K N J I G A    S E D M A

Na paraćinskoj železničkoj stanici sačekao ga je Mladen. Kolima krenuše ka Boljevcu. Kada su izašli na put prema Zaječaru, Nikola konstatova da je put od Pančeva do Kovina bio autostrada prema ovom. Dok su se truckali, sećali su se studentskih dana uz šalu i smeh. Nekoliko kilometara od Paraćina počeo je put da se uspinje, da bi iz krivine u krivinu postajao sve strmiji, a krivine sve opasnije i oštrije. Izašavši iz jedne krivine, ugledali su ogromna vrata koja su izgleda gradili kiklopi, od ogromnih crveno-sivih stena. Ostaci neke tvrđave, možda? Ne, nije. Nisu bili ni kiklopi, bilo je to nešto jače od njih ‒ priroda. Velika stena kroz čiju su sredinu vekovi, kiše i vetrovi izdubili prolaz, napravivši kapiju. Bio je to ulaz u kanjon koji je bio poznat pod nazivom Čestobrodica.

Put izlokan od kiše i nabujalih potoka. Nekad, valjda, nabijen makadam, na mnogim mestima bio je crven od zemlje crvenice, vrlo plodne. Ona se pružala oko puta praveći mu visoke bokove, da bi se nastavila šumom. Šuma je bila neobična, kao da je neko povukao liniju, pa rekao: „Dovde hrast, a odavde četinar“. Bilo je to tako nestvarno, toliko lepo! Čovek se osećao toliko mali i beznačajan u tom prelepom pejzažu sa paletom boja koje bi na slici nekog umetnika izgledale nestvarne.

Nikola je bio već zaveden. Prešavši preko vrha Čestobrodice, spustili su se u prostranu dolinu prekrivenu raznobojnim tepisima proplanaka, valovitih raznobojnih njiva i polja, oivičenih šumarcima, dok se u zaleđini dizala visoka planina Rtanj. Jesenje boje žutocrvenog i još zelenog lišća u svim nijansama, činili su da predeo izgleda kao pozlaćen. Rasejane kućice po kosama i na platoima brežuljaka sa zabranima i pašnjacima na kojima je stoka pasla, skoro svaka na svom posedu, ovako iz daljine ličile su na ptice koje su sletele da se odmore pred dug let. Ne, nisu to bile ušorene kuće kovinske, šarene, nalik jedna na drugu kao iz dečjih crtanki.

Bila je to Srbija iz bakinih priča, bogata lepotom, naseljena hrabrim narodom, surovim, snalažljivim i lukavim, koga je život vekovima učio da se mora boriti sa surovom prirodom i mnogim „došljacima“ koji su želeli da ovladaju ovim lepim krajem, plodnom zemljom, raskošnim voćnjacima i bremenitim vinogradima. Došljaci su bili naročito privučeni rudnim blagom skrivenim u dubini zemlje. No, posle kraćeg ili dužeg vremena taj narod je uvek uspevao da osvajače vrati odakle su došli, izvojevavši uz velike žrtve svoju slobodu.

Kakva lepota, pomisli Nikola. Gde je Vesna da ovo vidi? Ona će ovom lepotom biti oduševljena. Krenuti u šetnje po ovim brdima, pa svratiti u neku od ovih kuća kad se umoriš, napiti se sveže hladne vode iz bunara, čiji su se đermovi, tu i tamo, propinjali prema nebu. Možda čak popiti gutljaj i iz bistrih potoka koji su se žuboreći spuštali u dolinu gde je krivudala neka mala rečica. Upijao je lepotu ovog predela, koji se neprekidno menjao i koji ga je sve više osvajao. Nije znao čemu će se više diviti. Mladen je pričao o upravniku koji je strog, konzervativan, internista, u ophođenju neprijatan. Meštani ga ne vole. Oni će ujedinjeni s njim lako izaći na kraj, pa ako bude trebalo i otresti ga se.

Iza jedne okuke Mladen zaustavi kola u kraj puta. Pred njima se pružala dolina sa nekoliko kuća rasutih uz put koji se pravo spušta u dolinu. Na najnižoj zaravni, kraj koje je prolazio put, uzdizao se toranj crkve sa velikom belom zgradom pored nje, verovatno školom, i koncentričnim krugovima kuća koje su se pele prema brdima. Iz te doline put se račvao. Jedan deo puta išao je prema istoku, a drugi prema zapadu. Izgledalo je da je ta dolina zakačena na jednoj velikoj pantljici zajedno sa malim gradićem. Trake su se, krivudajući, tamo negde iza brda gubile. Pravo odmah ispod njih, na nekih 200 metara, na kosi koja se spuštala od puta, dizala se moderna građevina velikih širokih prozora, na sprat, sa belo betoniranim tremom, velikim ulaznim staklenim vratima. Prostor oko zgrade bio je prekriven divnom zelenom travom sa rondelama cveća i mladim stabljikama zasađenog drveća.

Bila je to prelepa građevina koja je svojim stilom i veličinom potpuno odudarala od svih ostalih kuća. Ležala je na platou koji se spuštao koso prema šumarku, pa onda strmo uzbrdo po nekoliko velikih platoa njiva. Svaki plato bio je viši od drugoga sve do podnožja gde se u izmaglici, dostojanstveno, u obliku piramide pružala planina Rtanj. Na vrhu se nazirala neka građevina, možda kula nekog starog utvrđenja, možda kapela. Mladen pokaza u tom pravcu rukom.

–        To je bolnica, na koju smo mi u ovom kraju svi ponosni.

Nikola je bio oduševljen slikom koja se pružala pred njim i podsećala na neku lepu turističku anziskartu kojom se neki prijatelj javljao iz Švajcarske.

Mladen spusti ručnu kočnicu, a kola počeše da klize niz brdo. Siđoše sa glavnog puta spuštajući se prema bolnici. Veliki parking prostor, oivičen rondelama sa cvećem, i put popločan raznobojnim kamenim pločama vodio je ka glavnom ulazu u bolnicu. Široka i visoka staklena vrata sa portirskom ložom u staklu vodila su u prostrani foaje, iz koga su široki hodnici vodili u raznim pravcima u unutrašnjost bolnice. U tom svetlom i velikom foajeu nalazile su se kancelarije sa polustaklenim vratima na kojima je na ukusnim pločicama pisalo „POMOĆNIK UPRAVNIKA“. i „LEKARSKA SOBA“. Na svakom kraku hodnika nalazile su se table sa informacijama šta je u njima smešteno. Velike saksije od pečene gline sa cvećem ukrašavale su foaje i hodnike. Sve je bilo izuzetno čisto.

Nikoli bi jasno zašto je čovek sa „jelovnikom na reverima“ bio onako samouveren kada je video Dom zdravlja u Kovinu u kome Nikola radi. Zato je Nikoli ređao veze hiljadarki, misleći da će ga odmah kupiti novcem..

Stepenice su iz foajea vodile na prvi sprat, na kome se nalazila kancelarija na čijoj je pločici pisalo „UPRAVNIK“.

Naočit muškarac, srednjeg rasta, atletski građen, čudno formirane duguljaste glave i lica, sa zelenim prodornim očima, malog nosa i tankih usana, u iznenađujuće belom, ispeglanom mantilu, sa izvanredno ispeglanom košuljom i pedantno vezanom mašnom, ustade, zaobiđe svoj pisaći sto i pođe prema Nikoli, pružajući mu ruku.

–        Dobro došli, doktore Vajnberg. Ja sam doktor Pandurović.

Nikola odmeri druga upravnika. Zapazi njegov osmeh, ljubazan ali namešten, verovatno jedan iz kolekcije. Oči su ostale hladne kao čelik, ispitivačke. Nešto strogo, čak neprijateljsko, izbijalo je iz njega. Koščata, topla ruka steže jako Nikolinu. Stisak pouzdanja, snage, čoveka koji i time hoće da da na znanje kako je on ovde autoritet koji ne trpi suprotstavljanje, koji ne dozvoljava prisnost i koji ume da mrzi. Ne, nije mu se dopao.

Kafa, priča o studijama. Bio je student Beogradskog univerziteta, Beograđanin. Završio je specijalizaciju interne medicine na Vojnomedicinskoj akademiji. „Otud je takav ‒ vojnik u civilu“, pomisli. Mladena nije ni pogledom udostojio, pa se ovaj, posle kraćeg vremena, podiže izvinjavajući se vizitom koju treba da obavi na odeljenju.

Kucanje na vratima i „mali flekavi” čovek uđe. Ista košulja, ista mašna, isti flekavi reveri, izgužvane pantalone i prašnjave cipele, kao da se nije ni presvukao od pre par meseci kada je bio u Kovinu. Srdačan osmeh, prijateljski stisak ruke, kao da su stari poznanici, odagna Nikolinu strepnju da će ovaj susret biti neprijatan zbog njegove poslednje rečenice izgovorene u Kovinu: da se on, Nikola, nikad neće predomisliti i doći u Boljevac.

Još jedna kafa, vrlo prijatan razgovor o lepotama planine Rtanj i okoline Boljevca. Druženje intelektualaca, lov, ribolov, blizina borskog rudnika, Zaječara i dve poznate banje, Brestovačke i Gamzigradske. Bila bi to kompenzacija za komplikovanu železničku vezu preko Paraćina sa Beogradom uskotračnom železnicom koja je jednom dnevno išla iz Paraćina za borski rudnik i vraćala se istog dana. Loša je veza sa vozovima u Paraćinu za Beograd, te put dugo traje. Kolima je bilo brže.

–        Mogu da mislim kako izgleda put kada pada kiša ili sneg! I ovako danas Mladen nije po tom putu mogao da razvije veću brzinu od 40 km na sat zbog izuzetno lošeg stanja puta.

Novine i pošta stizale su sa jednim danom zakašnjenja. Kada padne sneg, koji je znao u ovom planinskom predelu da veje danima i da se dugo, vrlo dugo ne otopi, onda ni „ćira“[1] nije mogao da se probije do Boljevca i Bora, pa bi gradić bio odsečen od sveta.

Izraz „bogu iza leđa“ ne bi bio preteran kada bi se upotrebio za ovaj simpatični gradić sa 3 hiljade stanovnika, dva velika rudnika kamenog uglja, „Rtanj“ i „Bogovina“, u blizini i ne malim brojem raštrkanih sela. Sve je to gravitiralo prema ovoj maloj bolnici, Domu zdravlja i dvema isturenim ambulantama sa stalnim lekarima.

Posla preko glave, pomisli Nikola, sa nestrpljenjem očekujući trenutak da obiđe bolnicu i Dom zdravlja.

Prostrani holovi, dugi čisti i uredni hodnici, lepo osvetljeni, bolesničke sobe, čiste, sa najviše četiri kreveta. Lepa svetla, velika laboratorija, sopstvena apoteka i rendgen, dečje odeljenje, moderno porodilište sa svim savremenim nusprostorijama, kupatilom i sobom za odojčad. Dečije odeljenje bilo je u parteru, oslikano divnim crtežima junaka Diznijevih filmova i bajki braće Grim.

U suterenu je bila prijemna laboratorija sa velikom čekaonicom, koja je takođe služila za bolesnike koji čekaju prijem u bolnicu. Velika prijemna ambulanta, odeljenjem za sterilizaciju instrumenata. Zatim magacini, moderna velika kuhinja, garaža za sanitetska kola, a ispred zgrade veliki parking prostor za kola hitne pomoći i transportna kola koja snabdevaju bolnicu.

Prijemna ambulanta je imala pravi hirurški sto, a u ormanima su se sijali poređani hirurški instrumenti. Sve je odisalo čistotom i izvanrednom organizacijom. Medicinske sestre su bile doterane, perfektno obučene, bolesnici u pižamama i ogrtačima.

–       Ovo liči na Ameriku! ‒ ote se Nikoli oduševljen uzvik na kraju obilaska bolnice.

Zadovoljan osmeh zaigra samo za trenutak na inače ukočenom upravnikovom licu.

–       Rekoh ja vama u Kovinu, nema ovo ni Beograd ‒ ne izdrža pomoćnik upravnika, smejući se.

–       Ovo nisam ni u snu očekivao. Tri stotina kilometara od Beograda, bogu iza leđa, ovakva mala, izvanredna bolnica. Kakve mogućnosti za rad! Neverovatno. A onaj Kovin, sav taj uložen trud. Ono je prava štala u poređenju sa ovim ovde. Ista zemlja, ista Republika. Kako je to moguće? Šta je onaj narod kovinski skrivio da u bogatoj Vojvodini, nekad carevini i kraljevini Austrougarskoj, ima onako lošu zdravstvenu službu? Onakvu besparicu?

Završivši obilazak bolnice, upravnik i pomoćnik upravnika ga povedoše da pogleda stan u kome bi stanovao ako pristane da dođe. Stan je bio na sto metara od bolnice, na prvom spratu sa balkonom. Učinio mu se prostran i veliki. Još uvek pod utiskom one lepote, one funkcionalnosti i organizacije, nije ni primetio da je stan mali, da kupatilo nema nikakve ventilacije i da to i nije kupatilo nego ostava; da je stan, kao i cela kuća, loše građen, na vetrometini, pa će biti verovatno vrlo hladan. Domaćina, supruga i budućeg oca nadvladao je lekar, mlad, pun entuzijazma i želje za radom o kakvom je samo sanjati mogao. Ne, čak ni sanjao nije.

Spustili su se nizbrdo do „centra grada“, kako su ga nazivali. Zgrada Narodnog odbora, nova, lepo, funkcionalno građena, nekoliko modernih trgovina, jedna velika kafana sa baštom na obali rečice koja leti, kažu, skoro presuši, a u proleće nabuja pa je često odnosila i most sa sobom. Zato su izgradili jedan impozantan gvozdeni da se to više ne događa. Preko mosta moderna apoteka sa ljubaznim mladim apotekarom, crkva, škola i evo već one dve strane, ona dva puta: jedan prema Zaječaru, jedan prema Boru; nešto ušorenih kuća uz njih i kraj gradića.

Jedva je sve to primećivao. Još uvek je mislio na bolnicu, rendgen, na internistu. Koliko će samo moći da nauči pored njega. Moći će možda ambulantno da se bavi i „malom“ hirurgijom.

Upoznali su ga sa predsednikom Narodnog odbora Boljevac, ljubaznim čovekom srednjih godina, malo četvrtaste glave, niskog čela i lepe kovrdžave kose. Tipičan rukovodilac sa rečnikom aktiviste.

–       Drugu doktoru, ako dođe, mi ćemo sve učiniti. Drugu doktoru, ako želi ponekad da ode za Beograd, eto, daćemo službena kola. Samo nek drug doktor kaže šta želi.

Lako će oni, sve će oni, za druga doktora. Videće on, svi oni ovde žive kao jedna porodica. Neće se drug doktor pokajati. Znaju oni da cene dobrog radnika, imaju oni sluha, veli, za sve predloge zdravstvenih radnika. Evo, neka kažu Đoka i Milan, to su upravnik i pomoćnik, kako predstavnici vlasti sa njima sarađuju.

Razgovor se završi, predsednik ih isprati do vrata uz komentar:

–       Druže doktore, ako cicijaše oko para, samo vi dođite kod mene. Sve ćemo mi da uredimo.

U blizini bolnice, nešto ukoso od budućeg Nikolinog stana, prepravljao se bivši školski internat u Dom zdravlja sa dve ordinacije, ogromnom prostorijom namenjenom čekaonici i posebnim sobama za intervencije, kabinama za presvlačenje pacijenata, prostorijom za administraciju sa kartotekom. Gornji sprat je bio namenjen administraciji bolnice i knjigovodstvu. Za sada, dok se ne osposobi ovaj novi Dom zdravlja, radila je jedna ambulanta u gradu u maloj prostoriji. Šef ambulante bio je Mladen. Tu mu zgradu nisu pokazali.

U povratku u bolnicu svratiše na dečije odeljenje gde se završavala vizita. Nikola se izljubi sa Bobom. Nije mogao da se suzdrži da ne počne sa komplimentima koliko je odeljenje lepo uređeno. Činilo mu se da bi lekari dečije klinike u Beogradu bili oduševljeni da imaju jedno ovakvo odeljenje. Primeti da se Boba nekako trgla, da je njeno „moglo bi biti bolje“ prepuno prebacivanja. Primedbi je bilo na pretek: nema još stalno vode, cevi još nisu postavljene za dečije mokre čvorove, mlečna kuhinja još ne funkcioniše kako treba, nema dovoljan broj dečjih negovateljica. Oseti Nikola da je ovaj rafal uperen na upravnika, koji malo preblede, stisnu usne, a kada bi pogledi ubijali, Boba bi sigurno bila mrtva.

–       Doktor je sigurno ogladneo posle napornog puta i svih ovih razgovora.

Upravnik preseče ovu neprijatnu žalopojku pozvavši Nikolu da krenu, jer je vreme ručku.

–       Nikola, ti ručaš kod nas. Druže upravniče, kao što znate, mi se znamo godinama i tu nema nikakvih diskusija.

–       Ali, mi smo mislili da porazgovaramo za vreme ručka još o nekim važnim stvarima.

–       Samo vi izvolite, porazgovarajte. Nikola je naš drug i mi ćemo ga odvesti posle razgovora kod nas na ručak. Budite ljubazni, pa mi javite telefonom kad završite razgovor.

Doktor Pandurović se okrete i pođe bez pozdrava, ostavljajući za sobom otvorena vrata. Boba namignu Nikoli, kao da veli: „Tako sa njim treba, sredićemo mi njega“.

Upravnik je imao spremljen predlog za Nikolu. Jedan deo svog radnog vremena bi Nikola provodio u ambulanti doma zdravlja, a deo bi bio u bolnici uz njega. Pored toga bi vodio železničku ambulantu. Vesna bi vodila laboratoriju, ali bi upravnik želeo da Vesna honorarno prihvati vođenje apoteke. Za čitav taj posao bi Nikola primao mesečno trista pedeset hiljada dinara, a Vesna sto osamdeset hiljada dinara.

Zanemeo je. Njegova plata u Kovinu nije iznosila ni osamnaest hiljada, a Vesnina je bila oko dvadeset pet. Za trenutak je poverovao da se ova dvojica šale sa njim.

Nikolino ćutanje shvaćeno je kao nezadovoljstvo ponuđenim prinadležnostima. Imali bi oni nešto i za rezervu.

–       Zaboravili smo da napomenemo da kao železnički lekar imate dvadeset vožnji kroz Jugoslaviju fraj, zajedno sa porodicom, i jednu godišnje po inostranstvu. Verovatno će se otvoriti još jedna ambulanta na terenu, gde bi se odlazilo jednom nedeljno, a i opština je tražila da neko od lekara preuzme sanitarnu inspekciju. Gavriću, hajde da i to uračunamo.

Počelo je preračunavanje koliko bi to još moglo da poveća Nikoline prinadležnosti.

U početku ne shvatajući šta oni sada još računaju, pa zatim shvativši, bi mu smešno. Kada bi oni znali da Vesni i njemu Dom zdravlja Kovin duguje plate za osam meseci, a da je to dugovanje kao jedna mesečna plata ponuđena od strane ove dvojice koji se trude da je još povećaju!

–       Potpuno sam zadovoljan sa prvim predlogom. Ako bude još nekakvih poslova, možda je pametnije da onda o tome razgovaramo. Ukoliko bih dobio do mog polaska na stanicu sačinjen ugovor za Vesnu i mene, mogao bih ga za nekoliko dana vratiti poštom potpisan.

Na licima upravnika i pomoćnika ugleda olakšanje.

–       Kako da ne, pa samo se po sebi razume da se sa suprugom treba dogovoriti.

Oni stoje na usluzi ako ma šta još nije jasno. Da se on slobodno obrati telefonom u svako doba. Ugovor će biti napisan, pa će ga Gavrić doneti kod doktora Stankovića posle ručka.

U roditeljskoj Bubinoj kući napravljena je prava gozba. Jedva je uspeo da se odbrani od nuđenja i ljubaznosti. Za vreme ručka Buba i Mladen su na preskok, a ponekad i u glas, pokušali da objasne koliko je Pandurović loš lekar, loš upravnik, loš čovek i rukovodilac, kako vrlo malo radi, kako ga ljudi ne poštuju i kako ga mrze. Oni žele da Vesna i on dođu, jer znaju da će biti na njihovoj strani, jer Pandurovića treba onemogućiti i jednostavno najuriti.

Vreme je brzo prolazilo. Gavrić stiže sa pripremljenim ugovorima i sa dnevnicom i parama za put. Opet je bilo na Nikoli da se iznenadi kada je kasnije pogledao u kovertu. Dnevnica je skoro u visini njegove sedmodnevne zarade.

Kasnije, sedeći u vozu koji ga je vraćao Beograd, razmišljao je o lepoti bolnice, o velikim mogućnostima za rad koje mu se pružaju i o neshvatljivoj visini prinadležnosti. On bi ovde radio i da su mu dali kovinsku platu. Već sada je uživao misleći šta će sve Vesni imati da ispriča. Unapred se radovao kako će joj reći da će zarađivati nešto malo više nego do sada, ali redovno, a onda će početi da penje prinadležnosti do ove astronomske visine.

Neće ona njemu verovati. Pa onda stan na prvom spratu, pa balkon, pa lepota prirode, pa Rtanj. Jedina je senka bila ‒ čudan upravnik Pandurović, mržnja koja je vladala između njega i Bube i Mladena. Očekivalo se da je normalno da bude na njihovoj strani, stari su poznanici, sa studija. Nije mu se dopalo kako su padali u vatru grdeći Pandurovića. Ljudi su ti koji svojom ljubomorom, željom za vlašću, za bogatstvom, mogu sve da razore. Bojao se da jedna ovakva ustanova, koja ima sve uslove da se razvije u moderan medicinski centar, ne propadne zbog ljudskih nesuglasica. Pokušao je da odagna od sebe ovakva razmišljanja. Pa bar je on imao fioke!

 

0 7 / 0 2

Planina Rtanj je tog jutra bila u magli. Nebom su zastrašujuće jurili crni oblaci. Rominjala je kiša, hladna, monotona. Gradić Boljevac izgledao je nekako jadno, usamljeno, šćućuren između dva brda koja kao da su oblacima hteli da ga zbrišu pa da se brda međusobno spoje. Vetar je pročešljavao stabla drveća, a hujanje vetra kroz okolne šume, koje se nisu videla od magle i niskih oblaka, povremeno, duboko, nekako zlokobno, dopiralo je do varošice. Bilo je jutro, a izgledalo je kao da se spušta noć.

Nikola je zadigao kragnu svog kišnog mantila spuštajući se prema ambulanti, koja je bila kraj mosta, u centru grada, a koju pri svom prvom dolasku nije uspeo da vidi.

–       Opet jedan novi početak. Za nepune dve godine četvrti po redu. Prvi dan sanitetskog vodnika u Kovinu, pa početak u Vojnoj akademiji na Banjici. Početak civilnog doktora stažera u Kovinu, a sada prvi dan „iskusnog“ doktora u Boljevcu. Čini mi se da sam opet nekako nesiguran.

Svaka medicinska ustanova ima svoj način rada. Apoteke prave svoju zalihu lekova prema doktorima koji ih prepisuju. Zavod za zdravstveno socijalno osiguranje pravi svoj budžet prema proseku slanja pacijenata na specijalističke preglede i bolnička lečenja, što opet zavisi od lekara, od njihovog stava da li pacijent treba da bude pregledan ili lečen van svoje ustanove. Osoblje koje radi u zdravstvenoj ustanovi kritički posmatra novog doktora, pa svaku njegovu digresiju van određenih pravila rada vidi kao grešku ili, pak, kao neki hir.

Zato su prvi dani u jednoj medicinskoj ustanovi neprijatni. Mogućnost da se pogreši ili da dođe do nesporazuma i sukoba je velika. Kao što to biva, sve zavisi od početka.

Nesigurnost Nikolina poraste kad pred jednom udžericom ugleda svet koji je čekao strpljivo na kiši. Odmah mu bi jasno da je to njegovo novo radno mesto. Seljanke, zabrađene velikim vunenim maramama čiji su krajevi bili ukršteni preko grudi, pa vezani na leđima, izgledale su kao pokisle kokoške. Jedna deo njih je u nekakvoj platnenoj kesi „a la ruksak“ držalo na leđima manje ili veće dete, takođe zabrađeno vunenom maramom koja im je pokrivala čelo i oči, pa bi im virio samo mali crveni slinavi nosić, i usne razvučene u plač. Muškarci u opancima, gumenim ili od štavljene svinjske kože, obučeni u kapute i pantalone od sukna, napravljenog od ovčije vune, najčešće u sopstvenoj domaćoj izradi. Poneki, imućniji, imali su preko takve odeće kabanice od gumiranog platna i gumene čizme do kolena. Sliku su činili šarenijom kabanice od valjane bele vune sa kapuljačom kakvu su nosili čuvari stada ‒ pastiri.

Žamor glasova, plač bolesne dece i poneka rasprava: ko je pre stigao, a ko posle i ko hoće da se ubaci preko reda, utiša se kad opaziše čoveka sa lekarskom torbom. Radoznali, ispitivački pogledi, sa po kojim otvorenim ustima i razrogačenim očima. Kao gledaju oni negde, ne, ne obraćaju oni pažnju na njega, ali zato sagnute glave i ispod oka pokušavaju da ga procene. Deca se takođe umiriše kad začuše poluglasni šapat:

–       Evo, ide doktor, evo ga ide…

Zatim bi zaplakala pribijajući se uz majke ili očeve, jer taj doktor bode, daje injekcije, gura špatule u gušu, prislanja hladne slušalice na njihova od temperature vruća tela.

–       Dobro vam jutro! ‒ javi se Nikola.

Jedva mu neko odgovori na pozdrav i to oprezno, jedva čujno.

–       Zar više nema mesta u čekaonici?

Muk, pa onda se javi jedan svađalački ženski glas.

–       Sve je još zatvoreno. Svi su još na pijaci. Gospođe dolaze tek u 9 sati, a ti, narode bolesni, kisni.

–       Kako na pijaci? ‒ htede da upita, pa se uzdrža. Pogleda na sat, bilo je pet do osam.

–       Kakva svinjarija!

Crvenilo mu oboji lice. Pođe prema ulazu. Narod mu se sklanjao nekako lenjo s puta. Pritisnu kvaku. Zaključana. Oseti da su vrata stara, polu trula, pa ne znajući ni sam zašto, onako mahinalno, naleže na njih. Ona krcnuše i otvoriše se. Iznenađen ulete u ordinaciju, ako se ta prostorija tako mogla da nazove. Bila je mračna, sa mirisom na olaj[2], alkohol, jod i lekove. Vide u tom polumraku još jedna vrata, koje vode, valjda, u čekaonicu, na svu sreću nezaključana. Čekaonica, poveća prostorija, mesto mračno sa jednim malim prozorom. Nazre poređane klupe i neke izanđale stolice, pa još jedna vrata koja su vodila na ulicu, zaključana ali sa ključem u bravi. Nikola ih otključa i narod pokulja, gurajući se i galameći.

Čekaonicu ispuni miris štavljene kože, ovaca i stajskog đubriva, miris mleka, belog luka i još nečega, što nije odmah mogao da odgonetne. Jedva uspevajući da se progura do ordinacije, zatvori za sobom vrata čekaonice. Pritvori vrata koja je malopre provalio, pa zapali cigaretu, smeškajući se.

–       Kakva razlika u mirisima! Kakva razlika u narodu, ovom boljevačkom i onom kovinskom!

Osvrnu se po ordinaciji koja je imala dva pisaća stola, nekoliko stolica i stare ormane poređane uza zid, prepune starih zdravstvenih protokola, formulara i zdravstvenih kartona. Opšti utisak je bio strašan. Uz malopređašnje mirise sve je ovo ličilo na nešto bolju kovinsku štalu. Ipak, ovde su radile generacije njegovih starijih kolega. Borili se da pomognu čoveku, da ga izleče ili zaleče. Koji je to morao da bude entuzijazam i vera u sebe samoga i u svoje znanje! Prva najbliža bolnička ustanova bila je u Zaječaru, oko četrdeset pet kilometara od Boljevca. Put izlokan, u rupama, pun opasnih krivina. Zaprežnim volovskim kolima transportovani su bolesnici u bolnicu u Zaječaru, mesto današnjim sanitetskim. Knez Miloš, prvi vladar Srbije, dao je sredstva da se u ovoj maloj varošici, bolje rečeno, selu, u to doba sagradi bolnica, verovatno baš zbog toga što je ovaj čitav kraj bio „na kraju sveta“. Boljevački kraj nekad je bio poznat po urođenom sifilisu, koji je ovim krajem harao sve do završetka Drugog svetskog rata. Otkud taj endemski sifilis ovde? Da li su ga rimski legionari doneli? To Nikola nije znao.

–       Dobro jutro! Ja sam Bosa, medicinska sestra.

–       Ja sam Ruža, babica, privremeno radim kao administrativac. Izvinite, nas doktor Mladen pušta svakog četvrtka na pijacu, pa počinjemo u devet sati sa poslom. Nismo znale da ćete vi danas doći, inače bismo bile još u osam na radnom mestu.

Dve iznenađene mlade devojke stajale su na vratima. Bosa, medicinska sestra, uredno očešljane plave kose, simpatičnog, skoro dečijeg lica sa izrazito plavim očima, koje su Nikolu radoznalo posmatrale kroz moderne i lepe „amor“ naočare, malog rasta ali skladno građena, vrtela je ključ od ulaznih vrata u rukama, ne znajući šta da uradi sa njim. Ruža, visoka, mršava, smeđe kose, brižljivo skupljene u konjski rep, bubuljičastog, duguljastog lica, malih sitnih očiju koje su se nazirale kroz jedva otvorene očne kapke, i tela koje bi više priličilo mladiću nego ženi.

–       Ja sam doktor Vajnberg. Ako vas doktor Stanković pušta, onda za danas ja to moram da prihvatim. Molio bih vas da kada ja ovde dolazim, budete u osam sati tu. Budite ljubazni i pustite prvog pacijenta.

Pokunjene sedoše da rade, bez mantila.

–       Da li doktor Stanković pregleda bez mantila?

–       Da, mi ovde mantile nemamo.

–       Sestra Boso, budite ljubazni pa se pobrinite popodne da i vi i ja od sutra dobijemo mantile iz bolnice. Još nešto, pozovite nekog da popravi ova vrata koja sam razvalio da bi posle radnog vremena mogla da se zatvore.

–       Postaraću se, doktore.

–       To „postaraću se“ izrečeno je ledeno, nekako odbojno, sa žicom ljutine u glasu, možda čak i sa malom dozom drskosti. Sigurno, kad ih dočekujem ovako arogantno. U stvari, nisu one krive nego Mladen. Kako da budem ljubazan kada ovi bolesnici stoje i kisnu, sa malom decom? Samo da vidim Mladena, tek će se on provesti kako i ne sanja. Pravi ovakve gluposti da se udvori personalu, a posle mu kriv prepotentni Pandurović.

Prvi pacijent, uz negodovanje skoro cele čekaonice, probi se i uđe u ordinaciju.

–       Ja samo da pitam nešto doktora.

Omanji, sa šajkačom, u kožuhu bez rukava, sa stidljivim osmehom, pokorno skide šajkaču i priđe sasvim blizu Nikoli.

–       Ja došo da zamolim uverenje za brak.

–       Uverenje za brak? ‒ sa nerazumevanjem ponovi Nikola.

–       Da, dabogme, će da ženim sina, maloletnika. Ima četrnes’ godina, momak i po, pa sam onomad pričo sa Mladenom, ovaj, doktor Mladenom, pa on obećo. Kaže, samo dođi i dovedi momka. Pa eto, mi dođosmo.

Nikola pogleda u Bosu tražeći pomoć, misleći da će se ona umešati i objasniti šta ovaj čovek od njega hoće. Bosa je nešto upisivala u protokol i kao da ništa nije čula.

–       Uverenje za brak? Kažeš, obećao ti?

–       Ja kako!

Pa se naže nad Nikolinim uvetom i prošaputa:

–       Odneo sam vašoj kući ćurku i prase.

Pa onda sede preko puta Nikole samozadovoljno se smešeći.

–       Kako se zoveš? ‒ zareža Nikola.

–       Miloš ‒ promuca.

–       Prezime?

–       Stavrić. Stavrić, Miloš.

Jedva čujno reče, zabrinuto gledajući u Nikolu. Osetio je da je ovaj ljut, osetio je da je negde pogrešio.

–       Sad prijatelju, otvori lagano vrata i gubi mi se sa očiju. Otiđi kod moje kuće i uzmi tvoju ćurku i prase da ih ne bacimo ili ih ne pošaljemo tebi preko milicije. Od mene dobiti uverenje nećeš. Po zakonu ove zemlje maloletnici se ne venčavaju. Da imaš na uverenje pravo, dobio bi ga i bez tvog mita. A sada se gubi.

–       Ali meni Mladen obećo…

–       Onda idi kod njega. Boso, sledećeg pacijenta.

Mali čovek sevajući očima i gunđajući nešto sebi u bradu izađe. Uđe mlada seljanka pa sede pred doktora, pružajući izgužvani mokar recept. Aspirin, rheumin, pročita Nikola.

–       Na šta se žališ, snašo?

–       ’El ja? Ma ne žalim se ja.

Reče, oborivši pogled, a mlečno bele obraze preli joj rumenilo. Gledala je u Nikolu ispod oka i videlo se da nije razumela pitanje.

–       Zbog čega si upotrebljavala ove lekove?

–       Dao mi Mladen.

I dalje ga je gledala ispod oka sa čuđenjem i nerazumevanjem.

–       A zašto ti je dao te lekove doktor Stanković?

–       E, pa bolela me prsa, nisam mogla ni da dišem, a i kašljala sam, pa sam došla kod Mladena. A on me pregledao i kaže da sam zakasnila i da sam mogla i da umrem jer mi došla neka bolest na pluća. Ne mogah ni da udahnem koliko je bolelo. Pa mi dade da se trljam uveče pred spavanje, iz ovog staklenca i tri puta po jednu ovu belu okruglu da popijem posle jelo….

–       Pa je l’ ti pomoglo?

–       Jes i nije.

–       Da li jeste ili nije?

–       Pa da ti kažem ki bratu, nije. I dalje me boli snaga, a kad se trljam sos ovo, oću da izgorim.

–       Hajde, snašo, svuci se!

Podiže pogled naglo, pa ga sa čuđenjem pogleda.

–       Ko, el ja?

–       Da, ti! Hoću da te pregledam!

Započe svlačenje. Prvo promočene marame, pa jednog jeleka, pa drugog, pa nekih vunenih džempera, pa ispod njih se ukaza debela bela košulja od lanenog platna.

–       Ha, onaj miris od malopre iz čekaonice, onaj neobičan. Šta li je to?

Bela, lepa ramena, delimično pokrivena naramenicama debele lanene košulje. Pogled mu skliznu prema grudima. U rascepu između dve dojke koje se nisu videle, virilo je nešto zeleno sa sitnim listićima.

–       Bosiljak, dabome, pa to je miris bosiljka. Godinama ga nisam osetio. Kovinke sa njihovim parfemima, a ovde bosiljak. Žensko je žensko, svaka prema svojim mogućnostima.

Nikola se jedva uzdrža da se glasno ne nasmeje.

Smače košulju i pred Nikolom se ukazaše dve jako bele, lepe, nabubrele dojke sa isturenim bradavicama, jako izraženim. Čitav predeo oko braon oreola bio je zapaljen, tvrd i bolan na dodir. Na pritisak na bradavicama se ukaza mleko.

–       Ti dojiš dete, snašo? Koliko je staro?

–       Nema ni mesec dana.

–       Gde si se porodila?

–       U selu, kod kuće.

–       Ti, snašo, imaš mnogo mleka pa ti mleko zaostaje. Zato te i bole dojke. Moraćeš svaki put posle dojenja da se izmuzeš. Ja ću ti napisati još jednu tečnost i mast kojom ćeš posle dojenja i muženja da očistiš bradavice, a zatim da blago utrljaš ovu mast.

Seti se Ruže babice.

–       Evo, pređi sa babicom Ružom u previjalište pa će ti ona pokazati kako.

–       A, jel je to neka druga vodica ili ova ista?

–       Da, to je druga vodica, ne peče, ne boli. Videćeš, ako redovno budeš upotrebljavala lek i radila sve ono što ti babica Ruža objasni, za nekoliko dana bićeš ponovo zdrava.

Vrata se širom otvoriše. Visok, lepo obučen čovek, sa kao sneg belom košuljom i mašnom, inteligentnog lica, nosio je veliki služavnik, pokriven belom velikom salvetom. Ne obraćajući pažnju na novoušavšeg pacijenta, stavi poslužavnik na Nikolin sto uz jedan poslovan osmeh, spretno odiže beli salvet i poklonivši se reče: „Dobro jutro. Ja sam čika Slavko iz restorana „Rtanj“, i pruži Nikoli ruku. Iznerviran, ali bez želje da bude arogantan, setivši se malopređašnje ćurke i praseta, Nikola pomisli: „Opet mito“. Ne prihvati ruku, nego strogo pogleda čika Slavka, koji je još uvek stajao smešeći se.

–       Šta sad ovo treba da znači?

–       Pa, svakog dana za doručak ja donosim malo ćevapčića i pljeskavica uz vruću pogaču i kafu za doktora i osoblje. Sada je vreme za pauzu. Tako je dogovoreno sa doktorom Mladenom.

–       Budite ljubazni pa sada sve ovo vratite nazad. Danas se dosta pauziralo.

Ne obraćajući pažnju više na čoveka, i kao ne primećujući iznenađen pogled svojih saradnica, kojima su se nozdrve širile na primamljiv miris jela i kafe, obrati se pacijentu koji je stajao neodlučno, verujući da će morati nazad u čekaonicu dok doktor doručkuje. Čika Slavko, sad bez osmeha, mirno prekri služavnik sa salvetom, uze ga spretno i izađe iz ordinacije uz jedno „doviđenja“.

Pregled je nastavljen bez ikakve pauze dok i poslednji pacijent nije napustio čekaonicu. Bilo je oko dva sata po podne kada je došao Mladen da ga smeni, jer je radio u popodnevnoj smeni. Izvinio se što kasni jedan sat, jer je imao kvar na kolima u povratku iz jedne seoske ambulante, gde je radio pre podne.

–       Boso, koliko pacijenata imamo za popodne?

–       Nijednog, doktor ih je sve pregledao. Jedino ako neko još naiđe.

–       Pa ti si mi se, drugar, baš naradio. E, pa lepo, zato ću ja da častim. Hajdemo preko. Šta hoćeš da popiješ? Ja častim.

–       Neki voćni sok.

–       Uđi ti samo u kafanu i videćeš, čim uđeš desno, jednu manju prostoriju. Tu uđi i sedi za sto. Evo mene odmah.

Velika okrugla vrata na okretanje, kao u nekom pariskom hotelu, velika sala sa barom na sredini, sa čašama, točionikom za pivo, flašama raznih pića, sve uredno poređano i čisto. Stolovi lepo raspoređeni, izuzetno beli čaršavi, zidovi obloženi hrastovim drvetom, sa zidnim svetlom; grupe stolova odeljene cvećem na stenderima od kovanog gvožđa. Sveta puno, pijačni dan, pa ipak sve je izuzetno čisto. Kafana nije ličila na kafane palanki, a u poređenju sa kovinskom bio je to restoran koji bi zaslužio najmanje tri zvezdice. Stvarno, desno su bila mala vrata i lepa prostorija, sa svega četiri do pet stolova, udobnim stolicama i lepim lusterima. Prostorija je bila prazna. Nikola sede za sto do prozora.

–       Evo mene. Sačekaj samo da zovnem čika Slavka da nam donese čaše ‒ reče Mladen, spuštajući četiri flaše voćnog soka na sto.

–       Naš direktor ugostiteljskog preduzeća „Rtanj“, najbolji čovek male varoši i najbolji ugostitelj, ali ne samo ove male varoši, nego na svetu.

–       Doktor Mladen se uvek tako sa mnom šali.

–       Ne šalim se. On nas sve ovde skuplja svake subote. Pravi bal za intelektualce. Da njega nema, mi bismo ovde umrli od dosade. A tek kakve nam večere pravi, kakva klopa! Uostalom, ništa neću da ti pričam, videćeš sam.

Čika Slavko se malo nakloni napuštajući prostoriju. Nijednim pokretom nije odao da je već upoznao Nikolu. Ovaj, ne pomerajući se sa stolice, oseti da se malo pre zaleteo, skoro izbacujući ovog finog i pristojnog čoveka iz ordinacije, čoveka za koga je mislio da je običan kelner, a on, eto, ispade direktor. Ko je mogao da pomisli da direktor nosi poslužavnike preko ulice da bi doktor i osoblje Doma zdravlja doručkovalo?

–       Šta si se snuždio, Nikola? Mogu misliti da te je rad u onoj šupi od Doma zdravlja danas demoralisao. Ali neće još dugo. Prelazimo u novi Dom zdravlja za mesec dana. Eh, da je mene onaj nemogući Pandurović slušao, sve bi bilo u najboljem redu još pre dva meseca. On niti ima veze sa medicinom niti ima veze sa organizacijom. O građevinarstvu nema blage veze. Ja sam, preko Bubinog oca i mog iz Paraćina, mogao da ovde dovedem i bolju radnu snagu i da se posao obavi bolje i brže, ali šta možeš, on je upravnik a ne ja!

–       Mladene, odakle si doneo ovaj voćni sok? ‒ pokuša Nikola da prekine ovaj razgovor.

–       Sviđa ti se, a? Znaš, ovde pored kafane je prodavnica životnih namirnica. E, tamo sam ga kupio. Da znaš, on je tamo jeftiniji za čitavih dva dinara po flaši. Ja ga uvek tamo kupim, a ovde ga pijem. Uštediš drugar, dosta novaca tako.

–       I ovaj čika Slavko to toleriše, i još ti ljubazno donosi čaše!

–       Bratac, ti si ovde doktor. Imaju oni svi da igraju oko tebe. Šta se mene tiče šta on misli. On mora da vodi računa o onome što ja mislim.

Nikola je gledao svog druga sa studija, koga je voleo. Izuzetno dobar student, kozer, znao je mnoge stvari o svemu i svačemu: gde da se nešto kupi jeftinije, gde da se nabave sitnice kojih normalno na tržištu nema. Razumeo se u zidanje, popravku automobila, u stolariju, u farbanje. Visok, plav, dobro popunjen, tromog, klatećeg hoda, ličio je na dobroćudnog medveda. Uvek nasmejan, znao je u ophođenju sa ljudima da uvek nađe pravi način sporazumevanja. Plenio je narod, znao je sa njima kako treba. Šarmirao je intelektualce, partijske rukovodioce, mada nije bio komunista. Za one koji su bili „naši“ bio je „naš“. Danas ga je Nikola počeo gledati u drugom svetlu. Pokušao je da sabere utiske koje je stekao pregledajući njegove pacijente. Skoro svakom detetu za svako malo povećanje temperature prepisivao je antibiotike. To najčešće rade doktori koji nisu sigurni u svoju dijagnozu ili pak žele da udovolje primitivnim roditeljima, koji veruju samo injekciji i antibioticima, ne znajući da antibiotici kod takvih stanja mogu da prouzrokuju više štete nego koristi.

Mladen je bio skoro četiri godine u Boljevcu. Ne bi se reklo da je mnogo uradio za zdravstvenu službu, bar prema onome što je video danas. Pacijenti stoje na kiši, užina iz kafane, pa još ovi sokovi koje kupuje u radnji pa ih pije u kafani da bi uštedeo neki dinar. Smešno, bolje rečeno, žalosno. Buba i on već godinama imaju visoke prinadležnosti, i to redovno isplaćivane. Štedeti na takvim sitnicama. Slušao ga je kako opet grdi Pandurovića i u sebi mislio:

–       Mladen je bio odličan student, iz poznate paraćinske porodice. Otac mu je bio rendgenolog u Paraćinu. Buba je bila takođe odličan student. Rođena u Boljevcu.

Gledao je Mladena kako priča naširoko i nadugačko, a kroz prozor je mogao da vidi kako pacijenti ulaze u čekaonicu. Ovo je bilo njegovo radno vreme, a on sedi u kafani i grdi li grdi Pandurovića. Podiže se, i izgovarajući se da ga Vesna čeka na ručak, svojim odlaskom ga natera da ode u ambulantu.

Kiša je prestala, magla se podigla, pa je ceo kraj dobio drugi izgled. Penjući se ka svom stanu, duboko je udisao čist planinski vazduh. Radovao se što će biti sve do predveče sa Vesnom, jer je noćas prvi put dežurao i za bolnicu i za Dom zdravlja. U stvari, u prijemnu ambulantu bolnice dolazili su svi hitni slučajevi. Kućnih poseta je ovde bilo retko. Svet je navikao da, bez obzira koliko teško bio bolestan, dođe k doktoru, a ne doktor k njemu.

Ušavši na prstima da ga Vesna ne čuje, vide je kako zakucava slike u spavaćoj sobi. Zagrli je.

–       Tako, samo tako, buduća majko. Samo se oklizni i padni sa te stolice! Šta misliš kako ćeš naljutiti budućeg člana porodice? Objasni mu posle, ako to uspeš, što si ga povredila.

Vesnine usne potražiše njegove.

–       Moram svom dragom da ulepšam kuću da zajedno možemo da uživamo.

Uze mu glavu u svoje dlanove i duboko mu se zagleda u oči.

–       Hm, reklo bi se da me još uvek mnogo voliš. Takođe bi se reklo da baš nisi oduševljen svojim prvim radnim danom. Idem prvo da podgrejem ručak pa onda da čujem celu priču. Imala sam i ja lepe doživljaje. Čim si ti otišao, došao je jedan čovek i doneo jednu veliku ćurku i prase i rekao da si ti poslao. Ja se iznenadila kako imam dobrog domaćina koji pre posla prvo ide na pijacu. Nije prošao ni sat, evo ti ga i kaže da si ti rekao da nećeš ćurku i prase, pa da mu ih vratim. Dobro da nisam stavila ćurku da se peče u rernu. Ja mu ih vratim, malo iznenađena. Dok je silazio niz stepenice čuh kako gunđa protiv doktora. Svi su loši osim doktora Mladena. Priđem prozoru i imam šta da vidim. Stavila sam tepih da se izlupa na konopac u dvorištu, kad taj tvoj čovečuljak poče da ga skida sa konopca. Otvorim prozor i viknem: „Ostavi to, sada ću da zovem miliciju!“ On baci tepih na zemlju i pobeže. Ko je taj mali lopov?

–       Moj prvi pacijent, kome nisam hteo da izdam uverenje da mu je četrnaestogodišnji sin sposoban za brak. Šta ćeš, danas sam shvatio da je ovo potpuno drukčiji svet od Kovinaca.

–       Kovinac bi bio ljut, ali bi se ljubazno smešio i napravio bi ti takvu pakost da prvo ne bi znao ko ti je napravio, a drugo ne bi krao stari tepih.

Vesna još nije radila. Dobila je par dana da sredi kuću. Pomoćnik upravnika Gavrić joj je našao jednu ženu koja je pomagala, čak se ponudila da im održava kuću. Vesna je bila protiv, tvrdeći da neće da baca pare i da ona može sve sama. Međutim, Nikola se pogodio sa ženom da ona svakog dana dolazi, ubedivši Vesnu da mora da se čuva i da će joj žena biti potrebna kasnije, kada se dete rodi. Uostalom, oni su sada bogati i taj luksuz sebi mogu da dozvole.

Dok je Vesna podgrevala ručak, Nikola obiđe stan. Shvatio je tek sada da je stan izuzetno mali, da je ono malo stvari jedva stalo u njega. Kupatilo još nije u potpunosti bilo gotovo, bojler još nije bio postavljen.

–       Kada dođe dete, ono neće imati ni svoju sobu. Na njega sam potpuno zaboravio. Mene stvarno treba obesiti!

–       Vesna, zaboga, pa ovaj stan je ispao suviše mali. Zar je moguće da ti nisi to primetila?

–       Dragi moj, on je mali. Nije ispao mali, nego je mali. Naravno, znam ja s kim imam posla, sa zaljubljenim doktorom kome je bolnica važna, a stan je pogledao samo jednim okom, na brzinu. Mili moj, već sam ja kod Gavrića uložila protest. On je malo pocrveneo i počeo da muca, tvrdeći da si ti bio zadovoljan sa stanom, da su te oni pitali. Obećao je da će videti, jer navodno sekretar Komiteta će se uskoro seliti, pa će stan u kući gde Pandurović stanuje biti prazan.

–       Ti si moje zlato! Druga žena bi na tvom mestu napravila lom zbog ovakve greške supruga, a ti čak ništa ni ne kažeš.

–       Ako ta druga ne bi shvatila da joj je muž prvo zaljubljen u medicinu, pa onda u nju, onda bi i pravila rusvaj. Ja sam, dragi, to shvatila i zato ti gledam kroz prste.

–       Jadno dete, pa ti si stvarno za žaljenje.

–       U stvari i bila bih kada ne bih znala tvoje kvalitete, koji su iznad prosečnih. Kada ne bih znala kako imaš tople i nežne ruke koje me tako lepo miluju i usne koje tako ljube da počnem da lebdim i… E, baš neću sve da ti kažem jer ćeš se vrlo uobraziti. Dakle, kad sve to ne bih znala i osećala, bila bih ljubomorna, ali ovako, kao što vidiš, nisam.

–       Znači, nisi u dubini duše nesrećna zbog ovog, ipak, lošeg smeštaja. Imam utisak da smo ovde lošije smešteni nego u Kovinu. Zaveo me je ovaj balkon i prvi sprat.

–       Mislim da smo, za sad, pristojno smešteni. Videćemo šta ćemo kasnije kad nam prinova stigne. Znaš, to dete treba da se rodi, bolje rečeno treba ga roditi.

–       Ne plašiš se valjda porođaja?

–       Lako je vama muškarcima da postavite to pitanje, jer se vi za sad još ne porađate. Za vas doktore to je tako nešto „ čas posla“. Međutim, ja se divno osećam, pre svega zato što sam to dete toliko želela, a mislila sam da ga nikada neću imati. Sada znam da ću ga imati, znam da će biti lepo i pametno, zdravo i normalno građeno. Ja to znam i to ne može drukčije da bude. Kao što vidiš, vrlo mi je malo mogućnosti ostalo za strah. Noću kad počne da me hvata strah, onda osetim tvoj zagrljaj i čujem tvoje ravnomerno disanje. To me umiri, jer dok si ti kraj mene, meni, takođe, ne može ništa loše da se desi.

Nikola je zagrli i čvrsto pripi uz sebe. Zraci zalazećeg sunca se probiše kroz oblake, bogato osvetljavajući sobu, koja postade lepša i nekako veća. Život, njihov život, izgledao im je prelep. Ako sreća postoji, onda je oni svakako poseduju. Njihov život ne može da bude nikako drukčiji nego samo srećan! To je, eto, tako i drukčije ne može biti. Odjednom se trže pošto je pogledao na sat.

–       Moram u vizitu u bolnicu, čeka me Pandurović. Danas sam dežuran, pa moram da upoznam bolesnike.

Izašavši iz kuće, krenu prema ulazu u bolnicu, koja nije bila ni sto metara od kuće. Pandurović ga je čekao u svojoj kancelariji. Kao sneg beli mantil, bela košulja sa pedantno vezanom kravatom. Kakva razlika između njega, Vladana, a i Mladena! Naročito Mladena, koga je danas odjednom video u drugom svetlu. Kako samo jedan dan, jedan kratki susret, može da izmeni mišljenje o čoveku koga si godinama poznavao!

Krenuli su na vizitu. Pratila ih je jedna medicinska sestra i dva bolničara. Uredne temperaturne liste sa jasno upisanom terapijom, arterijskim pritiskom, pulsom i temperaturom, svaka vitalna vrednost ucrtana drugom bojom. Količina unete ili dobijene tečnosti infuzijama i izmokrene mokraće. Sve na nivou klinike. Bolesnici besprekorno čisti. Kreveti uredno namešteni. Ljubazan, pa ipak autoritativan stav Pandurovićev prema bolesnicima. Ne ču nijednog bolesnika da mu se obratio drukčije nego sa „doktor Panduroviću“, a ne kao jutros, Mladen ili doktor Mladen.

–       Hoćete li da poslušate srce kod naše bolesnice Radmile?

–       Šta vi mislite, kolega?

–       Ako se vi slažete, ja bih za noćas dodao još pola tablete digoxina, pa vi oko ponoći uzmite još jedan EKG.

–       Da li biste poslušali ova pluća kod Mirka, pa ako vam nije teško, mogli bismo posle vizite da ga pregledamo zajedno dole na rendgenu?

Ponekad je osećao da je Pandurović hteo da proveri njegovo znanje, što je smatrao kao nešto sasvim normalno. Trudio se da sasvim obično formuliše svoje mišljenje i svoju dijagnozu. Pandurović ga je uvek saslušao sa interesovanjem, ne upadajući mu u reč. Osećalo se dužno poštovanje između dvoje kolega, budućih saradnika. Kupao se u sreći. Radovao se jer je znao da će od starijeg kolege mnogo toga moći da nauči. Mogućnosti su stvarno velike da pored jednog interniste, kardiologa, upozna najnovije metode lečenja i da ih primeni na bolesnicima koji se nalaze u bolnici. Rezultati se mnogo bolje prate nego kod bolesnika koje samo povremeno vidi na kontrolnim pregledima.

Ispuni ga zadovoljstvo gledajući ovako sređenu ustanovu, ovu malu grupu zdravstvenih radnika negde daleko u istočnoj Srbiji koja je, eto, u stanju da leči teške srčane i plućne bolesnike. Naročito ga je radovalo što će imati prilike da sa Bubom radi na dečijem odeljenju.

I najzad, vizita porodilišta, koje se takođe sijalo od čistoće. Široki, veliki prozori gledali su na Rtanj, na valovita polja i crne obrise šuma na koje je padao mrak. Dobio je sve ono o čemu je samo maštao, ne, dobio je čak mnogo više. Biti lekar u ovakvoj bolnici, okruženoj ovom božanstvenom prirodom, imati kraj sebe Vesnu, prijatelja prepunog ljubavi, pa kolege za prijatelje, stvarno se više ništa nije moglo ni u mašti tražiti.

Posle završenih rendgenskih pregleda, doktor Pandurović pođe ka dečijem odeljenju i, otvorivši vrata jedne prostrane velike sobe, uđe u nju, pa se okrete Nikoli.

–       Ovo smo Gavrić i ja odredili da bude lekarska soba. Biće to uglavnom vaša soba. Na žalost, zaboravio sam da vam kažem pri vašem prvom dolasku da u Beogradu poručite pristojan nameštaj za nju. Gavrić ima neke prospekte Novog doma iz Beograda. Izaberite i poručite, ne obraćajte pažnju na cenu. Želim vam mirno dežurstvo!

Okrenuo se i otišao je.

–       Poručite nameštaj za lekarsku sobu. Ne vodite računa o ceni! Šta je ovo ovde, eldorado?

Priseti se Vladanovih i njegovih muka da u Kovinu kupe bele mantile i uniforme za osoblje, sto za porodilje, bicikl za dežurstvo. Bilo mu je jasno da ovaj čitav kraj pripada RTB Bor[3]. Na bakru, uglju i zlatu zarađivalo se mnogo novaca. Veliki broj radnika, inžinjera i administrativnog personala bili su zdravstveno osigurani. To je značilo da su zdravstveni i opštinski fondovi bili puni. No, i pored svega toga, bilo je Nikoli teško da shvati ovo izobilje.

Te večeri nije bilo mnogo hitnih pacijenata. Nije bilo kućnih poziva, niti odlaska po kiši i vetru biciklom. Hitni pacijenti su sedeli i čekali na doktora u svetloj i čistoj čekaonici ili su odmah unošeni u urgentnu ambulantu. Ukoliko pacijent nije mogao da dođe sam, sanitetska kola su ga dovodila na pregled. I kola seljaka, sa upregnutim konjima, ređe, a češće volovima, dovozila su pacijente iz udaljenih sela i raštrkanih kuća po brdima, jer sanitetska kola nisu mogla zbog lošeg i strmog puta do njih da dopru. Čak i glavne magistrale, kao put prema Zaječaru gde se nalazila glavna regionalna bolnica, bile su jako loše, dok je put prema Boru bio nešto bolji.

 

0 7 / 0 3

Dom zdravlja Boljevca je imao i isturene ambulante u Krivom Viru, Podgorcu i Sumrakovcu. To su bila sela u okolini, na rastojanju od petnaest do trideset kilometara. Rudnik Bogovina i rudnik Rtanj su imali svoje lekare, dok su isturene seoske ambulante obezbeđivali lekari Doma zdravlja Boljevac. U njih se išlo jednom nedeljno i lekar je bio plaćen po odlasku četiri sata. Posla je u stvari bilo previše. Mladen, Buba i Nikola se skoro nisu ni viđali. Kada je jedan bio na terenu, drugi je radio u Domu zdravlja, a treći dežurao u bolnici.

Nikola je u početku radio svako prepodne u Domu zdravlja, a popodne u bolnici zajedno sa doktorom Pandurovićem. Polako je ulazio u bolnički posao. Sa doktorom Pandurovićem sarađivao je bez ikakvih problema. Nikola je koristio njegovo iskustvo, često se konsultovao sa njim. Između njih se stvorio vrlo lep, kolegijalni odnos, mada je to ostao odnos pretpostavljenog i podređenog, starijeg i mlađeg kolege. Osećao je stalno granicu koju je Pandurović između njih postavljao. Verovao je da je to bilo nepoverenje, jer je upravnik znao za njegove prijateljske odnose sa porodicom Stanković.

Pandurović njih nikada nije ogovarao, niti je pred Nikolom komentarisao njihove greške, ali je na jedan vrlo diskretan način, bez mnogo komentara, davao Nikoli na znanje da on sve te greške vidi i zna, verovatno da bi Nikola video kakvi su mu prijatelji. Nisu to bile neke velike stručne greške, one su bile više etičke prirode. Davanje antibiotika tamo gde nisu potrebni. Davanje injekcija pacijentima kojima se mogao dati lek u tabletama, da ne moraju svakog dana prelaziti nekoliko kilometara kako bi primili terapiju. Nepotrebno slanje na rendgen i slanje kod specijaliste ili na bolničko lečenje u Zaječar. Pokušavali su da izoluju Pandurovića, pričajući o njegovim greškama, o njegovoj lošoj etici, nazivajući ga svakakvim imenima.

Mali „flekavi“ čovek, pomoćnik upravnika Gavrić, bio je uistinu dobar čovek, rođen, isto kao i Buba, u ovom kraju. Znao je skoro svakog čoveka pedeset kilometara u okolini. Jedva školovan, ali inteligentan, prijatan, član Partije, naizgled tolerantan, bio je upravnikov prijatelj, a održavao je vrlo dobre odnose i sa Stankovićima. Kod Nikole i Vesne dolazio je da se žali na obe strane, izgledalo je, od srca. Vesna ga je primala sa rezervom. To je uglavnom bio njen stav prema ljudima, dok se ne uveri da su ispravni i prijatelji. Nikola ga je primao onakvog kakav jeste, otvoreno sa njim razgovarao i diskutovao kao sa sebi ravnim. To je Gavrića privuklo, pa je znao da predveče dođe kod njih na razgovor ili, pak, kod Nikole u bolnicu kada je ovaj bio dežuran. Gavrić je mnogo doprineo brzoj adaptaciji mlade porodice, jer je mogao da im pomogne u rešavanju sitnih problema koje novodošavši imaju.

Vesni i Nikoli je odmah, na početku, bilo jasno da Pandurović na njega ima veliki uticaj i da je mali čovek više nesvesno nego svesno glavni izvor informacija za sve ono što upravnik nikada ne bi doznao. Tako bi od Gavrića saznao šta mu se priča iza leđa, šta misli partijski sekretar, predsednik Opštine, kao i osoblje bolnice zajedno sa doktorima.

Vesna i Nikola nisu nasedali Gavrićevim kritikama na račun Pandurovića ili Stankovićevih. Trudili su se da ostanu neutralni koliko je to bilo moguće. Međutim, to nije baš bilo lako. Velika je sreća bila što su Vesna i Nikola bili duboko zauzeti sami sobom, svojom ljubavlju, maštanjima o budućnosti, prinovi koja se sa nestrpljenjem očekivala, pa im je vrlo malo vremena ostajalo da se bave tuđim problemima. Gavrić i njegovo rekla-kazala je često bio prisutan u njihovom domu. Oni su ostajali zainteresovani tek reda radi, bez komentara, a razgovorima o muzici, književnosti, društvenim i filozofskim problemima, skretali su Gavrićeve diskusije na neutralni teren. Na njihovo veliko iznenađenje mali čovek, Milanče, nije bio neobavešten. Znao je on puno toga, bio je leksikon istorije istočne Srbije. Bogatstvo izvornog jezika, poznavanje književnosti, filozofije i muzike, davalo je tim njihovim večerima izuzetnu draž. Zavoleli su oni tog malog čoveka, postao im je kao član familije. On se na neki način osećao počastvovanim.

U početku je bio nepoverljiv, jer su ga intelektualci, na neki način, uvek gledali sa visine. O doktorima imao je on svoje mišljenje. Nisu oni bili, za njega, intelektualci. Smatrao ih je uobraženim, samo u jednom smeru obrazovanim materijalistima, koji o ljudskim mukama pričaju anegdote, koji u svojim pacijentima vide slučajeve, koji nikada ne greše i pričaju samo o uspesima, a on je znao njihove neuspehe. Uživao je u njihovoj međusobnoj mržnji, sitnim podmetanjima, dolivajući po nekoliko kapi ulja na vatru ili gaseći je kada to zatreba.

Bio je on, ipak, član Partije, zadužen da vodi zdravstvenu politiku, da mu ovaj kraj ne ostane bez doktora. Bio je dragoceni informator Komitetu o tome šta doktori pričaju, šta rade, šta misle, s kim idu u krevet i naravno, koliko su podmitljivi, pružajući nelegalne usluge. Profitirao je i on pored doktora. Mogao je ženskom svetu da pomogne kod nelegalnih abortusa, da ih doktori na njegovu intervenciju „očiste”, da ih preko reda operišu, pregledaju, da im decu leče bolje i savesnije. Pomagao je on i muškom svetu. Na njegovu intervenciju otvarala su se bolovanja zdravima, izdavala razna uverenja ili su, pak, bili uvođeni preko reda na preglede.

Doktorima je on bio potreban, a i oni njemu. Vodio ih je u lov. Terao je narod da mu oduže doktoru kada im pomogne, da mu poklone prase, jagnje, sir, kajmak, vino ili dobru domaću rakija. Nekad bi i za njega nešto ostalo. Namestio bi on i po neku lepoticu doktoru. Tu je bio majstor, sve konspirativno, da niko ne dozna. Jadni doktori nisu shvatali da ih je on imao u rukama. Ipak, svoju vlast nad njima nije tako često koristio, samo ponekad, ni sam ne znajući zašto.

Međutim, ako je osetio da Komitet ili Opština imaju protiv dotičnog doktora nešto, davao im je argumente da ga unište, odjure, ili da ga, zbog neprijateljske delatnosti, pošalju u zatvor. Bilo je takvo vreme, moralo se. Bolje je bilo, mislio je on, doći u sukob sa savešću nego sa Partijom. Činio je mnoga dobra dela, ali mogao je biti i vrlo opasan.

Bio je on u početku prema ovom bračnom paru nepoverljiv, naročito prema Nikoli. Ha, prešao ga je on u Kovinu, kada ga je izjurio zbog onih nespretno ponuđenih pet stotina hiljada. Jeo se on, i to danima. Ništa nije mogao da razume. Kad je čuo da će Nikola doći, mislio je da je to bio samo trik, da Nikola pokušava da iskamči više para. Čak se i opkladio sa Pandurovićem. Izgubio je opkladu. Opet ništa nije shvatio. Na samo da nije tražio više, nego uopšte nije tražio ništa, oko prinadležnosti nije ni diskutovao. Prihvatio je stan, koji on, Milan Gavrić, ne bi nikada prihvatio. U stvari, kasnije je shvatio da ga nije dobro ni pogledao. Njega je samo interesovala bolnica. Nepoverenje je polako prerastalo u prijateljstvo. Ne, bilo je to nešto više od toga. Nije on ni sam znao šta. Možda neka vrsta ljubavi.

Ženili su se svi, pa i on. Dobio je dva sina. Razveo se jer je ona njega ostavila, zaljubila se. Sporazumeli su se. Imao je on razumevanje i poštovanje za taj osećaj. Sa bivšom ženom ostao je prijatelj. Da, znao je on da je mali i ružan, ali bio je veliki donžuan. Izgradio je specijalnu tehniku zavođenja. Na koju god bi se ženu namerio, dobio bi je. Lepotice, intelektualke, ružne ali na vlasti. Uh, što je voleo da tim muškarcima, lepotanima nabije rogove. On, Milan Gavrić, mali, neugledan. Voleo, ipak, nije ni jednu ženu, čak ni svoje sinove. Stari bi rekli: greh je to priznati. On je voleo samo Partiju. Tako su ga naučili. Naučili su ga i to da greh ne postoji, zato on i greh nije ni priznavao. Sad, odjednom, on čovek bez ljubavi, bez porodice, kao da ima nekog, kao da su mu ti mladi ljudi porodica, familija. Uzeli su mu dušu. Ne, nije tačno, on im je dao dušu, a da nije ni znao kada i kako.

Pitali ga oni u komitetu, pitao ga upravnik Pandurović kakvi su ti mladi, šta pričaju, koga grde, na čijoj su strani? A, on oprezno, imao je iskustva, nije ih mnogo hvalio, nije to valjalo, ali onako, iz daleka, govorio je o njima istinu, čak malo ružeći istinu, nalazeći im, po njemu, beznačajne mane, tek da ih imaju, da ne bi mislili da su ga mladi obrlatili. Naravno, to onda ne bi bilo dobro ni za njih ni za njega. U stvari, kao da je hteo da im napravi reklamu, samo ovog puta, shvatio je on, da to radi od srca. I dušu bi dao kad bi to oni od njega tražili.

Ali, ne bi on bio Gavrić kada ne bi proveravao. To mu je bilo, štono kažu, u krvi. Onog prvog jutra kad je Nikola zamenio Mladena, sreo je svog seljaka iz Izvora koji je nosio ćurku i prase za uverenje maloletnom sinu zbog ženidbe. Hteo seljak da sačeka doktora Mladena, ali ga on posla doktor-Nikoli da vidi odmah na početku s kim ima posla, da proveri. Seljak osta bez uverenja, a ćurka i prase su bili vraćeni. Naravno, krađi tepiha on nije kumovao.

Poslao je on i nekoliko žena, njegovih, da malo zavodnički obrade Nikolu. Čak je i kruti doktor Pandurović pao na tom ispitu. Nikola nije. Molio je on i za neka uverenja, pa i za neke abortuse, za šta bi dobio dobru materijalnu nagradu. Nikola im je pomagao na legalan način, vraćajući novac.

Vesni su bile ponuđene provizije za nabavku laboratorijskog materijala i lekova. Ona je tu proviziju njemu prijavila, pa je Dom zdravlja uštedeo. Bio je oduševljen time. Pričao je on to tu i tamo, ali u suštini bio je i razočaran. Kako baš nigde da ih uhvati?

Nabavio im drva za zimu iz šumskog gazdinstva. Dali oni besplatno za doktora. Nikola je otišao u upravu i drva platio. Zinuli ljudi od čuda: koja drva, kakva drva. U upravi nisu ni znali da su drva uzeta sa gazdinstva. Eh, kada bi uprava znala koliki metri drva nestaju da bi se grejali oni koji imaju para i koji su na vlasti! Sirotinja plaća, nje je više, novac upravi pristiže, a i drva u ovom kraju koliko voliš, šuma ima onoliko! Skoro da padne bruka zbog tog Nikolinog plaćanja, jer nisu znali kako da proknjiže novac kad se ispostavilo da niko nije doktoru poslao drva. Nigde naloga, a ni naloga za prevoz drveta do doktorove kuće. Možda čovek sam organizovao prevoz. Kako? Deset metara preneo na ramenu sa planine! Sredio je to Milanče sa Milančetom, direktorom šumske uprave. Jedne subote je šumska uprava finansirala bal kod čika Slavka u kafani „Rtanj“.

Došao prvi u mesecu. Blagajnik se javio Gavriću:

–       Jel’ Milanče, jel’ onaj doktor malko onako?

–       Što?

–       Ma, pitujem samo. Poslô mi gospođu da primi i njenu i njegovu platu. Ja, kô velim da čoveku ostavim neki dinar, da joj ne dam sve, znaš kô što i za druge radim, da imaju ljudi neki svoj groš.

–       I jesi li ostavio?

–       Nego! Nema ona pojma kol’ko on treba da primi. Ode ona, a ja telefon. Doktore, kažem ja, kad stignete navratite, ostavio sam vam neki dinar da vam se nađe. Kad on meni: „Hvala vam, ali idućeg meseca dajte joj slobodno sve, a kad stignem, doći ću da uzmem ono što je preostalo“.

–       Ostavi ti idućeg meseca, pa da vidimo šta će da uradi. Možda tvrdi pazar.

Idućeg meseca zazvoni opet telefon.

–       Milanče, ja budala pa te slušam. Upropasti me doktorica Vesna!

–       Što bre, Božo?

–       Pa jel’ reče ti da doktor Vajnberg tvrdi Pazar, pa da mu ostavim opet neki honorar na stranu?

‒       Jes’, pa?

–       Šta pa? Ostavio ja, a ona me pita: „Čika Božo, jel’ to sve?“ Sve, kažem ja. A ona se smeje li smeje, pa ode. Vidim ja, nisu čista posla. Okrenem doktora, kažem mu da dođe po novac, kad on poče da se smeje, pa kaže: „Čika Božo, pa ja vam rekoh prošlog puta, dajte mojoj supruzi sav novac! Ništa“, kaže on, „svratiće ona sutra da podigne taj ostatak“. Kako, bre Milanče, ja u oči da je pogledam? ‒ zakuka Božo preko telefona.

–       Ništa ne brini, srediću ja to! Doći će doktor Nikola po taj novac.

Pričalo se o tome po maloj varošici, da je doktor pod papučom, da mu sve prinadležnosti uzima žena, da se njoj ne može podvaliti.

–       Jadan doktor, duša od čoveka, a ona… rospija neka.

 

0 7 / 0 4

Doktor Pandurović je lagano Mladena udaljavao iz bolnice. Postavio ga je za šefa Doma zdravlja, a Nikolu premestio da radi stalno s njim u bolnici. Oduzeo je Mladenu železnički honorar, sanitarnu inspekciju dao Nikoli, a uz to i ambulantu u Krivom Viru, koju je sam držao jednom nedeljno.

Mladen je besneo. Gavrić ga je ubedio da drukčije ne ide. Eto i upravnik se lišio honorara, a ne samo on. Buba je bila ljuta što njen muž, koji je tu bolnicu gradio, sada sedi u Domu zdravlja, a doktor Vajnberg radi u bolnici. Shvatili su i Vesna i Nikola da će ovo, bez sumnje, imati velike reperkusije na njihove odnose sa porodicom Stanković.

Nikola je otišao kod upravnika i odrekao se honorara. Tražio je da se on i Mladen menjaju na mesec dana: jedan mesec u bolnici, a drugi mesec u ambulanti. Doktor Pandurović ga je malo podsmešljivo pogledao.

–       Mislite da će vam oni biti zahvalni? Ne, kolega. Oni su vaši prijatelji, ali ih ja dobro poznajem. Ne, ne želim da se upuštam u to. Biću kratak i jasan. Ovde sam ja upravnik i ja određujem ko će šta raditi. Sutra ćete od Gavrića dobiti rešenja na potpis, a ako ih ne potpišete postoje zakonske konsekvence. Vi na njih možete da se žalite, ali prvo morate da izvršite ono što vam je naređeno. Još nešto, kolega Nikola, ja iduće nedelje idem na godišnji odmor i za vreme odmora vi ćete me zamenjivati.

–       Ne, na to ne mogu da pristanem. Ja sam tek dva meseca ovde, ne znam još ni kolege iz rudnika. Pa, zaboga, ja sam ovde najmlađi.

–       Kolega, vi ćete sutra dobiti rešenje na potpis! Hvala vam lepo. Doviđenja.

Nikolu prostreli pogled onih zelenih očiju, te mu ne ostade ništa drugo nego da napusti njegovu kancelariju. Te večeri pred Gavrićem i Vesnom vodila se diskusija kako Pandurović hoće da iskoristi Nikolu da bio izjurio Mladena i Bubu.

Odnosi između porodice Stanković i porodice Vajnberg su postali zategnuti. Nikola i Vesna baš ničim nisu doprineli da do toga dođe. Sutradan je stvarno stiglo rešenje kojim se Nikola određuje da zamenjuje upravnika za vreme godišnjeg odmora, kao i rešenje da se Nikola postavlja za železničkog lekara i sanitarnog inspektora. Ova rešenja su uručena i ostalim lekarima.

Zazvonio je telefon.

–       Druže zameniče, da li mogu da odem na ručak, završio sam sa pregledima ‒ čuo se šaljiv Mladenov glas.

–       Avanzuješ, i to brzo, moj prijatelju ‒ smeškajući se reče Buba kada je došla u lekarsku sobu da popije kafu.

–       Opasan je taj Đoka. Mesecima je ova prostorija bila prazna dok ti nisi došao. Ja sam predlagala da ovde bude lekarska soba. Na kraju krajeva, ova soba je na dečijem odeljenju, ona je trebalo da pripadne meni. Odjednom ti dolaziš, ti dobijaš pravo da nabaviš nameštaj i to postaje lekarska soba sviju nas. On očigledno hoće da nas gurne jedne na druge. Sada je prema tebi ljubazan, med i mleko. Samo da vidimo dokle će to trajati. Bio je on i prema nama ljubazan dok ga nismo pročitali i dok nismo prestali da podnosimo njegovu diktaturu.

–       Bubo, ja mogu da ti ipak samo jedno kažem: u razgovoru sa njim do danas nisam nikada ništa čuo loše o vama.

–       Nisi ni mogao, jer on nema šta loše da priča o nama. Mi smo ovde radili dan i noć. Ljudi iz ovog kraja nas znaju i vole. Njega svi mrze. Mi imamo sto i jedan argument protiv njega.

–       Ako dozvoliš, ja bih ti dao jedan predlog. Kada se vrati sa godišnjeg odmora, da ga zamolimo za jedan zajednički razgovor. Mislim da bi bilo pošteno da mu se iznesu svi ti problemi i nesuglasice direktno u oči, pa da se dogovorimo da otvoreno razgovaramo bar jednom mesečno.

–       Ti si naivan! On na to neće pristati, nema on tri čiste. Šta, pa, on ovde radi? Ti, u stvari, vodiš sada njegovo odeljenje. On se posle vizite zatvori u svoju sobu i samo smišlja pakosti.

–       Bubo, to nije sasvim tako. Upravnik ovakve ustanove ima problema koje mora da rešava.

–       Nikola, ti njega braniš. Čiji si ti prijatelj, njegov ili naš?

–       Bubo, mi ovde ne govorimo o prijateljstvu, nego o poslu koji obavljamo. Vi njega osuđujete zbog lošeg funkcionisanja, nestručnosti i nerada. Prebacuje mu se iza leđa, priča se po ovom gradiću o sukobu lekara. Zar u ovom mestu koje nema ni čestitu sporednu ulicu treba da dođe do toga da prolazimo jedan pored drugoga i da se ne javljamo? Sporedne ulice nema, nemamo gde da pobegnemo kako se ne bismo susreli. Zar onda nije pošteno da pokušamo popraviti taj odnos?

–       S njim ne vredi razgovarati!

–       Uvek vredi. Zato ćemo se dogovoriti sa Mladenom, pa ću ja da zatražim taj razgovor, jer želim da isteram stvar na čistinu. Ja i Vesna ne želimo da budemo između dve vatre. Mi smo vaši prijatelji, ali ponavljam još jednom, to ne znači da moramo biti na vašoj strani ukoliko mislimo da vi niste u pravu. Moje shvatanje prijateljstva je da vam u lice kažem ono što mislim i pri tome ću ostati. Ja mislim da se vi nekorektno ponašate prema upravniku jer ga grdite svugde, a ne govorite mu u lice ono što mislite. Meni ostaje da se uverim da ste u pravu. Ja hoću da verujem da je to tako. Drugim rečima, ja se za svaku vašu pravednu stvar želim boriti, otvoreno, bez rekla-kazala, bez kojekakvih niskih udaraca.

–       Znači, ti Mladenu i meni ne veruješ? Znači da te je kupio upravnik za dva honorara koje je oduzeo od Mladena!

–       Bubo, to su vrlo teške reči! Mene niko nije nikada uspeo da kupi, niti su mi honorari važni. Ja sam oba honorara odbio kao i zamenjivanje upravnika, jer sam smatrao da to Mladenu pripada. Međutim, dobio sam rešenja u kojima piše „naređujem“. To je njegovo, on je upravnik. Znači, trebalo je rešenje ne potpisati, žaliti se i spakovati kufere i otići?! Veruj mi da sam stvarno razmišljao da dam ostavku i odem odavde. Priznaćeš da za Vesnu to ne bi bilo ni malo dobro ni poželjeno pred porođaj. Čak ni materijalno ne stojimo tako dobro da bismo mogli to da učinimo.

–       Ja to nisam znala, izvini! Eto vidiš, on je svemu kriv, on pravi takvu situaciju da se, evo, i mi skoro počinjemo svađati između sebe.

 

0 7 / 0 5

Sindikalna podružnica zdravstvenih radnika Doma zdravlja Boljevac zakazala je sastanak svih svojih članova. Krupno ime. Nikoli je sindikat uvek bio komičan. Sindikat se bori za prava svojih članova, radnika i službenika. Sindikatu se plaća članarina. Članstvo je neobavezno, ali čik probaj da ne budeš član sindikata! Ako nisi član sindikata, onda si politički neispravan, a ako si politički neispravan, onda se zna šta te čeka. Sindikat je imao članstvo, rukovodstvo po preduzećima, ustanovama, mesno, republičko i savezno. To su bili, uglavnom, članovi. Sve što je partija proklamovala, sindikat je aminovao. Bilo je to zbog sveta. Partija se bori za radnička prava, ona i jeste partija radnika i seljaka. Čemu onda sindikat? Da li zbog toga što je imao sindikalna odmarališta, što deli krompir, luk, drva i ugalj po jeftinijim cenama? Da li zbog toga što mu je u većim preduzećima bio zadatak da dodeljuje svojim članovima stanove, čiji je kontigent bio mali, pa su liste onih koji su čekali bile svuda poduže? A i stanove je delio konsultujući partijsku organizaciju. Možda je postojao i zbog toga da bi na svojim sastancima imao i partijce i nepartijce zajedno, gde su partijci diskutovali, a nepartijci uglavnom slušali i ćutali?

Dugo vremena je prva tačka dnevnog reda bila neredovno plaćanje članarine. Neko se dosetio pa je predložio da se ona automatski naplaćuje pri primanju plate, te je ova tačka skinuta sa dnevnog reda u celoj zemlji. Odnosi u kolektivu bila je, takođe, česta tačka dnevnog reda, pa je i u ovom malom kolektivu bila danas na repertoaru.

Predsednik sindikata je bio doktor Mladen Stanković. Uzevši reč, naglasio je da su odnosi u kolektivu zadovoljavajući, ali da kolektiv nije jedinstven, da postoje razna grupašenja, da se potpada pod uticaj pojedinih rukovodilaca po stručnoj liniji ‒ mislio je na doktora Pandurovića ‒ da je to nedozvoljivo, da su članovi sindikata svi međusobno jednaki, da predsednik sindikata odgovara za dobre odnose u kolektivu, te da on otvara diskusiju po tom pitanju.

Javila se jedna sestra koju je upravnik premestio sa jednog odeljenja na drugo. Bila je to sestra koja je radila sa Bubom. Sestra se žalila na upravnikovu nepravednu odluku, dodajući: „Ja nisam neka vrckalica, neka, eto tako, koja se na poslu samo namešta da bi bila zapažena, zato su me iz bolnice i premestili u ambulantu“.

Mladen je autoritativno nastupio: „Sindikat neće dozvoliti da se prema njegovim članovima neodgovorno odnosi. Upravnik nema prava da bez sindikata donosi ovakve odluke, a dužan je da kolektivu položi račune zašto je tako nešto preduzeo“.

Nikola ga je slušao i razmišljao:

–       Da li bi Mladen ovako diskutovao da je doktor Pandurović prisutan?

Sestra Bosa, koja je radila u Domu zdravlja sa Mladenom, žalila se kako se više ne može raditi u primitivnim uslovima ambulante Doma zdravlja, da su radovi oko prepravke novog doma zdravlja usporeni. Pacijenti se smrzavaju, kisnu, jer nemaju ni poštenu čekaonicu, a ni previjalište nema najosnovnije uslove za rad. Upravnik ustanove je odgovoran za ovakvu situaciju, mesecima nije bio da vidi kako mu osoblje radi. Osoblje nema uniforme, dok bolničko osoblje pliva u izobilju, verovatno zato što je upravnik svaki dan u bolnici.

Nikola pomisli na zaključana vrata čekaonice i pacijente koji čekaju sestra-Bosu da završi kupovinu na pijaci. Jasno je bilo da se vodi kampanja protiv upravnika Pandurovića i da Mladen koristi priliku da ga što više dezavuiše. Za reč se javio Gavrić, vidno uzbuđen.

–       Drugarice i drugovi, hteo bih, pre svega, da neke stvari postavim na pravo mesto. Upravnik ustanove ima pravo da premešta službenike sa jednog odeljenja na drugo, čak i da uruči otkaz ako smatra da službenik loše funkcioniše. On po zakonu polaže račun Upravnom odboru ustanove i Narodnom odboru opštine, a ne sindikatu. Ako sindikat smatra da je službenik oštećen, ima pravo da se žali na odluku upravnika. Mislim da je sestra Dušica upotrebila nedolične reči optužujući upravnika da su ga neki drugi motivi rukovodili da je premesti sa dečijeg odeljenja. Da li je drugarica Dušica vrca ili nije, ja mislim da na ovom sastanku u to ne moramo da ulazimo?

Prolomi se smeh skoro svih prisutnih.

–       Ja kao pomoćnik upravnika znam razloge premeštaja sestre Dušice, a zna ih i ona, jer sam joj to saopštio i usmeno i pismeno. Ukoliko drug predsednik sindikata insistira, ja ih mogu i ovde, pred ovaj forum, izneti.

Mladen nije reagovao, Dušica je ćutala. Gavrić je čekao. Tišina.

–       Druže predsedniče sindikata, ima li nekih komentara? Ako nema, da nastavim?

–       Ima komentara. Zašto izgradnja doma zdravlja kasni? Pre neki dan sam proverio u opštini, para ima. Majstore iz Pirota sam ja doveo. Rade jeftinije nego ma koji drugi majstori. Nestalo je materijala. Bešavne cevi za vodovod su na moju intervenciju stigle. Drug upravnik je stopirao radove. Zašto? Čak i u ovoj zgradi, na mnogim mestima se još vide cevi u zidovima, još nisu zamalterisane. Zašto? Molim vas, dok naši pacijenti čekaju na kiši, čuli ste od sestre Bose, i dok nema nikakvih uslova za rad u previjalištu, naš upravnik odlazi na godišnji odmor. To sindikat ne može da toleriše. Predlažem da stavimo na glasanje da li se članovi sindikata slažu da se mesnom sindikatu i Opštinskom narodnom odboru pošalje poziv da zajedno sa njima organizujemo sastanak na kome ćemo razmotriti probleme Doma zdravlja, razloge zbog kojih on ne funkcioniše i tražiti od opštine da preduzme korake da se nesposobni rukovodioci, ako treba, uklone.

–       Druže predsedniče, pre nego što se pređe na glasanje, hteo bih nešto da objasnim članovima sindikata. Dakle, odgovaram na diskusiju sestre Bose i doktora Stankovića, ako se njihova diskusija može nazvati diskusijom. Doktor Mladen Stanković, naš predsednik sindikata, ne istupa pošteno, a takođe i drugarica Bosa…

–       Druže Gavriću, ja ne dozvoljavam, ovo je lična uvreda!

–       Druže predsedniče, ja sada imam reč!

Gavrić je bio crven u licu, a oči su mu sevale. Nikola je hteo da ustane i da prekine ovu diskusiju, koja je pretila da se pretvori u svađu. Ipak, reši da sačeka, jer je on na ovakvom sastanku bio član kao i svi ostali.

–       Tačno je da je doktor Stanković u mnogim poslovima pomogao oko zidanja bolnice što savetima, što nabavkama. Međutim, oko poslednjih nabavki cevi za dovršavanje vodovoda za bolnicu i dom zdravlja, desile su se neke stvari zbog kojih sam ja lično doneo odluku da se prekine sa radovima. Odluku sam doneo jer se ustanovilo da je od nabavljenih cevi dobar deo nestao, te da ih je trebalo ponovo nabavljati. Otud i moja naredba da se ugrađene cevi u bolnici ne zamalterišu, jer sam merenjem ugrađenih cevi i preostalih cevi ustanovio da cevi nedostaju. Drugovi i drugarice, nedostaje sto pedeset metara cevi, a to nije mala stvar. Takođe sam ustanovio, kada sam sproveo istragu, da su te cevi ugrađene u vodovod i kupatilo doktora Stankovića, i da su to radili radnici iz Paraćina koje je doktor Stanković preporučio da rade u bolnici.

U sali se začu žamor iznenađenja. Nikola pogleda u Vesnu i vide njen iznenađen pogled. Ovo je stvarno zvučalo neverovatno. Prolete mu kroz glavu kupovanje jeftinih voćnih sokova u radnji da bi se potom popili u kafani. Da li je ovo stvarno moguće? Mladen, lekarsko dete, bogato oženjen, prinadležnosti oko osam stotina hiljada dinara mesečno? Onda, i taj Gavrić, stalno je sa njima, a ni reč im nije rekao. Osećao je da sada mora da nešto učini, ovo je bruka, lekarska bruka.

–       Hteo bih da budem jasan. Ja nisam mislio da ovo treba da iznesem na ovom sastanku. Kada je predsednik sindikata sebi dozvolio da bezrazložno kritikuje rad uprave bolnice, jer njegovi odnosi sa upravnikom nisu u najboljem redu, onda je pošteno da ja sa ovoga mesta postavim pitanje o moralnom liku takvog predsednika.

Nikola očekuje da se njegov drug sa studija digne i opere ljagu sa sebe, da izjavi kako su ovo gluposti.

Preduzmi nešto, preduzmi nešto, govorio je u sebi Nikola.

Mladen se nekako čudno smešio. Nije preduzimao ništa. Osmeh mu je skrivao pravi izraz lica, pa Nikola nije mogao da pronikne da li je to osmeh zbunjenog, uhvaćenog čoveka ili osmeh: „Ah, gluposti, ne želim da ulazim u diskusiju sa takvima“.

Diže se, a da nije tražio reč, doktor Marić, stomatolog.

–       Ako je o moralnom liku doktor Stankovića, dozvolite mi samo da vam kažem: ja sam mu pre mesec dana pozajmio kantu benzina od dvadeset pet litara. Pošteno mi je vratio kroz dva dana. Kada sam sâm ostao bez benzina, sipao sam benzin iz te kante. Motor je počeo nekako čudno da radi, da trokira, te sam otišao kod majstora da mi pregleda motor. Majstor je utvrdio da je motor ispravan, ali da je benzin pomešan sa vodom. Na pamet mi, u prvom trenutku, nije palo da je to doktor Mladen Stanković uradio. Tek kasnije sam se setio da nisam sav benzin ulio u rezervoar. Kada sam ga uzeo na analizu, u njemu je bilo pola vode.

Opet žamor, sada još jači. Nikola vide da se digoše još dve ruke koje traže reč. Morao je nešto brzo da učini.

–       Drugovi i drugarice, mislim da su ovde danas u diskusiji iznete neke optužbe koje se odnose na rad uprave Doma zdravlja, kao i na rad predsednika ove podružnice. Ja zamenjujem upravnika Doma zdravlja, te predlažem da mi date vremena do idućeg sastanka da vam iznesem pravo stanje stvari na osnovu dokumenata koji sigurno postoje u administraciji. Takođe, molim predsednika ove podružnice da zaključi ovaj sastanak. Verujem da optužbe ovde iznete protiv njega nisu tačne jer ga ja znam godinama kao i vi. Znam ga kao ispravnog čoveka i lekara, pa će on to na idućem sastanku i dokazati.

–       Ja se ne slažem sa diskusijom doktora Vajnberga. Tražim da se smeni doktor Stanković sa dužnosti predsednika jer nije dostojan da nas predstavlja ‒ podiže se Vidoje, šofer saniteta.

–       Da, da se smeni.

Zagrajaše neki članovi, dok su drugi još uvek ćutali, iznenađeni tokom sastanka.

–       Mislim da je ovakva diskusija apsolutno pogrešna. Pre svega se mora dokazati nečija krivica. Zato još jednom tražim da se sastanak sindikalne podružnice završi.

Doktor Mladen Stanković kao da se probudi, promeškolji se na stolici, ustade i nekim čudnim glasom saopšti:

–       Drugovi i drugarice, sastanak je završen.

Sala se praznila. Nikola priđe Mladenu.

–       Ti danas popodne radiš u ambulanti. Hoćeš li da dođeš kod mene posle posla?

Mladen ga je pogledao nekako tužno, a u isto vreme bljesnuše njegove plave oči podsmešljivo.

–       Razumem, druže upravniče, doći ću.

–       Pokvarenjaci, šta sam ti govorila! I taj Milanče Gavrić, on nam je prijatelj! Hoće da nas potpuno upropaste. Možda ti je sada jasno da posle ovakvih istupanja ne vredi razgovarati sa Pandurovićem kao što si ti predlagao. Sve je to njegovo maslo.

–       Bubo, ja sam se sa Mladenom dogovorio da se večeras, posle njegovog posla, nađemo kod nas.

–       Dogovoreno, doći ćemo.

–       Baš je ovo gadno. Vesna, ne mogu da verujem, taj Gavrić to nije smeo da iznese pred ovim ljudima. Mladenu jedino ostaje da pakuje kofer i da ode odavde. Hajdemo do Gavrića!

Vesna i Nikola uđoše u Gavrićevu kancelariju. Gavrić, smešeći se kao da se ništa nije dogodilo, ustade sa stolice.

–       Hoćete li kafu da naručim?

–       Nećemo kafu, idemo na ručak.

–       Šta me gledate, doktore, mislite da nisam pravilno postupio? Ja znam da jesam. Šta on misli, da ako je doktor da sve može, da će mu se progledati kroz prste čak i ako krade? Mućak, buška ljude jedne protiv drugih. Žali se u Komitetu, Opštini, Srezu, protiv upravnika i mene.

–       Gavriću, jeste li svesni da se za ovakvu optužbu ide na sud? Pa, čak i da ste bili u pravu, i da je sve to istina, morate imati i dokaze. Mislim da se to moralo na drukčiji način da raspravi. Zašto meni niste rekli, pa da zajedno sa Mladenom porazgovaramo? Vi ste mu prijatelj, Gavriću!

–       Vi ste mu prijatelj, zato i nisam došao ovih dana do vas, čekao sam da se vrati upravnik. Uostalom, zašto da ne kažem pred svima? Da li zato što je on doktor? Da je bio neko drugi, a ne doktor, ne biste se vi mnogo uzbuđivali.

–       Gavriću, da je ma ko drugi bio, mislim da ovo nije bio način.

–       E, vi tako mislite, ali ja tako ne mislim. Dosta mi je tog Mladena, koji je u suštini pokvaren, buni ovaj narod samo da bi se dočepao upravničkog položaja. Bavi se pokvarenom politikom. Vi, doktore, ovih nekoliko meseci dolazite na posao tačno, odlazite kada završite svoj posao, ponekad kasno u noć. On nikada ne dolazi na posao na vreme. Za vreme radnog vremena šeta se po gradu dok ga pacijenti čekaju. Nekim pacijentima čini sve, jer pravi sebi reklamu, a ostalim koji nisu na vlasti ili koji mu nisu potrebni, piše recepte i ne pregledavši ih.

Seti se Nikola seljanke koja je trljala zapaljenu dojku reuminom.

–       Gavriću, hajdete kod nas na ručak. Oboje ste gladni pa ćete se zbog gladi i posvađati ‒ smešeći se, Vesna ih uze pod ruku i povuče ih prema izlasku iz bolnice.

Da lije mali flekavi čovek u pravu? Na žalost! Teško je bilo shvatiti da je Mladen stvarno takav. Osećao je bol, da, pravu fizičku bol. Bili su bliski drugovi na fakultetu. Morao je sam sebi da prizna da ga je znao isključivo sa fakulteta, da se van fakulteta nije družio sa njim i Bubom.

Ipak, nije mogao da poveruje u njegove malverzacije sa nekoliko metara cevi. Krasti cevi za kupatilo čija vrednost nije iznosila ni desetinu plate bez honorara i dežurstva? Taj njegov osmeh, to ćutanje nije mogao da shvati. Njegovo ponašanje na sastanku bilo je tako čudno. Zašto?

Zašto sve ovo? Zbog čega ovi odnosi među doktorima? Kovin, Boljevac! Zašto ta ljubomora? Moglo se ovde tako lepo zajednički raditi i družiti. Niko od nas nije loš stručnjak. Mesto da sa energija upotrebi na rad i lečenje pacijenata, na zdravstveno prosvećivanje ovog kraja koji je bio tako zaostao i koji su samo intelektualci mogli da izvuku iz učmalosti i zaostalosti.

Te noći, posle razgovor sa Bubom i Mladenom, shvatio je da ih je izgubio. Shvatio je da je Mladen uplašen i da, iako možda nije kriv, nije u stanju da se suprostavi optužbama, a da je Buba previše ambiciozna te su njeni zahtevi preteški za Mladena. Nikola je tražio da se sutra uzme na zapisnik sve što je Gavrić izneo i da se povede postupak za utvrđivanje istine, Mladen je to odbio. Najzad, Nikola mu je predložio da što pre ode do Paraćina i vidi u preduzeću kakvi su računi ispostavljeni. Možda ih zvati telefonom. Možda se tu nešto može učiniti. Buba je prokomentarisala da je sada kasno, jer telefonska centrala prestaje da radi posle osam sati uveče. Telefonistkinja prisluškuje skoro sve razgovore, pa će to ispričati Gavriću sa kojim je prijatelj. Vrlo brzo su se oprostili od Vesne i Nikole, izgovarajući se da su umorni.

U maloj varošica se sve brzo razglasi. Sutra je već brujalo od novosti. Sekretar Komiteta je zvao Nikolu telefonom i želeo da čuje detaljno šta se to dogodilo. Odmah zatim, predsednik Opštine, pa predsednik Mesnog sindikata koji je čak lično došao na razgovor. Trebalo je nešto uraditi.

–       Ha, lepo sam rekao da ne želim da zamenjujem upravnika. Baš sada je ovo moralo sve da se desi! Bilo je do sada sve tako lepo.

Bili su i on i Vesna zadovoljni sa poslom koji su obavljali. Sa radošću su očekivali svaki novi dan. Juče je shvatio da još nije dorastao ovakvom zadatku. Nije imao iskustva u rešavanju čisto pravnih začkoljica. Bio je u nedoumici. Sa jedne strane, hteo je Mladenu da dâ vremena da nešto uradi, da se izvuče iz ove situacije. S druge strane, odzvanjale su mu reči Gavrića: „Da je bio neko drugi, a ne doktor…“

–       Šta bi onda uradio?

Verovatno da bi kao zamenik upravnika zahtevao od Gavrića da pozovu policiju i sprovede zvaničnu istragu. Samo pomisao da svog prijatelja i kolegu dovede u takvu situaciju… Da, on bi morao da ga prijavi policiji, to bi mu bila dužnost. On zamenjuje upravnika.

Išao je na vizitu, radio je svoj posao, ali je sve vreme mislio da treba nešto učiniti.

Pozvao je Gavrića.

–       Milane, moraćete da napišete izjavu i da priložite dokumentaciju iz koje se vidi koliko je cevi ugrađeno u Dom zdravlja i bolnicu, a koliko je više deklarisano.

–       Definitivan račun još nemam, ali po radnom nalogu utroška cevi vidi se jasno da cevi nedostaju.

–       Druže pomoćniče upravnika, vi ste u gadnom sosu. Šta ako vam se sutra ispostavi račun bez tih 150 m cevi? Zar ja vas, šefa za administraciju, treba da učim? Vi, u stvari, nemate nikakvih dokaza zvanično.

Taman završi razgovor, a poče kanonada hitnih poziva i obaveza.

–       Doktore, hitan porođaj u porodilištu. Zvala je babica.

–       Doktore, hitna pomoć dovela rudara sa polomljenom nogom, zvala je prijemna ambulanta.

–       Doktore, u sobi dvanaest bolesnica Mileva se guši. Zvali su sa ženskog odeljenja.

–       Doktore, šećer u krvi kod Dobrivoja iz sobe tri je izuzetno visok.

–       Na dečijem odeljenju mala Jovanka ima 39,9 temperaturu, bunca i povremeno ima tonično-klonične grčeve.

Buba je danas bila na terenu, pa ju je on zamenjivao na odeljenju.

–       Doktore, u prijemnoj ambulanti čekaju dva pacijenta za prijem, poslao ih je doktor Stanković iz Doma zdravlja.

–       Doktore, zove vas računovodstvo na telefon zbog nekih računa.

–       Doktore, seljak doveo ženu, jako krvari, izgleda da je abortus posredi ‒ javlja se sestra iz prijemne ambulante.

–       Doktore, bolesnik sa muškog odeljenja iz sobe pet ima temperaturu 40°C.

Obožavao je on ovakav dan. Stizao je svuda. Što je više bilo posla, sve se osećao srećniji, korisniji, naročito kada je video novorođeno dete koje je odmah po porođaju duboko udahnulo vazduh i zaplakalo. Novi građanin je stigao na svet, snažan, sa četiri i po kilograma. Javlja se jakim plačem da postoji. Gledao ga je sa ljubavlju i osmehom, skidajući rukavice posle porođaja.

Rudar nije polomio nogu nego ju je samo iščašio, rendgen nije pokazao prelom. Zglob je kvrcnuo pod njegovim rukama. Imao je sreće, uleteo je u svoje ležište. Gipsani zavoj, injekciju protiv bolova. Nagradi ga rudarev osmeh zahvalnosti.

Baka Mileva, stari srčani bolesnik, stiže kod lekara kad joj zagusti, kada se nakupi vode. Kako ona sama kaže „voda hoće da je uguši“. Ljubičasto plava, jedva diše. Serija intravenoznih injekcija dok baba Mileva gunđa: „Doterala sam cara do duvara, sinko!“ „Koješta, igraćeš ti još i kolo“, smejući se, komentariše Nikola, i već juri dalje.

Dobrivoje ima urođenu šećernu bolest. Povećao mu je dozu insulina. Nikola otvori fioku, uvijeni ostaci od pojedene čokolade. Jedan kos, streljajući pogled prema bolesniku. „Dobrivoje, nisi dete!“ „Izvinite, tako sam se uželeo čukolade!“ „Dobrivoje, nisi dete. Izvini se sebi, a ne meni“. Nova doza insulina. Mora da sačeka, pa ponovo vađenje krvi da se vidi šta je od čokolade ostalo u krvi.

Još jedan težak srčani bolesnik. Pregleda ga, piše istoriju i terapiju, predaje ga sestri da se okupa i presvuče. Biće noćas muke oko njega.

Oko žene sa bolovima u trbuhu se koleba. Iz anamneze bi rekao da se radi o bubrežnom kamenu koji je krenuo. Daje joj injekciju. Dok još nije izvadio iglu iz vene, bol se smiruje, ali trbuh je vrlo osetljiv. Možda je treba poslati hirurgu. Nije socijalno osigurana, moraće mnogo da plati za prevoz do Zaječara, a i bolnicu ako je prime. A, ako je ipak bio samo kamen koji se pomerio. Piše temperaturnu listu, laboratorijske nalaze traži i šalje je u krevet. Videće po podne šta je sa njom. Možda će slika biti jasnija.

Sa računovodstvom ne može da izađe na kraj. Mora do šefa računovodstva, starijeg finog gospodina.

Ogrće pelerinu i skoro u trku odlazi u Dom zdravlja, koji se već uselio u renoviranu zgradu, na prvi sprat. Parter još nije završen. Penjući se na sprat, vidi uzidane bešavne cevi za vodovod.

–       Dođavola i sa tim cevima! Kada bih mogao da vratim vreme unazad…

Račun ispostavljen, a medicinski instrumenti navedeni u njemu nikad nisu dospeli u bolnicu. U toku razgovora odjednom se šef računovodstva izvini, naglo ustade, jer mora hitno da ode. Otvara svoj pisaći sto, vadi epitrahilj, krst i jevanđelje i napušta računovodstvo brzim korakom. Nikola iznenađen prilazi prozoru. Pred domom zdravlja čeka pratnja. Šef računovodstva, u stvari sveštenik, stavlja se na čelo pratnje. Crkvenjak mu pruža kadionicu, pratnja kreće. Šef računovodstva ima odličan dubok baršunasti bas.

–       Smejurija, niko mi nikada nije rekao da je naš šef računovodstva sveštenik. Pa da, u ovoj zemlji komunista, u ovako malom mestu, ko bi smeo još u crkvu. Od čega da živi jadan sveštenik.

Rukavica na ruci. Pokušava sa njom da uđe u vaginu. Žena mirna, stegla se i ćuti. Veliki parčići zgrušane krvi. Parče nečeg belog, tvrdog, kao da je deo korena neke biljke.

–       Kako se zoveš, mlada?

–       Ljubica ‒ prostenja žena.

–       Od kada si bolesna?

–       Ne znam tačno, ima nekoliko dana.

–       Bilo bi lepo kad bi mi govorila istinu. Život ti je u opasnosti. Pomoći ću ti, „ostala si“ i nisi htela da rodiš.

Uvek mu je bilo neprijatno kada je morao da upotrebljava narodne izraze, činili su mu se nekako uvredljivi, grubi.

–       Išla si kod neke žene, trljala te i šta ti je stavila?

–       Nisam bila, slave mi! Eto tek tako od sebe, teško sam dizala.

–       A ovo mlada, je l’ i to od teškog dizanja? Od čega je koren? ‒ pokaza joj parče korena.

Ćutala je, nije odgovarala, samo je zatvorila oči. Noge u udlagama na ginekološkom stolu počeše da se tresu, telo joj se, takođe, treslo. Groznica. Serum tetanusa, antibiotici. Sva sreća, danas po podne stiže ginekolog, moraće da je iskiretira. Pozva bolničara. Pišući temperaturnu listu, upita:

–       Božo, od čega je ovo parče korena?

–       Koren od belog sleza. Naše seoske vračare upotrebljavaju taj koren da izazovu pobačaj kod trudnih žena, stavljajući ga u grlić materice.

–       Užas! Večeras kada budem imao vremena, moraću s njom da porazgovaram. Moram da joj objasnim šta je sve moglo da joj se desi. Kada se vrati Pandurović, treba naći mogućnosti da se otvori savetovalište za žene. Moraju im se držati predavanja. Kontracepcija još ni u gradovima nije prihvaćena od žena, a ovde ni ne znaju šta je to. Ovo je neverovatno, kao da sam u Africi.

–       Greška, doktore! To je samo istočna Srbija, trista kilometara od Beograda.

Bolesnik u sobi pet tresao se u krevetu. Crvena krivulja na temperaturnoj listi završavala se na podeljku 40,6°C. Obostrano zapaljenje pluća. Zabrinut, uze ga za ruku. Puls jako ubrzan, slab. Danima se osećao loše, bio je umoran, grozničav, ali trebalo je dovršiti radove na kući dok ne padne sneg. Doneli su ga onesvešćenog. Jutros je izgledao dosta dobro. Ponadao se da je kriza prošla. Mlad je, jak. Bio je uvek zdrav.

–       Rajko, junače, šta si mi se rastužio, nisi mi se valjda uplašio?

–       Nema… ništa od mene… doktore, svršeno je, osećam.

–       Baš pričaš koješta! Ozdravićeš ti meni. Šta bi ti hteo, da te za dva dana izlečimo kada si posle nazeba danima pokušavao da uništiš sebe? Bolestan radiš! Hajde malo, trgni se, sutra će ti već biti bolje.

Rajkovi zatvoreni kapci se malo rastvoriše, pogled uplašen, ispitivački.

–       Eh, dragi moj, kada bi se tako brzo umiralo, našta bi ovaj svet ličio. Igraću ti još u kolu na svadbi.

Slučajno je video juče jednu mladu snašu za vreme posete.

–       Ih, doktore, šta bi’ ja dao da ozdravim!

Na bledom licu ukaza se osmeh. Nikola se okrenu ostalim bolesnicima u sobi.

–       Čuli ste ga. Vi ste mi svedoci, sve će da dâ. A kada ozdravi, neće me se ni setiti.

Antibiotike širokog spektra, intravenozno na svakih šest sati u infuziji. Aspirin na četiri sata da mu skine temperaturu. Kapljice za nos. Dve i po litre glikoze sa vitaminima, intravenozno. Šta još da mu doda, šta još? Izmeri mu pritisak. Bio je nizak, jedva je čuo srčane tonove.

–       Sestra Miro, uzmite iz apoteke glikozu, instalirajte mu infuziju, dve i po litre do sutra ujutru.

–       Rajko, navratiću do tebe malo kasnije. Nemoj da te vidim ovakvog, bez volje. I da ti temperatura padne! Jesi li me razumeo?!

–       Ih, kada bi to od mene zavisilo!

–       Zavisi, i te kako zavisi!

Svrati do laboratorije. Vesna mu se osmehnu i pruži mu nalaz šećera u krvi. Nalaz je bio bolji. Šećer u krvi je Dobrivoju pao skoro na normalu.

–       Kafa je gotova, taman da je zajedno popijemo i da popušimo po jednu.

Pomilova je po ruci, gledajući da ga Žika laborant, koji je nešto gledao pod mikroskopom, ne primeti.

–       Kako je treći član porodice? ‒ upita tiho smešeći se.

–       Reklo bi se da se bavi fiskulturom. Nemirna je, stalno želi da je u centru pažnje.

–       Otkud sada ona?

–       Pa, ti si rekao da je tebi svejedno, a meni je važno da bude ona, ja hoću devojčicu.

Vrata se otvoriše naglo. Promoli se glava bolničara Bože.

–       Doktore, doveli dete koje je upalo u kazan sa dulecima koji su se kuvali za svinje.

Osta zapaljena cigareta i nedodirnuta kafa i nedovršena diskusija o polu budućeg deteta. Jureći niz stepenice u prijemnu ambulantu, odzvanjale su mu reči Bože bolničara: „Dete u kazanu u kome su se kuvali duleci za svinje“. Uplakana mlada majka, baba i još dve žene. Glavica deteta od oko pet godina koja viri iz nekih starih krpara koje obmotavaju celo telo.

–       Božo, odmotaj to dete. Prestanite sada sa plakanjem. Hoću tačno da znam šta se dogodilo.

–       A, jao, kuku nama, to nam je jedinče! Eto, snaja nije pazila. Kuku nama! Dete ko dete, igralo se, a ja, prokleta bila, skinula kazan u kome su se kuvali duleci za svinje i dok se okrete čujem vrisak. Ma očima nisam mogla da poverujem, ispale da bog dâ, kad vide dete u kazanu.

Baci pogled na majku, koja je stajala kao skamenjena, bleda, drhteći kao prut dok su joj se suze cedile niz lice.

–       Snaja nije pazila? Nisi ti pazila! Gde se kazan tek skinut sa vatre stavlja pored deteta!

Namerno oštro gledajući u svekrvu, prebaci joj znajući da je grub, ali mu bi žao majke. Boža odmota dete koje je vrištalo. Pogled Nikolin pređe od nogu do glave. Celo detetovo telo bilo je prekriveno beličasto-žutom testastom masom na koju se zalepila vuna od marame kojom je dete bilo zamotano. Mestimično su se videli tragovi bundeve i parčići slame. Plač i kuknjava se pojača. Doktor osta bez reči. Ovako nešto još nije video.

–       To telo treba prvo očistiti od ovog čuda. To će jezivo boleti. Tek kada se vidi kakve su opekotine, može da se vidi šta sa njima!

Neodlučno skrenu pogled sa deteta prema majci. Velike krupne crne oči, izbezumljene od bola, gledale su ga molećivo, tražeći u njegovom pogledu neku nadu, očekujući neku reč ohrabrenja od njega. Ni sam nije znao šta da počne i odakle.

–       Poslati u Zaječar. Dabome, to je najbolje rešenje ‒ skoro da se obradova.

–       To je posao za hirurga.

Te crne oči su ga netremice gledale molećivo, očekujući da on nešto kaže. Nije čuo ni vrištanje deteta ni plakanje žena.

–       Da, odmah poslati na hirurško odeljenje u Zaječar.

Oči Bože bolničara su isto bile uprte u njega. Dopre mu sada do ušiju kuknjava i plač deteta.

–       Bar da je doktor Pandurović u bolnici. Buba je na terenu, a Mladen u ambulanti.

–       Crna nesrećnice, vidi šta napravi od deteta! Kažem ti: vodi računa, a ti ko zna šta misliš! Šta će ti muž reći kad se vratiš bez deteta?

–       Zar ga oni već sahranjuju?

–       Hoćete li sada odmah da ućutite!

Ne, nije pomoglo, kuknjava se nastavila. Viknuo je razljućen:

–       Napolje! Svi napolje i to odmah. Da vas nisam čuo više! Ni glas neću da vam čujem iz čekaonice!

Pomoglo je. Izašli su. Bilo mu je žao majke.

–       Božo, vrati majku nazad.

Dete kao da se malo primirilo. To više nije bilo vriskanje nego grcanje. Nikola se uplaši. Znao je on da je ovo jako težak slučaj i da svašta može da se desi.

–       Kada je dete upalo u kazan?

–       Pre dva sata.

–       Zašto tako kasno stigoste?

–       Mi smo iz Sumrakovca, pa dok smo stigli sa volujska kola.

–       Dok stigne do Zaječara pet sati od kupanja u „ključaloj kaši od duleka“. Za ovog malog momka bilo bi isuviše. Odmah se mora nešto preduzeti. On neće živ stići do Zaječara. Primarna obrada opekotina mora biti u roku od šest časova.

–       Čime ste ga ovo posuli?

–       Projinim brašnom. Rekla komšinica da će to da pomogne.

–       Koje projino brašno, vas bi trebalo posuti projinim brašnom! ‒ ućuta jer opet srete one tužne uplašene oči.

–       Božo, zovi sestru Miru hitno. Daj fiziološki rastvor, steriliši instrumente i izvedi majku u čekaonicu.

–       Ovo treba oprati, skinuti ovaj beton od projinog brašna, pa tek onda videti šta dalje. Kolika je ta opečena površina i kog su stepena opekotine?

Setio se da je video za vreme stažiranja na plastičnoj hirurgiji jednog vatrogasca koga su jedva živog izvukli iz plamena neke kuće koja je gorela. Asistirao je hirurgu u obradi opekotina od kojih su skoro polovina bili trećeg reda. Skoro celo telo osim glave je bila jedna velika rana kada je obrada opekotina bila završena. Sve te otvorene površine bile su prekrivene sterilnim vazelinskim gazama, pa zavojima. Prognoza je bila vrlo loša. Danima su se borili za njegov život. Posle pet nedelja skinuti su zavoji. Ispod njih je bila mlada koža bez ožiljaka.

Pažljivo je skidao naslage projinog brašna sa detinje kože ili bolje rečeno sa onog što je ostalo od kože, a nije toga mnogo ostalo. Našao je venu na stopalu i kroz nju je kapala infuzija. Dete je bilo mirno, ali se on nije varao, znao je da je u šoku. Dao mu je malu dozu morfina, plašeći se da ga time ne ubije. Znao je da to boli strašno, skoro da je osećao taj bol kao svoj, pri svakom dodiru tupfera, makaza i pinceta. Odstranjivao je deo po deo sljuštene kože, peanom[4] i makazama. U prijemnoj ambulanti bila je tišina. Povremeno bi mu sestra Mira brisala znoj sa čela. Sat za satom je prolazio. Sterilnom gazom sa vazelinom koju je Vesna u apoteci napravila oblagao je opečene delove kože. Zavoji. Dete je smešteno u krevet. Primio je i majku u bolnicu želeći da je na taj način sačuva od svađa i prebacivanja svekrve i muža.

Kako prija kafa i cigareta posle ovakve višečasovne intervencije! Uvlačeći dim cigarete sa uživanjem, razmišljao je: „Opečena površina je skoro polovina celokupne kože. Opekotine su prvog i drugog reda, samo ponegde trećeg. Da li je sve to dobro očistio? Ako krene infekcija? Komplikacije?“ Odzvanjalo mu je u ušima: „Jedinče“. Možda je trebalo, sada posle obrade, da ga pošalje u bolnicu? Pokušao je objektivno da proceni situaciju. Verovao je da oni imaju možda i bolje uslove za tretman u ovoj maloj bolnici nego oni u Zaječaru. Znao je da će on danonoćno bdeti nad tim detetom, zajedno sa Bubom.

Ipak, to dete je trebalo prebaciti na hirurško odeljenje po svim pravilima. Znao je da uzima preveliku odgovornost na svoju glavu. No, ono „nešto“ mu je govorilo da je u pravu. Rešio je da dete nigde ne šalje.

 

0 7 / 0 6

U čekaonici se nakupilo nekoliko pacijenata za prijem u bolnicu. Treba otići do ginekologa i videti da li je iskiretirao snašu sa korenom. Šta li je sa Rajkom? Prvo je skrenuo ka dečjim sobama da baci pogled na svog od glave do pete ufačlovanog malog pacijenta. Spavao je. Crne krupne oči majke sijale su nežnošću i zahvalnošću. Znao je da će se taj pogled menjati. Biće on u toku četiri nedelje nepoverljiv, zabrinut, razočaran, a možda će Bog dati da na kraju lečenja bude ovakav kao sad.

–       Jesi li rekao: Bog dati?

–       Da, rekao sam, pakosniče, pa šta!

–       Ti u njega ne veruješ, otkud sada?

–       Ne znam, ali osećam da bih i na kolena klekao da mu se molim da pomogne ovom malom „kuvanom detetu“, jer ja sam uradio ono što sam najbolje znao i umeo.

–       Nisi siguran u sebe?

–       Zar misliš da nas ima takvih?

–       Znači, kad zagusti, onda na kolena, moj doktore!

–       Uvek se pojavljuješ u nevreme sa tvojim komplikovanim pitanjima.

–       Komplikovanim, zašto? Zar ti vera u tvoju nauku i vera u samog sebe nije dovoljna?

–       Vidiš, izgleda da nije. Čoveku treba još nešto jače i od nauke i od njega samog.

–       Da li je to Bog?

–       Koji Bog? Onaj koji je dopustio da ovo nedužno malo stvorenje upadne u ključale duleke za svinje? Da trpi ovakve strašne bolove, i šta će još morati da pretrpi! Zašto? Da li zato da bismo mu se molili i u njega verovali?

Rajko je spavao mirnim snom. Nije ga tresla groznica. Lagano mu spusti ruku na čelo, nije bilo više tako vruće. Puls mu je bio mirniji.

Ginekolog doktor Stanojević je protezao svoju desnu ruku kao da se spremao da diže neki teret.

–       Dvadeset kiretaža. Što je mnogo, mnogo je! Utrnula mi je ruka. Iskiretirao sam onu ženu koju ste primili u bolnicu. Materica joj je kao flis-papir. Kaže da je imala do sada 15 abortusa. Ona je u vrlo lošem stanju, to je jeziva sepsa.

–       Da, izvukao sam joj neki koren iz materice.

–       Ha, ha, ha, neki koren! Vidi se, kolega, da ste Beograđanin. Mi to ovde izvlačimo svaki dan. Izvučemo mi i poneki dugi zarđali ekser ili vreteno. Naš narod ima ideja na pretek!

–       Taj narod treba prosvetiti. Zar vi u Zaječaru nemate savetovalište za žene i kontracepciju?

–       Zaboga kolega, ko još i to da stigne, čak i kada bi se plaćalo. Para nema za preventivu, a nas doktore plaćaju sada kao službenike preduzeća ili radnike. Oni rade osam sati, zaključaju pisaći sto ili raspreme svoje radno mesto, pa idu kući. A šta se od nas očekuje? Da radimo danonoćno, da obiđemo svoje pacijente, da slušamo njihove muke, da zamenimo sveštenike, bolje rečeno ispovednike. Pa, i religiju je država ukinula! Naravno da nam treba zdravstveno prosvećivanje, savetovalište za majku i dete, za kontracepciju, za ishranu, i šta ti ja još znam- Ali ko će to da finansira? Da je medicina politika, našlo bi se sigurno para. Ovako para nema. Bolje sprečiti nego lečiti! Narod to zna, otud i narodna poslovica. Međutim, naša zdravstvena služba nije to prihvatila. Izabrala je, naravno, teži i skuplji put: ne sprečavaj nego samo leči. Zbog toga se povećava broj bolesnika. Potrebno je više bolesničkih postelja, bolnica, lekara nikad dovoljno, medicinskih tehničara, naročito u unutrašnjosti. Dragi moj, nije nas niko ni učio da budemo prosvetitelji, učili su nas da lečimo.

–       Da, mislim da ste u pravu. Učili su nas da lečimo bolesti, a retko da lečimo ljude.

–       Vi ste danas filozofski nastrojeni. Nažalost, ja sam samo doktor koji još mora da stigne na dežurstvo u Zaječar.

Nego, danas mi je bila vaša supruga na pregledu. Čestitam, imate zlatnu i pametnu suprugu. Njena trudnoća odlično napreduje, pretpostavljam da će se u drugoj polovini januara, negde oko dvadesetog, poroditi. Mislim da je treba poslati u Beograd na porođaj, tamo vam je familija. Vi ste ovde novi i ne znate kako ovde može sneg da zaveje. Putevi su neprohodni po nekoliko dana. U slučaju komplikacija, mada verujem da ih neće biti, nijedna sanitetska kola se kroz smetove ne mogu probiti. Vozovi ne rade. Pošto vodite porodilište, morali biste vi da je porodite. Lekarska žena, zdravstveni radnik, pa još povrh toga i vaša supruga, tu se uvek dešava nešto nepredviđeno, kao po pravilu. Aha, vidim vam po licu, hoćete da kažete da niste sujeverni. Da, da, pročitao sam vas. Nisam ni ja, ali imam iskustva, zato vas i savetujem da je pošaljete za Beograd na vreme, da se ne kajemo.

 

Obišao je ženu na odeljenju koju je kolega ginekolog ostavio njemu u amanet. Imala je visoku temperaturu. Na temperaturnoj listi bili su napisani lekovi. Bilo ih je u izobilju. Nije više moglo ništa da joj se doda. Moralo se čekati.

Morao je da ode do kuhinje, da proba ručak. Bila je i to dužnost dežurnog doktora. Morao je da skokne do porodilišta da napravi vizitu. Najzad je stigao u lekarsku sobu da unese u istorije bolesti sve ono što je danas uradio sa bolesnicima, a za one koje je primio u bolnicu i celu istoriju njihove bolesti. Taj deo svakodnevnog posla, ta administracija bila mu je jedini deo posla koji nije voleo, ali moralo se i to.

Najzad je sve bilo završeno, novih bolesnika nije bilo. Tek sada stiže onaj nerešiv problem. Stankovići.

–       Alo, Gavriću, ne vidim ništa na mom stolu. Nemam vašu izjavu. Evo me u lekarskoj sobi, spremam se da ručam. Dobro, čekam vas.

 

0 7 / 0 7

Dani su jurili. Nikola se utrkivao sa njima, a možda su se dani utrkivali sa Nikolom. Sigurno je bilo jedno: da je Nikola jureći po spratovima bolnice preskakao po tri stepenika, da je uskakao i iskakao iz sanitetskih kola, pregledao pacijente u seoskim ambulantama, kontrolisao trgovine sa životnim namirnicama, radničke menze, kuhinje restorane, pregledao železničare.

Upravnik Pandurović je vraćajući se sa godišnjeg odmora kod Kragujevca imao prilično tešku saobraćajnu nesreću. Sada je ležao u kragujevačkoj bolnici. Buba i Mladen sa Nikolom su morali da podele njegov posao. Zima, epidemija gripa, bolesna deca, dežurstva. Nije bilo ni malo slobodnog vremena, nije bilo ni vremena za spavanje.

Dešavalo se da noćima ne spava ili da malo prospava za vreme dežurstva uz molbu bolničaru: probudi me za pola sata. Ponekad bi zaspao u sanitetskim kolima, bez obzira što je šofer Vidoje vozio kao Fanđo po rupama i po izlokanim putevima. Odskakalo se na sedištu, glava je padala unazad ili unapred, a ruka je čvrsto držala rukohvat u kolima. Jedino je ona bila budna. Pola sata spavanja. Čovek se budi teško, ali ga taj san okrepi. Desi se da se tih pola sata nema ni u toku dve, tri noći.

Izdrži to lekar jer je mlad, jer je stalno nekom potreban, neophodan, često je to pitanje života i smrti. Ko bi onda mogao da oseća potrebu za spavanjem, ko bi osećao umor? Čovek u lekaru da, ali ne i lekar.

 

 

[1] Ćira, tako se zvao voz koji je saobraćao između Paraćina i Bora

[2] Ulje kojim se maže daščani patos da bi se lakše održavao

[3] Rudarsko-topioniči bazen Bor

[4] Pean – hirurški instrument.