K N J I G A   O S M A

Dok je lekar mlad, ceo život mu se odvija bez većih problema. Kasnije se pojave nesanice, neka oboljenja, čirevi u želucu i tankom crevu, šećerna bolest, visok pritisak, glavobolja i još mnogo drugih bolesti. Pita se lekar: „Otkud sada to meni?“

Najčešće sam sebe leči, jer, zaboga, on je lekar. Zna lekar kako to treba, ali sve savete koje deli drugima, svojim pacijentima, na sebe ne primenjuje. Lekar je sam sebi najveći neprijatelj. Njegova je tragedija što svakom pomaže, a sebi ne. On sebi odmaže. Zna se: kada je lekar kod kuće, on najčešće spava, a ukućani idu na prstima. Posle buđenja je mamuran, nervozan i nikada dovoljno ispavan. Noću, kada porodica kreće na spavanje, njemu se ne spava. Ako se neko od ukućana razboli, u interesu njegove lične sigurnosti, bolje je da potraži nekog drugog lekara.

Lekaru je teško bez porodice, on loše funkcioniše bez nje. Porodici je teško sa lekarom, domaćinom, ocem i suprugom. Porodica mora da funkcioniše bez njega. Lekaru je potrebno mnogo ljubavi, odricanja i. Porodici, šta li je potrebno lekarskoj porodici? Ustvari, ništa naročito. Potrebno je da shvate da imaju lekara u porodici. Da li će to shvatiti i razumeti? Da i ne, u svakom slučaju ne baš lako. Nije lako živeti sa njim povremeno ga viđajući, ne znajući nikada kada će tačno doći, ni kada će tačno otići, ne znajući da li je uvek prisutan čak i kada je tu; ne buniti se protiv njegovih „eksplozija“ zbog neke sitnice, a često i bez razloga.

Dakle, kako sa tim čovekom-lekarom izaći na kraj? Možda ćete vi moći da date odgovor kad budete pročitali ovu knjigu. Možda…

U socijalističkom društvu, koje teži komunizmu u kome će „svi biti jednaki“, možda jednom „nagrađeni po uloženom trudu“ – lekar, ako je samo lekar, a nije član Partije ‒ nema mogućnosti da prosperira ni u društvenom ni u materijalnom pogledu. A zašto nije član? Hm, možda ne bi trebalo o tome ovde… Ipak, onda ga treba što više opteretiti raznoraznim zaduženjima pored njegovih svakodnevnih poslova. Onemogućiti mu napredovanja, specijalizaciju, mesto u većem gradu, univerzitetsku karijeru.

Lekara vanpartijca treba zadužiti da učestvuje u radu raznih komisija, da bude u raznim odborima i pododborima. Taktika je poznata: predlože te, izaberu, a ti čik kaži „neću“.

Zaljubljenici u svoj poziv pokušavaju da pobegnu od svih obaveza koje im nalaže društvo sa kojim se ne slažu. Društvo jednopartijsko, korumpirano, birokratsko, za koje postoji samo jedna istina koja se propoveda, koja ne trpi pregovore, niti kritiku u ma kakvom obliku.

Lekari su ogromna potencijalna snaga. Mogli bi i te kako da utiču na društvene promene. Te svoje snage oni nisu svesni, ni u jednom društvu. Lekari koji nisu zaljubljenici u svoj poziv brzo shvataju da se moraju baviti nečim lakšim, unosnijim, gde se postiže brza karijera. Takvi bivaju brzo prihvaćeni od Partije. Oni postaju njeno oruđe. Zauzimaju fotelje u sekretarijatima za zdravlje. Organizuju zdravstvenu službu, putuju po svetu uz visoke dnevnice, posećuju internacionalne kongrese, poseduju službena kola, lepe stanove koje im društvo stavlja na raspolaganje. Za uzvrat, oni prihvataju sve što im se naredi, pa čak učine i ono što im se ne naredi. Dovode svoj lekarski stalež u nemoguću situaciju. Često kreiraju propise i zakone kratkog daha i brzo ih menjaju. Neuspeh, pa opet promena, uz sve konsekvence čestih i loše smišljenih promena. Niko nikome ne odgovara za neuspehe.

Odgovaralo se i proganjalo za nove ideje koje se momentalno kose sa politikom, Eh, da je samo sa politikom! U stvari, sve je bila politika, te je bilo važno biti informisan, da slučajno ne kažeš danas „da“ ako je vlast rekla „ne“. Napraviš li grešku, zapisan si u crnu knjigu.

Ako sutra vlast kaže ono isto „da“ koje si ti juče rekao, ni ne pomišljaj da dokazuješ da si to još prekjuče govorio. Opasno je to, opet ćeš biti zapisan u crnu knjigu. Crnih knjiga ima svuda po svetu. Čovek se ne sme zavaravati da ih negde u svetu nema. Crne knjige su mnogo crnje u crvenom svetu, nikada se ne gube niti spaljuju, nikada se ne ispravljaju, ali se zato dopunjuju, a ti o tome pojma nemaš.

Kad saznaš, onda je kasno. To „kasno“ ima nijanse. Nestane te na nekoliko meseci ili godina. Ne možeš da dobiješ mesto na konkursu, nemaš stan, nikako da stigneš na red, uvek je neko preči. Ne puštaju te na put u inostranstvo. Molbe za pasoš se stalno gube. Komšije te izbegavaju, a kolege na poslu se sa s tobom ne druže. Ni jedan tvoj predlog ne biva usvojen. Međutim, ljudi su po prirodi optimisti, pa čak i kad znaju šta sve može da im se desi, neće u to da poveruju. Sreća je, ako si dobar lekar, onda ti se gleda kroz prste, naravno, do izvesne granice, dok si potreban. Do kada si potreban, to niko ne zna.

 

0 8 / 0 2

Nikola je jurio kroz život. Život koji je njemu izgledao predivan. Izlečiti, pomoći onome ko zbog svojih muka ne primećuje da je život predivan ‒ koje je to zadovoljstvo! Bio je u stanju da sve dâ od sebe da bi usrećio drugog. Davao je sve od sebe, ne primećujući. Uz to, primećivao je zalaske sunca, zvezdano nebo, radovao se tankom srpu mladog meseca. Svako godišnje doba bi ga, iznova, oduševljavalo. Nalazio je vremena da svakodnevno zaviri, makar i na kratko, u neku lepu knjigu, da zapeva u društvu, da odigra neku igru na večernjim priredbama, da upozna nove ljude koji bi ga odmah prihvatili kao starog prijatelja, jer iz njega je nešto zračilo. On ih je nečim plenio, nenamerno, spontano.

Čime to? Možda ljubavlju. Tih ljubavi imao je on, izgleda, na pretek. Bilo je to vrelo koje je žuborilo, izviralo i teklo. Ne, to je bio vodopad. Razočaranja, žalost, ljubomoru, sujetu ‒ moglo bi se reći da ta osećanja nije posedovao. Gluposti je sigurno imao, ali nije hteo da ih primeti. Za takva osećanja nije imao vremena. Ako bi se ipak desilo da ga takva osećanja počnu moriti, otvarao bi jednu od onih njegovih „fioka“ i zatvarao ih.

Vremena nije bilo. Bilo je u životu toliko lepote. Tu lepotu mora čovek da zapazi i da u njoj uživa. Kad čovek ne bi imao šta da zatvara u „fioke“, ne bi znao da je život lep. ŠTO REĐE OTVARAJ FIOKE RADI ANALIZE SADRŽAJA. Bila je to njegova filozofija koje se on sve češće pridržavao, tako često da je zaboravio da se neke „fioke“ mogu uopšte otvoriti.

Ipak, Mladen sa cevima, uzetim sa bolničkog skladišta, a ugrađenim u privatno kupatilo, nije lako ulazio u fioku. Možda zbog dužine cevi, fioka se povremeno otvarala. Činilo mu se, sama od sebe. Problem ga je mučio. Saobraćajna nesreća Pandurovića bila je mnogo ozbiljnija nego što je na prvi pogled izgledala. Lečenje u bolnici produžilo se nekoliko meseci. „Zamenjivanje upravnika na samo tri nedelje“ preraslo je u obavezu od nekoliko meseci. Bilo je to i te kakvo opterećenje koje se ticalo svega onoga što jedan mladi lekar nije morao niti mogao da zna. Imao je veliku pomoć u iskrenom Milanu Gavriću. Problemi budžeta, nabavki, od rendgen filmova do porcija, tanjiri, brašno i aleva paprika u kuhinji. Problemi oko personala.

Odnosi sa porodicom Stanković su bili sve komplikovaniji. Objektivno je uvideo da su, ipak, oni mnogo doprineli sukobima i lošoj atmosferi u tom, inače vrednom i dobrom kolektivu. Problem ugrađenih cevi u kupatilo porodice Stanković bio je rešen. Preduzeće je ispostavilo račun bolnici, bez „pozajmljenih“ cevi, uz obrazloženje da je korišćen samo transport bolničkih cevi, da bi se ponele i cevi za doktora Stankovića. Da li bi obrazloženje bilo isto da se Gavrić nije pre vremena zaleteo, ili bi cevi bile naplaćene bolnici? Ostalo je samo da se nagađa.

Međutim, ipak je u maloj varošici vladalo podeljeno mišljenje. Buba je izgleda bila čvršći karakter od Mladena. Kao svaka žena, intuitivno je osetila da su sa Pandurovićem bitku izgubili. Osetila je da je i prijateljstvo sa Vesnom i Nikolom, takođe, potkopano. Buba je bila meštanka i sve to ju je teško pogodilo. Znala je da moraju da napuste Boljevac. Našli su mesto u Institutu za majku i dete u Beogradu i rešili da daju ostavku. Mladen se ponašao kao da se ništa nije desilo, pravio je viceve i šale na svačiji račun. Dobro oko bi zapazilo da to više nije nekadašnji Mladen. Bilo je teško viđati ih svakog dana i osećati kolika se provalija isprečila među njima. Sve ređe su navraćali jedan kod drugoga. Skoro se više nisu ni družili van bolnice. Na „balovima“ u kafani „Rtanj“, koje je priređivao čika Slavko, sedeli su za odvojenim stolovima. Bilo je to tužno. Sve ostalo je bilo prelepo.

Mali Mladenov imenjak, dete sa opekotinama, posle prolaska kroz sve krize, lepo je jeo i spavao i bio bez temperature. Buba i Mladen su, dok je dete imalo visoku temperaturu, tražili od Nikole odobrenje da se zavoji odmotaju, tvrdeći da će dete umreti od sepse. Nikola je tvrdoglavo ostao na svojim pozicijama, ne dozvoljavajući da se sa detetom ma šta radi bez njegovog odobrenja. Zavoji više nisu ni ličili na zavoje. Natopljeni plazmom, koja je curila sa opekotina i pored vazelinskih gaza, stvarno su delovali gnojavo. Stavljao je preko njih čiste zavoje. Mali Mladen je ličio na mumiju nekog faraona, samo su mu okice bile uplašene, žalosne, a usta ponekada umazana od čokolade. Bio je mezimče sestara i bolnice.

Došao je trenutak za skidanje zavoja, prošlo je šest nedelja. U previjalištu se sakupio mali lekarski kolegijum i nekoliko sestara. Nikola, malo oklevajući, lagano je počeo da skida zavoje. Bila ih je gomila. Oni prvo previjeni su se skorili kao gips, bili su prljavi i širili zadah. Navukavši sterilne rukavice i uzevši sterilnu pincetu u ruke, polako, sa strepnjom, podiže prvu vazelinsku gazu sa leve podlaktice. Parče zagnojene kože pokaza se ispod zavoja. Mladen progunđa:

–       Zato sam i predlagao da se zavoji mnogo ranije skinu.

Stara bolest. Nikola oseti kapljice znoja koje počeše da se spuštaju niz kičmu. Ne, to ne može da bude. Dete je danima bez temperature, veselo, raspoloženo. To mu je govorilo da su opekotine zarasle. Otkuda sada gnoj?

Druga gaza: divna nova, rumena koža, potpuno čista; treća, četvrta, peta i sve ostale, Mladen će biti normalan momak, bez traga od tragičnih opekotina, koje bi ga možda, da nisu na vreme bile obrađene, koštale života, a sigurno ostavile doživotne ružne ožiljke.

Očistio je i zavio lakat, obukao Mladenu pižamu, sa Šiljom, Mikijem i Plutonom. Mali faraon je ponovo postao dečačić, koji je mahnuo ručicom doktorima, šaljući im poljupce.

–       Čestitam na upornosti. Stvarno je neverovatno. Ne, nisam verovala u tvoje vazelinske gaze.

Poljupci su bili iskreni, radost zajednička. Buba, iako malo kruta, bila je požrtvovan dečji lekar. Obožavala je svoje male pacijente.

–       Ja častim kafom. Idemo u lekarsku sobu.

Kako kafa i cigarete prijaju kad se sve dobro završi! A nije da se nije uzortirao, kao kad je išao na ispit, nekada, a jutros nije bilo bake da za njim prospe vodu. Odsutno je slušao svog kolegu Mladena, koji je pričao o nekom kvaru na svom automobilu.

Malopre, dok su njih troje mladih lekara stajali oko mladog Mladena, Bubino čestitanje i iskrena radost ganuli su Nikolu. On je verovao da će njihov rad u ovoj maloj predivnoj bolnici izgledati baš kao danas. Stručno i praktično pomažući jedan drugog, lečili bi i prosvećivali ovaj zaostao kraj. Nisu takoreći ni počeli, a već se rastaju. Nažalost i Vesninu i Nikolinu, znali su da će se uskoro rastati.

–       Doktorka, hitno na prijem! Doneli su jedno dete, jedva diše.

–       Doktora Mladena hitno traži ambulanta.

Kafe su ostale nepopijene. Nikola je morao dalje na vizitu.

Pre nego što je Vesna krenula na porođaj u Beograd pozvali su Stankoviće na kafu. Došli su u zakazano vreme. Buba se raspitivala o Vesninom stanju. Prokomentarisala je da je dobro što su rešili da se porođaj obavi u Beogradu. Uz kafu su se vodili razgovori o beznačajnim svakodnevnim događajima.

–       Prvog februara odlazite za Beograd. Sinoć smo Vesna i ja dugo razgovarali o vama. Kada smo u početku diskutovali o našem zajedničkom radu u ovom prelepom, ali ipak vrlo zaostalom kraju, imali smo iste želje: da lečimo najbolje što umemo, i da započnemo sa menjanjem mentaliteta ovog naroda, Da pokušamo da ga zdravstveno prosvetimo.

No, nažalost nismo uspeli da taj posao započnemo. Bili smo vrlo angažovani u svakodnevnom obavljanju našeg lekarskog posla. Moja je želja da sa Pandurovićem započnemo razgovore i da raspravimo sve ono što je vama smetalo u njegovom ponašanju kako bi zajednički mogli da se izborimo za ispunjenje naših planova.

–       Nikola dragi, ti si još uvek ubeđen da sa njim čovek može da postigne neki pošten dogovor. Mi smo to pokušali pre nego što ste vi došli, no nažalost to nije dalo nikakve rezultate. Posle Gavrićevog istupanja na sastanku sindikata nije više vredelo da upropašćujemo svoj život u ispravljanju Pandurovićevih stavova. Mi ostajemo pri tome da je on opasan čovek, a Gavrić ništa manje od njega. Vama želimo da se ne uverite da smo mi bili u pravu. Tebi, Vesna, mnogo sreće i sve najbolje u danima koji dolaze.

–       Draga Bubo i Mladene, i mi vama želimo mnogo sreće i uspeha na novim radnim mestima. Nama je bilo lepo sa vama. Nažalost, kratko je trajalo.

Oko podne svratio je do Vesne. Nije je video tokom jučerašnjeg dana. Dogovorili su se da popodne, zajedno, odu do ambulante u Krivom Viru, jer je Nikola morao da zameni Pandurovića, a to im je bila jedina šansa da budu malo zajedno i da proslave ozdravljenje mladog Mladena. Pandurović im je rekao da u toj ambulanti ima malo pacijenata, jer selo nije bilo daleko od Paraćina. Seljaci, kada su odlazili na pijacu da prodaju svoj sir, po kome su bili čuveni, koristili su priliku da se pregledaju kod varoških doktora, koji su voleli njihov sir.

Vidoje, mali nemirni, crnomanjasti čovek, šofer sanitetskih kola, pomalo i mehaničar. Jedan od onih seljačkih sinova kojima je selo dojadilo, rano jutarnje dizanje i celodnevni posao na njivi, sa pogledom u nebo ‒ hoće li grad, hoće li kiša. Lakše je bilo u ovoj državi Jugoslaviji biti radnik biti zdravstveno i socijalno osiguran i raditi osam sati, primati platu, možda malu, povremeno raditi na njivi i koristiti blagodeti zemlje. Tipičan primer jugoslovenskog proletera, spolja radnik, a u duši seljak. Ozbiljna mana mu je bila što je obožavao kafanu i alkohol. Taj seljački „proleter“ bio je odličan radnik bolnice i Doma zdravlja. Nikada mu ništa nije bilo teško. Postavši jednom član, bio je Partiji odan i dušom i telom.

Vidoje je došao po Nikolu i Vesnu sa zakašnjenjem. Da bi nadoknadio izgubljeno vreme, poleteo je sa svojom sanitetskom škodom preko rupa i džombi. Kola pravljena za asfaltne puteve, loših amortizera, škripala su i krckala kao da će se svakog sekunda raspasti. Vesna i Nikola odskakali su na sedištima. Sva uveravanja Nikolina da se nemaju zbog čega žuriti ostala su bez rezultata.

Saznaše od Vidoja da je bio prethodno na krštenju, a na krštenju šoferi u istočnoj Srbiji ne piju vodu ni voćne sokove. Zabrinuo se Nikola za Vesnu i buduću prinovu. Put je bio dugačak i loš. Mesto prijatnog izleta i razgovora za dvoje supružnika koji se retko viđaju, zavlada strepnja za ono još nerođeno. To je bio prvi roditeljski strah.

Najzad se ukaza selo, sa nizom belih ušorenih kuća. Bilo je prilepljeno uz planinu, kao lastavičje gnezdo. U jednom zaokretu Vidoje zaustavi kola, saopštavajući ponosno da, u stvari, kasne samo 10 minuta.

Seljačka kuća bez ikakvih oznaka. Pred kapijom je stajao čovek u seljačkoj nošnji i opancima sa šiljcima. Građanski šešir masnih ivica, na prosedoj glavi, rumenih obraza i dva nasmejana dobroćudna oka. Pomože Vesni da izađe iz kola.

–       Bolničar Mile, dobro došli u Krivi Vir. ‒ predstavi se on.

Povede ih uz nekoliko stepenica na mali trem iz koga se ulazilo u veliku prostranu sobu sa dugim stolom i velikim kuhinjskim praznim kredencem, nekoliko klupa i stolica. Druga prostorija, nešto manja, sa velikim ormanom bez vrata iz koga su se videli zavoji i lekovi, manji kuhinjski sto i ambulantni sto za previjanje. I sam bi iznenađen šta ga snađe, gde ga postaviše. Vesna pogleda u Nikolu i, smešeći se, reče:

–       Pa, doktore, mislim da ovakvu lepu ordinaciju nisi nikad imao.

Ona priđe furuni napravljenoj od starog cinkanog bureta, u narodu poznatoj kao „bubnjara“ , koja je divno grejala. Ložila se strugotinom, a osobina joj je bila da bubnji dok gori. Dok gori, širi mnogo toplote oko sebe. Kad prestane da gori, odmah se prostorija ohladi.

–       Kažite mi, Mile, zar danas nema pacijenata?

–       Će da dođu, doktore, čuli su oni kola. Ja bi’ da predložim da doktorica ode sa Vidojem kod mene kući na kafu dok vi završite ove ovde.

„Ovo ovde“ – znači tako. „Ovo“ su moji pregledi.

–       Hvala, Mile. Baš me interesuje da pogledam ovo selo. Čini mi se da je jako lepo.

–       Bilo nekada, doktorice. Bilo je bogato, gajili smo ovce i proizvodili čuveni krivovirski sir. Danas je od mnogih napušteno. Mladih skoro da i nema, svi odoše u grad.

Vesna ode sa Vidojem. Nikola ih isprati zabrinutim pogledom. Zatim otvori lekarsku tašnu, izvadi slušalice, aparat za pritisak, recepte i svoj pečat, pa priđe vratima prema čekaonici.

–       Izvol’te, ko je na redu?

Trup, trup, ču se po dobro opranim daskama od čekaonice. Uđe seljak u gunju, skide šajkaču sa glave i zastade neodlučno.

–       Bog ti pomogao, sinko!

Zbuni se doktor. Pionir, pa omladinac socijalističke Jugoslavije, nije navikao na ovakve pozdrave. Čitao ih je samo u starim knjigama.

–       I tebi, čiko.

Promrmlja nekako stidljivo, neuverljivo, ne znajući da li se baš tako odgovara.

Tup… tup, lupala je drvena noga po patosu. Seljak sede na stolicu teško dišući. Ispod sedih nakostrešenih obrva dva oka su odmeravala Nikolu, doktora.

–       Pa, čiko, na šta se vi žalite?

–       Ja, eto, dođoh kod tebe, ko velim, možda ćeš ti znati. Zato si doktor.

Dva oka su ga i dalje ispitivački posmatrala. Sada malo podsmešljivo, kao da su htela da kažu: „Hajd’ sad, čik da te vidim momče?“

–       Boli li vas nešto?

–       Eh, ma sve nas boli. Od jutra do uveče i od večeri do jutra.

–       Gde vas najviše boli?

–       Boli nas najviše u grudima.

Mora da pređe na „ti“, inače će dobiti još podatke gde i šta boli celu familiju.

–       Hajde, čiko, svuci se.

Grudni koš u inspiratornom[1] položaju. Međurebarni prostori prošireni. Nadivične jame izbočene.

–       Udahni, čiko, duboko… Izdahni sada.

Razlika u promeru grudnog koša je minimalna pri udisaju i izdisaju.

Perkutorno, jasan plućni zvuk sa tipičnim prizvukom. Donje granice baze pluća spuštene skoro do krstiju, nepomične. Stavi slušalice u uši, disanje jedva čujno, produžen izdisaj. Granice desnog srca proširene, pulzacije se primećuju na grudima. Srčani rad se skoro ne čuje. Stavi manžetnu aparata za pritisak. Dvesta kroz sto deset, pokaza skazaljka.

–       Hajde, obucite košulju da ne nazebete ‒ popravi se ‒ da ne nazebeš, čiko.

Priđe stolu i baci pogled na knjižicu osiguranja. Pisalo je: penzioner, radnik fabrike stakla „Paraćin“.

–       E, pa šta mi pronađe, sinko?

–       Šeret je on veliki. Taj je bio kod najmanje sto lekara do sada. Vratiću mu istom merom.

–       Timočka divizija?

–       Narednik bio… ‒ sa ponosom sučući brk izjavi čika.

–       Izgubio nogu na Solunskom frontu, na Gruniškom visu.

Oči mu se uozbiljiše, pogled mu smekša, pojavi se osmeh.

–       Ni moji sinovi, a da ne govorimo o unucima, sinko, ne znaju za Grunište, a otkuda ti za njega znaš?

–       Pa, eto, čiko, ti reče da doktor mora sve da zna. Znam da te taj patrljak od noge boli, da u preponi imaš kilu, da se noću gušiš, da vazduha nemaš, da imaš emfizem, da te doktori već dugo leče i da si prekinuo zanat zbog toga u fabrici stakla. Imaš visok pritisak, i da si od duga vremena došao da proveriš doktora, jer si čuo da danas Pandurović ne dolazi. Šereti ste vi iz Timočke divizije. Da niste takvi bili, možda ni nas danas ne bi bilo.

Čika Milivoje Obradović, tako se zvao stari borac, razrogači oči i otvorenih usta zagleda se u mladog doktora, koji mu se smešio.

–       E, đavo si ti neki! Nisam verovao da si taki kad sam te video. A za onu kilu u preponi otkud znaš, kad si mi samo pluća i srce pregledao? Kilu mi prošle godine pronađe Koča u Beogradu, a astmu Stefanović u Paraćin. Pandurović mi nađe pritisak.

–       Imaš li lekova, čika Milivoje? Daj da vidim recepte koje imaš od tih silnih doktora što te pregledaše.

Nekako neodlučno, usporeno, oklevajući da li da prizna ili ne, zavuče ruku u unutrašnji džep od gunja i izvuče gomilu papira sa mišljenjima raznih lekara i receptima.

–       Uzimaš li ti te tvoje lekove redovno?

–       Ma uzimam, al’ Pandurović mi zabranio da jedem slano, da upotrebljavam mrs, da ne smem kafu. Slušao ja, a ti opet kažeš da imam pritisak. Koliki je?

–       Dvesta sa sto deset.

–       Dobro je, boga mi, zna on, sveca mu njegovog da odgura na dvesta pedeset. Jednom je bio i dvesta osamdeset, pa me Pandurović odveo u bolnicu. Umreh tamo od gladi.

–       Ali ti je i pritisak pao?

–       Bio je 180/90 kada sam bio otpušten iz bolnice. Pandurović me pogleda onim svojim strogim očima i reče: „Vojnik si bio, odlikovanja dobio, Švabe pobedio, a ne možeš pritisak da savladaš. Da bi pritisak savladao da ne jedeš onaj vaš krivovirski sir i sušeno meso, čvarke i pečenicu“.

–       Tačno ti je rekao doktor Pandurović.

–       A jel, imaš li možda ti neki bolji lek, možda se sa njim ne mora da drži takva dijeta?

–       Nema, čika Milivoje. Sve što su ti dali doktori, dobro je. Ovo što ti je napisao doktor Pandurović, pij redovno, pa da se vidimo kroz mesec dana.

Milivoje ustade, pođe vratima, a onda se okrete.

–       Odakle si ti, doktore?

–       Iz Beograda.

–       A gde si učio školu, mislim za doktora?

–       Na fakultetu u Beogradu. Tvoj Koča iz Zaječara mi bio učitelj.

–       Tako znači, Koča ti bio učitelj ‒ značajno klimajući glavom, reče Milivoje. Kao da još nešto htede da doda, nešto što se odnosilo na onoga napolju. Opet se malo zagonetno nasmeja.

–       U zdravlje ti, sinko, hvala ti na savetima.

Tup… tup… čilo se za njim.

Visok, mršav seljak, dostojanstvenog izgleda, prav ko sveća, sa crnom poveskom preko desnog oka uđe i stade pred Nikolu.

–       Kako se ti zoveš, čiko?

–       Obrad Popović.

Sagovornik se još više ispravi, sastavivši pete.

–       Timočka divizija?

–       Ne, artiljerija, gospodine.

Ha, vrač pogađač, podbacio. Ne služi baš uvek sreća čoveka.

–       Sedi, Obrade. Pušiš li?

–       Ne pušim, gospodine.

Ono jedno oko, plavo, dobroćudno, zagleda se u Nikolu. Bledo lice isturene jagodice, upalih obraza mršav. Seti se Nikola predavanja profesora Andrejevića. Dolaze pacijenti, pa kažu: poslao me Rajko, kaže da imam čir u želucu. U početku nije profesor ni obraćao pažnju na što mi pacijenti spominju tog Rajka. Međutim, pacijenti učestali. Rajkove dijagnoze tačne. Koji Rajko, vaš kućni lekar? Ne, kažu pacijenti, fotograf Rajko. Iznenađen, ode profesor da vidi tog Rajka – fotografa. Imao je radnju u komšiluku. Kako, pita, znaš dijagnoze? Prosto, kad ih slikam za legitimaciju, pa izazovem sliku, vidim ima čirašku fizionomiju. Liče na mene, a i ja sam čiraš.

–       Gorušica te davi ‒ poče Nikola ‒ a želudac te boli u proleće i jesen, najviše?

Plavo oko ga začuđeno pogleda.

–       Boli, udavi me gorušica.

–       Kada nešto pojedeš, bol ti se na kratko vreme smiri?

–       Smiri se, pa onda opet. Iz sna me budi, pa moram noću da se dignem da nešto pojedem.

–       Vino ne možeš da piješ, rakiju možeš. Kad te stomak boli, ljutiš se na ukućane, zameraš im čak i kad je sve u najboljem redu. Kad te bolovi prođu, čudiš se samom sebi šta to bi.

Plavo oko ga iznenađeno pogleda. Lice obazrivo ozari osmeh razumevanja.

–       I vi, gospodine doktore, imate čir?

Gromoglasan smeh Nikolin.

–       Ne, nemam ga, Obrade, bar za sada ne. Naučili me samo da znam šta moji bolesnici osećaju.

–       Kako vi, eto, tek tako, a bio sam sa tom mojom boljkom kod mnogih doktora dok mi ne pronađoše čir. Čak sam bio i u Beogradu, kod gospodina Koče. On mi ga je našao na rendgenu.

Još jedan pacijent Koče Todorovića. Opet mnogo lekarskih nalaza, mnogo raznih recepata, uputa za banjsko lečenje. Pregledom je ustanovio da je i jetra uvećana. Na desnoj potkolenici imao je Obrad jako izražene proširene vene i jednu veliku ranu, koju je on lečio, pa digao ruke. Navikao je na nju, pa mu i ne smeta. Pričali su dugo. U početku nekako ustežući se, a onda odjednom poteče bujica jada koju Nikola ne htede da zaustavi.

Obrad se često „tešio“ šljivovicom. Nekad i po litru dnevno. Bilo je i razloga. Oko je izgubio pred kraj Prvog svetskog rata, u oslobođavanju Niša. Dva puta je branio svoju bateriju puškom i bajonetom kada su Švabe htele da je zarobe. Odlikovan je sa dve Karađorđeve zvezde sa mačevima. Jednu od njih mu je prikačio na grudi lično prestolonaslednik Aleksandar. Na Solunskom frontu postade narednik. Kada se iz rata vratio, prionuo je na posao. Sve mu je išlo za rukom. Oženio se, sina i ćerku dobio i na put ih izveo. Kuću novu sazidao, zemlju dokupljivao. Sina poslao na studije, a on tamo „nesretnik“ postao komunista. Iz kuće ga najurio. Opet rat. Javio se Obrad da svoju zemlju brani. Obukli naredniku uniformu, krenuo on sa topovima na Nemce, ali rat se završi za sedam dana, a njegovi topovi ni granatu ne ispališe. Uspeo je da se u selo vrati, Nemci ga ne zarobiše.

Dolazili Nemci, letinu i stoku mu uzimali. Ode mu sin u partizane. Istakao se, postao komandant brigade. Proganjali Obrada četnici zbog sina partizana. Upadali mu kuću. Jeli, pili, uzimali stoku, žito, pretili da će ga zaklati, al’ to ne učiniše zbog tog njegovog oka i one dve Karađorđeve zvezde sa mačevima. Dolazili partizani i oni uzimali. Četnici mu nož pod grlo stavljali, psovali mu majku komunističku, Nemci pretili da će ga u logor strpati, partizani mu kralja psovali.

Kad se rat završio, dođe sin pukovnik da obiđe oca džipom. Prvi auto koji se probi kroz ovo njihovo krivovirsko blato. Zagrliše se sin i otac. Zaboraviše na svađu i izbacivanje iz kuće. Ponosio se otac; sinovljeve grudi bile su iskićene ordenjem sa petokrakama. Orden je orden, zaslužuju ga hrabri. Oni njegovi Karađorđevi bili su mu lepši.

Obilazio ga sin, donosio poklone iz Beograda. Oženio se, dobio dva sina, dva unuka, dve radosti starom ratniku. Nosio mu otac sir, mlade jaganjce, dunje, kruške i jabuke iz voćnjaka. Slao sina po oca kola, vozio se on u njima sa ponosom.

Narodna vlast poče da seljake tera u zadrugu. Imućnim seljacima počeše zemlju da oduzimaju i da je dele goljama i neradnicima. Terali ih da uđu u zadrugu. Vlast u selu je mučila seljake, nametali su im prevelike norme žita, stoke i svega što su proizvodili, uzimali su im i „crno ispod noktiju“. Većina seljaka, onih imućnih koji nisu bili u zadruzi, nije imala odakle da da. Zatvarali su ih, tukli, prebijali dok ne bi pristali zemlju da daju zadruzi. Uzimali su i Obradu, ali nikad previše. Nisu ga tukli, ni zatvarali. Živeo je on dobro, ali selo sve lošije. Počeli njegovi seljaci da ga izbegavaju. Kad on uđe u kafanu, oni zaćute. Zvali su i njega na razgovore u opštinu, govorili mu da on primera radi, zbog sina pukovnika, mora u zadrugu. On nije hteo.

Nisu ga maltretirali, nisu mu ništa uzimali, skoro sve mu ostavljali. Zbog sina na vlasti hoće da ga uključe u zadrugu, primera radi. Ne maltretiraju ga otkupom, sve mu ostavljaju straha i mržnje radi. Dolazio i sin, ubeđivao ga. Kad je počeo da mu preti i da viče, izbacio ga je po drugi put iz kuće. Od tada je počeo da boluje. Kola više nisu dolazila po njega, nije ih sin slao po oca. Ni unuci mu više nisu dolazili. Sir, jagnjad i dunje ostajale su u Krivom Viru.

Išao je on kod „njih“, i u opštinu i u srez da se žali što mu uzimaju malo. Hteo je on da bude jednak sa svojim komšijama, jednak u muci i nesreći. Oni su ostajali uporni. Imao je on sina prvoborca. Hteli su oni njegovu zemlju, ali da on dobrovoljno dođe i kaže: „Hoću da upišem svoju zemlju u zadrugu“.

Nije mogao. Prevrtali bi se oni pokojni u grobu koji su tu zemlju obrađivali i od dušmana svojom krvlju branili. Nije mogao, jer je sa ljubavlju zemlju obrađivao, lepe pare zarađivao i u zemlju ulagao. Vraćala mu je zemlja trud i ljubav bogatim rađanjem. Ponosio se svojim uspehom. Ne, nije mogao da izneveri to svoje blago i ponos koje mu ostade. Zar da se upiše u zadrugu i da dozvoli da to njegovo blago, znojem i teškim radom stečeno, obrađuju golje i neradnici?

Razumeo je doktor Obrada. Zamislio se nad receptom koji je hteo da napiše. Lekova za čir u želucu bilo je mnogo, ali za čika Obrada nijedan, ni u tabletama ni u injekcijama.

–       Doktor Pandurović ne pregledava ovoliko dugo ‒ trže ga glas bolničara.

–       Pregled dugo traje kad pregledaš dušu. ‒ ote mu se, ne razmišljajući.

Bolničar ga pogleda, nekako sumnjičavo, sa nerazumevanjem.

Ču se Vidojeva sirena. Kola su stigla, Vesna se smešila.

–       Kakvo prelepo mesto, kakvi divni ljudi, baš sam uživala. Da samo vidiš kako su im kuće čiste i lepo nameštene.

Vidoje dade gas, kola poleteše. Nikola pogleda u Vesnu zabrinuto. Nešto se moralo učiniti. Shvatio je, a da mu Vesna nije ništa rekla, da Vidoje u gostima nije pio samo kafu. Trebalo mu je uzeti volan iz ruke. Kako kad on još nije imao vozačku dozvolu! Sanitetska kola nije vozio, a ono malo što ga je Torbica učio, bilo je na ravnim putevima Vojvodine.

–       Stani, Vidoje- Daj da ja malo probam tu škodu.

Uplašio se da se Vesna ne porodi pre vremena. Bila bi to tragedija: toliko nade, toliko ljubavi, pa ništa. Zbog izleta u Krivi Vir i Vidoja koji je izgleda prepunio svoj lični rezervoar. Ustupio je šofer volan. Kako i ne bi. Osećao se čak i ugodno. On, Vidoje, instruktor doktoru. Imaće on šta da priča u kafani „Rtanj“.

Kola su išla lagano. Nikoli su se znojile ruke na volanu dok se trudio da ne izleti iz mnogobrojnih krivina. Vesna se više nije truckala niti se grčevito za sedište držala. Bila je samo uplašena jer je znala Nikolina šoferska iskustva. Jedino je Vidoje mirno spavao, povremeno hrčući. Izlet se završio bez komplikacija.

U toploj sobi posle večere Vesna mu je zaspala u naručju dok joj je pričao kako su ga njegova dva pacijenta danas stavili na probu.

 

0 8 / 0 3

Boljevačka zima. Sneg, planinski beo, čist, pokrio je krošnje drveća, polja i planinske vrhove. Tišina belog pokrivača bila je ponekad remećena škripom cipela prolaznika, lupom lanaca ponekog kamiona koji je uspeo da se probije kroz snežne nanose, i zvončićima okićenih konja, čiji se topot kopita nije čuo nego samo zvuk šina potkovanih saonica. Vazduh je bio pun nekih sitnih malih čiodica koje se pri dubokom udahu zabadaju u nosnu sluznicu. Uši se začas smrznu, pocrvene, pa ih čovek ni ne oseća. Sunce sija punim sjajem. „Zubato“, kažu Boljevčani, jer ujeda ruke bez rukavica i obraze. U stvari, mraz na suncu ništa nije slabiji, pa čini te „zube“ sunca. Noći su svetle, zvezdane, pune mesečine. Živu na termometru treba tražiti negde ispod –15°C. Svi se odžaci na belim krovovima puše, no tragovi dima nestaju brzo, kao da su se i oni uplašili od mraza, ostavljajući za sobom miris izgorelog drveta.

Podignute kragne na zimskom kaputu Nikola se spuštao glavnim putem od bolnice prema centru grada. Mada su mu se noge smrzavale u plitkim cipelama i pantalonama svečanog odela, uživao je u ovoj predivnoj noći, poslednjoj u 1960. Nailazeći povremeno na „klizavice“ koje su deca napravila, zaletao se i klizao po njima kao neki mali dečačić. Okrećući se da ga slučajno neko ne vidi.

–       Doktor, pa se kliza kao neki klinac. Sramota!

–       Da li mi ikad prestajemo da budemo „klinci“? A ako prestanemo, da li je to dobro ili loše?

Jedna klizalica bila je duga. Sam led, prosto se letelo po njoj. Doktor se okrenu malo u nedoumici, pogleda levo, desno, pa krenu opet uzbrdo da se još jednom spusti niz nju. Zabrinuto pogleda na sat. Bilo je još vremena, još dva sata do ponoći. U kafani „Rtanj“ čika Slavko je svim građanima priredio novogodišnji bal. Svi viđeniji građani male varošice bili su već davno za svojim rezervisanim stolovima. Vesna je takođe bila sa društvom. On, dežurni doktor, prekinuo je veselje i otišao da napravi vizitu u bolnici. Bilo je sve u najboljem redu.

Divota, opet je leteo po klizalici. Setio se, čučnuo kako to rade klinci da dobiju u brzini.

–       Da, bilo je sve u redu. Medicinske sestre i bolničari su ti podneli izveštaj, ali po tvom običaju želeo si da obiđeš bolesnike. Skoro su svi spavali. Skoro, ali nisu svi?!

Stigao je do kraja klizalice. Nigde žive duše, a vremena još ima. Okrete se i brzim korakom se uputi opet uzbrdo.

–       Da, nisu svi spavali. Znam šta hoćeš. U sobi 10 na ženskom odeljenju, studentkinja književnosti, bolesnica sa eksuditivnim zapaljenjem pluća, čitala je.

–       Ti si strog doktor i to sestre znaju. To je poslednje njeno dežurstvo u ovoj godini, verovala je ipak da je nećeš grditi.

Pravdala se sestra da je u 9 sati ugasila svetlo. Pravdala se bolesnica da je kriva jer je ponovo upalila svetlo. Nije mogla da spava.

–       Doktore, smem li da Vas nešto zamolim?

–       Kako da ne, samo izvolite.

–       Da li biste svratili do mene kad završite vizitu? Znam da ste svi na dočeku, i da vam kradem vreme, ali samo na pet minuta.

Opet je leteo, šištale su svečane cipele po ledu. Na sredini klizalice izgubi ravnotežu, pade, u stvari sede i od inercije se na zimskom kaputu sjuri do kraja klizalice, uz prigušeno juuhuu.

–       Mator, izgubio iskustvo. Očekujem da ćeš to da konstatuješ.

–       Izigravaš klinca, klizaš se na mesečini. A kada si se posle obavljene vizite vratio kod Ivanke, nisi izigravao klinca.

–       Zašto misliš da sam uopšte morao nešto da izigravam? Nisam ni znao šta me čeka.

–       Jadniče, ušao čovek u svom novom crnom odelu sa leptir mašnom, sa zagrnutim kaputom. Stao pored bolesničke postelje – slika kao sa filma.

–       Šta sada hoćeš da kažeš? Da sam ja opet kriv, da sam ja zavodnik?

–       Ne izigravaj jagnješce, predosetio si šta će se dogoditi.

–       Zamolila me je da samo na minut sednem na postelju pored nje.

–       Zašto si seo, doktore, na postelju lepe studentkinje sa krupnim crnim očima, koje su blistale ljubavlju i to danima, svaki put kada bi se pojavio u bolesničkoj sobi? Bože, ti koji deliš zdravlje, a nisi primetio to?

–       Ne, nisam primetio.

–       Pravio si se da ne primećuješ.

–       Dobro, nisam hteo to da primetim. Večeras, kada sam seo pored nje i kada je stavila svoju lepu ruku pored moje, gledajući me svojim krupnim sjajnim očima, bilo mi je prijatno. Naravno da nisam očekivao da će želeti da mi prva čestita Novu godinu. Poljubili smo se tri puta, a onda su me njene ruke zagrlile. Njene usne su se našle pred mojima. Šta sad, da li je trebalo da je odgurnem, da ustanem i da ja kažem laku noć?

–       Da, doktore, baš si to morao da uradiš. Međutim, ti si joj pokazao kakva si ti muškarčina, kako ti umeš da ljubiš. Doveo si je do toga da je pala u trans kad je osetila tvoje poljupce, možda prve takve vrste. Tvojoj sujeti je godilo kada ti je šaputala na ramenu: „Ah, maštala sam o ovakvom trenutku, čim sam vas videla. Nisam mogla ni da sanjam da ćete vi… Oh, smem li da vam kažem koliko sam srećna što sam se razbolela, što sam mogla da vas viđam i da vas volim, i o vama maštam. Oh, koliko vas želim…“ I ti padaš kao zrela kruška. Jedva sam uspeo da te otrgnem, da ti utuvim u glavu da si lekar, da si oženjen.

–       Kada te ovako čovek čuje, sve to izgleda grozno. Da li je to tako? Ja nikoga nisam napastvovao, pre bi se reklo da sam ja napastvovan. Lekar ne sme, oženjen čovek ne sme. Da li ti nekad padne na pamet da sam ja pre svega čovek, da u tom trenutku nisam bio ni lekar ni oženjen čovek? Pomisliš, već nedeljama leži, a večeras je novogodišnja noć. Zar je to greh? Priuštiti joj malo sreće? Prijatno ti je, uzbudiš se, a ko ne bi?

–       To je tema za diskusiju, da li time činiš nekog srećnim. Možda, u prvom trenutku. Šta potom, kada njena osećanja postanu dublja, kad se veže za tebe i ustanovi da ti samo ponekad deliš svojim pacijentima mrvice sreće.

Ušavši u kafanu, primeti da je štimung veoma dobar. Žamor glasova, muzika koja je baš u tom trenutku počela da svira.

Spusti joj ruku na rame. Njene sjajne oči su mu se osmehivale dok ju je ispod ruke vodio ka sredini sale, da bi zaplovili uz zvuke „engliš valcera“. To je oduvek bila njihova igra, od najranijih studentskih dana. Samo jednom se ogrešio, pa je na nekoj studentskoj večeri zaigrao engliš valcer sa nekom njenom koleginicom. Kakva tuga je izbijala iz Vesninih očiju. Od tada je uvek prvi ples bio samo njen.

–       Ovo nam je prvi english valcer…

–       Kako prvi?

–       Prvi utroje, draga.

–       Ti nestaško jedan.

–       Nestaško sam bio, za koji minut će to biti prošlost. Otac jednog deteta mora biti ozbiljan.

–       Blagi bože kakav folirant!

–       Ne, nikako. Ostani takav kakav si, ne menjaj se, molim te.

–       Kada bi znala, pobegla bi od njega.

Uz pesmu i igru, u okićenoj kafani, prepunoj prvih građana male varoši, počeli su da odbijaju zvonki udarci starog časovnika. Svetlost se, za trenutak, svuda ugasilo. Usne su se spojile uz dug poljubac. Svetlost se upalila, usne su još bile spojene i kroz njih hiljade želja. Najveća, da svet ugleda malo zdravo čedo i da svoj život provede u zdravlju i veselju, srećno kao što su njih dvoje.

Mnogobrojni zagrljaji, poljupci, stisci ruku. A onda se razvilo kolo, uz pesmu: „Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo“.

Nikola je ostao za stolom sa Vesnom, Pandurovićem i njegovom suprugom, dok su se svi ostali hvatali u kolo: Gavrić, Mladen, Buba. 1960. je počela i odmah na njenom početku moralo se utvrditi da ih ima koji su u kolu i onih van njega. Mada je izgledalo da se svako spontano kolu priključuje, nije to baš ni blizu bilo tako. Nikola, a i Vesna, nikada se u takvo kolo nisu hvatali. Odbijalo ih je nešto. Znali su oni, bilo je to važno, zbog statusa, zbog budućnosti. Samo je izgledalo da niko i ne obraća pažnju da li su u kolu ili ne. Vodilo se računa, pridavao se tome veliki značaj.

–       Nije lako biti van kola. Osećao se čovek nelagodno.

–       Bolje nelagodno, nego da posle prezireš sebe.

 

0 8 / 0 4

Stigao je i Božić. Vodilo se računa da li se badnjak ili jelka unosi u kuću. „Oni“ nisu imali badnjak, a jelku su unosili za 1. januar. Poklone ispod jelke donosio je Deda Mraza i delio ih dobroj deci. Božić Batu nisu priznavali. Njihovu decu Božić Bata nije posećivao čak i kada su bila „izuzetno dobra“. Jelku unositi šest dana kasnije –za Badnje veče nije bilo popularno. Bilo je onih koji su bili zaduženi da o tome vode računa i upisuju u crnu knjigu.

Vernici, hrabri, principijelni, neki čak i iz inata, unosili su badnjak i jelke u nevreme. Katolici su Božić slavili pre Nove godine pa je bilo lako kupiti jelku, badnjak nisu imali. Jelke svuda kupuju pod izgovorom da je „za Novu godinu”. Unosili su je i kitili 24. decembra. Sve pod firmom Deda Mraza i novogodišnjeg praznika. Kao, eto, poranili malo.

Pravoslavni su morali da kupe jelku u isto vreme, pre prvog januara, i da je čuvaju do šestog, kada su pravoslavni slavili Badnje veče. Posle prvog januara sve jelke su odjednom kao nekim čudom nestajale, nigde nisu mogle da kupe. Badnjak je stizao na pijace, donosili su ga seljaci, sekući ga u šumi. Jelke su pravoslavni unosili 6. januara zajedno sa badnjakom. Nije mogao da se izmisli nikakav drugi razlog nego samo Božić.

„Hristos se rodi“, oslovljavali su Nikolu na dan Božića neki Boljevčani, skidajući šubaru. „Vaistinu se rodi“, otpozdravljao ih je Nikola, glasno da „neki“ ne moraju da načulje uši.

Ne, nije se inatio. Vernik neki naročiti takođe nije bio. Poštovao je tradiciju. „Hristos se rodi“ bilo je njegovo detinjstvo, lep običaj koje je sa sobom doneo njegov otac iz Rusije, spojen sa običajima majke iz Srbije. Bio je to ritual koji je ispunjavala ljubav prema porodici. Ljubav ukućana, koji su iskazivali ljubav među sobom i prema drugima. To „Hristos se rodi“ i „Vaistinu se rodi“ mamilo je osmehe. Namršteno nije se to moglo reći. Ljudi, pozdravljajući se međusobno kao da su izgovarali lozinku koja ih je povezivala, pa su se Nikoli još iz detinjstva činili kao jedna velika porodica, ljubazna, svečano obučena i spremna da postupcima ulepša taj veliki hrišćanski praznik.

Običaj je bio kod Rusa da se ide prijateljima na čestitanje. „Hristos se rodi“, pa zagrljaj i tri poljupca. Ako te tako na Božić oslovi crni Ciganin, morao si se i s njim poljubiti. Nikola je u detinjstvu rešio da pobegne ako vidi „crnog Ciganina“ iz daljine, ali maštao je o tome, kako bi bilo lepo kada bi sreo neku nedostižnu malu lepoticu. Ha, onda bi i ona morala da dozvoli da je on poljubi, i to tri puta. Bio je to običaj kod Rusa. Onih iz nekadašnje Rusije.

Srbija je imala „položajnika“. Digneš se rano ujutru na prvi dan Božića, još je svuda mrak. Obučeš se svečano, pa kreneš. Zakucaš na vrata, ona ti se otvore, a domaćin na njima sija od ljubaznosti. Iza njega, ukućani, kao da im je pao teret sa srca što si to ti, muško. Verovalo se da muško donosi sreću, zdravlje i napredak. Ne daj Bože, zlo i naopako, da to bude žensko. Ta godina neće biti ni srećna ni berićetna.

Kažeš punim glasom: „Hristos se rodi“, pa pitaš: „Jesam li ja prvi?“ Ako si drugi toga jutra, puj-pike ne važi. Kad čuješ da si prvi, nekada te pospu sa žitom i kukuruzom dok ideš ka kaminu ili peći ili, za vreme rata, šporetu u kuhinji. Domaćin se postarao da u njemu ima puno žara. Uzmeš grančicu od badnjaka, koja stoji tu, pripremljena za tebe, pa ozbiljnim glasom počneš: „Koliko žara, toliko sreće, toliko zdravlja, sloge u kući…“ Možeš da dodaješ počevši od pilića do dukata. Što duže to bolje. Onda ukućanima poželiš srećne dane Božića. Posade te u čelo stola, ponude te kao odraslog vrućom rakijom, pa doručkom. Ti se šepuriš, nisi „mačji kašalj“ – položajnik si. Isprate te posle, poklanjajući ti čarape, rukavice, maramice, jabuke, suve šljive, a nađe se i po koji dinar. Tog dana si gost na ručku, domaćin te posadi sa svoje desne strane, lomiš česnicu zajedno s njim. Ako imaš sreću i nađeš dukat[2], domaćin ga otkupljuje od tebe da bi ostao u kući. Takav je običaj, pa zato možeš i sto dinara da tražiš.

Žuriš da još kod nekog stigneš prvi, tamo gde su ti roditelji rekli. Tek kasnije shvatiš da si bio unapred poručen. Nisi razočaran. Lep je taj običaj, mogućnost da udeliš sreću, zdravlje, slogu, ljubav među ljudima, da budeš kao „veliki“. Ima li još nečeg lepšeg?

Znao je po ovom „Hristos se rodi“ što je jutros čuo od svojih bolničara, od svojih pacijenata i prolaznika, da su oni unosili badnjak u kuću, da su jutros imali položajnika. „Oni“ koji mu samo poželeše „dobro jutro“ bili su „njihovi“. U Boljevcu ih je bilo malo, a on ih nije u „crnu knjigu“ upisivao.

–       Lepota običaja se neće izgubiti!

Pomisli, pa se naglas nasmeja svom jučerašnjem susretu sa sekretarom Komiteta.

Zvao ga je direktor šumske uprave: „Doktore, imam paket za vas, a i vruća[3] sa medom je spremna“. U paketu badnjak, hrastove grane, slama, bosiljak, pšenica i kukuruz. Badnjak obavijen malom, tankom srpskom trobojkom. Uz „vruću“ posedaše, sećajući se tih božićnih priprema nekad, kada su bili deca.

Na putu kući pocepa se papir i izviri badnjak. Kao za inat, na uskoj snežnoj stazi, išao mu je u susret drug Kosta, sekretar Komiteta!
Ne, nije on bio junak, daleko od toga. Hrastovu granu u džep sakriti, možda bi to i pokušao, ali znao je – ne može da stane. Džepovi su plitki. Šta je ‒ tu je.

–       Dobro veče, doktore.

–       Dobro veče.

–       Zar mi naše doktore toliko malo plaćamo da moraju u šumi da skupljaju ogrev?

–       Ima ogreva za dušu, a taj ne može da se kupi.

Podigoše se obrve, sevnuše oči drugu sekretaru, strogo, a onda mu se razli osmeh, nekako topao, blag.

–       Srećno vam Badnje veče, doktore!

–       I vama, druže Kosta.

Nije pasovalo ono druže sekretaru. Rukovaše se i produžiše put svako na svoju stranu.

–       Možda se i on setio svog detinjstva. Možda i on? Sigurno, pa i on je bio dete. Šta se napravi od nas u ime Bratstva, Jednakosti i Slobode. U ime proletarijata svih zemalja[4], a šta će tek biti ako se ikada ujedine? Kako će tek onda biti?

Htede da odagna te misli od sebe. Danas, na Badnje veče. Ipak, ne uspe u potpunosti.

–       Vlast. Komunistička partija postala je jedina vlast. Ušavši na mala vrata, okupirala je i sebi podredila kulturu, umetnost, religiju, zdravstvo, ljudski duh, jednom rečju, sve u potpunosti. Da, čak i ja eto, sinoć, u trenutku zažalih što badnjak nije bio kraći pa da ga u džep sakrijem. Da je bio kraći, sakrio bih ga.

Sinoć, kada je zazvonio sa badnjakom na vrata, dočekao ga je osmeh ljubavi. Kukuruz i žito se rasu po njemu. Jelka je okićena svećicama i malim lampionima, koje je pre nekoliko dana video u jednom boljevačkom izlogu. „Za Novu godinu?“, testirao ga je prodavac. „Ne, za Božić“, odgovori mu Nikola.

Ukusno zapakovani pokloni stajali su ispod jelke. Nije ih bilo lako nabaviti u ovoj maloj varošici. Nije ih bilo čak lako ni kriti u njihovom malom stanu da bi postigli iznenađenje.

Vesna, slabije pokretna u zadnjem mesecu trudnoće, spremila je Badnje veče po svim onim lepim običajima koje je ponela iz roditeljske kuće. Svečano obučeni večerali su pri svetlosti sveća i upaljenih svećica koje su ukrašavale divnu „veliku do plafona“ jelku, koju su dobili od šumskog gazdinstva.

Sada, sedeći sam u lekarskoj sobi posle završene vizite, dok je sumrak pokušavao da se izbori sa belim zimskim ruhom boljevačkog pejzaža, želeo je da se vrati u te Božićne praznike provedene sa Vesnom, jer se osećao tako usamljen.

–       Doktore, hitno u porodilište… Žena obilno krvari, pregledala sam posteljicu i izgleda da je izbačena u potpunosti.

Pere ruke na brzinu, navlači rukavice. Desna prodire u materičnu šupljinu, mekanu, toplu, tajanstvenu. Prsti pokušavaju da se orijentišu. U desnom rogu kao da još ima nečega. Oprezno, jagodicama prstiju pokušava da to nešto, verovatno kotiledon posteljice, izgrebe i izvuče. Oseća kako se grlić materice već steže oko njegove podlaktice.

–       Hajde, snašo, diši duboko. Ne brini se, još malo pa je sve gotovo. Diši duboko, ne napinji se, hajde, budi još malo junak. Kad si rodila onakvog junaka, moraš sad da budeš i ti junak.

Bledo lice, uplašene oči pokušavaju da mu se osmehnu.

Pažljivo izvlači ruku. Šaka mu je prepuna ugrušaka krvi. Na delu ugruška parče posteljičnog tkiva.

–       Dajte majci što više čaja i limunade da pije. Snašo, sada će sve da bude dobro. Izgubila si dosta krvi, ali to će se dosta brzo popraviti. Babica će te staviti u krevet, pa ćeš se lepo odmoriti i naspavati.

Ruka mlade majke potraži doktorovu.

–       Hvala vi ko bratu.

Bledo lice kao da postaje manje bledo. Oči bez straha. Osmeh.

–       Doktore, hitno u previjalište. Doneto je jedno dete, jedva diše.

U hodniku je već čuo krkljanje i šištanje deteta koje se svom silom svojih mišića trudi da uvuče kroz skoro zatvoreni dušnik bar malo vazduha.

Ogromne uplašene oči, pomodrele usne i obrazi. Puls jedva pipljiv, ubrzan.

–       Krup… ‒ ču on u sebi dijagnozu.

Poveska, igla sa špricem u venu. Lagano se meša sadržaj šprica sa krvlju. Pritisak na klip šprica. Sadržaj lagano teče u venu. Oči ispitivački gledaju u lice malog pacijenta. Minuti tako lagano prolaze. Disanje kao da je još gore. Pada mu pogled na nokte dečjih prstiju. Modri, ljubičasti. Kiseonik preko maske, bolničar mu dodaje još jednu injekciju. Izgleda da se ništa nije promenilo.

–       Da li možda uobražavaš? Možda se ipak menja?

Pogled mu pada na veliki zidni časovnik. Tek je prošlo 10 minuta. Njemu se čini čitavi sati.

Prenu ga gužva u čekaonici. Bolničar povlači zavesu. Unose nekog.

–       Pazi na ruku, drži glavu da ne padne.

Čuje disanje duboko, isprekidano. Oseća miris alkohola, pomešan sa crnim lukom. Slušalice. Na plućima sve u najboljem redu, pritisak dobar, puls ubrzan. Desna ruka izgrebana, krv. Na potiljku veća rana od pada.

–       Branko, ošišaj kosu oko rane. Pripremi sterilne instrumente, rukavice, i sterilne komprese. Zašićemo mu ranu na glavi. Primićemo momka u bolnicu dok se ne otrezni.

Popunjava temperaturnu listu. Antitetanus serum amp. C.vit, B₁ i B₆ vitamin. Meriti puls i pritisak ‒ piše na temperaturnoj listi ‒ prva tri sata svakih petnaest minuta, a zatim na sat. Dijagnoza – trovanje alkoholom. Ukoliko dođe do pada pritiska, odmah me pozvati.

Disanje deteta je nešto bolje. Ljubičasta boja sa noktiju i usana je nestala. Okreće telefon sestri na dečjem odeljenju. Daje instrukcije i popunjava temperaturnu listu. Dete prima u bolnicu.

Napolju, rzanje konja. Novi pacijent. Otvori vrata od čekaonice. Dva seljaka unose stariju ženu. Obojica prekriveni snegom. Inje im se uhvatilo po brkovima. Starica teško diše.

–       Dobro veče, morate malo da sačekate, previjalište je puno bolesnika. Ugrejte se, sad ću ja.

Navlači rukavice, čisti predeo oko rane, cetavlonom, alkoholom, pa jodom. Prekriva lice i glavu sterilnim kompresama. Pacijent diše duboko, ne reaguje.

Povremeno hrkanje prekida tišinu u previjalištu, dok se oštrica igle zabija u tkivo i u kožu. Šest uboda, šest hirurških čvorova, jodiranje, gaza, zavoj, tetanusni serum. Za sve ovo vreme, povređeni spava dubokim snom. „Anestezija“ od vruće, ali sigurno i od hladne, šljivovice. Mora da je društvo popilo još i nekoliko litara vina uz pečeno prase na ražnju koje za Božić svaka kuća ima.

Baka iz čekaonice ima teško zapaljenje pluća. Nikola posle pregleda predlaže sinovima da baku zadrži u bolnici. Sinovi se zagledaju.

–       Koliko će to da košta?

–       Zavisi koliko će dana morati da ostane.

Teško se rešavaju. Ne čini mu se da su neka sirotinja.

–       Majka vam je, odnegovala vas je. Ako je povedete kući, neće preživeti. Podelićete vi troškove njenog lečenja.

–       Eh, doktore, ne znate vi naše muke. Sve nam uze ova vlast. Hoće silom da nas strpa u zadrugu, a mi nećemo. Taman namirismo dugove, a sad ova nesreća.

Pozva bolničara Miluna.

Primi tetka Božanu u bolnicu. Smesti je u sobu broj 8.

Upisivao je podatke u istoriju bolesti i terapiju u temperaturnu listu.

–       Ih, gde baš na Božić da se razbolem, a ono prasence što sam ispekla, pa tek otvorena turšija, prste da poližeš! Sve sam spremila da unuke i sinove sa snajama počastim. Mesto časti – bolnica. A jel doktore, ‘oću li ja da ozdravim? Mnogo nešto pričaš sas moji sinovi. Da nije došo onaj dan, da me nije onaj prozvao odozgo?

–       Nije tetka Božana, nije još. Bićeš ti za nekoliko dana opet ko nova.

–       Iz tvoji ustiju u Božje uši! Izvini što pominjem Boga, možda si komunista.

–       Ja sam lekar, tetka Božana. Navikao sam da čujem da ga ljudi spominju kad im zagusti.

Priđoše sinovi da se pozdrave sa majkom.

–       Ajd, pa ne tugujte. Pojedite u zdravlje ono prasence. Ima i prebranca, a i pogaču sam vam mesila.

Ostadoše sinovi, Nikoli se činilo, postiđeni.

–       Možete majku da posetite sredom, subotom i nedeljom od 2 do 4 popodne.

–       E, pa da krenemo onda.

Jedan zastaje.

–       Opasno je, kažeš. ‘Oće li preživeti?

–       Mislim da hoće. Majka vam je hrabra žena.

–       Verujem da ste nas pogrešno razumeli. Nije nama žao, makar prodali sve što imamo, samo da nam ona ozdravi. Priča se po selu da bolnica mora da zaradi, da ne sme da ima prazne krevete. Bolesnici se zato leče u bolnici, a mogli bi i kod kuće. Pripazite na nju, neće vam biti žao…

Nikola ču rzanje konja, sanke krenuše. Znao je, do sela je daleko, najmanje dva sata, a noć je već odmakla.

 

0 8 / 0 5

Pandurović se oporavio posle saobraćajne nesreće i posle Nove godine je počeo da radi u bolnici. Nikola je mogao da mu preda dužnost. Završio je mnoge poslove koji su se ticali dovršetka građevinskih radova na bolnici. Naravno, dotaknut je problem vodovodnih cevi i afera Stanković. Videlo se da je on o svemu tome obavešten, verovatno od strane Gavrića. Primio je to mirno, bez ikakve zluradosti, uz komentar da je Gavrić preuranio sa optužbom i da će, verovatno, ako dođe do suda, on izvući deblji kraj. Njegovo mišljenje je bilo da treba stvar zataškati. Pustiti ih mirno da odu. On se već raspitivao. Nekoliko kandidata ima, tako da će njihova mesta biti brzo popunjena. Na kraju razgovora nije štedeo reči pohvale o radu bolnice za vreme njegovog bolovanja.

Nikola je imao utisak da je prema njemu Pandurović postao mnogo ljubazniji i otvoreniji mada se u odnosu još uvek osećala granica. Bio je to takav čovek, možda s pravom. Moralo se znati ko je kome podređen. Počeli su međusobno i da se druže. Prvi dan Božića Vesna i Nikola bili su sa Gavrićem gosti kod Pandurovića na večeri. Posle večere seli su da igraju remi. Dogovor je bio još pre nekoliko meseci da se svake subote, ako to Nikolino dežurstvo dozvoli, igra remi. Saobraćajna nesreća u kojoj je Pandurović bio teško povređen omela je njihove planove. Vesna je volela da igra karte, volela je društvo, dok je Nikola morao prvo da nauči taj remi. Igrao ga je odsutno, društva radi, pa je, naravno, skoro uvek gubio. Supruga Pandurovićeva je bila gostoprimljiva i ljubazna mlada žena, dosta ćutljiva, kao da se plašila, u prisustvu Pandurovića, da pusti sebi na volju, da se ponaša prirodno.

Bilo je Nikoli vrlo zanimljivo da ih sve posmatra za vreme igre. Pandurović, autoritativan, ide samo na sigurnu kartu. Pamti svaku bačenu kartu, trudi se da se ne primeti da je vrlo pogođen kad gubi igru. Postaje ćutljiv, dobacuje cinične primedbe. Kada dobija, ljubazan je, smeška se, priča dogodovštine iz svog života. Retko kada da nekog ne pecne, i onda uživa ako se okolina na ta njegova peckanja zabavlja.

Gavrić mu je često objekat. Ne ljuti se on zbog toga. Prija mu što sa doktorima igra karte. Kada gubi, pocrveni i glasno se ljuti, što dovodi do opšteg smeha. Hoće nekad da malo podvali, ali Pandurović odmah primeti i počne rasprava: „jeste“, „nije“. Ponekad moraju i ostali da se umešaju da bi smirili situaciju.

Danica, upravnikova supruga, uvek je tiha, bilo da dobija, bilo da gubi. Peckanje, kada baci pogrešnu kartu, ili izgubi partiju, vidi se, prima k srcu, crveneći, ali se ne usuđujući da odvrati peckanje.

Vesna, nasmejana, bez obzira da li gubi ili dobija. Vesela, duhovita, odlično igra karte i uglavnom dobija. Prihvata sve šale i peckanja na svoj račun sa humorom i kreira atmosferu. Jedino se ljuti na Nikolu kada vidi kako on negde „plovi“, baca karte ne vodeći računa o igri. Oduševljava Nikolu svojim humorom, lepim ponašanjem i dobrom igrom. Ponekad se uozbilji da bi nasmejao Vesnu, pa uspe da dobije partiju. Međutim, razgovori uz kartanje su se vodili o svemu i svačemu. Politika se izbegavala. Zato ogovaranje malobrojne inteligencije, „drugova iz vlasti“, kako lokalnih, tako i sreskih, nije bilo bez značaja. Pričalo se o tome kakav je ko, ko od njih radi za policiju, kakve veze ima u Beogradu, koliko je partijski jak. Bilo je malo ljudi o kojima se čulo dobro.

Stankovići su retko pominjani, valjda zato što se pretpostavljalo da su prijatelji sa Nikolom i Vesnom. Međutim, od tog prijateljstva ostala je samo lepa uspomena iz studentskih dana. Viđali su se sve manje, uglavnom u bolnici.

Ginekolog je ponovo insistirao da Vesna ode za Beograd dok su putevi prolazni. Predviđao je porođaj oko 20. januara. Savetovao je Nikoli da na put ponese sterilni materijal.

–       Doktorska žena, kolega, svašta može da se dogodi. Prevremeni porođaj na putu. Vi lekar, a ne možete da pomognete, nemate sa čime.

Prve subote krenuli su za Beograd. Lekari železničara su imali fraj kartu za prvu klasu, a kondukter im je omogućio da do Beograda ostanu sami u kupeu. Želeli su da obezbede najbezbedniji dolazak na svet novorođenčetu. Ovo je prvi njihov rastanak, i to baš u tako važnom trenutku njihovog života. Znao je koliko je ona bila zabrinuta i koliko se osećala nesigurna i uplašena, jer on neće biti pored nje.

Znao je da će joj olakšati rastanak ako pokuša da joj priča o njima, o njihovim prvim susretima dok je bio samo kolega njenog brata Miše. Bilo je toliko lepih momenata u njihovoj prošlosti, u njihovom maštanju o budućem životu. Sve im je do sada polazilo za rukom i bili su srećni što su već sada bili u mogućnosti da svom detetu obezbede lep i bezbedan život.

Vesni se činilo da je pored nje opet onaj njen Nikola, koji je uspevao da uvek odagna njene strahove i da joj ulije snagu. Bio je to opet njen Nikola koji je nekada umeo da joj priča bajke, pa joj je ovog popodneva ispričao jednu od najlepših bajki, bajku o njima.

Spuštao se sumrak kada je voz ulazio u Beograd. Bio je to trenutak kada je za njih oboje Beograd bio najlepši. Zagrljeni, uživali su u svetlima koja su se palila dok je voz, verovatno zbog nekih popravki, usporavao i lagano prelazio preko mosta. Zraci zalazećeg sunca još uvek su se kupali u Savi. Toranj Saborne crkve i Kalemegdan sa spomenikom Pobedniku kao da im je želeo dobrodošlicu.

Sačekali su ih na železničkoj stanici roditelji. Nekoliko sati do Nikolinog rastanka sa Vesnom prošlo je brzo.

Dug zagrljaj i poljubac. Ostavio je Vesnu, koja se trudila da osmehom isprati Nikolu. Verovali su da će rastanak biti kratak.

Kutija sa sterilnim instrumentima je poneta da se vrati u bolnicu.

 

0 8 / 0 6

Zadimljena kafana u Krivom Viru. Nekoliko gasnih lampi pokušava svojom svetlošću da probije gust duvanski dim i tamu. Kafana puna ljudi i prepuna mirisa opanaka raskvašenih od snega, pokvašenih gunjeva i dugih pastirskih bundi, napravljenih od sirove ovčije kože sa krznom.

U dnu sale uzvišenje od praznih pivskih burića, daske po njima, preko njih sto i dve stolice. Drug partijski sekretar drži ubedljiv govor:

–       „Svi seljaci će dobiti zdravstveno i penziono osiguranje. Narodna vlast se brine za svakog svog građanina. Seljak neće morati da proda kravu ili vola da bi mogao da plati bolnicu i doktora. Neće morati pod starost da zavisi od svoje dece. Imaće penziju. Prošla su teška vremena, seljaku se neće više ništa oduzimati. Onaj ko neće u zadrugu, ne mora. Zadruge će sa svojim inventarom pomagati seljaku, naravno, uz malu nadoknadu.

Seljak i radnik su stub naše države. Narodna vlast se izborila za bolju budućnost. Toj vlasti se mora pomoć, jer još uvek ima neprijatelja koji pokušavaju da huškaju seljaka protiv narodne države. Tima i takvima se ne sme verovati, a narodna vlast će se sa takvima obračunati, a i sa onima kojima njima veruju.“

Govor druga Koste Mojića, partijskog sekretara Opštine Boljevac, propraćen je povremenim ironičnim kašljanjem, a kraj ‒ tišinom.

Diže se jedna ruka tražeći reč.

–       Poznaješ li me, druže Kosta?

Kosta se napreže da prepozna krupnog seljaka sa velikom šubarom na glavi i dugačkom bundom.

–       Ne prepoznajem.

–       Ja sam Pavle. Bio sam ti posilni kada si bio u četnicima^[5], nosio epolete, borio se protiv „crvenih bandita“, kako si nam govorio, za Kralja i Otadžbinu. Jel bre, Kosta, zar ti sada nama da pričaš o narodnoj vlasti? Ta vlast nije naša, ona je seljaka odrala do gole kože. Sada je izmislila samo nov način da nam pare uzme.

Zagrajaše ljudi: „Jes’, tako je. Pravo čovek govori“.

Kosta i predsednik Narodnog odbora pokušavali su da smire narod, da ponovo dođu do reči, ali im to nije uspevalo. Nikola je bio iznenađen. Takvih diskusija u gradovima nije bilo. Ko bi se usudio da tako diskutuje, ne bi više stigao kući na spavanje.

–       Doktore, sad ste vi na redu.

Nikola ustade i spusti se među gomilu koja je bučno diskutovala. Čekao je i ćutao. Oko njega su ućutali, pa pokušali da umire ostale. Nije im uspevalo. Nije nikada govorio pred ovako uzbuđenim skupom. Ko će u ovoj gunguli sada njega da sluša, a morao je da pripremi teren Zavodu za transfuziju krvi, koji će sutra da stigne da uzme krv od dobrovoljnih davalaca. Njegov zadatak je bio da ovu ljutu, uznemirenu gomilu, regrutuje za dobrovoljne davaoce.

–       Drugovi, drugovi ‒ pokušao je nekoliko puta.

Ni sam sebe nije čuo, a kamoli ostali. Neko ga uhvati za ruku. Čika Obradović, solunac bez jedne noge.

Pope se na stolicu, zamaha nekoliko puta rukama i narod se umiri.

–       Ovaj mladić nije vlast, on je naš novi doktor. Da ga čujemo ljudi.

–       Da ga čujemo, da ga čujemo!

–       Da neće i on da traži pare?

–       Ćuti bre ‒ grmnu na njega čika Obradović.

–       Neću pare, nego vašu krv.

Iznenađeni zaćutaše.

Drhtavim, nesigurnim glasom poče Nikola da im objašnjava značaj krvi, zbog čega postoji Zavod za transfuziju, značaj dobrovoljnih davalaca. Ćutali su, nije mogao da proceni da li ga razumeju.

–       Dajući pola litre svoje krvi, koja se za nekoliko dana ponovo nadoknadi u vašem telu, vi spasavate jedan ljudski život. To može da bude vaše dete, vaša žena, vaš komšija. Sutra će Zavod za transfuziju doći kod vas da od vas uzme krv koja će možda biti data nekom hitnom slučaju u Beogradu, Kragujevcu ili Nišu, a nečija krv uzeta na isti način biće data, možda, nekome od vas ili nekom od vaših ukućana. Zato sam večeras, kao lekar i kao čovek, došao da vas zamolim da se sutra ovde pojavite u što većem broju i da date svoju krv. Hvala što ste me saslušali.

Diže se odmah jedna ruka.

–       Ko te to tako lepo nauči da varaš narod?

Smeh sa svih strana.

–       Tako mlad, a već bolje prodaješ mudrost od druga Koste.

Smeh, lupanje nogama o pod.

–       Čekaj, doktore, dok završim. Da damo krv, kažeš, a kada zatreba nama, našoj deci, ženi, komšiji, lepo kažeš, malopre si mi suze na oči naterao… Kada je nama seljacima ta krv potrebna, nema krvi nikad u zaječarskoj bolnici. „Dovedi 10 ljudi da im uzmemo krv, će ti umre žena ako ih ne dovedeš.“

–       Uh, baš tako kažu.

–       Ti onda skupiš komšije, platiš put do Zaječara i nazad. Platiš im jelo i uz jelo, jer ljudi tog dana ne mogu da stignu da na njivi rade. Ne, nisam još završio, doktore. Kroz neki dan stigne račun iz bolnice, pa još i za tu krv platiš.

–       Za krv se ne plaća, postoje troškovi oko pripremanja krvi.

–       Ne znam ja oko čega, ali račun imam. A ti tražiš sutra da selo dâ krv dobrovoljno. Vi braćo, kako hoćete, ali ja ne dam.

Odobravanje sa svih strana. Bez obzira na pokušaj predsednika da zadrži narod, kafana se isprazni.

–       Majku im četničku, sve živ četnik. Povešati ih treba. To su sve do jednog neprijatelji narodne vlasti. Sve ti oni znaju… Oni su opasni… Kad krenu na ispašu sa stadom ispod miške nose „Borbu“, „Politiku“, „Komunist“. Sve je to drveni advokat. Ma, zapamtiće oni mene…

Nikola je ćutao zabijen u ugao džipa koji ih je vraćao u Boljevac.

–       Ko te to tako lepo nauči da varaš narod? Zar je moguće da zaječarska bolnica na takav način uzima krv seljacima? Moraće da proveri.

Proverio je. Bilo je tačno. Krivovirci nisu dali ni gram krvi. Odziv u ostalim selima i u samom Boljevcu bio je minimalan. Akcija Zavoda za transfuziju je propala.

Sneg je zavejao sve prilazne puteve Boljevcu. Put prema Zaječaru, prema bolnici, takođe je bio prepun snežnih nanosa. Buldožeri nisu uspevali da raščiste smetove. Bolnica je bila puna bolesnika. U Domu zdravlja bilo je i do 150 pacijenata dnevno: grip, male boginje, ovčije boginje, šarlah, bronhitisi, zapaljenja pluća kod male dece i veliki broj srčanih bolesnika, koji su se dekompenzovali posle gripa.

Posla preko glave. Preselio se u bolnicu, jer je kuća bez Vesne bila pusta. Lakše mu je bilo da spava u bolnici kako bi mogao noću da obilazi bolesnike i kako ga bolničari ne moraju tražiti kod kuće za svaki hitan slučaj.

Kod Vesne još nikakvih novosti. Kraj januara. O porođaju ni govora.

Treba imati strpljenja. Njemu to nije bilo teško sa 50 do 60 pacijenata dnevno, sanitarnom inspekcijom, Krivim Virom, železničkom ambulantom, porodilištem i skoro neprekidnim dežurstvom.

Čuo se sa Vesnom skoro svake večeri. Bila je uplašena, gubila je strpljenje. Osećao je to preko telefona. Pokušavao je da joj ulije snagu. No, Beograd se teško dobijao, a telefonska centrala je radila samo do 19 časova.

Doktor Avramović je stigao 1. februara sa porodicom. Kolega Radovanović nekoliko dana kasnije. Bolesnika je bilo toliko da su jedva uspeli da se malo upoznaju. Bili su u neprekidnom trku. Kada je on bio u bolnici, oni su bili na terenu ili obrnuto.

Vesna je zamolila čika-Slavka pred polazak za Beograd da vodi računa da joj muž ne umre od gladi, te da se stara o njegovoj ishrani. On se i starao. Veliki poslužavnik prekriven čistom salvetom stizao je svakog dana oko 14 časova. U trenutku kada je pitao ko je dalje na redu, ušao je čika Slavko sa poslužavnikom, stidljivo se smeškajući, pa onda oboje prsnuše u smeh. Setili su se njihovog prvog susreta, kada ga je Nikola skoro izjurio napolje.

–       Zaboga, čika Slavko, zar vam nije bilo teško da pređete ceo ovaj put da biste doneli ručak?

–       Nije, doktore, jer već tri dana niste bili ni na ručku ni na večeri. Ja sam obećao gospođi Vesni, a i prijatelji smo. Pa čoveče, neko mora da se stara o vama.

Starali su se, nije da nisu. U bolnici bi za vreme dežurstva uvek za njega bila spremljena večera. Gavrić i Pandurović su ga zvali na remi partije, ali je on uspevao da se izvuče. Moralo se čitati, proveravati da li je kod nekih bolesnika postavio tačnu dijagnozu. Vremena nije bilo, sve je bilo u trku. Posle to pređe trka u naviku, pa se i ne oseća.

Budiš se po nekom ustaljenom redu, bez obzira koliko si dugo spavao. Budiš se, jer ti se učini da moraš da pogledaš bolesnika za koga znaš da nije dobro. Sa strepnjom otvaraš vrata od bolesničke sobe, osluškujući da li još diše. Lagano, da ga ne probudiš, opipavaš puls. Odlaziš ponovo u krevet smiren. Ponekad si uznemiren, jer vidiš da je bolesniku loše. Premišljaš, čime bi mu još mogao da pomogneš… Okrećeš listu lekova, čitaš po nekoliko puta sve što je ordinirano, naprežeš se da se nečeg spasonosnog setiš. Ne, nema više ničeg. Onda ostaješ pored bolesnika, držiš ga za ruku. Želiš da mu uliješ neku snagu da prebrodi krizu. Znaš da je iluzorno, pa ipak se nadaš. Uhvatiš sebe kako se moliš Bogu, ti koji ne veruješ da to pomaže, ali samo je On ostao.

Ostaješ pored bolesnika, kao da si poslednja odbrana od smrti. Činiti se ponekad kao da se i ona, smrt, tu nalazi. Osetiš kako se bolničkim hodnikom šunja. Tu si da životu ne dozvoliš da ode, da ga zadržiš. Ne uspeva ti to uvek. Čini ti se da Smrt često odlazi kao pobednik.

Pitaš se u tim dugim noćima, otkud da smrt ima simbol, a život ne. Hteo bi da kosturu sa kosom u crnome plaštu suprotstaviš simbol života. Simbola nema. Razmišljaš u tim dugim noćima. Možda ženu u belom sa pupoljcima ruža u ruci? Možda osmeh malog deteta krupnih plavih očiju? Možda kovrdžavog anđela sa belim krilima? Sve ti se čini slabim da se uhvati sa damom u crnome plaštu sa praznim očnim dupljama, iskeženom vilicom i sjajnom naoštrenom kosom.

Ponekad čuješ njen odvratan smeh, dok se tebi oči pune suzama i tuga te obuzme. Pomisliš:

–       Možda je trebalo još ovo ili ono da probam? Možda nisam sve učinio? Strašno je jer nikad nisi siguran da si baš sve moguće učinio i uvek ti se čini da si ti podbacio. Prefrigana je smrt, nikada ne možeš da ustanoviš šta bi bilo da si nešto drugo preduzeo.

Noćas je sklopio oči devojčici od 12 godina, jedinici, ćerki učitelja iz Podgorca. Urođena srčana mana. Hirurzi su odbili da je operišu. Grip joj je ubrzao odlazak, koji je bio neminovan jednog dana. Pa ipak! Koji užas za roditelje!

Vesna! Još uvek ništa.

Prvi put oseti neki strah.

–       Doktore, hitno u ambulantu.

Tri seljaka, prekriveni ledom, ležali su pred njim.

–       Smrznuti, nađeni u snegu?

–       Ne ‒ kaže Mile bolničar. ‒ Smrzo ih bratko Bugarin u ‘ladnjači.

Odela se paraju, teško ide. Ruke i noge su im udrvenjene, jedva dišu. Temperatura rektalna 33 stepena. Pomodreli. Pritisak nizak. Zna, ako im temperatura još bude padala, doći će do poremećaja rada srca, a onda on im ovde u zavejanoj bolnici ne može više pomoći.

–       Mile, daj flaše fiziološkog rastvora, stavi ih u lonac i grej na rešou i sterilizatoru. Ćebad. Termofore.

Nalazi vene, uključuje infuzije, čeka da se fiziološki rastvor zagreje. Proba vodu u loncu rukom. Sporo se greje. Najzad uključuje rastvore. Topla tečnost teče u vene. Čeka…

Posle dva sata prvi otvara oči a ubrzo zatim i ona druga dvojica. Pred previjalištem dva milicionera i bratko Bugarin.

–       Neće oni mene dva puta da opljačkaju. Nije Bugarin blesav.

Bugarske hladnjače transportuju za Nemačku mlade zaklane jaganjce. Put ih vodi preko Zaječara. Odjednom, na sred puta, čovek leži u snegu. Kočnice, hladnjača se kliza po snegu, ali se zaustavlja tik pred čovekom. Šofer i pomoćnik iskaču iz hladnjače, naginju se.

–       Bratko, ne mrdaj, ruke u vis.

Bugari zapanjeni kad videše u rukama onesvešćenog, polumrtvog čoveka, koji ležaše na putu, pištolj u ruci. Za tren su ih opkolili neki ljudi sa navučenim maskama na licima.

Uzimaju se ključevi, otvara se hladnjača i istovaruju jaganjci, koji za tili čas nestaju. Stotine komada. Celo selo, valjda, došlo po njih. Dva udarca po temenu i šoferi se kasnije bude sa glavoboljom u kabini kamiona. U početku ne znaju ni gde su ni šta su. Kasnije, plaču u policiji, traže potvrdu da su opljačkani. Policija sumnjičavo gleda. Stotine smrznutih jaganjaca iz hladnjače gde nestadoše, gde se dedoše?

Krađe su učestale. Uvek na isti način. Čovek leži na sred puta. Šoferi jedni drugima prepričali događaj. Pripremili se.

Večeras, opet čovek na sred puta. Opet kočnice, ali izlazi samo jedan šofer. Drugi, koji je ostao u kabini pod pretnjom pritiska dugme i otvara hladnjaču. Počinje istovar, žure se siluete. Zaboravljaju na šofera. Zaboga, ključevi su kod njih. Šoferi su imali duple ključeve. Daju kontakt, pritiskom na dugme zatvaraju vrata hladnjače, gas, beže. Usput spuštaju temperaturu u hladnjači. Ta šala je mogla koštati života trojicu snalažljivih pljačkaša.

Do jutra je ostalo još dva sata. Nikola je zaspao smejući se, misleći na bugarske šofere. Znao je da će za izvesno vreme prestati krađe na putevima.

Kucanje na vratima. Budi se. Sestra Miljana se izvinjava, ali bolesnik na muškom odeljenju ima jake bolove u trbuhu.

Trbuh mekan, na pritisak neosetljiv. Bolesnik se grči i previja od bolova. Rudar, leži na odeljenju zbog difuznog ekcema. Poslao ga rudnički lekar pod sumnjom da ne upotrebljava lekove da bi zbog ekcema koji ne prolazi bio što duže na bolovanju.

Čovek bled, orošen hladnim znojem. Nikola ga posmatra ispitivački.

–       Ne, ovaj da je iz Hudožestvenog teatra, ne bi moglo ovako. Verovatno kamen u bubregu.

Injekcija u venu, bol polako popušta. Upisuje u listu analize koje sutra treba da se urade u laboratoriji.

Ne spava mu se više, pali cigaretu. Odlazi do porodilišta. Babica je budna, stavlja za kafu.

–       Pa kako je, doktore? Beli udovac? Još nikakvih novosti?

–       Ne, nažalost baš nikakvih.

–       Loše mi izgledate, doktore. Vidi se da nema ženske ruke da vas malo pomazi.

Srknu kafu. Bila je jako vruća, opeče se.

–       Opekli ste se, doktore. Hoće to tako ponekad, da se doktori opeku.

Nikola je odmeri od glave do pete. Morao je sebi da prizna da je zgodna.

Najstarija babica, šefovica. Između 36 i 38 godina. Uredna, doterana, lepo građena, u tesnoj pripijenoj uniformi. Davno udata, ima već odraslog sina. Muž ‒ službenik u opštini.

Gavrić je tvrdio da ona ima po celoj Srbiji ljubavnike, ali da se u Boljevcu pravi svetica. Kada bi prošla pored njega u svojim papučicama na štiklicama, menjao je boju i uzdisao. Sa upravnikom je bila stalno na ratnoj nozi, mada niko nije znao pravi razlog. Sumnjao upravnik da se bavi ilegalnim abortusima.

–       Šta pa vi znate o doktorima, babice Maro?

–       Sve o vama znam.

–       Baš sve?

–       Sve i još nešto više.

–       Eto, ti ga na. A šta vam je to „i još nešto više“.

Gledala ga je kroz malo stisnute očne kapke, prilično napućenih lepih usana koje će se svakog trenutka raširiti u osmeh.

–       Eto, znam šta vi sada mislite. Zgodna, nije loše građena, baš bih je sad… malo… pomazio.

–       Početak je tačan. Ono „malo… pomazio“, do toga još nisam stigao.

–       Možda vi niste u mislima, ali sam ja osetila vaš pogled. Svukli ste me.

–       Što je babi milo, to joj se i snilo.

Polako mu je prišla njišući kukovima, gledajući ga u oči.

Dubokim, baršunastim glasom, koji je mazno i sa nonšalantnošću hteo da prikrije uzbuđenost, prošaputa:

–       U pravu ste, ja se ne stidim onog što osećam…

–       Znam, poznato mi je.

Odskočila je, oči su joj sevnule zlokobno.

–       Rekli su vam.

Glas joj je postao tvrd, piskav, oštar

–       A vi im poverovali da sa svakim koji malo podigne prst idem u krevet. Mislila sam da ste vi drugačiji, da niste malograđanin, da ste kulturan čovek…

–       Ja sam dežuran lekar, a vi dežurna babica.

–       Vi ste čovek, a ja sam žena. Ovo je predah. Skoro ceo život provodimo radeći i dežurajući, neprekidno pored onih koji dolaze na ovaj svet ili sa njega odlaze. Kolike sam ovim svojim rukama prihvatila kad su dolazili na ovaj svet, a već su odrasli momci i devojke. Pogledajte kroz prozor, vidite ovu božanstvenu planinu Rtanj kako blista pokrivena snegom na mesečevim zracima. Koliko takvih noći u proleće, leto i jesen ima u kojima mi ne stignemo da uživamo! Borimo se za tuđe živote, a sami ne živimo. Oni van zdravstvene službe nagađaju koliko je život kratak, mi to sigurno znamo, mi osećamo, vidimo svakog dana da je život prošlost i nešto malo sadašnjosti. Ako uspeš da ga ukradeš za sebe, za svoja osećanja, za svoje želje…

Nikola je osećao da iz nje sada izvire ne ljutnja, nego nezadovoljena strast. Bio je iznenađen. Nije očekivao od jedne boljevačke babice ovakav govor.

–       Moral, poštenje! Hoćete mi reći da ćete se, ako doživite starost, sećati tog morala i poštenja? Želela sam vas i znam, želeli ste i vi mene. Ako želja postoji, čemu onda svi obziri, čemu lažna neželja? Izgubili smo jedan tren lepote, koji više ne možemo da vratimo.

Pogledala ga je ubistvenim pogledom.

–       Vi, dežurni doktore, ste dobar čovek, osećam, prepun divnih osobina. Imate čitav rezervoar nežnosti i osećanja o kojima nemate pojma. Ne dajte da vam se osećanja ubuđaju u ime nečeg čime smo nakljukani. Bila bi velika šteta da se sva ta lepota probudi u vama isuviše kasno. Setićete se mene, znam. Vi i ne sanjate koliko divnih trenutaka proleće kraj vas.

Okrenula se i izašla iz porodilišta.

Ujutru, dok se brijao, posmatrao je sebe u ogledalu. Nekada je mogao da porazgovara sa sobom gledajući se pravo u oči. Danas je morao da misli na vizitu, na nenapisane istorije bolesti. Morao je da ode u rudnik Rtanj da pogleda rudarsku menzu. Izgleda da kuvaju splačine. Prošlog puta higijena je bila ispod svakog nivoa. Dvojica kuvara nisu imali ni ispravne zdravstvene listove. Zapretio da će menzu zatvoriti. Bila je to već treća opomena. Popodne se moralo u Krivi Vir. Nekoliko noći nije spavao, radovao se što će večeras rano u krevet.

Vesnu nije uspeo da dobije telefonom dva dana. Već je februar. Naši proračunali oko 20. januara. Ah, doktorska žena, pa još zdravstveni radnik. Prenesena trudnoća[6]. Opasnost za razvoj deteta. Opasno za majku, pogotovu ako majka ima od detinjstva oštećeni srčani mišić i zaliske. Zašto ne rade carski rez?

–       Vizita ‒ promoli glavu bolničar Mile.

Brzo navuče beli mantil, stavi slušalice u džep, sa žaljenjem pogleda na nedirnut doručak i izlete iz lekarske sobe.

–       Dobro jutro, kolega – javi se ispeglan, doteran i namirisan doktor Pandurović.

–       Ovo dete ste primili noćas?

–       Primio sam ga, doneto je sa planine. Na prijemu tonično klinički grčevi. Temperatura 40.6. Bele naslage na oba krajnika. Po koži nikakvih promena, bar za sada. Na usnoj sluznici kao da se vide Koplikove mrlje. Izgleda da su male boginje.

Sestra uzima dete u naručje. Pandurović metalnom špatulom otvara usta detetu.

–       Sada se Koplikove mrlje odlično vide. Šta ste ordinirali?

–       Antipiretike u soluciji, vitamine, penicilin zbog gnojave angine.

–       Interesantno, da nema Koplika bio bih sklon da poverujem da se radi o šarlahu. Pogledajte ovo bledilo oko usana. Videćemo. Skoro da nisam video anginu sa malim boginjama.

–       Ah, mali Mića, on nam odlično izgleda. Nema temperature, sada bi mogao da krene kući. Juče ste mi ga poslali na rendgen. Stanje na plućima mu je odlično. Međutim, vidim da ga niste pripremili za otpust.

–       Nisam, hteo sam da predložim da još ostane kod nas. Dete je iz jako siromašne, rudarske porodice, ima ih još petoro kod kuće. Stan vlažan, svi žive u jednoj sobi. Sećate se pre nekoliko nedelja kada je Mića primljen u bolnicu, bio je sama koža i kost.

–       Hoću da ostanem u bolnici, čiko. Ovde ima čokolade, a mogu i da spavam sam u krevetu.

Pandurović pođe dalje, bez komentara. Nikola u prolazu pomilova Mićinu grguravu kosu i prošaputa: „Ostaćeš, Mićo, još nekoliko dana“.

 

Porodilište je blistalo od čistoće. Porodilje su ležale u čistim, lepo zategnutim krevetima. Pandurović je otvarao ormane, zagledao ispod postelja. Kontrolisao knjigu dežurstva babice. Okrećući se glavnoj sestri, procedi kroz skoro stisnute usne:

–       Opet je sve neuredno. Zapišite: na lavabou u sobi porodilja nema sapuna. Jastučnica na krevetu broj 3 je iscepana. Na jednoj temperaturnoj listi datumi nisu upisani čitko. Nema dovoljno sterilnih rukavica. Gde je babica Mara?

–       Bila je dežurna i otišla je kući.

–       Kada ja pravim vizitu, ima da čeka.

–       Njeno radno vreme je do 7 časova ujutru, a sad je već pola deset. Babica Mara je čitave noći radila.

–       Pa šta onda! I doktor Vajnberg je cele noći radio, pa je na viziti. Neka mi se Mara javi da porazgovaramo.

–       Ne može da je smisli ‒ pomisli Nikola.

–       Kolega Radovanoviću, ova bolesnica je već dva dana u bolnici, nema napisanu istoriju bolesti.

–       Nisam stigao, druže upravniče.

–       Ima ih koji sve stižu.

Znao je Radovanović, znao je i Nikola na koga Pandurović misli. Osećao se neprijatno.

–       Dobro jutro, doktori. Hoćete li da me pustite kući? Ništa mi više nije, a već više od mesec dana sam u gostima kod vas.

Pozdravi tetka Božana čilo i veselo

Pandurović poče detaljno da je pregledava. Nikola je uživao posmatrajući ga. Precizno, strpljivo, kao na času uvoda u internu propedevtiku, gde se uče studenti metodama ispitivanja bolesnika sopstvenih čulima. Koja elegancija, pazeći da bolesnicu što manje deranžira, obraćajući pažnju na svaku njenu reakciju

Završivši pregled, sačekao je da bolesnica navuče svoju pidžamu posmatrajući je svojim strogim očima, bezizraznog lica. Tetka Božana se zagleda u njega.

–       Božana, da se dogovorimo Pustićemo te kući ako nam obećaš da ćeš svakog drugog četvrtka dolaziti na pregled. Napisaćemo ti lekove, ne smeš da zaboraviš da ih redovno uzimaš, inače ćeš nam opet doći u goste. Moraš da smanjiš so u hrani, mast da zameniš zejtinom, najviše 2 crne kafe dnevno i da se odmaraš. Nikakav težak posao ne smeš da radiš. Doktor Vajnberg će ti prepisati lekove koje moraš da piješ onako kako ti on bude rekao, inače ćeš brzo da nam se vratiš.

–       Kad se mora, onda se mora. Ume Božana da sluša.

–       Srce ti više, Božana, nije kao kad si imala dvadeset. Već smo ti objasnili da imaš staru reumu, a i pluća su ti bila u zapaljenju. Sada smo te izvukli, ali ako se opet ovako napustiš, ne znam da li će nam to uspeti.

–       Ma, razumem ja to sve, al’ teško je to, jer ne osećaš da srce više nije kao kad sam imala dva’es’t. Hvala vam svima mnogo. Obećavam da ću slušati i dolaziti redovno na kontrolu. A vi doktori, kad dođete u selo, navratite kod tetka-Božane na kafu, svako u selu zna gde mi je kuća. Navratite, zavoleh vas ki decu svoju.

Suze zahvalnosti nakvasiše staračko lice, još uvek lepo, sada opet rumeno.

Pandurović joj pruži ruku i vizita krenu ka drugoj postelji. Koliko je već tetaka i žena, na ovakav način poslao kući! Koliko porodilja sa novorođenčadima, budućih mladića i devojaka. Svakodnevno po seoskim ambulantama, za vreme dežurstava i u Domu zdravlja, upoznavao je Nikola taj svoj narod koji je dolazio da traži pomoć, zdravstvenu, mada je često kroz razgovor ustanovio da je zdravlje odlično ali da „duša boli“, kako pre neki dan reče jedan pacijent. Nije uvek lako doći do duše, a i kada uspeš, još joj je teže pomoći.

U toj borbi da pomogneš, neprimetno postaješ blizak pacijentu, kao i on tebi. Kroz njih upoznaješ porodicu i komšije. Uslove rada kod rudara, radnika i službenika. Upoznaješ njihove šefove, direktore, politiku opštine, politiku preduzeća. Upoznaješ mentalitet naroda. Te čike i tetke, ti tvoji pacijenti, mladi i stari, postaju tvoja familija, tvoja briga. Zato je želeo da bude lekar opšte prakse u unutrašnjosti.

Izlazeći posle vizite na plato bolnice, gde ga je čekao gaz da ga odvede u rudnik „Rtanj“, vide kako tetka-Božanu sinovi smeštaju u saonice. Dve šubare se skinuše, s poštovanjem.

–       Dočekaste da vam se majka vrati kući. Bolje je ponekad biti i malo siromašniji, al’ da vam je savest čista.

Šofer dade gas i Nikolina kola krenuše put rudnika . Dve šubare su bile još u rukama, a tetka Božana mu je mahala iz saonica.

Beskrajan snežni pokrivač prelivao se na suncu. Plavo vedro nebo sa tu i tamo rasutim belim oblačićima. Mladi doktor, opijen lepotom svog poziva, lepotom prirode, zapevuši staru rusku romansu, koju je pevao kao mali sa svojim ocem. Šofer ga pogleda ispod oka. Ruske romanse u to doba nisu bile popularne, bile su politički nepodobne. No ne samo ruske romanse.

Prestade da peva. Nije stigao ni sinoć duže sa Vesnom da popriča. Osećao je koliko je nesrećna što se ništa ne događa. Bila je juče kod profesora Kostića. Nije uspeo da je uteši. Bojala se da se nešto čudno sa detetom događa, ali i sa njom. Noge su joj bile otečene. Jedva se kretala, nije mogla da spava.

Pokušao je da joj ulije snage, ali bilo je to teško preko telefona.

Kola stadoše.

Menza rudnika „Rtanj“. Dugački stolovi sa klupama. Pod prljav. Otpaci hleba. Ostaci prolivenog mleka. U kuhinji haos. Prljavo posuđe, osoblje bez propisanih belih kecelja i kapa. U magacinu haos. Rukovodilac menze nešto priča, pravda se. Nikola ga ne sluša, besni u sebi. Njegove preporuke i pisma direkciji, razgovori sa ovim smutljivcem koji se zove upravnik menze socijalističkih rudara. U ušima mu odjekuju govori drugova rukovodilaca:

„Mi smo država radnika i seljaka, mi ćemo sve učiniti za našeg čoveka.“

Lonci prepuni neke mutne tečnosti u kojoj pliva nedovoljno očišćen krompir i poneko parče mesa. Bajat hleb, crn, tvrd, mogao bi i da ubije ako nekog pogodi u glavu. Menzu bi morao da zatvori.

Okreće se sanitarnom službeniku iz opštine. Ovaj ga posmatra smešeći se, kao da hoće da mu kaže: „Čik da te vidim sad!“

–       Slobodane, uzmi uzorke hrane. Zapečati ih. Ugasite vatru. Osoblje napolje. Menzu ćemo zapečatiti.

Upravnik ga zapanjeno gleda. Nešto mu priča. Nikola ništa ne čuje. Izlazi iz zgrade, odlazi u direkciju.

Ulazi bez kucanja. Sekretarica se smeši, nešto ga pita. Ne čuje, otvara vrata direktorove kancelarije. Direktor razgovara telefonom. Pokazuje mu rukom da sedne. Nikola stoji. Razgovor traje, dogovara se drug upravnik sa nekim da krenu na skijanje. Najzad je razgovor završen.

–       Kojim dobrom, doktore?

–       Dobro nije. Naredio sam da se menza zapečati. Zatvorena je. Dobili ste od mene tri pismene opomene i ništa se nije izmenilo. To nije menza, to je štala. Koliko mi je poznato…

–       Vi se šalite, doktore ‒ prekide ga direktor smešeći se.

–       Ne, ne šalim. Vi ste dužni bili da se brinete o vašim radnicima. Vi ste rudarsko dete. Školovao vas je bivši vlasnik kapitalista Minh koji je živeo i pare zarađivao na grbačama ovog radnog naroda. Sada je rudnik u rukama radnika, u rukama upravnika i inžinjera koji su deca radnička…

–       Ostavite se toga, doktore. Vi izgleda niste svesni šta činite. Nije moje niti je vaše da donosite takvu odluku…

–       Varate se, druže upravniče. Menza je zapečaćena, izvestio sam vas. Izvestiću sanitarnog inspektora u Zaječaru, vi ćete mi ovde potpisati.

–       Neću vam ništa potpisati!

–       To je vaše pravo. Ja ću napisati da nećete potpisati. Vi ste svesni, nadam se da to niste zaboravili, da ste tri upozorenja koja sam vam uručio potpisali. Ovaj vaš zadnji potpis nije mi više tako važan.

–       Doktore, znate li vi do čega može da dovede ovaj vaš nepromišljeni gest? Rudari će se pobuniti, pobuna može da se prenese i na rudnik „Bogovinu“, pa možda i na Bor. Znate li vi šta ste započeli?

–       Znate li, znate li… Zaboga čoveče, sigurno da ja znam. Da li vi znate da su vam rudari slabo hranjeni, da je kalorični unos hrane za 50% ispod norme, da poslednjih meseci dobar deo vaših rudara ne radi u rudniku, već se leči u vašem stacionaru i u boljevačkoj bolnici? Vi ste direktor ovog rudnika, a ne ja. Da li ste ikada otišli da pogledate menzu u kojoj se hrane rudari? Niste, dabome, vidim vam to po licu. Vi direktore, bivše radničko dete, rukovodilac novoga kova.

–       Vi ni ne znate moje probleme. Vi ne znate da sam ja nemoćan, da će ovaj rudnik da padne pod stečaj, jer nije produktivan.

–       Svako na svom frontu, druže direktore. Ja se na mom borim, a Vi?

Nikola napusti direktorsku kancelariju. Telefonirao je sreskom sanitarnom inspektoru. On nije bio u kancelariji, ostavio je poruku.

Seo je u gaz i vratio se za Boljevac.

Čekaonica je bila prepuna pacijenata. Čekali su ga strpljivi. Čekaonica doktora Avramovića je bila poluprazna.

Tek je stigao. Ne poznaju ga još pacijenti.

Mali, izrazito plav, obrazovan. Koliko je za ovo kratko vreme mogao da primeti, dobar lekar, dobar dijagnostičar, sa petnaestogodišnjim iskustvom. Poznat u zdravstvenoj službi kao inovator. Pisale novine o njemu. Niz recepata za različita oboljenja stavio je na pečate. Jedan udarac pečata i recept za apoteku je gotov. Ipak, činilo se Nikoli da to nije neki naročiti dobitak vremenski. Trebalo je te pečate poređati svakog dana po stolu, tačno naći onaj koji je u datom trenutku potreban. Novi lekovi, novi pečati.

–       Stare bacam u đubre. Svaki lekar opšte prakse ima standardne recepte, pa ako ne pomognu, šalje specijalisti.

Nasmejan, duhovit, prepun viceva, odličan igrač karata, strastven kulinar, iz stare beogradske glumačke porodice, otac troje dece, drugi put oženjen. Supruga lepa, ćutljiva, nastavnik u srednjoj školi. Gavrić ga je odmah okarakterisao kao neradnika, frajera i foliranta.

–       Da li ga tako vidite što nema crvenu legitimaciju? – gricnu ga Nikola.

–       Vi je pa imate. Lepo kaže gospođa Vesna da ponekad treba da uzmete vodu u usta i pripazite šta govorite.

Danas je Gavrić uleteo između dva pregleda bez kucanja, što mu nije bio običaj.

–       Zar niste mogli prvo sa mnom da razgovarate, nego ovako brzopleto? Šta vi ustvari mislite, da ste Bog?

Uzrujan je šetao sa jednog kraja ordinacije na drugi. Znao je Nikola, telefoni su počeli da zvone.

–       Druže pomoćniče upravnika, ja ovde radim, imam pacijente, puna ih je čekaonica.

–       Radite možda i previše, a onda sve upropastite. Šta vam bi da zatvarate menzu u rudniku?

–       Vi ste mi uručili rešenje Narodnog odbora opštine Boljevac da sam sanitarni inspektor. Potpisao ga je predsednik. Primam čak i platu za taj posao.

–       Jeste li vi svesni…

–       Rekao sam i direktoru rudnika da sam svestan, to i vama sada kažem. Da li ste vi svesni da sam postupio tačno po zakonu, ali ne zbog zakona, nego zbog onih jadnika koji su danas više izrabljivani nego nekada kada im je gazda bio kapitalista? Menza im je tada funkcionisala kao sat. Zidao im je kuće sa malim bašticama, školovao im decu, izgradio im park sa bazenima u kojima su plivale zlatne ribice. Jednu trećinu plate dao rudarima, a dve trećine stavljao na knjižice sa kojima su žene mogle da kupe namirnice u radnji i pekari. Brinuo se za porodice, plašeći se da rudari sve ne popiju. Rudnik je bio rentabilan, danas nije. Kuće su propale, bašte zapuštene, park upropašćen. Zlatnih ribica više nema, valjda su ih skuvali u menzi.

Da su ovakvi uslovi rada bili pre rata, sindikat bi organizovao štrajk. Ne, Gavriću, ja nisam Bog, kao što vi to kažete, ja sam lekar koga je ovaj socijalizam školovao. Ja znam svoja prava, znam zakon i ja ne želim da legnem na rudu kao što su mnogi legli. Ja sam vam govorio i danas vam ponavljam, ne želim da kritikujem za vreme igranja karata i pijenja kafe u četiri ili šest očiju. Želim da ispravljam nepravdu, želim da se borim protiv nje, u svojoj struci, na svom terenu, a vama političarima ostavljam da se vi borite na vaš način.

–       Doktore, ovom zemljom ne vladaju doktori, nego Partija. Ona se za sve konsultuje, ona sve rešava.

Prestao je da šeta. Gledao je u Nikolu razrogačenih očiju.

–       Gavriću, to je tako bilo, ali danas više nije. Šta hoćete da mi kažete, da će drug Kosta da mi određuje terapiju pacijentima, da rešava koga ću poslati na bolovanje, a koga ne? Hoće li drug Kosta da rešava zdravstvenu zaštitu po preduzećima, higijenu u menzama…

–       Doktore, ja sam verovao da ste vi pametan čovek. Zar vi nemate oči, zar ne vidite šta se događa oko vas? Ja sam vam prijatelj, zato sam ovde. Danas popodne zaseda Komitet sa partijskom organizacijom rudnika. Računajte da će večeras i vas pozvati na razgovore. Vodite računa šta govorite, ne zaboravite da vi niste član Partije.

–       Ne, ja to ne zaboravljam. Ali isto tako ne zaboravljam da je i meni kao lekaru poveren ovaj narod, a ne samo Partiji. Meni nije Partija dala diplomu medicinskog fakulteta.

A onda se okrete i otvori prozor između šaltera i ordinacije.

–       Miro, pustite sledećeg pacijenta.

Gavrić ga pogleda, okrete se i besno zalupi vrata za sobom.

Pregledi pacijenata su trajali do kasno u noć. Telefon nije zazvonio. Nikola nije bio zvan ni na kakve razgovore.

–       Tvoja je sreća što ti pacijenti i njihovi problemi ne daju da misliš. Da si danas imao malo vremena za sebe, shvatio bi da je Gavrić u pravu. Stigao bi i da se uplašiš.

–       Uplašio sam se ja još pre nego što sam Slobodanu naredio da zapečati menzu. Ja više nisam imao kud.

–       Suviše ozbiljno shvataš svoje obaveze među ljudima koji kao da ih više nemaju.

–       Da li ih shvatam suviše ozbiljno? Eto, Vesnu nisam čuo već dva dana. Nikako da stignem da je pozovem.

Te noći spavao je mirnim snom.

Sutradan mu je Pandurović sa poluozbiljnim osmehom, koji je više delovao zajedljivo, posle završene vizite rekao:

–       Naterali ste ih da diskutuju do kasno u noć. Odobren je kredit za renoviranje menze i za nabavku nove opreme. Menza je privremeno smeštena u baraku, a od vojske su pozajmljene poljske kuhinje. Sanitarni inspektor iz Zaječara me je sinoć zvao vrlo uzbuđen. Ljutio se, jer je mislio da je vaša odluka prenagljena. Optužuje vas da se sa njim niste konsultovali.

–       Imao je tri kopije mojih rešenja. Mogao je on mene da pozove, ako se nije slagao.

–       On nije verovao da ćete se usuditi da zatvorite tako veliki objekat. To nije samo sanitarno, to je i političko pitanje. U našoj zemlji sve je uvek političko pitanje.

–       A vi, da li ste vi verovali da ću zatvoriti menzu?

–       Nisam ni ja. Zato je bila potrebna hrabrost.

–       Da i biste je vi zatvorili?

–       Sigurno, vi znate da se ja nikome ne udvaram. Zato me i ne vole. Pojeli bi me da samo mogu. To će uraditi prvom prilikom, samo kada nađu internistu koji hoće da dođe u ovu selendru. Znaju oni da ja imam i nekih veza, a poznate su mi i njihove mahinacije zbog kojih bi mogli u zatvor.

–       Ja veza nemam, a njihove mahinacije me ne zanimaju.

–       Grešite, kolega. Ovo je društvo gde svako svakoga ima u rukama. Vi im, na svu vašu sreću, niste jasni. Oni veruju da neko vrlo važan stoji iza vaših leđa. Zato su juče i popustili. Zato vas nisu ni zvali na razgovore. Pustite ih da veruju. Dok veruju, vi ste bezbedni. Čak ni Gavriću ne govorite ono što ste meni malopre rekli. Gavrić nam je prijatelj, ali je član Partije. Nikada se ne zna.

Telefon zazvoni. Javi se Pandurović.

–       Dobro jutro, kolega. Da, sve se dobro svršilo, koliko čujem. Da, ovde je.

Pruži mu slušalicu, namigujući.

–       Kolega, primio sam juče vašu poruku o zatvaranju menze u rudniku. Potpuno sam saglasan. To se moralo jednom uraditi. Vreme je da nas već jednom shvate ozbiljno. Znajte, da ja stojim čvrsto iza vaših odluka. Hvala najlepše. Molim vas, kada vas zvanično obaveste o privremenom rešenju, otidite i vidite kako sve to funkcioniše. Napišite zapisnik i pošaljite mi ga. Doviđenja, kolega.

–       Oprostite, samo trenutak. Zar ste vi obavešteni da je uopšte doneto neko rešenje? Ja nisam ništa čuo.

–       Pa, znate, neka ostane među nama, bilo je tu svega i svačega. Ali kada su osetili da ja stojim iza vaše odluke, morali su da popuste. Danas će vas uprava rudnika obavestiti, sigurno, o privremenom rešenju koje je uprava preduzela dok ne ispuni sve tačke rešenja koje ste im uručili.

–       Hvala na obaveštenju. Doviđenja.

–       Odlično ste ga poklopili sa vašim pitanjem. Kladim se da vam je ispričao da je on skoro sve sredio.

–       Baš tako.

–       Vidite, to je mala lekarska nevolja. Da je Komitet sa Upravnim odborom rudnika zaključio da je vaše pečaćenje akt sabotaže, on bi bio prvi protiv vas. Prao bi ruke i o vašim postupcima ne bi znao ništa. Zato me je juče i zvao, da bi mogao da se pozove na mene, da se zna da se ne slaže sa vama. Mislim da vam je jasno kako je on juče morao da potraži vas lično, a ne mene. Sve su to igre kojima se treba učiti…

Ponovo ih prekide telefon.

–       Pandurović… Dobru jutro, profesore… Hvala, dobro sam… Kako da ne, baš je ovde pored mene. Profesor Kostić.

–       Halo. Dobro jutro, kolega. Zovem vas jer smo pregledali vašu suprugu. Ona je dobro, ništa se ne brinite, ali trudnoća je prenesena skoro mesec i po dana. Razmišljali smo da za sada ne preduzimamo još ništa, ali ako ne počne porođaj za nedelju dana, da idemo na provokaciju porođaja. Šta vi o tome mislite?

–       Iskreno govoreći, profesore, saglasan sam sa svakom vašom odlukom. Zato sam Vesnu i poverio vama.

–       Hvala na poverenju, kolega. Nadajmo se da će se sve završiti kako treba. Doviđenja.

Nikola spusti slušalicu lagano.

–       Ne shvatam. Profesor mene pita da li sam saglasan sa provokacijom porođaja. Šta ja odavde mogu da mislim iz ovog zavejanog i od sveta odsečenog Boljevca?

–       Dragi moj kolega Nikola, moraćete vi još mnogo toga da naučite. Doktorska žena, prenesena trudnoća, koja je uvek rizična. Zgodno onda konsultovati se sa kolegom, suprugom, i čuti kako on reaguje, da sutra ne bi bilo prebacivanja.

Te večeri je Nikola dugo razgovarao sa Vesnom. Bila je uplašena, deprimirana. Uvukla se u sebe. Nije uspevao da dopre do nje. Znao je: da je sada mogao da je uzme u zagrljaj i malo je pomazi, povratio bi joj ponovo raspoloženje. Trudio se na sve moguće načine, ali telefon je ipak samo telefon, a i nije mogao sa njom da razgovara dugo, hitno su ga zvali u porodilište.

Trudnica, rudarska žena, starija prvorotka, prsnuo je vodenjak još jutros, ali su naponi bili retki i slabi. Porođaj se nije razvijao kako treba. Zapazio je to Nikola još na večernjoj viziti, ali je verovao da će u toku noći krenuti nabolje. Međutim, prevario se. Da put prema Zaječaru nije bio zavejan, poslao bi je, jer je imao utisak da će biti potreban carski rez. Srčani tonovi deteta su bili slabi, ali se nisu menjali. Sve je bilo nekako čudno. Posle pola noći, uz provokaciju injekcijama koje su izazivale veštačke kontrakcije, počeo je porođaj. Brzo se završio. Novorođenče nije bilo normalno. Ceo prednji deo trbušne muskulature i kože je nedostajao. Dete je prestalo da diše jedan sat po porađaju. Teško je bilo saopštiti majci da je rodila nakazu. Desi se, eto, da lekaru lakne kada smrt odnese jedno ljudsko biće koje to u stvari nije bilo.

Kafa i cigarete nisu prijale. Praznina, nemoć, saučešće prema majci, razočaranoj, zbunjenoj, uverenoj da je to kazna, prokletstvo. Moraće sutra da joj objasni da sledeća trudnoća verovatno neće biti takva. Od straha, te žene se ne usuđuju više da rađaju.

–       Vesna! Pa ona je zato deprimirana! Ona se boji da dete neće biti normalno.

Trže se, odgurnu taj strah od sebe, otvori jednu praznu fioku i zatvori ga. Strah da, ali sliku novorođenčeta ‒ ne. Ona ostade da ga proganja.

Prošlo je sedam dana. Razgovori sa Vesnom preko telefona bili su sve duži. Stizala su i njena pisma iz kojih se, bar se tako Nikoli činilo, moglo osetiti koliko je nesrećna, usamljena, uplašena. Jednim delom sebe htela je da veruje da će se ipak sve dobro završiti. Sve ostale činjenice govorile su u prilog jedne patološke trudnoće. U strahu su velike oči, kaže naš narod. Kakve oči onda ima zdravstveni radnik?

Skoro dva meseca prenesena trudnoća. „Šta oni u Beogradu rade, za milog Boga?“, prolazilo je Nikoli kroz glavu. Mora da zove profesora, da zahteva provokaciju porođaja. Da li ga treba zvati? Još za vreme studija je zapazio da sve intervencije na lekare utiču loše. Bolesnici za koje se niko ne zauzima lečeni su na običan, normalan način, i uglavnom su dobro prolazili. U narodu preovlađuje suprotno mišljenje. Zbog toga Nikola nije okretao telefon profesora, mada mu je ruka sve češće polazila k brojčaniku. Ne, nisu ga puštali da se često bavi Vesninim i svojim problemom. Bio je okružen drugim porodiljama i porođajima, teškim bolesnicima u bolnici, mnogobrojnim pacijentima u Domu zdravlja i seoskim ambulantama.

Svaki odlazak u Krivi Vir značio je posao do kasno u noć. Čika Milivoje i Obrad su mu proneli slavu kroz selo. Sada je narod dolazio čak i iz okolnih sela, koja nisu pripadala njihovoj teritoriji. Pandurović je Nikolu odmeravao u početku sumnjičavo kad je čuo kako se kasno vraća iz Krivog Vira. Bolničar Mile mu je u poverenju rekao da je pokušao Pandurović, preko njega, da sazna da li doktor ne odlazi nekud u selo. Gavrić se smejao.

–       Ne može Đoka da shvati, za vreme njegovih odlazaka dva-tri pacijenta, a sada 40 do 50. Pitao me da proverim da li ne lečite sa antibioticima i injekcijama, da li je broj bolovanja porastao. Pregledao sam knjige, čak je bolovanja i injekcija srazmerno manje. Rekao sam mu da je jedino broj žena povećan, i to naročito mlađih.

Na ovu zajedljivu Gavrićevu primedbu nije reagovao. Bila je ona tačna. Pitao se i on sam. Ponašao se prema njima svima normalno, kao i prema muškarcima. Žene su bile bolesnije. Čudilo ga je da su one u ovom kraju imale patologiju gradskih žena. Bolovale su najčešće od „živci“, a na pitanje od kada, znao je unapred odgovor: „od kada sam se udala“. Sve bolesti su manje-više poticale „od kada sam se udala“.

Ni sam ne znajući zašto, pretpostavljao je ranije, da je seoska i radnička žena otpornija, stabilnija, manje osećajna, da je njen svet manje komplikovan, da su njene želje skučenije, njeni sekundarni prohtevi ograničeni, siromašni. O zaljubljivanju, ljubavi, potrebom za nežnošću nije ni razmišljao. Verovao je da je sve to posledica intelekta[7], zaboravljajući pravo značenje te reči.

Postideo se pred njima, pred samim sobom, kada je shvatio da ih je svrstao u žene drugog reda, nehotično, možda zbog literature. Prilikom pregleda počeo je da se oprezno raspituje o njihovom bračnom životu, o sekundarnim problemima, verujući da će naleteti na zid neshvatanja, stidljivosti, nemogućnosti izražavanja. Bio je iznenađen njihovom otvorenošću, razgovetnošću u tumačenju i najmanjih sitnica za koje je on, doktor, mislio da ih one nikad neće moći ni zapaziti, a kamoli izreći. Koja dubina osećanja, koja potreba za ljubavlju, koja glad za milovanjem, koja grubost, neosećajnost i nespretnost njihovih muževa! Ha, kao da u onom gradskom kulturnom svetu stvari drukčije stoje.

„Snaga me boli, noću gorim, hoću da izludim. Poludim od glave, pa povraćam, dušu ispovraćam. Onaj moj samo decu pravi, zaspi dok trepneš. Kad kažem „ne mogu“, prebije me s vrljikom.“

Retko kažu „ne mogu“, pa zato imaju po 20 abortusa do svoje 45 godine, abortusa urađenih od neke spretne žene u selu. Zapaljenje materice i jajnika ima skoro svaka. Leče ih doktori bez uspeha. Kad ih zaleče, ostaju ponovo u drugom stanju, pa sve opet iz početka. Jedino doktoru ne kažu da im je neka baba Poleksija, Živka ili Savatija, opet otvarala matericu korenom od belog sleza, zarđalim ekserom, zašiljenim bukovim drvetom ili vretenom. Pa odmah zatim na njivu, odmah na težak posao, po kiši, snegu ili užeglom suncu.

A doktori kažu: „Lezi ovde, raširi noge“. Zavuku dva prsta u rukavici. Jauk. „Ajd’ ne deri se, kad te je j…, nisi se drala, bilo ti lepo.“ Injekcije, pregledi, injekcije, operacije.

„Niko da upita: kako ti je ženo, zašto si mi stalno na spisku bolesnika, muči li te nešto?“

Kolege kažu: „Histerične. Zabušavaju. Dolaze da pobegnu od rada. Kote se k’o zečice. Dovoljno je da vide muške gaće, pa ostaju trudne.“

Nikola je razmišljao kako „ostaju“, kako uopšte rađaju posle svih tih pobačaja, sepsi i zapaljenja.

Kad bi u pola noći čuo škripu volovskih kola, znao bi da dovode ženu kojoj je nestručno urađen pobačaj, pre deset, a možda i pre mesec dana. Dovodili bi je noću da se u selu i u Boljevcu ne vidi, da ne saznaju komšije. Blede, ispijene, sa visokom temperaturom, buncaju, tresle su se tako da ih je bilo teško pregledati. Nestručne provokacije su rađene u ma kom mesecu trudnoće, ponekad i u sedmom.

Noćas, tek što je legao posle neuspelog porođaja, opsednut brigama o njegovoj Vesni, ču škripu kola. Podigao se iz kreveta, obukao svoje bolničko odelo i spustio se u prijemnu ordinaciju.

Mile bolničar je spavao na otomanu za pregled. Nikoli bi žao, ali morao ga je probuditi. Završio je bolničku školu u vojsci. Inače, seljak, sirotinja, sa trošnom kućom i okućnicom i negde još nekim parčetom jalove zemlje. Mučio se, obrađivao zemlju i radio i dežurao u bolnici. Selo mu bilo 15 kilometara daleko. Mnogo za čoveka i bicikl po snegu, kiši i vrućini. Nekad i dva puta dnevno. Ćutljiv, uvek nasmejan prema pacijentima, kao dečja negovateljica. Znao je seljake u dušu. Nikoli je bilo dovoljno da mu pogleda u oči i u osmeh na licu, pa da zna da li je postavio pravu dijagnozu, jer dijagnoza može biti dijagnoza, a do ono prave ima još nešto što se oseti intuitivno, nekim osmim čulom. Ponekad osetiš, a ponekad ne. Mile je imao tu intuiciju, mada je o medicini malo znao, ali zato o ljudima mnogo više.

Nikola ga pomilova nežno po glavi. On se trže, skoči, sa osmehom izvinjenja.

–       Šta se desilo, doktore, treba li nešto?

–       Ništa, Mile, meni, ali ćemo mi biti potrebni nekom drugom. Uzmi nosila, pa izađi napolje.

Sanjivo, sa nevericom, gledao je Mile u doktora. Pa onda i on ču škripu kola i jedno „ojs“ pod prozorom.

 

 

[1] Izgled grudnog koša kao pri udisaju

[2]Dukat- zlatnik koji za vreme rata i dugo posle rata biva zamenjen za običan novac u metalu.

[3] Vruća – šljivovica rakija kuvana sa šećerom ili medom. Pije se zimi..

[4]Proleteri svih zemalja ujedinite se ‒ parola revolucije 1917.

[5] Četnici – pripadnici pokreta otpora za vreme nemačke okupacije pod vođstvom Draže Mihajlovića. Bili su protivnici partizana i protiv njih se borili.

[6]Prenesena trudnoća ‒ trudnoća koja traje duže od devet meseci.

[7] Intelekt – grčki: razum.