapsili ili odvodili kao taoce, nabijali ih na kolac, vešali, kasnije streljali. Mnogi bi umirali od mučenja i bolesti u zatvorima, logorima ili ginuli pod ruševinama ovog grada. Uprkos svemu, Beograd je imao neku magičnu snagu, privlačio je ljude da se nastane u njemu.

Došljaci iz dalekog sveta bi ostajali u njemu, primali pravoslavnu veru i na svoja stara prezimena dodavali „ić“. Mnogi od njih su Beograd obogatili svojim doprinosima u građevinarstvu, prosveti, zdravstvu, lepim umetnostima i zanatstvu. Ako bi došljak bio vredan i sposoban, brzo bi postajao viđeni građanin i grad bi ga, kao neki širokogrudi otac, usvajao i voleo kao svoje rođeno dete. U Beogradu nije bilo dođoša, grad otac bi mu brzo poklanjao svoje ime i tako bi građanin postao Beograđanin. Beograđanin bi ostao Beograđanin i kada bi silom prilika bio duže van Beograda. Ime koje mu je grad dao ostajalo je doživotno. Mesto rođenja je postajalo nekako nevažno, i uvek bi se sa ponosom okolini davalo na znanje da je Beograđanin.

Nekad, pre Prvog svetskog rata, grad je bio malen, pa su se svi znali. Znalo se sve o svakome, živelo se kao u nekoj velikoj porodici. Vredan i radan čovek bi se pročuo, postao ugledan. Građani bi ga odmah svojatali, postao bi „naš Jovan, Miloš ili Đorđe“. Ako nekog ne bi poslužila sreća, ne bi ga se odricali. Epitet „naš“ bio bi izgovaran sa tugom, nekim žaljenjem u glasu: „onaj naš nesrećnik Jovan ili Pavle…“

Između dva svetska rata varoš se brzo razvijala. Čaršija[5] je promenila ruho, ali su navike ostale skoro iste. U Drugom svetskom ratu Beograd su oslobodile od nemačkog ropstva Crvena armija i Titovi partizani. Čaršija se bitno izmenila. Mnogi viđeni građani su zauvek napustili svoj voljeni grad, bilo da nisu više bili među živima, bilo da su ih ratne oluje raznele po svetu pa se posle rata nisu vratili jer nisu imali poverenja u „narodnu vlast“.

Mnogima od onih što su ostali narodna vlast je odmah po dolasku oduzela ŽIVOTE zbog imovine, bez nekog razloga, ili kao „narodnim neprijateljima“, saradnicima okupatora. Porodicama pogubljenih konfiskovaše kuće, imanja, fabrike, radionice, trgovine, pa čak i stanove i obradivu zemlju. Neki izgubiše živote zbog imovine. Bilo je manje onih koji bejahu te sreće da im narodna vlast sve oduzme osim života. Kasnije dođoše na red i intelektualci koji nisu hteli da budu uz „njih“. Profesori univerziteta gubili su svoje katedre, naučnici svoje institute. Narodna vlast je kreirala novu elitu.

Novodošli su sve uzeli silom, te zato nisu nikad postali naši. Izraz „naš“ poče da karakteriše protivnika narodne vlasti, nekog ko nije bio član ili simpatizer Komunističke partije. Za narodnu vlast bio je to „reakcionar“. Tako ga je krstilo društvo silnika na vlasti.

Reakcionar je bio neprijatelj komunizma, protivnik i neprijatelj naroda. Dakle, „naš“ ili „reakcionar“ slavio je krsnu slavu, Božić i Uskrs, nije ga bilo strah da odlazi na bogosluženje, da se venčava u crkvi i krštava decu svoju. Sa njim se moglo otvoreno razgovarati, kritikovati i grditi silnike i razmišljati o vraćanju na staro.

Ponekad bi neko od naših promenio tabor zbog lične koristi i karijere, trudeći da se to ne dozna. Da bi se dokazao, dostavljao bi i potkazivao svoje sugrađane, doskorašnje istomišljenike. Bio bi opasan sve dok ne bi bio otkriven. Tad bi se saznalo da je „njihov“. Bilo je i onih koji nisu bili ni njihovi, ali ni naši. To su bili oni uplašeni, koje njihovi nisu hteli, a naši ih se stideli. Strah je zavladao među starosedeocima. Danas niko nije znao šta ga sutra čeka.

Zbog tako teške i neizvesne budućnosti mnogi su pomišljali da napuste Beograd i Jugoslaviju. Legalno se to teško moglo. Pasoši su se u prvim godinama nakon rata izdavali samo proverenim komunistima i onima za koje je narodna vlast bila sigurna da će se vratiti. To su najčešće bili hranioci porodice, građani koji su se plašili kako će se snaći u tom dalekom belom svetu. Velika većina se plašila drastičnih kazni ukoliko bi bili uhvaćeni pri ilegalnom prelasku granice.

Život je ipak tekao dalje. Oni koji nisu bili na vlasti niti uz narodnu vlast pokušavali su da žive „kao pre rata“.

Zato su u ovim ranim popodnevnim časovima Vesna i njena najbolja drugarica, koja će na venčanju biti starosvatica, držale Nikolu ispod ruke dok su se spuštali ka Sabornoj crkvi. Crkva se nalazila u jednoj od najstarijih ulica, koja se spuštala prema pristaništu na Savi i Sava-mali, i bila je jedna od najstarijih crkava u Beogradu. Sunce je svojim zracima pri zalasku obasjavalo tornjeve Saborne crkve, sazidane pre skoro dva veka. To je bila crkva u koju je Nikola kao dete nedeljom dolazio sa ocem na službu Božju. Kasnije, kada su došli „ovi“, ti odlasci su bili proređeni, ali se na Bogojavljenje u portu Saborne crkve dolazilo po bogojavljensku vodicu, za Duhove da bi se ispleo venčić za vreme službe Božje. Venčići bi se pleli od sveže pokošene trave, koja bi na taj veliki hrišćanski praznik prekrivala sav crkveni pod. U taj maleni venčić uplitale su se molitve Svevišnjem i želje. Oni koji su imali mnogo želja, pleli bi više venaca namenjujući ih svojim najmilijima. Venčići bi se odnosili kući. U Nikolinom domu do idućih Duhova bio bi venčić okačen iznad ikone svetog Nikole, porodične krsne slave, da zajedno sa njim čuva kuću i ukućane od bolesti i nesreće.

U Sabornu crkvu je Nikola odlazio sa svojim drugovima, a kasnije i sa Vesnom na Veliki petak da celiva plaštanicu. Stajao je u dugom redu, jer je mnogo Beograđana, onih naših, možda više iz prkosa nego iz religioznih pobuda, želelo da pokaže njihovima da još nisu pobeđeni i da još postoje.

Saborna crkva u srcu starog Beograda nije bila neka izuzetna građevina. Njen toranj, mada skroman, na padini prema Savi bio je uočljiv, naročito sa zemunske stranke, pa bi se bez njega teško mogla zamisliti slika Beograda. Ako bi neko želeo da na jednom mestu sretne stare Beograđane, onda bi mu se moglo preporučiti da dođe na liturgiju nedeljom u Sabornu crkvu.

Mogli su se tu sresti bivši ministri, bivši veletrgovci, bivši industrijalci, ostatak bivših generala i viših oficira. Bili su tu i intelektualci reakcionari. Svi su oni bili bivši ugledni građani Beograda. U malo iskrzanim odelima, zimskim kaputima, astraganskim bundama, sa malo olinjalim krznenim šubarama, po nekim šeširom čuvenih pariskih ili beogradskih modistkinja od pre Drugog svetskog rata. Zablistao bi ponekad, dok bi palila sveću pred oltarom crkve, na nekom damskom prstu još neprodati dijamant. Taj svet se poznavao međusobno, pozdravljao i još uvek titulisao sa: „gospodine i gospođo, gospodine generale, gospodine ministre, gospodine profesore. Tu „drugova“ nije bilo.

U toj crkvi je pevao hor sačinjen od pevača Beogradske opere. Njihovi su glasovi bili toliko kvalitetni da im je Beogradska opera gledala kroz prste, praveći se da ne zna kako operski pevač „narodne socijalisticke opere“ može da „padne tako nisko“ i da peva u crkvi.

Zato je bilo vredno čuti taj hor, te duhovne pesme koje su pratile crkveni obred u atmosferi ispunjenom mirisom tamjana, pred skupom bivših ljudi, starih Beograđana i po gdegde mlađih potomaka. Vlast je one koji su odlazili u crkvu držala na crnom spisku. Ne, nisu oni bivali bacani lavovima, kao prvi hrišćani koji su se ilegalno skupljali da se pomole Bogu u davno propaloj Rimskoj imperiji, oni su samo bili ljudi bez budućnosti. Da li čovek koji se ne slaže sa nametnutim načinom života beži u religiju, ili prkosi njome?

Krst na Sabornoj crkvi blistao je na zracima zalazećeg sunca. Nikola ga je gledao smešeći se, uživajući u ovom popodnevu, u kome je izgledalo da je rešio sve svoje probleme. Osećao se pomalo čudno. Išao je na ispit, a nije imao ispitnu tremu. Iz tog predmeta nema prethodnih vežbi niti predavanja, a polaže se skoro uvek bez problema. Ko li je toga ispita svestan u tim godinama? Ispit je bio ozbiljan, ali on toga nije bio svestan. Problemi nastaju kasnije.

–       Drage moje, ovo je prisilno odvođenje pred oltar. Pogledajte kako ste me uhvatile sa jedne i sa druge strane.

–       Mora starosvatica da ti održi predavanje. Danas pre svega ne ideš pred oltar, ideš na ispit. Znači, ispitaće da li si za brak ili nisi.

–       Znači, ako utvrde da nisam – nema ženidbe…

–       Nećeš se, bato, izvući, zato sam ja ovde…

–       Znači da te Vesna nije slučajno uzela za starosvaticu, naročito ako se uzme tvoj uticaj na duhovni crnomantijaški svet.

Đurđica je bila snaja patrijarha Srpske pravoslavne crkve. Njen suprug će venčati Vesnu i Nikolu u crkvi Ružici na Kalemegdanu, pored koje su tako često prolazili prilikom svojih šetnji. Nikola nežno pomilova Vesninu ruku i ona mu se osmehnu očima iz kojih je iskrila ljubav.

–       Gospođa Vajnberg. Da, baš gospođa, za neki dan zvanično. Hm, uvek sam je doživljavao kao deo sebe. Ona je bila u stvari moje drugo ja. U šali sam govorio da je ona veliko „J“, a ja ono malo „a“. Međutim, sad odjednom tek postadoh svestan činjenice „moja supruga“.

–       Hm, odlično. Konačno si shvatio da se nešto bitno menja!!

–       Šta se menja? To je moja Vesna, puna ljubavi, razumevanja i velikog prijateljstva. Vesna, koja je devet godina delila sve moje brige, žalosti, razočaranja, sve dane radosti i oduševljenja. Vesna, koja mi je usne pružala po kiši, vetru, mrazu i snegu, pod zracima sunca i pod svetlošću fenjera „tatice…“ meseca. Koliko smo stotina kilometara prešli šetajući za svih 9 godina? Koliko li smo samo diskusija vodili o životu, o našim studijama, našem radu, našoj ljubavi? Koliko smo kilometara prešli ćuteći, kada se reči nisu nalazile, a ipak smo sve rekli jedan drugome pogledom, dodirom ruke, milovanjem? Koliko mi je značila njena nežna, mala, lepa ruka, koja mi je odnosila brige, strah od ispita, strah od neizvesnosti života? Koliko smo puta zajedno, zagrljeni gledali u mesec i zvezde, ležeći na toploj zemlji ili sedeći na nekoj kalemegdanskoj klupi dok su oko nas zrikavci svirali svoju serenadu, a vetar donosio miris Dunava?

–       Pogledaj samo kako je lep ovaj grad, grad u kome su živeli tvoji preci po majčinoj liniji! Preci su ti bili prvi apotekari, apoteka im se nalazila nedaleko od ulice kojom se sada spuštaš prema Sabornoj crkvi. Deo nešto mlađih predaka izabra, umesto farmacije, daske što život znače, te postadoše glumci u pozorištu nedaleko od stare kapije grada. Malo ih je ostalo živih. Među mlađima ima lekara, farmaceuta i intelektualaca. Lepo vas je videti i ponadati se da vas neće nestati, nego da ćete se množiti.

–       Izvolite gospođo…

Reče joj, propuštajući je ispred sebe kroz teška gvozdena vrata u portu Saborne crkve. Ona se okrete i u njenim crnim očima ukazaše se suze, a prelep osmeh prelete preko njenim usana.

–       Znaš da si mi ovo prvi put u životu rekao?

–       Znam, draga – reče smejući se. – Od sada će to biti često, tako često da nećeš zastajati i nećeš me nagrađivati ovakvim pogledom i ovakvim božanstvenim drhtajem usana koje traže poljubac.

–       Hej, vi zaljubljeni golubi – oglasi se Đurđica, koja je već stajala pred crkvenom kancelarijom i razgovarala sa sveštenikom.

Vesna i Nikola krenuše ka njima.

Visok sedi sveštenik, uredno podšišane sede brade i blagih plavih očiju ispod debelih prosedih obrva na visokom, skoro nenaboranom čelu. Blagi pogled, kao u nekog sveca, odmeri Nikolu od glave do pete.

–       Putniković – reče predstavljajući se. – Vas, gospodine doktore, poznajem već odavno, ali zato vas, gospođice, ne znam. Mogu da vam kažem da sam oduševljen izborom mog dugogodišnjeg poznanika.

–       Gle opasnika! Odakle li on mene samo zna? Šarmer, nema šta!

Kao da mu čita misli, prota Putniković se zagonetno smešio, gledajući ga.

–       Dugogodišnji smo mi poznanici, mada, moram priznati da Vas ne bih poznao, da danas nisam pročitao vašu krštenicu i dokumenta. Znamo se, da.

Opet onaj blag pogled plavih očiju, uz šaljiv izraz lica.

–       Da ne zloupotrebljavam vaše strpljenje, držao sam vas na svojim rukama kad ste bili teški samo nekoliko kila. Držao sam vas i potapao u hladnu vodu, gospodine doktore, što Vam baš izgleda nije prijalo, jer ste vrlo burno reagovali. Vidim da ste shvatili, ja sam bio sveštenik koji vas je krstio. Eh, bila su to druga vremena. Krštenje je bilo svečanost, ne kao danas, u kasnim večernjim časovima čovek donese dete na krštenje krišom, da ga slučajno niko ne vidi. Viđao sam ponekad vašeg gospodina oca i raspitivao se o vama. Danas me je obradovalo, kad sam video vašu molbu za venčanje, da je baš meni dopalo da vas ispitam. Izvolite ovuda…

Penjući se ponovo ka Knez-Mihailovoj ulici posle obavljenih formalnosti, lizali su svoje kornete sladoleda, što su kupili u poslastičarnici „Kod ogledala“.

–       Ako sam išta mrzeo, to je da ližem sladoled ulicom. I gle sad, vas dve, jedna ozbiljna udata žena i jedna tek što se nije udala, naterale mene, ozbiljnog, principijelnog doktora da ovako nešto uradim i to u pô bela dana, i još u Knez–Mihailovoj ulici. Šta bi sad rekao prota Putniković kada bi me video? Iscepao bi dokument o zrelosti i sposobnosti za obavljanje bračne dužnosti. Đurđice, izražavam li se ja dobro?

–       Ti si jedan veliki mangup, dragi moj, i nama dvema je baš drago što smo te dvaput preveli, kako to naš narod kaže, žedna preko vode. Prvi put, čega, evo, ni sad nisi svestan, ulovili smo te u bračnu mrežu, a drugi put zbog ovog sladoleda… Zbunile smo te, dve slabe žene. Kad samo pomislim, sažalim se nad tobom. Šta će tek biti od tebe posle 50 godina braka?!

Njihov veseli smeh se razleže Knez-Mihailovom ulicom.

Prota Putniković je posavetovao Nikolu da se javi svom svešteniku, jer Nikola je po mestu stanovanja pripadao drugoj crkvi, i da ga obavesti o venčanju. Po pravilu, on treba da ga venča u crkvi kojoj pripada. Obzirom da su mladenci izabrali crkvu Ružicu i sveštenike te crkve, on je mogao da činodejstvuje na venčanju ili da odustane. Sve troje krenuše ka Markovoj crkvi i tako nađoše sveštenika koji je svake godine dolazio da preseče slavski kolač za Nikolinu krsnu slavu svetog Nikolu.

Vesna i Nikola su želeli da posle venčanja što pre ostanu sami. Zbog toga su rešili da još istog dana otputuju za Ulcinj, primorski grad na krajnjem jugu Jadranskog mora. Tamo oboje nisu nikad bili, a vreme je u to doba godine bilo najlepše. Pored svega toga dobili su od prijatelja preporuku za privatni smeštaj. Hoteli su bili skupi, a oni su želeli da što duže ostanu na moru. Avion za Titograd je leteo samo sredom, jer sezona godišnjih odmora još nije bila započela.

–       Baš mi je milo što ste me obavestili o vašem venčanju. Poštujem i vašu odluku da ne izaberete našu crkvu, ona je na vidnom mestu, pa je svet izbegava. Crkva Ružica je skrivena od pogleda naše narodne vlasti.

–       Nije, proto, iz tih razloga. Nas za Ružicu vezuju neke uspomene, pa smo zbog toga odlučili da se tamo venčamo. Zamolili smo našeg druga, Đurđicinog supruga, da nas on venča.

–       Dragi Nikola, ja u vašu kuću godinama dolazim, znam vas od malih nogu i za mene će biti čast da vas zajedno sa đakonom Vlastom venčam. Da se dogovorimo. Kada ste venčanje planirali?

–       Trećeg juna.

Kalendar se stvori u rukama prote, a zatim jedan strog pogled i uzvik:

–       To ne može, to je sreda. To stvarno nikako ne može. Pravoslavna crkva ne venčava sredom. Zašto baš sreda?

Naslutio je već eksploziju starog prote ako bi mu spomenuo avion koji samo sredom leti.

–       Zbog datuma – promuca neuverljivo.

–       Dragi moj Nikola, ja znam da vi lekari niste baš veliki vernici, ali sredom se ne venčava. Ja vas u taj dan venčati neću. Ne želim da počnete vašu bračnu sreću naopako. Brakovi sklopljeni sredom ne završavaju se dobro, ima crkva vekovno iskustvo.

Ostao je čvrst pri svojoj odluci. Ništa im drugo nije ostalo nego da se izvine i da se navodno dogovore sa roditeljima za neki drugi dan.

Izašavši van crkve, Đurđica ih oboje uhvati ispod ruke i smejući se reče:

–       Videću ja sa Njegovom svetošću. Možda se ipak u nekim specijalnim slučajevima može i sredom venčavati…

I moglo je, uz specijalno odobrenje Njegove svetosti patrijarha.

Tako je Nikolina sudbina bila zapečaćena. Venčala su ga dva sveštenika, uz specijalno odobrenje patrijarha.

I to nije bilo sve. Dogovoreno je bilo sa roditeljima da samo najuži krug rođaka i prijatelja prisustvuje venčanju. Pozvali su na svadbu samo najbliže prijatelje i familiju. Stanovi su bili mali. Obe porodice su bile poznate, bile „naše“ još u starom Beogradu. U srećno staro doba bila bi to velika svadba sa stotinama zvanica. No, vremena su bila teška. Nije se to ni prostorno ni materijalno moglo. S druge strane, teško se mogao napraviti izbor, postaviti granicu, koga pozvati a koga ne, a da se nepozvani ne uvrede. Dan pre venčanja u crkvi, obavljalo se zvanično venčanje u reonu, kako su njihovi prekrstili beogradske kvartove, koji su kasnije prerasli u opštine.

„Njihovi“ su čak i reč venčanje izbegavali, već su koristili „registrovanje“. Nije to ni bilo ništa drugo nego registrovanje, uz prisustvo dva svedoka, roditelja i ponekog poznanika. Izgledalo je kao da njihovi žele da unište sve stare tradicije. Čovek se ipak venčava samo jednom, ređe dva ili tri puta, ako stigne. Lepo je setiti se dana punog sreće, veselja, čestitanja familije i prijatelja. Svatovi zakićeni ruzmarinom, svečano obučena mlada u dugoj beloj venčanici sa šlepom, koji bi obično nosili, da se po podu ne vuče, dvoje najmlađih u familiji.

O toj dugoj beloj venčanici sanjale bi devojčice od trenutka kad bi shvatile da su se zadevojčile i da se razlikuju od dečaka – muškaraca. Mlada bi bacala buket. Ko ga uhvati, venčaće se ubrzo. Postojao je još niz običaja, u svakom kraju različitih, i sve je to činilo dan svečanim. Danima bi se kasnije pričalo o događajima za vreme venčanja, o zvanicama, o veselju posle venčanja i lepoti mlade i mladoženje.

A sada – registracija u reonu, u Narodnom odboru. Soba ta i ta, na tom i tom spratu, čekaš u čekaonici dok onaj par pre tebe završi registrovanje. Vesna se kasnije sećala da se Nikola nešto domunđavao sa kumom[6] gledajući odbornika koji je sedeo za stolom i čitao novine, čekajući da sledeća stranka, pardon, sledeći par za venčanje uđe. Videla je da se obojica nestašno smeju, a kad je bacila pogled na novine koje je odbornik čitao, vide Merlin Monro, oskudno obučenu.

–       Vas dvojica bi mogli da se umirite, jer zaboravljate gde se nalazite. Mogu ja još da odustanem i da se ne udam za takvog…

Odbornik se nakašlje, pa sklapajući Merlin Monro preko pola, stavi novine pokraj sebe, tako da joj ostadoše samo noge u visokim potpeticama uzdignute u vis.

–       Nek drugarica i drug priđu stolu…

Registracija je započela. Monotonim glasom, čitao je odbornik prava i dužnosti bračnog druga i drugarice. Nikola ga je nezainteresovano slušao sve dok ne ču rečenicu: „Muž i žena su ravnopravni“. Nikola se zagrcnu kao slučajno, pa usledi čudan izveštačeni kašalj. Odbornik podiže pogled, pa odmerivši Nikolu, nastavi sa čitanjem.

Vesna iskosa pogleda Nikolu, jedva se uzdržavajući od smeha. Kum i starosvatica samo što nisu prasnuli u smeh.

Posle potpisivanja bračnog dokumenta, odbornik je proglasio brak zakonitim. Kasnije u restoranu, uz pivo, Nikola je komentarisao:

‒ Ono „muž i žena su ravnopravni“ ne priznajem i to izjavljujem pred svedocima.

–       Možeš ti da izjavljuješ šta hoćeš. Ti si tek pola sata u braku, zato se još i buniš. Kasnije ćeš prestati da se buniš, bićeš papučić kao i svi mi ostali. Majstorstvo žena je da nas ubede, ili, bolje rečeno, da nam dozvole da verujemo da smo mi gazde u kući. Čak nam dozvole da verujemo da smo ravnopravni. Ustvari, videćeš to ti, mladoženjo moj! – komentarisao je kum.

U šali i smehu završila se ova registracija. Svatovi se raziđoše. Bilo je još mnogo toga što se moralo pripremiti za sutrašnje venčanje u crkvi, a trebalo je i spakovati kofere za sutrašnji put.

Prateći Vesnu do kuće, Nikoli se učinilo da se ovom registracijom baš ništa nije izmenilo. Izgledalo je kao da se vraćaju kući posle duže nedeljne šetnje. Rastajući se pred Vesninom kućom, Nikola je stidljivo poljubi, pa se oboje okrenuše proveravajući da ih slučajno neko nije video.

–       Mi smo venčani sada. Bar smemo da se poljubimo gde hoćemo.

–       Mislim da ćemo se još dugo ljubiti pred kapijama jednih ili drugih roditelja, mi venčani bez krova nad glavom.

 

0 5 / 0 2

Brijući se rano ujutru, posmatrao je u ogledalu svoju fizionomiju nasapunjanu belom sapunicom. Videle su se samo oči. Gledale su ga smešeći se, pomalo radoznalo, više podsmešljivo. Bio je to onaj drugi.

–       Ha, dragi moj. Pred oltar krećeš. Jesi li se pripremio? Sad ćeš morati da se izmeniš. Moraćeš da se uozbiljiš, nema više mirisa limunovog cveta ili drugih cvetova… Taj će momak morati da nestane, da se izgubi.

–       Izgleda da je ovo prvi put da se sa tobom složim. Dosta je bilo avantura. Na svim planovima počinjem novi život. Menjam čak i životnu sredinu. Civilni sam lekar, napuštam Beograd, roditeljski dom i ženim se.

–       Ne napuštaš sebe. Ti ostaješ isti, u novim okolnostima. Poznaješ li ti sebe? Jesi li imao vremena da upoznaš sebe? Dugo si već svako jutro pred ovim ogledalom i tek si me danas prvi put primetio kako te posmatram.

–       Trka sa vremenom tokom zadnjih godina gimnazije. Trka sa violinom i muzičkom školom, trka sa studijama, vežbama na fakultetu, ispitima, crnom berzom dok je otac bio u zatvoru. Gluma u putujućoj glumačkoj trupi, a honorar je služio da kupi namernica za pakete koje je jednom nedeljno nosio ocu u zatvor. Trka na kurseve ili na sastanke sa Vesnom, jurnjava za nekom avanturicom, trka da pročitaš neku knjigu koja bi ti kasno noću ispala iz ruke jer bi ti se umorne oči sklopile same. Tek si poslednjih godinu dana zahvaljujući vojsci počeo da se malo družiš sam sa sobom.

Rezultat je da ti se čini kako znaš šta hoćeš. Želim da te opomenem: ti ne znaš šta hoćeš, ti ne poznaješ sebe.

–       „Poznaj samog sebe“, ukrao si od Sokrata, pa me sada maltretiraš. Evo, čak sam se i posekao zbog tebe. Mladoženja pa posečen. Može još Vesna pred oltarom da kaže „ne“.

–       Ne okreći na šalu. Ja ozbiljno govorim. Poznajemo se mi dobro. Bolje rečeno, ja tebe znam, ali ti mene skoro i ne primećuješ.

–       Dolaziš u nevreme, uvek.

–       Ne, dolazim ovog puta tačno na vreme. Ti misliš da je pred tobom dug život i da imaš mnogo vremena za sve. Izmislio si svoje fioke u ormanu bez dimenzija. Nije loše, ali fioke se moraju otvarati. Mora se po njima čeprkati, jer ormana bez dimenzija nema. Šta ako se jednog dana sve fioke otvore?

–       Nemoj preuveličavati broj tih fioka.

–       Slažem se. Sad izgleda da ih preuveličavam. Međutim, ti tek počinješ pravi život, da li si razmišljao koliko će fioka dnevno biti potrebno?

–       Ubeđen sam mnogo manje nego što ti misliš.

–       Ubeđen si, ha, ha, ha na osnovu čega? Sa kojim to argumentima raspolažeš? Proanaliziraj takva svoja ubeđenja. Vidi da li su ona realna. Ja ne želim da ti pretim, pogotovu ne na današnji dan. Ti si mene danas primetio, a ne ja tebe. Kad sve sagledaš, porazmisli zašto baš danas?

–       Hajde, dosta sa tim posmatranjem u ogledalu, mladoženjo. Zakasnićeš na venčanje.

Nikola se trže na bakino gunđanje. Onaj drugi nestade, a hladna voda kojom je ispirao preostalu sapunicu sa lica natera ga da zaboravi na sve filozofske diskusije.

Jedan lep dan bio je pred njim, dan koji će u njegovom pamćenju zauzeti vidno mesto. Mnogo puta u životu će se vraćati na taj dan iz sentimentalnih razloga, zbog želje da sebe vidi u njemu, radi analize svojih osećanja, svoje ljubavi. Činiće mu se kasnije da je taj dan bio baš onakav kakav je trebalo da bude.

Oglasi se zvono na ulazu. Baka malo potom unese veliki buket ruža.

–       Pogledaj kako su divne. „Puno sreće našem mladom doktoru – porodica Maletić“. Koji su ti sad ti Maletići?

Nikola se iznenadi.

Porodica Maletić? Pre nekoliko godina na Adi Ciganliji jedan pecaroš je mesto ribe upecao davljenika za kupaće gaćice. Mladić je bio epileptičar i dobio napad kupajući se i potonuo. Vesna i on su bili u blizini. Pokušao je sa reanimacijom. Posle polučasovnog oživljavanja, mladić je otvorio oči. Posle kraćeg lečenja u bolnici, pušten je kući. Ovaj prelepi buket poslali su njegovi roditelji. Kako su oni uspeli da doznaju za njegovo venčanje?

Zvono na ulazim vratima je skoro neprekidno zvonilo dok se on tuširao u kupatilu. Buketi, torte, pa opet torte, pa buketi preplavili su stan. Svoje želje za sreću i dugovečan brak slali su bivši Nikolini studentski pacijenti sa Karaburme i Palilule, kojima nije nikada želeo ništa da naplati. Bili su to siromašni ljudi, koji će morati da se malo pretrpe ovog meseca zbog luksuznih poklona.

–       Otkuda znaju? Ko im rekao?

Protutnja Nikoli kroz glavu dok mu je majka tražila vazne za bukete cveća. Nažalost, nije ih više bilo, čak ni velikih tegli za džem, sve su već bile zauzete. Torti je bilo skoro za čitavu vojsku. Uskačući u odelo i vezujući mašnu, čiji mu američki čvor nikako nije bio dovoljno lep, razmišljao je:

–       Ko li je provalio stvar? Otkud je svet doznao?

Zvono se ponovo oglasi. Stigao je kum. Po običaju, kum vozi mladoženju sa roditeljima mladinoj kući. Posle male zakuske krenuće se odande u crkvu sa mladom i njenim roditeljima.

Komšiluk, već uparađen, bio je na prozorima da mahne Nikoli. Njegovi stari drugari, dvorišni klinci, nisu mu danas skakali na rame ili se vešali oko vrata. Smešeći se, dovikivali su: „Mladoženja, mladoženja“.

Nikola je osetio kako crveni. Uvek mu je smetalo kad postane centar pažnje. No, danas je bio dan kada se to neće moći izbeći. Jedva je čekao da mu se Vesna pridruži, ona će svojom lepotom i šarmantnim osmehom privući veću pažnju, pa će on moći da bude u senci. Pred kapijom je stajao veliki crni kadilak sa šoferom, koji, skinuvši kapu, otvori vrata.

–       Ulazi, mladoženjo, da ne zakasnimo, da nam mlada ne utekne.

Kum je bio Kruševljanin rodom. Kruševac je grad u srcu Srbije. Kruševljani bi na pitanje šta su po narodnosti, odgovarali: „Prvo Kruševljanin, pa onda Srbin“. Kruševac je bio prestonica poslednjeg srpskog kneza, koji je izgubio bitku na Kosovu, te Turci posle vladaše puna četiri veka Srbijom. Bila je to kao neka garancija onome ko je u njemu rođen da je pravi Srbin, pošten, častan i iskren. Kum Ljuba, ratnik, pa zarobljenik za čitavo vreme rata. Predratni komunista. Stigao je posle rata u Otadžbinu sa gomilom ideala, verujući da je došlo vreme u kome će se sve nepravde u društvu ispraviti. Zasukao je rukave i danonoćno radio. Negativnosti ostadoše, možda se i umnožiše, ideali se pogubiše. Sa onim što je ostalo, uz veliku inteligenciju, izuzetne sposobnosti i radne navike, zauzimao je još uvek visoke funkcije. Oni ga više nisu ubrajali u njihove, što on ustvari po svom karakteru i poštenju nije nikad ni bio. Oženivši se ćerkom državnog neprijatelja koji je bio streljan odmah po dolasku oslobodilaca, zakopao je svoju karijeru. Možda nije bio ni sam toga svestan, ali u tadašnjem društvu se to nije smelo. No, imao je veliko srce Kruševljanina i verovao je u sebe i budućnost. Njegova supruga, umetnica, jedna od najtalentovanijih režisera dečjih emisija na televiziji, bila je vezana dubokim prijateljstvom sa Nikolinom porodicom. Otud i kumstvo.

Crni kadilak ministarstva u kome je kum radio, plus šofer, mogao se u to doba videti isključivo kao službeno, bolje rečeno državno vozilo. Retko ko je u to doba imao sopstvena kola, a niko velike američke kadilake. Službena vozila sa šoferom koristila su se i u potpuno privatne svrhe, pa ponekad i kao usluga prijateljima porodice na vlasti. U vreme Nikolinog venčanja bilo je nezamislivo da takav raskošan auto, i to auto ministarstva, vozi mladence na registraciju, a kamoli na venčanje u crkvu.

–       Kume Ljubo, ja se nadam da znaš šta radiš, ali u dobro ti se neće upisati voženje mladenaca ministarskim kolima.

–       Moje je, kumiću, da danas komandujem paradom, a tvoje je da se ženiš. Dakle, ni reči više. Uživaj, imaćeš kad i da brineš, mladoženjo!

Kola krenuše ka mladinoj kući.

Velika terasa, čija je nadstrešnica prekrivena vekovnom vinovom lozom, svečano je dočekala goste. Stolovi su bili postavljeni sa raznoraznim đakonijama. Gosti posedaše. Pošalice na mladoženjin račun su padale neprekidno, uz kucanje čaša, nazdravljanje bračnom paru i roditeljima. Raspoloženje je bilo vrlo dobro. Mlada je bila u kući i po starom običaju nije smela da učestvuje u zakusci sa gostima. Mladu pred polazak izvodi otac ili brat i predaje je deveru[7], koji mladu vodi do oltara u crkvi i tek tamo predaje mladoženji, ali se i posle venčanja neprekidno stara o „snajki“, sve dok mladenci ne napuste svatove i ne odu na takozvani medeni mesec.

Nikola pogleda lepo ukrašenu rusku salatu i oseti da je gladan. Taman kada je hteo da se posluži, začu glas stare Vesnine komšinice.

–       Nikako, Nikola! Ti pre venčanja ne smeš ništa da uzmeš u usta jer će ti decu boleti zubi.

Mladoženja ostavi tanjir prazan mada su ostali počeli da navaljuju na njega da se posluži. Znao je da su to gluposti i da je komšinica, gospa Dana, poreklom iz jedne male varošice, gde se još verovalo u vradžbine, zle i dobre duhove i takve praznoverice. Pa ipak, mladi doktor, znajući da su sve to gluposti, tog jutra pred svoje venčanje ne uze ni zalogaj. Sigurno je ipak sigurno.

Očevi i majke, ujaci i ujne, tetke i nešto prijatelja i komšija uživali su u prelepom junskom danu, ukusnim jelima i dobrom piću. Što se njih tiče, izgledalo je da nisu spremni na neka dalja kretanja. Bilo im je ovde dobro. Kao i uvek na venčanjima, čovek se sećao svoje mladosti i dana svog venčanja.

–       Eh, kako je to nekada bilo – pričao je kum – dok ovi ne dođoše. Pa kad zasvira muzika, pa se kolo povede. Ovo danas, nema se ni gde. Nema onih velikih stanova i velikih cvetnih bašta sa zelenom posečenom travom. Pa uveče baklje, lampioni, pa valceri, pa lumperajka do zore. Mladenci odu, a svadba traje li traje, dok svi ne popadaju od umora. Eh, bejaše to nekada, a sada… A i kada bi to sve moglo, sutra bi te zvali i pitali odakle pare za sve to… Eh, dokle dođosmo i šta dočekasmo?

Nikola je gledao sve češće na sat. Čuo je on sve to već mnogo puta. Trenutno je bio vrlo srećan što nije kao nekad, što će on za nekoliko sati, daleko od sveg ovog društva, biti u avionu sam sa Vesnom. Približavalo se vreme polaska. Dade znak kumu, a komandant parade izda naređenje za pokret. Mladu izvede brat Miša. Vesna priđe roditeljima da se pozdravi. Bilo je to simbolično opraštanje od njih i kuće u kojoj je do sada živela, i odlazak u drugu kuću, mladoženjinu, to jest u kuću njegovih roditelja. Ostao je samo običaj, jer mladenci često nisu mogli ni kod jednih roditelja da stanuju zajedno, pa je svako ostajao kod svojih ili su dobijali neku sobicu kod njenih ili njegovih. Ređe, bolje rečeno sasvim retko, događalo se da mladi bračni par dobije neku nekomfornu sobu, to jest negde je nađe i iznajmi. Za to je bilo potrebno čitavo bogatstvo. Dobiti čitav stan, jednosoban ili dvosoban, bilo je ravno zgoditku na lutriji, ili bi značilo pripadnost klanu njihovih, i to onih najviših.

Obično se pri ovakvim opraštanjima počnu prolivati suze, kako roditeljske, tako i rođačke, pa i onih koji svadbi prisustvuju. Nikola se uvek pitao u ovakvim prilikama otkud i zašto to plakanje. Navođeni razlozi nisu ga često zadovoljavali. Plače li se za onim što se nikad neće vratiti? Za slobodom, bezbrižnom mladosti? Za životom punim ljubavi koju posle braka počne da ubija jednoličnost života, brige, deca, karijera? Možda se plače zbog plakanja, ima i toga u našem narodu. Možda se plače, jer smo mi slovenske duše, sentimentalne.

Već se malo kasnilo, pa u žurbi suza nije bilo mnogo. Svi su opet bili u kolima, i za čas je kolona predvođena crnim kadilakom već ulazila na Mali Kalemegdan, preko koga je vodio put do crkve Ružice. Kolima se moglo samo do jednog platoa, a potom se moralo pešice po pravoj džombastoj turskoj kaldrmi do stepenica koje su vodile prema crkvi. Kad je kadilak izbio na plato, jedva nađoše mesto za parkiranje. Plato je bio prepun parkiranih kola.

–       Popovima nikad ne treba verovati. Ipak se još neko venčava sredom. Oni meni ne može pa ne može! A šta je ovo sada?

Vesna je izašavši iz kola krenula sa Nikolinim malim rođakom, dečakom od 12 godina koji je po prvi put dobio za ovu svečanu priliku duge pantalone. On je bio ponosan na svoju važnu ulogu devera. Nikola nije imao rođenog brata. U lepom belom kostimu, belim cipelama sa visokim štiklama, sjajne crne kose, specijalno doterane za ovu priliku, sa belim vencem na glavi, hodala je uspravno kao žena svesna svog izgleda i ponosna što će za koji trenutak postati stvarno i večno Nikolina. Odjednom kao da ta njegova Vesna, koju on voli godinama, koja je već dugo bila deo njegovog života, postade neka druga Vesna.

–       Golubice moja mala, čuvaću te i voleti kroz čitav život. Učiniću ga lepim tebi, trudeći se da se ništa ne izgubimo od osećanja koja sad imamo.

–       Ti to kao polažeš zakletvu još pre oltara?? Može li se to, prijatelju, ostvariti? Život je komplikovan, surov, hoće da se našali sa zakletvama i ljudima koji ih polažu. Šta znamo mi ljudi o našim osećanjima juče, danas i sutra?

Plato pred crkvom Ružicom bio je prazan. Slabo posećena stara crkva u srcu kalemegdanske tvrđave čekala je mladence širom otvorenih, gvožđem okovanih vrata.

–       Izdaja, prava izdaja! Ko je sve to provalio i ovoliko sveta obavestio? – zareža kad mu se oči navikoše na polumrak crkve, ispunjen mirisom tamjana i gorućih sveća.

Crkva je bila prepuna porodičnih prijatelja i poznanika, Nikolinih kolega i prijatelja, i, što ga je najviše iznenadilo, nekadašnjih pacijenata iz studentskih dana dok je bio terenac injekcijaš na Karaburmi i Paliluli. Oseti se prevarenim, samo na trenutak. Zatim shvati otkuda jutros rano sva ona zvonjava, buketi i torte. Momentalna ljutnja ustupi brzo mesto novom, lepom osećanju koje budi ljudska pažnja, solidarnost i zahvalnost. Kum privede Nikolu Vesni i oboje stigoše pred oltar, pred dva sveštenika obučena u svečane odore. Stariji je svojim namrštenim izgledom hteo da demonstrira mladencima i svetu u crkvi kako je on primoran na ovo venčanje u sredu. Mlađi je sa blagim osmehom gledao sa ljubavlju svoje prijatelje, koje će on na današnji dan venčati.

Nikola, još uvek dirnut pažnjom ljudi u prepunoj crkvi, zaboravivši na prvobitnu ljutnju, odsutno je pratio obred, kao da prisustvuje tuđem, a ne svom venčanju. Odjednom, trže ga Vesnino klaćenje.

–       Mora biti da ni ona nije ništa uzela u usta. Verovatno je i nju gospa Dana sredila sujeverjem. Ne jesti pre venčanja da ne bi decu boleli zubi! Samo bi još falilo da Vesna padne u nesvest! A venčanje sredom?

Obred se nastavljao. Stavljene su im krune na glavu, a Vesna nije prestajala da se klati. U trenutku kada su se sveštenici okrenuli oltaru, Nikola došapnu Vlasti: „Požuri“.

Vlasta pokuša da okrene par stranica u Trebniku, ali stari sveštenik ih ljuto vrati nazad i nastavi sa obredom, koji nikako da se privede kraju. Iako je bio uplašen da Vesni ne pozli u crkvi, Nikola jedva uspe da sakrije osmeh. Shvatio je, prota Mladen je bio rešen da im vrati milo za drago:

–       E, pa kad je u sredu, neka vam bude. Venčaću vas po svim pravilima, pa još i uz dodatak, pa šta vam Bog da.

–       Žena ima da se plaši svoga muža – zapeva prota Mladen, a Vlasta prihvati.

Nikola ne odole:

–       Ponovi Vlasto – šapnu, i crkvom odjeknu ponovo Vlastin bariton, naglašavajući svaku reč.

–       Žena ima da se plaši svoga muža.

Prota Mladen, ne shvatajući o čemu se radi, iskosa nepoverljivo pogleda u svog, po svešteničkom rangu mlađeg brata, pa misleći da je nešto propustio, još jednom ponovi dubokim basom:

–       Žena ima da se plaši svoga muža.

Crkvom se razleže prigušeni smeh. Venčanje se konačno završilo kada su sa krunama na glavi tri puta obišli oko sredine crkve, držeći duge bele sveće okićene trobojkom, uz pesmu „Isaija likuje“. „Taj Isaija mora da je bio ženomrzac”, pomisli Nikola.

Tako se završi ovo lepo, prijateljima uveličano, neobično dugo venčanje. Ozakonila se veza dva mlada čoveka, koji su, svaki na svoj način verovali u ljubav i gradili je, uporedo sa studijama i ljubavlju prema svom pozivu.

Tu veru u uzajamnu ljubavi moraće od danas da neguju i brane kroz čitav preostali život. Tek sada će započeti ŽIVOT, prepun svakidašnjih iznenađenja, monotonije i iskušenja, koji stavlja na probu razumevanje, iskrenost i vernost. Često nesvesno, ređe svesno, čovek se bori da u sebi sačuva ljubav. Neko iz te bitke sa životom izađe osiromašen, neko kao siromah, a retki su oni nošeni životom koji uspeju da mu se odupru, da se zaustave, da pogledaju u sebe i ljubav nahrane i napoje. Čudno je koliko se zna o fiziologiji i patologiji čoveka, o etiologiji njegovih bolesti i načinu lečenja, a tako malo o njegovim osećanjima, koja takođe obolevaju, stare i umiru, kod nekih čak i „naprasno“.

Kad ljubav oboli, bez obzira da li su simptomi jače ili slabije izraženi, čovek se oseća bespomoćnim, ne zna kome da se obrati, od koga da potraži lek. Bogati pomognu sami sebi, zastanu u životnoj trci, posvete pažnju jedan drugome i ostanu bogati! Osiromašeni i puka sirotinja, koje je život gazio u trci za egzistencijom, za bogaćenjem, za vlašću, oni čak i ne osećaju simptome svoje obolele ljubavi, pa čak ni njenu smrt.

Na platou ispred crkve Ružice, punom zelenila i prolećnog cveća, prijatelji i poznanici čestitali su mladencima. Blistav sunčan dan, bez ijednog oblaka, upotpunjavao je sliku srećnih i zadovoljnih mladenaca. Nikola je video samo Vesnu, a ona samo njega. Želeli su da se uhvate za ruke i da negde odlete, da ostanu sami sa svojom srećom.

Napuštajući Kalemegdan u kadilaku drugova rukovodilaca, praćeni mnogobrojnim kolima, uz svirku automobilskih sirena, krenuli su sa svadbarskom povorkom glavnim beogradskim ulicama ka Nikolinoj kući, gde je bio predviđen ručak. Te 1959. godine bilo je takvo venčanje neobično, po malo nestvarno, dosta rizično, moglo bi se reći nerazumno. Nasuprot tome, bilo je lepo, dostojanstveno, puno ljudske solidarnosti i ljubavi, ukrašeno zadnjim danima proleća. Kasnije, sećajući se tog dana, i Vesna i Nikola bili su presrećni što je sve bilo baš tako kao što je bilo.

 

0 5 / 0 3

Lekar stažer je lekar sa diplomom medicinskog fakulteta, ali ipak još sasvim nedovršen, „nedovoljno pečen“ – nedopečen.

Ko je on? Za svoju okolinu doktor, za samog sebe student bez studentskih prava. Lekar na čijem je belom mantilu zalepljen flaster sa “Dr” i prezimenom. Nisu baš tačno znali šta će sa njima. Kao i svaka birokratska odluka, morala se sprovesti u život. Bez završenog staža nije se moglo zaposliti i raditi kao lekar.

–       Kolega, da li biste bili ljubazni da pogledate ovog pacijenta. Uzmite mu istoriju bolesti, pa da popričamo.

–       Kolega, da li biste napisali ove otpusne liste, pa mi ih donesite na potpis.

–       Gde je onaj naš stažer? Opet je nešto zabrljao…

–       Dajte našem stažeru neka pogleda istorije bolesti za poslednjih pet godina, pa neka te podatke statistički sredi…

Tako su nekako, otprilike, kreirani poslovi za stažere, jer još nije bilo nekog programa za tek uveden jednogodišnji staž posle završetka studija i diplomiranja. Na klinikama nisu znali šta će sa njima, a ni stažeri nisu znali šta će sa sobom, ni kako će sa njima. Uteha je bila stažerima da će i to brzo proći. Dobiće potpisan stažerski list i onda će stvarno da počne rad.

Bilo je i drugih problema, onih tehničkih. Kako stažirati, ako još nisi našao mesto gde ćeš raditi, to jest ako nisi imao stipendiju za vreme studija. Staž se plaćao ustanovi gde stažiraš. Nisu to bile neke velike pare, ali treba ih imati. Treba i od nečega živeti za vreme stažiranja. Mora se odnekud platiti i zdravstveno osiguranje, a ono se nije moglo plaćati lično, nego samo preko ustanove. Stažer ne bi bio stažer kada ne bi pronašao neku rupu u zakonu. Kada ne bi čuo od drugog stažera kako se to može na takav i takav način urediti.

Stažer je mogao da bude samo mlad čovek, a mladi sve mogu. Bilo je pored svih problema i lepo biti stažer. Moglo se i zakasniti na posao, moglo se i ne biti na viziti, niko to ne bi ni primetilo, ako nije bilo često. Moglo se i ranije izaći pod izgovorom da se mora ići na razgovore za posao. Moglo se čak i po neki dan ne doći, jer konkurs je raspisala neka zdravstvena ustanova u dalekoj unutrašnjosti. Moralo se i tu voditi računa da to ne bude često.

Bilo je takođe lepo i to što su mlade neudate medicinske sestre na odeljenjima na jedan poseban način prolazile pored stažera, kao ne primećujući ih. Nosile su uštirkane, izuzetno bele uniforme ili pak plave sa belim keceljema dosta iznad kolena, kao da su se skupile od pranja, najlonke i cipelice sa štiklicama. Usitnjenim koracima prolazile bi kraj stažera praćene oblakom parfema. Kod onih umešnijih i iskusnijih moglo se čuti i trenje najlonki između butina. Njihale su lagano, izazovno kukovima, ispršene. Ispod sestrinske bluze u grudnom predelu bi nastalo neko prelepo komešanje. Kod razuzdanijih komešanje bi dovodilo do nabreknutosti ispod bluza, pa je izgledalo kao da će ona malobrojna još zakopčana dugmad popucati i poleteti kao projektili. Bože, čuvaj bolesnike!

„Sada ili nikada“, bila je to šansa da se ulovi doktor i postane supruga doktora.

Nikoli je staž plaćao Kovin, i time su mnogi problemi rešeni. Priznavao se staž iz vojske, 6 meseci, znači moralo se odstažirati samo još šest. U tih šest meseci treba proći kroz ginekologiju, jer armija se pretežno sastojala od muškaraca, a Nikolino iskustvo sa oficirkama nije priznavano od Saveta za zdravlje. Trebalo je preći i socijalnu higijenu I sanitarnu inspekciju.

Dogovoreno je da sanitarnu inspekciju i socijalnu medicinu stažira u Beogradu. Za to vreme završiće se stan u novogradnji u Kovinu. Ginekologiju će stažirati u Smederevu, a popodne raditi u Domu zdravlja Kovin.

Vojna medicina nije nikada živela u ljubavi sa civilnom. U oficirskoj školi se učilo sve o pregledu namirnica, sve o sanitarnoj inspekciji. Eto, opet sada skoro ista predavanja! Posle njih stažer bi bio pridodat sanitarnom inspektoru, pa bi njih dvoje nekoliko dana zajedno obilazili sanitarne objekte. Potom bi stažer sam kontrolisao i bio takozvani izvršni organ. Imao je pravo da mandatno kazni, pa čak i zatvori objekat, ukoliko nađe po život građana opasne uslove. Naravno, o tome bi morao odmah da obavesti svoga pretpostavljenog.

Nikolin reon je bio Bulevar Revolucije od Pravnog fakulteta pa naviše sve do čuvene Cvetkove mehane. Novootvoreni hotel „Metropol“, najmoderniji u to vreme u Beogradu, spadao je takođe u njegov delokrug. Kuhinja je blistala, a stanje magacinskih prostorija, soba za duboko smrzavanje i ostalih prostorija oduševili su Nikolu. Sve je bilo poslednja reč tehnike. Direktor hotela ih je lično vodio. Pošto su potpisali „sanitarnu knjigu“, na terasi su bili počašćeni kafom i kasatom, koji je Nikola zapazio u poslastičarnici hotela, ali nije znao šta je. Sladoled od voća u obliku kriške od lubenice naročito mu se dopao.

Direktor se hvalio opremom hotela, ali se žalio na nedovoljno obučen personal.

–       Zamislite samo, pre nekoliko meseci stiže neka japanska delegacija. Na nekom prijemu u Izvršnom veću, nespretan kelner prospe hranu dvojici Japanaca na odelo. Kada su došli kasno uveče u hotel, pozvali su telefonom portira i zamolili ga da neko dođe po njihova odela i odnese ih na hemijsko čišćenje. Pitali su učtivo da li hotel to može da izvrši do 7 sati sutra ujutru, jer već u 8 imaju neki od predviđenih sastanaka, a imaju samo jedno odelo. Dobili su odgovor: „Kako da ne, sve ćemo mi to začas urediti, vi se nalazite u prvorazrednom hotelu. Samo vi mirno spavajte.“

Odela su odneta u našu čistionicu, koja ima najsavremenije uređaje, i stavljena u specijalne čelične ormane. Sve je uključeno i tehnička, bolje rečeno hemijska, procedura je počela. Bude mene u tri ujutru. Uspaničen glas našeg čoveka za bezbednost u hotelu. „Druže direktore, dođite odmah! Desilo se nešto strašno.“ Navrat nanos ja u hotel. „Druže direktore, Japancima neko ukrao za vreme čišćenja odela.“

Drž’ ovamo, drž’ onamo, odela stvarno nema. Čovek koji rukuje aparatom stavio je odela u mašinu, pa kad je došao da ih izvadi – nigde odela. Saslušavali, ubeđivali, grdili, pretili, svakog ponaosob. Ovo je veliki hotel, noću ima dosta osoblja. Odela nema pa nema. Japanci, niskog rasta narod, pa još mršavi, naša konfekcija im ne odgovara. Pokupismo šnajdere uz specijalno odobrenje, dobismo štof, pa šij ubrzanim tempom. Za večernji prijem imali su nova odela po meri. Pukla bruka, čak nam se i ministarstvo spoljnih poslova javljalo i raspitivalo zbog čega dva Japanca moraju da sede u pidžamama u svojim sobama. Sa našim ministarstvom bilo nam je lako. Sa Japancima nije. Zamislite kako nam je bilo kada su nam postavili pitanje gde su im odela. Duboko i dugo smo se klanjali, smeškali se, mrmljajući na engleskom nešto što ni mi sami nismo razumeli, pa smo se opet klanjali, smeškali im se dok su im šnajderi uzimali meru. Imam utisak da su pomislili da smo mi stvarno najbolji hotel na svetu, pa da svakom gostu koji pošalje odelo na čišćenje šijemo novo, po meri.

Kad mi je ta ideja sinula kroz glavu, pobojao sam se da svih 15 članova delegacije iduće večeri ne zatraže čišćenje svojih odela. A onda šta? U međuvremenu SUP^[8] je radio svoj posao. Uzimali otiske, saslušavali, pa nekom od njih pade na pamet da pregleda dno komore za hemijsko čišćenje, kad ono neka vrsta pepela na dnu i dva obešenjaka za odela na kojima je pisalo: „Made Japan“. Štof je bio lister, a mi iskustva sa takvim materijalom nemamo. Mi smo stavili program za vunu i naravno – ostade samo pepeo sa dva obešenjaka „Made in Japan“.

Međutim, mali je broj „nestručnjaka“ u ugostiteljstvu. Nikola je imao prilike već sutradan da se uveri. Izašavši iz tramvaja negde na sredini Bulevara Revolucije, pade mu u oči kafanica na ćošku kod fabrike cipela „Proleter“. Na ulaznim vratima bilo je napisano u polukrug restoran Zlatan opanak.

Predstavio se.

–       Jeste li doručkovali, druže doktore? Da meznemo nešto? Imamo odličan užički kajmak, a tek što nam je dalmatinska pršuta!

–       Ne, hvala, već sam doručkovao. Nego, da vam pogledam kuhinju i magacin.

–       Pokajaćete se, doktore, kajmak nam je odličan, a hleb nam je tek donesen iz pekare, još je vruć…

–       Idemo, druže upravniče, da pogledamo.

–       Ma, kod mene je uvek sve u redu, vaš kolega redovno dolazi. Mnogo mu se ovde dopada. Baš pre neki dan, kaže on meni uz meze…

–       Druže upravniče, da li biste bili ljubazni da se pomerite sa vrata od kuhinje kako bih mogao da uđem.

–       Hm, ova hrana na šporetu je od juče?

–       Bože me sačuvaj. Mi, znate, kuvamo rano ujutru, pa…

–       Šporet vam je hladan, lonci takođe. Bar da rekoste noću, u to bi se moglo poverovati. Inače, šporet i lonce čistite i perete jednom nedeljno, izgleda.

–       Ih, doktore, baš ste vi neki šaljivdžija! Kako jednom nedeljno? Neg’ eto, desilo se, glavna kuvarica nam je bolesna, pa baš nije sve u redu, onako kako…

–       Ove vekne hleba što su naslagane ovde iza vrata na novinama?

–       Nemamo mesta, znate, a radnici iz fabrike dođu ovde na doručak i ručak, pojedu oni to dok dlan o dlan.

–       Pojedu, kažete, dok dlan o dlan. Kako da ne, samo što vam je hleb najmanje dva dana star…

–       Ma otkud, doneli ga jutros, ma bio je još vruć…

Velika vrata iz kuhinje vodila su u dvorište. Nekoliko kanti za đubre, pored njih panj za sečenje mesa. Gajbice sa paradajzom, lukom i neočišćenim graškom, Sanduci sa pivom i veliki sto, čiji je donji deo pokriven prljavom neprikladnom zavesom, napravljenom od starih, nekada valjda belih stolnih čaršava.

Nikola pomeri zavesu. U jednoj velikoj šerpi nalazio se paprikaš, u drugoj dosta krompir pirea. U velikom loncu od najmanje 30 litara pasulj sa slaninom, a u dnu stola neki paketi uvijeni u novine. Sve pokriveno gomilom muva koje se uplašeno razleteše, uznemirene i zatečene u krađi radničkog doručka.

–       Ovo vam je isto od jutros? Tek što se skuvalo, pa ste izneli da se hladi. A ove kosti u novinama i ovo meso u drugom paketu, šta će vam to?

–       Prepune nam kante za đubre, pa, da se ne bi na đubretu skupljale muve, mi eto to lepo, pažljivo uvijemo, pa kad dođu đubretari mi im onda damo. Znate i ti đubretari neredovno stižu. Eto, juče nisu došli. Inače bi ovo dvorište sijalo kao sunce…

–       Meni se sve čini da su ove kosti spremljene za supu, a ovo meso za paprikaš…

–       Ama, molim vas, ovde se hrani radnička klasa, radnici iz fabrike cipela Proleter. Znate, mi smo im najbliži i najjeftiniji. Ma, gde bi mi! Vodimo mi računa, radnička klasa je naša budućnost. Zato se mi trudimo, razume se, u našim mogućnostima. Nismo mi hotel Metropol, mi smo radnička kafana i restoran. Da nas nema, gde bi radnici na doručak i ručak? Pokazaću vam i diplomu od Radničkog saveta i od opštine, što smo dobili za požrtvovan rad. Kad bi se desilo samo jedan dan da nas neko zatvori, bila bi to tragedija za radnike koje mi hranimo. Stala bi čak i proizvodnja, a njihove cipele se izvoze za inostranstvo. Devize, moj doktore!

Rešenje o zatvaranju restorana bilo je napisano. Borac za dobru i jeftinu radničku ishranu bio je činjenicama prinuđen da stavi svoj potpis.

–       Ja ću da potpišem, ali džabe vaš trud! Eto, nudim vam da platim kaznu. Hoću brate, što da neću! Sve se to, eto, desilo zbog bolesti kuvarice i tih prokletih đubretara. Videćete, ni vaš kolega mi ne bi zatvorio restoran. Eto, samo ga zovite! Kaznio bi on mene mandatnom kaznom, grdio bi, vikao, ali ne bi zatvorio…

Kolegu je izvestio mlađi kolega da je restoran zatvorio i stavio pečat od voska na vrata. Nije se vosak ni čestito osušio, a stariji kolega, koji je stigao kolima, skinuo ga je.

Grdio je, vikao, naplatio mandatnu kaznu upravniku. Rekao je da će ga poslati u zatvor i da ima, kako ume i zna, sve za dva sata da dovede u red. Radnicima se mora dati obrok danas. Zatim je Nikolu stavio u kola i odveo u svoju kancelariju.

–       Bili ste u pravu, kolega, samo nije to uvek dovoljno.

–       Znam da sam bio u pravu, zato sam restoran zatvorio.

–       Čekajte malo, dragi moj, treba stvari pogledati iz drugog ugla. Najlakše je staviti pečat na vrata. Ljude treba prevaspitavati. Treba ih lupiti po džepu, moj dragi, pa će da se poprave. Znaš li ti koja bi se buka podigla da radnici danas nisu mogli da dobiju topli obrok? Jeli li ti član Partije? Nisi, i mislio sam. Rekli bi: „Saboter zatvorio“. Sabotaža, a onda znaš šta te čeka. E, mora da misliš na sve, dragi moj, a ne odmah pečat na vrata. Uostalom, i bajata hrana kad se skuva, skuvaju se i bakterije. Nije sve, moj dragi, onako kako piše u knjigama. Uverićeš se ti u to, ima vremena.

Oko podne je „Zlatni opanak“ bio prepun radnika koji su ručali. Kuhinja je izgledala čistija, iz dvorišta izbačeno đubre. Panj za sečenje mesa i sto su bili izribani. Ispod stola nije bilo hrane. Hrana koju su radnici jeli, činilo se Nikoli, ista je ona od jutros. Upravnik se topio od ljubaznosti, gledajući podsmešljivo u inspektora stažera. Inspektor stažer je izračunao da je kaznu upravnik već nadoknadio i da je restoran zaradio na hrani koja nije bačena.

Svi su bili zadovoljni: i inspektor i upravnik, kuvarice i radnici. Stažer jedino nije. Svi njegovi argumenti: zdravlje ljudi, veliki procenat bolovanja, pa zbog toga smanjena proizvodnja, hronična oboljenja želuca i creva. Zar je moguće da neko… takvu proizvodnju? Bio je duboko nesrećan, srozanog autoriteta. Nije njemu do autoriteta stalo. Strepeo je od izveštaje u novinama o masovnom trovanju radnika fabrike obuće Proleter, ali njih nije bilo. Umesto toga, od tada pa do isteka preostalog staža stariji kolega inspektor svog mlađeg kolegu vodio je svuda sa sobom, nije ga više ispuštao iz vida.

Ipak, život je bio lep. Vesna ga je dočekivala sa osmehom, a njene krupne crne oči zračile su ljubavlju. Koji osećaj nezadovoljstva ili brige bi mogao da odoli tome? Privremeni smeštaj u kući Vesninih roditelja bio je pristojan. Imali su sobu sa zasebnim ulazom. Mogli su da te dane provode kako su hteli. Noćnih dežurstava još nije bilo. Oboje su primali platu koja je za njihove skromne prohteve bila i previsoka. Stan i hranu nisu plaćali. Vesna se spremala da njihov budući stan u Kovinu opremi što lepše može. Šila se posteljina, kupovao se nameštaj, popravljali se neki stari delovi roditeljskog nameštaja. Izlasci sa prijateljima, posete mladog bračnog para poznanicima i rodbini učinili su da dva meseca prolete.

Ključevi stana u jedinoj višespratnici u Kovinu bili su predati mladom bračnom paru. „Višespratnica“ je imala samo jedan sprat, ali pored prizemnih kuća, ovako nova, izgledala je kao oblakoder. Imala je svega 6 stanova, a na njih je pretendovalo 60 porodica. Kakve li sreće!! Njihov stan, njihova kuća. Parket se sijao svuda. Dve sobe. Velika svetla kuhinja. Ono najvažnije – kupatilo sa bojlerom. Može se svakog dana tuširati, čak i dva puta. Nema više loženja kazana u kupatilu, koji zna da curi i gasi vatru u ložištu. Nema više štednje ogreva. Nema više pranja u lavoru kad kazan nije ispravan, prvo gornje, pa donje polovine tela.

Doktor Vladan Torbica, drug upravnik, kako ga je Nikola zvanično pred svetom oslovljavao, bio je vrlo pažljiv. Izgledalo je da i on uživa u sreći mladenaca. Obilazio ih je skoro svake večeri, pomagao u rešavanju sitnih problema oko nameštanja stvari, kačenja lustera, a zatim ostajao na večeri da oproba veštinu biohemičarke u kuhinji. Večeri su bile kratke, jer bi svakog jutra, bolje rečeno rano u zoru, Nikola sedao na bicikl i odlazio na kovinsko pristanište da bi brodom „Niš“ prelazio na drugu obalu Dunava u Smederevo. Torbica je udesio kod svog poznanika i šefa ginekologije u smederevskoj bolnici da Nikola nastavi sa stažom. Dogovor je bio da pre podne bude na stažu, a da u 12 časova pobegne iz bolnice (radno vreme bilo je od 7 do 14). Onda ponovo na brod, sa broda na bicikl, pa 6 kilometara do Kovina i pravac u ambulantu, u čijoj čekaonici čekaju doktora pacijenti. Tako svakog dana, osim nedelje.

Nikola se nagledao i nauživao jesenjih zora. Voleo je trenutak kada noćnu tišinu naruše petlovi, pa zatim ptice, probuđene nekim svojim precizno navijenim budilnicima. Kakav je to bio orkestar! Nikoli, gradskom čoveku, skoro potpuno nepoznat.

Okrećući pedale bicikla i žureći po utabanom zemljanom putu kroz polja i šumarke, činilo mu se da mora taj ptičiji narod biti neki veseo, dobrodušan, spreman za šalu ili gunđanje. Ih, kakva šteta što ih mi ljudi ne možemo razumeti. Što bi više svetla pruga osvajala nebo, goneći polako, ali uporno, noć negde iza leđa zemlje, ti cvrkutani bi bili sve glasniji, sve veseliji. Ponekad bi mu se činilo da čak čuje i lepršanje crnog plašta noći, naterane u beg svetlošću dana koji se budi i nastupa kao oslobodilac u pobedničkom maršu. Noćni čuvar, probuđen, gasio bi svojim dugim štapom jednu po jednu zvezdu, ostavljajući mesec za kraj, da mu uvrne lagano fitilj. Zbog ovakve lepote nije Nikoli bilo teško rano buđenje. Na obali ga je čekao brod „Niš“, koji je svojim klokotanjem i škrgutanjem pokazivao da jedva čeka da ga odvežu od obale kako bi pokazao svu svoju snagu. Uz jedan radosni zvižduk bi krenuo, presecajući svojim oštrim prsima vodu mrkog i snažnog Dunava. Kada bi brod stigao na sredinu velike reke, zarumenilo bi se na istoku nebo. Sunce, u prvom trenutku nekako neodlučno, kao da se pita da li je dobro došlo, pa uverivši se da jeste, pojavilo bi se u punom sjaju da ogreje tek probuđene, da pruži energiju svemu živom na zemlji i pod zemljom.

Brod „Niš“, koji je nekad plovio Dunavom do Kladova, bio je u svojim mladim danima pravi parni brod sa dimnjakom, kapetanskim mostom, dve palube i jednom potpalubom. U potpalubi je bio brodski salon, u kome se mogla dobiti kafa i čaj. Salon je prihvatao u jesen i zimu putnike da se sklone od hladnoće i kiše.

Pošto je plovio već dugo, izgleda da je želeo u penziju, no nisu ga pustili, bio je još potreban. Starcu su skratili rutu, pa je saobraćao na liniji Beograd–Zemun. Jednog kišnog i olujnog dana nije izdržao, prevrnuo se i potonuo zajedno sa putnicima. Mnogi ostaše u njegovom salonu, mali broj se spasao. Izvadili su ga, polečili ga u brodogradilištu i opet aktivirali. U početku svet se njime sa strahom vozio i ostajao na palubi na hladnoći, po vetru i po kiši.

Kapetan, imenjak Nikolin, nizak rastom, ali kao od stene odvaljen, sa glasom koji se čuo kad zagrmi na obe obale Dunava – ulivao je svetu poverenje. Svašta je on umeo, čak i da digne zubima masivan hrastov sto, kakav eto, „ovi današnji fušeri i prevaranti više ne izrađuju“. Dizao bi ga samo ako na njemu stoji flaša vina i dve čaše. Mogao je i sa četiri čaše, tanjirićima i „beštekom“, pod uslovom da su tanjiri puni.

Kapetan Nikola čuo je od nekog da svakog dana vozi imenjaka doktora. Jednog jutra kao jerihonska truba zagrme njegov glas: „Imenjače doktore, dođi na kapetanski most“. Kapetan je vlast na brodu, bez pogovora se sluša. Na mostu kapetanskom ispružena topla prijateljska ruka, u kojoj je Nikolina šaka ličila na pogačicu od čvaraka.

–       Imenjače, pa što se ne javiš, blago kapetanu? Ti ko slepi putnik, a?

Odmeravao ga je od glave do pete strogim pogledom. Velika glava, pokrivena kapetanskom kapom, koja mu se verovatno šila po meri, nakrivi se malo udesno, pa onda ulevo, još uvek uz onaj kritički pogled. Imenjak doktor se oseti kao neki dečkić, kuvarski pomoćnik, koga kapetan, stari iskusni dunavski vuk, treba da primi u službu. Primio ga je i to bez šale. Od tog jutra morao je imenjak doktor da nauči da okreće točak krme i da komanduje kroz metalni sulundar mašinskom odeljenju: „S pola snage. Punom parom napred. Smiri brod.“

Manevrisanje pri pristajanju na smederevski „štek“ prepuštao bi pravom kapetanu, koji bi, kao čudeći se, gunđao:

–       Tolke škole, imenjače, a nikako da savladaš ovo manevrisanje. Kako, imenjače, onda život ljudski držiš u rukama i njime manevrišeš?

Bila su to jutra kojih će se Nikola sećati, jutra koja više nikada neće doživeti. Želeće ih, pričaće o njima, da bi ih bar pričom dozvao iznova. Za ta prelepa jutra doktori nemaju vremena kada su budni. Kada spavaju, isuviše su umorni da bi se samo zbog lepote tako rano budili.

Izišavši na smederevsko pristanište, kretao bi ka „Plamičku“. Mogao bi vezanih očiju da ga nađe po mirisu svežeg, dobro pečenog hleba. Isturen veliki drveni izlog, nešto između kibic prozora i pekarske tezge, kroz koji se videla velika pekarska furuna iz koje je Plamičak u beloj kecelji i beloj pekarskoj kapi vadio rumene vekne drvenom lopatom sa dugom drvenom drškom.

Na tezgi mala sunca u tepsiji, glatka, sjajna. Nehotice se okreneš i pogledaš u tek rođeno sunce, da proveriš da li ono daje taj rumeni odsjaj malim suncima na tezgi. Ustanoviš da ona sama sijaju. Ima ih praznih, sa sirom, mesom i jabukama. Turcima treba uzeti kao olakšavajuću okolnost što ostaviše za sobom burek[9], jedno tako ukusno jelo.

Nikola je zapao za oko pekaru Plamičku. Bio mu je svakodnevna prva jutarnja mušterija. Burek zamotan u hartiju sinu gardijskog ruskog oficira predstavljao je problem. Nije navikao da jede bez noža i viljuške. Posle nekoliko dana Plamičak izvadi odnekud praznu tepsiju, pa mu specijalnom polukružnom oštrom spravom iseče u sitne komade pola bureka sa mesom na jednom i pola sa jabukama na drugom delu tepsije. Nikola je burek sa sirom prezirao.

–       Ovako će vam biti lakše – reče saučesnički namigujući.

Nikola ga je sa oduševljenjem pohvalio:

–       Dosta sam bureka probao u svom životu, ali ovakav kao vaš – nikad. Kakav ukus! Ma kako ga ovako ispekoste da liči na malo sunce?!

–       Plamičak, druže. Kad se žar pozlati, pa kad samo mali plavičasti plamičci ponekad zalebde iznad žara, onda treba staviti pleh sa tepsijama bureka. Sve je u plamičku. Ono jes’, i u testu i nekim drugim sastojcima, ali plamičak, ništa bez plamička.

Objašnjavao je on to sa plamičkom u očima. Zato mušterije tom ljubaznom i skromnom pekaru od milošte dadoše nadimak Plamičak.

Posle takvog izuzetnog doručka, moglo se prošetati kroz grad, posedeti u parku i oko šest časova doći u bolnicu, napisati istorije bolesti. U sedam sati prisustvovati viziti. Asistirati na operacijama. Oko 12 časova bi se Nikola uvek negde izgubio. Šef ga nikada nije tražio. U početku se osećao vrlo neprijatno. Ni kao učenik, ni kao student, nije često bežao sa časova, a eto sada, kao lekar, morao je to svakog dana.

Imao je utisak da će ga neko potražiti zbog neke hitne intervencije, i onda šta? Sa strepnjom je svako jutro dolazio u bolnicu, očekujući pitanje: „Gde ste vi juče bili, kolega?

Kasnije se uverio da organizacija funkcioniše i bez njega odlično, i da se svako drži dogovora. Ipak mu je bilo žao. Mogao je još mnogo toga naučiti, asistirati za vreme operacija. Naročito mu je bilo žao što ne može da dežura, jer za vreme dežurstava noću radio se najveći broj porođaja i urgentnih oboljenja, sa kojima će se on, kao lekar opšte prakse, najčešće sretati. Sa druge strane, morao je pomoći doktoru Torbici, jer je doktor Stepančev otišao na godišnji odmor, i više se neće vrati na svoje radno mesto. Tako je Dom zdravlja u Kovinu spao na jednog lekara i jednog stažera.

Sestra Mirka iz Doma zdravlja je dočekivala doktora sa vrućom kafom i sendvičem koji je Vesna još ujutru pripremila. U početku u čekaonici nije bilo mnogo pacijenata. Mlad doktor je tek stigao, niko ništa o njemu još ne priča. Nešto se i čulo od komšija oficirskih porodica koje je lečio dok je bio u vojsci. Doktor Torbica je malo nezgodan, neljubazan, često namćorast, ali je dobar doktor, hvale ga ljudi.

Novi doktor mora da se proba, maltene kao neko novo jelo. Nekome će se svideti, nekome ne. Mlad, nema iskustva, mora da se dokaže. Ako ga prvi pacijenti loše ocene, ili mu se desi maler pa mu nekoliko prvih pacijenata bez ikakve njegove krivice umre, zapečatio je svoju karijeru. Godine će proći dok svojim savesnim i mukotrpnim radom ne dokaže da nije loš lekar.

Možda ipak mladi doktori imaju sreće na početku. Neće teško bolestan pacijent napustiti lekara koji ga već dugo leči i poznaje da bi prešao kod mlađeg koji je tek došao. Ima takvih koji će doći samo da provere šta taj novi zna. Ako se dogodi da ne postavi dijagnozu koju takav pacijent već davno zna, propala stvar, za par dana znaće ceo kraj. Novom doktoru dolaze pacijenti kojima se žuri, pa neće da čekaju dugo na red. Pacijenti koji nisu teško bolesni, kojima su potrebna raznorazna uverenja. Dolaze i zabušanti da probaju. Možda će njihova priča, koju oni brižljivo pripremaju, da uspe, pa da dobiju neki dan ili nedelju bolovanja više. Umalo da zaboravimo, dolazi i lepši pol, dame mlađih godina da ocene je li zgodan, kako se ponaša prema ženama, je li pažljiv.

Jednom rečju, opet se polaže ispit, ne nekoliko sati, nego stalno. Loše ocene koje dobije lekar teško se ispravljaju. Dobre mogu za čas da se pokvare. Nema popravnog ispita. Znao je Nikola sve pacijentske mahinacije, pričalo se o njima za vreme studija. Te anegdote je bilo lepo čuti i smejati se. Međutim, drugo je to kad sam postaneš glavna ličnost u anegdotama. Teško tebi ako ih ima mnogo, pa se prepričavaju okolo-naokolo, a čekaonica za pacijente zvrji prazna, dok ti u ordinaciji po čitav dan prelistavaš novine.

Bojao se on, nije da nije, samo je taj strah bio druge prirode: plašio se da neće moći da pomogne. Znao je on, učili su ga za vreme studija, da lekar to ne može uvek. Neminovno je bilo da se brineš da li dovoljno znaš kako bi pronikao u sve tajne te komplikovane mašinerije koja čini čoveka. Mašinerije koja, čak i kad je oštećena, funkcioniše, pa se na prvi pogled ne vidi, ne primeti gde je oštećena. Ako ne otkriješ na vreme, teško se kvar otklanja, a preostala mašinerija funkcioniše i dovodi do samouništenja.

Otvorio je on jednu od fioka svog čudotvornog ormana, zatvorio u njega sva ta svoja razmišljanja i rešio da svakog svog pacijenta leči kako najbolje ume i zna. Da ne žali truda, da se ne ustručava kada nešto ne zna i da konsultuje drugog kolegu.

Naučio je da se ne sme stideti neznanja, ali da se mora stideti svojih promašaja. Malo samopouzdanja stekao je u vojsci, ali ovo više nije bila vojska. Njemu i samo njemu bili su ovde povereni životi od još nerođene dece preko prevremeno rođene, nepravilno rođene, pa sve do duboke starosti.

Popivši kafu i sendvič, iz fioke bi izvadio svoje instrumente kojima treba utvrđivati kvarove komplikovane ljudske mašinerije. Bacio je pogled na njih. Aparat za merenje krvnog pritiska, slušalice, penkalo za pisanje, blok sa receptima, doktor lično naoružan čulima, koja su varljiva i stečenim znanjem, nikada dovoljnim.

„Eh“, pomisli, „univerzitetske laboratorije, rendgeni… Daleko je to. Ne, nije. Tu je Vesna sa njenim znanjem, polako. Imaće i oni u ovom Domu zdravlja mnogo štošta, izboriće se on za to. Ali za sada to naoružanje bilo je jako siromašno.“

–       Hoćemo li, Mirka, da počnemo? Pustite prvog pacijenta.

Dečak sa učestalim stolicama, najeo se šljiva. Pacijentkinja nema apetit. Loše spava i iz nekih nepoznatih razloga zadnjih mesec dana povraća. Neudata. Prilikom pregleda – trudnoća, treći mesec. Devojčica od tri meseca sa osipom po koži, plačljiva, sa visokom temperaturom – male boginje. Nekoliko radnika sa netipičnim bolovima u kičmi. Rade u ciglani težak fizički posao. Sa sela su, pa se iz unakrsnih pitanja moglo ustanoviti da bi vrlo rado na bolovanje, jer im roditelji nisu u stanju da pooru njivu. Nisu dobili bolovanje, ali moraju da se jave na kontrolu, uz recept sa mašću za trljanje i analgeticima. Pacijenti su ulazili, bili ljubazno dočekani. Doktor nije žurio, pustio ih je da ispričaju svoje tegobe. Objašnjavao je detaljno bolesti i upotrebu lekova. „Dobro je krenulo“, pomisli.

Najednom, otvoriše se naglo vrata, bez kucanja. U ordinaciju bez izvinjenja uđe žena šezdesetih godina, u belom mantilu, belom kao sneg, skrojenom po meri. Bila je sede kose, inteligentnih krupnih crnih očiju, pravilnih crta lica, još uvek lepog, srednjeg rasta, autoritativnog držanja, negovanih ruku. Strogim pogledom odmeri Nikolu.

–       Babica Ružić. Dežurna sam u porodilištu. Juče sam se vratila sa godišnjeg odmora, pa dođoh da se upoznamo.

Nikola usta i pruži joj ruku.

–       Šta mogu da učinim za vas, babice?

–       Za mene ništa, doktore, ali u porodilištu se već 24 časa porađa žena koja ima slabe kontrakcije, nema bolove. Srčani tonovi deteta su oslabili u zadnjih nekoliko minuta. Glava deteta je na izlazu, mislim da treba da se uradi forceps.^[10]

–       Da li ste bili kod upravnika?

–       Jesam, ali on je na terenu. Vi ste jedini doktor u Domu.

–       Sad ću ja, babice Ružić, samo da završim sa pregledom ovog pacijenta. Hvala vam na obaveštenju.

Babica još jednom odmeri mladog doktora, okrete se i ode. Nikola stavi slušalice na uši i poče da pregleda pacijenta koji je pred njim sedeo do pola svučen.

–       Aha, momče, šta ćemo sad?! Forceps! Video si ga dva puta u životu i oba puta se intervencija loše završila. Sećaš li se, kako ono beše: leva kašika – leva butina majke, desni deo glave – desna kašika.

–       Ma nije tako. Pusti me sada, pregledam pacijenta. Stvarno, ima pravo gunđalo. Pa ja nemam nikakvo iskustvo sa forcepsom. Ih, da mi je knjiga tu!

–       Pa nije ti kuća daleko, skokni pa pogledaj.

Pošto je pregledao pacijenta i objasnio mu kako treba da uzima lekove, izlete iz ambulante i odjuri biciklom kući. Nađe knjigu i na brzinu pročita deo o forcepsu.

Sada je imao jasnu predstavu o tome šta treba da uradi. Međutim, to je bila vrlo rizična intervencija. Da li treba započeti ovde, u ovom loše opremljenom porodilištu ovu tešku intervenciju?

–       U pitanju je tvoj autoritet!

–       U pitanju je dete… Koje pa ja iskustvo imam? Dva puta sam video takav porođaj.

–       Kako se iskustvo stiče? Tako što nikad ne pokušaš i sve šalješ u veliku ustanovu? Uvek je nekome takva intervencija prvi put.

–       To je baš ono što u našem pozivu dovodi do katastrofalnih grešaka. Lekar mora znati svoje mogućnosti, mora znati šta je u stanju da uradi sam, a šta u prisustvu starijeg i iskusnijeg, koji može da preuzme intervenciju ili da ukaže na pogrešku pre nego što se ona desi.

–       Hm, babica je došla da me obavesti o forcepsu kao da se radi o nekakvoj intervenciji koja se svakodnevno radi. Znači da Torbica to ume. Pa dabome, inače bi došla i predložila odmah da se žena pošalje u bolnicu u Pančevo. Znači, on ume.

–       Babica će shvatiti da se ti bojiš, da ne umeš. Pokušaj, pa ako ne bude išlo, pošalji majku u bolnicu. Nije ni to na kraj sveta. Stići će za pola sata.

–       Onda će biti kasno. Sa glavom deteta između nogu i to još po užasnom putu. Ne, to je teška i komplikovana intervencija. Neka o meni misli i babica i Kovin šta god hoće, ženu šaljem u bolnicu u Pančevo.

–       A ako je već sada kasno?

Otvorio je vrata dežurne sobe za babice. Babica Ružić je na rešou dovršavala kuvanje kafe.

–       Kuva kafu dok se ja ovde kidam i preznojavam.

Pokušavajući da svom glasu da sigurnost i ravnodušnost, reče:

–       Hoćemo li da pogledamo ženu, babice? Jesu li vam kuvani instrumenti?

Babica je sipala kafu u dve šoljice, nije se ni okrenula prema njemu. Zatim prenese šoljice i stavi ih na sto i sede. Izvadi iz kutije jednu cigaretu, potraži šibice u jednom džepu, pa u drugom, ne nađe ih pa otvori fioku od stola, izvadi šibice i paleći lagano, sa uživanjem, cigaretu, baci pogled na Nikolu.

–       Sedite da popijemo prvo kafu, doktore.

–       Kakva drskost! Ima li ona predstavu o tome da meni ništa kroz gušu ne može da sklizne?

–       Ja bih prvo da završimo pregled, pa ćemo onda kafu – odbrusi neprijatnim povišenim tonom.

Babica lagano uvuče duboko dim iz cigarete, pa i dalje ne gledajući ga, vrati šibice u fioku. Zatim ga pogleda u oči, smešeći se cinično.

–       Samo vi sedite, doktore, potrebna vam je ova kafa, i te kako. Ne držite se loše. Neki su izgledali i lošije od vas… Nema, doktore, nikakvog forcepsa Porodilište je prazno. Ovo je moj način upoznavanja sa svakim novim doktorom. Moram da vam priznam da imate dobre živce.

Nikola ju je gledao sa nevericom.

–       Da li ja to nju dobro razumem? Nema forcepsa? Nikog nema u porodilištu? Ona mene tako! Pa šta ona misli šta sam joj ja… Testira doktora?

Nekoliko kapljica znoja mu je polako klizilo niz leđa. Leđa su ga svrbela. Dlanovi su mu bili vlažni. Obuze ga bes, onaj njegov bes kada gubi potpuno kontrolu nad sobom. Pretilo je da se pojavi onaj drugi Nikola, koga on nije mogao da smisli. Ipak je uspeo da se okrene, dohvati kvaku i izleti napolje ne zalupivši vratima. Lagano se opuštao duboko dišući, natera sebe da pomisli na lepe Vesnine ruke koje će ga večeras milovati. To mu je uvek pomagalo da se brzo smiri.

Babica Ružić je doktoru poslala kafu iz porodilišta. Nikola je nije ni dodirnuo. Ostala je na stolu kada je napuštao kasno uveče ordinaciju, pregledavši svog poslednjeg pacijenta.

 

0 5 / 0 4

Ušavši skoro nečujno u predsoblje stana koji je još uvek mirisao na novo, zaključao je vrata i ne paleći svetlo ostavio svoju tešku lekarsku torbu ispod čiviluka, pa na prstima uđe u kuhinju gde je Vesna dovršavala večeru. Obgrlivši je, poče da joj ljubi vrat, bradom gurajući široki otvor na majici da bi poljupcima stigao do njenih lepih i oblih ramena. U trenutku skamenjena od straha prestrašeno uzviknu, pa se prepusti poljupcima njegovih toplih usana. Cvrčanje i praskanje jela na šporetu joj skrenu pažnju da će oboje ostati bez večere ako ovako produže. Zar je pa večera važna?

Za večerom je ispričana priča o babici Ružić, uz Nikolin komentar o pretrpljenom strahu. Smeh se orio kuhinjom. Kako eto ponekad sve što u početku izgleda dramatično, pa posle dovede do besa i eksplozija, može kasnije izgledati komično. Eh, kad bi čovek umeo uvek da se savlada!

–       Moja sreća što je laborantkinja jedno dobro mlado stvorenje sa kojim je prijatno raditi. Jedino, postavlja se pitanje koje moramo sa Vladanom da raščistimo. Šta vi doktori od mene hoćete? Krvne slike, pregled mokraće? Za to vam nije potreban biohemičar.

–       Zaboga, Vesna, pa već smo toliko puta načinjali tu temu. Nema para. Mislim da će te već sutra obići komisija i Upravni odbor Doma da vide pod kakvim uslovima radiš. Postoji mogućnost čak i da ti kupe jednu centrifugu kako bi mogla da proširiš svoju delatnost.

–       Nisam ja nestrpljiva. Znam da ćemo se izboriti za opremu i da ću moći da radim, ali sada mi se čini da primam platu zabadava. Danas sam osetila neki čudan miris u laboratoriji. Pomislila sam da je neki rastvor zastareo. Pregledala sam ih i svi su bili u najboljem redu. Čik pogodi odakle takav miris? Ne možeš sigurno, ne bih ni ja. Ispod patosa dela porodilišta i laboratorije nalazi se senkrup. Babica Mara kaže da se oseća i više pred kišu, pa onda znaju da će se promeniti vreme.

–       Pa to znači da vas dve možete jednog dana da propadnete u senkrup. Jesi li razgovarala sa Vladanom? Sada kada se ukida privatna praksa, valjda će moći od te zgrade da se napravi nešto što liči na zdravstvenu ustanovu. Čekam da završim staž, pa onda krećem u ofanzivu.

–       Molim te, ako Vladan danas dođe, nemojte opet da dugo pričate. Sutra moraš opet za Smederevo. Pomisli da imaš mladu ženu koja je željna svoga muža. Ja nemam nameru da te svake noći delim sa Vladanom.

–       Kako da ne pričamo dugo? Na čemu počiva biohemijska laboratorija? Na senkrupu, gomili starih govana! Nema centrifuge, nema aparature. Doktori pregledaju svoje pacijente u ordinacijama koje pre liče na kancelarije nekog lošeg preduzeća, nego Dom zdravlja. Lekari razdrljeni, osoblje neuredno, u prljavim mantilima. Svaki doktor radi sa službenicom koja nije medicinska sestra u istoj prostoriji, tako da pacijent ne sme doktoru da ispriča svoje tegobe, jer se plaši da sutra ne sazna celo selo. Porodilište je tek priča za sebe.

–       Dragi, ti se tek na stažu. Tvoje je da stažiraš, pobegneš iz Smedereva na vreme i savesno radiš popodne, a kad dođeš kući da se odmoriš, pa u krevet, jer se sutra ustaje u pola tri.

Paleći cigaretu posle dobre večere, Nikola je sa osmehom pratio Vesnu, koja je raspremala sto. U trenutku kad mu se primakla, privukao ju je sebi na kolena i počeo da je ljubi dugim poljupcima. Vesna je pokušala da se otrgne i u toploj kuhinji se u pauzama između poljubaca čulo: „Oh, Nikola, ja moram… Nikola budi ozbiljan… Oh…“

Zvono u predsoblju ih trže. Bio je to doktor Torbica u pokislom kišnom mantilu, sa šeširom malo zabačenim na potiljak i obaveznom lekarskom torbom u rukama. Njegove krupne i malo izbuljene oči pogledaše u Nikolu smešeći se, pa spustivši lekarsku torbu na patos u predsoblju, ulete u sobu i svali se na kauč.

–       Ptičice uživaju u toplom gnezdu, dok ostali mukotrpno zarađuju parče hleba.

–       Vladane, opet nisi obrisao noge i naneo si brdo blata u predsoblje. Skidaj taj tvoj mokri kišni mantil.

Vladan se nevoljno podiže sa kauča, svuče svoj mokri mantil i šešir i baci ga na najbližu stolicu, pa se opet svali na krevet.

–       Vesnice, skuvaj umornom doktoru jednu dobru kafu.

–       Već je stavljena. Jesi li večerao uopšte? Moraćemo da se pobrinemo da te što pre oženimo, kako bi imao ko o tebi da vodi računa.

–       Taman posla. To mi ni na pamet ne pada. Nije ti dosta što si Nikolu zarobila, već hoćeš i mene da guraš u zarobljeništvo.

Naglo promeni temu.

–       Pa kako vas dvoje? Hm, hm, je l’ se još niste pokajali što ste napustili Beograd? Hm, hm, je l’ da stan nije loš? Ovakav stan bi u Beogradu dobili na kukovo leto. Hm, hm, nismo to loše napravili sa vama. Ha, ha, čujem od babice Ružić da si prošao kroz vatreno krštenje. Kaže da si bio malo bled, ali da si se dostojanstveno držao. Čekaj samo dok završiš staž, pa započneš dežurstva, biće čestih poziva u porodilište.

–       Vladane, ja sam baš želeo da popričam o tom porodilištu. Za milog Boga, na šta to liči? Onaj sto za porođaje, drveni, mora da potiče iz doba Marije Terezije. Soba za porodilje i sanitarni uslovi su mali užas. Pre neki dan sam pogledao instrumentarijum, pa on je potpuno dotrajao. Sterilizator je prepun kamenca. Još nešto. U jednom uglu sam video nekoliko sifona sode. Nisam hteo da postavim pitanje njima, hoću prvo tebi. Nije li porodilište još i mesto za pijenje špricera?

–       Hm, hm, stažer sve vidi. Postavlja se samo pitanje da li dobro vidi? Pre svega, babica Ružić je šef porodilišta, a mi se pozivamo samo na konsultaciju kada nešto zapne. Rad u porodilištu je vrlo opasan, to i sam znaš. Ako doktoru umre dete ili dete i žena na porođaju, teško njemu. Ako se to babici dogodi, nikom ništa. Tako je moralo da bude, kaže običan narod. Zato momak, moj ti je savet, obilazi oko porodilišta i ne petljaj se u njegovu organizaciju. Kad te zovu, pomozi kako znaš i umeš, ili pošalji pacijenta što pre u bolnicu ako ne umeš. Pokušaj da se ne kačiš sa babicama i da im ne prodaješ mudrost. Bilo je takvih, pa su ubrzo pakovali kufer i odlazili. Šteta bi bilo napustiti ovako lep stan.

–       Eto ti sad, pa ti si upravnik tog Doma zdravlja, a ne ja.

–       Ja ti sada ne govorim kao upravnik, nego kao kolega koji zna situaciju ovde. Babica Ružić je kovinski autoritet. Porodila je mnoge drugove koji su danas na vlasti, a sada porađa i njihovu decu.

Nikola prsnu u smeh.

–       Pa nije valjda drugove koji su na vlasti porađala?

–       Dobro de, ti me razumeš. Ne teraj šegu. Babica je 35 godina u ovom mestu. Deca koju je ona porodila i koja su ostala živa danas su građani ove varošice. Ona koja su pod zemljom ćute i ne mogu nikom da se žale. Pokušaj da to shvatiš. Nemoj da od nje praviš sebi neprijatelja.

–       Vladane, ja ne želim da sebi pravim neprijatelje. Međutim, mislim da mi mnogo toga zajedno promenimo u Domu. Između nas nije velika razlika u godinama. Završili smo isti fakultet, znamo šta moderna medicina zahteva i na nama je da to sprovedemo u delo.

–       Menjaćemo, svakako. Međutim, naš posao je da lečimo ljude onako kako to najbolje umemo i možemo u datoj situaciji. Dom danas izgleda mnogo bolje nego pre nekoliko godina, kada sam ja ovde došao.

–       Znam, ali…

–       Čekaj. Ti danas imaš mene, a ja nisam imao nikog. Kada sam stekao neki autoritet i počeo da pored plate zarađujem i privatno i ostalim lekarima uzimam pacijente, svi su pokušali da me se otarase. Počeli su da tvrde kako sam loš lekar, da mi pronalaze greške u radu. Ne menjajući ništa u organizaciji, trudio sam se da ostanem u sedlu. Shvataš li ti to, stažeru?

–       Shvatam, upravniče, ali sada je ukinuta privatna praksa. Danas je drukčija situacija.

–       Na papiru, samo na papiru. Dok si ti danas radio, ja sam sedeo na sastanku sa našim osnivačima, a to je Narodni odbor opštine i Zavodom za socijalno osiguranje. Od njih treba da dobijemo pare za usluge koji Dom zdravlja pruža. Ukratko, da ti ne prepričavam sve, opština nema para, a Zavod ima nešto, ali malo.

Vladan pogleda Vesnu i Nikolu, ozbiljnim, možda zabrinutim pogledom, koji ni Vesna ni Nikola ne primetiše.

–       U pitanju su naše plate, dragi moj! Čak ni za redovne isplate plate svakog meseca za službenike Doma nema dovoljno para.

–       Ne shvatam, pa radio i novine su prepune hvale kako je dato dosta novca, kako se osnivaju nove zdravstvene ustanove, kako sve teče po planu.

–       Novine? Od kada smo mi počeli da verujemo novinama? Situacija je sledeća. opština i srez imaju veći broj seljaka nego radnika. Radnici su osigurani i osiguranje plaća za njihovo lečenje. Naravno, osiguranje dobija u svoje fondove deo njihovih bruto prinadležnosti, oko 40%. Pošto seljaci nisu u zadrugama oni plaćaju sami svoje lečenje direktno. Pošto smo mi proklamovali da smo jedna od najhumanijih zemalja na svetu, decu tih seljaka i trudnice, pa i sve infektivne bolesti, plaća Zavod i opština. Jasno ti je da smo mi već u startu u gubitku.

–       Znači, rešenje da i seljak uplaćuje svoje socijalno osiguranje. Time će fondovi ojačati, jer svako ko plaća u fond, nije i bolestan svakog dana.

–       Tačno, ali kako seljaka naterati da uplaćuje osiguranje? Kad se pak seljak redovno lečio? Lečio se kad vidi da nema kud, da je skoro na samrti.

–       Znači, to bi za opštenarodno zdravlje bilo idealno. Kada bi uplaćivao svoj doprinos za zdravstveno osiguranje, dolazio bi češće na preglede.

–       I prečesto. Mogu da ih zamislim kad počnu da se busaju u grudi i traže i ono na šta imaju pravo i ono na šta nemaju. Nego, ti kao da živiš van političkih događaja. Seljaka su naterali da uđe u zadrugu. One koji nisu hteli, opteretili su otkupom. Upropastili su seljaka. Sad su opet popustili uzde, pa su dozvolili seljaku, ako hoće, da izađe iz zadruge i obrađuje ono malo zemlje što mu je ostalo posle nacionalizacije. Seljak teško živi, radi isključivo da bi prehranio sebe i porodicu. Nepoverljiv, ni na kakve namete neće da pristane.

–       Ali to je osiguranje za njegovo dobro.

–       Jadno mu dobro! Ogoleo si ga i obosio, terao u zatvor što nije imao dovoljno žita. Država ne samo što je loše isplanirala, nego je dozvolila da neradnici i potpuni laici vode privredu. Nerealni zahtevi dovodili su do zatvaranja, batinjanja seljaka, naročito onih imućnih. Bilo je tu osvete, bilo je tu i zavisti. Prebijali su ih u zatvoru, uništavali ih moralno, samo da bi ušli u zadrugu. Kada su ušali, ispostavilo se da zadruge loše funkcionišu, jer niko nije imao želje da radi i da se trudi.

Nikola se seti Jovana, koji je pio duvan rastvoren u vodi da bi mogao da ode na njivu i pomogne porodici, uništenoj otkupom.

Vladan je glasno i sa uživanjem srkao svoju kafu. U sobi je zavladala tišina. Svako je otišao za svojim mislima.

Iako je ovaj pregled teške situacije u zdravstvenoj službi naterao tri mlada zdravstvena radnika da ne vide budućnost ružičasto, ipak niko od njih troje nije mogao da poveruje da će iz godine u godinu biti sve teže, problemi zdravstvene službe će se umnožavati i neće se moći lako rešiti.

Da im je tada neko rekao da će zbog toga što neće moći da obavljaju svoj posao, najplemenitiji od svih poslova na kugli zemaljskoj, napustiti svoju otadžbinu i rasejati se po svetu, ne bi mu verovali. Bili su sve troje, svako na svoj način, puni optimizma i elana. Verovali su da će, i pored svih teškoća koje su mogli sebi da predstave, ipak imati satisfakciju da su učinili nešto da reše probleme zdravlja i života svoga naroda. Na žalost, te želje će im ostati neispunjene.

Nikola se prvi prenu iz razmišljanja.

–       Mislim da sve u svemu Dom zdravlja ne može nikako biti u teškoj situaciji.

–       Gospodin misli! Kako to sada ti možeš da misliš, kada ne znaš ama baš ništa o ovoj kovinskoj situaciji, bremenitoj intrigama. Razni ljudi se bore za vlast, mnogi se bore sa nemaštinom, a para stvarno nema…

–       Para će biti, para mora da bude. Mi moramo da ih nađemo. Ako se ne budemo zajednički borili, ako ne budemo dokazivali da je medicina kojom se mi ovde bavimo arhaična, iz prošlog veka, onda smo za to sami krivi.

–       Stani, tek si primljen u ovaj Dom zdravlja, da lečiš ljude, a ne da se baviš politikom zdravstvene službe.

–       Vladane, pa to je povezano jedno s drugim. Mi lekari moramo da uzmemo politiku zdravstvene službe u svoje ruke. Mi znamo šta je potrebno da bi jedna zdravstvena služba funkcionisala kako treba. Ne možemo da dozvolimo da se donese zakon o ukidanju privatne prakse i da nam se onda plus saopšti da para nema. To bi značilo da stari predratni „Ured“, namenjen za besplatno lečenje sirotinje i radnika, samo menja firmu, pa se sada zove „Dom narodnog zdravlja“.

–       Ti nisi daleko od istine. Koliko se da novca zdravstvenoj službi, takva će biti i zdravstvena zaštita građana.

–       Ako lekari ne uspeju da dokažu koji obim zdravstvene zaštite mora da ima svaki građanin ove zemlje u dvadesetom veku, onda će građani biti loše lečeni, loše zbrinuti. Građani nisu dužni da se bore za standard svog zdravlja. Mi ih lečimo, mi znamo šta im je potrebno, mi smo za njih odgovorni.

–       Znači, po tebi, ja treba da sazovem građane i da im saopštim da zdravstvena služba nema para, te da će se u ovoj opštini loše lečiti. Kad bih pokušao samo četvorici građana nešto tako da saopštim, već bih sutra bio u zatvoru. Gde živiš, ti Nikola? Ti kao da si stigao sa neke druge planete?

Vesna, koja ih je posmatrala i pri ovakvim diskusijama obično bila pasivna i poslovala nešto po kući, šila ili plela, umeša se u razgovor:

–       Vladane, mislim da je Nikola u pravu. Pogledaj samo laboratoriju, pa ona nije bila u stanju takoreći ništa da vam od laboratorijskih analiza uradi. Ovom Domu pripada niz okolnih sela. Samo u Kovinu radi jedan dečji specijalista i tri lekara opšte prakse, da ih sada ne nabrajam redom. Kada vam terapija i lečenje ne uspeva, onda šaljete pacijenta u Pančevo, Smederevo, u laboratoriju. Pacijent se maltretira, dnevnice, a Zavod plaća putne troškove i laboratorijski pregled. Onda postavite biohemičara, a on nema mogućnosti da radi.

–       Vesna, shvati da smo ovde lečili ljude i bez biohemičara, a i danas nam ne bi bio neophodan da nam nije bio neophodan lekar koji je oženjen biohemičarkom. Ja sam upotrebljavao iste argumente koje si ti sada nabrojala da bih se izborio i dobio mesto za tebe.

–       Protiv prve rečenice odmah protestujem, Vladane. Lekar uvek leči pacijente, jedino se postavlja pitanje kako?

–       Ajde sada, molim te, ne drži predavanje. Pa valjda i ja nešto znam o lečenju…

–       Molim te, ne vređaj se, ali ti si rekao da su se ljudi lečili i danas se leče bez laboratorije.

–       Vesna, zaboga, pa to je bila šala.

–       Dozvolite samo sekund, ovo je sada tačno to što hoću da kažem. Vladan sada reče: „Izborio sam se za biohemičara“. Prvi motiv je bio drugačiji, lekar koga si želeo imao je ženu biohemičara. Ti si već odavno pokušao da dobiješ biohemijsku laboratoriju. Ona vam je bila potrebna kao nasušni hleb.

–       Šta ti misliš, Nikola, kada sam ja imao vremena da se borim i sastančim, kada sam imao upravnika koji je bio više pijan nego trezan, kome je sve bilo ravno do Kosova, a u mojoj čekaonici čeka po 80 do 100 ljudi dnevno za pregled, a uz to još i dežurstva i kućne posete?

–       Shvatam ja to odlično, zato se i raspravljam. Ako ovako produžimo, mnogo uraditi nećemo. Mi moramo da se izborimo za drugačiju organizaciju. Za tu organizaciju moraju da nam daju sredstva, pa makar morali da idemo do ministra za zdravlje.

–       On samo tebe čeka, naročito kad mu se predstaviš i kažeš kako stažiraš u Smederevu, pa oko podne bežiš i popodne radiš u Kovinu, lečiš ljude, praviš organizaciju zdravstvene službe, porađaš žene forcepsom. A na sve to nemaš prava, jer si još uvek stažer.

Sobu ispuni smeh. Vladan se obuče, navuče šešir na glavu i krenu ka izlazu.

–       Rekao bih ministru da me novi drug upravnik naterao da dođem i radim u njegovom Domu zdravlja, jer nema ko da mu radi. Inspekciji rada bih podneo prijavu da ustajem u 2 i trideset, a da posao završavam oko 20 časova.

Vladan se okretne držeći već kvaku ulaznih vrata u rukama. Odmeri Nikolu, pa promrmlja uz nekoliko njegovih hm, hm-ova…

–       Da sam čekao da prvo završiš staž, u ovaj stan bi se uselio neki prijatelj sekretara Komiteta.

Vrata se zatvoriše. Vesna zagrli Nikolu i pripi se uz njega ljubeći ga.

–       Sada je dosta bilo diskusije, stažeru jedan bespravni. Peri zube, oblači pidžamu i smesta u krevet.

 

0 5 / 0 5

Bližila se zima. Bespravni stažer završio je svoj staž, počeo da dežura noću, odlazi u kućne posete kod teških bolesnika. Čekaonica je bila sve punija. Ocene pacijenata bile su uglavnom dobre, moglo bi se reći odlične. Nikola je neprekidno bio u poslu. Posećivao je teške pacijente i po nekoliko puta kako bi video dejstvo svoje terapije. Uvek je bio vedar i nasmejan, prepun raznoraznih dosetki, spreman da svakom bolesniku objasni običnim, narodnim jezikom njegovu bolest, zašto mu prepisuje lek i kakvo dejstvo treba očekivati. Na njemu se nikada nije video umor. Nikada ni jedan pacijent nije od njega doživeo ništa ružno, pa čak i oni najblagoglagoljiviji imali su dovoljno vremena da mu sve saopšte. Izgledalo je da se nikad nikuda ne žuri. Pacijenti su u punoj čekaonici bili strpljivi, jer su znali da će svako od njih doći na red. Ostajao je i preko radnog vremena, sve dok poslednji pacijent ne napusti ordinaciju.

Dan od 24 časa izgledao mu je užasno kratak. Ono malo vremena što mu je ostajalo posle pregleda pacijenata i kućnih poseta, posvećivao je organizaciji posla u Domu. Večernji razgovori sa Vladanom su donosili prve rezultate. Od jedne male prostorije, koja je nekada predstavljala ulaz za podrum, napravili su šalter sa kartotekom. Sestra više nije sedela prekoputa doktora, već je bila dežurna na šalteru, izdavala kartone svakom pacijentu, popunjavala zaglavlje recepta i pisala doznake za bolovanja i upute za specijalističke preglede.

Nisu to sestre rado prihvatile. Nisu više mogle da čuju šta lekar sa pacijentom razgovara, na šta se pacijent žali, da vide kako ko izgleda, kako se oblači i kako izgleda u negližeu. Podaci iz bolesničkog kartona su im malo govorili. Pacijenti su po prvi put mogli bez ustezanja da iznesu sve svoje tegobe. Doktori su dobili bela odela. Doktor Torbica ga je nerado oblačio, ali pošto je Nikola insistiralo da ostalo osoblje bude uvek doterano, morao je i on kao upravnik da se pridržava Nikolinih hirova, kako je sve ovo zvao.

Dom zdravlja je dobio svoju oglasnu tablu, postavljenu na ulazu, gde se moglo pročitati kad koji doktor radi, ko je dežuran radnim danom, a ko subotom i nedeljom. Tabla je noću bila osvetljena, što je za malu varošicu predstavljalo senzaciju.

Vesnina laboratorija dobila je centrifugu, septička jama je bila očišćena, patos popravljen. Konačno se u laboratoriji osećao samo miris raznih reagenasa, a ne smrad septičke jame. Porodilište je ostalo onakvo kakvo je bilo. Onaj užasni sto za porođaje iz doba Marije Terezije nije mogao biti zamenjen, nije bilo para. Posteljina dotrajala. Instrumentarij je bio obnovljen, ali sterilizator su još bili uvek stari. Kad god bi radio u porodilištu, Nikola bi se ježio kad bi se pupčana vrpca sekla makazama iz tog sterilizatora u čiju je ispravnost Nikola sumnjao. No, nije se moglo sve odjednom. Jedva je bilo para za plate službenicima. Nešto menjati u porodilištu, čak i kada stvar nije zavisila od novca, nije bilo lako. Morale su se menjati i navike babica, jer su dve mlađe babice bez pogovora slušale svoju šefovicu, babicu Ružić. Izmeniti nešto u njenom radu bilo je apsolutno nemoguće.

Posle prvog sukoba oko forcepsa, babica se Nikoli ljubazno javljala a i on njoj. Retko ga je pozivala u porodilište radi neke intervencije. Jedne večeri dok je dežurala mlađa babica, rešio je da kao slučajno uđe u porodilište i pregleda knjigu porođaja. Iznenadio se kad je utvrdio da je vreme od početka porođaja pa do završetka dugo i da se upotrebljava dosta injekcija koje pojačavaju kontrakcije materice i ubrzavaju porođaj. U opisu porođaja našao je veliki procenat dece koja su rođena „plava“ i koja nisu mogla dugo da prodišu, pa im je davan ugljen-dioksid.

–       Kakav ugljen-dioksid, babice, mi imamo u porodilištu? Ja do sada nikada nisam video cilindre sa ugljen-dioksidom?

–       Nije on, doktore, u cilindru. Mi pošaljemo, kada nam treba, po sifon sode u kafanu preko puta.

–       Sifon sode? Ne razumem vas.

–       Pa evo, sada ću vam pokazati.

Otvori orman za posteljinu, na čijoj je donjoj polici bilo par manjih sifona sode. Nikola se seti da je prilikom svog prvog dolaska u porodilište video u jednom ćošku nekoliko sifona sode i da je pomislio kako babice na dežurstvu prave špricere i piju. Hteo je o tome da porazgovara sa Vladanom, ali je zaboravio.

Babica je okrenula sifon sode naopačke i lagano pritisla ručicu na sifonu. Iz njegovog grlića čulo se šištanje gasa.

Nikola jedva zadrža smeh dok je zamišljao okrenuti sifon pored nozdrva novorođenog deteta, koje jedva diše ili ne diše, i kome ovakav primitivan način davanja ugljen-dioksida ne može pomoći, jer ne može ni da ga udahne. Sreća za novorođenče, jer kada bi i moglo da udahne, prestalo bi da diše, pošto ono najčešće i ne diše jer mu je centar za disanje deprimiran velikom količinom ugljen-dioksida.

–       Drveni sto za porođaje a la Marija Terezija, upotreba sifona sode za reanimaciju novorođenčadi, velika upotreba sredstava za ubrzanje porođajnih kontrakcija. Zaboga, Vladane, pa mi više nismo u srednjem veku. Babica Ružić mora da se ukroti. Ona ne sme da sama ordinira terapiju bez našeg znanja. U tom porodilištu mora da se napravi red.

Vladan, još uvek bunovan, tek probuđen iz dubokog sna, gledao je sa nerazumevanjem ljutito u Nikolu.

–       Prekini sada sa tvojim predavanjem šta i kako treba da se organizuje! Ti ništa drugo i ne misliš nego samo kako ćeš da ispravljaš i popravljaš.

–       Mi ne možemo da budemo dobri lekari, niti da savesno lečimo ovaj svet, ako nemamo određenih uslova za rad…

–       Ućuti već jednom i da me više nisi budio zbog tvojih idiotskih ideja! Ja sam tebi upravnik, a ne ti meni. Ovde se svet lečio i bez tebe i tvojih ideja. Šta ti misliš, da si posisao svu mudrost! Sad se gubi odavde i pusti me da spavam. Da se više nisi usudio van radnog vremena da me uznemiravaš! Napolje!

Nikolu je ova Vladanova vika ukočila u mestu. Iznenađen, zbunjen ovakvim ponašanjem, sa izrazom neverice koju lagano poče da zamenjuje ljutnja, a onda bes koji se manifestovao izletanjem iz sobe. Zalupljena vrata u noćnoj tišini odjeknuše kao eksplozija bombe.

 

0 5 / 0 6

–       Alo, ovde doktor Lazić. Dobar dan, kolega. Kako ste? Drago mi je što ste se zaposlili u Kovinu. Moraćemo se uskoro dogovoriti da sa suprugom dođete kod nas na večeru.

–       Hvala na pozivu, doći ćemo rado.

–       Kolega, hteo sam nešto da vas zamolim. Da li biste bili ljubazni da mi prepišete nekoliko recepata na ime moje supruge, koja nije nešto dobro, i na ime moga sina, koji takođe nije dobro?

–       Kako da ne, doktore Laziću. Samo vi pošaljite po nekome injekcije i lekove koje treba da prepišem.

–       Hvala najlepše. Baš ste zlatni. Do skorog viđenja.

Čekaonica je bila puna toga jutra. Na Nikolinom stolu je već stajala dugačka lista pacijenata koje je popodne morao da poseti kod kuće, kada završi svoje radno vreme u Domu zdravlja.

Začu se kucanje na vratima.

–       Sigurno je Vladan došao da se izvini.

Međutim, uđe jedan mlađi čovek sa gomilom knjižica iz kojih su virili beli papiri privatnih recepata.

–       Mene je poslao upravnik Lazić – reče čovek uz osmeh.

–       Budite ljubazni pa sačekajte. Pozvaću vas kad završim pregled.

–       Mene je poslao upravnik Lazić. Vi znate…

To „Vi znate“ posebno je naglašeno. Znao je mladi čovek kakav autoritet uživa njegov upravnik. Kada se njegovo ime spomene, onda se mora sve učiniti odmah za „gospodina upravnika“.

Iznenađenje je bilo veliko kad je čuo ponovo:

–       Samo vi izađite, pozvaću vas.

Posle nekoliko sati mladi čovek bi pozvan iz prazne čekaonice da uđe. Ispostavilo se da je glavni medicinski tehničar kod gospodina upravnika dr Lazića. Ne krijući svoju zlovolju što je ovoliko čekao, neljubazno je pružio knjižice.

‒   Meni je doktor Lazić javio telefonom da prepišem lekove za suprugu i sina, a vi ste mi doneli 20 knjižica. – reče Nikola dižući pogled na medicinskog brata.

–       Ne znam ja ništa. Meni je rečeno da sve ovo predam i podignem lekove u apoteci.

Niz skupnih antibiotika, raznih vrlo skupih lekova za reumu. More injekcija vitamina, i to prvenstveno C-vitamin.

–       Otkud vam sve ove knjižice?

–       To su knjižice naših bolesnika koji leže u bolnici ili pak dolaze na kontrolu kod upravnika.

Čuo je on da se gospodin upravnik bavi raznoraznim sitnim i krupnim poslovima kojima se doktor ne bi smeo baviti. Mislio je to su priče, no sad je imao prilike da se sam uveri. Braća Lazići, jedan veterinar a drugi lekar, držali su ovu varošicu u svojim rukama. Za njih lično bio je to zlatan majdan. Seti se svog prvog jutra u kovinskoj kasarni i mesa bez pečata. Uzimati lekove preko osiguranika koji leže u bolnici i prodavati ih svojim privatnim pacijentima, uz plaćen pregled, bio je unosan posao. Bila je to u stvari pljačka. Zar je moguće da niko ne želi da je otkrije?

Bolničko lečenje, preglede i lekove svakom vlasniku knjižice plaćalo je zdravstveno osiguranje. Knjižica je bila dokaz da je dotični pacijent osiguranik. Iz knjižice se moglo videti kom zavodu pripada osiguranik, te se na taj zavod slao račun za preglede, bolničko lečenje ili za troškove lekova koje je izdavala apoteka.

–       Tako znači, gospodine Laziću! Mene nađoste da vam budem ortak u formiranju privatne apoteke za vaše privatne pacijente. Znači, pokušavate da izigrate zakon o ukidanju privatne prakse. Ne možete da zvanično pišete recepte jer bi Vas otkrili, pa ste sad našli mogućnost preko mene. Onda ćete naplatiti pregled i lekove od pacijenata. Pacijent će vam, uprkos tome što ste ga dobro očerupali, biti zahvalan do groba, jer ste vi čudotvorni doktor. Naravno, to isto lečenje bi pacijent dobio i u Domu zdravlja, bez po muke i besplatno. Međutim, naš narod je čudan, ako je nešto besplatno, onda to nikad ne može biti dobro. Oni koji drže do sebe i imućni su ipak će privatno, ilegalno, preko veze.

–       E, sad čik da te vidim, obećao si čoveku. „Samo vi pošaljite, doktore Laziću“, i evo ti ga poslao čovek.

–       Da, poslao čovek, i te kako poslao.

–       Ako sada legneš na rudu, stalno će slati.

–       Da, u pravu si, onda će stalno slati. Ma neće on meni ovakve stvari da radi. Sad ću ja njemu!

Nikola okrete telefon pošte.

–       Molim upravnika Lazića. Da, sačekaću na telefonu.

Pogleda medicinskog tehničara, koji je mladog doktora gledao smeškajući se cinično. Možda i nije. Možda mu se samo pričinjava?

–       Da li biste bili ljubazni da sačekate u čekaonici dok vas ne pozovem?

Medicinski tehničar izađe sa žaljenjem. Šteta što nije mogao da prisustvuje razgovoru. Imao bi posle šta da priča po gradu.

–       Upravnik Lazić je napustio bolnicu pre pola sata – javlja poštarica.

–       Vratiti bolničara nazad i ne napisati recept. Ne, treba ga naučiti pameti, ali na fini način.

Nestašan osmeh zaigra mu na licu. Izvuče iz štosa knjižica samo dve, knjižicu supruge i sina, i dade se na posao, zviždućući. Pisao je i pisao. Kad je stigao do zadnjeg recepta, bilo ih je tačno 57 na broju. Pozvao je sestra Ginu sa šaltera i sa uživanjem zapalio cigaretu.

–       Gino, budite dobri, pa popunite sve ove recepte na ime supruge doktora Lazića i njegovog sina. Recimo, pola-pola.

–       Sve ovo, celu ovu gomilu?

–       Da, Gino, celu ovu gomilu.

–       Doktore, izvinite što se ja mešam, ali apoteka ne može da izda ovoliko lekova samo na dva imena. Računi apoteci neće biti plaćeni.

–       Samo vi, Gino, napišite na gospođu Lazić i na mladog Lazića i ništa se ne brinite, to je moj problem. Kad završite, predajte recepte čoveku koji čeka. Hvala vam, Gino.

Zapakovao je svoju lekarsku torbu i krenuo po Vesnu. Polako je ušao u laboratoriju. Vesna ga nije čula. Glave spuštene nad mikroskopom gledala je neki preparat krvi. Bivša ostava nad senkrupom mirisala je na hemikalije. Raznobojne flaše i flašice, menzure i pipete, nova centrifuga, sve je to davalo utisak prave laboratorije. Dešava se nešto, već sad se može videti da trud nije bio uzaludan. Samo polako, napraviće oni pravi Dom zdravlja. Nateraće oni i druga upravnika da malo brže menja svoje stavove. Moraju ga osloboditi straha da se suviše ne istakne.

–       Da, otkuda mu taj strah od uvođenja novog, naprednog?

–       Seti se, nešto je sa njim bilo. Na početku studija su ga hapsili, izbacili sa fakulteta. Zbog čega to beše? Shvataš da i pored toga što se godinama poznaješ sa njim ipak malo znaš o njemu.

Na prstima, polako da ga ne čuje, prišunja se Vesni i spusti usne na deo vrata koji je virio ispod belog mantila.

Naglo se trgla, pa kao da se ništa nije dogodilo nastavi da gleda preparat pod mikroskopom.

–       Doktore, ja sam na radnom mestu. Ako me još budete ometali i na ovakav način uznemiravali, biću prinuđena da se žalim upravniku.

‒ To bih baš želeo.

Mrmljao je otkrivajući joj sve više beli mantil i spuštajući ruke prema grudima.

–       Nikola… mili, može neko da naiđe…

–       Neka naiđe. Ja očekujem da se žališ upravniku. Bar ćeš imati svedoke…

–       Oh, izvinite. Doktore, telefon, apoteka.

Trže ga glas zbunjene Gine koja se, naravno, našla u čudu kada je videla Nikolu i Vesnu kako se ljube. Sa osmehom nestašnog deteta, otkrivenog u nekim nedozvoljenim radnjama, Nikola prođe pored Gine.

–       Doktore, ovde apotekar Jonesku. Kako ste? Imam ovde nekoliko vaših recepata. Hm, recepti su napisani na ime samo dva osiguranika. Ne bih mogao da izdam lekove, jer su vrlo skupi. Molio bih vas da ih razbijete na nekoliko osiguranika.

–       Zaglavlja su napisana onako kako je doktor Lazić tražio, na ime supruge i sina, kolega Jonesku.

–       Znam, ali nemoguće je ovoliku gomilu skupih lekova izdati na ime porodice Lazić.

–       Dragi kolega, to je već vaš problem. Možda bi bilo dobro da se javite doktoru Laziću, pa da vidite sa njim. Ja sam njegove originalne recepte zadržao kod sebe.

–       Ali, kolega, pa… To je… Da, možda ste ipak u pravu. Kažete da su originalni recepti što ih je kolega Lazić napisao kod Vas?

–       Da, sve je to kod mene, sa brojevima knjižica koje mi je poslao, verovatno greškom. Po imenima tih osiguranika, vidim da mu nisu rod.

Tišina sa druge strane žice. Nikola sačeka, uživajući u nastaloj tišini.

–       Kolega Jonesku, da li ste još tu?

Posle male pauze, začu se:

–       Da, još sam tu. Hvala vam na obaveštenju. Porazgovaraću sa doktorom Lazićem. Doviđenja.

–       Tako, dragi moj. Mislim da smo se dobro razumeli. Izgleda da si konačno shvatio da nisam budala.

–       Misliš da si bitku dobio!? To ćemo tek videti. Objavio si rat. Možda si čak i dobio prvu bitku, ali videćemo kakva će biti kontraofanziva.

Idući prema Vesninoj laboratoriji pobednički osećaj zameni nesigurnosti. Da li je dobro postupio? Možda je bio i neki drugi način?

–       Ah, zar se vredi sada mučiti? Šta bi bilo da je… kada nije?

Otvori fioku svog imaginarnog ormana i zatvori problem u nju dok se vraćao u Vesninu laboratoriju.

–       Ptičice, umirem od gladi! Hajdemo na ručak.

Mladi bračni par napusti Dom zdravlja, unapred uživajući u atmosferi njihove prelepe svetle kuhinje, gde će kroz nekoliko trenutaka biti serviran ručak na starom stolu prekrivenim novom, žutom lesonitnom pločom. Sedeće na belo ofarbanim hoklicama koje je još Vesnina baba upotrebljavala. Ovaj njihov mali dvosoban stan, oskudno namešten prepravljenim starim stvarima dobijenim od prijatelja i familije, bio je za njih dvorac u kome se moglo uživati u ljubavi i maštati o budućnosti. Ulazeći u njega, ostavljali su sadašnjost, realan svet, iza sebe. Možda to i nije sasvim tačno. Život bi ulazio povremeno kroz njihov razgovor, međutim, ta gruba realnost bi u atmosferi njihove kuće dobijala sasvim drugu dimenziju. Ni jedan problem nije izgledao nerešiv. U njihovom toplom gnezdu sve intrige, sva ljudska pakost, egoizam, ljubomora i neprijateljstvo – topila su se, gubila ono što čoveka čini zabrinutim, nesrećnim, kolebljivim i uplašenim. Napuštajući svoje toplo gnezdo, osećali su se jaki da prime nove udarce, a da ih oni ne pometu, da istraju na putu za koji su verovali kako je jedino ispravan.

–       Aha, drug upravnik, kakva čast!

Vladan uđe u predsoblje, prođe pored Nikole, koji zatvori vrata za njim.

–       Zdravo, Vesnice.

Zabrunda Vladan svojim basom. Sede ne skidajući svoj isflekani i isprljani kišni mantil i šešir iste boje. Kiša, blato, sunce i letnja kovinska prašina ostavljale su svoj trag, večeras se činilo ne samo na mantilu i šeširu, već i na doktoru.

Nikolu ne oslovi, kao da ga nije ni primetio. Posle sukoba zbog porodilišta i Vladanovog bunovnog oštrog reagovanja i izbacivanja Nikole uz komentar: „Ja sam tebi upravnik, ne ti meni”, Nikola je koristio svaki trenutak da ubaci „drug upravnik“ u razgovor. Posle tri večeri ljutnje danas je prvi put došao. Pozdrav na ulazu onog Nikole – cinika, koji je znao da se pojavi iznenada i da jedva pristane da nestane, načinio je atmosferu vrlo mučnom.

Vesna svojim veselim osmehom, kafom i parčetom torte (Vladan je obožavao kolače) smiri situaciju.

–       Hm, hm, hm, dobra torta, biohemičarko.

Ispod oka pogleda u Nikolu.

–       Da tebe nema, ovaj tvoj bi mogao dugo da čeka da mu otvorim vrata.

–       Možete li vas dvojica van radnog vremena da zaboravite sukobe i rasprave. Ako ovako produžite, šta će ostati od starog prijateljstva?

–       To saopšti tvom suprugu. On očekuje da ja i noću rešavam probleme koji postoje godinama. Gospodin samo konstatuje, a ja treba da rešavam.

Skide šešir i mantil pa, zapalivši cigaretu, opet ispod oka pogleda u Nikolu, iznenađen što ovaj ćuti.

–       Hm, hm, sve su to stare trice i kučine, ali sada hoću da čujem mudraca. Danas, na sastanku u opštini ispostavilo se da Dom duguje 700.000 dinara za lekove, nekoliko stotina hiljada za krečenje i održavanje, a tu su i dugovi za svetleće table, pravljenje šaltera, uređenje bašte i novi instrumentarijum za porodilište, sve ideje tvog supruga, Vesna. Dovele su do toga da nemamo novaca za isplatu plata.

–       Znači, ispada da zbog mojih ideja Dom pada pod stečaj?

–       Čekaj, Nikola, da čujemo Vladana.

–       Opet on! Naravno da nije samo zbog tvojih ideja, koje si usput realizovao, nego zbog samostalnog finansiranja. Opština Kovin bi trebalo da pokrije gubitak Doma, ali i ona sama nema novaca. Znači, ono što nam uplati Zavod za socijalno i zdravstveno na osnovu rada, pregleda i intervencija, to ti je sve od sada. Ako ikad opština bude imala dovoljno para, ona će pokriti gubitke i učestvovati u popravkama, prepravkama i raznim novotarijama. Dakle, para nema, banka je blokirala račun Doma zdravlja i isplaćuje sav novac koji na njega stigne potražiocima.

–       Ukidanjem privatne prakse država je obećala…

–       Država je obećala! Šta vredi što je obećala kad para nema?

–       Neko je za to svakako kriv. Moramo da vidimo u srezu, pa makar išli do Republike.

–       Dok mi budemo išli, ko će da pregleda pacijente i da juri po ovom kovinskom blatu i mraku?

Nikola je grozničavo razmišljao. Izlaza mora negde biti. Trideset pet službenika ima Dom zdravlja sa administracijom. Šta ljudima reći kad im je plata inače mala i jedva stiže od prvog do prvog, a sada im niko ne garantuje da če uopšte dobiti platu?

–       Pored ove loše vesti, ima jedna dobra, bar za tebe dobra. Zbog nerentabilnosti ukida se porodilište.

–       Ipak se mi ne razumemo. Nikada nisam ni pomislio da treba ukinuti porodilište. Mislim da je porodilište neophodno Kovinu i okolini. Porodilište mora da se modernizuje. Umesto sifona sode mora da se uvede kiseonik. Sa babicama treba da se dogovori kako se vodi porođaj i gde su njihove kompetencije, a kada moraju nas da pozovu.

–       Molim te, nemoj opet da počneš. Para nema, porodilište se ukida, jedna briga manje.

–       Dabome, umesto da se borimo da proširimo delatnost Doma zdravlja, da otvorimo savetovalište za trudnice i savetovalište za žene, mi lekari pristajemo da se ukine porodilište. Skoro svakoga dana se pojavi nekoliko žena sa neredovnim menstruacijama i pobačajima, koje mi krstimo spontanim. Svi znamo da spontani nisu i da su posledice kiretaža ili raznih manipulacija doktora i babica, možda i naših. Šta je sa kontracepcijom?

–       Pa, ti bi da otvoriš kliniku! Ja pričam da nema para za platu, a ti otvaraš savetovališta i proširuješ delatnost. Vesna, molim te, reci kako da ga čovek shvati ozbiljno?!

–       Mislim da se moramo izboriti za savremene uslove rada. Medicina ne može danas da se bazira samo na pregledu uz merenje pritiska. Naša čula su varljiva i ne može se samo na osnovu njih postavljati dijagnoza. Ovaj narod treba zdravstveno prosvećivati. Mi se moramo izboriti za prevenciju bolesti, a ne samo da lečimo kada su poodmakle. Treba se izboriti za finansiranje. Nije istina da para nema. Organizuju se fiskulturni sletovi koji koštaju milione i fudbalske utakmice, zidaju se stadioni. Pogledaj, u svakom gradu su izgrađene velelepne zgrade zdravstvenog i socijalnog osiguranja. Kako onda može da se tvrdi da nema novaca za plaćanje naših usluga. Mi lekari se ne čujemo, mi ne podižemo glas. Sve prihvatamo šta dođe „odozgo“. Mi kao lekari zastupamo bolesnike, koji od svoje plate uplaćuju u fondove zdravstvenog osiguranja…

–       Kada te ovako slušam, mislim da si pogrešio karijeru. Trebalo je da odeš u političare, da držiš mitinge, da te biraju u skupštinu.

–       Mi zdravstveno osoblje moramo da se bavimo politikom, dragi moj Vladane. Ko treba da zastupa zdravlje ovoga naroda: političari, predsednici opština, sekretari komiteta ili lekari?

–       Ko nas pita! Mi se pitamo samo kad puknu epidemije ili kad su političari bolesni. Onda nas slušaju, onda nas primećuju. Umoran sam, idem u krevet. Žao mi je što moram još jednom da vam naglasim: prvog nema plate. Ja imam nešto ušteđevine, ali ne znam kako vi stojite sa novcem. Ja vam uvek mogu pozajmiti.

‒   Verujem da će se problem nekako rešiti, ali u svakom slučaju mnogo hvala, druže upravniče – ne uspe Nikola da se suzdrži od svoje šale, koja je Vladana nervirala.

–       Tebi, pogancu i utopisti, ne bih ništa ni ponudio! Ja to zbog Vesne, koja ostavi svoje dobro mesto u Prvom domu zdravlja da bi došla u ovo blato i selendru, pa onda još nema ni plate.

–       Vladane, ja sam vrlo srećna što sam ovde. Jeste da me sve ovo pomalo plaši, ali nećemo valjda umreti od gladi.

Te noći Vesna dugo nije mogla da zaspi. Ležeći na Nikolinoj ruci, koju je on uvek stavljao ispod njene glave, razmišljala je od čega će se živeti bez plate. Imala je utisak da ovaj njen čovek ni u snu ni na javi nema vremena da sagleda situaciju. Realno, ovaj Dom zdravlja ima minimalne uslove za rad, a Nikola hoće da od njega napravi kliniku. Gde su pare da bi se u tome uspelo?

Koji napor treba učiniti da bi se promenio mentalitet ljudi koji rade u njemu? Da li je to uopšte moguće? Čist je gubitak vremena pokušavati da se ovde nešto učini. Za to nema uslova. Ako ga već po ceo dan ne vidi, zar mora skoro svake večeri da ga deli sa Vladanom i sluša razgovore o problemima sa kojima se i ona susreće svakog dana? Bar da dobije dete. Već su toliko meseci u braku. Kakva bi to bila sreća!!! Trže se. Nepravedna je, jer je uvek sebi govorila da je za nju najveća sreća biti Nikolina žena. Možda je njen stari ginekolog, kod koga je odlazila na redovne preglede, ipak bio u pravu. Posle razgovora sa njim došla je očajna kući, sa morem suza i injekcija, pozvala Nikolu na razgovor i svojim tihim, dubokim i baršunastim altom, saopštila mu je da neće moći da ima decu, jer je ginekolog ustanovio da ona ima TBC[11] jajnika. Ona je spremna da se razvede od njega, jer „šta će mu ona ovakva“.

Nikola je uze u naručje, obasu je poljupcima i milovanjem, i poče da joj smiruje telo u grču, a preko njega i ojađenu dušu.

–       Taj tvoj ginekolog nema pojma. Ti ne možeš da imaš TBC. Nećeš primati nikakve injekcije.

Zakazan joj je pregled kod čuvenog ginekologa, starijeg kolege njenog brata, koji je uspeo da je uteši, govoreći joj da se radi samo o običnom zapaljenju. Vreme prolazi a ništa se ne događa. Možda je i bolje tako. Šta bi sada sa detetom? Ne bi mogli sebi da priušte plaćanje neke žene, ni oni nemaju redovnu platu. Na kraju krajeva, ne može se sve imati potaman u ovom životu. Ona ima njegovu ljubav, ona pripada njemu. Nesvesno se privi uz njega. Poče da se pomera, želeći da što bliže, što potpunije oseti uspavano telo do sebe. Bila je iznenađena tom transformacijom unutrašnje sreće, ljubavi i zabrinutosti, u želju njenog tela da se spoji sa njegovim. Razum je pokušavao da je obuzda:

–       – Umoran je. Čeka ga opet sutra naporan dan, pa noćno dežurstvo.

Kočila je to svoje telo. Pokušala da ga zaustavi svojim razumom, prigušujući njegove pokrete, njegove treptaje. Ta njena borba osećanja činila je telo sve nemirnijim, a ipak sputano, nekako zgrčeno, do bola nabreklo, jedva primetno pokretno. Ta pokretljivost, to zračenje ne ostade u njenom telu, ne uspe da ga ukroti, razli se u dodiru u ono drugo telo kraj nje i natera ga da se zaspalo pokrene.

Budeći se, želeći je, ne znajući da li želja u snu ili na javi, stizao je jedva da svojim mislima prati ruke, koje su počele da miluju njene grudi i podrhtavajuće kukove. Zadigao joj je i svukao spavaćicu, usne mu zatražiše njene, pa niz vrat i ramena potražiše bradavice njenih dojki. Probuđen, sasvim se osvesti, odjednom tako snažan, tako jak, pa je uze grubošću koja još više raspiruje plamen. Koja je to lepota kada dva tela sjedinjena žele stalno da onom drugom pruže više, da ga obogate lepšim i bogatija osećanjima, trudeći se svesno da što više u uživanju odlože onaj trenutak kada sve prestaje da postoji, Tad tela potresaju duboki drhtaji, pa su poput vulkana pred izbacivanje lave, koja kada poteče dovodi do mira, opuštanja i blagih smirenih nežnosti kao zahvalnost za doživljeno.

–       Izvini, mili, za ovo buđenje. Osećam se tako kriva, tako sebična…

Njegove usne zaustaviše reči, da bi malo kasnije oboje utonuli u duboki san.

 

0 5 / 0 7

Zima se približavala. Hladniji, vlažni dani punili su čekaonice Doma zdravlja. Kućnih poseta na terenu bilo je sve više i više. Što je posla bilo više, gomilali su se problemi. Bio je potreban još jedan lekar da bi služba funkcionisala normalno. Sto, sto dvadeset pregleda dnevno, jurnjava biciklom po vetru i kiši, sa jednog na drugi kraj varošice, po kašastom, dubokom blatu, danju i noću, radnim danom, nedeljom i praznikom – tražilo je natprosečne napore. Vladan i Nikola, mladi ljudi, bivši sportisti, obavljali su taj posao bez zastoja, bez gunđanja, još uvek bez plate. Pokušavali su da od sebe odgurnu pomisao da ovako dugo neće moći izdržati. Dozvola za otvaranje još jednog mesta za lekara opšte prakse bila je pre neki dan dobijena od sekretarijata za zdravstvo. Znali su obojica da se na konkurs neće javiti niko, jer su prinadležnosti koje su mogli da ponude bile minimalne, a njihova redovitost neizvesna.

Pa ipak se živelo. Novac se pozajmljivao od roditelja. Pacijenti su zavoleli Nikolu. Umeli su oni da osete trud i ljubav prema njima. Vesni su kući stizali buketi, torte, slatko, vino iz kovinskih vinograda, tanjiri sa čvarcima, krvavicama, kobasicama i ponekom kremenadlom, darovi onih koji su klali svinje za zimu.

Bili su pozivani na svinjske daće. Poneki par kokošaka ili sveže ulovljena riba pružali su Vesni mogućnost da napravi pravu gozba. U početku je odbijao poklone ove vrste, koji su ga čak i vređali. Kasnije je teška srca prihvatao, posle Vladanovog objašnjenja da je to ovde običaj, a ne mito, vrsta stvarne i iskrene zahvalnosti. Ipak se distancirao, ne želeći da sazna ko je šta poslao i nikom se ne zahvaljujući. Ponekad, sedeći za ručkom ili večerom, pravio je šale sa Vesnom.

–       Da li je ova porođajna torta ukusna?

–       Ovaj pneumonični kolač mi baš ne prija.

–       Vino bubrežnih kamenaca je baš kao rubin. Da nije Bajera sa baralginom^[12] ne bismo ga ni imali u ovim količinama.

Bilo je zahvalnih pacijenata, bilo je i onih nezahvalnih, ali obe grupe su pripadale izlečenim. Najstrašnije je bilo kad bi pacijent kome Nikola nije uspeo da pomogne bio zahvalan. On bi se klanjao na ulici kada bi sreo Nikolu, gledao u njega kao u Boga, a Nikola je znao da mu ništa nije pomogao, da mu čak ni bolest nije otkrio. Te pacijente je pamtio, posebno ih označavao u kartoteci, vrlo savesno ih pregledao, preturao literaturu, tražio za njih nove, pogodnije lekove. Slao ih je na specijalističke preglede, bio duboko razočaran kada bi se vratili bez nađene dijagnoze i bez novog saveta specijaliste o daljem lečenju. Nemoć medicine je tumačio kao svoju sopstvenu nemoć. Imao je utisak da je on negde nešto prevideo, da njegova starija braća u belim mantilima nisu dovoljno dobro pregledali pacijenta, pa da su i oni nešto prevideli. A bilo je i toga.

 

0 5 / 0 8

Posle jednog ginekološkog pregleda, svlačeći rukavicu i perući ruke, čekao je da se žena iza paravana obuče.

–       Vi ste u drugom stanju i to oko dva meseca.

–       Kako doktore? Pa to ne može biti, ja se pazim.

To „ja se pazim“ bila je priča većine žena koje su dolazile na pregled zbog neredovne menstruacije. Neke od njih su se pravile iznenađene, a dobro znale da su u drugom stanju.

Želele su možda da same od sebe odagnaju tu moru, jer već imaju decu, pa ovo novo što dolazi nikom nije potrebno, ili nije začeto sa bračnim drugom. Trebalo ga se i u jednom i u drugom slučaju osloboditi, ali kako?

Druga grupa stvarno je činila sve da se „pazi“, ali desilo se, a problemi su isti. Manje je bilo onih koje bi zasijale od sreće kada bi čule da su ostale u drugom stanju.

–       Desi se to i kad se najviše pazite.

–       Ama, doktore, znam sigurno da nisam u drugom stanju – reče žena nekako snebivajući se.

Nikoline uši su već bile istrenirane na anamnestičke podatke pacijenta. Ovo „sigurno“ imalo je neko značenje.

–       Otkuda to sigurno znate?

–       Pa čistili su me, doktore, pre 15 dana.

–       Ko vas je čistio?

–       To ne mogu da vam kažem – reče, skrećući pogled u stranu.

Pogledavši karton, vide da je žena učiteljica iz sela Dubovca, gde je radio dr Mirko Crvenčić, zvani „majstor Mirko“.

Nadimak je iz „počasti“ dodelilo selo, jer je porađao krave i kobile, lečio stoku, popravljao radio-aparate, plugove, traktore i kosačice, bio univerzalac – pravi majstor. Jedino ga seljaci nisu skoro nikad mogli naći u ambulanti, a tu baš i nije bio pravi majstor, pa su pacijenti često dolazili u Kovin. Majstor Mirko je voleo da radi kiretaže ilegalno i to je dobro naplaćivao.

–       Čistio vas je doktor Mirko?

–       Jes’, ma nije, otkud on?

Nikola se osmehnu, pa na receptu napisa svoju dijagnozu i stavi još „MOLIM VAS ZA PREGLED I RAZMIŠLJANJE“. To razmišljanje podvuče. Moglo je da izgleda kao lapsus, jer normalno bi na uputu za specijalistu stajalo „molim za pregled i mišljenje“.

Dva dana kasnije ista pacijentkinja je ušla u ordinaciju.

–       Pozdravio vas majstor, oprostite, doktor Mirko i rekao da vam kažem da je on očistio jedno dete, a da je drugo izgleda ostalo.

Jedva uspevajući da savlada smeh, Nikola se diže sa stolice, priđe prozoru i poče da gleda napolje.

–       Uzeo ženi pare i nije uradio kiretažu. Sigurno samo otvorio matericu, misleći da će time dovesti do spontanog porođaja. Genijalac, nema šta! Pošto do spontanog pobačaja nije došlo, materica se zatvorila i trudnoća se normalno nastavlja. Majstor Mirko se majstorski izvukao. Objasnio: očistio jedno dete, a drugo ostalo. Genijalno! Bar novac ne mora da vraća.

 

0 5 / 0 9

Jedne noći oko ponoći bio je pozvan kod pacijentkinje sa migrenoznim napadom. Izmučena bleda žena gledala ga je tužno. Na glavi je imala povesku ispod koje su se nalazile okrugle kriške krompira, malo pocrnelog. Nikola je izvadio intravenoznu injekciju.

–       Da li je to inekcija za glavu?

–       Injekcija za glavu? U neku ruku jeste, to je injekcija protiv glavobolje.

Žena se okrete potrbuške i svojom desnom rukom zadiže kosu kako bi oslobodila potiljak. Iznenađen, ne shvatajući o čemu se radi, zamoli je da se ponovo okrene na leđa, podveza joj nadlakticu gumenim podveskom i u nabreklu venu ubrizga sadržinu šprica.

–       Doktor Lazić me leči, on mi daje inekcije u glavu. Prvo me jako boli a onda prođe bol sasvim. Zato sam vas i pitala da li i vi imate takve inekcije.

Sada je shvatio zašto se žena okrenula potrbuške i zadigla kosu.

Pošto je sačekao dejstvo injekcije i video da se bol smiruje, napustio je pacijentkinju koja, ipak, nije bila oduševljena ovom injekcijom.

Eh, da doktor Lazić nije na odmoru, ne bi ona ni zvala mladog lekara, koji eto ne zna da postoji inekcija za glavu. Inekcija koju joj je dao nije ni bolela ni pekla, pa joj je glava prošla, ali ne tako kao kada doktor Lazić da inekciju za glavu, žalila se bolesnica komšinici, koja je to prenela Nikoli.

Nekoliko dana kasnije posetila je sekretarica doktora Lazića Nikolu zbog nekih doznaka za bolovanje.

–       Molim vas, da li možda znate koje injekcije daje vaš šef za glavu? Kakve su to injekcije, znate li im ime?

–       Kako da ne, poslaću vam po nekome. To šef dobija od apotekara Joneskua, on to sam spravlja.

Oko podne su ampule injekcija za glavu pristigle. Otvorivši kutiju na kojoj ništa nije pisalo, izvadi ampule braonkaste boje na kojima nije ništa pisalo. Kad ih je okrenuo ukoso prema svetlosti, primetio je da je na jednoj od njih ostao trag slova: „C–vit–500 mg“

–       „C-vitamin, 500 mg“, znači to su te čuvene injekcije za glavu! To on ubrizgava ispod kože potiljka. Pa, dabome, to boli užasno, u poređenju s tim je migrena sitnica. „Stari sedi doajen“. Zašto, zaboga? To se ne može drugim imenom krstiti nego hohštapleraj. On nije siromašan doktor. On prima redovno visoku platu specijaliste, čovek je sa renomeom. Ima upravnički dodatak, bavio se godinama privatnom praksom. Zašto, koji je razlog?

–       Dobar dan, doktore. Ovde apotekar Jonesku. Kako ste? Kako koleginica, vaša supruga?

Ne čekajući da dobije ikakav odgovor, nastavi:

–       Da li ste slobodni iduće srede? Hteo sam sve lekare sa terena da sakupim kod mene na jednu malu zakusku. Da li vam odgovara dan?

–       Odgovara mi sasvim. Hvala na pozivu.

–       Molim vas, povedite i suprugu sa sobom. Nadam se da joj neće biti suviše dosadno među vama lekarima.

–       Pretpostavljam da neće, kad se među lekarima nalazi jedan takav šarmantan magistar kao što ste vi.

–       Kakav kompliment, potrudiću se da ga opravdam. Doviđenja, kolega.

Naglo se otvoriše vrata i sestra Milka uspaničeno viknu:

–       Doktore, hitno u previjalište! Troje teško opečenih pacijenata… Doneseni su sanitetskim kolima.

Došlo je do eksplozije prilikom isprobavanja parnog kotla. Tri majstora bila su ošurena ključalom vodom. Opekotine drugog i trećeg reda. Jauci, plač.

–       Morfijum Milka, tri šprica… Boli, znam, jako boli, ali posle ovih injekcija začas će bol da prođe. Malo ćemo da se pretrpimo i da malo stegnemo zube.

–       Doktore, koliko je opasno?

–       Pa lečenje će trajati malo poduže. Kad vas previjamo i kada se smire bolovi, prebacićemo vas u bolnicu u Pančevo.

–       Doktore, da li ćemo opet biti sposobni za posao? Oženjeni smo, decu imamo sva trojica.

–       Kada vam izraste nova koža sve će biti u najboljem redu – tešio ih je Nikola sekući makazama delove odeće.

Sekao je odeću da bi lakše došao do opeklina za koje su se pojedini delovi odeće zalepili.

–       Jaoj! Polako, boli. Auh, molim vas, samo polako!

–       Samo se još malo pretrpite. Milka, hidrogen. Kažite Gini da skuva mnogo čaja.

–       I to mi je Dom zdravlja! Nemamo ni infuzija, Moramo to da nabavimo. A ako Vladanu predložim da kupimo frižider, pa da možemo da držimo plazmu i zamenike plazme, misliće da sam stvarno poludeo. A šta ja sad, sem čaja i vode, da dam ovim jadnicima koji su u šoku?

–       Milka, potražite upravnika neka dođe da mi pomogne.

Vladan je stigao za nekoliko minuta. Ćuteći su obrađivali opekotine, skidajući izgorelu kožu i ispirajući

–       Sterilne gaze.

–       Nemamo više sterilne gaze.

–       Kako nema sterilne gaze?

–       Nisu nam dali u apoteci ni trebovanja, ni lekova, ni materijala za previjanje.

Nikola podiže pogled sa opečenog trbuha sa koga se cedila plazma na Vladana koji je bespomoćno stajao sa makazama i pincetom još uvek pruženom prema sestri. Trećeg pacijenta nisu još počeli da obrađuju.

–       Koliko ima zavoja?

–       Dajte sterilne zavoje, pa ih secite kao gaze.

–       Imamo još pet širokih zavoja i 15 uskih.

Nikola priđe Vladanu i šapnu mu na uho da ne bi čuli opečeni:

–       Nema dovoljno zavoja za previjanje jednog od njih, a kamoli za još dvojicu.

–       Dajte sve čaršave iz porodilišta i peglu, secite i pravite zavoje. Uzmite peglu pa, pre nego što mi ih dodate, dobro prepeglajte. Hajde brzo.

Vladan skide rukavice i nervozno zapali cigaretu.

Sva tri opečena su bila relativno mirna, bol se smirivao, injekcije delovale. Nikola je stavljao na obrađene opekotine zadnje gaze iz svog paketa.

Gina ulete u previjalište noseći u rukama samo dva čaršava. Vladan je iznenađeno pogleda.

–       Zar samo dva?

–       Dva, druže upravniče. Porodilište je danas dalo veš na pranje.

–       Gde baš danas? – ote se Vladanu uzdah. Kao da je porodilište moralo znati da će se njihovi čaršavi upotrebljavati kao zavojni materijal!

–       Od sada pa nadalje hoću da mi se svakog jutra referiše šta imamo od lekova i zavojnog materijala – reče tek nešto da kaže.

Nikola pogleda u bespomoćnog Vladana. Šta sad? Upasti u apoteku i prisiliti Joneska da da zavojni materijal. Pogleda na sat, apoteka je već zatvorena. Dežurna je druga, u kojoj Lucijan, mladi apotekar, neće smeti da izda zavojni materijal bez svog šefa.

–       Gino, pošaljite sanitetska kola do moje kuće, neka od Vesne uzme sve čaršave koje imamo. Hajde brzo, šta me gledate!

Vladan sa olakšanjem pogleda u Nikolu paleći mu cigaretu. Kroz haustor odjekivala je muzika iz kafane „Vojvodina“, koja je bila prekoputa Doma zdravlja. Čula se pevačica i reči pesme: „Ne kuni me, ne ruži me, majko. Ne pitaj me za sudbinu moju. Sve što imam za nju dadoh majko. Ne kuni me, ne ruži me majko“.

–       Kafane retko padaju pod stečaj. Ono što se u njima prodaje uvek ima svoju realnu cenu i zaradu, a cena zdravlja????? Koja mu je cena? Nema cenu kad si bolestan, sve bi dao za zdravlje, a zdravi za zdravlje ni ne haju. Zdravih je, na sreću, uvek mnogi više, bolesni su u manjini. Neverovatno… Dom zdravlja 50 kilometara od Beograda nema sterilne gaze, zavoja, osoblje nema platu, računi blokirani.

–       U stvari, dragi moj, zdravlje je palo pod stečaj. Sutra ako vam nestanu recepti ili formulari, niko vam ih neće prodati, jer se zna da Dom zdravlja u Kovinu nema para na računu. Ovo je 20. vek, u kome vlada najnaprednija od svih partija – Komunistička, koja brine o malom čoveku, da ne bude sirotinje, da svi budemo jednaki, da živimo u zemaljskom raju.

Čaršavi su stigli, novi, još nisu stigli ni da budu upotrebljeni. Vesnin ponos, kupljen od njene plate. Makaze su sekle i odbacivale čipku i monograme koje je Vesna, dok je Nikola bio u vojsci, sama izvezla. Dva doktora su nastavila posao.

Te noći je dežurni hirurg pančevačke bolnice začuđeno gledao u kovinskog doktora koji je dopratio bolesnike zavijene pola u zavoje, a pola u nešto što je ličilo na krpe, na kojima se ponegde video i monogram. Vesna te čaršave nije nikad prebolela. Mada su kupljeni drugi, oni nisu bili tako lepi, tako mekani. To su bili samo čaršavi, kupljeni, a ne šiveni i veženi sa ljubavlju.

Pa ipak su ti čaršavi mnogo pomogli, ne samo onim opečenim pacijentima, koji su ostali živi i posle mnogih meseci se vratili na posao, nego i Domu zdravlja. Zavojni materijal se dobijao u neograničenim količinama, bez obzira na dug, po naređenju sekretara Komiteta, Vladanovog pacijenta. Negativni bilans budžeta Doma zdravlja bio je sve veći, te se plate nisu mogle isplatiti osoblju, pa ni doktorima.

Recepte koje je Nikola prepisivao hitnim pacijentima za vreme noćnih kućnih poseta i na noćnom dežurstvu, često su vraćani kada je Joneskova apoteka bila dežurna. Razlog je bio: „Tako zastarele lekove ne drži apoteka“, ili slučajno su nestali, ili moraju da se naprave, pa će tek sutra biti gotovi. Kad je druga apoteka, Lucijanova, bila dežurna, svi su lekovi bez problema bili izdavani. U početku to nije ni primetio dok mu pacijenti sami nisu skrenuli pažnju. Shvatio je da je počeo tihi bojkot. Klan doktor Lazić – Jonesku… počeo je da ga lagano kompromituje, da stvara kod pacijenata utisak da njegovi recepti nisu ništa naročito, pa ih zato i nema u apoteci. A što je najgore, pacijent je ostajao u toku noći bez lekova.

Nikola se pravio da sve to ne primećuje. Njegova lekarska torba postala je veća i teža. U njoj je imao skoro sve potrebne lekove i direktno ih davao pacijentu. Po kiši, blatu i košavi, stizao je svuda. Pored svih nedaća, koje su mu izgledale samo privremene, verovao je da će u mnogo čemu uspeti. Ta nije se ni imalo mnogo vremena za razmišljanje!

 

0 5 / 1 0

Pacijenata u čekaonici bilo je sve više i više. Kućnih poseta, noćnih poziva – na pretek. Nisu sve kućne posete bile hitne, ali, kada je već došao na hitan poziv, zar je vredelo ljutiti se? Njegova ljubaznost, skoro uvek nasmejano lice puno razumevanja za bolesnike, dar za brzo postavljanje prave dijagnoze, adekvatno lečenje – pacijenti su umeli da cene. Posećivao je pacijente, kod kojih na prvi pogled nije bio siguran u postavljenu dijagnozu ili je želeo da vidi kako deluju prepisani lekovi, samoinicijativno, bez poziva. Za kratko vreme stvorio je reputaciju izuzetnog doktora, kakvog do tada Kovinci nisu imali. On je toga nije bio svestan. Smatrao je da se drukčije jedan lekar i ne može ponašati. Bilo je to nešto što je išlo uz poziv. Činilo mu se, naprotiv, da još uvek ne može dovoljno da učini za svoje pacijente, da ih još uvek ne leči dovoljno savremeno, da nema sve uslove kako bi se uhvatio u koštac sa bolestima, teškim socijalnim stanjem i nedovoljnom prosvećenošću. Ponekada bi, zaboravljajući vreme, ostajao pored bolesničke postelje kako bi bolesniku ili porodici objasnio bolest, način lečenja ili ishrane.

Počeli su da dolaze pacijenti iz susednih mesta, koja su imala svoje zdravstvene stanice i svoje lekare. Vladanovi pacijenti su pokušavali da pređu kod njega. Deo bogatih pacijenata napustio je privatnu praksu doktora Lazića. želeći da ih on primi kao privatne pacijente, da mu za lečenje plate i da ih primi kod kuće van radnog vremena. On je to odbijao, ne želeći nikome da uzme ni dinar. Čak i kada bi ga na prevaru namamili kao hitan slučaj, pisao im je priznanice i novac uredno predavao na blagajni Doma zdravlja. Za njega je to bilo prirodno, za njegovu okolinu ni u kom slučaju.

Kolege iz okolnih mesta su bile ubeđene da je izvanredan taktičar i demagog. Bili su ubeđeni da zarađuje velike pare, jer ko bi bio tako lud da se toliko angažuje kada mu čak ni redovnu platu ne isplaćuju. Uvek lepo obučen, ispeglan i obrijan, njegov izgled potvrđivao je njihovo mišljenje. Osećaj da će ih ovaj mališa istisnuti iz sedla terao ih je da se i oni menjaju, da budu ljubazni i prividno savesniji prema svojim pacijentima. Ono što je Nikola uspevao da uradi svojom energijom, neprospavanim noćima, pristupom pacijentu – činilo ga je drugačijim, traženijim i, u očima pacijenata, najboljim i najljubaznijim.

Mada je često čuo kako ga hvale, kao da to do njega nije dopiralo. Mnogi bi na njegovom mestu znali da iskoriste ovu popularnost, a on joj nije pridavao nikakav značaj. Za njega je bilo samo jedno važno: pomoći čoveku, izlečiti ga, vratiti ga porodici, vratiti ga poslu, sanirati sukobe u braku, porodici i na poslu.

Morao je da se navikne na činjenicu da nije moguće uvek pomoći. Tada bi do kasno u noć preturao knjige, tražio sve nove i nove lekove, slao pacijente na specijalističke preglede. Sam je komunicirao sa specijalistima kada mu se činilo da ovaj nije sve učinio, ili da je nešto prevideo. Kada mu se činilo da ne može da pomogne svom bolesniku, konsultovao se sa Vladanom ili pak sa specijalistima. U početku su govorili: „Mlad je, naučiće, još nije stasao“. Bili su upravu, učio je.

„Šta hoće ovaj mali? Što protežira ove ljude? Ko su mu oni: familija, rođaci? Ili se krišom bavi privatnom praksom?“, pitali su se specijalisti, čitajući njegove upute.

„Potrošiće nam sve pare na putne naloge, dnevnice i specijalističke preglede. Što se zauzima za ovaj običan svet. Sve je to zabušant i folirant.“, komentarisali su službenici zavoda za zdravstveno osiguranje.

Za njega niko nije bio folirant niti zabušant, dok on ne utvrdi, odnosno, dok detaljan pregled ne pokaže da nema ni kliničkih ni laboratorijskih znakova oboljenja. Sa takvim pacijentima bi posebno porazgovarao, objasnio im da su zdravi i da nema nikakve svrhe da ga ubeđuju u svoju bolest, kad ona ne postoji. Protivili bi se oni, bunili se, ali su na kraju uviđali da je on učinio sve za njih i da nema nikakve svrhe da izmišljaju nove simptome bolesti. On ih je razoružavao svojom strpljivošću i osmehom koji bi im govorio: „Znam te, ptico, dok si pile bila.“ Nije ih grdio, nije ih izbacivao napolje, nego ih je samo ćuteći gledao.

–       Vi mislite da ja foliram, da hoću samo bolovanje. Tako mi dece, eto, kad već moram da se kunem. Ne verujete?

On bi se i dalje smešio i ćuteći ga gledao. Ako bi mu se ma šta učinilo sumnjivim, savesno bi ih pregledao i na njihovo: „Pa, doktore, je l’ te da mi je nešto?“, palio cigaretu i ništa ne govoreći gledao zabušantu direktno u oči. U većini slučajeva bi se pokupio i odlazio pokunjen, izigravajući mučenika. Nekad bi burno reagovali, pretili, odlazili da se više ne vrate.

Međutim, bilo je i foliranata i zabušanata koji su redovno punili čekaonice lekara. Njihovi su zdravstveni kartoni bili debeli, a u uglu nosili crvenim mastilom oznaku: „agravae“.[13] Čak bi se to agravae našlo i na zdravstvenoj knjižici. Lekar bi takvog pacijenta saslušao sa predubeđenjem da je zabušant, pa bi ga skoro uvek odbio, ili bi ga ovlaš pregledao. Međutim, kasnije bi se ispostavilo da je veliki broj takvih bolesnika duže vremena imao simptome neke opake bolesti, a da mu se nije verovalo pa ne bi bio savesno pregledan. Koliko je takvih nepovratno „otputovalo“, zauvek pritiskajući lekarsku savest. Interesantno je, ipak, napomenuti da onaj lekar koji prvi upotrebi crveno mastilo i napiše agravae ne sazna za pogrešnu dijagnozu. Zadnji lekar shvati pogreške u dijagnozi svojih prethodnika, ali, na žalost, zbog njihovih grešaka najčešće on izgubi pacijenta, jer je kasno dijagnostikovana bolest.

Taj zadnji doktor ima mirnu savest, jer on je sve pokušao ali, na žalost, zbog svojih kolega koji nisu na vreme uočili bolest, nije ništa više mogao da učini za pacijenta. Kolege koje su uporno pisale dijagnozu agravae najčešće primete da im nema pacijenta, pa zadovoljno konstatuju da je konačno shvatio da sa njima ne može „tek tako“. Ređe čuju šta se dogodilo i onda im se učini da to nije njihova krivica, nego onog zadnjeg, koji pacijenta nije uspeo da spase.

Samo vrlo retko familija dođe da saopšti vest o smrti direktno ili preko suda. To onda ostane kao „rana“ na savesti doživotno, bez obzira na stav familije ili odluku suda. Taj neće više napisati samo “gravae, a svakog sa takvog dijagnozom neće propustiti da detaljno pregleda. Bolje ikad nego nikad! Ipak, opekotina ostaje, ne briše se vremenom, nego postane tvrd ožiljak. Možda je šteta što se to sazna sasvim retko. Koliko bi ljudskih života bilo spaseno kada bi lekar bio svestan svojih pogrešaka, kada bi mu se na njih ukazalo?

Prolazeći brzim korakom kroz čekaonicu zapazi visoku mršavu figuru Ciganina koga je već nekoliko puta video u Vladanovoj čekaonici. Zapao mu je za oko svojim elegantnim izgledom i crnim šeširom sa izuzetno širokim obodom i vezanom leptir mašnom. Ličio mu je na nekog putujućeg glumca, a naročito kada bi ustajao sa stolice i teatralnim pokretom skidao šešir, stavljajući ga na grudi i blago mu se smešeći, uz duboki naklon.

„Propali putujući glumac“, Rom, pokušavao je nekoliko puta da bude pregledan kod Nikole. Čekao bi strpljivo po nekoliko sati, da bi ostao poslednji u čekaonici. Nikola bi ga pozvao kod sebe na razgovor. Nisu mu izdavali njegov dosije jer je bio Vladanov pacijent. Ustvari, nije bio ni njegov pacijent, nego bivšeg upravnika.

Ušavši u ordinaciju sa šeširom koji je držao na grudima, čekao je strpljivo da bude oslovljen. Nikola bi obično pakovao svoju lekarsku torbu i zaključavao fioke na pisaćem stolu. Kada bi bio oslovljen, dubokim tužnim glasom saopštavao bi svoju želju da ga doktor pregleda. Zna on da nije njegov pacijent, ali ako bi doktor bio ljubazan, jer njemu stvarno već duže vremena nije dobro: slabi, nema apetita, ima jake bolove u trbuhu, povraća. Ali niko mu ne veruje. Čuo je da doktor ima dobru dušu, pa ako bi mu poklonio samo malo vremena.

Kada bi mu objasnio da nije hitan slučaj i da se mora javiti svom lekaru i da on ne može da ga pregleda, putujući glumac bi ga tužno pogledao, duboko se naklonio zahvaljujući nekoliko puta, nečujno izlazio i lagano za sobom zatvarao vrata.

„Kakav glumac!“, pomislio bi Nikola u početku. Međutim, kada se ova scena ponovila posle nekoliko dana, počeo je da se ljuti i izbacio ga iz ordinacije. Ipak, otišao je kod Vladana da s njim porazgovara o „Cigi“. Kako da ne, znao ga je Vladan. I njega opseda taj folirant, nije mu ništa, pokušava da dobije invalidsku penziju, i to je sve. Bio je umiren. Glumac je prestao da dolazi.

Jedne večeri za vreme noćnog dežurstva doveli su mu putujućeg glumca kao hitan slučaj. Bled, upalih očiju sa jedva pipljivim pulsom i jedva merljivim pritiskom. Tvrd, naduven trbuh. Rad creva se nije čuo. Bilo je jasno da ovoga puta putujući glumac ne glumi. Nikoga ne folira nego da ima vezana creva i da mora hitno na operaciju. Na pitanje od kada nema stolicu, tužno osmehujući se, saopšti umornim glasom: „Otprilike više od sedam dana“.

–       Pa šta ste čekali do sada, zaboga?

Ote se Nikoli rečenica, kojom lekar hoće da naglasi da je sada teško nešto učiniti, pa da sebe želi opravdati pred pacijentom i pred samim sobom. Ciga ne odgovori ništa. Dok su ga iznosili na nosilima sanitetskih kola da bi ga transportovali u bolnicu, gledao je doktora svojim tužnim očima, zahvaljujući mu na pregledu.

–       Sedam dana, zaboga, sedam dana! Za to vreme bio je tri puta kod doktora. Zašto ga Vladan nije pregledao? Bio je i kod mene pre nekoliko meseci i ja ga nisam pregledao. Kako je moguće da ga nisam pregledao, bez obzira što nije moj pacijent i što su ga proglasili za foliranta? Pun mu je karton agravae, pa ipak to nije nikakvo opravdanje!

Sutra je pozvao bolnicu. Putujući glumac bio je operisan još iste noći. Nađen je veliki tumor na debelom crevu. Bio je živ, ali se nalazio u vrlo kritičnom stanju. Dva dana kasnije putujući glumac bio je mrtav. Nalazi su pokazali da je bolovao od raka debelog creva. Otac šestoro dece.

Nikolina fioka bila je premala da bi u nju stao putujući glumac lepog ponašanja, sa leptir mašnom i širokim velikim crnim šeširom, koji je strpljivo čekao da mu neko od doktora pomogne. Tu fioku nikada nije uspeo da zatvori i zaključa. Kadgod bi video bolesnički karton u kome je pisalo agrave, ili kad bi mu se učinilo da pacijent simulira, posebno je temeljno pregledao.

 

0 5 / 1 1

Pred Nikolom je stajao bolesnički karton.

Opet jedan koji hoće da menja doktora – pomisli.

Uđe mladić koji je već nekoliko puta dolazio na pregledu. Žalio se na upornu glavobolju, povraćanje, slab apetit, nesanicu. Njegovih nekoliko kartona bili su ispunjeni različitim dijagnoza, među kojima je najčešća bila agravae. Pregledom nije ništa mogao da otkrije. Laboratorijske analize, rendgenski pregled pluća i želuca nisu dali nikakav odgovor na njegove tegobe. Pregledajući sve njegove nalaze još jednom je razmišljao, pokušavajući da nađe bar neki uzrok njegovog stanja. Razna sredstva za umirenje, vitaminska terapija, sredstva za apetit, kao i razni preparati za glavobolju – nisu dali nikakve rezultate. Mladić je bio tih, lepo se ponašao, nije želeo bolovanje, a iz očiju mu je izbijala neka tuga, ravnodušnost, sa tu i tamo nekom iskrom poverenja. Celo telo mu je odavalo utisak umornog starog čoveka koji je, eto, tu da se prepusti sudbini, jer mu spasa i ovako i onako nema. Davao je kratke, inteligentne odgovore na pitanja.

Ma koliko se trudio, Nikola nije uspevao da iz tih anamnestičkih podataka izvuče nešto što bi mu ukazalo na neki novi trag, koji bi ga odveo ka uzroku mladićeve bolesti. Konsultovao se sa Vladanom, slao ga kod specijalista, bez ikakvih rezultata. Prošlog puta ga je njegovo zanimanje – punjač akumulatora u autotransportnom preduzeću – navelo na misao o hroničnom trovanju kiselinama ili olovom. Šaljući ga kod Vesne u laboratoriju, napisao mu je uput i za pregled krvi, mokraće i stolice.

–       Sutra ćeš u laboratoriju. Nemoj ništa pre davanja krvi da jedeš. Dobro ćeš oprati jednu flašu i izmokriti se u nju. Predaćeš je zajedno sa stolicom. Jesi li ikada davao stolicu na pregled? Nisi. Slušaj me dobro: uzećeš parče stolice, pa ćeš je staviti u kutiju od šibica i poneti je sa sobom, pa je takođe predaj zajedno sa mokraćom. Nadam se da ti je stolica tvrda.

–       Jest, druže doktore, tvrda je.

Gledajući i dalje mladićeve nalaze Nikola je pokušavao a da ne prsne u smeh kad se seti Vesninog lica kad mu je juče pričala.

–       Zamisli, molim te, juče mi dođe jedan tvoj pacijent sa uputom za pregled krvi, mokraće i stolice. Izvadila sam mu krv, primila mokraću i stolicu u kutiji šibica. Mladić je otišao, popodne je došao po rezultat. Pitam ga: „Šta ti je doktor rekao da staviš u kutiju od šibica?“

–       Rekao mi je da ujutru uzmem parče stolice i da je stavim u kutiju. Tek uveče sam shvatio da sam zaboravio da ga pitam od koje stolice: da li kod kuće ili na radnom mestu. Rešio sam da uzmem parče sa stolice na kojoj sedim na poslu, jer me je prošlog puta pitao sve o tome šta radim na poslu. Pa ko velim, možda ima i u toj vraškoj stolici nešto.

Vesna je objasnila mladiću da će morati da donose ponovo pače izmeta, a ne parče vraške stolice.

Pri pregledu krvi i stolice na olovo ustanovljeno je hronično trovanje olovom. Nikola je obišao preduzeće, razgovarao sa direktorom i zahtevao poboljšanje uslova rada, zaštitnu opremu. Direktor, stari partizan, opirao se da ma šta uvede od promena koje je Nikola zahtevao.

–       To što vi tražite je neizvodljivo. Nema se para, jedva sastavljamo kraj s krajem. Jedva uspevamo da radnicima isplatimo platu. Kvare nam se vozilima na ovom lošem kovinskom putu, neprekidno.

–       Druže upravniče, u ovoj zemlji postoji zakon kojim je predviđen minimum uslova koji radnik mora imati na radnom mestu.

–       Ma, koji minimum uslova! Ko je mene pitao kada sam ratovao pod kakvim sam uslovima oslobađao zemlju! Danima nisam jeo ni spavao, išao bos po snegu jer nisam imao cipele, išao na juriš bez municije, pa oslobodismo zemlju i dobismo rat.

–       Rat je završen, druže upravniče. Vi više niste partizan nego rukovodilac koji mora da poštuje propise o zaštiti na radu. Ukoliko ne učinite ono što propisi od as zahtevaju, biću prinuđen da vas prijavim inspekciji.

–       Vi mene da prijavite? Mene prvoborca, člana Partije još od pre rata? Znale li vi da je sekretar Komiteta moj prijatelj iz rata, a predsednik opštine moj prvi komšija? Pazite se vi doktore, da se Vama ne pojave inspekcije pa da vas malo prokontrolišu! Video sam ja mnoge doktore koji su napuštali Kovin. Mnogi odoše, pazite da se i vama to ne desi.

–       Vaš radnik je oboleo zbog loših uslova rada. Oboleće i ostali ako se ti uslovi ne promene. U našem socijalističkom društvu ljudi rade pod lošijim uslovima nego u kapitalizmu. Meni nisu potrebni prijatelji iz Komiteta ili iz opštine da bih to dokazao. Ja znam da sam u pravu, žalosno je što Vi to ne uviđate.

Nije prošlo mnogo vremena, a predsednik opštine je zazvonio na vrata Nikolinog stana. Došao je da pogleda da li su doktorka i doktor zadovoljni stanom, kako su se smestili. Bio je i znatiželjan, jer to je prva višespratnica u Kovinu, pa ga interesuje kako su građevinari posao obavili. Uz kafu, raspričao se drug predsednik. Kako mu nije lako, kako ima puno problema sa starosedeocima – bivšim kovinskim bogatašima, kako ovde treba dugo živeti da bi se upoznali klanovi, ko koga gura i kakve se sve igre igraju.

–       Evo, vi doktore, pošten ste čovek i za ovo kratko vreme stekli ste lep ugled kod naroda, ali vodite računa, težak je ovde svet ako mu se zamerite. Ako smem da vam dam savet: lečite ovaj narod, ali pokušajte da ne dolazite u sukobe sa okolinom, ne ispravljajte krivu Drinu. Mnogi su to pokušali ali bez uspeha.

Shvatili su i Vesna i Nikola šta predsednik želi da kaže. Razumeli su oni dobro da predsednik ima komšiju, direktora prevoznog autobuskog preduzeća. Međutim, prijava sanitarnoj inspekciji i inspekciji rada bila je podneta. Sa zadovoljstvom je konstatovao da su obe inspekcije donele rešenja o zatvaranju preduzeća ukoliko se uslovi rada ne poboljšaju u toku mesec dana.

Mladić je posle mesec dana lečenja na Institutu za profesionalne bolesti ozdravio. Nikola ga je sretao na ulici veselog, nasmejanog, punog života, a jedne večeri u senci velikog duda video ga je kako ljubi neku devojku. Smešeći se, sede na bicikl, srećan i zadovoljan. Koja je to nagrada, kad znaš sigurno da ovaj momak ne bi bio u senci ovog duda da nisi postavio pravu dijagnozu i da si poverovao u agravae. Ali epilozi nisu uvek takvi da čoveka ispunjavaju srećom. Bitka je bila dobijena, činilo mu se. Kasnije će uvideti da to nije bila pobeda.

 

0 5 / 1 2

Zima je došla. Sneg i led, pa onda lapavica otežavali su obilazak bolesnika biciklom. Bicikl star, dosta zarđao, jedva je uspevao da svog vlasnika nosi pod takvim vremenskim uslovima. Upravni odbor Doma, sastavljen od opštinara, građana i predstavnika zdravstvene službe, odobrio je da se kupi nov. Šta je odobrenje vredelo kada para nije bilo? Račun u banci je još uvek bio blokiran. Ipak, kad je čovek doktor, svašta je moguće. Blagodarni pacijenti rade u banci, rade i u prodavnicama. Tako je Nikola dobio izvanredan bicikl. Prodavnica je iskoristila i naplatila račun u momentu kad je prispeo novac u banku, a službenica banke je, kao slučajno, zaboravila da ga blokira.

 

0 5 / 1 3

Bilo je večeri kada bi Vladan dolazio, pa pošto nije bilo ničeg za večeru odlazili bi u vožnju Vladanovim kolima, jer je u njima bilo benzina. Kolima, bolje rečeno farovima, mogao se zaslepiti poneki zec koji bi neoprezno prelazio put. Taj i takav ulov bi se našao na trpezi lekara koji mesecima nisu primali platu. U dugim zimskim večerima često su se priređivale večere po kućama tzv. gradske inteligencije. Tu su spadali lekari, apotekari, pravnici, učitelji. Drugovi iz vlasti retko su se viđali na takvim prijemima, a ni oni ih nisu priređivali.

Večera kod apotekara Joneskua bila je organizovana za sve lekare iz okolnih sela i Kovina. Nisu prisustvovali jedino lekari duševne bolnice.

Nezvanično je, ipak, na večeru bila pozvana dr Živković, koja je bila na specijalizaciji u duševnoj bolnici. Zli jezici male varošice su šapatom prenosili vest da je mlada, lepuškasta doktorka bacila oko na postarijeg, prosedog apotekara. Prepredeni, vrlo bogati mačor, izgleda da je podlegao njenim čarima. Dugogodišnji udovac, otac ćerke nešto mlađe od lepuškaste doktorke, šarmantan bečki đak – bio je, bez sumnje, odlična prilika. Kuća u kojoj je bila apoteka bila je njegovo vlasništvo, apoteka ne, bila je nacionalizovana. To je značilo da je pala pod upravu države, ali je zato njen upravnik bio i dalje njen bivši vlasnik, magistar Jonesku. Primao je za to platu, naknadu za dežurstvo, a ako bi apoteka dobro radila i na kraju ostvarila višak, taj višak bi se delio među službenicima po ključu: upravniku najviše, laborantu i čistačici najmanje.

Druga apoteka, u kojoj je šef bio mladi apotekar Lucijan, potpadala je takođe pod upravu Joneskua, a na celoj teritoriji opštine postojala je samo još jedna apoteka, u selu Skorenovcu. Zbog toga su viškovi na kraju godine bili neminovni i tri apotekara su ih delili među sobom.

Večera je počela aperitivom u lepom prostranom salonu, kakav su bogati Vojvođani uvozili između dva rata iz Beča. Veliki barokni ormani od višnjevog drveta, sa vitrinama prepunim starog kristala i srebra koji se presijavao u njima. Figure od majsnerovog porcelana. Udobne izrezbarene fotelje, presvučene plišom ili prekrasnom svilom iz Italije. Težak luster od murano stakla sa nekoliko stojećih lampi sa abažurom osvetljavali su salon. Nekoliko kristalnih ogromnih vazni prepunih cveća, uz teške kristalne pepeljare i prekrasne kristalne čaše prepune raznobojnih pića, dopunjavale su sliku dobrog ukusa i bogatstva.

Vesna i Nikola su se prijatno osećali. Bila je to atmosfera koja ih je podsećala na njihove domove pre rata i atmosferu u njima. Za vreme rata je sve nestalo u plamenu zapaljivih bombi u Nikolinoj kući, dok su Vesnini roditelji ostali bez ičega kad su pobegli iz Vrbasa za Beograd. Posle oslobođenja zatekli su praznu kuću, nameštaj im je razvučen od mađarskih okupacionih trupa.

–       Kako su nam mladenci? Kako se snalaze u ovoj našoj palanci? Izgleda da vam to pitanje ne treba ni postavljati kad čovek vidi kako zračite oboje.

Sa čašom u ruci prišao im je domaćin, ljubazan i nasmejan. Okrećući se ostalom društvu, kucnu svojim teškim, zlatnim prstenom o kristalnu čašu. Visok, vrlo prodoran, milozvučan ton, ton čistog dobrog starog kristala odjeknu po salonu, gubeći se brzo prema otvorenim vratima trpezarije. U salonu zavlada tišina.

–       Dame i gospodo. Oprostićete meni, čoveku u godinama, što vas tako oslovljavam, jer nekako meni ne priliči da vas oslovim sa drugarice i drugovi.

Oči mu se malo suziše a čitav izraz lica dobi podsmešljiv izraz.

–       Misliš ti, vi ustvari jeste drugarice i drugovi, produkat ovog društva, ali ja sam ne mogu da spadnem na te grane jer sam iznad vas – pomisli Nikola.

–       Dame i gospodo, ovu čašu želim da podignem u zdravlje naših mladenaca, koji uveličaše ovu našu porodicu zdravstvenih radnika. Izuzetno sam zadovoljan što u našem klanu farmaceuta imamo tako jednu šarmantnu damu čiji je suprug lekar, što do sada nije bio slučaj. Možda će to doprineti boljem razumevanju između farmaceuta i lekara. U ovim tešim vremenima po zdravstvenu službu, nastalom zbog ukidanja privatne prakse, mislim da je saradnja među nama potrebna više nego ikad. Mi smo i do sada živeli kao jedna porodica.

Nastade kao mali žamor, a Nikola pomisli.

–       A onih 35 doktora koji napustiše Kovin u toku 3 zadnje godine zbog vas, gospodine? Računate li ih, takođe, u porodicu?

–       Nema sumnje da i u najboljim porodicama dolazi do nesuglasica, opravdanih ili neopravdanih. Te nesuglasice su posledica naše mladosti, neiskustva, tvrdoglavosti ili pak sukoba interesa. Bilo bi nerazumno, da ne kažem glupo, kada bismo dozvolili da u ovoj teškoj situaciji, ne samo po zdravstvenu službu, nego i po našu egzistenciju, i dalje budemo jedan protiv drugog i da pred svetom diskreditujemo stručno jedan drugog. Ne upuštajući se u razloge zašto, konstatujem da je današnje društvo protiv lekarskog staleža. Lekar je danas izjednačen sa buržujem kapitalistom, pa se može s pravom reći da su i organi vlasti protiv doktora. Od njih potiče krilatica: „Lekar zarađuje ogromne pare na tuđim mukama.“

Ako sam i bio protiv pojedinih lekara, koji nisu bili dobri stručnjaci ili su bili nemoralni ljudi, želim, ne radi pravdanja nego radi boljeg razumevanja, da vam večeras kažem nešto. Jeste, mnogi su morali da napuste ovu varošicu koja mi leži na srcu. Ovde su živeli moji preci, a sada živim ja, pa mi nije svejedno ko leči ovaj narod. Znam da me bije glas da sam ja taj koji odavde juri doktore. To nije istina, niko ne može jednog doktora tako da kompromituje kao on sam sebe. Ja sam, možda, taj, i to ne samo ja, nego svaki apotekar, može da oseti koliko jedan lekar vredi – preko recepata koje piše i preko ljudi koji pričaju o svom lekaru.

–       Ipak si ti velika lisica i opasnik veliki. Treba te se čuvati i to dobro. – pomisli Vesna i pogleda zabrinuto u Nikolu, primetivši njegov ispitivački pogled kojim je merio govornika.

–       Večera je servirana, zato ću skratiti moju priču. Želim da se lepo osećate u mom domu, sa željom da se češće na ovaj način sastajemo, da ovde u ovakvoj atmosferi otvoreno o svemu porazgovaramo, pa ako treba jedan drugog iskritikujemo. Još jednom živeli, sa željom da se i u budućnosti dobro slažemo i bolje razumemo.

Društvo se podiglo i krenulo ka trpezariji.

Nikola uhvati Vesnu ispod ruke i šapnu joj na uho:

–       Ovaj čovek mi se dopada, počinjem da menjam mišljenje o njemu. On je sasvim u pravu. Niko sebi ne može da naškodi kao doktor sam sebi. Tačno. Možda ga svet, a naročito mi doktori, ne podnosi baš zato što je pametan, možda karakterniji nego što smo pretpostavljali.

–       Ne mislim da si u pravu, on je opasan i to…

–       Mogu li da razdvojim mladence? Koleginice, vi sedite pored domaćina…

Gosti zauzeše svoja već unapred označena mesta. Večera je odabrana, znalački pripremljena. Okrugli sto za 24 osobe bio je raritet kakav je Nikola viđao, do tada, samo na filmu. Damast, porculan i kristal, izbor vina i ljubaznost, govorili su u prilog Nikolinog mišljenja da je apotekar Jonesku izuzetan čovek, koji je se bitno razlikovao od ostalih gostiju. Odavao je utisak čoveka koji je mnogo toga video i znao, gospodina od glave do pete.

Vladan je sedeo prekoputa, gledajući u njegovom pravcu kao da je hteo da mu kaže pazi, momče, nije zlato sve što sija.

Nikola ga pogleda sa neodobravanjem i upusti se u razgovor sa kolegom iz Skorenovca, koga je prvi put upoznao te večeri. Uz kafu se povede diskusija o finansiranju zdravstvene službe, lošoj snabdevenosti Doma zdravlja i seoskih ambulanti, koje treba da potpadnu pod upravu Doma zdravlja, a koje su do tada imala status samostalnih zdravstvenih ustanova i materijalno dobro funkcionisale. Postojala je opravdana bojazan da će fuzija sa Domom zdravlja, koji je imao velike dugove i poslovao nerentabilno, uvući i njih u tešku materijalnu situaciju.

Finansiranje, ekonomija, dugovanje, budžetiranje, potraživanje, rentabilnost. Termini koji su tako strano zvučali za stolom gde su sedeli lekari i apotekari. Nikola je pretpostavljao da će se za ovakvom večerom pričati o zanimljivim slučajevima iz prakse, očekujući da čuje o uspesima sa novim analgeticima, hipotonicima, kardiotonicima, antibioticima. Na kraju večeri, uz kafu, Jonesku je ponovo uzeo reč, objašnjavajući da je magacin apoteke prepun raznih supstanci od kojih se mogu spravljati lekovi.

–       Verujte mi, dragi doktori, da je doktor Lazić uvek prepisivao lekove koje sam ja pravio u apoteci. Vrlo retko je pacijent dobijao gotove fabričke lekove. Ima to svoje prednosti. Flašice sa raznobojnom tečnošću, pa na listi piše: „dobro promućkati“, „u vodu dodati 15 ili 20 kapi“, „3 puta po jedna mala kašičica“, „3 puta po jedna velika kašičica i pred spavanje još jedna“. Pa ukus: gorak, kiseo, pa sladak. Čovek se strese kad to proguta, izgleda mu da lek odmah deluje. To je čitav ritual za običnog čoveka, koji mu je uskraćen gotovim fabričkim lekovima. Tableta je tableta. Bez ukusa, bez mirisa, kapsule malo bolje izgledaju, imaju različite boje. Sirupi se čak ne moraju ni da mućkaju.

Današnje pismeno uputstvo u kutiji za lek, uputstva fabrike kako se lek upotrebljava, pa zašto sve služi, pa koje sve nuspojave može da prouzrokuje. Ispadne da lekar više pacijentu i nije potreban. Čitaš prospekt pa se sam lečiš, a ako te slučajno zaboli glava, želudac ili nešto tome slično, sam prestaneš da uzimaš lek, jer piše u uputstvu. Pre neki dan čitam tako jedno uputstvo iz kutije: lek može da utiče na poremećaj cirkulacije, stvara vrtoglavicu, glavobolju, nesanicu, oprez kod oboljenja želuca, može da dovede do perforacije čira u želucu ili tankom crevu, pri dužem davanju obratiti pažnju na bubrege itd. Molim vas, pa kakav mi je to lek, to je otrov. Zar ne mislite da će to da pomisli svaki vaš pacijent? Neće ga uzimati, budite sigurni u to. Izgubiće poverenje i u lek i u vas lično.

Nikola je očekivao da će neko od starijih kolega da protestuje, međutim, svi su ćutali.

–       Mislim da je dužnost lekara da o svakom leku porazgovara sa pacijentom, da mu objasni njegovo dejstvo i nuspojave, kako bi na idućem pregledu dobio od pacijenta objektivan izveštaj, pa bi se dobila realna slika koliko lek deluje – komentarisao je Nikola.

–       Dragi doktore, vi hoćete da me ubedite da svakom pacijentu možete da posvetite toliko vremena? Čekaonice su vam prepune, 40 do 50 ljudi dnevno. Ako odvojite samo 15 minuta za svakoga, to je 750 minuta, 12 sati rada dnevno, a aše radno vreme je 7 sati.

–       Pa nije baš sasvim tako. Mnogi dođu da im se prepiše recept, zaključi bolovanje, izdaju doznake za bolovanje. To se brzo završava. Tu nije potrebno 15 minuta – umeša se Vladan.

–       Dobro, neću ja da se mešam u vaše probleme, ali moram da vam napomenem da vaša dugovanja apotekama bivaju sve veća. Gotovi lekovi su skupi, mnogo vam je jeftinije, a, kao što rekoh, i na pacijenta deluje psihološki ako napišete magistralni recept, pa mi lekove sami napravimo. Imam pun magacin supstanci, pa mogu da ih iskoristim i da vama smanjim troškove, a što je najvažnije da smanjim troškove Zavodu za socijalno, jer sve što vi prepišete pacijentu osiguraniku Zavod mora da plati!

–       Vi malopre rekoste da nam je vreme dragoceno, a pisanje magistralnih recepata zahteva isto tako vreme – prokomentarisa doktor Vendel iz Skorenovca.

–       Mnoge lekove vi niste u stanju da napravite u apoteci – progunđa Vladan.

–       Sigurno da nisam, ali kombinovane praškove, sirupe za kašalj, razne miksture za gastritise, ulkuse, masti za mazanje, kapljice za nos… za živce, i tako dalje.

–       Mislim da je magistar u pravu. Mnogo lekova mi pišemo pacijentu tek da bismo mu nešto dali, i ovo što je magistar nabrojao stvarno možemo da prihvatimo.

–       Ako prihvatite moj predlog, mogu vam dati recepte. Verovatno ih vi moderni lekari, naviknuti na gotove lekove, više i nemate u vašim knjigama.

Jonesku ode u susednu prostoriju i donese sa sobom male ukoričene knjižice sa registrom gde su po azbučnom redu bolesti mastilom ispisani recepti. Nikola pažljivo prelista knjižicu. Nije bilo teško ustanoviti da je bilo dosta zastarelih recepata koji po svom sastavu nisu bili ni prineti gotovim lekovima.

–       – Ćuti, zadrži mišljenje za sebe. Nemoj odmah da se zalećeš, pusti druge da prokomentarišu Joneskuove mućke. – Ipak ne izdrža.

–       Ovde je većina recepata zastarela. čak su neki od njih, ovako napravljeni, uzrok želudačnih i ostalih tegoba koje će se neminovno javiti kod bolesnika pri dužem uzimanju. Sem toga, mnogi od ovih lekova su i nepostojani, pa će se morati svaki čas praviti da bi imali dejstvo pri dužem lečenju. Takođe želim da naglasim da mnogi od nas verovatno ne pišu bolesniku recept tek tako, da bi mu nešto dali. Ako je cela zdravstvena služba danas u reorganizaciji, i teži da se bolesnik stavi u prvi plan, a ne zarada i profit, onda je nedopustivo da se bolesnicima prepisuje „bogojavljenska vodica“, koja ne samo što mu neće pomoći, nego će mu još i naškoditi.

Za okruglim stolom nastade tišina. Apotekar pogleda sa ljubaznim osmehom u Nikolu, u očima mu je sevao bes i ljutina.

–       Da vam dospem još malo kafe ili hoćete konjaka uz kafu? Posle ovakve besede mora da vam se osušilo grlo, mladi kolega.

To „mladi kolega“ izrečeno je takvim tonom da je zvučalo kao: „Žutokljunče, šta ti tu ima da komentarišeš?“

Šoljice sa kafom i čaše sa pićem su dopunjene i neprijatna tišina bi zamenjena zvonkim zvucima kristala i porcelana.

Dr Spasić, majstor Laza, otpivši gutljaj konjaka, sa uživanjem znalca podiže kristalnu čašu prema svetlu i uživajući u braonkastocrvenkastoj tečnosti koja je kupala zidove iskričave kristalne čaše, reče:

–       Eh, lekovi! Znate li onu o Lali? Otišo Lala kod lekara jer se nešto nije osećao dobro. Svakog jutra ga bolela glava kada bi ostao u kafani da kasno u noć prazneći nekoliko litara „Otela“ sa prijateljima. Lekar ga pregledao, napisao recepte. Lala se zahvalio i platio pregled, otišao u apoteku, kupio lekove, došao kući, otvorio prozor i kroz prozor sa uživanjem lagano počeo da izbacuje jednu po jednu tabletu. Videvši to, začuđeni komšija ga upita: „Aman, Lalo, šta to radiš?“ „Ta eto, bacam lekove kroz prozor.“ „A zašto to činiš, nesrećniče? Lekovi se uzimaju da bi se lečio.“ „Tačno, komšija. Eto, jutros sam bio kod lekara. Pregledao me čovek, napisao mi lekove, ja izvadio buđelar i platio. Odoh u apoteku, kupih ove lekove i njih sam platio. Dođoh kući, pa pomislih: lekar mora od nečeg da živi, apotekar i on. Zato sam i platio njihove usluge. Ali, dragi moj komšija, i Lala mora da živi, zato i bacam ove lekove kroz prozor.“

Vic se ređao za vicem, do kraja večeri. Više niko nije spominjao lekove i recepte. Oprostivši se sa Joneskuom, Vladan, Vesna i Nikola se uputiše kući. Ćutali su. Pred kućom gde je Vladan stanovao, zastadoše.

–       Hm, hm, dragi moj mladiću, zapisan si u tefter iz koga te neće lako izbrisati. Minirao si matorog lisca. Samo za badava potroši pare za večeru, ha, ha, ha. Mislim da će biti kukavica koje će ga ipak poslušati. Hajde na spavanje. Doviđenja do sutra.

Ušavši u stan, Nikola pridrža kaput Vesni i okači ga na čiviluk. Očekivao je da ga Vesna zagrli i da mu kaže da je bio „momak i pô“ što je natrljao nos Jonesku. Vesna je, međutim, sela na fotelju i ozbiljno se zagledala u njega kroz svoje naočare.

–       Baš si bio neprijatan, uvredljiv. Ti sebe ne čuješ kada diskutuješ. Mili moj, ne ljuti se, ali ja to moram da ti kažem. Svaka tvoja reč seče, vređa. Kada te čovek sluša, ima utisak da svima kažeš kako si ti najmudriji i najpametniji, da sem tebe niko nije i ne može biti u pravu.

–       Ma, šta kažeš? Zar treba o da ga pustim ili možda da mu poljubim ruku što nam je dao listu zastarelih i loših recepata, što želi da pored plate koju prima redovno, zaradi još jednu platu pljačkajući Zavod za socijalno i bolesnike?

–       Nikola, ja sam tvoja Vesna. Smiri se, ne padaj u vatru. Znam ja sve što je Janci hteo i šta hoće. Zaboga, pa i ja sam apotekar! Ja govorim o načinu. Zar si ti bio tamo najpozvaniji da diskutuješ? Što nisi sačekao da neko drugi nešto kaže? Mogao si da zadržiš svoje mišljenje za sebe i da radiš onako kako ti misliš da je najbolje.

–       Nisam kukavica. Želim pošteno da radim svoj posao. Rekao sam ono što mislim, a to nije greh. – reče, pa ne gledajući u Vesnu, ode u kupatilo.

–       Pa zar ona meni ovako? Pa čija je ona supruga? _Zar ona ne shvata da ja neću da savijem kičmu ni pred kim?

–       Zato što ti je supruga, baš zato što te voli i reaguje, magarče. Prenaglio si, tvoje je da ćutiš i da prvo saslušaš starije. Ne možeš se sa celim svetom zakačiti

–       Ja sam kazao šta mislim, pa ne može taj gospodin apotekar da nas pravi budalama. On teži isključivo samo zaradi.

–       Tome teže mnogi ljudi. Zar misliš da bi neko ovoliko radio u nekoj selendri bez plate, kada svuda ima mesta za lekara koji hoće da radi u unutrašnjosti gde bi tebe i Vesnu dočekali oberučke i platili vas svakog prvog u mesecu pet puta ovoliko, koliko ovi ovde. Zašto se uopšte još raspravljaš, dokazuješ, gradiš, organizuješ? Inteligentan si momak, zar ne vidiš da to nema svrhe, to nije inteligentno, ovde se ništa ne može uraditi. Selendra bez industrije, opština siromašna, nema para, ljudi zli, prefrigani. Gubiš samo vreme, svojim ponašanjem stvaraš sebi neprijatelje. Šta ti hoćeš?

–       “Hoću da lečim ljude, da im pomognem, da stvorim uslove za njihovo stvarno lečenje, ne da im tek tako prepisujem recepte sa kojekakvim mućkancijama. Želim da naučim bolesnike da traže svoja prava, da probudim savest svojim kolegama pa da se zajedno izborimo za jednu zdravstvenu službu koja funkcioniše bez problema. Onda će i pare doći, za njih i za sve nas. Ja se ne brinem.

–       To je apsolutna utopija. Za sve ovo što ti hoćeš, pre svega su potrebna materijalna sredstva. Zbog toga što njih nema loši su i međuljudski odnosi, zbog toga je i toliki broj lekara i napustio ovo mesto, jer Jonas i njima slični imaju para, a hoće još više i zaradiće ih u jednoj neorganizovanoj službi, a ti ćeš kad tad shvatiti da ovaj put nikuda ne vodi, samo tada nećeš ni gaća više imati…

 

 

[1] Raskrsnica na četiri strane.

[2] Savska četvrt.

[3] Beogradska tvrđava. Turska reč

[4] Grad na Adi-ostrvu.

 

[6] Prvi svedok.

[7] Brat mladoženjin ili neko iz njegove najbliže familije.

[8] Policija.

[9] Burek – jedna vrsta pite napravljena od lisnatog testa.

[10] Dva instrumenta koja se upotrebljavaju pri teškom porođaju i kojima se obuhvati glava deteta i povlači, dok se dete ne izvuče do ramena.

[11] Tuberkulozno oboljenje jajnika

[12] Baralgin – lek u injekciji koji skoro momentalno zaustavlja bolove kod bubrežnih kolika.

[13] Zabušant