K N J I G A    D E V E T A

Pred bolnicom na platou rezervisanom za sanitetska i ostala kola, konjske i volovske zapregom, nalazio se ulaz za hitne bolesnike, koji su preko prijemne ambulante primani u bolnicu. Uprkos redovnom čišćenju plato je noćas opet bio prekriven snegom, koji je izdašno padao već više od 24 časa. Za nepun sat vremena već je napadao nekoliko desetina santimetara.

Sneg ispod planine Rtanj intezivno pada, onaj ko to nije doživeo, teško da bi mogao da zamisli. Snežne pahuljice, često velike kao dečiji dlanovi, padajući u gustim redovima brzo bi prekrile zemlju belim pokrivačem. Bilo je teško kretati se, jer se čak i danju na metar rastojanja nije ništa moglo razaznati. Posle nekoliko sati svi bi putevi postajali neprohodni. Ukoliko je još i vetar duvao, stvarali su se snežni nanosi koji bi bili i po nekoliko metara visoki. Boljevac bi bio odsečen od celog sveta, samo su buldožeri i traktori koji su vukli raonike uspevali da raščiste puteve i to uz velike napore.

Izašavši pred vrata čekaonice, Nikola i Mile su jedva uspevali da nešto razaznaju pred sobom. Učini im se da kao kroz neku gustu zavesu vide neko svetlo. Bio je to fenjer koji neka silueta skide sa rude. Prišavši bliže, ugledali su volovska kola prekrivena snegom.

Mile uze metlu koja je svrsishodno stajala pored vrata, pa se pope na točak i poče da skida sneg, bolje rečeno da ga vadi iz kola. Nikola se približi kolima. Čovek koji je kola dovezao držao je fenjer. Velika vunena marama mu je pokrivala glavu i lice, sem očiju, spuštala se unakrst preko grudnog koša prema struku da bi bila vezana u čvor na trbuhu. Jedino se po zaleđenim brkovima moglo poznati da je muško.

–       Pazi, tu joj je glava. Daj da istresemo prvo tu ponjavu od snega.

Okrete se seljak, i valjda, kroz onaj svoj smrznuti vizir ne prepozna doktora.

–       Ded, pridrži lečke ovaj fenjer.

Nikola ga prihvati, pope se i on na točak da bi osvetlio unutrašnjost seljačkih kola, koja su se inače upotrebljavala za vuču balvana iz šume, sena, slame, kukuruza i žita sa polja. Služila su ona i za vožnju bolesnih kod doktora i onih u sanduku, kojima je to bila zadnja vožnja, do „večnog prebivališta“.

Iz kola baciše na sneg jednu krparu ukrućenu od mraza i leda, pa drugu, pa treću. Pri bledoj svetlosti fenjera, na slami koja je ispunjavala trećinu kola, ukaza se nešto što je moglo da bude veliki džak krompira, možda čak i dva. Uhvatiše taj džak, pa ga oprezno staviše na nosila.

Bio je to stvarno džak. Ne, bila su to dva džaka, jedan od nogu do grudnog koša, a drugi isečen sa prednje strane, gde je virilo bledo lice sa zatvorenim očima. Nikola se strese, ni sam ne znajući više da li od ovog prizora ili od hladnoće ili snega koji mu je vlažio uniformu i padao za vrat.

Za tren mu se ukaza slika sanitetskih kola sa koferima za prvu pomoć, bocom kiseonika, nosilima sa toplim ćebadima. Beograđani su uvek gunđali što im kola za hitnu pomoć stižu sporo. Ova volovska su se probijala kroz sneg tri sata.

Sadržaj sa džakom bi unesen u ambulantu, gde ga pažljivo staviše na sto za pregled. Mile navuče zavesu i poče da svlači džakove, pa haljine pripremajući ženu za pregled.

Seljak skide maramu. Pod ordinacije prekri sneg.

–       Izvinite, ja mislio da ste bolničar…

Pruži ruku prema Nikoli da od njega uzme fenjer koga je ovaj nesvesno još držao u ruci.

–       Šta se dogodilo sa snašom?

–       Ne znam, od popodne se razbole. Trese je groznica, pa ja ko velim da je vodim doktoru dok nije prekasno.

–       Neće biti?

–       Tako mi slave, baš je tako bilo! Al, ona ti često poboljeva, tek malo-malo pa zakovrne.

–       Slušaj, prijatelju, nemoj da me lažeš Žena ti umire i ja moram da znam istinu, inače ne mogu da joj pomognem. Kaži, kada se čistila?

–       A, to misliš? Ne znam tačno… čini mi se onomad.

–       Kad onomad? Nemoj da ti vadim istinu kleštima iz usta.

–       Pa… mislim, pa ima… možda desetak dana. Al’ ju je bilo dobro, slave mi, sve do danaske.

–       Izlazi sada napolje i sačekaj dok te ne pozovem.

–       Puls se jedva pipa, pritisak ne mogu tačno da izmerim, negde je oko 60. Brzo dve igle i dve infuzije.

Igle su brzo stavljene u vene, infuzije su pod pritiskom tekle. Pregleda je. Površno prelazi rukama preko trbuha. Trbuh otečen, tvrd kao daska. Bolesnica ne reaguje, ne otvara oči, samo brže diše. Na jači pritisak iz vagine ispadaju ogromni ugrušci krvi. Na još jači pritisak začu se ječanje i žena otvori oči.

–       Ja sam lekar, vi ste u bolnici. Da li me vidite?

–       Slabo, kô kroz maglu.

–       Mile, antitetanus serum, kristalni penicilin 2 miliona jedinica, intravenozno i gram streptomicina.

–       Spremio sam već, doktore.

–       Kada si se čistila?

–       Nisam se čistila… to onako, samo od sebe.

–       Mile, pošalji nekog po Vidoja. Neka odmah dođe, mora da vozi ženu za Zaječar u bolnicu.

–       Snašo, mi oboje nemamo vremena, tebi život otiče, a ja moram brzo da zaustavim to oticanje. U kom si mesecu bila?

–       Šestom… mislim… Nisam sigurna.

–       Čime su te čistili, snašo?

–       Ne znam, veruj mi.

–       Kada, kada su te čistili?

Trže se.

–       Nisu me čistili, to samo od sebe još pre mesec dana.

Merio je pritisak, popeo se za 20 milimetara. Bio je sada 80, donji se skoro nije merio. Uključio je još jednu flašu.

–       Gde je taj Vidoje? Kako li će da se probije do Zaječara kroz ovaj sneg?

–       Tvoje nije da razmišljaš o tome. Bolesnica ne može da ostane u bolnici. Nisi ti specijalista ginekolog, niti imaš uslove da lečiš ženu koja sigurno ima perforaciju materice[1]i teško zapaljenje trbušne maramice.

Pokri je ćebetom i poče da piše uput za ginekološko odeljenje u Zaječaru.

–       Žedna sam, vode… vo…de. Kumim te Bogom, daj samo gutljaj…

–       Vlažnu gazu, Mile, stavi joj među usne.

–       Ne smeš ništa da piješ. Moraćeš u bolnicu u Zaječar, tamo će da te operišu.

–       Crna ja, a je l’ ne bi moglo ovde? Je l’ ne možeš ti?

–       Ne može, snašo, mi ovde ne operišemo. Poslaćemo te autom, bićeš brzo tamo. Da li bi mi sada rekla čime su te čistili?

–       Nisu oni, nego ja sama sas vreteno.

–       Snašo, imaš li još dece?

–       Imam još četvoro, sve jedno drugom do uveta.

–       Hoćeš li da ta deca ostanu siročići?

Lekar je bio dužan da zbog lečenja tačno sazna način na koji je izvršen abortus. Bio je po zakonu dužan da ustanovi ko ga je izvršio, jer je takav akt bio okarakterisan kao kriminalni abortus. Žene u primitivnim sredinama nisu nikada htele da priznaju da ih je neko čistio, jer ih je izvršilac tog akta zaklinjao na ikonu. Reskirala bi žena život, jer ako bi opet ostala u drugom stanju, ne bi bilo više nikog da joj pomogne, a u zakletve se još na selu verovalo. Strašne su bile te „pomagačice“, znale su one i da prokunu, a njihova kletva se uvek ispunjavala ‒ pričalo se. Za selo one su bile u dosluhu sa „nečastivim“. Iako se više nije verovalo baš u veštice, ipak su one bile „neobične“. Verovalo se da mogu da pomognu ako hoće, ali da odmognu, tu su bile majstori. Žene ne bi čak ni na samrtnom času izdale onog koji bi uradio kriminalni abortus ‒ bilo lekar, bilo babica ili tako „neka iz naroda“. U svim drugim slučajevima, lekara bi uvek napadali, bili su spremni i sudu da ga tuže ako negde pogreši ili ako oni misle da je pogrešio. Od kuda to? Zar se vračare više cene od doktora ili ih se više plaše?

 

Nosile su te žene sa sela svoj krst ne protestujući. Tako je u ovom kraju bilo od pamtiveka. One bi bile krive što su ostale u drugom stanju. Na njima je i bilo da potraže pomoć. To nisu bila muška posla. To je bio ženski problem.

Vidoje ulete kao vihor.

–       Doktore, jedva dođoh kolima do bolnice. Napolju je pravi kijamet. Brisači brišu, ali ne mogu da postignu. Mnogo je opasno. Kola se klizaju, a ima i nanosa na putu. Zaglaviću se negde, pa šta onda?

–       Imaš li lance na sva četiri točka?

–       Ma, imam, doktore, ali ne pomažu. Ako je hitno, šta mogu. Moram da probam, ali na vašu odgovornost.

–       Gubi se, Vidoje, na spavanje, zadržaću ženu kod nas.

–       Hvala vam, doktore. Bi’ ja, znate vi mene, nije meni do mene nego do bolesnika.

Nikola ga više nije slušao.

–       Moram da pregledam ženu ginekološki.

–       Ko zna na šta ćeš da naiđeš pri pregledu? Verovatno da se radilo o velikoj trudnoći i ko zna koliko dana je prošlo od „čišćenja“?

–       Ko zna na šta to sve unutra liči. Možda je abortus rađen i pre nekoliko nedelja i…

Čuo je glas u sebi kome on nije hteo da veruje, ali se često uverio da je taj „neko“ u njemu bio upravu.

Priđe bolesnici. Spavala je. Izgledala je nešto bolje. Znao je da to samo izgleda.

Stavi joj ruku na čelo. Gorelo je. Probudila se.

–       Ne možemo da te pošaljemo u zaječarsku bolnicu, put je zavejan. Ostaćeš ovde.

Gledajući je, donese odluku.

–       Ja ću te operisati. Ali moraš da mi pomogneš.

–       Hoću, ali kako?

–       Porađala si se, znaš šta je porođaj. Ako si bila u 6. mesecu, mora da si dete porodila mrtvo ili su ti ga izvukli u delovima.

–       Nisu, doktore. Rekla bi’, razumem šta me pitate. Mogu li da vam nešto kažem, samo vama?

–       Mile, izađi, molim te.

–       Otvarali su me tri puta i rekli da će dete samo da izađe, al’ ništa se nije dogodilo. Samo sam stalno krvarila, nekad malo, a nekad mnogo.

Radio je on kiretaže na klinici i ovde u Boljevcu, četvrtkom kada je dolazio ginekolog, iz želje da pomogne. Nikad ovako zapuštenu, septičnu i tako veliku šestomesečnu trudnoću.

–       Zaboga, pa mi pravog instrumentarijuma nemamo. Da zovne Pandurovića? Neće mu mnogo pomoći. On će je odmah poslati u bolnicu u Zaječar. Da jeprimi u bolnicu i ništa dalje ne raditi? Najzgodnije po njega, ali taj mrtav plod se verovatno već raspada. Uništiće ženu,već je u teškom stanju, sva intoksicirana.

–       Mile, daj sterilne instrumente. Sterilni materijal. Otvaraj kutije.

–       Da, bilo je to pet meseci najmanje. Ponekad bi doktori morali da nose gas maske.

Pomisli skidajući rukavice. Plod je verovatno trulio u materici. Možda će imati sreću da materica nije perforirana.

–       Ukoliko je ti ne uništiš tvojom intervencijom. To je velika trudnoća, na klinici bi ženu operisali.

–       Sve ja to znam, ali vredi pokušati. U ovakvim uslovima je to jedino što se može. Ako je ipak pošaljem kolima i zaglavi se u snegu, onda sigurno nema nikakve nade više.

–       Mile, promeni flašu, infuzija je istekla. Uključi joj jednu flašu Haemacella 1gr mg Teramycina.

Dugo je prao ruke četkom i sapunom. Prijalo mu je. Znao je i zbog čega. Ipak je jednom morao i da prekine sa tim pranjem. Navukao je rukavice.

–       Okreni reflektor malo bolje, Mile, ne vidim dobro. Tako, dodaj mi jod i alkohol.

Polako je zavukao ekartere i dodao ih Miletu da ih drži. Počeli su da ispadaju veliki ugrušci krvi. Zatim ih je vadio instrumentima dok se nije pokazao grlić materice, otvoren za dečji dlan. Pažljivo počeo je instrumentima da opipava unutrašnjost materice. Instrumenti su mu bili kratki. Izvlačio je deo po deo ploda: ruke, noge, jedino mu je glava kao neka ping-pong loptica bežala. Toga se najviše plašio. Najzad, i to je bilo izvađeno u delovima. Još jedna kontrola, pa još jedna, činilo mu se da je sve u najboljem redu. Bar što se njegovog posla tiče. Skinuo je rukavice i kecelju.

–       Je l’ gotovo, doktore? Hoće li biti dobro?

–       Moraćemo još mnogo da se borimo dok ne ozdraviš. Sada ćemo da te smestimo u krevet, daću ti nešto da spavaš i sutra će biti bolje.

Lagao je i nju, a i sebe pomalo. Ako je sve obavio kako treba, možda će i biti bolje. Znao je da je nade malo. Bilo mu je hladno. Uniforma mu nije više bila vlažna od snega nego od njegovog znoja. Otišao je u lekarsku sobu da se presvuče. Spavanja do jutra nema. Potrebno je da bude stalno pored… zaboravio je da je upita za ime. Pogleda na istoriju bolesti. Snežana se zvala. Bila je bela kao sneg kada je došao u bolesničku sobu da je obiđe.

–       Eh, kad bih imao krvi za nju.

Seti se zadimljene, slabo osvetljene kafane u Krivom Viru i svog neuspelog predavanja o transfuziji krvi.

Učini mu se da su od tog doba godine prošle.

–       Eto, tako je to u životu! Neko hoće decu, pa nikako da ih dobije. Neko ih ima i previše pa se trudi da ih ne donese na svet, rizikujući i sopstveni život, jer nema čime da ih prehrani. Mora da se radi na njivi i u kući da bi imalo hleba za one koji su već rođeni. Danas opet nije uspeo da razgovara sa Vesnom. Mora da je u velikoj panici. Kako li će se sve to završiti? Nije pored mene već skoro dva meseca. Ah, draga, mila Vesna.

–       Doktore, na dečjem odeljenju Mara neprekidno povraća.

–       Samo mi još to fali.

Primio je dete da ga opservira. Simptomi su ličili na slepo crevo, ali je objektivan nalaz bio negativan.

–       Ne sme biti slepo crevo, put je zavejan.

Ne, nije ni bilo. Mala devojčica se otrovala starom čokoladom.

–       Alal vera, sanitarni inspektore!

Sutradan je ceo kontigent čokolade bio zaplenjen, a prodavac kažnjen.

Borba za Snežanin život se protezala danima. Čas joj je bilo bolje, čas gore. Prošla je kroz sve komplikacije od zapaljenja bubrega do embolije desne noge.

Prvi put je Pandurović, na jutarnjoj viziti, bio ljut na Nikolu. Smatrao je da je otišao predaleko, da nije smeo da interveniše u ovako teškom slučaju, da je ženu trebalo konzervativno tretirati bez intervencije. Bio je, valjda, i on neki upravnik, pa se mogao pozvati u konsultaciju. Ne valja kad čovek ima poverenja u svoje saradnike.

Znao je, Pandurović je bio u pravu. Morao ga je pozvati na konsultaciju. On bi mu zabranio intervenciju. Nikola je smatrao da je ona bila neophodna.

Na jutarnjim vizitama, još nekoliko narednih dana, imao je Nikola da iskija. Svaka nova komplikacija Snežaninog stanja, bila je povod za zavijene optužbe i javne primedbe.

U četvrtak, kada im je došao specijalista, Nikola je iskoristio priliku da prikaže ceo slučaj dr Stanoju Stanojeviću,ginekologu.

Pročitavši istoriju bolesti i način intervencije i lečenja, posle detaljnog pregleda, okrenuo se i zagledao u Nikolu.

–       Ako si ikom spasao život, spasio si ga ovoj ženi. Rizikovao si mnogo. Bio bi ovo težak problem i za iskusnog ginekologa. Da put nije bio zavejan, poslao bih te na sud. Eto, moj mladiću, takva nam je usrana profesija, ili na sud kad pogrešiš ili ništa. Mi odlikovanja ne dajemo.

–       Zar vratiti nekom izgubljeni život nije odlikovanje?

Kasnije, za vreme konsultacija sa specijalistima, Pandurović stavi Snežanin slučaj na diskusiju.

–       Ona više nije problem. Kolega Nikola je napravio pravi mali podvig. Da mi nisi prijatelj, Đoko, još danas bih mu ponudio specijalizaciju ginekologije kod mene na odeljenju u Zaječaru.

Pandurović obori pogled, no Nikoli ne promače, da mu oči besno sevnuše.

–       Kolega, zapamtite, ako vas ovaj vaš upravnik počne ljutiti, samo dođite kod mene, odmah vas primam. Nego, šta je sa suprugom? Još uvek ništa. Prosto da čovek ne veruje. Dešava se, to ipak, dešava. Imao sam ja takvih par slučajeva. Mislim, da bih ja napravio carski rez i gotovo. Hoćete li da ja porazgovaram sa profesorom?

–       Hvala najlepše. Bojim se da ga i bez moga znanja opsedaju. Znate kako je, stara beogradska familija, pa ima dosta zdravstvenih radnika.

–       U pravu ste, profesor je odličan stručnjak, treba ga pustiti da sam donosi odluke.

Nikola baci pogled na kalendar koji je stajao na upravnikovom stolu. Bio je 21. mart. Skoro dva meseca je prošlo od datuma kada je Stanoje predvideo porođaj.

Sestra Mira otvori vrata i, izvinjavajući se, pozva Nikolu.

–       Tu je muž Snežanin, čeka vas već dva sata. Počeo je već da viče, hoće Snežanu da vodi kući.

–       Dovedite ga u lekarsku sobu.

Kucanje, pa bojažljivo uđe mali, ali snažan čovek, koga Nikola one večeri nije dobro ni pogledao, a nije ni mogao, onako zamotanog i prekrivenog snegom. Kada je dolazio u posetu ženi, nije ga video ni sa njim razgovarao, jer je bio u seoskim ambulantama.

Nemirnih, nervoznih pokreta, šarao je pogledom po sobi, izbegavajući da pogleda u Nikolu. Šiljatu, veliku šubaru nije skidao sa glave. Zakašljuca se dva, tri puta, pa najzad pogleda u Nikolu.

–       Došao sam da je vodim kući.

–       Kako da je vodiš, nije ona još za kuću.

–       Mora da je vodim, kakva da je. Nemam da platim bolnicu.

–       Snežana je još teško bolesna. Ne mogu da je pustim. Biće joj gore, pa ćeš opet morati da je dovedeš u bolnicu.

–       Ako, nije to njoj prvi put. Uvek se izvuče, znam ja nju.

–       Znaš li da ćeš je ubiti ako je odvedeš kući.

–       Pa koliko misliš da će morati da ostane u bolnici?

–       Ako sve bude dobro, još dve, tri nedelje.

Računao je nešto.

–       Ne, ne može, morao bih da prodam Ljubicu.

–       Koga da prodaš?

–       Ljubicu, našu kravu. Ne, ne mogu.

–       Sedi ovde, čoveče. Pogledaj me sada dobro, zar je tebi preča ta tvoja krava Ljubica od rođene žene? Zar te nije sramota? Snežana je nosila tvoje dete. Zbog tebe i tvojih računica naterao si je da ode da se oslobodi tvog deteta, deteta koje je već oživelo. Shvataš li ti da ste oboje ubili jedno dete, čoveka? Sad hoćeš još jednom da budeš ubica? Jesi li ti čovek ili životinja? Ljubicu, kravu, žališ, a svoju ženu, majku tvoje dece, ne žališ.

Bio je ljut, uhvatilo ga je onih njegovih nekoliko minuta kada više nije mogao da se kontroliše. Jedva je uspeo da se savlada da ne skoči, da ga ne uhvati za gušu, da ga obori na zemlju i da ga izgazi.

–       Tvoja Ljubica, krava!

–       Da, moja Ljubica, koja mi hrani decu, koja mi vuče kola, plug kada orem. To mi je sve što imam. Planirao sam da je vodim kod bika, da se oteli… Ne, ne mogu da je prodam, nikada više neću moći drugu da kupim. A Snežana, ako joj je suđeno… Šta joj ja mogu! Čoveku umre žena, pa se oženi drugom. Ima žena, puno ih je selo.

–       Ne besni, ne viči. Nije baš to nelogično što čovek kaže. Njegovo je pravo, po zakonu, da ženu vodi kući. On verovatno zakon ne zna, ali zato ti znaš da je njegovo pravo da na potpis uzme ženu. Život koji si ti danima i noćima pokušavao da spaseš nije tvoje vlasništvo.

–       Ko dade takvima pravo da život uzimaju na potpis, da ljudski život žrtvuju za kravu? Koji je ovo narod?

–       Siromašak, bedan i jadan, koji smrt doživljava kao nešto sasvim prirodno, ako dva života i svoj treći mora da održi, žrtvovaće četvrti. Prosta računica.

Nikola smiren, pokušavao je da mu objasni da će sve učiniti da iz nekih opštinskih fondova dobije novac za plaćanje bolničkog lečenja, pa onda Ljubica ne bi morala da se proda.

Gvozden ode umiren. Nikola ostade uznemiren. Nešto se rušilo u njemu, još nije osećao šta. Zagnjurio je glavu u ruke.

Trže se, sestra Mira je stajala pred njim.

–       Doktore, hoćete da vam donesem večeru?

–       Hvala, neću, Da napravimo vizitu, pa ću na večeru u „Rtanj“. Čika Slavko je već i onako ljut na mene.

Posle večere, vratio se kući. Nije tačno mogao da se seti da li je pre tri dana ili četiri bio u njoj. Zapalio je furunu i čekao da se razgori vatra. Bilo je tako hladno i pusto. Vesna je ostavila naloge ženi koja je svakog dana spremala kuću, prala veš i pokušavala da se brine o njemu. Ah, toliko se njih brinulo o njemu. On je želeo da se samo Vesna brine o njemu. Zažele da je Vesna sada tu pored njega, da u tami sobe koju je osvetljavala rasplamtela peć stavi glavu u njeno krilo i da popričaju. Ah, bilo je toliko toga.

–       Opet si se sažalio sam nad sobom. Budi malo doktor i za tvoje najbliže, traži od Pandurovića odsustvo i sutra za Beograd. Znaš da si Vesni potreban, jer jednom već mora da se završi taj porođaj. Stanoje je u pravu, moraš ti da tražiš da se uradi carski rez.

–       Da, mislim da si u pravu. Ko će u ovom danonoćnom poslu da traži odsustvo?

–       Lud si. Pa neka te Pandurović zameni. Neka i on malo krene u seoske ambulante, neka i on malo opet dežura.

Soba je postala ugodno topla. Skinuo je sa sebe zimski kaput, upalio stonu lampu i zadubio se u časopis koji je čekao još od prošle nedelje.

Za trenutak se seti očevih reči: „Radićeš danonoćno, a kada budeš imao slobodnog vremena, igraćeš karte, počećeš da piješ, onako tek da ne misle da nisi muško. Umoran ćeš se strovaljivati u krevet. Postepeno ćeš postati staromodan lekar, loš lekar, jer nećeš imati vremena da pratiš savremenu medicinu“.

Negde posle ponoći, počele su oči da mu se sklapaju. Sa željom je pogledao nameštenu postelju i jedva sebe naterao da ode pod tuš. Dok se brisao peškirom, začu zvono na vratima. Prvi put oseti želju da se ne javi, da ih ne otvori. Ta želja će mu se kasnije sve češće pojavljivati, i biće mu potrebno sve više snage da je savlada i vrata ipak otvori.

–       Kolega Radovanoviću, šta se dogodilo, vi ste sasvim bledi?

–       Sin mi je, izgleda, popio rastvor kamene sode ili neki od dva deterdženta. Ne znam, stalno povraća. Hoćete li da ga pregledate? Ja ne mogu.

Sin doktora Radovanovića, mališan od tri i po godine. Na putu do bolnice Nikola je saznao da se mališan igrao do kasno uveče pored ormana gde su stajali deterdženti i kamena soda.

Dete je plakalo, imalo grčeve u trbuščiću i nagon na povraćanje.

Posle pregleda mogao je sa sigurnošću da tvrdi da to nije kamena soda. Viđao je on ta trovanja kod dece koja su bila donošena na kliniku. Deterdženti daju ovakvo stanje koje izaziva zapaljenje želudačne sluzokože, koje nije skoro nikad po život opasno. Predložio je roditeljima da malom samo daju nešto rektalno za umirenje i da ga ipak transportuju na dečiju kliniku u Zaječar.

–       Ja ne mogu da ga pratim za Zaječar, dežuran sam. Hoćete li vi sa mojom suprugom?

–       Ne, ja ću ostati da dežuram, a vi krenite.

–       Nikako, kolega ‒ sav usplahiren poče Radovanović ‒ ja sam se sasvim izgubio. Ja ću ostati. Molim vas, učinite mi to.

Vidojeva škoda se klizala sa jedne na drugu stranu puta. Nanosa nije bilo, ali je put bio zaleđen. Na nekim mestima morali su da se vraćaju unazad, pa da u zaletu uleću u krivine. Normalan put do Zaječara trajao je oko jedan sat, ovaj je trajao dva. Kola su se dobro grejala. Dete je bilo dobro, utopljeno. Spavalo je u majčinom naručju otvorenih usta iz kojih je obilno curila pljuvačka. Povremeno su mu usta bila prepuna penušavih mehurića, baš onakvih kakve deca prave, duvajući sapunicu kroz slamčicu.

U čitavoj ovoj mučnoj situaciji Nikolu su ti mehurići terali na smeh. Video je kako se mali Radovanović nošen tim mehurićima, kao malim balonima, izdiže iz majčinog naručja, prolazi kroz škodin krov i nestaje negde u vasioni.

Da, i to je bio Nikola. Šaljivdžija, čak i u ozbiljnim situacijama. Naravno da je mislio da je dete progutalo malu količinu deterdženta, da detetu više nije ništa i da je najopasnije za sve njih ova vožnja po zaleđenom putu. Rekao bi on Vidoju da se vrate, ali još malo je ostalo do Zaječara, a mnogo više do Boljevca. S druge strane, bolje i za dete i za oca da ga dečje odeljenje zadrži. Majka se ponašala prilično hladnokrvno.

Razumeo je Radovanovića, a ipak nije. Lekar, i kada je otac, jeste lekar. Činilo mu se da on Vesnu nikad ne bi pustio samu u ovakvoj situaciji.

Sanitetska kola su ušla u bolnicu. Posle dužeg pregleda dete i majka su, za svaki slučaj, zadržani u bolnici. Nikola je bio u pravu. Bilo je to blago trovanje deterdžentom.

Izlazeći iz bolnice, zateče Vidoja koji je čvrsto spavao za volanom sanitetskih kola. Svitalo je. Vidoje je nekako nesigurno vozio potpuno praznim zaječarskim ulicama. Predstojao im je težak put, klizanja i uspon sa zaletom do Boljevca. Bio je srećan što Radovanoviću nosi dobre vesti.

–       Stani, Vidoje, parkiraj se levo.

Primetio je da je jedna kafanica otvorena.

Vruće, tek izvađene pogače sa pljeskavicama i urnebes salata vraćali su energiju. Vidoju su se oči otvarale, a na licu se opet pojavi onaj njegov veseli, obešenjački osmeh. Taman da nešto izusti, a Nikola ga preduhitri.

–       Dve krigle jabukovog soka, molim vas.

Osmeha nestade, duboko razočarenje se pojavi na Vidojevom licu, a onda prasak u gromoglasan smeh.

–       Eh, kad ovo budem pričao u bolnici, da me je doktor vodio na doručak i da se za vreme doručka ponapijasmo vina, niko mi verovati neće. Znaju ljudi da ne pijete, i to vam baš ne uzimaju kao dobru osobinu. Ako im kažem da se napismo vina od jabuka, opet neće verovati, jer mene sa jabukovim sokom ni u snu ne mogu zamisliti.

Nikola naruči još jednu turu pogača sa pljeskavicama.

–       Doktore, smem li nešto da vas pitam?

–       Sve što hoćeš, Vidoje.

–       Kad vi spavate?

–       Skoro svaki dan, nekad duže, nekad kraće.

–       Ma, razgovarao ja sa našima u bolnici i u Domu, pa ispade da ste vi, izvinite na slobodi, neki onako čudan čovek.

–       Kako čudan? Ja mislim da sam baš običan.

Smejući se, zagleda se Nikola u Vidoja.

–        Jok, niste, svi se slažu. Noću kad ste dežurni, a i kad niste, oprosti mi Bože, a vi kô neki vampir. Izvinite, samo se pojavite po hodnicima ili bolničkim sobama. Eto, onomad, Mile bolničar, ma tri dana je bio kô pokisla kokoška što ste ga uhvatili na spavanju. Kaže: „Ma, čuo ga nisam, a spavam kô zec. A on čuo kola sa bolesnikom dok su kola još na drumu, a napolju sneg navejao, ni tenkovi se čuli ne bi. Vaše kolege se jedva probude, pa se desi da ih bude po nekoliko puta, jer oni opet zaspu. Mora da vam kažem, eto, počeli ljudi da se plaše. Kažu da ste em budni stalno, em sve vidite. Bolesnici kažu, a znate ja od njih sve doznam, da se Vi nikad ne ljutite, da za svakog imate vremena.

–       Takav mi je posao, Vidoje.

–       Eh, posao! Ma, dosta ja doktora znam, nekako svi su oni slični, a Vi ste drukčiji. Evo, ovaj doručak, na primer. Sa kolikim sam doktorima proveo noć u kolima, niko me nije vodio na doručak.

–       I to još sa jabukovim sokom, Vidoje.

–       Ma, vidim ja da vi mene ne uzimate ozbiljno. Međutim, popeće vam se ovaj narod na glavu, će da propadnete. Svi hoće samo kod vas da se leče. Dok je vaša čekaonica puna, Avramović čita novine, pije kafu, čekaonica mu prazna. Pa Krivi Vir i Podgarac, nekad za sat se završavao posao, sat tamo i nazad, i gotovo. Sada samo vi pregledate 3-4 sata, dolaze vam pacijenti iz okolnih sela, koji ne pripadaju našem reonu, pa sad još dva sata kolima na putu, a plaćaju nas samo za tri sata.

–       U tom grmu leži zec, moj Vidoje! I ja sam plaćen tri sata.

–       Ma, vi doktori ste drugo! Imate vi velike plate, al´ mi ostali nemamo, pa nam slobodno vreme…

–       Ostaje da radite na njivi, da popravljate drugima kola. Nemoj, Vidoje, zaradite vi tu dosta. Vidoje, ja nemam zemlju, nisam mehaničar, ja sam danonoćno lekar, ja ne merim svaki minut kroz dinar.

–       Jes’, pravo kažeš. Uozbilji se, Vidoje. Ma ipak, morao bi malo među svet, ne vole ljudi kada neko stalno samo radi. Onomad, kad ste zatvorili menzu na rudniku Rtnju, pokvario se mercedes druga Koste, a ja se našao na rudniku da prevezem porodilju. I on sede da ga ja vozim, a šofer osta da popravlja kola.

Nikola plati račun i krenuše.

Kola su se manje klizala. Izgleda da je malo otoplilo, bilo je već i vreme, 22. mart.

–       Danas su Mladenci. Baka sada u Beogradu sigurno vadi iz rerne male rumene pogačice, „mladenčiće“, koje se tako vruće prelivaju sa medom i jedu. Mladenci, hrišćanski praznik, dan „sveže venčanih“. Običaj je u narodu da se na taj dan mladenci daruju. Eh, u Beogradu su već po ulicama prodavali visibabe i ljubičice, išli ljudi bez zimskih kaputa, a u ovoj divljini još sneg i ne misli da se topi.

Duboko udahnu vazduh.

–       Ne, ni traga ni glasa od proleća, ne miriše još. Da je u Beogradu, kupio bih mnogo ljubičica i odneo ih Vesni. Kako bi se ona radovala! Danas ću da razgovaram sa Pandurovićem, da ga zamolim makar za dva dana odsustva.

–       Vozim ja Kostu, započe Vidoje, kad on mene iznenada upita: „Kakav je čovek onaj doktor Nikola?“ Ja mu sve ispričam, kô vama malopre. Znate, mi tako razgovaramo, kao partijac sa partijcem. Ceni mene Kosta, ja kad primetim neku nepravilnost, ja odmah u Komitet i sve kažem. On mene mlogo ceni, mlogo daje na moje mišljenje. Da, i kad mu ja sve rekoh, a on se začudi i upita: „A što on tako mnogo radi?” E, kažem ja, valjda mu tako dođe, takav je čovek. A on meni: „Boga mu doktorskog, i ja zbog njega moradoh danas četiri sata da sedim na sastanku, zabole me glava“. Ha, ha, rudari hoće sliku da vam urame. Kažu ima „mali“ hrabrosti da zatvori onu „štalu“. Sad im je hrana odlična, a menza kô restoran u Sokobanji.

–       Gde hoće sliku da mi urame?

–       Ih, bre, doktore, ma ja to onako, opet se sprdačite sa mnom. Još se Kosta raspitivao da l´ o politici razgovaram sa vama, a ja kažem: „ Ma otkud! Nema taj vremena za politiku“. A on će: „Valjda nekad nešto kaže, pa mi javi“. Kažem vam, doktore, mnogo on daje na moje mišljenje.

–       Baš sve ti to lepo meni pričaš, moj Vidoje. Drug sekretar Komiteta Kosta bio bi razočaran kada bi čuo kako njegov član Partije otkriva na koji sve način Komitet saznaje sta građani misle i pričaju.

–       Nikola, ipak si ti naivan! Ne radi se samo o građanima, radi se o tebi. Komitet skuplja „dokumentaciju“, budi ubeđen, ne da bi ti dodelili odlikovanje.

Radovanović izljubi Nikolu kada je čuo dobre vesti da mu je sa sinom sve u najboljem redu. Obavio je on sve Nikoline poslove i sada je uporno nastojao da Nikola ode i legne u krevet, odmori se par sati u lekarskoj sobi, pa će ga on probuditi.

Složi se Nikola i uđe u lekarsku sobu, sede na krevet i poče da se svlači, misleći da mora da porazgovara sa Pandurovićem zbog odsustva kada se probudi.

–       Možda ipak bolje posle spavanja. Ako bi me neko prebacio kolima do Paraćina, mogao bih noćnim vozom za Beograd.

Pogled mu se zaustavi na predivnom buketu cveća, zumbula, ljubičica i visibaba, koji se nalazio na okruglom stoli gde su doktori pili kafu. Pored vazne stajala je jedna ružičasta koverta.

–       Zahvalan pacijent! Odakle samo nađe ovo divno cveće u ovoj snegom i ledom okovanoj dolini?

Legao je i zatvorio oči, želeći da zaboravi na sve. Nešto ga je ipak privlačilo ‒ koverta. Ustade. Bio je radoznao, otvori ružičast koverat.

„Čestitamo, žensko. Osoblje Doma zdravlja Boljevac.“

Ništa nije shvatao. Kome čestitaju? Koverta je bila bez naslova. Slegnuvši ramenima, pospan krenuo je ponovo prema krevetu. Trže ga naglo otvaranje vrata. Gavrić raširenih ruku pođe prema njemu. Brzo se okrete i za sobom zatvori vrata uz jedno:

–       Sačekajte malo.

–       Jesu li oni svi poludeli? Šta se ovo događa, upadaju u sobu bez kucanja, ja bez pantalona.

–       Navlačite pantalone, doktore. ‘Ajde brzo.

–       Gavriću, šta vam je pobogu?

Ne obraćajući pažnju na Nikolino pitanje, otvori vrata. Osoblje pokulja u sobu grleći Nikolu uz uzvike:

–       Neka je sa srećom!

Htede da im kaže da su zakasnili, da je njemu bio rođendan 7. marta, a ne sada. Odjednom shvati.

„Srećno, žensko…“. Dobio je ćerku.

–       Gavriću, šta je sa Vesnom?

–       Sve je u najboljem redu, Vesna je dobro. Žensko ima 5 kila i četiri stotine grama. Pa, čestitam, doktore! I to se, eto, završi.

Grlio ga je sa oduševljenjem, maltene kao da je on dobio ćerku.

Stvoriše se odnekud čaše, flaše, sendviči i grickalice i započe veselje. Bio je među njima, a i nije bio. Odjednom je bio tako umoran i tako prazan.

–       Hej, postao si otac jedne džin bebe. Hajde, obraduj se, nasmej se! Možeš i neku suzu da proliješ. Sada se sve sme. Šta si se ukočio!

–       Džin beba, otac, otkud ja? Da, u stvari, da, ja, Mora da Vesna sija od sreće. Kako li će tek sada da se uobrazi?

–       A ti, zar se ti ne ponosiš? Sve strepnje, sve brige, sve bojazni da dete neće biti normalno. Sećaš li se porođaja od pre nekoliko dana?

Čaša mu se odnekud stvorila u ruci, kucali su se s njim, on sa njima. Čuo je:

–       Neka je sa srećom!

–       Da bog da bila lepotica, mudra, pametna!

–       Zdravlje je najvažnije. Na sreću i zadovoljstvo roditelja!

Sve te reči, svi ti osmesi, stisci ruku i grljenja kao da su bili namenjeni drugome. Bio je on tu, a i nije.

–       Hajde, doktore, da se kucnemo za sreću deteta! Kao da je onaj jabukov sok od jutros, samo je mnogo bolji.

Nasmejaše se, kucnuše se oboje, isprazniše sadržinu čaše. Vidoje ga je ispitivački posmatrao, pa se zagrcnu od smeha videvši Nikolinu grimasu. Bio je to otrov, a ne rakija. Zaustavila mu je dah, a suzama mu se napuniše oči.

–       A, uh! ‒ uspe da progovori na jedvite jade.

–       Moja domaća, sam sam je peko, stara petnajest godina. Pa kad čuh od Gavrića, donesoh jednu flašu da sad popijemo, a drugu da ponesete doktorici od mene na poklon.

Sada je na njega bio red da se od srca nasmeje.

–       E, moj doktore, nije to sok od jabuka! Vidite kako deluje. Pričao mi Vidoje da ste ga naterali jutros da pije sok.

Sad se Gavrić počeo da smeje. Nikoli su curile suze i od smeha.

Video je on svoju Vesnu u porodiljskom krevetu, okruženom cvećem, doteranu u prelepoj spavaćici kako je nategla Vidojevu flašu sa etiketom: „Gospođi doktorici“. Nije šala, sadržaj star petnaest godina, a u flaši mehurići i čuje se klok, klok. Vesni kolutaju oči, ali se od flaše ne odvaja.

Jedva uspe da dođe sebi od smeha.

Bilo je i vreme. Pandurović je bio pred njim sa ispruženom rukom, nešto je govorio, sigurno nešto od onih malopređašnjih rečenica.

–       Dovraga i ta Vidojeva rakija.

Imao je muke da nacilja svoju ruku sa čašom u Pandurovićevu čašu. Trudio se izuzetno i uspeo je da je potrefi. Stegao je on tu ruku svom snagom, maltene kao davljenik. Onda vide da se inače nepomično lice druga upravnika menja, da mu oči, one stroge, postaju još strože, a one njegove debele crne obrve sve više spajaju u jednu nakostrešenu liniju. Najzad shvati da čoveka boli ruka od njegovog stezanja. Naglo je pusti i odjednom mu se opet učini kao da je ponovo stao na zemlju.

–       Ah taj Vidoje, platiće to on skupo.

–       Malo pre se javljao Gojko apotekar da čestita. Oko četiri popodne ide svojim kolima za Niš, pa je ponudio da vas prebaci do Paraćina. Moći će te da uhvatite prvi voz za Beograd.

–       Otkud je Gojko već saznao?

–       Dragi moj doktore, valjda mi imamo telefonistkinju, koja ne sme da prisluškuje razgovore. Ne, ona ne prisluškuje, nego joj tako uđu neke reči u uho, pa ne zna šta će sa njima. Onda obaveštava sve redom sa onim: „Jao, jesi li čula novost?“ Ceo Zaječarski srez zna da ste dobili ćerku. Nego, sada više neću da vas vidim u bolnici. Idite kući i spakujte se za put. Sa kolegama smo se dogovorili, dajemo vam porodiljsko odsustvo.

Sobom se zaori smeh. Osoblje bolnice Boljevac danas je slavilo dugo očekivanu prinovu.

 

0 9 / 0 2

Mali fića Gojka apotekara lako je ulazio u krivine ne klizajući se. Čestobrodica je bila sva pod snegom. Visoki četinari su bili obučeni u belu paradnu uniformu, a oko njih hrastovi sa granama punim lišća crvenkastobraon boje. Nepokretne grane i jednog i drugog drveća. Mir prirode koja se spremala na počinak i koja kao da je želela da se pred Nikolinim pogledima još jednom prikaže u svoj svojoj lepoti. Senke drveća zagrljene međusobno na beloj podlozi snega, mestimično stidljivo milovan rumenilom odlazećih zrakova sunca. U daljini prema rumenom nebu bez ijednog oblačka, nazirale su se zastrašujuće, crne, neprohodne šume. Kao neka vojska vitezova, na konjima u zbijenim redovima, podignutih kopalja, pratili su vijugavi put kroz klanac. Čestobrodica, taj kanjon, to prelepo čudo prirode, prošaran mnogobrojnim potocima koji su i sada žuborili, samo što se nisu čuli, prekriveni debelim naslagama leda i snega. Put se spuštao oštrim krivinama prema pitomoj moravskoj dolini. Iza jedne krivine skoro na kraju Čestobrodice ukaza se zemlja bez snega, crvenica koja se u daljini gubila u već ozelenelim pašnjacima. Fića je počeo da odskače, da se ljulja, da tandrče po izlokanom putu. Ivice puta bile su mestimično ukrašene bezbrojnim ostrvcima zelene boje posuti beličastim „zvončićima“ na dugim drškama. Visibabe!

–       Zašto li ih tako naš narod prozva? Zar ti tako beli cvetovi ne liče na bele zvončiće na zelenim dugim drškama?

Buketi visibaba razbacani kraj puta prekrivali su crvenicu, još vlažnu od istopljenog snega koji kao da je svako zvonce okupao pre nego što ga je zemlja upila, pa se beleli na toj crveno-zelenoj podlozi. Nikoli se učini da ih svojim čuje. Sitni zvuci, različitih visina i dubina, treperili su na kristalno čistom gorskom vazduhu, objavljujući da svi znaju da je proleće stiglo.

Ozelenele grane prepune svežeg mladog lišća ukazaše se posle nekoliko krivina i fića punim gasom krenu prostranom ravnicom, koja se tamo negde daleko završavala blagim usponima, na kojima su se videle razbacane kuće iz čijih se dimnjaka vio dim.

Noćas se još vozio klizajući se sanitetskim kolima po zaleđenom putu, strepeći za jedan mali život, a sada se vozi kroz već ozelenele livade ka jednom tek rođenom.

Kada profesija čoveku pruži mogućnost da skoro svakodnevno prisustvuje i aktivno učestvuje u rađanju novog života, prvom udahu, prvom plaču, onda on ima utisak da se stalno ponovo rađa, s tom razlikom što nije strepio za svoje rođenje, a za sva ostala jeste. Taj prvi plač nikada nikome neće doneti toliko radosti i olakšanja kao onome koji je „pomagao“ da taj tek rođeni predstavnik ljudskog roda zaživi. Kolika je to nesreća, žalost i neuspeh, koliko kasnije preispitivanje, kada taj plač ne odjekne! Sve se to događa pre nego što roditelji shvate šta se dogodilo, pre nego majčino lice uspe da ozari osmeh sreće ili pak tuge. Kasnije, kada taj novorođeni odraste, često ne znaš kada prođe pored tebe da je to ona ili on čiji si prvi udah i prvi plač tako željno iščekivao. Desi se da ih ponovo sretneš profesionalno, kada im problem sa zdravljem uznemiri život, kad ga neka opaka bolest ugrozi, pa se ponovo boriš za život, pa se opet raduješ ili tuguješ ako ne uspeš. Ovaj tek rođeni život, kome Nikola nije čuo ni prvi udah ni prvi plač, biće stalno kraj njega, biće deo njegovog života, njegove sreće, njegove radosti ili žalosti. Nikada se to ne zna!

Apotekar Gojko vozio je ne postavljajući nikakva pitanja još „nerođenom ocu“ novorođene ćerke. Možda je znao da je potrebno u ovakvim trenuci u životu jednog mladog čoveka zastati i razmisliti na odmorištu stepenica koje vode ka zrelosti. Stepenice ovog lekara, bile su pravljene sa retkim odmorištima. Njegovom krivicom? Možda krivicom nekog „građevinara“ koji svima različita stepeništa i odmorišta kroji?

 

Beograd ga je dočekao svojim svetlima, prolećem, toplom noći, živošću njegovih sugrađana koji su već sedeli ispred kafanica i u malim bašticama restorana. Nije mogao a da, vozeći se taksijem kući svojih roditelja, ne zatvori oči i vidi kroz prozor lekarske sobe Rtanj prekriven debelim pokrivačem snega, obasjan neverovatnim zracima mesečine koji pretvaraju noć u dan. Dan nije kao dan, a noć nije ni kao noć. Mora se to videti, i doživeti. Sada u taksiju, to proleće ovde, taj Rtanj tamo, i on, otac jednog ženskog deteta ‒ sve je izgledalo tako nestvarno.

Portiri se na klinikama menjaju. Nekadašnji student, pa mlad lekar stažer koji je mogao u svako doba da uđe i izađe sa klinike, sad je bio neki nepoznati doktor neke tamo boljevačke bolnice Jedva dobi pravo da na kliniku uđe. Očevi ženske, pa ni muške dece, ne mogu u posetu oko pola noći. Razumljivo za sve osim za one koji jedva shvataju da su očevi, a kamoli uopšte da postoji pola noći.

Poljubac na suve ispucale usne majke dvomesečnog deteta, koja se nekim čudom porodila tek jutros. Morao se poštovati odmor ostalih porodilja u sobi, svetlost se nije smela paliti, šaputati se nije moglo kada su usne zauzete, a i zašto bi se uopšte nešto moralo reći kada je mogao da vidi njene oči pune ljubavi i ponosa, a ona da oseti njegov zagrljaj u kome nestade sva iznemoglost, sva iznurenost tela koje je moralo da uloži veliki napor da bi na svet donelo dete od 5 kilograma i 400 grama.

Pred dečjim boksom poslovale su babice i dečje negovateljice, prepovijajući čitavu četu bebica koje su ovako kroz staklo izgledale kao vekne nekog izuzetno belog hleba.

Jedna dečja negovateljica, malo začuđeno pogledavši na sat, priđe mu, uze ime i prezime, krenu po boksovima da traži jednu od tih čudnih malih „veknica“.

Prateći kretanje negovateljice mirno, malo radoznalo, čekao je razmišljajući:

–       Ah, u tom prvom svom danu novorođenče je samo novorođenče.

–       Ti koji si ih već toliko video, smejao si se u sebi slušajući ushićene komentare očeva i familije: lepo ko anđelčić, isti majka ili otac, uh, nosić, pa oči, pa kosica, sva u loknicama. Te veknice su tebi uvek bile skoro iste. Delio si ih na one zdravo rođene i…

Oduži se traženje. Započe neka konferencija iza stakla. Odjednom nešto nedefinisano, kao neki bol u grudima. Nešto se iza stakla dešavalo, ali nije mogao da čuje šta. Bi mu odjednom jako toplo, zagušljivo.

–       Ma nije valjda da se nešto desilo? Najzad izgleda da će mi nešto reći.

–       Beba nije ovde, moraćete malo da sačekate.

–       Hoćete da kažete da je moja ćerka negde tako, malo, odšetala? Verovatno vam je rekla kad ima nameru da se vrati?

Zbunjena negovateljica obori pogled. Onaj bol u grudima se pretvori u obruč, ruke mu postadoše vlažne. Cinična primedba bila je samo prikriveni strah.

–       Mora da se nešto dogodilo.

Iza sebe ču korake i pored njega prođe krupnija proseda doktorka koja iskosa baci pogled na njega.

–       Gle, gle, Nikola, tata Nikola. Pa čestitam, evo ti je ćerka, lafica, nema šta.

Dva krupna crna oka zagledaše se, reklo bi se sa čuđenjem i interesovanjem, u njega. Odmeravali su se nekoliko trenutaka, otac i ćerka.

Straha nestade, pojavi se nešto, nešto, da, baš nešto. Ah, oni koji su imali takav susret znaju, a oni koji još nisu, saznaće.

–       Kako si uspeo tako brzo da stigneš? Hajd’mo na kafu. Sada sam ti ćerku predstavila dežurnoj ekipi. Svi su oduševljeni, još su mladi pa ne znaju kako je prenesena beba[2] lepa.

Tatica doktor, nekako odsutno slušajući, prati pogledom negovateljicu koja mu odnese ćerku, tako iznenadno, a on je ni pogledao nije kako treba. Učini mu se da odnesoše deo njega, pa oseti neku tugu koja obavi neki bol, koji nije nikada osetio do danas.

–       Uplašili ste me. Mislio sam da je ćerku već neki mangup zaveo i odveo.

–       I to mi je univerzitetsko porodilište, nose tek novorođenu decu van dečjeg boksa. Da sam tako nešto učinio u boljevačkom porodilištu, Pandurović bi me sredio.

Tog jutra, posle priče sa roditeljima, ležeći u krevetu ču „onoga”.

–       Juče si se osećao prazan, pitao si se zar je moguće da si otac. Tražio si u sebi neki novi osećaj, a nije ga bilo. A šta bi ono što si osećao kad tu tvoju još neviđenu ćerku nisu mogli odmah da pronađu?

 

0 9 / 0 3

„Porođajno odsustvo”, kako ga je Pandurović nazvao, prošlo je brzo. Vesna je zbog teškog porođaja morala da ostane sve vreme u bolnici. Tih svojih sedam dana proveo je između poseta Vesni i maloj devojčici, već toliko velikoj da nije ličila na bebu. Ostalo vreme je morao da rasporedi između jednih i drugih roditelja i najbližih prijatelja. Vesnin brat Miša se uveliko spremao da ode u Nemačku, mada još uvek nije imao nikakvu ponudu koja bi mu garantovala sigurno zaposlenje. Joca Džingis-kan je još uvek bio „doajen“ na specijalizaciji, ali se pripremao da čim specijalizaciju završi krene za Ameriku, gde su mu neki rođaci već obezbedili posao na psihijatrijskoj klinici. Jedino je Branko radio kao lekar opšte prakse u okolini Beograda. Bio je oduševljen svojim poslom mada još nije imao ni stana, pa se potucao sa svojom suprugom čas kod jednih, čas kod drugih rođaka. Brankov tast i tašta su bili u Kanadi, te je on imao realne mogućnosti da ode za inostranstvo, ali kao i Nikola i on je želeo da ostane u svojoj zemlji u svom narodu, ne samo kao lekar, nego i kao građanin društva kome je preko potrebno bilo da inteligencija preuzme odgovorna mesta, koja su zauzeli nesposobni, nikako ili malo školovani kadrovi, ali zato partijski jaki. Tako im se bar činilo.

Džingis-kan i Miša su im se smejali, dokazujući da su maloumni. Da komunisti, šnajderi, šusteri, a i intelektualci koji su danas na vlasti nikada neće dozvoliti da neko drugi pametniji, mudriji i pošteniji sedne u njihove fotelje. Vlast je među mladima birala pokorne i poslušne, dajući im položaj i privilegije, u isto vreme kontrolišući ih. Svako skretanje sa linije koju su oni bili zacrtali proglašavano je zastranjivanjem, frakcionaštvom, nacionalizmom, šovinizmom, skretanjem sa linije Partije, neprijateljstvom protiv Partije i naroda. Samo jedan od ovih epiteta bio je dovoljan ne samo da se izgubi posao i položaj, nego i da se nađeš u zatvoru, a u težim slučajevima gubila se i glava.

Znali su to i Nikola i Branko, pa ipak su verovali da nije rešenje napustiti svoju otadžbinu i otići u beli svet zbog ličnih razloga. Na jednoj strani su bili ideali, za koje mladost veruje da su realnost, na drugoj strani, možda podsvesno, strah od nepoznatog, strani jezik, prijatelji iz detinjstva, roditelji i familija koji bi ostali daleko od njih. Otići, značilo je ‒ više nikad nazad. Otići, značilo je u to vreme ili ilegalno pobeći preko granice ili legalno otputovati sa pasošem, koji se u to vreme izdavao samo na nekoliko nedelja, da bi se po povratku vratio policiji. Dobiti pasoš za odlazak u inostranstvo bilo je vrlo teško. Otići i ne vratiti se bilo je teže od izdaje i dezerterstva. Pasoš se izdavao samo jednom članu porodice, ostali su bili neka vrsta garancije da će se vlasnik pasoša vratiti. Žena zbog muža ili, ređe, oba roditelja zbog dece. Ako bi neko ostao u inostranstvu, članovi porodice su bili izloženi saslušanjima u policiji. Dolazili bi na spisak nepouzdanih, pa više ne bi imali nikakve šanse da dobiju pasoš za izlazak iz zemlje. Nekih težih posledica nije bilo. Ipak je retko ko ostajao na takav način u inostranstvu. Teško je bilo doneti odluku i nikad više ne videti zemlju u kojoj si rođen, gde imaš familiju i prijatelje. Mogućnost da se porodica nađe na okupu u inostranstvu bila je minimalna ili je na nju trebalo čekati godinama.

Uprkos svemu, Miša i Joca su verovali u srećnu zvezdu i čekali pogodan trenutak da se otisnu u svet. Koliko je za Branka i Nikolu bilo nezamislivo da se upuštaju u ovakve avanture, te čak nisu želeli ni vreme da troše na takva razmišljanja, toliko je za Mišu i Jocu bilo nezamislivo da razmišljaju o radu u svojoj zemlji, pa su svoj posao obavljali onoliko koliko se moralo, od danas do sutra.

Lepo je opet bilo biti u Beogradu među svojima, ali ipak Nikolu je vuklo da se što pre vrati među svoje pacijente, u svoju bolnicu. Bilo je toliko toga da se uradi. Činilo mu se da ovde traći vreme. Oprostivši se od Vesne i svoje male ćerkice, krenuo je nazad. Dogovoreno je bilo da kroz mesec dana ponovo dođe na krštenje deteta, pa da se onda svi vrate u Boljevac.

Povratak iz Beograda, suncem obasjanog, rascvetalog u proleće, u još snegom pokriveni Boljevac, nije bio tako atraktivan. Mladog tatu su dočekala čestitanja njegovih pacijenata. Postao im je, naročito majkama, nekako još bliži, pa se u njegovoj ordinaciji često čulo: „Ah, znate vi to, pa i Vi ste otac“.

Kako taj običan, jednostavan čovek, naoko grub, neosetljiv, zna da pokaže svoju zahvalnost, svoju ljubav! Počeli su da stižu pokloni za novorođenu devojčicu. Neka skromna, rukom napravljena igračkica, haljinica ili čarapice. Stidljivo, nekako kao da se plaše da on to neće primiti, uz smešak i uz narodni komentar:

–       Neka vam je sa srećom! Živa i zdrava vam bila i velika porasla!

–       Živa bila, na radost i veselje!

Bilo je i onih koji su ga tešili:

–       Prvo žensko, drugo muško.

Takvom se komentaru on smeškao. Poznavao je on te prepotentne muške. Vraćao im je on to:

–       Samo dobar čovek ima žensku decu ‒ govorio je smejući se.

Najveći poklon je dobio od Gavrića, a znao je da je tom poklonu nesumnjivo kumovao Pandurović. Gavrić je sazidao prelepu kuću, bolje rečeno luksuznu vilu, sa baštom ispred kuće i mermernim stolom sa mermernim klupicama ispod venjaka od bagrema i vinove loze. Kuća je imala suteren i sprat. Stan na spratu imao je veliku trpezariju, tri spavaće sobe, kuhinju i veliko kupatilo. Trpezarija je ogromnim staklenim vratima bila odvojena od prelepe terase sa koje se stepenicama silazilo u prednju baštu za cveće i zadnju za voće i povrća. Kuća je bila na brežuljku, odvojena od ulice oko 50 metara, opasana ogradom od brezovog drveta. Nikola je bio oduševljen. Ni u snu nije pomislio da će u takvoj kući sačekati Vesnin povratak.

–       Gospođi Vesni i ćerkici sprat. Bila bi mi čast da se takve dame usele u moju kuću i da mu budu kirajdžike. Zavideće mi svi u Boljevcu! To, što ću morati da prihvatim i nekog doktora uz njih, dođe mu kao nužno zlo. Njega inače nema skoro nikada kod kuće. Svako dobro ima i poneko zlo.

Govorio je Gavrić ozbiljna lica, dok je ovu prelepu novost saopštavao Nikoli. Samo su mu se oči smejale, gledajući zbunjenog Nikolu, ostalog bez reči. Da, ostao je bez reči. Čak i Nikoli se to desi, koji uvek tvrdi da se svaki osećaj rečima može izraziti, samo ih treba naći, sklopiti, dati im boju, naglasak. Zagrlio ga je, tog malog, neuglednog čoveka, u kaputu sa masnim reverima, koji je pre nepunih godinu dana došao u Kovin da ga kupi sa izanđalom torbom prepunom para. Sada, grleći ga, seti se da ga je izbacio iz kuće, njega koji se sada seli u suteren da bi njemu i njegovoj porodici omogućio život kao iz bajke. Sećanje potisnu slika male Milice, koja trčkara po bašti loveći nestašne šareneleptire što sleću na rascvetale kao krv crvene ruže, dok Vesna i on piju kafu ispod venjaka u bašti. Klasni neprijatelj, partijski rukovodilac, njemu, sinu carskog gardijskog oficira, doktoru sa visokim prinadležnostima, čini ovakav poklon. On je u sebi, posle očevog hapšenja i svojih ličnih peripetija, tvrdio da su komunisti ljudi bez merila, bez osećanja i da su samo mrtvi dobri i pošteni ljudi. Sad grli jednog od njih, duboko ganut, spreman da promeni mišljenje, ne, spreman da ne misli, ne sada, u ovakvom trenutku.

Selila ga je cela bolnica. Njegovo je bilo samo da kaže gde šta treba da stoji. Gavrić je sve organizovao. Neke stvari drugačije preuredio, popravio, nabavio. Nikola je bio iznenađen inicijativom, uslugom, smislom za praktičnost i, u isto vreme, nesigurnošću. „Kako bi to gospođa Vesna želela? Šta bi ona htela?“ Prepirali su se, i unapred radovali. Bila je to tajna, njihova tajna, njihova priprema dočeka. Vesna će ostati bez reči i njen će osmeh, onaj što pleni srca, biti nagrada.

Krštenje Miličino, uz familiju i kuma Ljubu, visokog funkcionera koji poljubi sveštenikovu ruku i zlatasti krst bez kolebanja. Mala Milica, koja se noću zacenjivala od plača i grizla svojim još bezubim ustima prstiće, uverila je seoskog doktora da je pothranjena i da Vesna nema dovoljno mleka. Seoski doktor je bio autoritet u selu, ali ne u kući svojih roditelja.

–       Koješta. Šta ti znaš o tome? Odakle ti samo ideja da majka nema mleka? Otkud bi se to Vesni moglo desiti?

Onda su sledile priče o nezi deteta, iskustvu, kako su njega, Nikolu, othranili po savetima čuvene dr Stanojevićke, koja je završila specijalizaciju pedijatrije u Parizu. Pozvana je u pomoć i prija, Vesnina mama, koja se složila sa svojom prijom. Morao je Nikola da dovede svog starog profesora pedijatra, koji je konstatovao da Milica mora da se dohranjuje.

–       Da, od početka sam ja znala da Vesna ima malo mleka. Nije ni čudo, toliko dete! Pričala mi je doktorka Stanojević, jedna moja prijateljica…

Nikola se u sebi smejao. Vesna je mogla ponovo noću da spava, a Milica više nije plakala. Izmislili Švajcarci dopunu za nedostatak majčinog mleka, naravno bez dojke, sa kašičicom. Bake su u početku sumnjičavo vrtele glavom, mada je ipak Švajcarska bila zemlja u koju su bake imale najviše poverenja što se mleka tiče. Jele su one, kada su mlade bile, švajcarsku mlečnu čokoladu, na čijim je omotima uvek bila naslikana švajcarska krava, braon-bela sa velikim vimenima punim mleka. Takve rasne krave, sa takvim vimenima mi u Jugoslaviji nismo imali.

Jednog popodneva u maju, Vidoje, praznično obučen, izbrijan i na „dijeti“ (tog dana pio je samo kafu i vodu) stigao je na paraćinsku stanicu. Vozio je luksuzni automobil ‒ rusku pobedu. čekao je Nikolinu porodicu, koju je pratila gospođa tašta, Vesnina mama. Ona je pošla da se nađe „svom detetu“, bar u prvo vreme.

Pobeda je bila udobna, pravljena za rukovodioce u Sovjetskom Savezu, pa su je naši rukovodioci jako cenili, u početku, dok smo u ljubavi bili sa drugom Staljinom. Orijentacija se sada promenila u mnogo čemu, pa i u odnosu prema kolima, naravno. Uvoženi su sa zapada mercedesi, ševroleti, plimuti, bjuici, renoi, citroeni, pežoi i folksvageni.

Partijski sekretar Kosta, svaka mu čast, bio je jedan od zadnjih partijskih funkcionera koji je iz pobede prešao u mercedes. Partijski komitet je rashodovao pobedu, ali Vidoje je odmah predložio doktoru Panduroviću da je Dom zdravlja preuzme, pa će on sa još jednim svojim prijateljem da je dotera. Dva mehaničara popravljala su pobedu u tri oka. Prijatelj Pera nije imao jedno, izgubio ga je u ratu, kojom prilikom i gde nikada nije hteo da priča. Oni merodavni u Udbi znali su svakako, ali on je imao zlatne ruke, svima je održavao kola, nije takvog bilo nigde u okolini. Kada si tako neophodan, čak i sa jednim okom, niko nije sitničar da traži gde i kada i „na čijoj strani“ izgubi ono drugo oko. Da je pogrešna strana bila moglo se naslutiti, čim nisi bio borac od „četrdeset prve“[3] i čim se nisi hvalio. Čak ni član Partije nije bio, niti te ga je neko u službu primao. Dakle, tako dvojica sa tri oka ukupno popraviše i ofarbaše rashodovanu pobedu, o trošku Doma zdravlja.

–       Ni kao nova nije ovakva bila.

Bili su u pravu, i nije. Imala je neke delove od opela, neke od fijata i škode. Sve u svemu, bila je nepobitan dokaz dobrog kvaliteta udruživanja kapitalističkog i komunističkog sveta, mislio je Nikola vozeći se ugodno u njoj. Naravno, nisu svi imali takve misli kao Nikola. Sreća po pobedu, Vidoja i Peru, koji je konačno primljen u službu u Dom zdravlja, jer jedan šofer nije mogao da vozi dvoja kola.

Vesna se pobunila kad Vidoje sa pobedom protutnja pored njihovog starog stana:

„Gde sada to vozi Vidoje?“

Odgovor još nije mogao biti ni dat, kada se kola zaustaviše pred Gavrićevom kućom, na čijim je baštenskim brezovim vratima na dasci crvenim slovima pisalo: „Dobro došli u vaš dom“.

Bilo je to iznenađenje i za Nikolu. Gavrić mu je oduzeo mogućnost da Vesnu iznenadi na drugi njegov način, koji je smišljao danima.

Vidoje je istovarivao kofere. Vesna je shvatila, potrčala prema kući i zastala na terasi čekajući Nikolu koji je u naručju držao uspavanu Milicu.

–       Ovog puta te neću moći preneti preko praga, draga moja. Pa na kraju i dosta je bilo tri puta, preći će ti u naviku.

Otvorila je vrata i ušla u skromno nameštenu trpezariju prepunu cveća. Zastala je, sa osmehom pogledala po njihovom nameštaju u jednom sasvim drugom ambijentu. Vrata svih soba su bila otvorena, sve je bilo čisto, izgledalo je tako prekrasno, udobno i puno sunca. Okrenula se ka Nikoli. Oči su joj zračile toplinom, ljubavlju i onim „nečim što bi Nikolu uvek ponovo zadivilo i beskrajno obradovalo, čineći da oseti kako ga ispunjava radost ljubavi kojom bi je želeo okružiti. Osećao je neku neizmernu nežnost, koja se odnekud kao vodopad obrušavala na njega. Nešto mu tera suze na oči, čini da mu glas zadrhti, pa mora da se savlada, jer on je „zaboga muško, a na muškarcima se takva osećanja ne smeju primetiti“. Tako je govorio njegov otac, gardijski konjički oficir, tako ga je on vaspitao. Borbe između onoga što osećaš i što bi želeo njoj da pružiš, kažeš, i onoga vaspitanjem u tebi stvorenog, čine te nespretnim, stidljivim, ukrućenim. Želeo je da taj njen pogled dugo potraje, da uživa u njemu, u osećanjima koja on budi , u njenom ponosu što pripada njemu. Taj pogled i taj osmeh osvojio ga je nekad na platou starog razrušenog doma parohijske kuće crkve Ružice na Malom Kalemegdanu, dok su sedeli zagrljeni, maštajući o budućnosti i gledajući prelepe zalaske sunca. Taj pogled ga je osvajao i u ovom njihovom novom domu. Činilo mu se da su se sva njihova maštanja već ostvarila. Bili su ona posleratna generacija koja nije imala ničega sem mašte i ljubavi. Granice mašte ne uokviruje skromnost. Okolnosti pod kojima čovek živi, vaspitanje, nemaština čine maštu realnijom, u životu lakše ostvarivom.

 

0 9 / 0 4

Kucanje na vratima lekarske sobe prekinu Nikolu u pisanju istorija bolesti novoprimljenih bolesnika. Visoka, lepo građena žena, elegantno obučena, uđe u sobu. Podseti ga na njegove bivše pacijentkinje kapetanice i majorice, jer je ispunila sobu mirisom nekog teškog, njemu nepoznatog parfema.

–       Ja sam supruga komandira milicije Vasovića.

–       Nisam se mnogo prevario.

–       Izvolite, drugarice. Sedite.

Otkopča kišni mantil, prekrsti nogu preko noge, pa pogleda otvoreno u oči doktora da bi proverila efekat. Noge su bile lepe, zategnute u za ono vreme skupe najlon čarape. Smešeći se, pravio se da ne primećuje da je iznenađen njenom lepotom, a naročito njenom elegancijom.

Nije spuštala pogled sa njega.

–       Izvolite, šta mogu da činim za Vas, drugarice Vasović?

Trže se kao da je tek sada shvatila da je zbog nečeg došla. Otvori tašnu i iz nje izvadi mali paketić, stavi ga na sto i odmota.

–       Četvrt vekne hleba ‒ začuđeno u sebi konstatova Nikola.

Odiže gornju koru vekne. U sredini se ukazaše neka crna ostrvca. Zagleda ih malo bolje.

–       Mišiji izmet.

–       Eto, doktore, rekli su mi da vama donesem, jer ste vi sanitarni inspektor. Već nekoliko dana iz pekare dobijamo ovakav hleb.

–       Kupujete ga u Žitoprometovoj pekari?

–       Da, ja sam žena komandira milicije, pa zato moram. Inače bi ga kupovala kao ceo pametan svet kod Srđana, privatnika. Hleb je kod njega bolji i naravno bez ovog „fila“.

–       Gospođa je duhovita.

Obećao je da će već nešto učiniti da se to više ne događa, zahvalio se i ispratio je do izlaznih vrata iz bolnice.

–       Tako je to, moj mladiću. Prevideo si tu pekaru. Mislio si da tu ne može ništa naročito nehigijenski da se dešava. Pekara u društvenom sektoru. Mislio si svi su pekari kao „Plamičak” iz Smedereva. On je takođe bio privatni pekar. Naravno, kod „privatnika“ je moralo uvek sve da bude u najboljem redu. Partija i država su se trudili da unište privatni sektor. Plaćali su veliki porez, svi su ih kontrolisali, pa je kvalitet morao da bude iznad državnog.

Ljutio se na sebe.

–       Zar komandirke milicije moraju da me opominju šta mi je dužnost?!

Na vratima pekare pisalo je „zatvoreno”. Zalupa na vrata.

Sanjiva, raščupana glava otključa vrata, i upitno poče da ga gleda.

–       Nema hleba, sve smo prodali.

Odgurnuvši ga rukom, Nikola uđe u pekaru. Prazni rafovi prekriveni mrvicama i otpacima hleba. Prostorija sa podom od cigala, koje su na pojedinim mestima nedostajale, pa su ostala ostrva zemlje i prašine. Pult za prodaju nečist sa nekoliko masnih plehova, u kojima je jutros bio burek ili masne pogačice. Davno krečeni zidovi. Na jednom od njih slika maršala Tita u beloj admiralskoj uniformi. Bio je to jedini čist inventar, a belina uniforme podsećala je na belinu brašna. Između praznih rafova mala vrata bez kvake, u donjem delu odrana od neprekidnih udaraca cipelom. Gurnu ih rukom i uđe u veliku mračnu prostoriju koju su osvetljavale dve škiljave sijalice, prekrivene prašinom i brašnom. Zapahnu ga jara, dim i miris pečenog hleba. Pekarska furuna sa zatvorenim zarđalim i progorelim metalnim vratima, kroz koja se video plamen. Razbacani prazni džakovi od brašna po zemljanom podu, koji se pored velikog stola za mešenje hleba pretvorio u blato. U drugom uglu, puni džakovi brašna, na kojima je ležao i hrkao polugo debeljuškast čovek.

Dva druga do pasa gola radnika mesila su testo svojim mišićavim rukama dok im se znoj slivao niz lice i maljave, od brašna sede grudi. Kapao je znoj po testu. Kapa i kecelja nije bilo. U uglu stola za mešenje stajale su flaše i masni tanjiri sa slaninom i ostacima luka, verovatno od njihovog obeda. Jedno udubljenje u zidu iznad daske za mešenje propuštalo je neko jadno dnevno svetlo kroz naslage prašine i brašna. Garavi mali prozori bili su otvoreni i kroz njih je nerado ulazio svež vazduh. Gumene opanke, iznošene cipele i nekoliko dugih lopata za vađenje hleba nalazile su se na podu. Ispucala obloga zemljane peći za hleb propuštala je dim, koji je štipao za oči. Pored peći klupa, na njoj korito sa mutnom prljavom vodom, na čijoj je površini plivala sapunica. Na slobodnom delu klupe, kao u nekom Diznijevom filmu, svetlela su dva para mačijih očiju, dok se treća muvala oko Nikolinih nogu uzdignutog repa tiho mrnjaučući.

–       Dobar dan.

Ne dobi nikakav odgovor. On obiđe furunu i zagleda se u drugi deo prostorije. Tu je bila još jedna daska za mešanje, prepuna prljavih plehova i nekih velikih okruglih tepsija. Pogled mu se zadrža na jednom noćnom sudu u kome se nalazila mutna voda i nekoliko guščjih krila koja su strčala prema gore. Shvati: time se premazivao hleb posle vađenja iz furune da bi dobio onaj sjaj koji je koru hleba činio još primamljivijom.

–       Ovo jedino može nekom bombom ili dinamitom da se digne u vazduh.

–       Gde vam je šef?

–       Drug šef je u „Rtnju“. On ovde i ne ulazi.

Radnici se okrenuše da vide ko to pita za šefa.

–       A vi ste, doktore! Izvinite, nisam vas poznao u ovom našem mraku. Učini mi se glas poznat, dete mi lečite.

Prilepljen pikavac za donju usnu pade u testo. Njegove ruke ga automatski umesiše, a onda zastadoše. Prsti počeše da opipavaju testo, zatim se zariše u njega, pronađoše pikavac i sa nešto testa ga otresoše na zemlju.

–       Hleb još nije pečen, biće za jedno pola sata.

–       Nisam ja zbog hleba. Došao sam da vidim kako vam izgleda pekara.

–       Ima šta i da vidite. Jednog dana ćemo se svi ovde razboleti. Furuna ne valja, mala je, propala. Osećate i sami, stalno pušta dim, ne peče dobro. Nemamo magacin. Nemamo ni gde da se odmorimo, da pojedemo svoj ručak, nemamo gde da se operemo kad završimo posao. Svinjac je to veliki. Žalili smo se na partijskom sastanku, pa nikom ništa. Kažu ne može da se ništa uradi jer „Žitopromet“ nema para. Gde su im pare? Ko zna, od seljaka kupuju jeftino žito, prodaju skup hleb. Narod kupuje. Ono što u ovim krajevima nije nikad bilo, sad čak i seljak kupuje hleb, mrzi ga da sam mesi. Eh, kada bi ljudi zavirili malo ovde, kao eto vi, možda niko ne bi ni kupovao. Moja žena mesi sama hleb i kod kuće ga peče.

–       Radnici ste, imate sva prava. Što se ne žalite?

Prestade da mesi, okrete se prema Nikoli, otrese ruke od testa, zavuče ruku u džep, izvadi izgužvanu paklu cigareta, ispravi jednu polusavijenu, pa je pripali jednim ugarkom koji izlete kroz otvor na zarđalim vratima pekarske peći.

–       Žalio se jedan, piso pismo sanitarnoj inspekciji u Zaječar. Vučko, šef, smrsio mu konce kad je doznao. Morao da ode iz sreza, nigde više nije mogao da dobije posao. Vučko se za to postarao.

Okrete se i poče da mesi testo, dok mu je cigareta visila na donjoj usni.

–       Biće i pikavaca u hlebu, a ne samo govana.

–       Doviđenja, drugovi.

Bilo je predivno izaći ponovo na svež vazduh.

Potraži Vučka, direktora, u kafani „Rtanj“. Nije ga našao. Zamoli čika-Slavka da mu kaže da dođe do njega u bolnicu.

–       Ne prenagljuj, ne zaleći se. Ne može se sve odjednom. Rudničku menzu si zatvorio. Opalilo ti je, ali ne može tako stalno. Ovo je siromašan kraj. Jedina državna pekara. Kada se zatvori, ostaće i rudnici i narod bez hleba. Čuo si ‒ i seljak kupuje hleb.

–       Siromašan kraj je kada treba nova pekara. Kada se zidaju fudbalski stadioni, kada se organizuju dočeci drugova rukovodilaca, kupuju mercedesi, organizuju hajke na divljač, kada se proslavlja maršalov rođendan, onda ima novca. Ovaj kraj daje šest miliona samo za organizovanje štafete. Moglo bi tako do sutra da se nabraja, pa ispada da nismo siromašni.

–       Pripazi se, opet ti ponavljam! Zašto baš ti? Drugi znaju i znali su da je pekara svinjac, pa eto hleb se peče i ljudi ga jedu.

–       Šta sad hoćeš, da ja legnem opet na rudu i da se pravim lud? Ja sam ovde sanitarni inspektor, ja odgovaram da ovaj narod, ova sirotinja, bar pristojni hleb može da kupi.

Kod kuće su ga čekali na ručku. Otišao je prvo da proviri u sobu gde je Milica spavala dubokim snom. Za lepo postavljenim stolom, stajala je korpa sa isečenim kriškama hleba.

–       Cveto, gde kupuješ hleb? ‒ pitao je ženu koja je čuvala Milicu i pomagala Vesni u kući.

–       Kod privatnika. Da ne mislite da bi kupovala u onom čudu od državne pekare?

–       Ko je taj privatnik, kako se zove?

–       Srđan, on se kod vas leči. Uvek kaže ‒ pozdravi doktora. Kod njega se hleb na red čeka. Oko deset sati već ga nema više. Za mene ostavi ispod tezge jer zna da radim kod Vas, pa onda ima i kada kasnije dođem.

–       Za koga ostavlja ispod tezge još?

–       Za Kostu, sekretara Komiteta, predsednika za ona društva, direktora iz Opštine, za direktora Zadruge, eto to ti je.

–       Cveto, kaži tom Srđanu da dođe sutra do mene, kada stigne. Ne, nemoj mu ništa reći, otići ću ja kod njega.

Čekaonica je to popodne bila prepuna pacijenata. Bilo je to popodne radosti za Nikolu. Došla mu je na kontrolu Snežana, koju je one zimske snežne noći primio skoro polumrtvu i koju je muž hteo da žrtvuje da ne bi prodao kravu Ljubicu. Bila je sada zdrava, smeškala se držeći u ruci poveću korpu, sa kojom nije znala gde će. Posle pregleda, kada joj je Nikola saopštio da je ozdravila i da više ne mora da dolazi na pregled, Snežana otkri sadržaj korpe.

Sir od krave koja nije prodata, krupna kokošja jaja i nekoliko crvenih jabuka.

–       Pa, eto moj čovek i ja smo ti do groba dužni, a ovo ovde tek onako, da znaš da je to sirotinjski, ali od srca. Rekli mi da neće da primiš ni od koga ništa i da se ljutiš, al’ eto, mi te molimo… A imamo i jedno jagnje pa kad malo odraste, doneli bi ga, nek ti se dete malo poigra sa njim.

Dogodi se tako, da doktoru na pregled stignu oporavljeni i ozdraveli pacijenti. Svi u jednom danu. Svi nasmejani, zahvalni, radosni što su živi, što nemaju više tegoba. Čak i zabušanti koji dođu da bi dobili bolovanje i iskoristili ga za poljoprivredne radove nisu se danas ljutili kada im doktor, prozrevši ih, nije bolovanje otvorio.

Jedna baka koja se još pre nekoliko dana jedva kretala, jedva disala, spremala čistu preobuku za sahranu, došla je danas peške iz sela, bez otoka na nogama, i iz nedra izvukla jabuku i ostavila je doktoru.

Kakav je to poklon doktoru! Tako jedno popodne, kada shvati da njegovo lečenje, njegovo znanje i lekovi koje je kombinovao, zaista imaju uspeha. Osećao je da između njega i pacijenata postoji most poverenja, most kojim postiže možda više nego svim tim lekovima. Kada toga poverenja nema, lekovi završavaju u fioci ili u kanti za đubre. Nikola je taj most zidao ulažući ogroman trud i vreme, a danas je osećao to poverenje, opipljivo i tako prisutno. Ta jabuka iz usahlog nedra bake, zapuštenog srčanog bolesnika, bila mu je tako skupocena, kao da je od zlata ili bolje od platine, ne, od jednog dijamanta, onog što ponekad iskopaju u južnoafričkim rudnicima.

Poslednji pacijent nije bio pacijent. Bio je to Vučko, kamenorezac. Pravio je seljacima nadgrobne spomenike, prodajući ih za skupe pare. Bivši dražinovac[4], sada komunista, aktivista, član svih foruma. Govorilo se da špijunira za Udbu. Visok, prosed, sa licem uvek ljubazanim, nasmejanim, savijene kičme prema onima od kojih zavisi. Ohol, namršten grub i bez kompromisa sa onima koji su ispod njega. Voleo ga nije niko, bojali su ga se svi.

–       Dobro veče, doktore. Sedim u čekaonici, slušam narod kako vas hvali. Moram da vam kažem, znam ja taj narod, nikad njemu niko nije doista dobar. Uvek nađu svakome manu, a izgleda vama ne nađoše. Vi izgleda pored znanja, imate još neku moć, ne samo moć da ljude lečite. Srećan ste vi čovek, pa kao da imate sreće u višku, pa je delite svetu. Gledam ih skoro već čitava dva sata, svi izlaze od vas nekako smireni, nasmejani. Šteta, doktore, što izabraste medicinu, da ste nešto političar…

–       Druže Vučkoviću ‒ prekide ga Nikola, brišući oprane ruke ‒ danas mi je bila jedna drugarica i donela mi vaš hleb iz pekare.

Otvori fioku pisaćeg stola i izvadi hleb umotan u papir.

Vučko sačeka da Nikola otvori papir, uze hleb, rastvori ga, a iz njega ispadoše parčići crnog spečenog izmeta.

–       Šta to vidite u hlebu, druže Vučkoviću?

Mada je bilo jako svetlo u ordinaciji, Vučko kao da dobro ne vidi, stade ispod sijalice, pa poče da oprezno rastavlja sredinu hleba.

–       Mišiji izmet, druže direktore Žitoprometove pekare.

–       Ni govora, doktore. To su vrapčija govna, a ne mišja. Dešava se da u brašnu…

–       Druže Vučkoviću, govna su govna. Ne ubeđujte me da je normalno da se u hlebu nađe bilo šta, sem hleba.

–       Ali da vam objasnim…

–       Vi meni nemate šta da objasnite. Bio sam danas u pekari, razgovarao sa ljudima i video taj svinjac. Mi nemamo o čemu da diskutujemo. Sutra ćete dobiti moje rešenje. Od ponedeljka pekara više neće raditi. Proverio sam, vi ste nekoliko puta dobili rešenje i do sada niste ništa preduzeli. Na osnovu toga i na osnovu mog današnjeg pregleda, pekaru zatvaram odmah, to jest u nedelju uveče.

–       Doktore, vi narod ne možete da ostavite bez hleba, rudari će se pobuniti. Biće to politički problem. Ovo je sirotinja, doktore, hleb im je najvažnija hrana.

–       Znači vi meni, druže direktore, hoćete da objasnite koliku važnost ima hleb za ovaj narod, za ovu sirotinju. Zato vam i nije važno kakav je hleb po kvalitetu i pod kojim se uslovima pravi. Sirotinja je neizbirljiva, sve joj se može prodati. Vi ste, druže direktore, komunista, sramota je da vam ja zatvorim pekaru. Vi, vi sami ste morali da je zatvorite. Gde vam je taj vaš komunistički moral i svest o kojoj stalno pričate?

–       Vi, doktore, vređate! Mogli bi i da pripazite šta govorite, mada vam ja opraštam, premoreni ste. Trebalo je u šest sati da prekinete sa poslom, a sada je pola devet.

–       Ja, Vučkoviću, imam svoj moral, a vi svoj. Ne vređam vas, nego konstatujem samo kakav ste čovek, direktore. Laku vam noć.

Nikola uze svoju lekarsku torbu i izađe iz ordinacije.

–       Ima pravo čovek, premoren, izgubio živce. Lud. Evo, vidiš da se treseš. Bes, to sebi ne smeš da dozvoliš. Ti si lekar.

–       Sada treba i tebe još da slušam.

–       Mene, nažalost ne možeš da ostaviš u ordinaciji i da izletiš napolje. Moraš da me nosiš u sebi i sa sobom.

Nežni Vesnini poljupci i topli zagrljaj prekinuše diskusiju.

Tačno u ponoć u nedelju stavljen je pečat na vrata pekare. Komandir milicije je obećao da pečat neće moći da se skine dok je on komandir u Boljevcu.

–       Dobro je kada se napravi utisak na suprugu komandira.

Ne, nisu verovali da će se on usuditi da zatvori pekaru i ostavi narod bez hleba. Vučko je izvestio drugove rukovodioce o razgovoru sa doktorom. Smejali su se. Mali se pravi važan. Samo nek se usudi da zatvori, daće nam mogućnosti da mu potprašimo tur. Vratićemo mu za zatvaranje menze na Rtnju.

Kladili su se. Hoće li ili neće? U pečeno jagnje i sve uz to što sleduje.

Gavrić je jedini tvrdio da hoće. Znao je on. Zarekao se ovog puta da ga ne ubeđuje, da se sa njim ne raspravlja. Neka lupa glavom o zid. Bolje zbog pekare nego zbog nečeg opasnijeg, zbog čega može i glavu da izgubi. Mora biti i neuspeha. Neka se navikne, nije svaka pravda ‒ pravda. Žao mu ga je bilo, znao je da on ima poštene i dobre namere, da je spreman da se uhvati u koštac sa problemima, ali moraće da shvati da se ne može biti gospod bog na zemlji, nego samo na nebu.

Sutradan, sedeo je Nikola preko puta Gavrića. Smeškao se.

–       Šta kaže čaršija, druže pomoćniče?

–       Kaže da smo zaposlili jednog nerazumnog čoveka koji ne vidi dalje od nosa.

–       Zavisi koliki je nos.

Prasnu Gavrić:

–       Gde narod da kupi hleb, pobogu doktore?

–       U pekari, gde bi drugde, druže pomoćniče.

–       Znači niste zatvorili.

Obradova se Gavrić. Moraće da kupi piće i jedno jagnje, ali ako… Ipak, razočarao ga je.

–       Zatvorio, nego šta. Postavio milicionera da čuva pečat, da ga drug Vučko ne skine. Drug Vučko je vlast, ali je milicija veća vlast.

–       Znači hleba nema danas?

–       Ima ga, nikada nije bio bolji.

Gavrić ga ljutito odmeri. „Balavac sa mnom zbija šegu“, pomisli. Okrete telefon.

–       Nedo. jesu li danas doneli hleb za bolnicu?

Kako, jesu? Odakle? Nikola je, smejući se, zatvorio vrata od Gavrićeve kancelarije. Čekaonica je bila puna pacijenata, moralo se raditi, a ne samo uživati u pobedama. Međutim, do pobede je još bilo daleko. Zvonili su telefoni. Direkcija Žitoprometa zvala predsednika Opštine. Sekretar sreskog partijskog komiteta zvao opštinskog. Pisali novinari:

„Državna, Žitoprometova pekara zatvorena zbog skandaloznog stanja.“

„Otrovani ljudi, sojevi patogenih bakterija nađeni u hlebu boljevačke Žitoprometove pekare.“

„Loš hleb boljevačke pekare uzrok dečijih proliva. Deca u vrlo teškom stanju. Deca, u životnoj opasnosti“ – Bruka za preduzeće, bruka za srez i opštinu.

Kad priča krene, pa dobije „repove“, niko više ne zna šta je istina. Tako napisane priča prete da prerastu u aferu. Zavisi kome afera treba. Razjurili se drugovi rukovodioci. Galamili kako što pre da se donese hleb, da narod ima hleba, a oni će već tog doktora srediti. Oduzeće mu tu sanitarnu inspekciju, makar dovukli doktora sa Marsa i platili mu šta traži.

Proneo se glas da hleba u stvari ima. Svi službenici doručkuju. Hleb nikad bolji.

„Kamioni Žitoprometa se spremaju da iz Zaječara voze hleb za Boljevac dok se pekara ne izgradi i popravi. Ipak, nebriga rukovodioca Opštine. Kako je moguće da hleb u privatnom sektoru bude kvalitetniji i ukusniji? Hleba ima kod privatnika, nikada ga toliko nije bilo“, pisao je list Timok.

Znači, to je. Zazvrjaše ponovo telefoni. Mesto sastanka kancelarija Opštinskog komiteta, predsedava drug Kosta.

–       Podvalio vam mali, nema šta. Opet nas je izigrao. Vučko, otkud je privatnik znao da treba da peče toliki hleb? Otkud mu tolike pare da kupi brašno?

Vučko je izgubljeno slegao ramenima.

–       Drugovi, kad nas sada dočekaju oni zaječarski novinari u Timoku, pa Žitopromet u Beogradu. „Privatni sektor održao lekciju velikom i moćnom Žitoprometu.“ Biće priče o tome da mi ovde spavamo. Gde su bili komunisti? Gde je bila budnost, drugovi? Tebe ćemo, Vučko, izjuriti iz Partije. Zar tebe nađe Udba za doušnika?

Vučko se smanjio, znao je šta ga čeka. Ipak, dorastao je on svakoj situaciji. Odjednom bljesnuše mu oči.

–       Doktor vanpartijac, pomaže privatni sektor. Neprijatelj koji je hteo da kompromituje narodnu vlast.

–       Alal vera, Vučko! ‒ skočiše „pokisli“.

Nije više bilo teško. Ma i dete bi moglo sada da iskomponuje priču.

Prikriveni neprijatelj, iskoristio priliku da zatvori pekaru.“ Sanitarni inspektor pomaže privatni sektor da bi kompromitovao društveni. Privatnik ostvario veliku dobit na račun Žitoprometa. Koliko je učešće sanitarnog inspektora u deobi zarade sada se ispituje. Partijski komitet sreza Zaječara razotkrio prljavu igru sanitarnog inspektora Narodnog odbora Boljevac. Budnost organa vlasti.

Bilo je tu koječega još. Pohvalno za one koji sve ovo sastaviše. Opasno za one koji su o ovom aktu znali i pekaru zatvorili. Otišao je i akt sanitarnoj inspekciji u Zaječar. Hitan predlog da se doktor Nikola Vajnberg razreši dužnosti sanitarnog inspektora Narodnog odbora Opštine Boljevac. Vučko je zadužen da se preko svojih kanala domogne dosijea i da se detaljno vidi kakva je „ptičica” bio taj doktor. Za sve to vreme Nikola je pregledao svoje pacijente, zaboravivši na pekaru, kao da nikada nije postojala.

Po podne baš pred polazak za Krivi Vir, zvali su ga iz trgovine kolonijalnom robom. Stigao je hleb iz Zaječara, pa „ako bi došao da ga pogleda“. Uozbiljio se. Znači, Žitopromet hoće da bije bitku. Korpe sa hlebom bile su transportovane običnim kamionom. Hleb je bio prekriven prašinom. Zabranio je prodaju. Hleb je vraćen natrag, sa obrazloženjem da se mora transportovati specijalnim kamionom za transport hleba. U Žitoprometu su dobili nervni slom. Nikola je potpisao rešenje i otišao za Krivi Vir.

Popodne bilo je prepuno pacijenata kojima nije mogao da pomogne.

Mlad čovek, oko 30 godina, nije imao 15 dana stolicu. Došao je baš danas jer mu je trbuh jako naduven, pa mu smeta pri radu na njivi. Dijagnoza ‒ vezana creva, sumnja na maligni proces. Poslan hitno na operaciju. Zemljoradnik, 40 godina, udario ga konj po oku, kopitom. Poslan hitno u bolnicu na operaciju – oko izgubljeno. Žena, 30 godina, okopavala krompir pa je drška od motike udarila pre nekoliko nedelja po levoj dojci. Od tada je boli i pipa neku „tvrdinu“. Tvrdina je tumor veličine mandarine, bradavica na dojci uvučena, žlezde ispod pazuha se pipaju. Rak na dojci koji je već dao metastaze, poslana u bolnicu radi operacije. Drška od motike je otkrila tumor koji je već davno postojao, samo ga jadna žena nije pre tog udarca napipala. Majka dvoje male dece. Muž ratni vojni invalid bez desne ruke.

–       Nema nade doktore? ‒ gledale su ga njene tužne oči.

–       Nade, snašo, uvek ima. Ta tvrdina mora da se operiše, da se ispita, da vidimo koje je vrste.

–       Vidim ja po tvom licu da nade nema. Ajd’ u zdravlju i hvala.

Praznina, potištenost, nemoć. Lekar nije svemoguć. Nade uvek ima, ali pomoći ne.

–       Osećaj krivice kada znam da više ništa ne mogu da učinim. Moje lice me je izdalo.

–       Hteo bi da je pozoveš nazad da joj kažeš.

–       Šta? Ono njeno „u zdravlje i hvala”sve kaže, odjekuje u ušima. U zdravlju se više viđati nećemo, a hvala na čemu – na licu sa koga je pročitana istina? Znam da je osuđena na patnju i smrt. Na brigu za dvoje male dece i muža invalida, brigu koja će je pratiti do smrti. Život će joj se pretvoriti u pakao, taj deo njenog života pred smrt koji bi morala da ima samo za sebe..

„U zdravlju i hvala“, odjekivalo mu je još u ušima.

–       Doktore… doktore…. ‒ vrati ga glas upravitelja škole.

–       Ah, izvinite, zamislio sam se nešto, pa vas nisam ni primetio kada ste ušli. Izvolite sedite.

–       Ne, nisam ja zbog sebe došao. Danas mi jedan đak iz škole ispriča da u planini, u pojati, gde živi stari pastir Miljko, koga mi retko viđamo u selu – dođe samo po hranu i da kupi sebi rakije… Taj Miljko gaji unuče, poji ga rakijom na cuclu.

–       Koliko je unuče staro?

–       Pa mi u selu mislimo oko četiri godine. Otac detetov, sin pastirov, otišô, prebegô preko granice. Žena ostala sa Miljkom u toj pojati, ali ni nju meštani nisu videli više od dve godine. Kažu, pričao im pijani Miljko, da je pobegla i ona sa nekim pastirom.

–       Ostavila dete?!

–       Ostavila, niko je više nije video.

–       Selo je znalo za dete?

–       Znalo.

–       I vi ste znali za to dete koje gaji jedan starac negde u planini, u pojati.

–       Znao sam, al’ eto, poslovi, sastanci, problemi sa đacima…

–       Da, da svakako. Gde je sada dete?

–       Pa kod Miljka, video ga moj đak juče kako četvoronoške puzi oko kolibe. Moj đak kaže da zavija kao mali vuk.

–       Ima li u čekaonici još koga?

–       Nema, ja sam zadnji.

Vidoje je bio majstor kada hoće. Vozio je sanitetska kola po planinskom bespuću. Valjda ni tenk ne bi tuda prošao. Ipak, do pojate osta još dobrih dva kilometra koje Nikola sa upraviteljem pređe peške. U blizini kolibe upravitelj je dozivao Miljka, ali se iz kolibe nije niko pojavljivao. Izgledalo je da u trošnoj kolibi nema nikoga. Nikola gurnu vrata rukom, zapahnu ga miris leša u raspadanju. Mahinalno izvadi maramicu i stavi je na nos. U tom trenutku oseti jak bol u listu leve noge.

Naglo trže nogu i brzo se okrete. U prvom trenutku pomisli ‒ kuče. Htede da ga udari cipelom. Dva unezverena oka promatrala su ga uz krike, koji su ličili na krike divlje zveri, pa onda nestadoše u mračnom ćošku kolibe. Režanje, dečji plač. Grub, promukao, dubok. Opet režanje, škrgutanje zubima. Nikola izađe iz kolibe i zatvori za sobom vrata. Duboko udahnu vazduh. Upravitelj je povraćao. Dozva Vidoja koji sa sobom donese baterijsku lampu. Skide svoj kišni mantil i dogovori se sa njim da mu osvetli kolibu. Naglo otvorivši vrata začu stenjanje, pa režanje iz istog ugla kao i malo pre. Vidoje osvetli ugao. Nikola baci svoj kišni mantil na to biće za koje je pretpostavljao da je dete, ali nije baš bio potpuno siguran u to.

Iznevši ga na svetlost dana, zavijenog u kišni mantil kao u neku mrežu za hvatanje divljih zveri, sa mukom dva odrasla čoveka borila su se da se dete ne izvuče, da ne pobegne. Osećali su mu zube kroz mantil.

–       Držim ga za noge, pokušajte da mu napipate ruke, doktore. Učitelju, dođite da mu pridržite noge da ja odem do kola da uzmem sajlu da ga uvežemo. Izgrišće nas i izgrebati.

–       Nema potrebe, Vidoje, imam zavoje u lekarskoj torbi, njima ćemo ga zaviti.

Zavili su ga kao mumiju, dok je dete zavijalo kao mali vuk koji poziva čopor u pomoć. Škripa zuba, povremen plač ljutog i gladnog deteta, koji bi prelazio u neke neartikulisane glasove. Krupne crne oči na prljavom, smežuranom, naboranom licu ispucalih pomodrelih usana između kojih su povremeno bljesnuli šiljasti zubi. Dug, mršav vrat, prekriven dugom prljavom ulepljenom kosom.

Poneli su ga prema kolima.

–       Romulus ili Rem?

Vrati se u kolibu, savlađujući osećaj gađenja, koji doktori imaju, sva sreća, u minimalnim količinama, naravno fizičkog, dok je psihičko individualno. Kod nekih to psihičko kao da kompenzira nedostatak fizičkog. Kako bilo da bilo, ni jedno ni drugo, dobar lekar neće da ispolji. Pomogne mu skoro uvek profesionalna koncentracija. Morao je da pregleda leš starog pastira, da ustanovi čas, dan i uzrok smrti. Baterijskom lampom osvetlio je leš koji je ležao na nekim starim krparama ispod kojih je bila prljava, istrulila slama. Seda, duga kosa, visoko čelo, duguljasto podbulo lice na kome su otečeni kapci potpuno zatvorili oči. Nos se izgubio, samo su ostale dve male rupice. Celo lice obraslo je prljavom sedom bradom, više žutom, koja je umanjivala sliku jezivog raspadanja. Ležao je na leđima, obučen u dug pastirski ogrtač od ovčje kože, iz koga su se samo videle dve potkolenice na prelazu prema stopalu, deformisane ogromnim otocima. Na bosim nogama bile su gumene opanke preko kojih je prekipela otečena koža. Leva ruka se nije videla, bila je pod ogrtačem. Desna je visila prema podu, a odmah pored nje flaša. Nikola je podiže, pomirisa grli. Još uvek se osećao miris loše rakije. Ruka se lako pokretala, nije bilo mrtvačke ukočenosti.

Stari pastir je bio dugo mrtav. Nije vredelo dalje istraživati ovu vlažnu, lepljivu, zaudarajuću masu bivšeg čoveka. Bila je to stvar policije i istražnog sudije. Verovatno su mu otkazali bubrezi, jetra i srce, a možda je uzrok smrti bilo i trovanje alkoholom.

Osvetlio je čitavu kolibu. Jedan mali sto sa dva panja koja su služila dedi i unuku kao stolice. Veliki nemački municijski sanduk iz Drugog svetskog rata na kome se još nazirao kukasti krst i koji je verovatno služio kao sto. U uglu stari zarđali šporet.

Svuda je carevala prljavština. Nigde nije našao ni mrvicu hrane. Pogledao je iza vrata. Dva krčaga su bila prazna. Pored njih jedan otvoren džak u kome je stajalo projino brašno. Učini mu se da se površina brašna pomera, kao da vri, ključa. Uze ga na prst i liznu ga. Bilo je gorko, užeglo. Prođe rukom po površini i pojaviše se crvi. Sad mu bi jasno ono pomeranje površine.

Izađe iz pojate, zatvori vrata za sobom, namaknuvši rezu. Pođe ka ograđenom i zatvorenom toru za stoku. Bio je prazan. Noć se već spustila kada je stigao do kola. Učitelj i Vidoje su sedeli na travi i pušili pričajući. Iz kola se mali „vučić” nije čuo. Silazak kola po bespuću i mraku trajao je dugo. Svi su ćutali. Kada izađoše na kolski put koji je iz planine vodio ka selu, svima laknu.

–       Upravniče, kako to da nigde nema nijedne ovce u toru?

–       Prolazili neki pastiri sa svojim stadom pre nekoliko dana, videli da su ovce uznemirene, pa ih poveli sa sobom.

–       Ne svraćajući u kuću da vide šta se tamo događa?

Kola su se truckala po lošem kolskom putu. Pitanje ostade bez odgovora. Dve srne iskrsnuše na putu, pa uhvaćene svetlošću farova, zastadoše iznenađeno. Posle male pauze dugim skokovima izgubiše se u noći.

–       Znači selo je znalo da je stari pastir umro, i da je dete ostalo samo?

–       Izgleda da su znali. Kao što vam rekoh, ja sam čuo danas od đaka. Razgovarao sam sa sekretarom Odbora, da pošalje nekog do pojate, pa da vidi šta se dogodilo. Krivovirci su čudan svet. Sve oni znaju, dnevnu štampu čitaju, ali kao i svi planinski ljudi, sujeverni su. Kažu ukleta porodica, dete nije dete nego đavo. Niko nije smeo da ode da vidi šta se tamo događa, a i da je otišao i video ono što smo mi videli, dete, ako je to uopšte dete, niko ne bi uzeo pod svoj krov. Pade predlog da sačekamo da Vi dođete, pa da dete odvedete u bolnicu.

Mali se zakašlja u snu i poče ponovo da škrguće zubima. Nikola stisne svoje zube i za malo htede i on da škrguće.

–       Zna li se ime deteta? Valjda u Opštini znaju kad se rodio?

–       To ne znam, moraćemo da sutra vidimo u Opštini.

–       Videćemo mi to još večeras. Vidoje, vozi pravo pred kuću sekretara.

Kada je uneo dete uvijeno u zavoje u kuću sekretara Opštine, ukućani ustuknuše. I sam sekretar se zbuni i stade daleko od stola na koji ga Nikola položi. Pri svetlosti petrolejske lampe lice deteta je izgledalo kao sasušena glava odraslog čoveka koju su neka afrička plemena kao trofej vešala po svojim kolibama. Video je to negde Nikola na slikama.

Ova pred njim imala je dva velika oka koja su ga uplašeno gledala, lice se grčilo, a suhi šiljasti jezik prelazio je preko suvih usana.

–       Ima li mleka u kući?

Niko se ne pomeri. Pri svetlosti lampe ugleda prosedu staricu koja je radoznalo gledala u dete, pa se brzo krišom prekrsti.

–       Da li bi mi neko doneo malo mleka i kašiku? To bi bilo bolje nego da se sada svi počnemo da krstimo. Nije nečastivi, dete je. Greh vam na dušu, Krivovirčani. Ovce iz tora odvedoste, a dete o kome ste već davno morali da se pobrinete, ostavili ste da tamo podivlja. Ovaca vam je bilo žao, a deteta ne?! Đavola ima međ’ ljudima, čak i među onima koji se krste, a ne među decom. Dakle, druže sekretaru, da li se dete nalazi u opštinskim knjigama?

–       Ne znam sigurno, mislim da ga pastir, a ni otac ni majka nisu prijavili.

–       Znači svi su znali za dete, pa čak i vi, i nikom ništa? Znači, dete ne postoji?

Mali Romulus je pljuvao mleko, grizao kašiku, da bi polako počeo da otvara usta i halapljivo guta mleko. U kratkim razmacima Nikola mu je dao celo lonče. Kod zadnje kašičice duboko je udahnuo i zaspao. Bez reči ga je Nikola ponovo uzeo u naručje i uneo u sanitetska kola. Vidoje upali motor i farove. Nikola ugleda u svetlosti farova pognute glave učitelja, sekretara i ukućana koji ostadoše za kolima.

–       Ako. A možda mi se te pognute glave ipak samo čine?

I dok su sanitetska kola po džombastom putu jurila prema bolnici, a Nikola povremeno približavao glavu dečjem licu da čuje da li mali diše, u Komitetu se sastalo rukovodstvo da reše šta uraditi sa hlebom, doktorom i privatnim pekarom.

 

0 9 / 0 5

Drug Kosta lično, predsedavao je sastankom.

–       Drugovi, ko je on da nas uči pameti? Šta on misli, da je posisao svu mudrost ovog sveta! Godinu dana je ovde, stalno sa njim imamo neke probleme. Kako se usuđuje da vrati hleb iz Zaječara, jer je nepropisno transportovan! Otkud Srđanu, pekaru, toliko brašno?

Seti se neko da je Srđan stari tuberkulozni bolesnik te da mu se mora oduzeti dozvola za rad. Ko će onda da peče hleb? Konfiskovaće se pekara pa će radnici zatvorene pekare da preuzmu posao.

–       Drugovi, imamo podatke o doktoru. Otac mu je ibeovac, bio na Golom otoku, Rus, emigrant. Doktora dva puta predlagali za člana Partije, oba puta odbio. Drugovi kažu, oni iz Beograda, da je u redu, ali ja bam kažem da on mrzi Partiju. On nas u stvari zavitlava, on hoće sve da nas kompromituje.

Izgovori Vučko to sve u jednom dahu.

–       Stanite, drugovi ‒ lupnu Kosta rukom o sto.

–       Imam predlog. Mislim da ne treba da prenagljujmo, doktor nam nije lak protivnik. Mislim da sam ga upoznao, on nije loš čovek, mlad je. Treba ga samo naučiti pameti, da se bez naše saglasnosti takve stvari više ne bi događale. Prvo, ostavićemo da Srđan još sutra peče hleb. Ne možemo da kršimo zakon, jer sve što je doktor uradio ‒ po zakonu je.

Ako je Srđan plućni bolesnik, a doktor mu potpisuje sanitarnu knjižicu, onda ćemo doktora na sud. Tek onda možemo da konfiskujemo pekaru i da je predamo Vučkovim radnicima da tamo peku hleb. Vučko neka izvidi odakle brašno pekaru i odakle mu novac za brašno.

–       Sutra ću ja lično pozvati sanitarnog inspektora da vidim da li je stvarno zabranjeno običnim kamionima prebacivanje hleba?

–       To sam ja već proverio, moj Vučko, a to si ti morao odmah da uradiš. Imao je doktor pravo. A sada još nešto, ovo više nije rat. Mi danas imamo pravnu državu Ako treba, doktoru će se suditi, ali će se suditi i svakom od nas ako pravimo propuste. Slušam vas, pa mi nešto nije jasno. Svi napadate doktora, a da vas sad ja nešto upitam: je l’ doktor pekao hleb u nehigijenskoj pekari ili ti, Vučko? Da li mi sedimo ovde na sastanku zbog doktora ili zbog tebe, Vučko?

–       Ja sam, druže Kosta, hiljadu puta dokazao da sam za ovu vlast, da sam požrtvovan član Partije…

–       Vučko, ti si šef Žitoprometa u ovoj Opštini, tvoja dužnost je bila da rešavaš probleme pekare, a ne sada, kada si nas doveo u nezgodan položaj, da mi vadimo kestenje iz vatre. Tvoja je sreća da si ti dobar vojnik Partije. Da to nisi, drukčije bismo razgovarali sa tobom. Drugovi, sastanak je završen. Sutra hoću sve da vas vidim ovde u Komitetu, a pobrinuću se i da doktor bude ovde, pa da se pogledamo u lica bela. Sutra u 9 tačno.

Dok su se drugovi rukovodioci uz hladno pivo tešili u kafani „Rtanj“, mezeteći uz izvanredne pogače kod čika Slavka, sanitetska kola su se zaustavila na parkingu bolnice i mali Romulus je unet u previjalište. Spavao je dubokim snom. Kada su razvili zavoje i sa njega skinuli krpe, ukazalo se mršavo telo deteta od oko četiri godine. Kostur prekriven kožom. Grudni koš „kao u kokoške“ predstavlja je simptom teškog rahitisa. Opšta pothranjenost. Sva sreća, nije bilo nikakvih znakova zapaljenja pluća. Srčana akcija je bila normalna. Čitav pregled je obavljen, a da se dete nije probudilo.

Seo je da napiše na temperaturnoj listi terapiju, kad oseti da mu po ruci nešto mili. Bila je to krupna bela vaš. Nikada je do sada nije video. Zagledao se u nju. U stvari, video ju je na slici u udžbeniku. O njoj je čuo toliko priča. Pomisli nežno na svoju majku, koja ga je za vreme okupacije stalno pregledala i kupala, plašeći se da ne donese vaške.

–       Vaške su tifus, a tifus pokosi srpsku vojsku u Prvom svetskom ratu i veliki broj građanstva. Da, ta mala bela vaš što mili po ruci uništila je više ljudskih života nego cela Poćorekova[5] armija.

Lagano je prebaci na belu hartiju recepta koji je ležao na stolu i pritisnu je olovkom.

–       Koliko ljudskih žrtava zbog tvrdoglavosti starih doktora koji su mislili da je tifus izazvan bakterijama i nisu hteli da poveruju mladim kolegama koji su u inostranstvu naučili da su vaš prenosioci bolesti? Objašnjavali su to starijim kolegama, ali nisu im verovali. Kumili su i molili da se unište kuvanjem odela i veša. Sanitetski generali su im se podsmevali.

–       Šišanje do glave, kosu i ove krpe spaliti. Dobro ga okupati i naprašiti ga sa diditijem i izolovati ga u posebnu sobu. Vodite računa, dete ima vaške.

Pade mu pogled na kišni mantil. Bio je skoro nov.

–       Vidoju javiti da mu se cela kola isprskaju diditijem posle temeljnog pranja. A meni dajte jedan krevetski čaršav i pospite ga isto diditijem. Stavite ovaj mantil u njega i donesite mi ga u lekarsku sobu.

Baci još jedan pogled na staračko, izborano i mumificirano lice Romulusa koji je duboko spavao dok mu je sestra sekla dugačke nokte na nogama i rukama.

Promrmlja idući ka lekarskoj sobi.

–       A nokti mu dugački, orati bi mogo.

Setio se citata narodne pesme koju je nekad morao da uči napamet u osnovnoj školi.

Na stolu u lekarskoj sobi stajala je ohlađena večera. Bio je gladan i jako umoran. Pored večere cedulja:

„Vizitu napravio, sve je u najboljem redu. Nema teških pacijenata. Narod će ti dići spomenik. Tvoj dr Avramović“

Nasmeja se. Dr Avramović je bilo utisnuto pečatom.

–       Gde bi on bez njegovih pečata mogao.

Donesoše mu čaršav. Svukao je sve sa sebe. Umotao se u peškir, odelo ubacio u čaršav, uvezao ga i pozvao dežurnog bolničara da sve to izflita diditijem i sutra na kuvanje u vešeraj. Obmotavši se peškirom u klompama krenu u porodilište gde je bio tuš. Prijatna vruća voda razli mu se po telu, stajao je mirno, opušteno. Činilo mu se da još uvek oseća onaj užasan miris iz pojate. Ušmrcao je vodu u nos, ali miris se nije dao oprati.

–       Da, ponekad se ne može sve oprati, nema te vode nema tog sapuna.

Otvorio je do maksimuma slavine tuša. Mlazevi kapljica su dobovali po njegovoj koži, zabadale se, odskakale i u mlazevima se cedile niz telo.

–       Romulus.

–       Gunđaš.

–       Da, gunđam. Kakav narod? U kom su oni veku, zajedno sa mnom? Na kom su kontinentu? Zar je to sve u Evropi? Kultura?

–       Pričala ti je baka: Srbi su još za vreme cara Dušana jeli viljuškom i nožem, dok su neki engleski kraljevi i grofovi kidali meso rukama i brisali ruke, masne, o odelo. Bio je to 12. vek, a danas je dvadeseti.

–       Da, ali izabrali smo komunizam, ravnopravnost, vlast radnog naroda. Menza na rudniku, pekara u Boljevcu, rudari kopaju u jamama gde je temperatura 30 stepeni. Udarničke značke, slike u novinama, povećanje produkcije svega i svačega, a narod i radnik ‒ sirotinja. Zaostalost, sujeverje, vračare, krave Ljubice, zarđali srpovi, vretena, koreni belog sleza. Romulusi.

–       Tvrdokorna, partijska rukovodstva. Neobrazovana, uplašena, u svemu vide „neprijatelje komunizma”. Pravolinijska, ispunjavaju direktive. Sve je loše što nije „njihovo“, a u stvari sve je „njihovo“. Kakva nas budućnost čeka?

–       Sve za radnog čoveka. Sve za našu decu i bolju budućnost.

–       Ko je taj radni čovek? Kako ga osloboditi zaostalosti? Kako naterati ovu vlast, „narodnu“, da drukčije misli, ne šablonski, ne po direktivama? Kako je sprečiti da se od naroda ne udalji?

–       Misliš da ne pišu lažne izveštaje, da ne trube kroz sve medije o uspesima, o prebacivanju normi pre roka, pre petogodišnjeg plana?

–       Do sada je bila država vlasnik svega, a sada jugoslovenski Marks. Edvard Kardelj uvodi termin „društveno samoupravljanje“.

–       Da, radnici će sami upravljati preduzećima, službenici ustanovama. Doktori, medicinske sestre, šoferi i čistačice medicinskim ustanovama. Sistem koga još niko nije uveo u svetu. Svet je čekao na nas, nismo mi zabadava još u dvanaestom veku jeli viljuškom i nožem. Ha, a u hlebu nam nisu mišja govna, nego vrapčja.

–       Ne, mislim da nisi dobro razumeo našeg Kardelja. Samoupravljanje će SAMO UPRAVLJATI. Ljudima ostaje samo da uživaju plodove svoga nerada.

Kapljice su dobovale po koži, voda je sustala.

Pre neki dan se na sastanku govorilo o uštedama na lekovima, na hrani u bolnici. Smanjiće se lekarima prinadležnosti ako se pređe na samoupravljanje. Ako se štedi, moći će više para da se međusobno podeli. Rad će se bodovati. Svako radno mesto imaće svoj broj bodova, a svaki bod odgovarajuću novčani iznos.

–       Koliko bodova može da donese ovaj jedan Romulus? Odlazak na pojatu, hvatanje male zverke, ujed za nogu, hvatanje i ubijanje vašaka. Ko će da to sve plati? Savet za zdravlje, drugovi rukovodioci, političari? Možda iz državne kase koje su uvek pune. Izgleda da se tamo ne štedi.

Radio, televizija i celokupna štampa obaveštavala je narod o približavanju štafete Beogradu. Ona će tačno na 25. maj, Dan mladosti, kao i svake godine, stići na stadion JNA. Za Dan mladosti proglašen je rođendan Josipa Broza Tita, doživotnog predsednik države, generalnog sekretara CKSKJ, narodnog heroja, maršala, glavnokomandujućeg armijom. On će primiti štafetnu palicu iz ruku najboljeg omladinca svake godine iz druge Republike. Štafeta je nošena hiljadama kilometara, mesecima, od strane pionira, pionirki, omladinaca, omladinki i svih rodova vojske. Preko nje su narodi i narodnosti Jugoslavije slali svoje želje za „sreću i dug život svom voljenom Vođi i učitelju“. On, sa talasastom plavom kosom, nasmejan, grli nosioca, prima štafetu. Belo besprekorno odelo sa crnom leptir-mašnom. Na ruci koja prima štafetu vidi se veliki dijamantski prsten.

Hiljade i hiljade patika, belih košulja, dugih i kratkih pantalona, zastava, bleh muzika, parola na platnu metrima dugačkom, more slika na platnu po nekoliko kvadratnih metara, drugova rukovodilaca, ali najviše je Tita, okićenog cvećem u raznim uniformama i civilnim odelima.

Štabovi organizatora štafete, saveznih, republičkih, sreskih i opštinskih. Kamermani, novinari, razni organizatori. Džipovi, autobusi i kamioni, benzin. Pokloni blagodarnog naroda. Uveče na stadionu parada „mladosti“. Hiljade mladića i devojaka, pa opet uniforme, raznobojne. Pripreme, mesecima, u školama, fakultetima i kasarnama. Zadnjih mesec dana u zajedničkim logorima, samo za tu svečanost oformljenih. Za to vreme nastava na „dud”. Šatori, ishrana, troškovi prevoza. Novine, časopisi puni slika nasmejanih, razdraganih, srećnih omladinaca i pionira koje čeka srećna budućnost. Nigde predračuna, računa i bilansa troškova za tu „ljubav naroda“.

Možda neko i zagunđa u sebi, pa se okrene na sve strane, uplašen od samog sebe. Niko se ne pita, a gde bi i smeo, šta sve to košta. Odakle ovom narodu tolike mogućnosti? Štedeti se mora, kažu oni odozgo. Odgovorno, naravno. Štedeti se mora i na zdravlju, ali kako, kada se prebacuju norme, kada se štedi na zaštitnoj opremi, na menzama, pekarama, bolnicama, po bolesničkom krevetu. Nije zgodno reći po bolesniku. Bogata smo mi zemlja, bogat smo mi narod. Ne, pardon, bogati smo mi narodi i narodnosti, imamo ih na pretek, a tek religije, jezike. Naše najveće blago je ljubav prema Partiji, prema Vođi i Učitelju Titu, koji nas je naučio bratstvu i jedinstvu. KAKVO NEVEROVATNO BOGATSTVO! Ko bi još primetio siromaštvo pored takvog bogatstva. Imamo samo jednu partiju, jer samo jedna partija vlada. Zato vlada. Siromaštvo u ljudima koji su na vlasti, siromaštvo duha, kulture i patriotizma. Siromaštvo sela i gradova. Ah, šta je to prema obilju straha, poltronstva, podmitljivosti, uverenja da smo obdareni inteligencijom, pameću i sposobnošću. Svi nas se plaše, zato nas ometaju, inače gde bi nam bio kraj. Svemu su krivi ti spoljni i unutrašnji neprijatelji. Zato moramo biti budni i boriti se protiv njih. Dokle ćemo ih tražiti u drugima, a ne u sebi?

Okrenuo se leđima kapljicama, koje su sada dobovale po njima. Činilo mu se da ipak spiraju svu gorčinu koja se neprimetno nakupila u njemu, koju sve do ovog trenutaka nije ni osećao. Ne ni želeo da oseća, možda nije imao vremena, a eto ovaj Romulus…

Dve ruke su počele da mu sapunjaju leđa, zatim se jedna provuče pored njega i pažljivo zatvori slavinu na tušu. Nije se pomerao, bilo mu je prijatno to sapunjanje, tako je malo bilo važno ko je i zašto to čini.

–       Lažeš, znaš ko je i zašto to čini.

Pomeranja dlanova koji kao da ga nisu dodirivali, a ipak su ga dodirivali, puneći ga nekom energijom koju je osećao, kao da mu kroz pore ulazi. Ulazila je, on je jedva disao da se ne bi pomerao, da nešto ne bi poremetio, pokvario, da ne bi izgubio osećaj, nepoznat, nov.

–       Ha, uživaš, šefe porodilišta, doktore, predsedniče sindikata, titula imaš na pretek, da ne gubimo sad vreme u nabrajanju. Misliš li ti da je ovo na mestu?

–       Zašto se uvek pojaviš sa tvojim primedbama kada je čoveku lepo? Ko te je iznajmio da uvek sve pokvariš? Zar čovek uvek mora da se raspravlja sa svojom savešću?

Nije uspeo sve da pokvari. Saveti se ne čuju. Savest se može gurnuti u fioku. Ruke su bivale sve sigurnije, osećajući da neće biti odgurnute. Sa grudi spuštale su se prema bedrima, kolenima, listovima vraćajući se lagano, bez žurbe, ali sigurno ni trenutak se ne kolebajući. Čekao je još uvek zatvorenih očiju ne želeći ništa da vidi, želeći da te ruke ne pripadaju nikome, ali da ne prestanu, da ne nestanu.

–       Znaš da će da prestanu, znaš i kada će da prestanu i zašto. Šta onda kada otvoriš oči. Ljudi po danu uglavnom drže otvorene oči. Osećaćeš se krivim, biće ti neprijatno.

Ruke su klizile sigurno, lagano, bez žurbe. Ni trenutak se nisu kolebale, kao da ih ništa ne može iznenaditi, kao da znaju šta i kakvu slast pružaju, milujući sve nežnije, a ipak ne sasvim nežno. Celo telo mu se pretvorilo u jedan njegov deo, a te ruke, mekane, još mekše od sapunice milovahu ga odjednom. To i nije bilo više milovanje. Osećao je da ona kao vajar vaja, tim svojim rukama, još uvek nezadovoljna formom i veličinom. Svaki pokret njenih dlanova i prstiju doprinosio je novoj formi, novom obliku, dok je on nestajao ceo u njenim rukama, uživajući u tome. Hladan mlaz, pa onda topao nateraše ga da naglo otvori oči. Pred sobom kroz paru ugleda belu, mokru babičku uniformu potpuno prilepljenu uz telo. Dva crna koluta i dva ispupčena vrha, kao dva brega između kojih su svetlucala sedefasta dugmeta. Oko struka jedva se primećivala ružičasta traka tesno pripijenih gaćica koje su se spuštale kao razapeta nosiljka u čijem se centru nešto tamno naziralo. Ruka krenu da otkopča prvo dugme između dva tamna koluta. Grudi se brzo pokretahu. Drhtala je zatvorenih očiju. Dugmeta se razleteše po uzanoj kabini tuša. Ružičasta nosiljka prsnu i pocepa se, ostavši pripijena na butini. Mantil kao vlažna neisceđena krpa, odgurnuta sa njenog tela njegovim rukama, šljapnu o pod. Preko udubljenja struka, pomilovavši bedra, zahvati joj butine sa zadnjih strana, naglo ih dižući prema sebi, a ona ga njima stegne oko pasa i zagrlivši ga rukama oko vrata. Kao neko ko je navikao na određeno mesto u fotelji, promeškolji se nekoliko puta u njegovom zagrljaju. Dok su se jedne njene usne rastvarale da ga prime u sebe, druge su tražile njegove. Ostali su tako spojeni bez pokreta.

 

Usne su im klizile jedna preko druge dok se njeno telo nije počelo neprimetno da grči. Njene butine oko struka su ga čas stezale priljubljujući se uz njega čas se blago opuštale. To grčenje njenih mišića prenosilo se na njega, pa sa njega na nju.

„Ne, još ne”, šaputala je ona.

„Ne, još ne“, šaputao je on.

 

0 9 / 0 6

Za vreme jutarnje vizite doktor Pandurović je sa interesovanjem saslušao priču o malom krivovirskom Romulusu, koji je izgledao nešto malo bolje, očišćen i opran. Nije se moglo oteti utisku užasne pothranjenosti i nerazvijenosti za njegove godine. Napravljen je program njegovog daljeg ispitivanja i lečenja, kao i konsultacije sa pedijatrima iz zaječarske bolnice. Posle vizite Panduroviću je podnet pismeni izveštaj pregleda leša starog pastira Miljka i opis stanja malog Romulusa, kome još nisu znali ni ime ni prezime. Milicija je takođe bila obaveštena.

–       Kad stigoste sve ovo, kolega? Jeste li vi noćas uopšte spavali?

–       Stigao sam i da odspavam, doktore Panduroviću ‒ nasmeja se Nikola.

Zazvonio je telefon.

–       Druže sekretaru, kojim povodom?

Namignu Pandurović na Nikolu.

–       Hoćeš da nam prebaciš neke pare na račun za zidanje infektivnog odeljenja… A, ne zoveš zbog toga. Kakva šteta… Nisi valjda bolestan… od državničkih briga… A, zoveš zbog njega… Jeste, tu je baš kod mene. Juče je izvršio neka iskopavanja u Krivom Viru i uskoro će napisati opširan rad da između Krivog Vira i Rima nema velike razlike. Ne razumeš, a pa to se dalo i očekivati. Vi partijski ljudi ste jednobrazno vaspitani. Nikola, drug sekretar pita da li možete u 8: 45 da stignete u komitet na sastanak.

Nikola odrečno mahnu glavom.

–        Kaže da ne može, jer doktori moraju da leče ljude. Ako dugo čekaju na pregled, vi intervenišete da se narod buni… De, de, dobro, ne uzbuđuj se, stići će, ja ću ga zameniti… Da li sam znao? Sigurno da sam znao, bilo je i vreme. Što te nisam obavestio? Čekaj stani… smiri se… nije ni mene sanitarni inspektor obavestio pre zatvaranja. On nije moj službenik, nego opštinski. To što slučajno sanitarni inspektor radi i u mojoj bolnici i uz kafu mi ponešto kaže… Ma, ne ljutim se, samo bih želeo da shvatiš da sam ja plaćen za ovaj posao koji radim i ni za jedan više. Prošlo je vreme kada smo svi radili sve… Ništa, samo izvoli… Zdravo.

Pandurović spusti pogled pred sebe, pa promrmlja:

–       Primitivac, sve njih treba dovesti na svoje mesto. Buni se što mu nisam javio da se spremate da zatvorite pekaru. Šta on misli, da ja treba još i za njega da radim? Znam ja da on mene mrzi zato što mu idem uz nos, svima njima, kad su primitivci. Samo primitivci, kada im daš vlast u ruke, misle da su bogovi na zemlji. Ja u bogove ne verujem, pa neka to i znaju. Za mene ima hleba svugde, pa mogu ja i da odem ako im smetam. Sada ste vi na redu, ja ne želim da se bavim vašim poslom. Znao sam da ste rešili da zatvorite tu pekaru. Velika stvar! Sad ispade to nekakvo svetsko pekarsko pitanje. Međutim, zamerate im se, što ne idete kod njih na kafu, što ne pitate za savet. Sami morate da znate šta hoćete, ali vi ste za njih mnogo opasniji od mene. Vi ličite na vrlo opasnog demagoga. Čekajte, ličite, rekao sam, na početku sam mislio da ste. Dakle, za ovih godinu dana zaveli ste ovaj narod. Nema nikakvih prigovora na vaš rad. Radite za dvojicu. Čovek se pita zašto. Kakvi su vam planovi? Šta želite da postignete u životu?

–       Ništa naročito više od ovoga što danas jesam.

–       Pa, u to čak ni ja ne mogu da poverujem. Kad su vas doveli vaši prijatelji, mislio sam da ćete stati na njihovu stranu da biste mene najurili. Onda ste stali na moju stranu, pa su oni morali da odu.

–       Greška. Ne, nisam stao na Vašu stranu. Ja sam išao svojim putem, koji se samo, bar za sad, ulio u Vaš.

–       Da, posle sam to shvatio, ali zatim vas opet ne shvatam. Ovde lekari dolaze zbog visokih prinadležnosti. Žele da što manje rade, da se ovim primitivcima ne zameraju, da se provedu, da im bude lepo i da zarade što više. Vas pare ne zanimaju, izgleda da vas čak i ova moja stolica ne zanima, nisam čuo da želite da nešto specijalizirate. Šta je, boga mu, onda po sredi? Ne želite valjda da pravite političku karijeru?

–       Ni slučajno!

Pandurović pogleda na sat, pa prodorno svojim strogim očima u Nikolu.

–       Sad više nemate vremena, ali nastavićemo ovaj razgovor, naravno, ako to vi želite. Kažite da ću vas ja zameniti na odeljenju.

Na brzinu je skoknuo do Vesne da se raspita o zdravlju male Milice i da joj skrene pažnju na Romulusa. Smejući se, pokazao joj je otisak zuba na listu leve noge.

–       Izmišljaš ti neke Romuluse! Pregledaću ja te ožiljke večeras kada se vratiš kući. Da nisu to nečiji drugi zubi…

–       Zubi nisu odrasle osobe ‒ spokojno je potvrdio. Nije čak ni imao vremena da pomisli… već je bio na putu prema Komitetu.

 

0 9 / 0 7

Za dugačkim stolom je sedeo drug Kosta, sekretar Komiteta Partije, na čelu, zatim Tomić, predsednik Narodnog odbora, Vučko, šef Žitoprometa, Milić, direktor Poljoprivrednog kombinata i potpredsednik Sindikata sa sekretarom. Ostalo je još jedno prazno mesto, na koje sede Nikola. Drug Kosta je otvorio sastanak. Ukratko je obavestio šta se sve dogodilo sa pekarom. Drugovi, a i on, mišljenja su da se to sve moglo dogoditi i na drugi način, uz dogovor. Želeli bi oni, eto, da čuju od doktora šta je u stvari po sredi, jer uvek ima skrivenih neprijatelja koji žele iz svega da izvuku korist, da obrukaju narodnu vlast.

Smirenim, ali dosta oštrim glasom započe Nikola:

–       Drug predsednik Narodnog odbora dobio je obaveštenje u nekoliko akata od sanitarnog tehničara da pekara ne odgovara sanitarnim uslovima, da je rad u njoj protiv svih pravila o zaštiti na radu, da je kvalitet hleba loš. Moram da priznam da su mi građani obratili pažnju na kvalitet hleba, što je bio moj propust. Mislim da ste u pravu što ste me pozvali na odgovornost što pekaru nisam ranije zatvorio.

Predsedavajući ga pogleda iznenađeno, ostali skoro da otvoriše usta od iznenađenja.

–       Čekajte, doktore, da se mi dobro razumemo. Mi vas ne zovemo na odgovornost, nego želimo da čujemo zašto ste zatvorili našu pekaru i dali mogućnosti privatniku da radi punom parom, kada znate da je tendencija da se u ovom našem socijalizmu ukine privatni sektor.

–       U socijalizmu postoje zakoni. Po zakonu sam ja postupio, nažalost, malo kasno, kao što rekoh. Moja dužnost je bila da to učinim na najbezbolniji način, da obezbedim narodu hleb, kvalitetan, higijenski, dok se Žitoprometova pekara ne osposobi za normalan rad.

Prešavši pogledom po svima njima uz dobroćudan osmeh, reši da sada odmah zada udarac koji je čuvao za kraj.

–       Na kraju, ipak, želeo sam da zapušim usta tim narodnim neprijateljima koji tu i tamo pričaju da drugovi rukovodioci, mesto da se bore protiv privatnog sektora, oni ga pomažu.

Bomba je pukla, gledao je dejstvo. Bili su ošamućeni od eksplozije. Gledali su ga sa nerazumevanjem, ali kontra-eksplozija zamalo što nije počela.

–       Da budem konkretan. Godinama vaše porodice kupuju hleb kod tog privatnika. Čak im se taj hleb ostavlja ispod tezge kada za ostali narod hleba nema. Ostali, moraju u tu našu socijalističku pekaru, jer će inače ostati bez hleba.

Kosta naglo ustade od stola, a i predsednik Opštine i napustiše prostoriju. Nikola lagano bez žurbe izvadi pa zapali cigaretu. Nastade neprijatno ćutanje.

–       Telefoniraju kućama da provere da li je istina. Teško tebi, Cveto, ako si mi dala netačne podatke.

Vrata se otvoriše, Kosta se vrati na svoje mesto.

–       Doktore, upravu ste. Moji kupuju hleb kod privatnika od prvog dana. Verujte mi da o tome ništa nisam znao.

–       Moji takođe. Doktore, u pravu si ‒ reče predsednik.

–       A ti, Vučko, gde tvoji kupuju hleb?

–       Mesimo ga sami kod kuće…

Zaori se smeh za stolom.

–       Druže sekretaru, ako nema više nikakvih pitanja, ja bih nazad na posao, čekaju me pacijenti.

Kosta htede nešto da upita, pa se ipak prvo okrete ostalima

–       Ima li još kakvih pitanja drugu doktoru?

Niko se nije javio za reč.

Onda Kosta upita da li je Srđan pekar stvarno tuberkulozni bolesnik.

–       Srđan je zalečeni tuberkulozni bolesnik, sanitarne preglede vrši Higijenski zavod u Zaječaru i izdaje sanitarne knjižice. Ja kontrolišem redovno i njega i knjižicu i za sada je sve u najboljem redu.

–       Imao bih i ja ‒ javi se Vučko.

–       Gde se Srđan snabdeo sa brašno i odakle mu pare?

–       Brašno je kupljeno u Žitoprometu, druže Vučko, bar to ste mogli da proverite u vašem preduzeću. A pare, mislim da ga banka finansira, no u to se sanitarni inspektor ne upušta.

Zaori se smeh, a Vučko pocrvene. Kosta ustade pruži Nikoli ruku.

–       Hvala vam na objašnjenju. A gde vi kupujete hleb?

–       Sada kod Srđana, druže sekretaru. Na drugom mestu ga više nema. Doviđenja.

Osmehnu se svima i izađe. Bio je zadovoljan, znao je da je bitku dobio. Dočekalo ga je divno sunčano prepodne, plavo nebo oivičeno brdima sa kraljevski uzdignutim Rtnjem, koji je dominirao celim pejzažom. Krenuo je prema bolnici.

–       Koje bi to bilo uživanje sada otići na Rtanj, sesti na ruševine stare crkvice na vrhu i gledati u lepotu oko sebe.

–       Dok doktora nije bilo, svet je duže živeo ‒ trže ga glas tržišnog inspektora Bože, oca njegovog sanitarnog tehničara.

Tom šalom ga je „kolega“ inspektor uvek dočekivao i ispraćao. I to „kolega“ je on naglašavao, a Nikola prihvatao, mada su tržišni inspektori jedva imali završenu srednju školu. Ovog puta mu „kolega“ priđe sasvim blizu, pa, okrećući se levo-desno, prošaputa:

–       Preslišavaju te. Znam, čuo sam. Pukli bi da mogu. Alal ti, mladiću! Nisam verovao da ćeš smeti da napadneš onog „spomenoresca“. Taj je u svakoj čorbi mirođija, svi ga mrze, ali ga se zato svi i plaše. Da ti ispriča čika Boža jednu lepu priču, al’ da ostane među nas. Naručio srez mermerne spomenike za sva sela u kojima je bilo palih prvoboraca. Znaš, bio je ovo kraj gde su četnici – dražinovci imali vlast, ali ko pobedi, on piše istoriju. Tako ispade, bar po broju spomenika, da su ovde bili sami partizani. Ko bi drugi dobio posao nego Vučko? Klesao on spomenike, naručivao mermer. Spomenika malo, ali naručenog mermera mnogo. Razumeš, od tog mermera pravio spomenike bez petokrake, sa krstovima, za seljake i prodavao papreno. Radnja cveta, dragi kolega. Izbezobrazi se on pa nikako da prestane. Upalo u oči nekome ko je račune kontrolisao, pa ti tuži Vučka sudu za proneveru. Zakiti ti on tužbu, znaš u onom smislu – pljačka mrtvih heroja, pare davao narod iz doprinosa. Pa u tužbi pomenu i sirotinju raju, koja od usta odvajala da obeleži, znaš već… Da ne dužim. E, dragi kolega, dođe komisija iz Centralnog komiteta iz Beograda. Mi trljamo ruke, mislimo ode Vučko, smirićemo se. Vučka ni od korova – ne viđa se. Kad evo ti ga jednog dana veseo, raspoložen, časti celu kafanu. Mi ništa ne shvatamo. Šta misliš šta je lisac uradio?

–       Ne znam, kolega Božo.

–       Ma ni mi nismo znali, dok ne procuri stvar iz Sreskog komiteta iz Zaječara. Znaš, tako nekako u to doba ode partijski sekretar Mijatović na novu dužnost u Beograd. Svi mislili ovde da će Kosta da postane sreski. Nadao se i on, ali oni odozgo rešiše drukčije, ima ti Kosta „prošlost“. Dakle, čuo Vučko pa rano ujutru za Zaječar. Dođe u Komitet, a tamo tek čistačice stigle. Dođe Čović, ovaj sadašnji sekretar, a onda tek što je stigao. Prođe pored službenika, nazva mu dobro jutro, otvori vrata od svog kabineta i ugleda čoveka na kolenima pred svojim pisaćim stolom. Zapanji se, osta bez reči. Čovek kao nije čuo da je neko ušao. Uzdiše, suze mu cure, glas mu drhće. Pogled mu upravljen naviše, a tamo kô ikona u crkvi velika Maršalova slika, znaš ona sa kapom i hrastovim lišćem. Daklem, Vučko uzdiše, jeca. Stoji Čović i ne može da se osvesti, takav prizor, ma ni u crkvi ga više ne vidiš, pa odjednom: „Druže Maršale, roditelju naš, pomozi, spasi me od ovih što hoće da me unište zato što Tebi i Partiji verno služim. Sve neprijatelje tvoje priveo sam sudu Partije, sve one koji se usudiše da ukaljaju ime tvoje, da se suprotstave volji tvojoj i volji Partije nam mile. Ne dozvoli, druže Maršale, hranioče naš, učitelju, da me zbog verne službe ovi tvoji i moji neprijatelji unište“. Jecaji pa uzdasi. Čović polako na prstima izađe iz svog kabineta, pa još pod utiskom, upita službenika, da li je nekog pustio kod njega. Kad je čuo da ovaj nikoga nije pustio, pozva ga, pa polako odškrinuše vrata. „To je Vučko iz Boljevca, druže sekretaru. Ne znam kad je i kako ušao, ja sam samo malo pre vas stigao“, odgovori službenik. „E, sad ću ja kao da odem, a ti kao slučajno otvori vrata pa ga pozovi da me sačeka u čekaonici“, smisli sekretar. Mućak je sve to bio proračunao. Sam se pojavio u čekaonici. Nazvao dobro jutro drugu sekretaru koji je tek stigao. Pa kada je bio pozvan objasnio je onako kako je njemu bilo zgodno svoj slučaj. Sekretar Čovic u njegovom prisustvu pozvao je predsednika Suda, naredio mu da obustavi proces protiv Vučka. Od tog doba Vučko dostavlja Čoviću sve što dočuje i sve što dozna. Čović kaže često: „ Eh, kada bi nam svi komunisti bili kao Vučko, gde bi nam kraj bio“. Pa, kolega, da znaš s kim si se u koštac uhvatio.

Idući uzbrdo prema bolnici bio je potpuno miran, a nije mogao a da se ne smeje molitvi Vučkovoj u kabinetu sekretara Komiteta.

–       Kakav cirkus! Ne, to su ipak izmislili. Bez obzira na to što imam posebno mišljenje o tom sadašnjem kovu partijskih rukovodilaca, ipak je to neverovatno.

To je bila, nažalost, sušta istina. Nikola nije hteo da uvidi u kakvoj okolini i sa kakvim ljudima radi. U sebi je bio srećan što se bori za pravedne stvari i što mu skoro sve polazi za rukom. Još uvek je čvrsto verovao da su njegova i nastupajuće mlade generacije u stanju da izvuku ovaj večito gubitnički narod iz zaostalosti, da ga nauče da se bori za svoja prava i da krene prema budućnosti naoružan znanjem, strpljenjem i radom.

–       Ovakvo društveno uređenje u kojoj vlast čvrsto u svojim rukama drži jedna partija je privremeno. Vlast sile, vlast straha, ograničenih, nesposobnih, korumpiranih i indoktriniranih rukovodilaca mora da prestane.

Seti se Bože, od malopre. Pričajući mu o dogodovštinama sa Vučkom neprekidno su mu oči šarale levo desno, neprekidno se okretao da vidi da li ih neko čuje ili ne.

–       Dokle taj strah pomoću koga se vladalo u svetu preko Gestapoa, KGB-a i Udbe? Dakle, pa to stvarno ne može još dugo. A onda i taj Pandurović, pa i taj ništa ne shvata. Zar je moguće da jedan intelektualac, dobar i pošten doktor, malo čudnog karaktera, pomalo ciničnog, koji se i sam zamera svima i svakome ne bojeći se posledica, može da kaže: „Ovde dolaze lekari da bi zaradili pare, Vas to ne zanima. Da , ne želite, boga mu, da pravite političku karijeru?“

–       Zar može da misli da se on, Nikola, ovde bori za neku karijeru? Zar da se bori on, vanpartijac, za vlast? Pa valjda ne bi došao u Boljevac, Bogu iza leđa.

–       Zar je to toliko teško shvatiti, da je studirao medicinu da bi bio samo lekar i ništa više. Karijera, karijera, šta je to u životu jednoga lekara? Ta reč mi je uvek zvučala nekako nedostojno i ružno.

Kao što je za mnoge događaje imao dijapozitive pred očima, tako su mu ponekad i reči bile u obliku karikatura. Da, tu karijeru bi uvek video u obliku nekog nesposobnog, glupog čoveka koji se penje nekim lestvicama od kanapa sa daščicama. Gura se, muva, obara svakog ko je ispred njega, lestvice se klate, levo, desno, svakog trenutka očekuje da će nesrećnik pasti.

–       Kraj tih lestvica nikada nisam mogao da sagledam, čak se nisam ni pitao gde vode. Ti nesrećnici koji se tako lomataju mogu da budu političari, možda i ljudi iz nekih drugih profesija, ali doktori, bože me sačuvaj, šta bi oni na tim lestvicama. Zar mi lekari nismo uvek isključivo na zemlji?

Opet se osmehnu.

–       Karijera, kaže Pandurović. Pa doktoru je uvek potrebna jedna ruka za lekarsku torbu, jer bez nje on ne može da pomaže čoveku. Kako onda da se penje po tako „klimavim i nestabilnim” lestvicama ,i još da gura i obara one ispred sebe?

–       Dobro je da je Pandurović prekinuo razgovor sa tobom, da si mu ovako plastično predstavio tvoje mišljenje o karijeri možda bi pozvao Vidoja i pod hitno te poslao psihijatru u Zaječar.

–       Ha, pojavio si se, dugo te nije bilo.

–       Dobro jutro doktore.

Sijajući i njišući kukovima, sa zaljubljenim pogledom prođe babica Mara pored njega. Ušavši kod Romulusa u sobu, obuze ga tuga. Bio je opet ufačlovan i pokriven ćebetom. Nije ga gledao. Pogled mu je ispitivao susedni zid. Priđe mu, pomilova ga po glavi. Režanje, škrgutanje zubima. Osećao je da mu se malo telo ispod zavoja zateglo i da je spreman za skok.

–       Momče, ti si rođen kao čovek, samo ti to nije jasno. Gde ode u vukove, kada imaš razum, kada možeš da govoriš, da pevaš, da sviraš, da pišeš pesme, kada možeš da voliš, da miluješ, da ljubiš, da budeš okružen ljubavlju, a ne samo borbom za goli život. Opusti se, ne škrgući tim zubima, ne ujedaj, ne zavijaj, obećavam ti vratićemo te među ljude.

–       Zar stvarno veruješ da će njega ljudi prihvatiti bolje nego kurjaci, njega od koga su svi digli ruke? Koji mu to život nudiš? Gde si ono malopre bio, među ljudima?

Pokoleba ga taj Nikola broj dva.

–       Pazi, ispod oka me gleda taj mali čovek, kao da je čuo ovaj komentar. Svašta možeš da uobraziš, ali stvarno imam utisak da me posmatra sumnjivo, uspaničeno. Ne, on meni ne veruje.

–        Ha, ha, moj doktore, kad ga nakljukaš tvojim vitaminima i ostalim čudima, kada ga naučiš da nije životinja, gde ćeš ga? U dom za siročad? Dabome, pogodio sam, a onda tamo će ga učiti poeziji, muzici, ljubavi… Pogledaj ga malo bolje…

–        On će izgledati, bez sumnje, bolje nego sad, ali lepotan biti neće. Spomenu li ti ljubav i milovanje? Možda si mislio na topli tuš i sapunjanje? Spartanci bi takvog u provaliju, međ’ lavove. Krivovirci nisu bili daleko od takvog stava, ali se onda pojavi ti, veliki vrač. Kad nađeš malo vremena između tvojih jurišanja, tuširanja i ostalih zaduženja, promisli, ne obećavaj kad nekoga vratiš u život sve one lepote koje čovek može u životu da doživi. Goli život koji ti ponekad vraćaš nije sve.

–       Moje je da se borim za taj goli život, a drugi će se boriti da mu pruže uslove da se on za lepotu života sam izbori.

–       Ma nemoj, misliš na komunističko društvo i na uslove koje ono pruža. Ha, ha, ma niko me tako ne nasmeje kao ti. Misliš na uslove koje ima ovaj narod oko tebe, na one jadne rudare, na ove uboge seljake koji su 100 godina iza sveta. Misliš na društvo koje štedi na zdravlju, na rudničkim menzama i pekarama. Možda na društvo koje je izabrano narodnom voljom. Na vlast koja je narodna. To je najveća prevara. Narodna vlast čini sve protiv naroda. Čak i narod, kada bi smeo da se pobuni, bio bi kažnjen, jer svako ko je protiv Narodne vlasti, taj je i protiv Naroda. Da te ne zamaram više, vlast više ne vidi i ne čuje narod, uplašila ga je i vlada, uvodi samoupravljanje, priča o jednakosti, o nagradi prema radu, a sve je to laž.

–       Nije baš to tako. Društvo se bori, menze se popravljaju, pekaru će morati da zidaju, događa se nešto. Menja se. Do sada se čovek borio za svoj opstanak, a sada počinje era borbe za čoveka. Nije sve tako crno kako se to tebi čini, narod je neuništiv.

Nastade tišina, mali Romulus ponovo zaškripa zubima, a Nikola mahinalno trže ruku.

 

 

[1] Perforacija materice je probijen zid materice koji može da nastane kod veštačkog prekida trudnoće, ali se najčešće javlja kod nestručnog, kriminalnog prekida trudnoće ‒ pobačaja.

[2] Bebe koje se rađaju posle devet meseci.

[3] Prvoborci ‒ pripadnici Titove vojske. Posle rata najviši rukovodioci i povlašćena klasa u komunističkoj partiji. Imali su poseban dodatak na prinadležnosti. Nosili su specijalnu značku na odelu ili uniformi „Spomenicu borca od 1941.”

[4]Draža Mihajlović, pukovnik kraljevske vojske, koji je organizovao otpor protiv Nemačkih trupa 1941.g. u početku zajedno sa Titovim partizanima. Tito je bio protiv monarhije te je došlo do sukoba jednih i drugih koji je trajao za sve vreme rata. Tito se ognjem i mačem razračunavao sa „dražinovcima”. Posle oslobođenja Draža Mihajlović je uhapšen, suđen i streljan, a pripadnici njegovog pokreta streljani, zatvarani i proganjani.

[5]Poćorek . General austrijske vojske u Prvom svetskom ratu