K N J I G A   Š E S T A

Iz predsoblja se začu zvonce. Nikola ču Vesnu kako nekome objašnjava da on nije večeras dežuran.

Bio je to Bošković, knjigovođa Doma zdravlja. Molio je Nikolu da mu učini veliku uslugu i pođe s njim kolima do susednog mesta, gde je živeo njegov tast. Tast se popodne osećao loše i otišao kod doktora koji ga je pregledao i saopštio mu da će za 48 časova biti mrtav. Starac je peške stigao kući i za večerom saopštio ukućanima da će ih uskoro ostaviti zauvek. Oprostio se od svih i otišao da spava. Boškoviću je lekareva prognoza izgledala neverovatna, pa je želeo da Nikola pregleda tasta te da čuje njegovo mišljenje.

Priča je bila veoma čudna. Nikola je znao da u Bavaništu, tako se zvalo susedno selo, radi iskusan lekar. Skoro čitav svoj život je proveo lečeći ljude danonoćno. Neki njegovi pacijenti su bili kod Nikole na pregledu, pa je mogao zaključiti da je kolega izvanredan dijagnostičar i odličan lekar.

Apsolutni apsurd, mislio je Nikola, no ne reče ništa. Uze svoju lekarsku torbu i krenu Boškovićevim kolima za Bavanište.

Na tremu velike lepe gazdinske kuće tast Pera ispod čkiljave sijalice stavljao je klipove kukuruza u krunjaču i okretao veliki točak. Dok je tastu Peri Bošković objašnjavao zašto su došli tako kasno noću, Nikola je posmatrao „umirućeg pacijenta“ kako kruni kukuruz. Iz očiju mu je virio onaj njegov ciničan osmeh koji se pojavljivao kad bi čuo gluposti ili priče za koje je on znao da ne mogu biti tačne. Čekao je da Bošković završi priču kako bi on starcu objasnio da stvari nisu baš tako loše.

Visok, sasvim sed starac, uspravan, koščat, visokog rasta, radio je svoj posao bez zamora, staloženo i polako. Saslušavši zeta, prestade da kruni kukuruz i nazva doktoru dobro jutro, a bilo je posle ponoći.

–       Izvinite što su deca napravila paniku, pa eto sada namučiše vas, doktore. Meni, eto, došao zadnji čas i šta se tu može. Svakom to dođe jednom, tako.

–       Da li bih vas ja mogao da pregledam, čika-Pero?

–       Ta, ako se mora, ne branim ja, ali nema smisla sve to. Što da se mučite oko mene? Pregledao me je naš doktor i reko da imam rupu na aorti, tako se zove, jelte, ta naša najveća žila kucavica, i da mi spasa nema – govorio je držeći starac, energično se svlačeći.

–       A šta vi osećate, čika-Pero?

–       Pa steže me kao neka štranga tu oko grudnog koša, zbog toga sam i išao kod doktora. Znate, mi smo stari prijatelji. Ja sam bio mlad momak kad je on došao u selo kao mlad lekar.

Raspitivao se Nikola o bolestima koje je čika Pera preležao. Nije ih bilo mnogo, bio je skoro uvek zdrav. Do juče radio sve teške seljačke poslove. Ne, nije se zamarao nikada. I noćas legao je da spava, ali san nikako da mu dođe na oči, pa nije hteo da gubi vreme, te reši da do jutra okruni par metara[1] kukuruza.

Slušao Nikola dugo srce, kuckao pluća, pa opet slušao srce i pluća. Čuo se rezak šum na srcu, ali srce je pristojno radilo za čika-Perine godine. Pritisak malo povišen, naročito dijastolni, ali ide mu to uz ove visoke godine.

–       Otkud pade kolegi na pamet dijagnoza aneurisma aorthae, i to još „prsla“? Pa bio bi skoro na mestu mrtav, a on kruni kukuruz!

Završivši pregled, predloži, kad već imaju kola, da čika-Peru odvedu do pančevačke bolnice da mu urade EKG i da pogledaju srce na rendgenu, pa tek onda da se prepišu lekovi.

–       Znači, vi, doktore, verujete da ovo nije opasno?

–       Ja hoću da vidim još neke vaše nalaze, ali sam siguran da vi niste kandidat za odlazak. Moraćete, možda, da malo smanjite vaše teške poslove i da se malo polečite, ali o umiranju nema govora.

Dežurni internista je savesno pregledao čika-Peru, na EKG-u nije bilo znakova teškog oštećenja srca. Srčani mišić je bio oštećen, imao je povećani pritisak, ali ništa što bi govorilo da je život čika-Pere ugrožen.

Ipak je internista predložio da čika Pera ostane u bolnici da ga temeljno pregledaju, naročito zbog rendgena koji je od juče pokvaren, pa ne mogu da mu odmah snime srce i pluća.

–       Znači, i vi, doktore, mislite da nije ništa opasno i da neću danas umreti?

–       Ni govora, čika-Pero!

–       E, fala vam, deco. Živi se čika-Peri još, onaj magarac me juče uplaši i ja se skoro pomirih sa sudbinom. Bije ga dobar glas u selu, a ja magarac, pa mu poverova.

Čika-Peru odvede Bošković da svrše formalnosti oko prijema u bolnicu. Dva doktora popiše kafu i popušiše po cigaretu, smejući se herojskoj dijagnozi koju je postavio njihov stariji kolega.

Nikola ode da se pozdravi sa čika-Perom koji je bio već u krevetu na internom odeljenju. Ušavši u sobu, primeti kako čika-Perina ruka pomilova zadnjicu sestri koja ga je pokrila ćebetom.

–       Moj čika-Pero, kad bi umirući milovali mlade sestrice…

–       Pst, doktore, da ne čuje zet! Eh, vi mladi mislite da samo vi imate prava na uživanje! A pogotovo što se ja sada osećam kao ponovo rođen, jer juče mi nije bilo lako.

Vraćajući se za Kovin, Nikola se osećao srećan što je jednog starca utešio i što će se oporavljen vratiti kući. Nije se zavaravao da je nešto naročito učinio, ali primetio je jedno novo osećanje u sebi – bilo mu je prijatno što je on postavio pravu dijagnozu, a iskusni stariji kolega podbacio, i te kako podbacio. „Prsla aorta“, pa takvu grešku ne bi napravio ni student druge godine medicine.

Bošković se zahvaljivao za učinjenu uslugu. Pričao po Domu zdravlja kako se mladi doktor zauzeo, išao čak u drugo selo, vozio bolesnika u Pančevo.

–       Ma, koji bi drugi doktor to učinio?

Sutradan predveče je Nikola pozvao pančevačku bolnicu da čuje kako je čika-Peri i kakvi su mu preostali rezultati.

–       Čika je Pera pre dva sata umro. Bila je to, ipak, velika aneurisma koja je popodne rupturirala. Nismo mogli ništa da učinimo, žao mi je. Halo, halo kolega, čujete li me?

–       Da, čujem vas… Hvala lepo na obaveštenju.

Ostade Nikola duže vremena zagledan u telefon. Kao da je očekivao da će telefon ponovo da zazvoni i da saopšti neko sa one druge strane – puj pike, ne važi, šalili smo se.

Telefon nije ponovo zazvonio, a Nikola je shvatio da treba biti oprezan sa dijagnozama starijih kolega i poštovati iskustvo. Ipak mu sve to što se dogodilo nije bilo jasno. Zvao je starijeg kolegu, reskirajući da bude izgrđen što se on petlja po „tuđem ataru”[2] i da bude ismejan. Kolega je bio ljubazan i rado ispričao priču.

Čika Pera je u mladosti bio poznat seoski švaler, a uz to bogat. Lumpovao je on sa mnogim pevačicama i jedna mu ostavi doživotnu uspomenu – sifilis. Lečio se čika Pera kod tadašnjeg mladog doktora koji je tek stigao sa studija iz Beča. Lečio se dugo godina i zalečio. Šta ga je snašlo, nikom nije pričao, bilo ga sramota. Tu tajnu nije ni Nikoli onomad hteo da poveri. Pošto je znao za oboljenje iz mladosti i kontrolisao čika-Peru redovno, starom doktoru iz Bavaništa bilo je lakše postaviti dijagnozu aneurisme aorthe. Znao je da postoji godinama, i kada su se pojavili bolovi u grudnom košu, prognozirao je smrt, znajući da nema nikakvih operativnih mogućnosti. Tako je Nikoli bilo jasno na koji je način postavljena dijagnoza, koja u početku bez ovih podataka izgledala neverovatna. Naučio je da, pre nego što se izrekne kritika, treba znati činjenice.

 

0 6 / 0 2

Sneg je padao. Zima je bila jaka, čak se i Dunav zamrzao. Međutim, u stanu Vesne i Nikole bilo je toplo. Provoditi večeri uz pucketanje vatre iz peći, uz priču i milovanje ‒ bio je praznik za njih oboje. Joca Džingis-kan ih je posećivao retko. Svoje slobodno vreme provodio je kod Anice u Beogradu. Branko se retko javljao. Lenju bubu je mrzelo da piše, mada ni Nikola nije bio bolji. Jedni i drugi roditelji su ih često posećivali. Oni sami su ređe odlazili u Beograd, želeli su da ostanu u svojoj kući i uživaju.

Noćnih poziva bilo je dosta. Vremena za spavanje je bilo malo. U februaru dobili su pola plate. Mada je materijalna situacija u Domu zdravlja bila loša, bio im je potreban još jedan doktor da bi bar malo imali slobodnog vremena. Svako drugo veče, svaki drugi vikend – dežurstvo.

Na raspisan konkurs se niko nije javljao, osim Zorice Živković. Ona je želela da prekine specijalizaciju neuropsihijatrije i da pređe u Dom zdravlja. Apotekar Jonesku je preko svojih veza pokušao da je nametne Upravnom odboru. Nikola više, a Dragan manje, protivili su se njenom dolasku, jer su znali da će imati kolegu koji će činiti sve ono što Jonesku i doktor Lazić žele. Nikola je pretpostavljao da će Zorica pokušati da stane između njih dvojice, to jest da će pokušati da ih zavadi. Ipak, drugog izlaza nije bilo. Tako je doktor Živković napustila psihijatriju i započela da radi u Domu zdravlja.

Niskog rasta, lepa, sa divnim zelenim očima, koje su sijale nekim zloćudnim sjajem. Lepo građena, toga svesna. Uvek elegantno obučena, po poslednjoj modi, naglašavajući možda malo napadno, sve čime žena, koja zna šta hoće, može da privuče muški rod. Mogla je da bude ukras Doma zdravlja. No, ona to nije bila. Trudila se isključivo da osvoji sve važnije ličnosti u gradu. Na žalost, bila je vrlo gruba prema običnim pacijentima. Izgleda da nije volela svoj posao, želela je da ga što pre završi u toku dana. Ubrzo su pacijenti počeli da se žale na nju. Njene dijagnoze i način lečenja često su bile pogrešne. Vladan i Nikola su se trudili da to isprave. Redovno je navraćala u porodilište na kafu kod babice Pupić – znala je ona da je babica važan faktor u gradu.

Za vreme jednog noćnog dežurstava Nikola je bio hitno pozvan kod porodice Alkalaj. Majka drugarice Klare se razbolela. Klara Alkalaj bila je predsednica AFŽ-a.[3] Suprug Jevrejin bio je stariji gospodin, javni pravobranilac, pravnik, predratni komunista. Oboje su bili intelektualci, članovi Partije i vrlo uticajni ljudi. Stanovali su u jednoj od najlepših kuća u Kovinu. Kuća je bila vlasništvo vrlo bogate veleposedničke švapske porodice koja je pred kraj rata pobegla u Nemačku. Nacionalizovana je i predata porodici Alkalaj, kao odšteta za sve ono što su im Nemci oduzeli prilikom okupacije Jugoslavije. Drug Alkalaj je bio u logoru i nekim čudom je uspeo da ostane živ. Klara, koja je za vreme okupacije bila mlada devojka, sklonjena je u neko selo sa majkom i radila celo vreme okupacije kao obična seljanka, dok je majka kuvala za seljake koji su radili u polju.

Stara gospođa je stvarno bila dama, tako da Nikola nije mogao da je oslovi sa drugarice ‒ on to skoro nikada nije ni činio kada je pred sobom imao starijeg pacijenta ili pacijentkinju. Uvek je nekako pokušao da eskivira.

Stara gospođa je sa blagonaklonim osmehom prihvatila to „gospođo“. Teško zapaljenje pluća, sa visokom temperaturom, pretilo je da ugrozi život staroj dami. Njena telesna kondicija bila je vrlo slaba. Težak fizički rad za vreme okupacije, na koji nije bila navikla, neizvesnost, strah za goli život, smrt supruga i dvojice sinova, koje su ugušili gasom u Dahau ‒ učinili su svoje.

Nikola je za vreme tog vikend-dežurstva nekoliko puta navraćao da obiđe staru damu i lično joj je davao injekcije antibiotika. Klara je neprekidno bila pored majke, gosteći doktora kafom, kolačima. Bila je iznenađena da doktor ne pije alkohol i da bez ikakvog poziva sam navraća.

Ljudi mogu u trenutku da postanu bliski, mogu da se poznaju godinama i da se nikada ne zbliže. Između Nikole i Klare se u toku vikenda stvorila bliskost kao da su se poznavali dugo.

Duga crna kosa padala joj je do ramena. Krupne, crne, malo kose oči, sa izuzetno dugim trepavicama, potpuno beo ten, bez ijedne bore, pravilan nos sa tankim nozdrvama i prirodno rumene usne, sa nešto debljom donjom, koja je uvek bila poluotvorena, možda čak i namerno, da bi joj se videli pravilni, lepi, beli zubi, dug vrat sa raskošnim ramenima, isturenim povećim grudima, dosta skladnim telom koje je nagoveštavalo buduću gojaznost i deformaciju. Energične ruke sa kratkim, malo debljim prstima, vrlo negovane, upotpunjavale su sliku autoritativne i pedantne žene. Bila je ukusno, naizgled skromno, a u stvari vrlo skupo obučena.

–       Kako ste uspeli da preživite okupaciju? – zainteresovano je upitala Klara, servirajući kafu Nikoli, koji je kasno uveče došao da obiđe staru damu i da joj da injekciju.

Nikola se osmehnu, izbacujući vazduh iz šprica. Nakvasi vatu sa alkoholom, premaza kožu na debelom mesu pacijentkinje, skide iglu sa šprica i, brzim pokretom ruke, zabode je u premazani predeo. Zatim priključi špric i ubrizga penicilin. Izvadivši špric sa iglom, brzo pritisnu ubodeno mesto vatom, lagano ga masirajući.

–       Ah, ovo je da čovek ne poveruje! Vi ste, izgleda, mađioničar, pa ja nisam ni primetila kad ste pre uspeli da ubodete, a već ste izvukli špric. Zato mi mama kaže da ona uopšte ne oseti ubod vaše igle, pa ima utisak da i ne dobija injekcije. Mnoge sam doktore videla, a mama se naprimala injekcija, ali nisam nikada videla ovako nešto.

–       Godinama sam bio terenac, injekcijaš. To mi je bila stipendija za vreme studija. Otud i ovo iskustvo. Naučio sam od jednog starog bolničara ovaj trik sa bacanjem igle. Inače, mi doktori, skoro po pravilu, dajemo loše injekcije. Za vreme studija se vrlo malo vremena posvećuje tome.

–       Znate, ja sam bila do sada pacijentkinja doktora Lazića. Ah, što on ima tešku ruku! Toliko sam srećna što je slučaj hteo da je on na nekom predavanju u Beogradu, pa smo morali vas da pozovemo. ‒ reče stara gospođa, nameštajući se udobno u postelju posle primljene injekcije.

–       Verujte da je i meni drago, jer sam uspeo na ovaj način da se upoznam sa vama. Još samo kada biste vi bili ljubazni da što pre ozdravite, bio bih stvarno vrlo srećan.

–       Pa ja sam već zdrava! Zahvaljujući vašem trudu, sutra ustajem iz postelje.

–       Moraćete još malo da se strpite, jer, na žalost, ja moram da vas proglasim zdravom. Mogućnost da popričam svakodnevno sa jednom finom damom, da uz to dobijem finu kafu i kolače, produžiće vreme do moje odluke o ozdravljenju do maksimuma – reče, pomilovavši je nežno po ruci.

–       Vi ste jedan opasan šarmer, mladi doktore. Kada ovako šarmirate starice, šta radite sa mlađim pacijentkinjama?

–       Oh, ništa naročito. Njih puštam da mene šarmiraju, pa sam tako u ovom Kovinu bezbedan.

–       Klaro, čuješ li ga kako govori o tvojim članicama AFŽ-a?

–       Čujem, mama. Samo, ako još budete pričali, kafa će se ohladiti.

Zatvorivši vrata od mamine sobe, Klara ponudi doktora da sedne, pa sede preko puta njega, pružajući mu veliku porculansku šolju sa kafom. Zatim se zavali u fotelju, posmatrajući ga ispitivački kroz poluspuštene trepavice.

Nikola izvadi tabakeru, izabra jednu mekšu cigaretu, pa je zapali. Pogledi im se susretoše. Kakve lepe oči, ta neobična istočnjačka kosina, pa te trepavice, kako ih samo osenče, pa taj pogled.

–       Pazi se pogleda, to je predsednica AFŽ-a i žena javnog pravobranioca.

–       Konstatujem samo, zar ni to ne smem!

Naglo skoči, setivši se da je nije ponudio cigaretom.

–       Hvala, pušim drugu vrstu.

Ona ode da iz susedne prostorije donese cigarete i upaljač. Pratio ju je pogledom. Njeno telo kretalo se po nekom neobičnom ritmu. Pripijena suknja diskretno je ocrtavala dve okrugline, sa kojih Nikolin pogled nije mogao da se odvoji. Odjednom ih he video bez ičega, kako bele, bez ijednog nabora, ritmički podrhtavaju. Odjednom požele da na njih stavi svoje dlanove, da oseti njihovu toplinu, te drhtaje. Dok se vraćala sa paklom cigareta u ruci, primeti skoro iste ritmične pokrete na njenim grudima. Kao da su lopte promenile oblik, smanjile se, ali ostale isto tako privlačne, poželjne. Ne dozvoli sebi da i njih vidi obnažene, niti da zamisli šta bi sa njima.

Zapalivši joj cigaretu, sede, otpi gutljaj kafe. Pogled mu se zaustavi na njenim prekrštenim nogama, diskretno obnaženim kolenima, iznad kojih su se nazirale lepo izvajane butine. Podiže pogled sa njih prema njenim očima koje se jedva nazirahu kroz duge poluspuštene trepavice. Nestašan osmeh joj je lebdeo na usnama.

–       Mora da ste jako umorni. Naradili ste se ovog vikenda?

–       Ne, ja sam retko stvarno umoran. Imam utisak da umor osećam kad ne mogu da pomognem pacijentu, kad ne mogu lako da postavim dijagnozu ili kad dati lekovi ne deluju. Inače, kada vidim da je pacijentu bolje, to mi onda daje neku posebnu snagu, i čini mi se da bih bez prestanka mogao da radim, danima.

–       Malo pre sam vas pitala kako ste uspeli da se sačuvate za vreme okupacije, čudno ste se osmehnuli.

–       Ah, da, znam šta ste pomislili, niste vi ni prva ni poslednja. Mislili ste da sam Jevrejin, to mnogi misle. Ne, nisam. Moj otac je Rus, emigrant, a i moje prezime zvuči strano, sasvim neruski.

–       Da, u pravu ste. Mislila sam da ste Jevrejin, pa sam se pitala kako ste ostali živi za vreme rata. Vi ste Beograđanin?

–       To ste pogodili.

–       Otkuda da stignete baš u ovaj Kovin?

–       Baš u ovaj Kovin!? Zar vam je ovde život tako komplikovan?

–       Meni ne, nije. Imam lep stan. Volim da sviram klavir, da slušam muziku, čitam. Ima dosta posla sa grupom aktivistkinja oko raznih predavanja, sastanaka u Komitetu. Međutim, mislim da ne bih izabrala ovo mesto da moj suprug nije morao da ovde dođe kao javni pravobranilac. Zašto ste vi izabrali ovaj gradić, ni malo privlačan za jednog Beograđanina, mladog lekara koji tek treba da počne svoju karijeru? Zar niste mogli vi, Beograđanin, da dobijete mesto na klinici?

–       Služio sam vojsku ovde. Mislim da jednom mladom lekaru treba dati samostalnost u radu. Treba ga poslati na jedan ovakav teren, pun problema. Šta znači karijera za jednoga lekara? Mislite na asistenta, docenta, profesora na Univerzitetskoj klinici? Za mene to nije karijera. Karijera je uspešno lečiti ljude, i ne samo to, nego delovati preventivno, boriti se zdravstvenim prosvećivanjem protiv bolesti, poboljšati zdravstvenu službu.

–       Kako, kad čujem da nema para za zdravstvenu službu, specijalno u ovom našem Kovinu?

–       Vidite, tu i leži problem. Po meni, para ima dovoljno. Hajde da uzmemo vas za primer. Vi ste zdravstveno osigurani, vaša majka takođe. Vi nemate poverenja u zdravstvenu službu, nego idete kod doktora Lazića, privatno, mada je privatna praksa ukinuta…

–       Ja neću da vam se sada udvaram, ali izvinite, molim vas, za mene je doktor Torbica grub, neotesan, nevaspitan. Za doktora Stepančeva nikad niste znali da li je pod alkoholom ili nije. Kod koga je onda trebalo da odem kada se neko u kući razboli? Vas sam tek juče upoznala i moja majka je oduševljena vama.

–       Hvala, ali vi ste u ovom mestu faktor. Autoritativni član Partije, predsednica udruženja žena. Draga drugarice, nemojte mi uzeti za zlo, ali nije stvar samo biti politički radnik, kao što smatram da nije ni moje jedino zaduženje da budem samo zdravstveni radnik. Ja sa vama diskutujem kao čovek sa čovekom. Imam utisak da to smem i da ćete me vi razumeti, mada se skoro i ne poznajemo.

Kose oči sa dugim trepavicama posmatrale su ga sa interesovanjem, možda malo zavodnički. Suknja na kolenu se još malo pomerila, otkrivajući malo puniju butinu, no sagovornik je pao u vatru i ne primećuje te fine sitne manevre.

–       Vi ste predsednica udruženja žena. Da li ste ikada pomislili da obiđete porodilište? U njemu se žene porađaju na stolu od drveta na kome su se žene porađale za vreme Marije Terezije. Da li znate da je porodilište iznad senkrupe? Da li ste se kao predsednica AFŽ-a zainteresovali koliko kriminalnih abortusa nedeljno biva izvršeno u ovom gradiću i okolnim selima? Ko se brine o zdravstvenom prosvećivanju žena, budih majki ili majki koje treba da ishrane odojče, da vaspitavaju decu? Znate li da je smrtnost odojčadi u našem srezu vrlo visoka? Deca nam umiru od dečjih proliva jer ih majke loše hrane, a dovede ih kod doktora kada je sve kasno. Možda vam se neće svideti ako dodam da analiza materijala sa partijskih kongresa, čitalački časovi i učlanjivanje žena u Partiju, neće podići svest žene. Ko će omogućiti ženi da shvati da je žena i da je njena uloga u životu da bude prvo zdrava i da odgaja zdravo pokoljenje društvu, ovoj zemlji, koja je izgubila mladosti, toliko intelektualaca, radnika i seljaka u ratnom i posleratnom periodu?

Oseti Nikola da se zaleteo i otišao predaleko. Pomisli da bi Vesna opet bila nezadovoljna njime. Ali, treba „njima“ ipak sve reći, neka znaju kako stoje stvari. Otpi gutljaj kafe, zapali cigaretu.

–       Vi ste vrlo gorki! Odakle vam ova hrabrost? Jeste li član Partije?

–       Ne, nisam ni gorak, niti sam član Partije. Najobičniji sam građanin ove zemlje i kao takav dozvoljavam sebi da kažem ono što mislim.

–       Moraću ipak malo da vas uzmem pod starateljstvo AFŽ-a. Ova kovinska sredina neće uzeti vašu iskrenost kao nešto pozitivno. U današnje doba svaka, a ne samo ova sredina. Moram ipak da vam priznam da ste me dobro protresli ovim razgovorom. U pravu ste, suviše jednostrano idemo u našem radu. Obećavam da ću što pre otići do porodilišta i da ću angažovati ostale „faktore“ da vidimo kako bi mogli da ove vaše nabacane ideje realizujemo. Ali, jedan uslov postavljam ja. Želim sa vama da sarađujem, ne sa ostalim doktorima. Nemojte posle da počnete da se povlačite i da se izgovarate kako nemate vremena!

–       Ja uvek imam vremena! Hvala na kafi, vreme je da pođem, jer moram da obiđem još dva pacijenta.

Prateći ga do izlaza Klara upita: „Kad spavate doktore?“

–       Spavanje je luksuz. Spavanje potkrada život. Pokušavam da taj luksuz smanjim na najmanju moguću meru. Laka vam noć.

Vrata se zatvoriše. Klara ode da pogleda majku, koja je mirno spavala. Ležeći u krevetu i slušajući duboko disanje supruga, koji je uveliko spavao, razmišljala je o mladom doktoru. Imale su pravo njene žene kada su govorile da je on drugačiji od ostalih doktora koji su dolazili u Kovin i odlazili iz njega. Taj ima šarm, energiju i znanje. Moraće da mu pomogne, a i on će njoj. Ona ideja o savetovalištu za žene je izvanredna. Toga skoro nigde nema. Pre neki dan su tražili da uđe u komisiju za unapređenje grada, nije joj bilo jasno šta bi ona u toj komisiji. Sada joj je postalo jasno… Da samo i on ne pobegne iz Kovina, kao i mnogi pre njega? Inteligentan je i pametan, suviše iskren. Moraće malo da ga ukroti. Ne može se danas govoriti na način na koji to čini. Progutaće ga. Bila bi to šteta. Ha, pogrešno ga je ocenila! Uhvatila je nekoliko njegovih pogleda koji su je svlačili. Ispitivao je njene oči, a pogledom je ljubio njene usne. Da li je ona to uobrazila? Neće biti. Ipak, znala je ona muški svet. Znala je da čita njihove poglede, znala je njihove priče iza kojih se uvek krilo samo jedno: želju da je dobiju kao ženu. Ovaj svet koji je sada okružuje, zbog položaja njenog muža, borca od 41. godine i njenog ličnog, bio je svet bez manira, grub, neškolovan, željan vlasti, bogatstva. Ona je u mladosti, pre rata, odgajana u drugom svetu i maštala je da će naći čoveka iz tog sveta. Posle svih patnji za vreme rata udala se za borca, Jevrejina, kulturnog i plemenitog, mnogo starijeg od sebe, ali lagano je uviđala da joj je on bio više otac nego suprug.

Ostavljao joj je punu slobodu i odlazio rano u krevet, spavajući čvrstim, dubokim snom. Njoj su godine prolazile. Skoro da bi ovom mladom doktoru mogla biti majka. A bio je tako zgodan, a oči su mu tako plamtele večeras dok je pričao. Ima čudne usne, a te njegove ruke, koje tako nežno i spretno bacaju iglu za injekciju… Hm, verovatno da božanstveno miluju.

Oseti kako joj se bradavice na dojkama ispravljaju. Ona požele da oseti te njegove prkosne usne na njima, da ga nauči milovanju i lepoti maženja, što retko koji muškarac zna. Nervozno skinu spavaćicu preko nabubrelih i otežalih dojki. Njene ruke postadoše njegove, palila je svoje telo, uzbuđujući sebe. Duboko disanje uspavanog supruga nije više čula. Mazila se, pokušavajući da se uživi u ono što bi taj mladi čovek činio sa njom. Maštala je kako otkriva njegovim rukama sva ona skrivena mesta svoga tela koja muškarci obično, zbog nestrpljenja, nikada ne pronađu.

Milujući se svojim sada skoro usijanim dlanovima, maštajući da su to dlanovi njegovi, osećajući njegove usne na svojim i njegov dah na vratu i ramenima, pustila je svoje telo da se povija, grči i opušta, dugo, vrlo dugo. Odlagala je trenutak izletanja šampanjskog čepa koji lagano, nezadrživo klizi iz grlića flaše, da bi najzad eksplodirao. Zatim je preli penušavi, slatki val, razli se po njenom telu u hiljadu mehurića koji joj doneše slatki mir. Utonu u duboki san, zaboravljajući da na sebe navuče spavaćicu, koja osta da leži zgužvana pored kreveta.

 

0 6 / 0 3

Doktorka Zorica Živković, lekar sa skoro deset godina prakse, od kojih dve godine na neuropsihijatriji, u prvim mesecima rada nije pokazala dobre rezultate. Držala se striktno svog radnog vremena, i odlazila iz ordinacije bez obzira koliko je još pacijenata čeka u čekaonici. Za vreme radnog vremena odlazila je često u porodilište na kafu, a sa babicom Pupić postala je veliki prijatelj. Pacijenti su se na nju žalili, tražili da pređu kod drugog doktora. Noću, za vreme njenih dežurstava, nisu mogli da je nađu kod kuće. Grešila je u postavljanju dijagnoza i lečenju, pa su pacijenti u teškom stanju dovođeni Vladanu ili Nikoli za vreme dežurstva. Nikola je intervenisao kod Vladana i tražio da on sa njom porazgovara, da zahteva da savesno obavlja svoj posao ili da „skupi prnje“. Vladan je taktizirao. Znao je da je pacijenti ne nalaze kod kuće jer često provodi noći kod apotekara Joneskua i manje-više ne izbija iz apoteke. Bilo je očigledno da je loš lekar i da svoj posao ne zna, ali nije želeo da se zamera Trajanu Jonesku. Sa druge strane, bilo mu je prijatno da, umesto dva ili tri puta u mesecu, dežura svega jednom za vikend i svake treće noći radnim danom. Roditelji su mu živeli u Beogradu, pa je mogao češće da bude sa njima i da se provodi sa starim poznanicima.

Takođe, bilo mu je jasno da bi na mesto Zorice teško dobio nekog drugog lekara. Niko ne bi pristao da radi u Domu zdravlja koji ne može da garantuje svojim službenicima redovne mesečne prinadležnosti, a kamoli honorarni rad, koji je u drugim dobro situiranim ustanovama bio skoro pa fiktivan, ali je uprkos tome donosio visoke prinadležnosti. Slagao se on sa Nikolom da joj treba dati otkaz. Isto tako je znao da se pacijenti žale, pričaju među sobom „o lošoj doktorki“, ali će se retko ko usuditi da protiv nje podnese pismenu prijavu. Zato je mirno čekao da vidi razvoj događaja i ponekad uživao u čarkama između Zorice i Nikole. Nikola je bio idealista, čak i preterano savestan. Energije je imao za dvojicu, pa je na poziv pacijenata odlazio i kada nije bio dežuran. Prezirao je Zoričin nerad.

Vladan je bio jako zadovoljan njegovim radom, ali ne i njegovim eksplozijama i željama da u jednoj ovako loše zamišljenoj i finansiranoj zdravstvenoj službi, ni iz čega stvori savremenu, dobro organizovanu službu. U sebi se ipak čudio, „tom malom“ su polazile mnoge stvari za rukom za koje je on bio ubeđen da su neostvarive. Psovao ga je svakog jutra kad bi morao da se presvuče u belo odelo.

Đavo će ga znati kako je uspeo da nađe, i pored blokiranih računa, dovoljno platna da se svima po meri sašiju uniforme, obnovi posteljina u porodilištu, pregradi previjalište u dve prostorije kako bi se smanjile gužve i redovi za previjanje i davanje injekcija. Roze uniforme babica, plave uniforme sestara i njihove bele, pružale su sliku urednosti. Čistačice su mu se često žalile na Nikolu jer im je ovaj uvek nalazio mane, pregledajući svakodnevno svaki kutak. Čak su se i brave na vratima sijale, što njemu ni na pamet ne bi palo da primeti, a kamoli da zahteva.

Odjednom je predsednica AFŽ-a počela da se zanima za rad Doma. Znao je on Klaru Alkalaj. Viđao je on nju na večerama kod svojih prijatelja. Bila je uvek hladna i nezainteresovana za njega, mada je on pokušavao da joj se što više približi. Velika razlika u godinama između nje i supruga davala mu je nade da će uspeti da je domami u svoju postelju, kao i mnoge druge supruge u ovom gradu. Njena duga crna kosa, oči, a pogotovu obline njenog tela, stalno su ga uzbuđivale. Voleo je tako punačke žene. Znao je iz iskustva da će se kasnije, kao i svaka lepa Jevrejka, ugojiti i poružneti. Jednom, sedeći pored nje za stolom i priljubivši svoju nogu uz njenu, pokušao je, na način koji je uvek palio, da joj objasni kako primećuje da sa njenim hormonima nije sve u najboljem redu i da bi morala jednom doći kod njega na pregled. Odmakavši se od njega, sa njenim lepim ciničnim osmehom, pogledala ga je u oči, tako da je on kao neki pubertetlija, oborio pogled.

–       Čula sam za vaše metode. Izgleda da nisu baš najuspešnije.

Pobesneo je, znao je čak i da je pocrveneo. Mora da je to ona Lazićka – žena veterinara, brbljuša ‒ pričala. Nju je uzeo za inat, da bi se osvetio ne suprugu, nego doktoru koji ga je olajavao gde stigne. Bila je suviše temperamentna za njega. Možda i žena upravnika škole ili možda supruga advokata Marića. One kao da su mislile da je on opštinski priplodni pastuv. Uvek im je bilo malo. Nije znao šta da joj odgovori.

Idućeg puta ga je tako izazivački gledala tokom jedne večeri da se počeo preznojavati. Pomislio je, ipak, da će je imati. Prišla mu je kasnije za vreme kafe.

–       Delujete iscrpljeno, moj doktore. Baš ste me zabrinuli. Tako mlad, a već iscrpljen.

Odleprša dalje. Sad je znao, Vučkovićka. Juče se nije slavno pokazao. Majku im žensku, zar je već uspela da sve istoroče.

Predložio ju je u Komisiju za legalne abortuse, kao predstavnicu AFŽ-a. Legalni abortusi se odobravaju komisijski, ako socijalni momenti ili zdravstveno stanje ne dopušta rađanje. Abortus radi ginekolog u zdravstvenoj ustanovi. Bio je to pokušaj legalizovanja abortusa. Odbila je, smejući se preko telefona, i predložila jednu stariju učiteljicu. Opet mu je izmakla i još mu namerno utrapila usedelicu, konzervativnog bapca.

Sad je viđa skoro svake nedelje u Domu zdravlja. Došla je kod njega da traži dozvolu da obiđe porodilište. Kao, ne želi da mu oduzima dragoceno vreme. Ako bi doktor Vajnberg mogao sa njom da posle porazgovara, jer je to bila njegova ideja. Kad je pronađe samo, i gde? Taj je stvarno opasan. Posle par dana došli su zajedno sa predračunom renoviranja porodilišta. Izgradnju kupatila, kupovinu porođajnog stola i novih porodiljskih kreveta. Nije mogao da poveruje da će to sve finansirati AFŽ. Još ga je upitala vrlo ljubazno da li on nema ništa protiv, dodajući da je iznenađena očajnim stanjem u porodilištu. Šteta je što joj on to nije nikada do sada rekao, a često su se viđali i vodili beznačajne razgovore. Ispriča mu sve to uz nestašan osmeh. Jedva se savladao da ne prasne.

–       Otkuda sam mogao da pretpostavim da se vaša organizacija zanima za takve probleme? Pojma nisam imao da imate toliki novac!?

–       Doktor Vajnberg, koga znam manje od vas, skrenuo mi je pažnju. Pare se uvek nađu za prave stvari. Doktor Nikola je u pravu, strašno je to da se mi mnogo ranije nismo setile da povedemo računa i o zdravstvenim problemima žene.

Doktor Nikola, pa doktor Nikola, da čovek presvisne samo kako joj zasijaju oči kad mu spomene ime. Kako ga samo gleda, a on se pravi lud kao da ništa ne primećuje. Vidi, vidi malog zavodnika, a Vesna?

Kada su ostali nasamo upitao ga je:

–       Spavaš li s njom?

–       Ti si poludeo! A i da spavam, sigurno ti to ne bih rekao!

Porodilište je počelo da se prepravlja. Klara je redovno dolazila da kontroliše radove. Pozvani su bili jedne večeri kod nje na večeru sa Vesnom. Prema Nikoli su se ponašali kao prema članu familije.

Da li mu se činilo? Možda uobražava, ali Klara je u Nikolu bila zaljubljena. To mu je bilo jasno, jedino mu je Nikola bio zagonetan.

Posle par dana stigla je Klara na razgovore kod Nikole, pa su i njega pozvali. Bio je iznenađen njenim izgledom. Podmladila se, promenila frizuru, odeću partijskog radnika zamenila mladalačkom haljinom, cipelama sa visokom štiklom, osmeh joj nije silazio sa usana. Obraćala se stalno Nikoli, a tek povremeno bi se setila da pogleda u Vladana.

–       Hm, hm, zaljubila se kao devojčica! Kako se žena izmeni kada voli! Ovaj Nikola je lud, mamlaz, ako to ne iskoristi.

Predložili su da osnuju savetovalište za žene, gde bi se ženama držala predavanja i gde bi se radili sistematski pregledi – žene bi se lečile od pojedinih grupa sekreta i lagano bi se počelo sa uvođenjem kontracepcije.

Sad je na njega bio red da ujede.

–       Otkuda vama ta ideja, vama koji niste hteli čak ni u komisiju za prekid trudnoće da uđete, pa mučimo muku sa onom vašom aktivistkinjom, konzervativnom do usijanja?

–       Doktor Nikola je to predložio. Mislim da je to savršena ideja. Prosvetiti zdravstveno ženu, naučiti je korišćenju kontracepcije, pa neće ni biti toliko abortusa, a majke će biti zdrave i naučene da gaje zdravu decu. Jesam li to dobro naučila, doktore?

–       Nikola pa Nikola! Pa to je da stvarno čovek pukne od muke!

–       Ako smem vas dvoje da upitam, a ko će da vodi to savetovalište?

–       Mi smo na sastanku rešile da vam predložimo da to bude doktor Vajnberg.

–       Nikola, naravno. To sam mogao i da pretpostavim, Klaro!

U isto vreme izgovoriše Nikolino ime. Klara pobedonosno, a Vladan cinično. Klara se pravila da ne primećuje Vladanov pogled niti njegov cinizam.

–       Kako ste to dalje zamislili? Kako da vam dam Nikolu, kad i ovako pada na nos. On je oženjen mladom ženom, uskoro je više neće ni viđati.

Gledao je u Klaru smeškajući se i očekujući, bolje rečeno, predviđajući njenu reakciju. Klara obori pogled i ne reče ništa.

–       Imam ja, Vladane, vremena: dva puta nedeljno između mog prepodnevnog rada i dežurstva. Mogao bih savetovalište da vodim između 3 i 6 časova. Moja ordinacija je u to vreme prazna. Postavlja se pitanje da li šalterska služba može da obradi 10 do 15 kartona dnevno više. I, naravno, morao bih da imam jednu babicu ili medicinsku sestru koja bi radila sa mnom. Vesna je pristala da radi u laboratoriji u svoje slobodno vreme.

–       Nikola, ja sa tvojim slobodnim vremenom ne mogu da raspolažem, niti pak da ti zabranjujem taj dobrovoljni rad. Ali ni ti, pa ni Klara, ne možete od mene da zahtevate da naredim osoblju da radi još jedan posao koji nije plaćen, kad i za svoje osmočasovno radno vreme ne primaju redovno platu. Da li si Klari ispričao da smo se mi lekari prošlog meseca odrekli svojih plata da bi osoblje bar 50% od plate primilo.

Klara upitno pogleda u Nikolu. Vladan uhvati taj pogled.

–       Dabome, nisi ispričao. Slušajte, Klaro, ovaj posao koji mi radimo je težak i odgovoran. Strašno je raditi ga pod ovim uslovima pod kojim mi radimo: po blatu, snegu, poledici i kiši; bez ispravnih sanitetskih kola, na biciklu; ponekad u hladnim ordinacijama jer nema ogreva; bez oštrih igala, sa malim brojem špriceva i ostalog instrumentarija; sa sterilizatorima koji su davno amortizovani i koje moj prijatelj električar nekako popravlja i krpi. Mi nismo dobrovoljna organizacija kao Crveni krst, Narodni front ili vaš AFŽ. Naše osoblje i mi moramo od nečega i da živimo. Nikola vam naravno nije ispričao da su pre neki dan došli da nam popišu stvari zato što nismo platili samodoprinos opštini[4] na svoje prihode koji su zapisani na papiru, a ni on ni ja ih nikada nismo primili. Zapanjeni ste. Dabome, i ja sam bio zapanjen. Oduzeli su mu bicikl, usisivač koji je dobio od roditelja. Naravno, bicikl je bio vlasništvo Doma zdravlja, tu ih je Nikola natociljao. Ume on da pravi viceve i sa narodnom vlašću. Tu mu jedino ponekad skidam kapu. Ha, ha, ha – smejao se Vladan – nasamario ih je pošteno. Uzeli bicikl Doma zdravlja, misleći da je Nikolin.

Naravno, da je pametan kao što je vickast, mogao bi da odbije kućne posete i da pacijente šalje kod predsednika Narodnog odbora, pa neka njemu malo kucaju na prozor u dva sata noću. Međutim, on sada, po ovoj zimi, ide peške, izigrava apostola, mučenika… Pitajte ga koliko je noćas pešačio, koliko je noćas spavao. Ako sutra napravi neku grešku, pa mu pacijent umre, niko neće znati da noćima ne spava i da juri sa jedne na drugu stranu Kovina i radi poslove koje od njega niko ne očekuje, a i za one koji se od njega očekuju ne dobija nikakve prinadležnosti. Sekretar Komiteta ima auto na raspolaganju, predsednik i sekretar NO takođe, pa i vaš suprug. Vi, Klaro, ne vozite bicikl. Primate platu svakog prvog, nikome na pamet ne pada da vama blokira račun u banci. Vi ste državni službenici, partijski službenici, a šta smo i ko smo mi? Hm, hm. Osećam da padam u vatru, ali ovo je sve nonsens! Ja se mesecima borim da to dokažem i šta se događa? Zaplenjuju nam naše stvari zbog prinadležnosti koje nismo nikada primili ! Drugovi iz vlasti bi rado želeli da mi odavde odemo, jer sada lečimo svet bolje nego pre ukidanja privatne prakse. Pacijenti nam dolaze sa svih strana. Kad bi radili po učinku, zarađivali bi po tri plate mesečno.

–       Vladane, pacijenti za to nisu krivi. Ne treba oni da ispaštaju zbog toga što naši odnosi sa vlašću nisu dobro regulisani!

–       Tačno, pacijenti nisu krivi. Mi smo krivi! Takvi kao što si ti su krivi. Niko ne kuca na vrata predsednika Narodnog odbora i sekretara Komiteta, jer su pacijenti, uz naše maksimalno zalaganje, dobro zbrinuti. Niko se na nas ne žali. Mi nemamo vremena da se žalimo, a i kada bismo se žalili, smejali bi nam se, jer svi veruju da mi plivamo u parama. Moram da vas napustim, čekaju me pacijenti. Klaro, želim da budem potpuno jasan. Ordinacija Doma ne može da se koristi, osoblje ne dam.

Pogleda ih podsmešljivo oboje. Pogled prenese na Klarine usne, pa na grudi, nasmeši se značajno:

–       Hm, hm. Ako vas dvoje, ipak, želite sami da radite ‒ zastade, pa se opet zagleda u Klarine usne, uz onaj njegov ciničan osmeh – da, ako vas dvoje želite, ja vam to ne mogu zabraniti.

Bez reči izađe i za sobom zalupi vrata. Nikola pogleda u Klaru i vide kako je obliva rumenilo. Još uvek je gledala pred sebe. Bila je prelepa. On se diže sa svoje stolice, obiđe pisaći sto i stade sasvim pored nje. Njene crne trepavice se podigoše, otkrivajući dve kao noć crne zenice, koje se upiše u njegove. Osećala je ona već danima njegove poglede, poglede koji su je svlačili, milovali. Kada bi ih uhvatila, on ih je spretno skretao. Sada to nije učinio. Bio je sasvim blizu nje, videla je njegovu glavu kako joj se približava. Trepavice lagano padoše, usne joj se poluotvoriše, čekajući njegove…

Nervozno škljocanje upaljača koji nije hteo odmah da upali i njegovi koraci koji su se udaljavali od nje trgoše je iz slatkog iščekivanja. Skamenjena, potpuno prazna, bez ikakvog osećanja, kao da je pala u neki ponor, čudila se zašto. Osećanja je nikada do sada nisu varala, a malopre je osetila koliko je želi. Ta njegova želja bila je toliko jaka, izbijala je iz čitavog njegovog bića, da joj se ona bila potpuno prepustila. Osećala je njegov dah, mora da su mu usne bile sasvim blizu njenih, skoro da ih je osetila na svojima, a onda… Negde duboko u njoj, potmulo, jedva primetno, valjao se talas koji obično svojom jačinom sve ruši pred sobom. Dah joj se zaustavi, grudni koš se nape, uz sve čujnije udare srca, koje oseti svuda po telu.

Zašto nije kada ga ona želi već danima, i on to zna? Videla je to po njemu, videla je to po njegovim pogledima. Koliko se ona morala braniti od nasrtaja drugih muškaraca, a on, prvi koji je bio drugačiji, prvi koji je noćima uznemirava, za koga je pokrenula sve što je u njenoj moći kako bi pomogla ovoj zdravstvenoj službi, a u stvari njemu… Ma ne, nije sve to istina, sve to što čini, čini kako bi mogla da se nađe u njegovoj blizini.

Gušila se, bila je ispunjena talasom, koji nije imao više gde, prepunio ju je. Bol, ne, nešto jače, nešto strašnije! Zažele da oseti fizički bol, činilo joj se da bi joj on pomogao da ne prepukne ovde, pred njim. Obuze je osećanje srama i povređenog ponosa. Ona, Klara, a on tako mlad… Ma šta ona od njega hoće? Ljudi su pred njom padali, mogla je da ima koga je htela i kada je htela, a on klinac, nezahvalnik! Zar je ona dotle stigla da joj se i onaj Vladan, neotesanko, podsmeva?

Pomisao na Vladana je natera da pobesni. Opet ču, sada sasvim drugačije, one njegove zadnje reči: „Ako to vas dvoje želite, ja ne mogu da vam zabranim“. On njoj, Klari, on, neki doktorčić sa sumnjivom prošlošću, neprijatelja ovoga društva koje ona predstavlja. Pokazaće ona njemu, a i ovom nezahvalnom, neodlučnom gospodičiću. Talasa nestade, poče da diše duboko. Otvori tašnu, besno upali upaljačem cigaretu i duboko uvuče dim.

On, stojeći kraj prozora, gledajući pahuljice snega koje su polako primicale, uživao je u cigareti.

–       Šta je sada? Nema komentara. Za malo, pa bi se opet javio i počeo da gunđaš. Obećao sam sebi, ne više.

Zaboravio je na Klaru i njena osećanja. Bio je suviše mlad da bi znao šta znači poneti se prema lepoj ženi na ovakav način, a pogotovu ženi koja ga je duboko, svim svojim bićem želela. Za ženu, a pogotovo za lepu, tu nema nikakvih opravdanja. Ona postaje opasna, ona mrzi, ona se sveti. Žena koja voli? Ah, pa i ona je žena Ljubav može, mada ne mora, da pobedi ženu u ženi.

Pogleda ga, i mesto mržnje uvređene žene, oseti nešto što do tada nije nikada osećala. Možda nije želeo da je uvredi? On je redak čovek koji se savladao, a znao je da ga želi, znao je da mu je potrebna u ovoj kovinskoj džungli.

–       Možda ga ja volim?

Ta misao je potpuno zbuni. Ugasi cigaretu i izađe iz Nikoline ordinacije.

 

0 6 / 0 4

Ljubav je pobedila. Porodilište je bilo okrečeno, patos ofarban. Kupatilo sa dva tuša i kadom funkcionisalo je. Novi sto za porođaje najmodernijeg tipa je stigao. Nikola ga je montirao zajedno sa babicom Pupić. U početku je bila nepoverljiva prema raznoraznim dodacima izrađenim od sjajnog nerđajućeg čelika i prema bocama za kiseonik, kojima je prilazila oprezno kao da su razorne bombe teškog kalibra. Kasnije ih je prihvatala kao da je sa njima godinama radila, usvajajući čak i neke novine iz knjiga koje je Nikola, kao slučajno, zaboravljao u porodilištu. Sifon boce iz kafane „Vojvodina“ nepovratno su nestale iz porodilišta.

Laboratorija je počela da radi analize vaginalnog sekreta i testove trudnoće. Nikola je držao predavanja ženama koje je okupljao AFŽ, tj. Klara. Žene su počele da dolaze sve češće na preglede kod Nikole, i to ne samo onda kada su bile bolesne. Dolazile su na kontrolu, da se posavetuju, da provere svoju grupu sekreta, pa da se leče ukoliko bi bilo potrebno. Lagano se pripremao teren za kontracepciju. Klara je, po svojoj ženskoj liniji, ubedila medicinske sestre da dobrovoljno, na smenu, pomažu Nikoli dva puta nedeljno u savetovalištu. Samo je Vladan bio tvrd orah, nije hteo da dozvoli da se koristi Nikolina ordinacija.

Ne zadugo. Jednog jutra došao je kod Nikole, gledao nepoverljivo. Njegovo hm, hm, hm, je neprekidno odzvanjalo, dok se nije rešio uz nekoliko sočnih psovki da optuži jednu od predstavnica lepšeg pola za probleme koje ima sa svojim polnim organom.

–       Boga mu, i to baš meni da se desi? Pa bar da znam koja je od njih. Da bar znam šta sam navukao! Uzeo sam nekoliko penicilina, preventivno, ništa mi pomoglo nije. Samo da se razumemo. Glavu ću ti iščupati, ako slučajno kažeš Vesni ili ma kome drugome!

–       Svlači pantalone, Vladane. Pardon, druže upravniče.

–       Hm, hm, kome ti to?

–       Tebi, kome bi drugome! Ajde, ne izmotavaj se, tu nema velikih filozofija. Moram da ti uzmem bris, pa ćemo da vidimo.

–       Ti nisi čitav, da uzmeš bris i da ga Vesna pregleda!?

–       Pa šta onda? ‒ pravio se Nikola naivan.

–       Oh, da ludog li čoveka! Pa šta ti misliš? Pa ja…

–       Šta ti?

–       Pa ja vam dolazim u kuću, skoro svakodnevno!

–       Što znači da ako dobiješ nešto na plućima, pa uzmemo ispljuvak i Vesna ga pregleda, da više u kuću ne smeš da nam ulaziš?!

–       Ako, samo se ti izmotavaj. Poređenja su ti stvarno više nego genijalna.

–       Slušaj, svlači te pantalone. Poslaću bris pod nekim ženskim imenom i nikom ništa. Osim mene i tebe niko ništa ne zna. Nisi valjda mislio da bi napisao na brisu doktor Torbica i tražio da ti otvore karton?

–       Naravno, to nisi mogao odmah da kažeš, nego me ovde mučiš ‒ gunđao je Vladan, otkopčavajući pantalone.

U laboratoriju kod Vesne su otišli obojica. Nije Vladan imao baš puno poverenje, bojao se da Nikola ipak ne kaže čiji je bris. Vesna oboji preparat, pa obojicu pozva da ga zajedno pogledaju. Bio je to trihomonas, parazit koji se nalazio u vaginalnom sekretu žene, koji je prouzrokovao obilnu sekreciju i zapaljenje u vagini. Muškarci bi prilikom seksualnog odnosa mogli da ga dobiju. Infekcija je mogla da se manifestuje zapaljenjem polnog organa mada je najčešće prolazila neprimetno. I u jednom i u drugom slučaju muškarac dalje prenosi zarazu. Vladan se zabrinuo koja je sad od njih nekoliko, u zadnjih nekoliko dana? Kako to da se utvrdi?

Vratili su se u Nikolinu ordinaciju. Doneli su im kafu.

–       Da imamo savetovalište, mogao bih da ih na neki način pošalješ kod mene, pa bi bez problema rešili stvar.

–       Opet ti! savetovalište, ne izbija ti to iz tvoje glave.

–       Meni ne, jer vidiš kako sve to nije tako prosto ni za muškarca ni za ženu. A kontracepcijom se ne možemo baviti dok ne izlečimo žene od trihomonasa i monilijaze. Ja sam juče dobio neke uzorke lekova, evo ti, uzmi, pa počni odmah da ih piješ. Iz literature koju sam sinoć na brzinu pregledao, za dva dana biće sve u najboljem redu. Ali, bratac moj, najmanje sedam dan nema nikakve švaleracije, niti alkohola! Zatim, to je u sredu iduću, pa dođi da ti ponovo uzmem bris.

–       Hm, hm, da mi je znati koja je?

–       Ni to nije komplikovano. Uzmi svakoj bris, pa ćemo videti.

–       Kako ja sad da ih nateram da dođu? I što je najgore, sem tebe niko ne uzima briseve, otkuda sada ja?

–       Pošalji ih kod mene. Kaži svakoj otvoreno ponaosob da ti se čini da sa njom nije nešto u redu, pa ih pošalji kod mene.

–       Hm, hm, nije loše… Ti si ipak veliko đubre. Umireš od radoznalosti, hoćeš da znaš sa kim imam odnose. E, nećeš, bato!

–       Vladane, Vladane, da si dobar upravnik, znao bi da svakodnevno pregledam žene, pa i njihove muževe, i šaljem briseve u laboratoriju. Otkuda bih znao koja je poslata od tebe?! Ne stavljaš im pečate sa tvojim imenom kao na recept.

–       Hm, hm ‒ pa uze lekove i izađe iz ordinacije.

Posle 7 dana bris je bio negativan. Lek je izvanredno delovao. Vladan je bio umiren. U toku te nedelje kod Nikole na pregledu bilo je nekoliko žena iz višeg kovinskog društva, sve su morale da se leče.

Nedelju dana kasnije Klara je pozvala Vesnu i Nikolu na večeru. Bilo je to prijatno veče. Pričalo se o književnosti, muzici. Klarina mama je potpuno ozdravila, pa im je pričala o predratnim balovima i beogradskim intrigama. Naterali su Klaru da im svira na klaviru. Ona je stvarno bila izvanredan pijanista. Ispod njenih malih ruku odzvanjali su predivni tonovi, tehnika je bila briljantna. Kulminacija je nastala kad je na kraju svirala Listov Ljubavni san, bacivši nekoliko skrivenih pogleda prema Nikoli. Uživajući u muzici zatvorenih očiju, on ih nije primetio, ali svaki ton je bio prožet takvom osećajnošću da je više osećao nego što je čuo šta je ona želela da mu kaže. Ugledao je ponovo njene usne blizu svojih, pa ga obuze osećaj žaljenja što ih nije dodirnuo, a i straha da je to učinio. Kao i obično, prisutni supruzi su samo uživali u muzici ne shvatajući šta se događa.

Klara je ostala i dalje dobra Nikolina vila. Uprkos osećanjima razočarane žene, prvobitno gorke, uvređene, čak i spremne da se sveti, prevladao je osećaj ljubavi prema ovom mladom čoveku, neumornom zaljubljeniku u svoj poziv i svoju Vesnu. Sada ga je cenila, možda čak i volela više, shvativši da joj on ne bi mogao pružiti ono što je njenoj ljubavi bilo potrebno. Bila mu je zahvalna što je u njoj probudio osećanja za koja ona nije znala da postoje, što joj je omogućio da se zajednički bore da pomognu ženi, na humaniji i pošteniji način nego onaj AFŽ-ovski.

Polako je shvatala da joj je otvorio oči. Bila je zastupnik jedne partije koja se naglo menjala došavši na vlast. Posmatrala je oko sebe drugove rukovodioce koji su se otimali oko vlasti, koristeći se brutalnim metodama. Zatvori su se punili, ljudi su bili maltretirani, sirotinje je bilo sve više i više, korupcija i birokratija zahvatila je sve slojeve društva. Nova vlast je po svojim prohtevima i načinu života prevazišla staru, za vreme kraljevine. Cilj organizacije žena je bio prosvećivanje žene, oslobođenju žene od starog građanskog morala, staromodnih navika, stvaranju žene budućnosti koja teži komunističkom društvu, koja je nezavisna, obrazovana majka omladine. Za poslednju deceniju i par godina više, ona je potpomogla da se na sastancima stalno o tome govori, da se iščitavaju marksistički materijali, da se napredne žene šalju na kongrese, kurseve i seminare. Kada pogleda rezultat rada, on je poražavajući. Žena počinje da biva preopterećena. Zbog loše materijalne situacije u porodici, žena se zapošljava. Rano ujutru napušta svoju kuću, vodeći decu prepunim gradskim saobraćajem u obdanište. Juri da ne zakasni na posao, radi puno radno vreme, dovodi decu iz obdaništa kući, kuva ručak, večeru, pere veš, pegla, trči na kojekakve sastanke AFŽ-a, sindikata. Uveče, potpuno dotučena i umorna, treba da bude dobra ljubavnica svome mužu i da uradi sve one sitne poslove koje mora da uradi jedna žena da bi bila žena, majka, domaćica i aktivistkinja.

Dobila je ravnopravnost. Društvo joj je dalo pravo glasa, a uzelo joj sve. Imala bi veliku sreću ako bi dobila od „društva“ skučen stan. Većina ih je živela kod jednog od roditelja u zajedničkom stanju. Neki bračni parovi živeli su razdvojeno ‒ on kod svojih, a ona kod svojih roditelja. Muževi, kao i pre, ne žele da zajednički ponesu teret poslova i briga. Paket takozvanih „ženskih poslova“ postao je pretežak, paket muških poslova ostao je isti. Porodica, kao osnovna jedinka društva, počela je da se raspada. Deca sa ključevima oko vrata vraćala bi se kući iz škole pre roditelja, postajući ili plen ulice ili pak starmala jer bi pokušala da pomognu majci, pa bi započinjali poslove oko podgrevanja ručka i spremanja stana.

Deca su takođe imala svoje organizacije, pionirsku, omladinsku, ali im one nisu mogle zameniti ljubav prezauzetih roditelja i toplinu porodičnog ognjišta.

Porodice koje su imale bake i deke funkcionisale su mnogo bolje. Oni su bili stubovi porodice. Roditelji unucima. Stanodavci svojoj deci. Kakav će to poremećaj izazvati u budućem društvu, ostaje sociolozima da utvrde. A ako društvo ne izgubi svoje kvalitete humanosti, morala i tradicije, treba zahvaliti bakama i dekama. U svakom gradu na vidnom mestu trebalo bi im podići spomenik.

Bacivši pogled na ovog mladog čoveka koji je sedeo preko puta nje zatvorenih očiju i sluša muziku, pomisli da ipak nije sve izgubljeno dok ovakvi postoje. Neumorna stvaralačka energija koja ne preza od prepreka, velika ljubav prema čoveku kod kojeg je prepoznala kulturu, a uz sve to i stručnost. Njega nisu zaveli ni pričanjem, ni nuđenjem lakšeg života. On se čak abnormalno ponaša prema zaradi, kao da ne primećuje da mesecima ne prima platu. Njega neće uspeti da saviju, korumpiraju i promene. Da li? Koliko je takvih? Da li su oni u stanju da zaustave ovo zastrašujuće klizanje nizbrdo? Ona naglo prestade da svira, zagledavši se u crno-bele klavirske dirke.

Aplauz, ali i zvono na vratima. Iz predsoblja se ču: hm, hm, i Vladan uđe u sobu.

Nikola ga iznenađeno pogleda i zapazi pobednički izraz na njegovom licu.

–       Izvinite što nepozvan ovamo ovako upadam! Čuo sam da su Vesna i Nikola ovde kod vas, a znam da će vas, Klaro, ovo što imam da vam saopštim interesovati.

Pogleda ih sve redom, onim svojim poluciničnim pogledom, zavali se u ponuđenu mu fotelju, lagano vadeći i paleći cigaretu. Prosu još par hm, hm, udobno se nameštajući u fotelju i uživajući u nedoumici prisutnih.

–       Dobio sam novac…

–       Za plate Doma zdravlja? ‒ ote se Klari.

–       Ne, ni govora. Nešto mnogo važnije za vas, Klaro! Zato sam i stigao da vas obavestim.

–       Stvarno ne znam šta bi to za mene lično bilo tako važno.

–       Hm, hm, i za vas i za Nikolu…

Opet se on igra sa mnom i sa Nikolom svestan da me je pročitao. Grozan čovek, kako uopšte Nikola može s njim da bude prijatelj. Bezobraznik, cinik ‒ mislila je Klara.

–       Dobio si pare za savetovalište.

–       Tačno, bratac, biće plaćene usluge laboratorije, usluge pregleda žena pod firmom preventive i kontracepcije. Deo kirije, osvetljenja i honorara lekarskog pomoćnika biće takođe posebno plaćeni.

–       Otkuda sada odjednom ima para Zavod za socijalno?

–       Nema para, bratac moj, ali ima u Fondu za preventivu. Ostalo od vakcinacije, a fondovi su namenski. Savetovalište je preventiva. Trebalo se setiti, pa zakucati na prava vrata!

Savetovalište je ubrzo počelo sa radom. Uskoro je postala moda doći u savetovalište na pregled. Počeo je defile lepo obučenih žena, defile lepog donjeg veša, a čekaonica je mirisala kao četiri cvećare ujedno. Parfemi.

Dok se Nikola trudio da svakoj ženi ponaosob objasni njen problem, da je pripremi za kontracepciju, pa da je obuči kako će da primenjuje razna kontraceptivna sredstva, u čekaonici su se prepričavali događaji iz varošice, razmenjivali recepti za torte i kolače, štrikalo se i plelo, rečju, u čekaonici je bilo pravo žensko poselo. U početku varošanke, ali lagano i sigurno, počele su da pristižu i žene iz okolnih sela. Popularnost Nikolina je rasla.

Muški svet ga je podozrivo posmatrao.

Taj klinja je bolje poznavao njihove žene nego oni sami. Zabranjivao im je čak i da opšte sa svojim rođenim ženama iz nekih zdravstvenih razloga, njima nejasnim. Slao im poruke preko njih, to jest preko njihovih rođenih žena, da mu se jave na pregled. Neki su to odbijali, nisu hteli ni slučajno. Neki su za ljubav žena odlazili, dobijali neke lekove, pili ih jer ih je taj mladi doktor ubedio.

Nekoliko nerotkinja je zatrudnelo posle lečenja u savetovalištu. Nikola je sijao. Vladan je javno pravio neslane šale pred Vesnom, koja bi tužno reagovala, jer eto, već su skoro godinu dana u braku, i ništa. Nije htela da muči Nikolu svojim problemima, ali izgleda, ipak, da je ginekolog u Beogradu bio u pravu. Ona neće moći da ima decu.

Osim ovoga problema, drugih problema nije imala. Bila je ponosna na svog čoveka, čula je u svojoj laboratoriji svakodnevne pohvale, njegovi pacijenti su ga stvarno voleli. Vladana su često ogovarali, Zoricu su posećivali samo kad su morali, a u dežurnog specijalistu pedijatra Simića imali su vrlo malo poverenja. Međutim, kad je počelo da radi savetovalište za žene, iz čekaonice su se čuli ponekad i razgovori.

–       Baš je zgodan, kako je samo nežan kad pregleda, kao da miluje!

Jednom u prolazu ču: Ah, kako samo ume da ljubi, prosto da se istopiš u njegovom zagrljaju.

Probode je nešto, ali uspe da se otrgne od ljubomornih misli. Znala je da je strašno ljubomorna. Bila bi u stanju da nekog skrati za glavu, kako je u šali govorila, a u stvari mislila ozbiljno. No, verovala mu je, jer je prema njoj uvek bio iskren, njen najveći prijatelj i drug. Njegova milovanja su uvek tako potpuna, nežna, a u stvari tako strasna, da bi, čak i kad pomisli na njih, osećala želju da mu se zagnjuri u zagrljaj, da mu pruži usne. Zatim bi sve oko nje prestalo da postoji, osim osećaja potpunog spajanja sa njim; a taj osećaj je uvek bio nekako drugačiji, činilo se uvek lepši nego onaj pre. Da, imala je ona mala bezobraznica prava, on je stvarno umeo da ljubi i miluje, ali on je bio samo njen. Znala je ona to.

 

0 6 / 0 5

Bila je nedelja. Nikola se radovao što će u njihovoj lepoj kuhinjici biti serviran doručak, jer kada se probudio, Vesne nije bilo pored njega. Brijući se pred ogledalom, primeti opet oči koje su ga uporno gledale. Nasmejao se tim očima, poručujući im da ni malo nije spreman za neke duge razgovore.

–       Pa, dabome da nisi, zauzet si, prezauzet, nemaš vremena za mene. Već davno nismo popričali. To ne valja!

–       Ne valja, znam, ali kada? Ti si uvek prisutan, ti znaš šta radim i koliko radim. Nije opravdanje, pa čak i kada bi bilo…

–       Nešto moraš da učiniš da vremena nađeš. Doktorčiću, zavela te profesija, dobro ti ide. Postao si siguran u sebe, u svoj posao. Ne uznemirava te svaki novi pacijent profesionalno. Ne misliš više da li znaš, Da li ćeš moći da mu pomogneš? Pazi da ne postaneš nekritičan, jer ti sve polazi od ruke.

–       Nekritičan? Ne, mislim da sam i te kako kritičan. Ali vreme, gde ću ga naći? Gde za sebe lično?

–       Da, gde ga naći za sebe lično? To vreme se mora naći, ne rasprodaj sebe, jer ako sebe izgubiš…

–       Nikola mili, doručak je gotov.

Uzevši je u zagrljaj, oseti da nešto sa njom nije u redu. Odmaknuvši je od sebe, vide njeno umorno lice sa velikim podočnjacima, bleđe nego obično.

–       Vesnice, draga, tebi nije dobro?

–       Ah, znaš ti mene, tvog pekmeza. Mada sam od juče zabrinuta. Dobila sam juče menstruaciju, ali nekako je drugačija, bolna, jedva primetna, suviše tamno obojena. Međutim, sada doručkujemo, hoću da danas uživamo ako dežurnog lekara njegovi pacijenti ostave na miru!

Bacajući s vremena na vreme pogled na Vesnu, pokušavao je da je oraspoloži svojim pričama, ali nije mu to baš polazilo za rukom.

–       Vanmaterična trudnoća? Gluposti. Možda je premorena?

–       Otkud znaš da nije? Doktor uvek misli na najstrašnije stvari kad je neko od najbližih bolestan, ali skoro uvek pokušava da sebe ubedi da je to neka obična glupost.

–       Veliki podočnjaci, bolovi, čokoladasta krv, mala količina, bledilo. Ne zbijaj šalu, ona mora da bude pregledana i to odmah!!

–       Ipak, šta ako je vanmaterična?

Pretrnu, oseti kako mu se ovlažiše dlanovi.

–       Mora da je ipak neko ginekološki pregleda. Neko, hej, pa ti si to, Nikola! Dežurni si doktor, Vladan je u Beogradu!

–       Otići ćemo u Pančevo sanitetskim kolima da je pogleda ginekolog.

–       Moraš je samu poslati. Ti si dežuran, zaboravljaš!

Posle popušene cigarete, koju je Vesna posle prvog dima ugasila ‒ ne promače to Nikoli ‒ zamoli je da pređe u sobu, pa je pregleda.

Trbuh osetljiv sa desne strane, bolan na jači pritisak, mekan, bez defansa.

Oblačeći se, Vesna ugleda zabrinutost na Nikolinom licu.

–       Vidiš, ništa nije strašno ‒ nekako neuverljivo se smešeći, reče Vesna.

Učini mu se još bleđa. Vanmaterična, vanmaterična, odzvanjalo mu je u ušima.

–       Idemo.

–       Gde?

–       U Dom zdravlja, da te dežurni doktor pregleda.

–       Ne izmotavaj se, pa pregledao si me!

–       Ne, moram ginekološki da te pregledam. Draga, oblači se, to jest, ja ću se obući, a ti ogrni samo zimski kaput. Doktora poznaješ dobro, pa nije potrebno da ga zavodiš ‒ pokušao je da okrene sve na šalu.

Krvi, pod spekulumom, skoro da nije bilo. Grlić materice, bez erozije, normalan. Pod rukom, u rukavici, pipao je matericu uvećanu, skoro bezbolnu, pokretljivu. Desni jajnik uvećan, jako osetljiv na dodir, levi normalan i neosetljiv.

–       Ovo je trudnoća, od mesec i nešto dana!

Skide rukavice i krenu mahinalno da opere ruke.

–       Izvolite se obući, gospođo.

–       Ona je u drugom stanju. Hej, ona je sigurno u drugom stanju. To sigurno nije vanmaterična trudnoća. Ti si otac… otac… otac…

–       Šta sad osećaš?

–       Šta sada osećam? Zaboga, pa valjda moram nešto da osećam, nešto divno, jako lepo.

–       Ne, ne osećam. Osećam se umirenim, jer nije vanmaterična trudnoća. Međutim, to krvarenje nije baš dobar znak!

–       Izgleda da si ono što osećaš već zatvorio u neku od tvojih fioka?

–       Ne, nisam, ja sam još uvek dežurni lekar. Možda u tom grmu leži zec? Dežurni lekar i otac ne mogu u isto vreme da imaju osećanja tako divergentna.

–       Ne izmotavaj se!

–       Ne, ne izmotavam se. Srećan sam zbog Vesne. Znam koliko ona želi dete. Srećan sam što je ona panična dijagnoza da neće imati dece konačno pala u vodu.

–       Srećan zbog Vesne? Odvratni doktore, gde si ti lično? Jesi li ti srećan? Zar nisi i ti želeo dete? Hej, gurni tog doktora, dežurnog doktora, pogledaj u svoja osećanja.

–       Ne, nema se za to vremena…

–       Dakle, draga gospođo, čast mi je da Vam saopštim da ste u drugom stanju. Da, samo izvolite, sedite. Ne, ne palite cigaretu. Vi ste buduća majka, kvit sada sa pušenjem!

–       Nikola, ne izmotavaj se. Ti znaš šta mi je rečeno, nije fer.

–       Vesna, dušo, dežurni lekar se ne izmotava, ti si stvarno u drugom stanju.

Njene krupne crne oči se raširiše, postaše još krupnije, zablistaše od sreće. Raširenih ruku polete mu u zagrljaj.

–       Oh, Nikola! Zar je to stvarno moguće? Ja sam to tako želela, a mislila sam…

Osećao je njene suze, slane poljupce na svojim usnama i njene male lepe ruke kako ga miluju. Telo joj je podrhtavalo, trzajući se od nadošlog plača sreće. Nikola je milovao njena leđa pokušavajući da je umiri, a znao je da sada iz nje izlazi sva ona nagomilana tuga, razočarenje i strah koje je gurala u sebe, strahujući da on ne primeti koliko je duboko nesrećna, više zbog njega nego zbog sebe.

–       Oh, Nikola, kada bi samo znao… kada bi samo znao koliko sam srećna… Oh, kada bi samo znao koliko te volim… Prosto, prosto ne znam šta ću sa tolikom srećom. Imati tebe i još tvoje dete, ah, tako se bojim od tolike sreće… Ti mi ništa ne kažeš. Da li si i ti srećan?

–       Pa kako da budem? Eto, sve vreme mislim kako muževi u romanima ili na filmu ovakav trenutak doživljavaju sasvim drukčije. Viđala si i ti na filmu suprugu sa osmehom, tajanstvenu. Mazno se pripija, šapuće suprugu na uho. Njegovo lice se ozaruje, on muca, ne može da dođe do reči od sreće. Čak i kada ne čuješ šta mu je šapnula na uho, znaš da će uskoro dobiti bebu. Vidi mene jadnika, ja se mučim, misleći na sve moguće opasne dijagnoze. Kao dežurni doktor moram čak i da postavim dijagnozu, pa ja saopštavam supruzi, a ona mi ne veruje. Draga moja, uskraćen mi je jedan osećaj…

–       Nikola, Nikola, nikada se nećeš uozbiljiti, a otac si jednog budućeg deteta.

–       Eto, sada opet greške. Ja verujem da sam otac jednog deteta, ne budućeg, nego jednog deteta, možda i više dece. Nikada se ne zna. Ti izgleda pored svega još sumnjaš u moju dijagnozu?

–       Ne, ne sumnjam. A šapni mi sada šta bi više želeo, muško ili žensko?

–       Da, nezahvalnog li ženskog roda! Do malopre nisi ni sanjala da ćeš dobiti dete, a sada već počinje, da li žensko ili muško, da li plavo ili smeđe.

–       Ne izvlači se sada. Hoću konkretan odgovor!

–       Bilo da je muško ili žensko, dobro nam došlo.

–       Ja bih ipak devojčicu, pa zamisli…

Pacijenti su tog nedeljnog dežurstva bili svi dobro. Niko nije tražio lekarsku pomoć. Kao da su znali da buduća majka i otac žele da nesmetano uživaju u svojoj sreći.

Vladan je bio oduševljen Nikolinom pričom o jedinom pregledanom pacijentu tog nedeljnog dežurstva. Nije se čulo ni jedno njegovo hm, a oči su mu izgubile onaj njegov nepoverljiv ciničan pogled.

Ginekolozi su potvrdili dijagnozu. Oni su uvek savesni, pa predvide i datum porođaja. Druga polovina januara, konstatovali su oni. Dede i babe su bile raspamećene. Stizali su saveti budućoj majci, stizala su pisma sa rečima „čuvaj se“ u hiljadu varijacija. Nikola se zabavljao, tražeći od Vesne da se ponaša normalno. Vesna je blistala.

U međuvremenu, opština je Nikoli vratila usisivač i domski bicikl. Drveće je ozelenilo, biciklističke staze su prestale da budu blatnjave, osušile su se, pa je bilo lako juriti s kraja na kraj gradića biciklom. Nikoli je čak predstavljalo i uživanje. Dom je dobio nešto para, pa su bile isplaćene plate, ali ne sve, još uvek je bilo nekoliko meseci zaostatka. Ipak, mnogo toga bilo je urađeno za godinu dana. Nikoli se činilo da je mnogo duže u Kovinu od godinu dana. Poznavao je dobar deo građanstva. Nije imao u suštini nikakvih razmirica ni sa kim, osim što je osećao da ga apotekar Jonesku i doktor Lazić ne simpatišu mnogo.

Stari, buržujski Kovin, i novi, sastavljen od predstavnika vlasti, živeli su u miru sa Nikolom. On nije bio ni svestan koliko je tom miru sa novom buržoazijom doprinosila njegova vrednoća. Teško mu se mogla naći neka zamerka, ali to nije bilo toliko bitno novoj vlasti, koju je on ponekad umeo i te kako da potkači kada je zastupao interese pacijenata. Nije ni znao koliko je bilo važno što je iza njega stajala Klara i njen suprug. Naravno, to Nikola nije primećivao, sve do jednog trenutka.

Jedne večeri došao je Vladan malo natmuren i neraspoložen. Nikola je čekao, znao je da će čuti šta je posredi, mada je Vladan pričao sa Vesnom o nekim beznačajnim stvarima.

–       Hm, hm ‒ počeo je. ‒ Bila mi je Zorica danas. Traži da i ona dobije savetovalište za žene. Bolje rečeno, da jednog dana radiš ti, a drugog ona. Kaže da se žene stide da dolaze kod tebe i da bi imali mnogo veći uspeh kada bi ona vodila savetovalište.

–       Šta si ti onda rešio, druže upravniče?

–       Hm, hm ‒ kašljucao je Vladan nekako zbunjeno. ‒ Nisam ništa rešio. Rekao sam da ću razgovarati sa tobom.

–       Pa eto, sada razgovaraš sa mnom.

–       Sigurno, razgovaram sa tobom. Bi li ti pristao da jedan dan radiš ti, a drugi ona?

–       Znači, misliš da je ona u pravu što se tiče „stida žena“?

–       Burgijada, ali ona kuka kako joj ne dajem šansu da dokaže šta ona može i zna. Ti vodiš porodilište, savetovalište, popularan si, a ona zbog toga nema pacijenata, čekaonica joj je prazna.

–       Nema pacijenata jer je neljubazna, nezainteresovana, pravi stručne greške. Zar nije sramota da traži savetovalište, kada je to Nikolina ideja bila? On ga je i oformio, zahvaljujući parama koje si dobio iz Fonda za prevenciju. Ona je, Vladane, jedna zmija! ‒ povika Vesna.

–       Vesna, zaboga, šta ti bi? Njeno je pravo da traži! Vladan je upravnik, on mora to da reši. Što se mene tiče, ja se slažem, neka uzme jedan dan.

–       Nikola, ja se ne slažem…

–       Vesna, moram da te prekinem. Sama si rekla da sam ja imao dosta udela oko stvaranja savetovališta, pa mi dozvoli da ja to i sam rešim.

–       Mislim da si ti, ponekad, stvarno veliki laf, Nikola. Sada moram da idem, imam još dve kućne posete.

Kada su se za Vladanom zatvorila vrata, Nikola je prasnuo u smeh.

–       Šta ti je sada toliko smešno? Mnogo si me razočarao. Misliš li ti u životu da sve što postigneš deliš sa drugima. Ne, ne razumem te uopšte! Kako si mogao tako kao od šale da prepustiš Zorici deo svoga posla?

Nikola je uze u krilo, smejući se još uvek.

–       Prestani da se smeješ! Stvarno nije ništa smešno.

–       Kako da nije! Jadan Vladan. Pa zar ne vidiš da se osećao kao između dve vatre? Zna on ko sve stoji iza Zorice, zna on koliko Jonesku ima uticaja u ovom gradu. Jedva je dočekao da ja pristanem na predloženo rešenje, jer sam primetio da se Vladan, grubijan na izgled, vrlo jak čovek, plaši Zorice i njenog jezika. Smešno mi je kako je odmah morao da ide čim sam ja pristao. Bojao se da se slučajno ne predomislim, da ne padnem pod tvoj uticaj.

–       Ima trenutaka kada ja tebe ne razumem! Šta je to u tebi? Zašto ponekad nećeš da se boriš za sebe? Zašto iz ruku ispuštaš nešto što je tvoje, što si ti mukotrpnim radom stekao, kao da ne primećuješ da radiš za tuđu slavu? Sve što si učinio za Dom zdravlja, učinio si u stvari za Vladana, jer on je upravnik, a ne ti. Sada i ovo savetovalište, koje retko koji dom zdravlja ima u zemlji, ti tako deliš sa Zoricom. Sutra, ako Zorici padne na pamet da ga u potpunosti uzme u svoje ruke, i na to ćeš, valjda, da pristaneš?

Slušaj, ne mazi me tako, ti zavodniče. Znam tu tvoju taktiku. Znaš da ću morati da prekinem diskusiju.

Bez obzira što je to Vesna znala, ipak je diskusija prestala kasnije u toplom krevetu. Zaspala je dubokim snom, glave naslonjene na njegovo rame.

 

0 6 / 0 6

Zorica je počela da radi u savetovalištu sa puno elana. Postavljala se, maltene, kao šef. Htela je da promeni sve što je Nikola uveo. Valjda je pretpostavljala da će doći do svađe između nje i Nikole.

Za svađu su uvek potrebni dvoje, bila je Nikolina teorija. On nije želeo da bude drugi. Radio je svoj posao i ćutao. Rezultat je bio: njegova čekaonica prepuna pacijenata, njena poluprazna. U savetovalištu 20–30 žena čekalo je na red kod Nikole, 1–2 kod Zorice. Bilo je to čak i neprijatno. Pacijenti su dolazili na šalter da pitaju ko radi, pa kada bi čuli Zorica, nisu hteli tog dana da budu pregledani.

Jedna druga novost, koju nije niko očekivao, donela je uznemirenost, kako u Domu zdravlja, tako kod Nikole, a još više kod Vesne. Vladan je dobio specijalizaciju neurohirurgije i 1. septembra je trebalo da stupi na novu dužnost. U razgovoru sa Vesnom i Nikolom Vladan je jasno izrekao svoj stav da će predložiti Nikolu za svog zamenika. Po svemu sudeći, i Narodni odbor opštine, kao i Komitet, prihvatiće tu sugestiju. Što se osoblja Doma zdravlja tiče, svi su i onako uz Nikolu.

Nikola je mislio da je to prerano za njega. Međutim, postojala je velika mogućnost da se Zorica javi na konkurs. Ona ima duži radni staž od Nikole, a nije se smeo zaboraviti ni Joneskov uticaj. Bilo mu je jasno da ne bi imao nikakvog smisla ostati u Kovinu ukoliko bi Zorica bila upravnik. Ako bi neko došao sa strane, van pančevačkog sreza, bilo bi opet pitanje ko bi to bio.

Upravni odbor Doma zdravlja se sastao i predložio je jednoglasno Nikolu za upravnika. Zorica je tražila da Upravni odbor uzme i njenu kandidaturu u obzir. Na idućem sastanku Upravnog odbora prisustvovali su i drugovi iz vlasti. Želeli su da čuju argumente Upravnog odbora, zbog čega baš Nikolu za upravnika, obzirom na mali broj godina službe. Tek je završio staž i tek je godinu dana u Kovinu.

 

Reč je uzeo stari apotekar iz Skorenovca, koji je bio predsednik Upravnog odbora.

–       Upravni odbor se rukovodio sledećim činjenicama kada je doktora Vajnberga predložio za upravnika:

1. On je lekar koji je za nepunu godinu dana potpuno izmenio lik Doma zdravlja. Organizaciono: zajedno sa doktorom Torbicom uveo je novine u organizaciji rada. Radio je na zdravstvenom prosvećivanju, otvaranju savetovališta za žene. Uveo je savremene metoda, kako u lečenju pacijenata, tako i porodiljstvu.
2. Lekar, čovek u njemu, bio je spreman u svakom trenutku, bez obzira da li je dežuran ili nije, da ukaže svakome pomoć. Nije smatrao da se ta pomoć ograničava u njegovom zdravstvenom domenu, nego je pokušao da pomogne svakom pacijentu i van tih okvira.
3. Ne primajući ni redovne prinadležnosti, radeći prekovremeno, skoro dan i noć, nije, koliko je nama poznato, ni jednu svoju uslugu naplatio, mada su to druge njegove kolege u takvim slučajevima to činile i danas to čine. Ako ovo društvo teži da izgradi narodnog lekara, lekara humanistu, lekara društvenog radnika, onda doktor Vajnberg ima sve te kvalitete.
4. Obzirom na svoje izvanredne organizacione kvalitete u rukovođenju, spretnosti oko materijalno-finansijske problematike, iznalaženju materijalnih sredstava van budžeta Doma, i to u ovako kratkom roku, ne vidimo nikakvog razloga da bi bio drugačiji, lošiji u budućnosti kao upravnik ovog Doma zdravlja. Zajedno sa vama, rukovodiocima ove opštine, moramo da priznamo da mnoge godine unazad, takvog lekara ova opština nije imala.

Nikoli poče da se oseća neprijatno već posle prvih reči čika-Vukašina, kako su ga zvali mladi lekari. Suviše ga je malo poznavao, pa nije mogao da pretpostavi da je on o njegovom radu bio tako obavešten. Kako je čika-Vukašinovo izlaganje odmicalo, osećao se sve nezgodnije. Imao je utisak da je njegova usmena karakteristika preterano dobra. On je samo radio svoj posao, onako kako je to najbolje umeo Pošteno govoreći, mislio je da je to potpuno normalno i da tu nema ničeg za uzdizanje. Kako se sada oseća Zorica, sinu mu kroz glavu, pa baci brz pogled na nju.

Bleda, sagnute glave, sa nekim zluradim osmehom posmatrala je vrhove svojih lepih cipela sa visokom štiklom.

Čika Vukašin završi i sede. Za reč se javi sekretar Narodnog odbora opštine, za koga se znalo da je Joneskov prijatelj, autoritativna ličnost i veliki lisac.

–       Pa, druže Popoviću, lepo vas je bilo čuti. Lepo ste nam to izložili, sažeto, ali jednostrano. Nismo čuli da li doktor ima i neku negativnu osobinu. Ovako baš kô pravi svetac. Ja u svece ne verujem. Na primer, niste nam pomenuli da doktor Vajnberg nije član Partije. Ne kažem ja da je to bitno, ali bih se ipak upitao zbog čega jedan mlad, tako aktivan čovek, nije to do sada postao. Mi gradimo jedno novo socijalističko, da se izrazim jasno, komunističko društvo, i želja nam je da naši rukovodioci budu članovi Partije ‒ reče sekretar, odmeravajući prisutne, pa nastavi:

–       Drugo, naša obaveštenja su da je drug doktor, ipak, naplaćivao svoje kućne posete; da je čak i prodavao lekove koje je dobijao preko zdravstvenog osiguranja bez plaćanja i to, što je najgore, osiguranim pacijentima, koji su imali pravo na besplatno lečenje. Znači, nije baš taj vaš predloženi kandidat ni tako crn, ali ni tako beo kao što ste nam vi, u ime Upravnog odbora, prezentirali. Moram, takođe, da vam svima zamerim, da doktora Zoricu Živković i ne spominjete mada je ona iz boračke porodice, skojevka u gimnaziji, zatim član Partije na fakultetu. Lekar koji ima deset godina staža, od kojih dve godine provedenih na psihijatriji. Rado bih čuo zašto je Upravni odbor Doma zdravlja odbio molbu doktorke Živković? ‒ završi sekretar samouvereno.

–       Ukoliko doktorka Živković ‒ kao da jedva dočeka čika Vukašin ‒ nema ništa protiv da to ovde javno iznesem, ne vidim nikakvog drugog razloga zbog koga ne bih mogao da udovoljim zahtevu.

–       Ne, ja nemam ništa protiv, samo izvolite ‒ reče Zorica sa osmehom.

–       Pa evo najvažnijih elemenata:

1. Doktor Živković je u ovoj ustanovi svega nekoliko meseci. Upravni odbor je ustanovio da je za vreme svog dežurstva odsustvovala preko 10 puta, te je pacijenti nisu mogli pronaći. Opomenuta je nekoliko puta usmeno od strane upravnika ovog Doma.
2. U ovom kratkom periodu došlo je do sukoba između nje i pacijenata, postoje pismene žalbe.
3. Takođe je ustanovljeno da je u stručnom radu, do sada, bila opomenuta od strane upravnika Doma i ostalih lekara zbog grešaka u dijagnostici i zbog nedovoljne brige oko svojih pacijenata.
4. Nije pokazala, do sada, nikakve organizacione sposobnosti. Ne zanima se za unapređenje zdravstvene službe ovoga kraja, niti za probleme ove ustanove.
5. Do sada je napustila 5 ustanova, a zadnju ustanovu Psihijatrijsku bolnicu u Kovinu zbog sukoba koje je imala sa svojim kolegama i osobljem bolnice, kao i zbog nesavesnog odnosa prema pacijentima.

To su bili razlozi kojima se Upravni odbor rukovodio da ne predloži drugaricu Zoricu Živković za upravnika. Jeste li zadovoljni sa obrazloženjem?

Sekretar Đura je bio crven u licu od besa. Ovi iz Upravnog odbora kao da ne shvataju ili neće da shvate da je direktiva NO da Zorica bude upravnik.

–       Zamolio bih doktorku Živković da odgovori. Da li ima komentar na ovu odluku Upravnog odbora?

Cinično se smešeći, gledajući u zemlju, pomalo veselim glasom, odgovorila je:

–       Ne, nemam nikakav komentar!

Na licu sekretara Narodnog odbora ukaza se čuđenje, pa onda ljutnja, da neko ovako uz suludi osmeh sve prihvati. Videlo se da oseća da je igru izgubio, ali to nije hteo da pokaže.

–       Druže predsedniče, mislim, na osnovu mojih primedbi da se Upravni odbor ponašao prema kandidatima na dva načina: prema jednom kao prema svom detetu, a prema drugome kao prema tuđem.

–       Ovakav način diskusije ne prihvatam! Mi smo svoj posao obavili na najbolji mogući način. Što se mene lično tiče, na vašu diskusiju, moram da odgovorim. Da, ja bih bio ponosan kada bi mi doktor Vajnberg bio sin. To mislim i sada posle ovih optužbi, pa bih ga zamolio da nam ovde pošteno kaže koliko su optužbe osnovane.

Nikola je bio duboko dirnut rečima starog magistra, a naročito poverenjem koje mu je ovaj čovek ukazivao, iako ga skoro i ne poznaje.

–       Za sve ovo vreme od kada sam službenik ovog Doma zdravlja, tvrdim da nikome nisam naplatio svoje lekarske vizite, niti lekove. Očekivao sam od jednog pravnika, sekretara opštine i uglednog partijskog rukovodioca da na ovakvom jednom sastanku ne sme da koristi, bez dokaza, bez imena i prezimena, neosnovane optužbe. Ovde više nije u pitanju rasprava oko kvaliteta čoveka koji bi mogao da vodi ovu zdravstvenu ustanovu, nego optužbe protiv mene lično. Zato molim Upravni odbor da zvanično zatraži od druga sekretara podatke kojima on, verujem, raspolaže i tražim da se povede istraga protiv mene.

Oseti odjednom da mu se grče mišići lica, da mu glas postaje piskav. Znao je on da su to znaci koji prethode suzama. Okrenuo se brzo i izašao sa sastanka.

Seo je na bicikl, koji su mu pre neku nedelju vratili iz opštine, shvativši da su zaplenili, ne njegov lični nego bicikl Doma zdravlja. Krenuo je bez cilja, pritiskajući pedale svom snagom. Vetar mu je sušio suze koje su se, i protiv njegove želje, slivale niz lice.

Prolećno sunce je osušilo do skora blatnjave staze za bicikle, pa je bilo uživanje voziti po isušenoj, ali još vlažnoj zemlji.

–       Zar oni meni da kažu da ja naplaćujem krišom svoje preglede i prodajem lekove?! Meni, koji sam uvek bio protiv privatne prakse? Meni koji sam probao da sprečim Lazića da ne pljačka socijalno koristeći knjižice osiguranika na bolničkom lečenju za uzimanje lekova preko Zavoda, koje bi zatim prodavao? Sve to je bila javna tajna. A oni nađoše sad mene. Mene, koji jurim ovim putevima danonoćno! Meni nikada nije bilo ništa teško. Nikada ni od koga nisam tražio nikakvo priznanje, ali ovo im progutati neću. Tužiću ih. To je sve jedna udružena banda. Ali zašto, zaboga, zašto? Šta im ja smetam? Čime sam to zaslužio?

–       Zaslužio si, sigurno da si zaslužio! Zar ti nije dao na znanje baš taj isti sekretar da se baviš samo svojim poslom, da je Kovin nezgodna varošica i da ne ispravljaš krivu Drinu. Postao si suviše popularan, mogao bi to da postaneš još više.

–       Pa šta onda? Šta to njima smeta? Ja sam lekar, njih bar ne ugrožavam, ne mislim da se bavim politikom.

–       Kada bi malo pogledao oko sebe, video bi kako se ljudi javljaju tebi: skidaju svoje paorske šešire, žene i starice ti se osmehuju pozdravljajući te. Da ovako besomučno ne juriš, shvatio bi da si za ovo vreme postao vrlo popularan i poznat.

Počeo je da se malo smiruje, da uzvraća pozdrave. Skrenu u bočnu ulicu misleći da u njoj ima manje sveta.

„Doktore“, ču da ga neko doziva sa prozora. Ukoči točak i pogleda. Nalazio se u Ljupkinoj ulici. Ljupka je stajala na prozoru i smešila mu se. Mislio je on na nju, nije da nije. Očekivao je da će se jednog dana pojaviti u njegovoj ordinaciji, očekivao da će je negde sresti. Potiskivao bi ta svoja osećanja, tvrdeći sam sebi da je to bilo i za svagda prošlo. Ustvari, ništa nije bilo, pa nije imalo ni šta da prođe. Njene oči, njen osmeh, njene jagodice na prstima koje je osećao pri milovanju, njeno telo, izroni na površinu, pred njega.

Njen poziv da svrati, kratko, na kafu, htede da odbije, ali, i sam ne shvatajući kako, nađe se u njenom zagrljaju. Mada je čuo „onog drugog“ koji mu je spominjao Vesnu, činilo mu se da to nema nikakve veze sa njom. Nešto snažno, grubo, skoro razorno pojavi se u njemu. Neka želja da sebi i drugome pričini bol, onaj pravi, da iz sebe istisne osećanje od malopre, koje nije uspešno potisnuto suludom vožnjom biciklom. Snažnim trzajima cepao je njenu odeću da bi što pre došao do njenog lepo izvajanog i uznemirenog tela. Bes i želja pomešani kao da su želeli da nastave sa ovim cepanjem. Zabio je prste i nokte u mekoću njenih kukova dok se ona pripijala uz njega. Uzvik čuđenja i bola dopre do njega. Onda utonu u nju, pa izgubivši ravnotežu, pade sa njom na tepih ne odvajajući se od nje, želeći da je upije sasvim u sebe, da ona prestane da postoji. Ipak, njega nestade, svega nestade. Jedva je disao, celo telo ga je bolelo. U trenutku nije znao gde se nalazi, dok do njega ne dopre iznemogli šapat.

–       Ti si moj bog, ti si moj život! Oh, kako sam te želela… Sanjala o tebi… A nisam smela da se pojavim pred tobom, bojeći se da me ne odbiješ, da ne uništiš moju nadu.

On je šakom poklopi usne. Želeo je da nestane, da pobegne, kao onaj mačak u čizmama iz bajke čije čizme jedan korak pretvore u 7 milja. Bilo ga je sramota zbog pocepanog ženskog rublja, razbacanog po podu. Sramota, zbog svoje grubosti i divljaštva. Sramota, zbog njenih reči i osećanja. On je bio potpuno prazan, bez trunke osećanja. Razumeo je da je u njoj probudio nadu. Ona je, kao i većina žena njegovu grubost, eksploziju bola, koji su prouzrokovali drugi, shvatila kao njegovu ljubav, kao njegovu želju dugo skrivanu. Kako je mogla? Ovo u stvari nije bio on. Zar žene ne osete grubost kao nedostatak ljubavi, nedostatak poštovanja u ovakvom jednom trenutku? Da li je moguće da one misle da je to odraz ljubavi, strasti i želje čoveka koga vole? Pa Ljupka ga je bar poznavala. Upoznala je u dugim noćima njegovu nežnost, lepotu buđenja tela koja kroz milovanje pale i dovode lagano do eksplozije tela. Zar ovakav odnos može ženi da se učini božanstven?

Sve mu je ovo prolazilo kroz glavu dok joj je držao dlan na ustima da spreči izlive njenih osećanja, reči koje su ga uništavale lepotom svoga značenja, prouzrokovane odnosom grubim, životinjskim, koga se stideo.

Ona, potpuno opuštena, iznemogla, bez pokreta, lagano vrhom svoga jezika prelazila je preko njegovog dlana, verujući da ga time uzbuđuje, verujući da će ga zadržati još pored sebe.

–       Koje bogatstvo osećanja možemo da pružimo nekome, a da se sami osećamo jadni, razočarani i prazni!

Na biciklu, vraćajući se kući, ni sekund nije pomislio, ni osetio neku grižu savesti prema Vesni. Međutim, kad mu je poletela u zagrljaj, otvarajući mu vrata, osetio se tako ponižen, tako ubijen. Sreća što je postojao njegov orman sa fiokama, pa je u jednu od njih ugurao i zatvorio sve. „Onaj drugi“ nije stigao da se upetlja i da mu ne dozvoli da zatvori fioku, jer ga je u sobi čekao Vladan.

–       Ispričao sam Vesni šta se sve dogodilo na sastanku Upravnog odbora. Hm, hm, ona Zorica je stvarno bez veze. Imao si pravo, bolje je bilo da je nisam primio. Ona je čovek bez karaktera. Javno progutati sve ono što joj je čika Vukašin rekao u oči, i još i dalje verovati da može da bude upravnik, stvarno je na kraju pameti. Tvoja diskusija na kraj bila je odlična. Kako nije sramota onoga Đuru da onakve gluposti iznosi protiv tebe?!

–       Ti i ja znamo šta znači partijsko zaduženje. Jasno je da oni mene ne žele za upravnika. Mislim da su oni upravu. Suviše sam mlad.

–       Ti ćeš to biti, dragi moj. Napustio si sastanak jer si bio uvređen, mada mislim da si to namerno uradio, stari si ti lisac.

–       Varaš se, sastanak sam napustio jer sam morao da ga napustim. Slabiji sam nego što sam mislio.

–       Hm, hm, hajde da ti poverujem. Kada si ti izašao, Đura je skočio, kao da je hteo da pođe i zadrži te. Okrećući se Upravnom odboru, reče: „Nije on dovoljno čvrst za upravnika, kažem ja“, pa smejući se htede da napravi šalu, verovatno na tvoj račun. U tom skoči čika Vukašin na njega: „Sekretar NO je neargumentovano izneo optužbe protiv kandidata ovog Upravnog odbora. Dokazao je time da ne može više u Upravnom odboru predstavljati NO opštine, te će ovaj odbor tražiti njegovo izuzeće. Stavljam moj predlog na glasanje“. Da si samo video članove, mislio sam da neće glasati za predlog čika-Vukašinov. Međutim, svi do jednog su glasali za.

Vesna zatapša rukama:

–       Svaka im čast! Nije to ni malo prosto, glasati protiv Đure, starog partijca i praktično jednog od najmoćnijih ljudi u Kovinu.

–       Sigurno da nije. Đura je izgledao kao da ga je neko lupio maljem po glavi.

–       Mislim da čika Vukašin to nije smeo da uradi. To može da dovede do vrlo velikih problema. Ako jedan Upravni odbor, recimo nekog preduzeća, izglasa nepoverenje sekretaru NO, onda je izglasao nepoverenje Narodnom odboru Opštine.

–       Misliš da ja to ne shvatam?! Mislim da već sada bruji ceo Kovin o tome.

–       Sigurno da bruji. Međutim, šta misliš da ćemo mi dobiti time? Ništa osim mnogo problema. Đuri jedino ostaje da sada nađe dokumentaciju koja će dokazati da sam ja naplaćivao svoje vizite i prodavao lekove. Svedoke će on naći, znam kako se to radi. On je na vlasti, a ova vlast sve može. Oterala je ljude na Goli otok, iskompromitovala i zatvorila, oterala u smrt tolike poštene stare komuniste, a neće mene. Ne zaboravi, on sada mora da se brani, da brani svoju egzistenciju.

–       Ti to sve shvataš ozbiljno. Prekidaš me, pa nećeš da čuješ šta je bilo do kraja. Đura nije toliko glup, ili se možda uzortirao previše. Zatražio je od Upravnog odbora da mu se dozvoli da ti se izvini, da je on eto, tek onako rekao ono što je čuo. Čika Vukašin je na to popustio uzde i rekao da ako se ustanovi da su Đurini argumenti, čekaj da se tačno setim izraza, nedovoljno, da, nedovoljno ispitani i da su posledica nekih čaršijskih razgovora, a ti primiš izvinjenje, da je Upravni odbor spreman takođe da uvaži Đurino izvinjenje. Time je sastanak bio završen a Đura je pozvao sve na piće u „Vojvodinu“, gde smo do malopre bili.

–       Svaka vam čast, verovatno je i Zorica bila sa vama.

–       Pogodio si! Zamisli, kakav čovek!

–       Pa ona je popodne morala da radi u ambulanti.

–       Ostala je kratko i otišla na posao.

–       Dakle, sada je red da nešto popijemo. Ti si moj naslednik. Baš mi je drago, jer si to za ovo kratko vreme zaslužio.

–       Sigurno ćemo nešto popiti, ali tvoj naslednik neću biti. Verovatno ćemo Kovin napustiti zajedno. Posle ovakve uvrede, ja ovde ne ostajem.

 

0 6 / 0 7

Topli dani i zvezdane tople noći nagovestile su dolazak leta. Godišnji odmori su bili na pragu. Na godišnje odmore idu ljudi koji imaju novaca. Radni ljudi dobijaju platu, oni sposobniji primaju platu i honorare, a najdovitljiviji troše više nego što zarade, mada ne bi svojoj okolini mogli da objasne otkud. Takvi sa „neobjašnjivim primanjima“ u socijalističkom društvu ne bi trebalo da postoje, pa ipak ih je bilo. U početku ređe, a potom sve više. Državni automobili, automobili preduzeća i, jedva primetno, privatni automobili, koji kao da su iz zemlje nicali. Odakle? Kako?

Osoblje Doma zdravlja je često postavljalo to pitanje, kad je dobijalo neredovno pola plate ili ništa. Od toga se na godišnji odmor, negde na lepom plavom Jadranskom moru, nije moglo. Vesna je to tako želela. Pa zaboga, dok su bili studenti, mogli su to sebi da priušte, a sada oboje rade! Nikola se danima spremao da razgovara sa ocem, da ga zamoli da mu opet pozajmi pare za godišnji odmor, mada ga je bilo sramota. Za ovo vreme dok je primao neredovne prinadležnosti, otac mu je bio glavni finansijer. Sećao se svojih studija i napora roditelja da mu ih omoguće. U trenucima kada je osećao da su u materijalnom škripcu, šaleći se, govorio je: „Kad postanem doktor, nećete imati više nikakve probleme“. A sada taj doktor, oženjen, uskoro otac jednog deteta, živi na veresiju.

Odluka da se ode iz Kovina teško je doneta. Nešto se, ipak, uradilo. Moglo je još mnogo više. Vezao se za svoje pacijente, a i oni za njega. Bilo je dana kad je hteo da ode i dana kad je rešavao da ostane, slušajući pri svakodnevnim pregledima one koji su ga nagovarali da ne ide. Vesna, dolazak budućeg deteta, uvreda, materijalna neizvesnost bili su nepobitni argumenti za odlazak -iz Kovina.

Jednog dana, posle neprospavane noći zbog dva teška porođaja u porodilištu, probudi ga uporno zvonjenje na vratima.

Mali čovek, loše obučen, sa višemesečnim jelovnikom na reverima, izgužvanim pantalonama i dugo nečišćenim cipelama stajao je na vratima, držeći u ruci podebelu akten-tašnu. Osoba visoka čela, sa glatko začešljanom kosom, duga nosa, glatko izbrijana lica, sa debelim mesnatim usnama, predugim vratom za tako malo telo, sa ljubaznim osmehom i ispitivačkim, malo podsmešljivim očima, posmatrala je Nikolu od glave do pete. Nije ličio na pacijenta, pa Nikola pomisli da je to neki opštinski službenik koji je opet stigao da mu popiše stvari, jer je Đura sekretar izmislio neki novi način maltretiranja.

–       Gavrić, pomoćnik upravnika Doma zdravlja u Boljevcu. Žao mi je što sam vas probudio, ali moram sa vama da razgovaram, jer putujem za sat nazad.

–       Izvolite ‒ propusti ga Nikola u kuću.

Ušavši, Gavrić se okretao radoznalo i procenjivao vrednost pokućstva. Neponuđen, sede. Malo nadmeno, ali ipak ljubazno, gledao je u Nikolu nasmejanim očima.

–       Tražio sam vas u Domu zdravlja. Rekoše mi da sete bili dežurni, pa eto, dođoh… Vidim kako vam izgleda zdravstvena ustanova, čujem ne prima se ni plata redovno. Pitam se zašto vi, doktore, sa vašom suprugom, biohemičarem, radite ovde? Gledam iz autobusa ovu ravnicu, baš ružan kraj. Eh, da vidite Boljevac, pa Rtanj, pa šume, potoke! Koja je to lepota! A ako ste još lovac…

–       Izvinite, šta ja mogu da učinim za vas? ‒ prekinu ga Nikola.

–       Vi za mene? ‒ začudi se mali čovek, pa mu se debele usne razvukoše u dug, veseo osmeh. ‒ Ne, doktore, ja sam došao zbog vas. Pozdravljaju vas vaši prijatelji sa studija, doktor Stanković sa suprugom Bubom.

Setio ih se Nikola. Bili su dobri prijatelji za vreme studija, odlični studenti.

–       Zar nije doktor Stanković Paraćinac?

–       Jeste, ali mu je Buba iz Boljevca.

–       Izvinite, Boljevac gde dođe?

–       Između Paraćina i Zaječara. Lepa mala varošica. Sazidali smo novu bolnicu sa dečjim odeljenjem, internim i porodilištem, a pored toga imamo i Dom zdravlja. Upravnik nam je internista, doktor Pandurović. Možda ga znate? Doktor Mladen je pretežno u Domu zdravlja a doktorka Buba se orijentisala na decu. Imamo mnogo para, pa naše doktore plaćamo više nego odlično. Za nas pare nisu nikakav problem. Ja sam čuo da vi ne primate redovno prinadležnosti, pa sam poneo…

Otvori tašnu i poče da vadi svežnjeve novčanica i da ih ređa po stolu. Pet svežnjeva po 100 hiljada dinara.

Nikola ga je gledao sa nerazumevanjem, iznenađen.

–       Pa eto, ja poneo novac da vam se nađe za godišnji odmor, ako vi i vaša supruga pristanete da dođete kod nas u Boljevac.

–       Šta misli ovaj mali flekavi, da smo mi paradajz, paprika, pa nas kupuje na pijaci, dajući kaparu unapred?

Iznenađenje se poče pretvarati u ljutnju. Osećao se poniženim.

–       Videćete, nećete se pokajati. Jeste da smo malo daleko od Beograda, ali priroda je kao Švajcarska. A i ljudi, primitivni, nisu loši…

Govorio je on smešeći se, tumačeći Nikolino ćutanje kao pristanak. Znao je on njih, doktore. Ostaju bez reči kada vide ovu gomilu novca. Ma kako da ne, i on bi, samo šteta što nije doktor.

–       Druže Gavriću, ako sam vam dobro čuo prezime, da li vi ovako uvek kupujete doktore? ‒ reče Nikola tihim glasom, jedva se uzdržavajući da ne prasne, da ga ne zgrabi za izbledelu, masnu mašnu i izbaci ga iz kuće napolje.

–       Ama, doktore, pare su pare, bez njih se ne može. Ja ne kupujem doktore, ja predstavljam Dom zdravlja Boljevac. Mi pare imamo, ali doktore nemamo. Za koju godinu kada bude doktora više…

–       Hajde, sad lepo pokupite taj novac, pa se gubite što pre!

Nikola ustade, pa pođe prema ulaznim vratima otvorivši ih širom, kipeći od besa.

Mali čovek malo poblede, brže-bolje stavi novac u tašnu, pa se sa strahom provuče pored Nikole kao čovek koji očekuje udarac. Nikoli se koleno podiže u vis, skoro automatski, pa požele da ga tim kolenom opali po zadnjici da izleti iz stana, kao nekad za vreme velikog odmora u Drugoj muškoj gimnaziji, kada bi se neko od učenika zaglavio na vratima. Bes mu se smiri, skoro da se nasmeja ovoj svojoj želji. Gde mu baš sada to pade na pamet? Brzo spusti nogu.

–       Pa, možda ćete se još predomisliti…

Reče nekako ulagujući se, sad već malo sigurniji, osetivši da je opasnost prošla.

–       Neću se predomisliti, budite ubeđeni!

Zalupivši mu vrata pred nosom, ode u kupatilo da se obrije i istušira, da svrati do Vesne i ispriča joj ovaj bezobrazluk.

Ipak se predomislio. Ne odmah, kroz nekoliko meseci, možda pod uticajem Vesninim, možda Vladanovim, a možda očevim. Svi su smatrali da nema svrhe ostati u Kovinu. Teško je doneo odluku, pogotovu što su ga mlađe kolege iz okolnih sela i čika Vukašin stalno nagovarali da se prihvati upravničkog mesta. Dobio je i satisfakciju kada mu je jednoga dana došao sekretar Đura da se izvini Navodno, optužbe koje je čuo nisu se odnosile na Nikolu nego na majstor-Lazu. Izgledalo je posle svega toga da izdaje nade mlađih lekara, pa i osoblja Doma zdravlja ako sada sve napusti. Najviše mu bilo žao da napusti svoje pacijente sa kojima se zbližio, pa to više i nije bio odnos lekar –pacijent, nego odnos prijatelja prema bolesnom prijatelju. Znao je on njihove tajne, njihove probleme, međusobne odnose u porodici i na poslu. Koja je to radost i sreća kad bi ih video nasmejane, umirene, zalečene ili izlečene, posle straha, bola, suza koji su ih obuzimali dok im se činilo da izlečenja ili rešenja njihovih problema nema!

Zar sada da ih sve napusti? Zbog čega, zbog nesigurne budućnosti? Zbog intriganata, onih koji love u mutnom, koji će uvek biti spremni da mu podmetnu nogu? Ne, njih se on nije plašio. A i zašto bi, pa on samo želi dobro ovom svetu oko sebe. Imao je on svoju viziju, verovao je u mogućnost zidanja novog Doma zdravlja, koji bi ličio na pravu zdravstvenu ustanovu. Verovao je u mlađe kolege, koji su bili dobri i savesni doktori. Moralo se boriti. On je snage imao.

Vladan je bio drugog mišljenja. Godine će proći dok se u Kovinu nešto promeni. Život brzo prolazi, a Nikola nije član Partije, teško takvi nešto postignu. Video je on i sam: kada je bilo reči o Zorici, prvi kvalitet joj je bio da je član Partije. Sreća, to joj je bio jedini. Međutim, ponekad je taj kvalitet dovoljan da jedan takav, loš čovek, loš lekar, stane na čelo ustanove, a onda se ništa više ne može da učini. Član Partije ima uvek pravo, pa iza njega stoji Partija, a Partija je vlast. Vladanov veliki argument bile su minimalne prinadležnosti i još neredovne, a Vesna i Nikola su očekivali uskoro novog člana porodice. Nisu oni bili više ni tako pokretni, ni tako nezavisni. A ako se dete rodi, ko će ga čuvati? Pa i stan im treba veći. Pa zar će ih sve troje i dalje morati roditelji da izdržavaju?

Rešili su Nikola i Vesna prvo na godišnji odmor, pa da se po povratku definitivno odluči. Bilo je nekoliko mesta koje je Nikola posle godišnjeg odmora obišao, koja su bila bolja od Kovina, svakako, ali ih on nije želeo da prihvati. Na Boljevac, na malog flekavog čoveka i njegovih pet gomila para je zaboravio.

Jedan telefonski poziv kolege Mladena Stankovića sa molbom da ih ipak poseti, sasvim bez obaveza. Da vidi kako lepu bolnicu imaju i da zaboravi na nekorektno ponašanje „malog flekavog” čoveka, koji ga je posetio pred godišnji odmor u Kovinu. Dogovorio se sa Vesnom i ode on.

 

 

[1]Metar kukuruza = 100 kg.

[2] Atar – mađarska reč za oblast, kraj predeo.

[3] Antifašistički front žena – udruženje žena, gde su glavnu reč vodile žene-komunisti.

[4] Opštinski porez.