K N J I G A    D E S E T

Kolega Radovanović uđe u lekarsku sobu i sede u fotelju, čekajući da Nikola završi kucanje zaostale istorije bolesti. Bio je mali rastom, mršav, nekako tamne, suve i naborane kože. Polućelav, već preko 45 godina, uvek ćutljiv, bez osmeha, bez izraza na licu, malog nosa i često trepćućih očiju, a usporenih pokreta, ličio je na čoveka kome se nikada nigde ne žuri.

Nikola je baš pre neko veče razgovarao sa Vesnom o njemu. Zapravo, ništa o njemu niko nije znao. Bio je lekar u Borskom rudniku. Njegova supruga se nije družila sa ostalim lekarskim suprugama. Čika Slavkove balove oboje nisu posećivali. Na poslu su ponekad, kada bi stigli da popiju kafu sa njim, razgovarali o beznačajnim stvarima. Vesna ga je od svih njih najviše viđala, kada bi dolazio da pogleda laboratorijske analize, a i to nije bilo često. Bio je lekar koji je svoje pacijente najmanje upućivao u laboratoriju. Šalterska služba u Domu zdravlja uživala je kada on radi u ambulanti, jer su mogli mirno da pročitaju celokupnu dnevnu štampu. I pored svega, on je zauzimao važno mesto u malom lekarskom kolegijumu. Zahvaljujući njemu dežuralo se na svaki treći dan, na svaku treću nedelju. Bio je savestan lekar, niko se nije žalio na njega, niko se nije ni hvalio sa njim. Bio je sa njima, a kao i da nije bio.

Nikola prekide kucanje i pogleda ga upitno. Odjednom Raka, kako su mu nadenuli ime, skoči iz fotelje, pa nervozno poče da šeta uzduž i popreko po lekarskoj sobi.

–       Kolega Nikola, ja više ne mogu! Ne, stvarno više ne mogu! Ovaj tempo rada je za mene nemoguć. Ovo trčanje po seoskim ambulantama, kolima po ovim izlokanim drumovima, dežurstva na kojima ne mogu da spavam i kada bih mogao, jer sam navikao da spavam u svom krevetu. Ako i zaspim, a ono dođe bolničar pa me probudi i onda svršeno. Ujutru ambulanta, pa opet kola, pa seoska ambulanta. Žena preti, nikada me nema kod kuće, hoće da se pakuje i da ide kod roditelja. Za čitavu ovu našu jurnjavu mislim da baš nismo ni naročito plaćeni. Ova priča o samoupravljanju, o bodovanju radnih mesta, o nagradi prema radu, sve su to gluposti koje imaju samo za cilj smanjenje naših prinadležnosti. Molim vas, šta pa mi imamo od života? Gledam vas, na vama se i ne vidi da ste neispavani, niti da ste umorni, a, ruku na srce, radite duplo više od mene. Mlađi ste, ali kada sam i bio vaših godina, nisam toliko radio, a bio sam bolje plaćen nego vi i ja danas.

–       Druga su vremena bila, kolega. Vlast je izgleda tada više cenila lekare, a i manje vas je bilo.

–       Možda ste u pravu, a i niste. Ova vlast je uvek bila protiv lekara. Lekari su im uvek bili „trn u oku“. Današnja vlast ne voli intelektualce i sve čini da bi ih uništila. Mislim da smo sami krivi, dozvolili smo da nas uvrste u službenike, kako se to danas kaže u „zdravstvene radnike“. Neshvatljivo je da smo na to pristali!

–       Mislim da vašu generaciju nije niko ni pitao.

–       Nismo smeli da na to pristanemo, morali smo da se bunimo, a nismo. Tim potezom smo uništili zdravstvenu službu i sve vas mlade lekare koji će za nama dolaziti. Obratite samo pažnju: poljoprivredni radnici, metalski radnici, prehrambeni radnici, fabrički radnici, radnici gradske čistoće… Nema: inženjerski radnici, nema pravni radnici, nema ministarski radnici, nema politički radnici. Ne, ne, nije to slučajno!

Zastade, pogleda upitno u Nikolu. Naglo priđe lavabou, drhtavom rukom uze čašu, prinese je svetlu. Pritrča vratima, otvori ih i viknu.

–       Cano, dođi molim te u lekarsku sobu.

Nastavi da se šeta, ne ispuštajući čašu iz ruke. Uđe Cana.

–       Cano, šta si ti u ovoj ustanovi?

–       Čistačica, druže doktore.

–       Hm, bio sam u kasapnici da uzmem meso jutros, a ti si se svađala, jer mesa nije još bilo, a ti si žurila na posao. Kako si im tamo rekla da si…

–       Pa, rekla sam im da sam ja zdravstveni radnik, da moram da žurim na posao.

–       Tako je Cano, baš tako si im rekla. E, pa, zdravstveni radniče, pogledaj ovu čašu. Na šta ovo liči?

Cana poče da se izvinjava i izađe sa čašom.

–       Jeste li čuli? I ona je zdravstveni radnik, i naša Neda kuvarica i pop iz računovodstva. Svi su oni zdravstveni radnici…

–       Na razumem vas, pa šta to kome smeta ?

–       Politika je to, dragi moj kolega Nikola. Vidite, ja sam dete iz radničke porodice. Moj otac je rudar iz Borskog rudnika, iz ovog sam ja kraja. Umro mi je otac od prekovremenog i udarničkog rada. Bio je predratni komunista. Verujte mi, vama to smem da kažem, vodili ste mi dete u Zaječar po onom snegu i ledu, neću vam to nikada zaboraviti. Dakle, radničko sam dete. Živeo sam u bedi i nemaštini. Želeo sam da se izvučem iz toga. Već u gimnaziji u Boru shvatio sam da ništa od obećanja nove vlasti i njihovih parola nije istina. Želeo sam da se izvučem iz Bora, iz te bede i nemaštine. Nova „narodna država” eksploatisala je radnike isto kao što su to radili „kapitalisti Francuzi”, nekadašnji vlasnici rudnika Bor. Narodna vlast je bila mnogo gora jer je hapsila i ubijala čoveka u čoveku. Zavela je strahovladu.

Molim vas, kažem vam ovde otvoreno u četiri oka kao najrođenijem, šta se sada dešava. Nisu više kapitalisti već radnička klasa ta koja izrabljuje radnika, i to gore nego bivši kapitalisti. Video sam ja to, osetio na svojoj koži i dobro razumeo. Pokvarenu komunističku politiku sam shvatio. Zato sam kao „Titov omladinac“ rešio da sve učinim da bi se što pre izvukao iz tog „radničkog raja“. Počeo sam da budem aktivan na političkom polju. Vikao sam uvek među prvima „živeo“ kada je trebalo i „dole kapitalisti i narodni neprijatelji“. Pljeskao sam uvek prvi, bio sam napredniji od najnaprednijih. Postao sam najnapredniji član Skoja[1]. Znate vi kakvo je ono vreme bilo.

Sručio se u fotelju i pokrio dlanovima oči i lice. Tužnim, jedva čujnim glasom, kao da nije želeo sam sebe da čuje, nastavi:

–       Samo kada se toga setim… koliko sam svojih drugova potkazao. Koliko sam ih oterao na Goli otok. Sve sam to činio samo da bih dobio stipendiju i otišao iz Bora na studije medicine. Sve sam učinio samo da prekinem sa tim jadnim i bednim životom radništva, da ne prođem kao moj otac, koji je verovao u priče o boljoj budućnosti.

Drug Tito nam je govorio da se treba boriti za budućnost naše dece. Možda se to odnosilo na unuke, ili praunuke? Ko to zna? Niko nije smeo ni da pita kada će nastati taj raj.

Kao da nešto želi da otrese sa sebe, skoči ponovo na noge i poče nervozno da šeta.

–       Gladovao sam, potucao se po studentskim domovima, menzama, učio danonoćno, jer nisam vam ja neka pamet bio…

Cana donese izglačanu čašu. On je i ne pogleda, uze je pa je vrati na policu iznad lavaboa. Zabi ruke duboko u džepove mantila koji samo što se ne odvališe. Prošeta još nekoliko puta kroz sobu, pa se zaustavi pred Nikolom, nagnu se prema njemu, zagledajući mu se duboko u oči. Nikola izdrža taj prodoran pogled, ali mu bi neprijatno.

–       Vidite, ovo iznad levog džepa na ovom mantilu piše… Molim vas, pročitajte šta piše.

–       Dr S. Radovanović ‒ pročita Nikola zbunjeno.

–       Tačno, dr Simeon Radovanović. Mislio sam: eto, izvukao sam se, sa mukom, ali konačno sam se izvukao. Gotovo je sa radničkom bedom, na konju sam! Ništa od toga, dragi moj, opet sam sada radnik ‒ „zdravstveni radnik bolnice“. Shvatate li sada, vi koji niste bili radničko dete? Možete li? Teško, ali ipak možete da shvatite. Pa ipak ne shvatate ono što iz tog naziva proističe.

Vidite, radnik Borskog rudnika radi osam sati, ako mora da radi prekovremeno, taj rad mu se plaća. Dobija novac za pojačanu ishranu, duži godišnji odmor i beneficirani radni staž.

–       Još uvek je lošije plaćen od nas, kolega Radovanoviću. Radi pod teškim uslovima.

–       Jeste, to samo izgleda tako. Pre svega manje radi, nema tu odgovornost koju imamo vi i ja. Za sve ove neprospavane noći na dežurstvima plaćaju se izgubljeni sati vašeg privatnog života. Krstili su to „prekovremeni rad“. Kada saberete taj prekovremeni rad, zaradimo mi još jedan penzijski staž. Ko vam to priznaje? Niko vam to ne priznaje. Probajte da kažete da ste umorni i da posle dežurstva ne možete da pregledate 50-100 pacijenata sutradan. Radnik mora na spavanje, radi odgovoran posao, može rudnik da ode u vazduh. Koji pa posao mi radimo, moj kolega zdravstveni radniče? Doživećemo da nam koleginica „zdravstvena radnica“, čistačica Cana, koja ni čašu ne može da opere kako treba, sutra kroji platu i bodove, jer će biti možda i predsednik organa samoupravljanja. Ona koja radi sedam sati, ostavi krpu i metlu i ode kući, a vi i ja…

–       Ma nije to sve tako crno, kolega. To su tek predlozi, videćemo kako će se to sve razvijati.

–       Videćete vi, ja znam. Setićete se vi mene, ima vremena. Onda ove uštede! Vidim, smeškate se. Ne, nisam ja prorok, ali videćete. Propisaće Vam šta od lekova smete, a šta ne smete da prepišete na recept i još tri stotine gluposti. Savest na dud! Prodaćete se za male pare. Štedećete na zdravlju dece, na zdravlju odraslih, a da biste imali kakve-takve prinadležnosti. Već sada doktori primaju „poklone u naturi“, a posle će i u kovertama, koje će, kako nam se prinadležnosti budu smanjivale, biti sve deblji i deblji. Da li vi shvatate, uništavaju nas intelektualce da ne bi imao ko da kaže i radnicima i seljacima da sve ovo što oni rade vodi u propast. Njima to nije važno, njima je dobro. Oni znaju da ćemo svi mi ćutati, jer se svako brine samo za sebe, kao što sam se i ja brinuo. Vidite dokle me je to doteralo. Pobegao sam iz jedne sredine, došao u drugu i opet sam radnik, ne pravi nego „zdravstveni“. Meni je, ipak, dosta svega, i ja odoh kod upravnika da podnesem ostavku.

–       Čekajte, čoveče! Danas vam je loš dan, nije sve to tako crno. Mi lekari smo neverovatna potencijalna snaga. Mislite li da će lekarska društva i sindikat zdravstvenih radnika da dozvole da se sve ove gluposti koje se predlažu ostvare?

Radovanović ga sažaljivo pogleda. Ode do vrata i uhvati se za kvaku.

–       Kolega Radovanoviću, zaboga, imate li neko drugo mesto u izgledu? Vi, čoveče, imate porodicu!

–       Zar Vi mislite da je ovo stvarno neko dobro mesto? Boljevac, bogu iza leđa, u kome vi trošite nemilice najbolje godine svoga života. Ovo je Sibir, kolega. Bolje mesto od ovog naći ću uvek. Moj savet vam je da bežite odavde dok još ima mogućnosti!

 

Vrata se zatvoriše. Tišina. Kroz otvoren prozor čuje se cvrkut ptica. Nikola se okrete. Kroz veliki prozor, koji se protezao od zida do zida, video se Rtanj u izmaglici podnevne jare. Između bolničkog terena i podnožja Rtnja protezala su se valovita polja boje zlata, prepuna klasja zrelog žita. U sred tog zlatnog mora ugleda neke ružne crvene mašine koje za sobom ostavljaju brazde pustoši, gutajući tu lepotu. Brzo se smanjivalo to zlatno more. Obuze ga neko do sada nepoznato osećanje, reklo bi se tuga. To se njemu dešavalo retko, pa i nije baš sasvim siguran bio da taj osećaj sme tako da nazove.

–       Zbog čega bih bio tužan? Znam da se ova lepota mora žrtvovati da bi se dobilo brašno, koga će nova „Žitoprometova“ pekara pretvarati u mirisavi dobar hleb.

Za trenutak tuge nestade.

–       Deo zrnevlja će se ponovo posejati, i na ovom ogoljenom, ćelavom prostoru niknuće novo zlatno more.

–       Da, u pravu si. To će se događati sve dok ima ljudi koji će želeti i umeti da seju i koji će umeti da se izbore da mesto žita ne nikne kukolj.

Nikola se okrete ponovo pisaćem stolu, uvuče u pisaću mašinu novu istoriju bolesti i nastavi da kuca.

–       Bolesnik se žali na bolove u grudnom košu koji su najintenzivniji u predelu srca.

 

Radovanović je posle mesec dana napustio „bojno polje“. Ekipa je ponovo spala na tri doktora, od kojih je jedan bio upravnik, i jednog biohemičara koji je još i apoteku vodio. Dežurstva su učestala, pacijenata je bilo kao i uvek mnogo. I seoske ambulante su postale prepune. Doktori su dolazili tačno u zakazane dane, što ranije nije bio slučaj. Često su kola bila u kvaru, doktor na bolovanju ili prezauzet u bolnici. U stvari, doktoru se nije izlazilo iz bolnice. Doktor je bio obavezan da tri sata obavlja preglede, oko dva sata je provodio na putu, tur-retur. Šofer je vozio i čekao doktora. Obojica su bili plaćeni za pet sati rada. Međutim, broj pacijenata je stalno rastao, pa se moralo ostajati sve duže. To se nije uvek moglo.

Doktora su čekala druga zaduženja, a i šofer se bunio, jer je bio plaćen samo pet sati. Sve češće se dešavalo da pacijenti ostanu nepregledani. Nikola se trudio da sve svoje pacijente pregleda. Nije mogao da zamisli da ostavi nekoga iza sebe u ambulanti. Dovodilo je to do čestih oštrih diskusija između upravnika i njega, a i šoferi su se bunili. Zato je rešio da ne drema u kolima kad ga šoferi voze, nego je seo za volan i vozio šofere, rešen da iskoristi njihovo znanje i iskustvo. Voleli su to oni. Mi učimo doktora da vozi, hvalili su se.

Učeniku nije bilo lako, putevi su bili grozni i teški, uvek prepuni kamiona i hladnjača, a i morala se znati i ćud kolima na kojima je učio. Mnogi ispiti su bili položeni, pa se izašlo i na ovaj šoferski. Praktični deo ispita je položio, međutim, na motoristici je pao. Nije ni bilo čudo, doktor i motoristika!

Znao je doktor motoristiku. Doktorima bi na ispitu saobraćajni milicioneri gledali kroz prste, ali ne i ovom doktoru. Saobraćajni milicioner, prijatelj Vučkov, reši da pokaže doktoru kako nije dobro zamerati se Vučku. Šoferi behu takođe zadovoljni, jer nije njihovo znanje baš nešto što se nauči lako. „Eto, doktor, pa pade.“ Pandurović pade takođe na motoristici, jer je neko proširio vest da je doktor Nikola samo oruđe u njegovim rukama.

Iz „drugog cuga“ ispit je bio položen. Naučili doktori lekciju, pa ispit polagali u Paraćinu. Šoferi su se neprijatno iznenadili kad je Nikola izjavio da će od sada sam da vozi u seoske ambulante. Ode im zarada od prekovremenog rada. Pandurović je morao da zamenjuje Nikolu dok se ne vrati iz seoske ambulante. Lud čovek radi za babino zdravlje, očekuje da mu podignu spomenik valjda, gunđalo se. Pacijenti su bili jedini zadovoljni, mogli su njemu da kažu sve svoje muke. Nije on sa njima igrao igru „čas ga vidiš, čas ga ne vidiš“. Tako su opisivali posao doktora koji dođu, pregledaju njih nekoliko i već nestaju.

Odlazak dr Radovanovića je onemogućio i ono malo privatnog života. Oglasi su izašli u svim dnevnim listovima, ali se nijedan doktor nije ozbiljno zainteresovao. Dolazili su na razgovore. Divili se bolnici. Ali kada bi čuli koliko se radi, broj dežurstava, ljubazno su se pozdravljali i odlazili. „Da još porazmisle, da se dogovore sa suprugama“.

Bio je taj Boljevac, ipak, bogu iza leđa. Da bi se u njemu opstalo, morao je čovek da ga zavoli. Morao je da razume ove ljude, grube, sirove, ali inteligentne. Bez tog razumevanja lekar ne može imati uspeha u radu. Oni se nisu mogli prevesti lako žedni preko vode. Ako ih uvrediš, onda se svete, pa pokušavaju da doktora nasankaju gde god stignu. Ne uspe li im to, onda se ljute. Doktor im ne valja, ali ga u duši poštuju. A ako im doktor u dušu uđe, onda može sve sa njima. Eh, dok se do duše dođe! Treba mnogo ljubavi prema bližnjemu i mnogo ljubavi prema profesiji. Ljubav se ne kupuje, ona ne može da se plati. Tu leži problem.

Zato su doktori dolazili i odlazili. Neki bi se javljali da su našli drugo mesto, a neki čak ni to.

 

1 0 / 0 2

Leto je bilo. Nebo čisto plavo, planinski vrhovi nekad sasvim blizu, nekad daleko, menjaju boje od purpurnoljubičaste, plavičaste do zelene. Vazduh treperi pun mirisa poljskog cveća.

Ići kolima u seoske ambulante bilo je Nikoli uživanje. Znao je on već svaku grbu, svaku rupu na putu. Širom otvoren prozor na kolima i pored buke motora donosio mu je zvuke zvonca predvodnika stada, miris sveže pokošene trave, žubor potoka, miris lipa, raznog poljskog cveća kome ni ime nije znao, ali miris im je razlikovao. Sve je to za njega bio „kukurek“. Vesna bi se grohotom smejala, ne shvatajući da se neko baš toliko ne razume u biljni svet. On je ostajao uporan sa kukurekom, željan njenog smeha.

Milica je rasla. Vesna se oduševljavala njom. Nikola je viđao u njenom krevecu, skoro uvek kada spava. Dežurstvo jedne bake, pa druge, završilo se kada su se uverili da mlada majka sve ume oko deteta bez njihove pomoći. Vratile su se za Beograd. Mogla je to ona sama i bez njih od početka, ali treba i bake razumeti. Konačno su ostali bez dragih gunđalica i tutora. Vrativši se jedne večeri ranije sa posla, zatekao je Vesnu kako malu Milicu ljulja u naručju, jer čim bi je stavila u krevetac, mlada dama bi počela da diže urnebesnu dreku.

–       Vesna dušo, muž ti je umro od gladi. Daj mi tu devojku da ja malo porazgovaram sa njom.

„Gu, bu”, smeškala se Milica, koju su već svi skraćeno zvali Mila.

Osećala se dobro u očevom naručju, gurajući mu svoje prstiće u usta. Smeškao se i tata, bilo mu je lepo da i on bude sa svojom ćerkom.

–       Hm, vidi doktora, ljuljuška dete u naručju. Drugima drži u ambulanti predavanja: dete nije vaša igračka, dete je mali čovek, od malena se prema njemu mora tako i ponašati Dete mora da zna za red, kako u obrocima tako i u spavanju. Gde su pacijenti da te vide, doktore?

 

Vesna je poslovala po kuhinji. On lagano odnese Milicu u njen krevetac, pričajući joj u pola glasa:

–       Da, draga devojčice, dobra deca već uveliko spavaju, i ti moraš to da naučiš ako misliš da budeš velika i lepa devojka. Ti si kćerka lekara i ne smeš da ga brukaš, šta će reći tatini mali bolesnici.

Računao je na svoj baršunasti bariton i na njegovo uspavljujuće dejstvo. On da, ali Milica ne. Čim je osetila da ostaje sama u krevetu počela je pobuna celog malog bića, na svom vrlo raznovrsnom muzikalnom jeziku, ali u svakom slučaju neverovatno intenzivnom. Ona je bila prenešeno dete, rođena sa 5.200 grama. Dakle, ta džin-beba se nije lako dala zavesti. To je njemu bilo jasno. Gladio ju je po glavici, no to je izazivalo još burniju reakciju.

Kako sada? ‒ pomisli savetodavac mnogih majki.

–       Jednostavno, seti se svojih saveta.

–       Kome ti to, pa to je moja ćerka!

Ipak steže svoje očinsko srce, mada kažu „otac kao kolac“. Ko zna? Naravno, on sada zna. Nije mu bilo lako da ugasi svetlo, zatvori vrata radi sigurnosti, zaključa ih i ključ stavi u džep. Basta!

Sede za sto i poče da čita novine. Držao je novine pred sobom, osluškujući tanjire u kuhinji i bučna, izrazito bučna reagovanja Miličina. Vesna se pojavi, odmeri ga ljutito i bez komentara prođe pored njega zadubljenog u novine da pomogne svom „jadnom detetu“, koga ovaj ravnodušni otac…

–       Molim te, daj mi ključ.

Zadubljen u novine izgleda da nije dobro čuo. Znala ga je Vesna. Istrgla mu je novine, pa sad ostade bez zaštite i zaklona, oči u oči sa njom.

–       Ključ, bezdušniče…

Sada je počelo i da ga zanima to Vesnino lice izbačeno iz ravnoteže. Bilo mu je potpuno nepoznato.

Vesni je bilo jasno da on nema nameru da joj da ključ. Htela je da provali vrata, međutim, Gavrić je u svoju kuću ugradio perfektan materijal. Od nemoći je vikala, možda bi drugi muževi rekli i od besa. Nikoli taj izraz za Vesnu nije pasovao. Dakle, pokušavao je da u ovoj kakofoničnoj intenzivnoj galami prati Vesnin neprijateljski demarš.

–       Ako mi ne dozvoliš da uđem kod svog deteta, ja ću da spakujem kofer i odoh kod svoje majke! Ti si čovek bez duše i srca, a ja verovala…Uzeću svoju ćerku i definitivno otići kod svoje majke!

–       Hm, ovo mu dođe kao naša prva bračna svađa. Branko kaže za svađu treba dvoje. Izgleda da je ipak dovoljan i jedan.

–       Ipak je Branko bio u pravu. Zaboravio si na mladu damu koja diže ovoliku galamu.

–       Slušam ja drugim uhom onu mlađu damu. Intenzitet njene rasprave ništa se ne razlikuje i ne zaostaje za majkom. Čak mi je, neka gospođa supruga izvini, Milica bila razumljivija i prirodnija.

–       Traje to skoro već čitavu večnost. Čini mi se.

–       Bar meni, jer ja ćutim.

Odjednom se nešto dogodilo. Čuo se samo jedan glas i to onaj artikulisaniji – Vesnin. Skočio je, brzo otključao i otvorio vrata, jer kod tako naglog prekida, svašta može da bude. Lice u suzama, očni kapci zatvoreni, čulo se duboko mirno disanje koje san sa sobom donosi. Pelene su bile pune. Pogledao je na sat.

–       Nije ni mnogo. Samo četrdeset pet minuta vriske.

Pelene su promenjene. Milica se nije budila. Čuo bi se samo još po koji jecaj i dubok isprekidan uzdah.

Druga dama je šaputala, ali tako da se čuje.

–       Milo mamino, ovaj… bezdušnik.

Ovaj te noći opet postade mili i dragi, dok su je njegove ruke milovale. Predala mu se ona cela. Sekire su bile zakopane. Vesna zaboravi na pakovanje kofera i na ostavljanje čoveka „bez duše i srca“.

Sutra uveče je uspeo da stigne za vreme rituala Miličinog kupanja. Stavili su je u krevet, ugasili svetlo i samo zatvorili, ali ne i zaključali vrata. Bilo je jakih izliva nezadovoljstva, nije da nije, ali samo 15 minuta. Od tada pa nadalje Mila je nošena u svoju postelju bez pogovora. Kasnije je uvek sama u isto vreme, u lepoj dugoj spavaćici, deleći poljubac za laku noć majci a i ocu, kada je slučajno bio kod kuće, odlazila na spavanje. Majka Vesna sa čudila i kritikovala roditelje čija deca neće u krevet i sede do kasno u noć!

Sve ipak nije moglo tako lako da se reši kao problemi sa Milom. Problem još jednog lekara, koga je odnekud trebalo stvoriti, postajao je sve akutniji. Bilo je dovoljno da se samo jedan od njih trojice razboli, pa da čitava zdravstvena služba Boljevca i okoline prestane da funkcioniše. Još jedna serija oglasa u dnevnoj štampi i stručnim časopisima nije dala nikakve rezultate. Jednog četvrtka je Pandurović sa Nikolom rešio da ode za Beograd kako bi sa Nikolinim prijateljem arhitektom porazgovarali o dograđivanju još jednog krila bolnice, u koje bi se smestilo infektivno odeljenje. Iz tog fonda su se najlakše dobijala sredstva. Kasnije, prilikom gradnje moglo se svašta prekrojiti i dokrojiti. U stvari su u planu imali ginekologiju i malu hirurgiju. Imalo je to logike, s obzirom na dva rudnika u blizini.

Neradni petak i subota su bili poklon velikodušnog upravnika više sebi, nego Nikoli, ali čovek u životu ne sme da bude na kraj srca. Dva dana Beograda. Izgledalo je kao da nije nikada ni otišao iz njega. Sa svih strana su se čuli pozdravi poznanika. Rešio je da ostvari svoju davnašnju želju da sedne pred Moskvu, sebi poruči duplu tursku kafu i veliku čašu kisele vode sa ledom i limunom, pa da uživa u Terazijama obasjanim suncem, sa lepo obučenim svetom koji je, tako mu je bar uvek izgledalo, bezbrižno prolazio. Uvalio se u udobnu stolicu, srknuo zaista dobru kaficu, opustio se. Pred očima mu se pojavi za trenutak dijapozitiv sa studentom Nikolom, koji žuri sa vežbi da bi zaseo nad knjigom, jer su uvek bili ispiti na pragu. Nikola bi predveče jurio na teren da bolesnicima dâ injekcije. Nije često ni mogao naći toliko sitniša u džepu da naruči duplu tursku.

–       Vidi doktora kako uživa!

–       Pih, otkuda sad ovaj iskrsnu! A taman je počelo da bude lepo!

Cvetanović, stariji kolega. Bili su zajedno demonstratori na hirurgiji. Dobar student, kome su na hirurškoj klinici proricali lepu budućnost. Dobro su se slagali na klinici, van nje se nisu družili. U stvari, ništa nije znao o njemu. Ispostavilo se da je tek pre nekoliko meseci završio studije i sada završava staž. Nije imao još nikakvo mesto u vidu. Nikola je bio malo iznenađen što Cvetanović, dosta stariji od njega po studijama, tek završava staž.

Privatni problemi. Oženio se pre završetka studija, dobi sina. Bilo je tu svega i svačega, ali evo sad je svemu tome kraj, ispriča on.

Nije se Nikola raspitivao o tom „svemu i svačemu“, ali mu je predložio da mu se javi kada završi staž. Možda bi za njega u Boljevcu bilo mesta. Bilo bi lepo da opet budu zajedno. Pričao mu je o poslu, lepotama Boljevca, divnoj bolnici koja će se možda proširiti. Došao je Cvetanović posle mesec dana. Svidelo mu se i ostao je. Problem još jednog doktora bio je rešen. Nikola je bio ubeđen da je, pored dobrog saradnika, dobio i dobrog prijatelja. Pandurović, uvek rezervisan i nepoverljiv, nekoliko puta se raspitivao da li ga Nikola stvarno dobro poznaje.

–       Zašto je tako teško završio studije?

–       Ah, porodični problemi. Ali zaboga, ja vam za njega garantujem.

Ljutio se.

–       Em nemaju doktora, em sada ispituje pedigre kao da prima u Partiju, a ne na radno mesto. Stručnjak je dobar, a to je bitno.

Dolazak još jednog doktora stvorio je opet malo više slobodnog vremena za Nikolu i Vesnu. Preračunavali su svoje porodično finansijsko stanje i sa radošću konstatovali da sa nekim malim kreditom mogu sebi da dozvole taj luksuz pa da kupe auto ‒ popularnog fiću. Razgovaralo se dugo u noć, odmeravalo se.

–       Možda treba misliti ipak i na povratak za Beograd kad Mila odraste, kada počne da studira. Bilo bi pametnije štedeti i kupiti stan u Beogradu.

–       Auto ipak ima mnogo prednosti. Smanjio bi razdaljinu između Beograda i Boljevca. Na ovaj voz ćiru, koji je samo jedanput dnevno vozio u onaj pravi, veliki svet nije se moglo osloniti, a pogotovo sa Milicom.

–       Kad Milica prohoda, moglo bi se na izlete u okolinu.

–       Ipak, nije li to prerano? Ima toliko prečih stvari.

Auto je prevagnuo. Jednoga dana stigao je lepi mali plavi fića.

Fabrika „Crvena zastava“ u Kragujevcu počela je u koprodukciji sa Fijatom iz Torina da pravi male fijate 600. Za nekog su oni bili mali, ali za Vesnu i Nikolu je to bila najveća i najlepša limuzina na svetu. Zagledali su ga, vozili se u njemu, još uvek ne verujući da je njihov. Taj mali član porodice pružio im je neviđena uživanja. Moglo se sada pre posla, rano ujutru, sesti u kola pa po svežem blistavom jutru otići na doručak kod Gavrićeve sestre u susedno selo na sveže tek pomuženo mleko, tek ispečene mekike1 sa zlatnim kajmakom i divnim ovčjim sirom. Posle završenog posla, moglo se otići na Rtanj. Zemlja topla, vazduh svež, proziran. Imali bi običaj da izvuku ćebe iz kola, prostru ga i legnu na toplu zemlju. Ta lepa planina bila je tako gostoljubiva. Darivala im je tišinu, približavala nebo i zvezde, pa im se ponekad činilo da samo treba da se usprave da bi ih rukom pomilovali.

No, oni su bili zauzeti sobom. Bilo je toliko lepota oko njih tu na zemlji da nisu imali vremena za zvezde i nebo. Lepota noći sa mesečinom, boljevačkih noći, ne može se porediti sa belim noćima. Bele noći su dani noću. U boljevačkim noćima mesec svoje srebrne zrake šalje na zemlju da bi sam uživao u njenim lepotama. Taj vekovni pratilac Zemlje, iskusni, prevejani uživač, svojim је zracima obasjavao tolike ljubavi, milovanja, svojim fenjerom osvetljavao lepote zemlje, činio je Timočku krajinu srebrnom lepoticom. Prosipao je svoje srebro po krošnjama starih hrastova, igrajući se njihovim senkama, puštajući da to srebro sklizne na čiste izvore i žuboreće potoke i dostojanstvene brze reke. Ta čudna mesečeva svetlost bi svojim zlatastim zracima obasjavala konture starog, večno uspravnog gospodina Rtnja i čitavu familiju brda i brežuljaka, osvetljavajući njihove konture, njihove vrhove, puštajući da ih senke oblaka povremeno zaklone, da bi se oni nestašno raspršili osvetljavajući predele čas jedne čas druge. Opojan miris cveća, pokošenog sena, belog rtanjskog jasmina, predveče polivenog bosiljka, begonija u rudarskim baštama.

Novine bi se mogle čitati na toj svetlosti, igla u stogu sena bi se mogla tražiti, kada čovek ne bi bio opijen lepotom onoga tu kraj sebe. Ni cvrčci nisu mogli da spavaju a kamoli ljudi, koji bi dugo u noć sedeli u svojim baštama, šapatom pričali da ne remete ovu lepotu, bogateći se njome.

Njihov mali četvorotočkaš ih je vozio do nepreglednih šuma Crnog vrha, do starog rimskog dvorca Gamzigrad, u čijem se podnožju nalazila mala Gamzigradska banja. Jednog dana u julu čitav predeo pobeli kada počnu da se pale prva svetla u banji. Pomisliš pao je sneg. Hiljade malih belih leptira jurišajući na svetlo padaju umirući, pa zemlja pobeli. Brestovačka banja, pa Borsko jezero, pa manastir Gornjak. Posle takvih tura Nikola je bio prepun unutrašnje sreće, nekog mira. Iz takvih dana ili noći crpeo je energiju, pa mu zato ništa nije bilo teško. Ovo je sada bio njegov svet i on mu se beskrajno divio.

–       Švajcarska, gde su Švajcarci? Gde su svi oni koji snimaju bajke da ovu lepotu vide!

Osećali su ljudi da on ovaj kraj i ove ljude voli. Umeli su i oni najveći gunđatori da cene nekoga kome nije bilo teško da se digne u ma koje doba noći, i kad je dežuran i kad nije. Cenili su oni kada čak i praznikom njegov mali plavi fića zastane pred nekom kućom njihovog sela pa iz njega izađe doktor da samo pogleda kako je pacijentu ili da obiđe nekog bivšeg bolesnika. Samo trenutak, nekad popijena kafa, ili domaće slatko uz hladnu izvorsku voda. Nisu do sada imali prilike da imaju takvog doktora.

–       Demagog ‒ klimali su glavom oni u komitetu.

–       Demagog ‒ šaputale su kolege.

On se smešio, oči su mu zračile toplinom. Živeo je pun život, onako kako ga je uvek zamišljao. Prepreke pred sobom, ljudsku pakost, ljubomoru, sitne podvale, mržnju nije primećivao. I dobro je što nije, uplašio bi se. Širokim toplim zagrljajem grlio je on ceo svet oko njega. Oni su mu uzvraćali taj zagrljaj, ali ne svi, ne i oni na vrhovima. Bilo je to neminovno, a evo i razloga.

Opekotine po tabanima, tačkaste, skoro trećeg reda[2] viđa već nekoliko dana pojedinačno kod sedmorice radnika.

–       Radio sam u mojoj bašti u gumenim opancima pa se ojelo ‒ govorili su mu njegovi pacijenti. Primetio je da ga ne gledaju u oči.

–       Hm, namerno se povredili da bi im dao bolovanje?

–       Ne, nisu ličili na takve. Bili su sezonski radnici.

Mazao, previjao. Teško se lečilo. Danas stiže i osmi. Priča ista, promene na nogama iste, pogled oboren.

–       Moramo da te operišemo. Nogu da ti sečemo. Spasa ti nema.

Poblede čovek, znoj ga obli.

–       Mora? ‒ promuca.

–       Mora, ako se pojavilo onako kako ti pričaš. Proširiće se na potkolenice, dobićeš trovanje krvi i ode ti.

Pogled ispod oka, ispitivački.

–       Da pričekamo? Možda neće, pa ni oni drugi nisu operisani.

–       Koji drugi? Otkud ti znaš za druge?

–       Pa radimo zajedno…

–       U bašti, kod tvoje kuće, u opancima?

–       Ma nije baš… Ovaj jeste…

–       Slušaj, proverio sam, svi ste sezonski radnici u zemljoradničkoj zadruzi. Hoću da znam s čim radite?

–       Otpustiće ako kažem.

–       Neće, reč ti dajem.

–       Radimo sa veštačkim đubrivom. Uvijali smo noge u platno, pa u opanke. Progori i platno i opanke. Znojimo se, a prašina od tog veštačkog đubriva svuda uđe.

U previjalištu, posle previjanja.

–       Hoće li morati da se seče?

–       Neće, bar ne za sada, sačekaćemo.

–       Nećeš reći da sam ti ja rekao?

–       Šta si mi rekao?

–       Pa ono, kad si me pitao.

–       Ništa te nisam pitao – namignu mu.

–       Ah, da jeste, nisi. Pa onda hvala. Uh, prepade me doktore!

Široki osmeh mu se razli od uva do uva uz saučesničko namigivanje.

Sutra se plavi fića zaustavi na polju zemljoradničke zadruge. U krpe i džakove uvijeni sezonski radnici i radnice razbacivali su rukama veštačko đubre.

–       Kakva čast, doktore ‒ dočeka ga sa osmehom direktor zadruge.

Nikoli se ranije direktor dopadao. Činilo mu se da je on najpošteniji, najkulturniji rukovodilac. Fakultetski obrazovan. Agronom. Kafu popiše, prijateljski popričaše i Nikola se oprosti, pa kod vrata zastade.

–       Imam nekoliko pacijenata sa opekotinama. Svi kažu da su se kod kuće povredili, gumene opanke i takva nekakva priča. Danas sam bio na polju gde vaši radnici rade. Nemaju zaštitnu opremu koja je obavezna kada se radi sa veštačkim đubrivom. Zašto?

–       Boga im idiotskog, ne umeju da se čuvaju. Nekulturan je to radnik, moj doktore.

–       Direktore, oni nemaju zaštitnu opremu. Zašto?

–       Ajd, doktore, nemojte da se i mi sada raspravljamo. Nije vam ovo pekara, ni menza. Kao sanitarni inspektor vi ne možete da se petljate u zaštitu na radu, to je druga materija.

–       Ja sam lekar. Imam prava da se petljam, jer su to moji bolesnici. Mislio sam da kao dva kulturna čoveka možemo da se dogovorimo. Od sutra oprema, pa da sve zaboravimo.

Bio je ponosan na svoju diplomatiju. Uveče je Gavriću ispričao ceo slučaj.

–       Nisam pisao nikakve žalbe, nikakva rešenja. Gde su sada pohvale?

Gavrić se smejao.

–       Možda će od vas i biti nešto. Da ste drukčije postupili, nabili bi vam na nos da niste nadležni.

Šestorica njegovih pacijenata su mu doneli šest otkaza. Otkaz stupa na snagu od dana završetka bolovanja. Gledali su ga šest pari očiju sezonskih radnika iz zemljoradničke zadruge.

–       Otkaze će vam povući, momci, pa makar ja išao do gospoda Boga lično.

I išao je. Pisao je, jer sad se nije imalo kud. Nijedan mu pacijent sa sličnim opekotinama više nije došao. Zaštitna oprema je kupljena. Mesec dana kasnije iz zaječarske, sreske inspekcije rada stiglo je rešenje da se zemljoradnička zadruga kažnjava sa 500. 000 dinara, a direktor sa sto hiljada. Radnici su vraćeni na posao.

–       Pobogu, Gavriću, vidite da se vredi boriti!

Gavrić ga je gledao i vrteo glavom.

Pandurovićev komentar:

–       Tog malog napuderisanog pedera je već stvarno neko trebalo da zezne.

Opekotine su izlečene kod svih šestorice pacijenata tek kroz dva meseca. Samouvereno im je Nikola saopštio da mu se jave ako im ma i dlaka sa glave fali, naravno na poslu. Obećali oni i reč su održali.

Drugovi iz vlasti i oni koji su joj se udvarali, postali su oprezniji, vrlo ljubazni. Pitali su se međusobno: ko je taj mali demagog. Da nam je znati ko iza njega stoji i ko ga podržava? Možda niko. Ipak, nije on lud.

Izlete Vučko sa svojim komentarom:

–       Nije mali lud, ne bi se on usudio.

 

1 0 / 0 3

Pandurović je otišao na godišnji odmor. Nikoli je uručio rešenje da ga on zamenjuje. Ovog puta je imao malo više iskustva, a i gradnja bolnice se završila, pa je mislio da će sve proći bez problema.

–       Doktore, ovde Kosta. Hteo sam da zamolim…

–       Dobro jutro, druže sekretaru.

–       Šta kažete?

–       Dobro jutro.

–       Ah, da, izvinite, dobro jutro. Hteo sam da vas zamolim, jer čujem da vi zamenjujete doktora Pandurovića, da organizujemo predavanja po selima. Ostavljam vama doktorima da se dogovorite koju vrstu predavanja. Učestvuju prosvetni radnici, pa i mi političari. Predavanja se drže kao naš doprinos proslavi Danu ustanka Srbije. Vi doktori počinjete prvi. Po tri sela odjednom. Koji dan predlažete ?

–       Mogao bih u utorak. Uveče u 19 časova počinje. Traje jedan sat, tako da smo u 21 nazad. Ovo zbog dežurstava i ostalog posla, jer nas bez Pandurovića ima samo trojica.

–       Odlično, kola će vas sve čekati u 18 časova. Možete li mi otprilike reći temu?

–       Trudnoća, pobačaji i posledice.

–       Hvala, doktore. Тo smo brzo uredili.

Po dogovoru u 18 časova doktori su čekali. Kola nisu stigla do 19³⁰. Mijovića i Avramovića je poslao kući, а sam je ostao u bolnici, bio je dežuran. Kola su stigla u 20 časova. Sutradan za vreme vizite, provirio je Gavrić kroz vrata bolesničke sobe, čekajući da ga Nikola primeti.

–       Drug Kosta čeka u lekarskoj sobi

Nikola je namerno usporio vizitu.

–       Neka čeka. I mi smo juče.

Ušavši u lekarsku sobu, oseti ledenu atmosferu.

–       Gavriću, jeste li poručili kafu za ovog našeg retkog gosta?

–       Samo što nisu stigle.

–       Doktore ‒ započe Kosta oštro ‒ prošle nedelje sam naredio da se drže predavanja. Ja sam sve lično organizovao, ljudi su vas juče čekali. Zašto predavanja nisu održana?

–       Pre svega, vi niste ništa naredili, nego ste me zamolili da organizujem predavanja. Dogovorili smo se da zbog naše organizacije kola budu u 18 časova pred bolnicom. Do 20 časova kola nisu stigla.

–       Slušaj, doktore, kad ja nešto naredim onda to mora da se i izvrši. Ko bre tebi daje pravo da menjaš moja naređenja? Da su kola stigla i u ponoć morali ste da čekate.

Osećao je da će sada da plane, nadolazilo je to kao plima.

–       Pre svega, ja nisam ti, a potom svako od nas ima svoja zaduženja, postoje dežurstva u ovoj…

–       Jebem ja mater vama doktorima! Uvek ste vi nešto posebno, uvek ste vi najopterećeniji…

–       Jeste li vi ovde u svojstvu sekretara komiteta? ‒ viknu na njega Nikola.

Prekinut u pola rečenice, a na to sekretari komiteta nisu navikli, a zatim ovo pitanje koje mu još nije bilo sasvim jasno.

–       Kako u svojstvu? Pa sigurno, nisam valjda došao u privatnu posetu.

–       Sekretari komiteta nemaju nikakvo pravo da nekome zvanično psuju majku, pa čak ni nama doktorima. Zato Vas molim da ovog trenutka napustite prostoriju.

–       Kome ti to? Kome vi to?

Nikola se diže, otvori vrata.

–       Antone ‒ zovnu on bolničara ‒ drug Kosta odlazi. Otvori mu glavna ulazna vrata.

Kosta besno pogleda u Gavrića, pa u Nikolu, skoči sa stolice, ali kad ugleda Antona, bolničara, na vratima, htede nešto da kaže, pa se predomisli. Prođe pored njega i izađe u hodnik. Gavrić odskakuta za njim.

Nikola zatvori vrata od lekarske sobe, zapali cigaretu, duboko udahnu dim.

–       Ima pravo Radovanović, mi doktori smo krivi zbog mnogo čega. Kako sme ovaj ovde ovako da se ponaša? Zar zato što je sekretar komiteta? Ne, neće on sa mnom, pa nek bude šta bude!

Cigareta mu je podrhtavala u ruci. Zažele da ode na sprat kod Vesne.

Otvoriše se vrata, proviri Anton.

–       Šta bi ovo, doktore? Drug sekretar izlete kao iz topa.

–       Žurilo mu se, valjda ‒ pokuša da se osmehne Nikola i da sve okrene na šalu. Znao je: kroz par minuta novost o izbacivanju sekretara komiteta će obići ne samo ceo Boljevac nego i srez.

–       Prijemna ambulanta je dole puna, ljudi čekaju na pregled.

Skoknuo je na ručak pre nego što je otišao u ambulantu Doma zdravlja. Vesna ga je posmatrala. Jeo je ćuteći.

–       Malopre je bio Gavrić. Predložio mi je da ti spremim jastuk i ćebe.

Nikola je iznenađeno pogleda.

–       Gavrić je lud, to Kosta ne može tek tako. Znači, ti sve znaš ? Molim te ne brini ništa. Ništa se meni ne može dogoditi.

Skoro sa punim ustima, poljubi Vesnu, zgrabi svoju lekarsku torbu i odjuri preko u Dom zdravlja.

Oko pet sati pozva ga Gavrić na telefon.

–       Traži vas sekretar Komiteta, doktore. Pripazite se i ne zaboravite da je on sekretar Komiteta.

–       Izvinite što smetam, doktore, ali, molim vas, kad završite preglede, svratite do mene u Komitet. Čekaću vas.

–       To neće biti pre osam sati. Da nije kasno?

–       Ne, čekaću vas.

Oko osam sati je poslednji pacijent napustio Dom zdravlja.

–       Hitno u porodilište! Doktor Avramović je tražio da vi lično dođete, javila je sestra sa šaltera.

Zatekao je Avramovića u lekarskoj sobi kako čita knjigu.

–       Kakav je to štos? Hitno u porodilište, a ti čitaš knjigu?

–       Druže upravniče…

–       Mani se sad zafrkavanja. Šta je po sredi?

–       Pa je se ne zafrkavam! Da li ti zamenjuješ upravnika ili ne? Slušaj, evo ti, skuvao sam ti i kafu, popij na miru, imaš još toliko vremena. Pre sat su doveli Mirjanu, ženu predsednika Opštine. Vodenjak prso, otvorena je za dva prsta. Ti znaš, nisam ja as u porodiljstvu kao ti, a babica Mara se unervozila. Ona je pitala da li bih ja imao nešto protiv da te pozovemo. Pa i drugarica predsednikovica, i ona je kao usput pitala da možda ti nisi danas dežuran. Eto, lepotane moj! Šta sam ja onda drugo mogao? Morao sam da pozovem čoveka od poverenja.

–       Sve bi ti to isto tako dobro obavio.

–       Možda, ali ne sa takvim šarmom.

Stevica izvrnu svoje velike plave oči, koje su virile ispod potpuno belih trepavica, natkrivenih belim obrvama. Ćelav, sa bujnim kovrdžavim oreolom plave kose nešto iznad vrata i iznad ušiju. Odavao je utisak inteligentnog i pametnog čoveka, duhovitog. Bio je simpatičan, druželjubiv, ali zapaljiv kao barut, do zla boga nervozan, bez i trunke strpljenja. Mali rastom, mršav, uvek je bio u pokretu. Sin starog beogradskog glumca, nasledio je mnoge glumačke osobine, koje je često koristio pri pregledu pacijenata, pa ovi jadnici i jadnice nisu povremeno bili načisto sa njim. Prijaznost, osmesi, pa odjednom eksplozije besa, galama.

Sačekavši da Nikola popije kafu, ponizno klanjajući se otvori vrata.

–       Izvolite za mnom, druže upravniče.

–       Stevice, lupiću te stvarno. Prestani da se izmotavaš.

–       A ko će da vam šalje pakete u zatvor, druže upravniče? ‒ smeškao se samozadovoljno Stevica.

–       Čuo si, znači, i ti?

–       Ko nije?

Otvorivši vrata od porodilišta, umilnim glasom sasvim druge intonacije nastavi:

–       Evo, doveo sam vam i šefa. Ja sam, Mirjana, sve učinio, sada je na vas red.

–       Dobro veče, Mirjana, šta ste mi se umusili? Nije ovo sada prvi porođaj.

–       Ah, doktore, tako sam uznemirena, tako me je strah. Ne znam ni sama zašto, ali… ‒ i briznu u plač.

Mirjana, supruga predsednika Opštine, učiteljica, predsednica AFŽ-a, iskusni partijski radnik, vrlo stroga, ne baš prijatna osoba, kupala se u suzama.

–       Spremite sve za pregled, babice.

Stavio je kecelju na sebe i počeo da četkom i sapunom pere ruke.

–       Doktore Avramoviću, da li biste bili ljubazni da telefonirate drugu Kosti da neću moći da večeras dođem na sastanak. Molim te, javi i Vesni i kaži joj da se ne brine.

–       Iz ovih stopa, čak sa velikim zadovoljstvom, druže up… ‒ trže se. – Hoću Nikola.

Babica je čekala sa otvorenim sterilizatorom da uzme rukavice. Gledala ga je tako zaljubljeno i željno da se on okrenu da pogleda nalaze li se u vidokrugu pacijentkinje. Ona shvati i obori pogled.

Posle završenog pregleda Nikola ode u babičku sobu i šapatom, da ne čuje Mirjana, porodilja reče:

–       Maro, ja čujem otkucaje dva srca.

–       Jedno je moje, koje samo za vas kuca.

–       Maro, ja se ne šalim, to su blizanci.

–       Kakvi blizanci, doktore. Pa i ja sam je pregledala nekoliko puta, a ni oni u Zaječaru nisu od juče ‒ lično Stanoje je kontrolisao trudnoću.

–       Čudan ste vi narod, vi babice. Da li se uopšte dogodi da vi pogrešite?

–       Teško, posle deset godina staža.

–       Tako, tako ‒ nasmeja se Nikola. ‒ Nisam znao da je tolika razlika u godinama staža između nas. Ko bi to rekao?

Mara pocrvene i ode u porodilište, njišući kukovima kao Merlin.

Bolovi su učestali, porođaj je tekao brzo i normalno. Rodilo se muško zdravo dete, nešto manje.

–       Muško ‒ radosno ga je pokazivala majci Mara.

–       Tri kile i dvesta grama ‒ ču Nikola.

Uze ponovo slušalicu. Čuo je jasno srčane tonove. Nikola pogleda na sat, bilo je deset i deset.

–       Imam još napone, doktore.

–       To je zbog posteljice ‒ javi se Mara.

Nikoli dođe da se nasmeje, ali ne reče ništa.

–       Hvala vam, doktore. Sad ovaj deo posla mogu ja sama.

–       Ostaću ja još malo, da vidim posteljicu od prvog deteta. Čini mi se, Mirjana, da ćemo sada da porodimo još jedno žensko dete. Zar ne bi bilo lepo da dva muškarca imaju i jednu sestru?

–       Šta kažete, doktore? ‒ umornim glasom upita Mirjana. ‒ Pa nisu valjda blizanci?

Babica Mara stade sasvim uz njega i šapnu mu ljutito:

–       Šta vam treba da se brukate?

–       Hajde, Mirjana, kada vam ponovo naiđu bolovi, napnite se, ali ne jako. Tako, sada dišite duboko… Tako, samo polako. Ne, ne napinjite se jako. Odmorite se malo… Tako, sada opet. Ne tako jako, polako… Dišite.

Na izlazu iz vagine se pojavila još jedna glava. Babica Mara je za trenutak bila kao omađijana, a onda je viknula:

–       Doktore, bili ste u pravu, još jedna beba. Hajde, Mirjana, napni se malo jače. Tako sada diši, diši… duboko…

–       Babice, polako, bez galame, ovaj porođaj ja vodim.

Bila je devojčica, od 2350 gr. Nije odmah zaplakala, kiseonik na masku i pranje hladnom vodom i ču se plač.

–       Pa čestitam, Mirjana! Ko će sada sa vama i Mišom? Roditelji troje dece.

–       Hvala, mnogo vam hvala, doktore. Neverovatno. Odajte mi tajnu otkud ste znali da su blizanci? Pa još i da je ćerka.

–       Gledam ja u šolju, moja Mirjana. Ma koliko da sam napredan, verujem ja i u vradžbine.

–       Ništa vam ja sada ne verujem. Osećam da se šalite.

Perući ruke, gledao je u babicu Maru prekorno. Ona ga pogleda, pa postiđeno obori pogled. Nikad do sada nije video ovu lepu i prepotentnu ženu tako skrušenu. Bi mu žao.

–       Otkriću vam tajnu, Mirjana. Babica Mara je čula otkucaje dva srca, zato me je hitno i pozvala, nije želela da se vi uplašite.

Babica Mara podiže pogled, gledajući ga sa nevericom.

–       A je l’ babica pogodila da je drugo dete žensko?

–       E, to nije, to sam pogodio ja. Objašnjenje sledi kad priredite čast. Gde je Miša, nije valjda u čekaonici.

–       Ne, na službenom je putu, vraća se sutra.

–       Al’ će da se iznenadi. Babice, kad izađe posteljica zovite doktora Avramovića da pregleda obe dobro.

Sada ga je opet gledala kao malo pre, šaljući mu neprimetno poljupce usnama.

–       Babice, jeste li me čuli ‒ zareža Nikola.

–       Jesam, doktore, čula sam.

Priđe Mirjani, pomilova je po obrazu.

–       Sada, srećna mamo, problema više nema. Spavajte mirno, laku noć.

Idući kroz polutaman hodnik zaspale bolnice, uživao je u lepoti osećanja koje može da ima samo lekar posle ovako uspele intervencije. Taj osećaj je mogao da ima samo „zdravstveni radnik“. Zar je bilo bitno kako ga zovu?

–       Ne, nema te nagrade koja bi mogla da zameni taj osećaj. Gde li je sada doktor Radovanović? Nije li i on, sin borskog rudara, starog komuniste, odmaglio u inostranstvo?

Uđe u lekarsku sobu da se presvuče. Avramovića nije bilo. Verovatno je u prijemnoj ambulanti. Na parčetu hartije pisalo je :

On te čeka dok ne dođeš. Javljao se telefonom, mislim da on misli da ti nećeš da dođeš! Srećno! Ne izlaži me troškovima oko slanja paketa u zatvor. Ne zaboravi da imaš porodicu, pa i meni zatrebaš ponekad, kao večeras.

P.S. Izvini za ovo nisam imao pečat, pa pišem rukom – tvoj Stevica

 

Uz onaj malopređašnji osećaj, nadoveza se i ovaj:

–       Ipak nisam sam.

 

Krenu mesečinom obasjanim putem, nizbrdo ka Komitetu.

Kosta je sedeo udubljen u neke papire. Osmehnu mu se nekako prijateljski. Imali su odmah temu. Iskreno se obradova kada je čuo da je Mirjana dobila blizance. Pošto su temu iscrpili, zavlada tišina. Prvo jedan, pa drugi počeše da preturaju po džepovima tražeći cigarete, pa onda upaljače. Ponekada je dobro kada čovek ima mnogo džepova. No, i to se iscrpe. Nikola je rešio da ćuti i čeka.

–       Pa dobro, pošto sam stariji, da počnem prvo ja. Mislim da sam danas pogrešio. Naravno da nisam smeo tako da se ponašam. Bilo je to netaktično i nekulturno. Mogao bih sada da navodim i razloge, međutim, u ove kasne sate mislim da to nema smisla.

Diže se od stola, priđe pružene ruke prema Nikoli.

–       Izvini, druže doktore, bio si u pravu. Daj da sve to zaboravimo.

Nikolu nešto prikova za stolicu. Gledao je u tu pruženu ruku. Trenuci su prolazili. Izroni mu odnekud dijas izgladnelog vuka na slici Kolesnikova u reonskoj Udbi. Seti se batina, pa pružene ruke pomirenja.

–       Ne verujem tim vašim pruženim rukama.

Obuze ga žalost što nije mogao da veruje ni čoveku ni toj njegovoj ruci.

–       Bilo bi tako lepo da može da ga zagrli, da se izljube, da se zajednički bore da unaprede ovaj kraj, da učine nešto za ove ljude. Prokletstvo, otkuda to nepoverenje, strah, možda i mržnja između „njih“ i „nas“. Ma, ni to više nije tako, mislim da je to između svih nas u ovoj zemlji, u ovom sistemu.

Odjednom shvati da to poverenje mora da se povrati, jer inače biće narodi Jugoslavije izgubljeni. Nije on toliko indoktriniran da ne shvata kome je to sve bilo potrebno i zašto.

–       Mora se početi, pa ja sam lekar. „Oni“ svi moraju da se leče. Uporno, dugotrajno. Početi treba sad, ovog trenutka. Mada znam da to ovaj preda mnom ne razume. Strah su posejali, ne samo među „nama“. „Oni“ se boje i „nas“, ali i jedan od drugog. Sve ostalo je posledica. Pa i ova pružena ruka je dokaz straha. Nekada, pre mnogo vekova, čovek je čoveku pružao ruku da bi pokazao da u njoj ne drži oružje, da nema zle namere. Zbog toga su se ljudi i počeli da se rukuju i to još valjda u kamenom dobu.

Kosta je stajao sa tom pruženom rukom i čekao.

Nije li ovaj, još za njega balavac, rešio opet da ga obruka. Bes poče da mu se penje negde iz utrobe.

Odjednom Nikola skoči i zgrabi tu njegovu ruku i steže je čvrsto. Kao da se od te čvrstine stiska, raspade bes u hiljade sitnih čiodica. Osećao je još te sitne beznačajne ubode, pa se i oni izgubiše. Obojica su se sada smejali.

–       Druže Kosta, mada mlađi, hteo bih ipak da kažem. Ne u vezi sa današnjim događajem, nego uopšte. Ovoga puta govorim lično u svoje ime. Došao sam u ovaj kraj da budem lekar, po mogućnosti dobar, hoću da kažem, onoliko koliko ja to maksimalno mogu. Sigurno da u mnogim stvarima nemam iskustva i da mnogo toga još moram da naučim. Ja niti želim niti hoću da se bavim ma kakvom politikom ili diplomatijom. Imam i previše posla u svom pozivu da bih se bavio tuđom problematikom. Ovo što ja ovde činim su moje najiskrenije pobude, pa želim da svi to shvate, pa takođe i vi. Mislim da je to pre svega potrebno, a onda nesporazuma neće biti.

–       Ja vam verujem, doktore, zbog toga sam vam i pružio ruku prvi. Mogu vam reći da vrlo cenim i poštujem ovo što ste mi sada rekli. Ma kakve teškoće imali, dođite da porazgovaramo. Mislim da ste u pravu: kada bi svako radio svoj posao kako treba, mi problema ne bismo ni imali. Međutim, kako ljude motivisati? Svi se petljaju u sve, moj doktore. Uostalom, hajdmo do „Rtnja“ na večeru, da proslavimo ovo pomirenje.

Pođoše. Odjednom se Nikola seti Vesne. Ona sedi kod kuće i misli da se bogzna šta sa njim događa.

–       Ne mogu na večeru sa vama, moram odmah kući.

Kosta zastade, odmeri ga sa čuđenjem.

–       Šta sada opet nije kako treba?

–       Sve je u najboljem redu. Moram zbog supruge, jako je zabrinuta.

–       Pa nije valjda zbog mene i našeg sukoba?

–       Baš zbog toga.

–       Zar je moguće da još neko misli da se vama nešto može desiti zbog našeg nesporazuma?

Sada je bio red na Nikolu da se začudi.

–       Dešava se redovno, druže sekretaru? Kada se ne desi, onda je to pravo čudo. Strah je zavladao među nama. Ako ga se ne oslobodimo, upropastićemo ovu lepu zemlju.

–       Pa, vi ste danas to odlično formulisali, pitajući me da li sam u funkciji partijskog sekretara galamio ili u ime Koste Markovića.

–       Ja sam znao da sam imao sukob sa Kostom Markovićem i da sam njega zamolio da napusti bolnicu. Vidite, problem je što ni ja ni moja supruga, pa ni mnogi drugi nisu znali da li partijski sekretar to zna.

–       Žurite kući, pozdravite suprugu i od partijskog sekretara i od Koste Markovića. Laku vam noć!

Kada je otvorio vrata od kuće, Vesna mu se bacila oko vrata i zaplakala. Dok ju je smirivao i milovao po kosi, primeti Gavrića koji ustade sa stolice i, prošavši pored njih, dobaci:

–       Žao bi mi bilo gospođa Vesne, ali vas, vas bi sa uživanjem zatvorio makar na 24 sata.

 

1 0 / 0 4

Bralo se grožđe, muljalo se vino, pekla rakija. Kuvao se paradajz i ulivao u flaše, čiji su se grlići zatvarali suvim telećim crevima. Stavljale su se paprike u turšiju, babure crvene i žute, šiljate i male okrugle. Krivovirci su punili paprike kupusom, pa red sira, pa red tih paprika. Ko bi rekao da to može da bude tako fino? Kiselio se kupus u buretu iz koga će se i raso točiti. Pravio se ajvar, za koga drugi narodi i ne znaju. Kuvao se pekmez od šljiva, slatko od lubenica, čak i od ruža. Pravio se kitnjikez od dunja i jabuka. Spremala se zimnica, dolazila je zima. Svaka domaćica je imala neki svoj recept i još neku „majstoriju“, koju je samo ona znala. Kada joj neko potraži recept, dobio bi ga vrlo ljubazno, ali ne i „majstoriju“. Otud su neke domaćice bile čuvene po svojoj zimnici, a druge ne.

Spremao se i čika Slavko da opet započne sa njegovim balovima u restoranu „Rtanj”. Šoferi Doma zdravlja su petljali oko kola, trebalo ih je osposobiti da funkcionišu na ledu i snegu. Doktori su vakcinisali đake prvake protiv velikih boginja, difterije, tetanusa i velikog kašlja. Stotine dečaka i devojčica primali su po prvi put vakcinu protiv polyomielitisa. Kolone majki sa malom decom još u naručju, pa sve do dečaka koji su imali već crne nausnice i devojčuraka kojima su se stidljivo ocrtavale grudi, punile su školska dvorišta.

Svi su oni otvarali usta da prime crvenkastu, slatku tečnost koja će ih štititi od jedne od najstrašnijih bolesti, koja unesrećuju detinjstvo, dečaštvo i ceo kasniji život. U stotine usta ulivao je Nikola tu čudotvornu tečnost. Oni najmlađi ličili su mu na piliće koji piju vodu, zabacujući glavicu unazad. Bilo je tu i plača i nepoverenja prema toj kašičici. Ti doktori, nikada se sa njima ne zna na čemu si. Do sada injekcije, pa boli. Na to se naviklo, ali sad odjednom kašičica! Oni stariji su se pravili hrabri, otvarajući širom usta, žmureći, a zatim oblizujući se da vide da li je to stvarno slatko. Pošto bi oblizali usne, sinuo bi osmeh olakšanja, jedno „hvala“ pa bi odskakutali da kažu onim drugima, da naprave šalu, da ih uplaše ili umire. Neke od stotine tih glavica i glava, ošišanih, okupanih, sa čistim belim grubim košuljama od lanenog platna, već je znao. Bili su mu pacijenti.. Oni stariji bili su u novim odelima od sukna sa opančićima na šiljak ili od gume, iz kojih izviruju vezene čarape sa cvetićima ili šarama, što su ih majke ili bake štrikale u dugim zimskim večerima.

Bio je to mali „dečiji narod“, za koji treba sve učiniti da postane zdraviji, pametniji, kulturniji, sebe svesniji kad postane „pravi narod”. Dok mu je ruka trnula od tih silnih kašičica, a usta se sušila od pominjanja njihovih imena uz „otvori usta, zatvori, progutaj“, nešto u njemu je pevalo, plavilo ga.

–       Ah, kada bi doktori bili književnici ili pesnici!

–       Književnici i pesnici nisu doktori, mada ih je bilo. Čitao sam ih., Jedan od njih me je oduševio, zato sam i izabrao ovaj poziv.

–       Za njih se tvrdilo da su bili izvanredni književnici među doktorima, prosečni među književnicima.

–       Ipak, čini mi se, niko nije do sada mogao da opiše tu lepotu osećanja, tu simfoniju radosti koja me sada ispunjava. Osećam da sam sebi postao tesan. Želeo bih da vas sve zagrlim, vas decu, da vas poljubim, da vam šapnem na uvo: bićete zdraviji, a time i veseliji od svih generacija do danas. Hej, iskoristite to! Dečiji narode, progledajte, ne dozvolite da vas vode za ular. Ne budite slepi kod očiju, ne budite kukavice kod zdravog tela. Pametno se ne bojte. Ne ginite, ne srljajte u propast uludo. Čuvajte svoj život, on je potreban ne samo vama, nego i vašoj otadžbini. Dosta se ginulo i stradalo uludo. Hteo bih ja, vaš lekar, vaš prijatelj, sve to da vam ulijem uz tu kašičicu, preventivno, ali kako, kad takvih vakcina nema. Možda će ih biti, jer ni ove do skora nije bilo. Mučili su se vekovima dok je nisu pronašli. Vekovima se ljudi muče da nađu puta do ljudskog razuma, do onih lepota koje čovek ima, za koje on često i ne zna.

–       Zar ne shvataš da mnogima to ne ide u račun? Postoje čitave organizacije koje se staraju da čovek to nikada ne dozna. Dokaz da ih čovek ima su ova sreća, ova lepota, ova simfonija radosti koju ja čujem.

–       Ti si danas euforičan.

–       Ne, nisam. Samo osećam koliko lekar može da se obogati lepotom osećanja. Koliko može da bude neizmerno srećan, ako se uopšte zna šta je to sreća.

–       Kažu, umetnici, muzičari u trenutku stvaranja.

–       Svakako, ali ne tako. Mislim da nije sreća stvaraoca, neimara, ravna sreći i radosti čoveka koji svom bratu može, kao ovo danas, da pomogne da se ne razboli, da mu vrati zdravlje kad je bolestan, da ga oslobodi fizičkog bola, da mu vrati vid, sluh, da mu odstrani deo tela koji ga je ugrožavao, pretio, da mu čak ugradi, transplantira neki delić, neki organ, da izmisli neko pomagalo koje će tom njegovom bratu, čoveku, omogućiti da produži ovaj život, lep, božanstven. Da mu omogući da nastavi tamo gde je stao, gde je bio prekinut, da ga vrati porodici, ljudima, nekoj velikoj ljubavi, nekim toplim usnama. Nekad, kada izgleda da je sve izgubljeno, da više ne vredi boriti se, da se više ne može, da se nema radi čega živeti, tada ako samo lekar čovek ume, vratiće ga „sebi”, učiniće, naučiće ga da se opet može lepota života doživeti i u njoj živeti.

–       Hajde, ne boj se! Šta si se tako skupio? Otvori usta, tako, vidiš da ništa ne boli.

–       Stvarno slatko, a oni me uplašili!

–       Hajde, junačino, i ne zaboravi dva sata ništa ne sme da se pije i jede.

–       Izdržaću, čika doktore, ne brini se.

 

–       Ne, nema ničeg na ovom svetu uzvišenijeg, potrebnijeg čoveku od lekara. Ne, nije ni malo jednostavno, užasno je teško biti čovek lekar, i to ostati, ne umoriti se, ne dozvoliti da se ne oseti ono što on sada oseća. Setiti se ove radosti, bogatstva ove simfonije. Seti se kada se naoblači, kad radost zameni tuga, a simfoniju grmljavina životnih oluja i nevremena. Lekari su bogati, izuzetno bogati. Ne, ne materijalno, tako svi misle, a niko se od njih nije obogatio baveći se samo svojom profesijom. Bogati su na drugi način, ponekad ni sami to ne znaju, a svet pogotovo. Za arhitektama ostaju građevine, za slikarima, književnicima i muzičarima umetnička dela, za velikim naučnicima imena. Retko za života, češće posle smrti.

Dobar lekar za života stiče ime, može da oseti lepotu svog poziva, svoje umetnosti. On je vidi u prvom udahu i prvom plaču novorođenčeta. Koja je to muzika kada nepravilni, haotični otkucaji srca postanu ritmični i snažni? Kakva je to lepota kada se podignu očni kapci kao posle dugog sna, koji je mogao da bude i večan, pa iz oka blesne život? Kada se grudni koš raširi i udahne vazduh punim plućima, bledo lice postane rumeno? Pobeda nad bolešću, pobeda nad smrću, pruža lekaru ne samo satisfakciju stručno i korektno obavljenog posla, ne samo doživljenu lepotu i bogatstvo osećanja umetnika stvaraoca, ne samo trijumf naučnika, ta pobeda pruža mu onu lepotu koju retko doživi kao običan čovek, jer mu profesija ne daje mnogo vremena da uživa u životu koji nemilosrdno protiče kraj lekara nepovratno.

–       Sada je podne, mora moj doktor i da se odmori malo. Ako mi ga premorite, ko će da me leči, ko će sve nas da leči? Ej, doktore, stani malo, kumim te! Pa nisi me valjda, sinko, zaboravio?

–       Tetka Božana, gde bih ja tebe zaboravio! Pre neki dan sam se čak i ljutio na tebe. Već tri meseca nisi bila na kontroli.

–       Ma znala sam ja da ćeš me kao sveti Ilija dočekati grmljavinom, ali opet ko velim, šta ti je tu ti je. More, znam ja kaki si ti čovek, gledala te ja noćima kada si se mučio da mene staricu izbrišeš iz onog „prozivnika“, onog odozgo, a posle i one druge oko mene. Znam ja, sinko, dugo sam na ovom svetu, da ti samo tako ‒ praviš se ljut, a u stvari si ki janje. Aj, vi, deco, iš odavde! Sad će doktor da ruča.

Nikola htede da se usprotivi, ali deca već zaglaviše vrata.

–       Pitam ja: koji doktor došo u selo, a oni kažu onaj „tvoj“. A ja brže-bolje umesila gibanicu, ispekla pile i došla da te ugostim onako po seljački, al od srca.

Odvi Božana bele kô sneg salvete. Školsku učionicu, koja je mirisala na alkohol i lekove, zapahnu miris koji natera Nikoli i saradnicima vodu na usta. Tetka Božana konstatova sa pobedničkim osmehom da je stigla u pravi čas, a u uspeh svojih kuvarskih veština nije ni sumnjala.

–       Ko bi to rekao? Ta tetka Božana, ni prineti onoj koju sam prvi put video na prvi dan Božića u bolničkoj ambulanti. Bleda, jedva je disala, sinovi je doveli da ne kažu u selu da se oni o majci ne staraju. Božana, a i oni, verovali su da je došlo „vreme“.

Gle, sada je krepka starica, sa snežno belim pramenovima kose koji su se ležerno pomaljali ispod skupe, bordo seljačke marame, padajući joj na preplanulo čelo. Ta dva crna oka još su toliko puna života, sve vide, znaju da se smeju i podsmeju, ali zrače nekom dobrotom, toplinom a u isto vreme i nekom stidljivošću i opreznošću. Rumeno, sada skoro mlado lice, sa jedva naznačenim borama. Ni traga od bolesti. Obučena kao da je krenula u crkvu.

Skliznu mu pogled prema nogama. Nisu bile odebljale, otečene, već tanke u crnim vunenim čarapama. Znao je, mada nije čuo srce slušalicama, ta popravljena neumorna „pumpa“ radila je dobro.

Ručak na školskim klupama, kraj otvorenih prozora kroz koje su prodirali već kosi zraci toplog zalazećeg sunca, bližio se kraju. Oprostili su se od baka-Božane, koja ode srećna sa praznom velikom korpom, u kojoj nije bilo ničeg više osim belih salveta. Vakcinisanje se nastavilo do predveče.

Dečja graja je utihla u školskom dvorištu dok je večernji povetarac njihao grane starih hrastova i kestenova, čije su grane bile još po negde odevene u već uvelo, žuto, crveno i samo gdegde još zeleno lišće.

Vidoje je upravljao spretno sanitetskim kolima koja su krivudala seoskim putem, probijajući se kroz stada ovaca što su se vraćala kućama. Ekipa je bila zadovoljna obavljenim poslom te su „zdravstveni radnici“ ispunjavali vozilo svojom pesmom u kojoj je Vidoje uživao.

 

1 0 / 0 5

–       Sedite, kolega.

Ponudi Pandurović fotelju preko puta sebe.

–       Ima li nekih problema u Krivovirskoj ambulanti?

–       Ne, za sada je sve u najboljem redu.

–       Vidim, prema izveštajima, da imate redovno oko 30 do 40 pacijenata i da čitav posao obavite za 3-4 sata. To je vrlo brzo.

–       Poznajem ih već dobro.

Ispod gustih, crnih, malo namrštenih obrva posmatrala su ga ispitivačka, učini mu se po prvi put, dva nesigurna oka.

–       U onoj staroj „truloj“ Jugoslaviji, kako danas naši rukovodioci kažu, dobrim i savesnim službenicima, kao i onim lošim, uručivani su dekreti o premeštaju sa jednog mesta službovanja na drugo. Boljima su dodeljivana bolja, a lošijima lošija mesta. Setih se danas na to na sastanku direktora u Narodnom odboru. Da, tih dekreta više nema.

Ali, eto… Ih, baš mi je neprijatno, ali moram da vam kažem. Da baš je to neprijatno, ali taj vaš Krivi Vir, u kome ste vi odlično radili, moraćemo da damo doktoru Avramoviću.

Bol, baš pravi bol, negde u grudima. Htede da upita, zašto, zašto njemu. Pa on se sa tim narodom srodio. Išao je tamo sa toliko ljubavi. Kao đak koji za raspust ide kući. Znao ih je sve po imenu, znao im je bolesti, tuge, razmirice. Zašto, šta se time dobija? Možda se Vesna žalila Panduroviću da je previše sama kod kuće, da ga skoro i ne viđa?

–       Nisam hteo, ali morao sam da popustim. Problem je dosta krupan, a nisam ni znao, ništa mi doktor Avramović nije rekao. Čudan čovek, pa ovde se sve zna, sve se dozna. Pacijenti iz Sumrakovca su ga prošlog puta gađali kamenjem, a juče su hteli da ga biju. Ma, izbili su ga, jedva ga ja Pera šofer spasao. On kukavac krije, ne govori. Nije, nije taj Sumrakovac neko dobro selo. Da je dobro, ne bi mu ni ime takvo dali, Sumrakovac. Sve go lopov i probisvet. Poznati su u srezu kao buntovnici, večito prave probleme.

–       Zar vi to sada mene tamo mislite da pošaljete ?

–       Da, kažu da ste vi najpogodniji, da ćete ih vi umiriti. Znate, ima tu i političkih problema. Ovo sa Avramovićem prevrši dara meru, pa ispade da je to jedini problem, da se narod buni zbog nas doktora. Mala deca ostaju nepregledana, kažu da je dvoje umrlo.

Sumrakovac je daleko, dugo se vozi do njega, a sada ovo blato pa i Timok nabujao, nije ni čudo da se doktor Avramović plaši da ostane duže, da ga ne bi uhvatio mrak. Ipak, morao je da ostane bar puna tri sata, a on već posle drugog projuri kroz čekaonicu, pa u kola i ode.

–       Pa, šta sada vi od mene očekujete, da ja pristanem, pa da se vraćam kasno u noć, zato što znate da ja ne ostavljam ambulantu dok nekog u čekaonici ima. Ne, ja se mraka ne bojim, a ni posla, ali i ja imam porodicu, a i neke granice izdržljivosti. Na kraju, tu je i doktor Cvetanović, neka on ide.

–       On nije pogodan, a i da jeste, vas traže. Šta sad ja tu mogu? Danas su bili odbornici iz Sumrakovca sa učiteljem, traže vas, drugi doktor im ne treba. Traže da se ambulanta zatvori. To znači gubitak za naš Dom zdravlja i bolnicu, putni troškovi za Zaječar ili Bor, još jedan namet na fondove zdravstvenog osiguranja, čija kasa više nije baš najpunija.

Nije ga više slušao.

–       Na šta ja njima ličim, njima svima? Šta taj Sumrakovac! Ma ne plašim se ja ni tih ljudi ni te divljine, ali treba do tamo doći i vratiti se. Pa to je ceo dan skoro. Ne, ja na to ne mogu da pristanem, zbog Vesne i zbog male Milice.

–       Ne, ne pristajem.

Morao je da napusti tu prostoriju da ne bi eksplodirao. Osećao je kako mu suze naviru na oči. Nekada mu se činilo da je tako slab. Da nije muškarac, onakav kakav je njegov otac želeo da bude.

–       Odjednom navrnu te izdajničke suze u oči, to je van moje volje. A onda i taj glas promukao, jedva uspem da nešto kažem. Ne kažu zabadava: kao da imaš knedlu u guši.

Bio je kraj radnog vremena. Seo je u kola. Želeo je da bude sam. Krenuo je put rudnika Rtnja, prošao pored njega i uzanim kolskim putem došao do samoga vrha. Seo je na kamen, deo male crkvice koja je bila u ruševinama. Vetar mu je mrsio kosu i zviždukao oko ušiju. Jedva da je pred sobom uspeo nešto da vidi. Vrh planine Rtnja bio je u oblaku, a i on zajedno sa vrhom. Mlečno belo svetlo osvetljavalo je ono malo prostora oko njega. Pramenovi brzog oblaka bi ga povremeno nežno dodirnuli po licu i odlepršali. Sitne kapljice, sitnije od čiodinih glavica, padale su po njemu. Vazduh svež, vlažan, čas gust čas razređen, prijatno ga je hladio. Udahnuo ga je duboko. Napetost kao da je odlazila sa pramenovima oblaka. Svetlost je svakog trenutka bila drukčija. Mlečno bela, srebrnasta, pa onda zlatno žuta, za njom bi uspeo da se za trenutak probije zrak sunca, pa da se izgubi. Tišina, kakva divna tišina! Skoro da se čulo lepršanje oblaka u prolazu. Zvižduk vetra, pa opet tišina.

–       Nisam hteo da te uznemiravam kada si ovako nakrivo nasađen, ali vidim da si se sad izduvao.

Nije mu odgovorio, pravio se, želeo je da ga ne čuje. Ova tišina mu je godila, ova igra svetlosti, neki svet nestvaran, mali, rukom da ga dotakneš.

–       Lepo ti je što je tako mali, znaš, ali se praviš kao da ne znaš da iza ovog vidljivog prijatnog postoji onaj veliki, iz koga si pobegao. Osećaš se kao nekad kad si bio mali pa te stave u krevet, ušuškaju te i onda ostave samog i ti se osećaš bezbedan, mada mrak izvan kreveta izgleda tako zastrašujući, tako nepoznat, pun opasnosti. Možda da, možda ne. Veruješ „ne”, ali se bojiš ipak da nije „da”. Kandilo ispod ikona razbija tamu, pomera joj granicu, ali mrak ipak preti. Govorili su ti roditelji, pričala ti je i baka da svaki čovek ima svog anđela čuvara, a i lica sa ikona, i oni su imali valjda neku ulogu. Verovao si, morao si da veruješ, jer bi te bilo strah. Ali, čak ni onda nisi sasvim verovao, a danas, bivši Titov pioniru, pa omladincu, pa sada lekaru, ostalo je samo da se tome nasmeješ. Sad u ovom oblaku, osećaš da si sasvim sam, znaš da ćeš ostati sam i kada se razvedri.

Ne, ti nisi sam, okružen si stalno ljubavlju. Vesna, tvoji prijatelji, ha, a gde su tek one dame koje te dočekuju i ispraćaju zaljubljenim pogledima, koje uzdišu za tobom.

Nije hteo da ga sluša, smetao mu je danas.

–       Opet sve guraš od sebe. Nećeš da se udubiš, ne tražiš odgovore na pitanja koja te muče. Zatvaraš ih u fioke? Šta ti hoćeš od svoje okoline? Zašto ulećeš u ovakve situacije? Ništa se strašno nije dogodilo.

Ne, neće on da diskutuje. Ima utisak da ako počne, da će to da boli.

–       Plašiš se bola.

–       Ja da se plašim bola? Možda ipak, možda ne bola, možda razočaranja?

–       Razočarenje boli.

–       Možda. Ne, u pravu si. Čini mi se da sada shvatam: čovek se od bola brani, zbog toga se i menja. Ja ne želim da se menjam, ne želim da postanem drukčiji.

–       To je neminovno. Što se više tome opireš, to gore po tebe.

–       Opirem? Čemu se opirem? Smatram da su svi moji postupci do danas bili korektni. Stvarno, malo imam sebi da prebacim. Neki moji dobronamerni postupci izazivaju otpor okoline. Očekuješ da ti bar neko spusti ruku na rame, da ti kaže: „Baš lepo što si to učinio ili primetio, hvala ti“.

–       „Hvala“? Zar ti je to važno? Zar stvarno to očekuješ? Ako to „hvala“ očekuješ, retko ćeš ga dočekati. Važno je da znaš da si ti postigao ono što si želeo, tebe to mora da raduje. Ti moraš da oceniš da li su tvoje želje, tvoja borba, dovele do najmanjeg poboljšanja u rešavanju bilo kog problema. Ne, ne skači, sačekaj da dovršim. Dakle, ne obeshrabruj se ljudskim nerazumevanjem. Budi uporan, taktičan, ali i strpljiv. Potrudi se da ljudi uvide da si dobronameran. Sačekaj. Molio sam te, ne, ne prekidaj me! Dakle, ne dozvoli da te izvedu iz takta, ne vrišti, ne izbacuj sekretare Komiteta napolje…

–       Jednom rečju, hoćeš da kažeš, budi tolerantan, pusti da te gaze, lezi na rudu, uvek sa osmehom. „Da, druže upravniče. Kako da ne, druže upravniče. Kako da ne, odoh drage volje u Sumrakovac.“. To što sam do sada učinio u Krivom Viru, to sam, eto tako, iz čistog sporta radio, onako ne znajući šta bih drugo. To što sam po kiši, po snegu obilazio čak i pojate, da bih porodio pastiricu koja je dobila trudove, a sanitetska kola ne mogu da dospeju do pojate; što sam se trudio da razumem svoje pacijente, da slušam njihove priče… Bolje rečeno, koje su to muke bile da ih privolim da razgovaraju sa mnom, da mi se povere, pa sada, kad ih poznajem, da jednostavno tako odem i da ih prepustim Avramoviću sa njegovim pečatima, žurbom i…

–       Ah, šta vredi pričati o svemu tome! Pa zar želiš da ti tamo podignu spomenik?

–       Slušaj, nisam baš ja imbecil, ali sam mislio da ću lagano preko tih ljudi, koji su me razumeli, moći da utičem na njihov način života, da se to selo razvije, da ne bude Krivi nego Pravi Vir.

–       Ti si nešto uradio. Evo, vidiš da si svestan toga. Međutim, po tvojim kriterijumima to nije dovoljno. Ti od svojih vetrenjača ne vidiš male stvari. Nauči da uživaš u tim malim uspesima, ako malih uspeha uopšte ima. Sumrakovac, ozloglašen, težak, ljudi nepoverljivi, maltene prepušteni sami sebi, odsečeni od sveta ‒ zar za tebe to nije izazov? Kad Krivovircima zaškripi, naći će oni tebe, ne brini. Oni, Sumrakovčani, nemaju koga da potraže…

–       Oni traže doktora sasvim prijateljski, kamenujući ga, bijući ga. „Zlatan“ neki narod!

–       Šta ti o njemu znaš? Seti se svog prvog pregleda u Krivom Viru!

Pade mu pogled na sat. Trže se, već je davno bilo vreme da započne preglede u Domu zdravlja. Nebo se razvedrilo, sunce je punim sjajem obasjalo plavog malog fiću koji je jurio rtanjskim krivinama. Povremeno bi mahnuo rukom kroz otvoren prozor rudarima koji su odlazili u rudnik na posao, pozdravljajući ga. Bio je to njihov doktor, vezivalo je njih nešto za njega. Osećali su njegovu ljubav dok on još nije shvatao koliko ga okružuje ljubav ljudi. Čovek to shvati tek kad je izgubi. Bilo mu je lakše, mada je još uvek bio nesrećan, izneveren, povređen. Rane ne zarastaju brzo, ni lako, a i ožiljci ostaju.

Posle završenih pregleda te večeri oblačio se da krene kući, radujući se što će zateći Milicu budnu, da se sa njom poigra, da udahne miris njene kovrdžave kose, da gleda njene nasmejane krupne oči, sa dugim kao lepeza crnim trepavicama.

–       Gle, naš doktor već završio posao. Rekao sam ja Vesni da si ti opasnost za sve nas. Izlečićeš sve ove zabušante i folirante i mi ostali nećemo imati šta da radimo.

–       Stevane, ne greši dušu, to su ipak sve bolesnici i ti to vrlo dobro znaš.

–       Bolesnici koji gađaju doktora kamenicama. Gle, molim te! Znači hoćeš da kažeš da sam ja kriv? Držim se propisanog radnog vremena i šta im ja mogu. Mesto da su srećni što sam uopšte došao. Ja… ja tamo više ne mogu, ja tamo više… ne smem… da idem.

Plave oči sa belim dugim trepavicama počeše da se zamagljuju i suze potekoše obilno. Šmrcanje i bela maramica iz džepa na sakou ‒ uvek je bio tip-top, džentlmen ‒ bila je za nekoliko trenutaka mokra. Nikola je želeo da zabašuri svoje iznenađenje, reakciju između postiđenosti zbog tuđih suza, ganutosti, neodobravanja i bespomoćnosti i nedoumice šta činiti. Da se pravi da ne primećuje ili… Ali šta učiniti? Dakle, otvori doboš sa sterilisanim gazama i sterilnom pincetom mu ih pruži da mu zamene maramicu. Pomislio je na Milicu, pa je sam sebe prekorio, gledajući Stevu koji je pokušavao da sa svojim suzama izađe na kraj.

–       Izvini, ali ja ovakvo divljaštvo nisam nikada doživeo. Kamenice, hteli su da me biju. Zaboga, Nikola, kakav je to narod? Ja sam lekar. Pa zar oni tako, a ja tutnjim kroz blato, „gazom“ kroz Timok, a oni mene… Ne, ja tamo više ne idem makar morao da idem iz ove bolnice… Stvarno, ništa me neće naterati. Čuo sam od doktora Pandurovića da si ti odbio da ideš. Ja ti dajem za pravo. To je bagra, nije narod, sve go zabušant i folirant!

Objašnjavao je Steva, navodio primere, Nikola ga je slušao i ćutao.

–       On to stvarno ne može, u pravu je. Ipak je on dobar momak, treba mu pomoći.

Rešio je da ide za Sumrakovac. Vesna je to prihvatila posle duge diskusije. Znala je da će ga još manje viđati. Bila je željna zimskih večeri uz odsjaj vatre, slušanja muzike i razgovora, kao nekad dok su bili studenti. Šetnje, maštanja, to je sve nestalo. Sve ređe i ređe su se viđali. Kada su bili zajedno, a to bi ponekad bilo uveče kasno, bila bi umorna od svakodnevnog posla i u bolnici i kod kuće. On bi joj pričao o dogodovštinama, o svojim pacijentima, o svojim neuspesima ili uspesima. Ona svoj posao u bolničkoj laboratoriji nije doživljavala tako intenzivno kao on. Imala je i ona svoje probleme. Želela je da uvede nove metode, vodila je rat sa relativno primitivnim laborantom, koji je do njenog dolaska bio svemoguć i sveznajući. Ispitivao je on zajedno i ljude i životinje. Jednog jutra je zatekla veliko svinjsko uho na kome se nakupilo čitavo brdo muva, jer je Sveta rešio da ispituje da li je crknuta svinja komšijina uginula zbog antraksa ili ne. Dobila je nervni napad jer je antraks vrlo zarazno oboljenje koje se prenosi i na ljude. Tako nešto raditi u bolnici, užas! Smatrala je da su, ipak, to sitnice u odnosu na njegove doživljaje, njegove probleme. Bilo je još toliko toga o čemu je trebalo porazgovarati: o maloj Milici, svakodnevnim problemima. Ona nije imala njegovu energiju. Mogao je noćima da ne spava, a ona se osećala potpuno izbačena iz koloseka ako nije spavala sedam sati dnevno. Tokom njegovih čestih dežurstava mogla bi da se naspava, ali onda nije mogla da zaspi. Budila se često, nije osećala njega pored sebe, nije osećala njegov zagrljaj. Samo kad bi je on držao u svom zagrljaju, osećala bi se bezbedno i smireno.

Hvatao ju je strah od zime. Ona je mrzela tu hladnu, belu napast. Sneg bi sve zatrpavao u maloj varošici. Idući ujutru u bolnicu, imala je utisak da je ratnik koji prolazi kroz tranšeje i rovove. Videla je oko sebe bele preteće zidove od raščišćenog snega i samo nebo iznad sebe. Ledila joj se krv u žilama, više od nekog straha, potpuno neobjašnjivog, nego od same zime.

Sada još i taj Sumrakovac! Još će ga manje viđati. Ne, ona nije htela da on primeti da nije oduševljena ovom palankom, nije htela da on zbog nje postane drukčiji, da menja put koji je izabrao. Mada se često rešavala, u noćima kada nije osećala njegov zagrljaj, da mu sve kaže, kada bi se sutra pojavio, zaboravljala bi na sve. Bila je opet srećna, zadovoljna, prepuna ljubavi prema njemu, njenom Nikoli. Oduševljeno je gledala kako se mazi sa Milicom, kako je baca u vis, okreće preko glave, dok se ona kidala od smeha. Imala je utisak da će rešenje doći samo po sebi.

 

1 0 / 0 6

Sumrakovac je ušoreno selo sa velikom školom i crkvom. Pored škole, u jednoj maloj kući, opština je zdravstvenoj službi stavila na raspolaganje dve prostorije. U većoj je bila čekaonica, a u drugoj, manjoj i mračnoj, bila je ambulanta. Jedva je stao jedan sto za pregled, orman sa lekovima, mali pisaći sto, a pored prozora poveća daska, na kojoj je stajao sterilizator sa sterilisanim špricevima. Imao je utisak da se tu ne može lako disati, da će se pri svakom pokretu udariti u zid.

–       Šta je tu je. Mora se tu raditi, a kada se mora, onda ništa nije teško.

Prvi put je došao popodne sa Perom šoferom, pozajmljenim ruskim gazom sa dva diferencijala koji su upotrebljavali šumari za obilazak šuma. Put je bio toliko loš da su odskakali od sedišta, bez obzira koliko se pažljivo vozilo. Na dva mesta se moralo preći, bolje rečeno kolima „prepliviti”, preko Timoka na mestima gde je bio plitak. Bez dva sata se nije moglo stići do sela, a po kiši i blatu bilo je potrebno skoro sat više. U toj dugoj vožnji bi zaspao, odskačući u snu levo-desno, gore-dole. Mogao je on svuda da zaspi. Ili bi pokušavao da čita stručnu literaturu ili neku knjigu.

Pri drugom dolasku Pera šofer mu je skrenuo pažnju da se sprema sneg i da požuri sa pregledima, jer kada sneg zaveje puteve, teže se pronalaze čak i sa njegovim iskustvom. Ima samo jedno oko sa kojim se teško orijentiše kada padne mrak.

Požuriti sa pregledima. To je lako reći. Čekaonica je bila prepuna bolesnika, čak se stvorio i red pred ambulantom. Kada mu je bolničar uneo gasnu lampu, shvatio je da je vreme da završi preglede.

–       Koliko ih još ima napolju?

–       Ima ih još deset upisanih. jer nisam hteo više da ih upisujem, ali napolju ih ima još dvadeset.

Pregledao ih je dvadeset. Pera šofer je kao slučajno provirivao kroz vrata kako bi ga podsetio da je vreme da se krene. On se pravio da ga ne vidi, jer bi samo gubio vreme razgovarajući sa njim.

Veliki kašalj, male boginje, šarlah, bronhitisi kod odojčadi, prolivi, čirevi po telu, loše ishranjena deca. U svim tim slučajevima se moralo lepo i strpljivo saslušati majka, koja je primetila još na „Veliku Gospojinu” da joj dete nešto „kopni”, ali eto verovala je da će biti bolje, pa nije. Davala mu čaj, pržila šećer, oblagala grudni koš mašću i komovom rakijom. Bilo mu je „lečke“ bolje, tek da te prevari „sunce mu detinje“, pa opet loše. More, vodila ga kod onog „belog đavola“(Avramovića),, ali on joj rekao da detetu nije ništa i da ona treba da se leči od „živci“, pa će i detetu biti bolje. Dobila je lekove, pila ih, ali od njih je malaksala, samo „povazdan“ spava, a dete joj ne da. Plače i samo kopni. Morala su se postavljati unakrsna pitanja da bi se došlo do podataka gde dete spava, čime se pokriva, kada ga kupa, šta mu daje da jede, kako spravlja hranu. Onda, na njoj razumljivom jeziku, objasniti šta joj je sa detetom, kako će da ga leči, kako da mu daje lekove, čime i kako da ga hrani. To se ponekad nije moglo ni za pola sata. Pa ko onda da pregleda ovaj narod za tri sata? Pedeset njih, malih i velikih, od kojih svako misli da su njegovi problemi najstrašniji i da je on najbolesniji.

Bilo je deset sati uveče kada je završio preglede. Spakovao je svoju torbu, poželeo laku noć bolničaru. Ovaj ga je pogledao sa nevericom.

–       Doktore, pa vi ne možete kući! Napolju je za ovo vreme napadao sneg od jedno metar, a i vetar duva, biće da su na putu već nanosi. Ja sam javio ženi da spremi večeru pa, ako Bog da, sutra po danu kad se vidi. A i vukovi su onda drukčiji.

–       Zar ih ima?

–       Ah, ima ih, mater im njihovu! Muvaju se oko sela, gladni, zima je.

Izađe u čekaonicu. Pera je sedeo dremljiv i gledao ga sa pola onog njegovog jednog oka. Nikola prođe pored njega i izađe pred ambulantu. Udahnu vazduh punim plućima. Sneg u krupnim pahuljicama padao je još uvek. Tišina. Gaz je bio otrpan. Videlo se da je Pera sa vremena na vreme skidao sneg sa njega. Baš bi sada bilo lepo da se malo prošeta i izgrudva sa Vesnom, kao nekad na Kalemegdanu. Vesna, jadna Vesna, ko zna šta misli sada. Mora se kući, sutra ima toliko posla.

–       Idemo, Petre! ‒ Veselo reče Nikola, zahvalivši se bolničaru na ponuđenom konaku i večeri.

Gaz krete. Pera je nešto nerazumljivo gunđao. Pod svetlošću reflektora krupne snežne pahuljice delovale su zastrašujuće kroz šoferšajbnu, koju kao da su htele da razbiju, da ova dva čoveka sa tri oka kazne što su se drznuli da krenu kasno noću po ovakvoj mećavi. Brisači su radili neprekidno, ali je vidljivost bila minimalna. Nikola podiže kragnu na svom starom „montgomeriju”1, još iz studentskih dana, ugodno se uvali u sedište, gledajući u belinu pred sobom. Gaz je bez problema prolazio kroz manje smetove, a Pera je upravljao njime sigurno. Odmakli su par kilometara bez problema. Odjednom nešto lupi u zadnju karoseriju kola. Pera dodade gas gunđajući. Jedva uspe da čuje:

–       Napasti ukleti, a i ja budala…

–       Šta pričaš to, Petre?

–       Ma, šta bih pričao! Psujem ove napasti i mislim da li će akumulator da izdrži.

–       Koje napasti?

–       Vukovi, prate nas. Ono malo pre što ste čuli bio je vuk. Pokušao je da se popne na krov.

Zvuk se ču sada sa krova. Pretrnuo je. A on je mislio da se bolničar šali! Oseti da se počeo znojiti. Otkud je mogao da pretpostavi da je akumulator slab? Ako se isprazni, a morali su da voze pod dugim svetlima, vukovi će ih napasti. Plaše se buke motora i svetla. A kada toga nestane?

Kao u Sibiru. Pričao bi mu otac kako bi pratili „trojku“ noću, napadali konje, a oni ih, mladi oficiri, jedan sa jedne strane, a drugi sa druge, ubijali karabinom. Kad bi ih pobili, vezali bi ih za saonice, a seljaci ih dočekivali u prvom selu kao bogove, priređujući im gozbu. Prvo, zbog toga što su oslobodili stada od napasnika, a zatim i zbog koža koje su seljaci koristili.

–       Karabini! Hm, a ja imam dva šprica u alkoholu i po deset igala. ‒ Dođe mu nekako smešno, mada mu žmarci počeše da se šetaju po kičmi.

Najednom shvati da više ne voze paralelno sa banderama kraj puta.

–       Pero, u desno, mi ne vozimo dobro. Put je desno ‒ viknu on jako, kao da je Pera gluv. Iz njega je vikao strah.

Začu se dug urlik, koji nadjača buku motora, tu negde, učini se Nikoli, sasvim iza njegovih leđa. Jedva se uzdrži da se ne okrene. Eho, ili drugi urlik ču se sa druge strane.

–       Zovu čopor. Biće veselja, ako ovaj ruski akumulator izneveri.

–       Pero, mi se udaljavamo od puta. Nema više bandera.

–       Ne brini, doktore, znam ja ovaj put i vezanih očiju. Bandere ovde idu pored Timoka, a ne pored puta. Baš bismo se lepo okupali da vi vozite ova kola. Za čas bismo se pretvorili u santu leda, ni kurjaci vas ne bi tako sleđenog hteli.

Oglasiše se sada urlici iz daljine.

–       Umorili se kurjaci, ne prate nas više ‒ pomisli Nikola radosno.

–       Javlja se čopor ‒ progunđa Pera. ‒ Ih, da sam znao, poneo bih pušku.

Odjednom udarac, pa grebanje šapama o plastiku zadnjeg prozora gaza. U trenutku vide razjapljene čeljusti vuka. Pera naglo zakoči kola, a vuk u zaletu ulete u svetlo. Nagli okret volana i točkovi gaza pređoše preko njega. Začu se grozan urlik, praćen urlicima koji više nisu bili daleko.

–       Izgleda da smo pregazili mužjaka. Ovo mu švalerka urliče. Sad će da pokušaju da navale, ali mi smo kod Timoka, tu je najplići. Možda će ih voda ipak raz’laditi.

Pera dodade gas. Gaz se stušti, poče da ide nizbrdo i konačno se ču šljapkanje točkova po vodi. Urlici kao da su se udaljavali. Pera je ćuteći vozio dalje. Sneg je gotovo prestao da pada. Beli snežni pokrivač odjednom kao da ožive, zasvetluca, postade još belji. Mesečina se probi kroz oblake. Čuo se samo rad motora. Izgledalo je kao da gondolom plove, nije bilo truckanja po debelom snežnom tepihu.

–       Ih, kad bi nam jednom ove puteve asfaltirali, bili bi’ za čas u Boljevcu. Evo, vozi osamdeset na sat po ovom „belom“ asfaltu, a da nije snega ne bi mogao ni dvadeset, polomio bih amortizere.

–       Hoće li izdržati akumulator?

–       To se nikada ne zna. On odjednom napravi klik i motor stane. Još se malo kotrljaš, a onda stop i gotovo. Možeš jedino da moliš Boga da naiđe neki seljak sa volovima ili neki kamion, pa da nas vuku, ali do ujutru nam se takva sreća ne može da dogodi.

–       Nadajmo se da ćemo ostati budni, inače će nas naći ukočene sutra.

Gaz je jurio, u daljini se ukazaše svetla.

–       Koje je to selo, Pero?

Pera se okrenu prema Nikoli smešeći se.

–       Boljevac, doktore. Baš ste lepo odspavali, skoro sat. Drugi bi se na smrt uplašio, a vi zaspali, svaka čast.

Zapalivši cigaretu, namesti se udobno na tvrdom sedištu.

–       Na smrt sam se i uplašio. Strah i san ne idu zajedno. Otkud da zaspim? Mada, uvek su me uspavljivala kola kada ih ne vozim, a i umoran sam. Znam da će Pera pričati u „Rtnju“ kako sam hladnokrvan, neustrašiv, a ja skoro pa da napuni gaće.

–       Ono za akumulator, moram da vam priznam, šalio sam se, da vam probam živce. Gaz ima odličan akumulator, pravljen je za Sibir. Poštujem ja vas, jer ste savestan doktor, al’ šta bi bilo da smo ostali negde u snegu s kurjaci. Ili prekinite posao kao što je propis ili ostanite da spavate u selu, pa se sutra vozom vratite.

Kola se zaustaviše pred kućom, bilo je posle ponoći. U spavaćoj sobi gorelo je svetlo. Vesna je duboko spavala, Milica je bila budna. Tapšala je ručicama, smešeći se i pozivajući ga da je uzme u naručje. Učinio je to sa uživanjem. Kasnije je bezbroj puta pričao kako je jedino njegova ćerka bila zabrinuta za njega, dok mu je supruga spavala dubokim snom. Kurjake je zapamtio. Često ih se sećao pre nego što bi doneo nepromišljene i herojske odluke.

Perino spominjanje voza nateralo ga je da se raspita kako bi vozom mogao da odlazi i da se vraća iz Sumrakovca.

 

1 0 / 0 7

Uspeo je da organizuje odlazak i povratak iz Sumrakovaca vozom. Problem je bio što Sumrakovac nije imao železničku stanicu, ali je tri kilometra van sela bila železnička postaja na kojoj bi se voz zaustavljao po potrebi, da ostavi ili primi putnike. Dogovorio se sa sekretarom Opštine da ga na toj postaji svake srede oko 9 sati ujutru čekaju neka seoska kola sa konjskom zapregom i da ga posle pregleda vrate na postaju. Time je uštedeo skoro 3 sata putovanja i dobio mogućnost da duže ostane u ambulanti. Voz vukovi ne napadaju.

Voz je bio priča za sebe. Nikola se retko koristio njime, pogotovo od kada je imao fiću. Voz bi krenuo iz Paraćina u ranu zoru. Bio u Boljevcu oko 8 časova ujutru. To „oko osam“ moglo je da bude i ranije i kasnije, jer je tom uskotračnom prugom od Paraćina do Bora, išao samo jedan voz na dan. Bila je to najsigurnija pruga, bez sudara, ali zato i bez voznog reda.

Voz je ličio na dečju igračku. Mala lokomotiva sa velikim odžakom izdašno je bljuvao dim i paru, što se iz daljine videlo. Pošto je bio jako spor, ljudi su više gledali na dim nego u vozni red. Oni koji su malo zakasni, mogli bi ga trčeći stići. Voz je imao čak i vagon prve klase, sa kupeima i plišanim sedištima, začudo dobro očuvanim. Seljaci i radnici nisu kupovali karte za prvu klasu, a gospode više nije bilo, ukinuo ih je režim. Drugovi rukovodioci su se vozili ili državnim ili svojim kolima. Tako doktoru pripade ceo kupe, mogao je u njemu da ugodno sedi, da kroz prozor uživa u prirodi, da čita ili da drema.

Uskoro su mašinovođa i kondukter znali da doktor sredom putuje vozom. Dolazili su da se sa njim posavetuju oko svojih bolesti ili bolesti mnogobrojne familije. Donosili zdravstvene knjižice teča, tetaka i strina, da im doktor prepiše lekove, da se ne „dave“ po čekaonicama domova zdravlja.

Naučio je i narod da doktor putuje sredom ka Sumrakovcu ujutru, a da se rano popodne vraća. Prvi put se iznenadio, a kasnije se navikao na to da voz odjednom stane u sred polja, triput zapišti nekako tenorski, skoro uškopljenički, što je značilo da doktora čeka pacijent. Doktor bi u početku silazio iz voza sa svojom torbom i tu pred radoznalim putnicima pregledao pacijenta. Najčešće su to bila deca koje su majke donosile na leđima iz dalekih pojata. Pisao bi recept, koji bi mašinovođa poneo u Bor, uzimao u apoteci i popodne donosio lek, na isto mesto, gde ga čekao ili pacijent ili neko od familije. Davao je doktor i injekcije, što je bila prava predstava za putnike. Mogao je da vidi i kako je pacijentu koga je jutros pregledao i kome je dao injekciju ili lek iz svoje „čudotvorne lekarske torbe“. Dovoljno je bilo da zatraži bolesniku da mu popodne ponovo dođe na isto mesto.

Voz bi opet stao, opet tri puta „zasvirao“, kako to narod kaže. Novi putnici bi opet mogli da, proturivši glave kroz prozore vagona, posmatraju kako doktor leči ljude, pa bi posle imali temu za razgovor do Paraćina. No, ubrzo im je Nikola uskratio to uživanje. Kupe prve klase se pretvorio u ambulantu. Pacijent bi se penjao u voz, tu ga Nikola pregledao. Ako bi bolest bila za bolničko lečenje, odmah bi uz bolnički uput bio slat u borsku bolnicu ujutru, a popodne u povratku u boljevačku. Lokomotiva bi strpljivo dahtala povremeno izbacujući oblake pare i kolutove dima, čekajući da doktor proturi glavu kroz prozor, mahne rukom i vikne „polazimo“.

Zavoleo je on taj voz, divne pejzaže u kojima je uživao, koji su svakoga puta imali neku drugu lepotu. Zavisili su od svetla, sunca, oblaka ili od godišnjeg doba. Zavoleo je to zaustavljanje i pacijente pored pruge, njihovu zahvalnost. Jednom su mu doneli doručak ‒ vruću pogaču i kajmak. Doručkovali su mašinovođe, kondukter i doktor, sedeći na uglju u lokomotivi i jedući zlatno žuti kajmak na „crnoj pogači“. Pogaču je lomio mašinovođa, pa je malo izmazao uljem i garom sa svojih ruku. Nikada ranije pa ni kasnije nije tako slatko jeo.

Dešavalo se i da ga Vesna pred polazak na posao probudi, a da on ostane da se još malo „čvari“ u krevetu i ponovo zaspi. Budio bi ga uškopljenički pisak lokomotive. Mašinovođa ne bi kretao iz Boljevca sredom dok ne vidi da mu se doktor ukrcao u voz. Ako nije, znači da spava, treba ga buditi. Nikola se navrat-nanos oblačio, jureći preko poljane koja je razdvajala železničku stanicu od njegove bašte. Brijanje i umivanje bi završavao u vozu. Stigla bi i kafa kuvana u ložištu lokomotive, u lončetu garavom, koja je mirisala više na ugalj, nego na kafu. Gdegod je krenuo, bio je kod kuće. Raniji ispitivački, ponekad možda neprijateljski pogledi, sad su bili osmesi, činilo se prijateljski. Bio je on „naš doktor“, mada ga nikad niko nije oslovljavao imenom i skoru uvek su ga oslovljavali sa „vi”, što je i njega čudilo, jer to nije bio običaj u narodu.

 

Sumrakovčani su se ponašali dobroćudno. Ni traga od neke agresivnosti. Bilo je dovoljno da samo otvori vrata od čekaonice i da ih pogleda, pa da prestane galama. Najčešće su se svađali oko toga ko je na redu i ko je teško bolestan, pa ima pravo da uđe preko reda. Ako su se ipak provukli i ubedili narod u čekaonici da idu samo nešto da pitaju ili da „jedva stoje na nogama“, Nikola ih je vraćao nazad. Svako je znao da će ih on sve pregledati i da nikog neće ostaviti. Stizao je i da ode kući kod teških bolesnika, da obiđe školu i popije kafu sa učiteljima, što nijedan doktor pre njega nije učinio. Uživao je u svemu tome, ne znajući da su pojedinci, pa čak i njegove kolege to komentarisale rečima: „Demagog, kako ga samo ne mrzi?“. Uvek je bio spreman za šalu, nikad natmuren, nikad umoran, uvek ljubazan i nasmejan. Nigde ubojica, zabušanata, foliranata. Nikome nije padalo na pamet da ga gađa kamenjem, a još manje da se sa njim pogađa kada ne izađe u susret nekim zahtevima za neopravdana bolovanja, skupe lekove, za koje je on mislio da nisu potrebni. Nekad bi pokušali da iskamče uput za lečenje u Nišu ili Beogradu kako bi o trošku zdravstvenog osiguranja završili svoje privatne poslove. Dešavalo se da ga ubeđuju da su na smrt bolesni, žaleći se na bolesti čije su simptome znali kao da su studirali medicinu. Ne, nisu uspevali da ga prevedu žednog preko vode. Lečio je taj narod lekovima, ali i rečima, poverenjem i još nečim.

Kada bi voz ujutru stigao na sumrakovačku postaju čekao bi ga Dragutin sa Lolom i čezama. Prvih nekoliko puta vozio ga je Dragutin, ne prozborivši ni reči, osim što bi grdio Lolu što neprekidno vuče udesno. Razlog je bio Nikoli nepoznat. Teško je bilo odoleti tom Nikoli. Dragutin prvo poče sa „dobro jutro“, a posle mu bi milo da se napriča sa Nikolom u toku vožnje. U početku je mislio da je Nikola komunista.

Dragutin je bio pred kraj rata mobilisan, iako je bio skoro dečak, i poslan posle obuke od sedam dana da se bori na Sremskom frontu protiv elitnih prekaljenih nemačkih ratnika koji su se povlačili iz Jugoslavije. Cvet srpske mladeži je tamo izginuo, a čak i danas se tačno ne zna kako i zašto je to bilo potrebno, jer Nemci su odstupali, a rat se bližio kraju. Tog bistrog i lepog momka iz bogate gazdinske kuće zapazile su starešine, poslali ga na brzinu na kurs za bombaša. Kurs od nekoliko sati. Bacao ih je on odlično, nije zabadava u selu bio najbolji u bacanju kamena sa ramena. Kamen je kamen, a bomba može da eksplodira i kada se ne nadaš. Tako mu jedno parče, jedan geler raznese oko, lepo veselo crno oko. Zameni ga crni povez.

–       Eh, ne mari ‒ nekako sa setom, prokomentarisa to Dragutin ‒ važno da je život ostao. Koliki se ne vratiše sa tog Sremskog fronta, kolike ne nađoše ni da ih sahrane? Ja se oženih i već velike momke, sinove, imam, oni su oči moje.

Lola je imala neke sličnosti sa gazdom, mada je bila žensko. Prodala ju je pre nekoliko godina vojska na licitaciji Dragutinu. Lepa, rasna kobila, za male pare. Ispostavi se kasnije: neka čudna kobila, stalno vuče u desno. Muke žive da je privole da ide pravo, a ne desno. Nikako razlog da nađu. Dok se neko u selu ne doseti da je konj zato i oglašen za nesposobnog u vojsci, jer vuče udesno.

–       Nezgodno za armiju koja čuva zemlju koja ide ulevo, da ovako dobra kobila u vojsci bude reakcija i stalno vuče udesno ‒ komentarisao je Dragutin.

Veterinar je imao drugo mišljenje. Konj je bio slep na levo oko. Gazda se sažali. Nije Lolu odveo na klanicu, niti je hteo da je proda. Nije Lolu ni za teške poslove davao. On ju je lično hranio. Jašio i u čeze uprezao samo kad se on vozi. I tako Dragutinu desno, a konju levo oko. Tako Dragutin i doktor postadoše prijatelji u tim hladnim, maglovitim jutrim, a kada put pred sobom Nikola ni sa dva oka nije dobro video. Kada bi se desilo da drvo ili bandera iskrsne odjednom direktno pred njima, čulo se mirno Dragutinovo „ojs, Lolo” i Lola bi skretala naglo udesno. Nikola bi jedva uspevao da se vrati na sic, jer se već bio spremao da iskoči.

Postali su prijatelji. Kad su uz razgovor ustanovili da obojica slave Sv. Nikolu, Dragutin se raskravio i od tada je referisao Nikoli sve što se u selu dogodilo od njegovog prošlog dolaska pa do danas. Umeo je doktor da iskoristi te podatke. Pacijentima nije bilo jasno otkud on sve zna o njima.

Eto, to je bilo ono još „nešto” što je Nikola upotrebljavao lečeći sumrakovačke pacijente.

Bilo je Sumrakovčana, radnika Borskog rudnika, koji su dolazili po bolovanje jer su, navodno, 3-4 dana bili bolesni. On bi od Dragutina doznao da su se opijali i lumpovali na svadbama. Šapnuo bi im:

–       Daću ti opravdanje za ova tri dana, ali nemoj više da lepiš petstodinarku na čelo harmonikašu.

Ovaj bi ostao otvorenih usta. Bilo je i takvih koji bi se ponovo pojavili, sa pričom o trovanju hranom, povraćanju. Nikola ih je saslušao, pregledao i opet prošaputao.

–       Rekao sam ti da ne lepiš petstodinarku na čelo harmonikašu. Nisi poslušao, opet si pio i lumpovao Nećeš dobiti bolovanje, jer nisi bio bolestan.

Zapanjen pogled, nevoljan pristanak na ovakvu odluku, bez svađe i dokazivanja. Prosto da ne poznaš Sumrakovčanina.

Znao je on ko drži propisanu dijetu, ko uzima lekove, znao je ko ne sluša ono što on savetuje. Bio je on za selo ne doktor, nego „mali bog“.

Uspesi su mu davali za pravo da veruje i da bude uporan. Znanjem, energičnošću, smislom za organizaciju, svojom neverovatnom optimističnom prirodom. Ipak da spomenemo i sreću u koju nije nikada verovao, možda baš zbog toga jer je njome bio okružen. Uspevao je tamo gde se moglo uspeti u lečenju, a gde su drugi odustajala, krsteći takvo lečenje uzaludnim trudom. Sumrakovac je prestao da bude problem. Pandurović, štedljiv na priznanjima, jednom kao uzgred, napomenuo da je na sastanku direktora u Zaječaru čuo mnogo pohvala o doktoru koji odlazi u Sumrakovac. Verovao je iskreno da ih nije zaslužio jer se njemu činilo da on samo obavlja svoju dužnost, da još uvek ima toliko toga da nauči, da se on još uvek nedovoljno angažuje i da tih 24 časa tako prohuje kao da žele da ga onemoguće da živi punim životom. Krao je od noći i darivao danu. Zaboravljao je na spavanje i kada je imao vremena. Činilo mu se da ga san potkrada. Da nesreća bude veća, nije ni osećao potrebu za snom. Kao što mu je prag za fizički bol bio visok, tako mu je i osećaj za umor bio stran. Međutim, sve ima svoje granice.

Brijući se pored kade prepune vode, posle napornog trodnevnog dežurstva, onesvesti se od umora i udari glavom o kadu. Srećom, voda je bila hladna, a i Vesna ga je čula. Užasnuta od onog što je moglo da se desi, ne slažući se uopšte sa njegovim načinom života, strepeći da će sam sebe uništiti, rešila je da sa njim ozbiljno porazgovara. Našla je priliku, kada se posle ovog komičnog, ali i potencijalnog tragičnog slučaja, Nikola probudio posle 23 sata spavanja. Avramović i Cvetanović bili su bolesni za vreme praznika Republike, pa je tri dana i noći bio dežuran u bolnici. Bio je jedini lekar u mestu i okolini. Naravno da je to moralo da bude naporno, ali moglo se i spavati da on još nije morao da pretura časopise, čita beletristiku, jer drukčije on ne može da završi dan. Kada sklopi knjigu, onda dođe hitan slučaj. Nisu svi hitni slučajevi hitni, mogu i da sačekaju, ali ne kada je on dežuran.

Ćutao je, slušao Vesnu, i davao joj za pravo.

–       Ona je nesrećna, ti si tako malo pored nje. Ona u ovom Boljevcu ima samo tebe i Milicu. Nema čak ni kafu gde da popije, ni da sa nekim popriča. Hrabro se drži, ti to znaš. Ne zamera ti, ne gunđa svakog dana. Daleko je od roditelja, daleko od svojih drugarica. Nije ona doktor-zanesenjak kao ti.

 

Moralo se nešto učiniti. Ostao je još čitav godišnji odmor koji nije iskoristio jer je još Milica bila mala. Rešili su da Milicu odvedu kod roditelja u Beograd i otputuju kod Vesnine tetke u Minhen. Vesna je bila na devetom nebu dok se Nikola neprekidno u sebi pitao šta će biti sa njegovim pacijentima. Bilo je toliko organizacionih problema. Pojavila se mogućnost da dobiju materijalna sredstva za otvaranje savetovališta za žene. Činilo mu se da će se za tri nedelje odsustva ovde sve naopako krenuti.

 

1 0 / 0 8

Obični građani Jugoslavije nisu imali pasoš za odlazak u inostranstvo. Morali su ga tražiti od Sekretarijata unutrašnjih poslova sreza. Pisala bi se molba u kojoj bi se obrazlagalo zašto se traži pasoš, imaš li koga u inostranstvu. Ako si nekoga imao, morao je taj da pošalje garantno pismo overeno u ambasadi te zemlje, da svi troškovi boravka padaju na onoga ko pismo šalje. Gledalo se na pedigre, tvoj lični, a muža i ženu nisu skoro nikad zajedno puštali. Molba bi bila poslata, a onda se čekalo nedeljama, mesecima. Ako bi bio na crnoj listi, dobio bi lakonski pismeni odgovor da ti se pasoš ne može izdati. Mogao si da se žališ. Onda čekaš na rešenje. Ponekad je bilo bolje ne žaliti se, jer nikada se nije znalo da umesto neodobrenog pasoša ne zaglaviš u zatvor.

Nikola se požalio Kosti Markoviću na nekom sastanku. Nikako da dobije pasoš, kako bi posetio tetku u Minhenu.

–       Nadam se, doktore, da se držiš dogovora koji smo postigli kod mene u kancelariji i da ne misliš kao neki da ostaneš u inostranstvu?

–       Na pamet mi ne pada!

Pasoše je dobio sutradan, važili su tri nedelje.

Tri dana kasnije bili su on i Vesna u brzom vozu koji ih je nosio ka Minhenu. Vesna i Nikola su uživali u prvoj klasi. Pošto je pored bolničkog rada i ostalih svojih dužnosti bio i železnički lekar, imao je dva puta godišnje besplatnu kartu za inostranstvo. Kupe prve klase bio je skoro prazan, retko ko je imao toliko para da plati tako skupu kartu u granicama Jugoslavije, a pogotovo još inostranu tarifu. Bili su zajedno, mogli su da pričaju do mile volje. Nije bilo hitnih slučajeva, dežurstava, čitanja stručne literature. Sve je ostalo za njima, pa i mala Milica. Bila je ona pametna i radoznala devojčica, koja je svojom umiljatošću, svojim prvim još ne sasvim dobro izgovorenim „ma-ma“ i „ta-ta“ uzimala, iako predivan, danak u vremenu. Vesnini roditelji u Beogradu prihvatili su da je čuvaju dok su oni na putu. Opet su se osećali kao studenti, koji su mogli da se posvete samo sebi, svojim osećanjima i svojoj ljubavi.

 

U kasnim večernjim časovima, posle duge carinske i pasoške kontrole, prešli su granicu istočnog bloka, „gvozdenu zavesu“. Voz je najzad krenuo, i mada je to bio isti kupe, isti vagon i isti voz, odjednom je postao drukčiji. Umivaonici su bili oprani i čisti sa tečnim sapunom i čistim papirnim peškirima. Vagoni usisani, stakla na prozorima očišćena, a čistačice sa gumenim rukavicama su čak držače na ulaznim vratima brisale krpama za prašinu. Kondukter je bio besprekorno obučen, sa prelepom belom košuljom i mašnom, ljubaznim glasom želeo je dobro veče i kontrolisao vozne karte. Kao da je vila čarobnim štapićem očistila prljave vagone, umivaonike i toalete u koje pre granice nije bilo preporučljivo ulaziti ako baš nisi morao. Natmureni kondukteri, podozrivi milicioneri i nemilosrdni carinici kao da su u zemlju propali. Znao je Nikola iz priča, a i Vesna je već dva puta bila kod tetke u Minhenu, kako taj svet iza gvozdene zavese izgleda, no „taj zapadni svet” se tek spremao da Nikoli priredi iznenađenja.

Decembar, nedelju dana pred Božić. Austrija ih je dočekala zavijena u beli pokrivač. Sela i gradovi pored kojih je Orijent ekspres prolazio bila su već u svečanom prazničnom ruhu. Jelke ukrašene raznobojnim svetiljkama, crkve i pojedine lepe građevine osvetljene reflektorima, hiljade raznobojnih trepćućih i svetlećih reklama. Velike i male Božić Bate sa belim bradama, palili su se i gasili. Dok je Vesna dremala, on je široko otvorenih očiju, čelom povremeno priljubljenim uz staklo prozora kupea, radosno upijao sve ove lepote. Snimao je on svoje dijapozitive.

Daleko od toga da je verovao da živi u najpravednijoj, najravnopravnijoj i najslobodnijoj državi na svetu, ali ipak nije verovao da ovaj drugi svet izgleda ovako prekrasno. Gledao je ljude na peronima, njihova zadovoljna, od mraza rumena lica. Smirene pokrete. Šubare, bunde, elegantne zimske kapute. Bio je to običan svet, svet zanatlija, činovnika i radnika. Bio je to narod koji je pre 20 godina izgubio rat. Ruševine od bombardovanja su se jedva nazirale. Pisalo se u štampi i pričalo se preko radija i televizije da je iza gvozdene zavese život težak i neizvestan. Narod kojim su vladali „pravi” kapitalisti je eksploatisan, siromašan, bez socijalne sigurnosti –danas jesi sutra nisi. Znao je on da sve to nije istina. Sada je imao prilike da se u to uveri. Uveriti se moglo čak i kroz prozor voza. Razumeo je donekle sada Vesninog Mišu i Jocu Džingis-kana. Miša je pre par meseci konačno otišao za Nemačku u neki Mulhejm u Rurskoj oblasti i kažu da mu baš nije bilo lako da nađe mesto. Specijalizirao je ginekologiju.

Austrija i Nemačka bile su uvek neprijatelji Slovena. Izgubivši rat, bile su okupirane i podeljene na zone kojima su upravljali saveznici. Između saveznika došlo je do pogoršanja odnosa. Zapadni deo Evrope, Austrija i Nemačka pripali su saveznicima. Istočna Evropa sa istočnim delom Nemačke pripali su Sovjetskom Savezu. Između Zapadne i Istočne Nemačke vodi se pravi ideološki rat, a između zapadnih i istočnih saveznika hladni rat. Minhen, bogat i lep grad, bio je, kao i cela Nemačka, većim delom sravnjen sa zemljom. No brzo se oporavio. Postao je lepši nego što je bio, prepun robnih kuća, velikih i malih, luksuznih radnji, prelepih restorana, kafea, poslastičarnica i lepih hotela. Građevine su bile lepe arhitekture, gradski saobraćaj bez gužve i redova.

Vesnina tetka, sredovečna gospođa, supruga nemačkog inžinjera nestalog za vreme rata, nastanila se u Minhenu. Vrlo brzo se snašla zahvaljujući svojoj umešnosti i šnajderskom zanatu koji je izučila iz ličnog interesovanja. U posleratnoj Nemačkoj zanati su vredeli zlata. Prepraviti, skratiti, sašiti donosilo je prihod koji joj je omogućio da izvede svoju decu na put i da sebi obezbedi ugodan život. Kao bivša Jugoslovenka, pomagala bi svima kad bi samo čula da je neko Jugosloven. Volela je Vesnu, a uz Vesnu i Nikolu. Da nje nije bilo, bio bi ovaj put za dobro plaćeni bračni par nemoguć. Preko jugoslovenske banke mogli su se zameniti dinari za marke u vrednosti od 20 dolara po osobi, a to nije bilo dovoljno ni za jednu noć u hotelu, a kamoli za nešto drugo. Tetka je drešila kesu, vodila ih svugde, nakupovala im svašta.

Nikola je na prvi dan Božića odlutao čak u grad posle svečanog ručka. Sve je bilo zatvoreno, ali je otisak njegovog nosa ostao na mnogim staklima izloga. Kakva atmosfera praznika, koju on od posle rata nikada više nije osetio. Nije znao zbog čega, ali je bio tužan, možda uznemiren. Konstatovao je da ima toliko lepih stvari koje su mu bile poznate, a za neke nije čak ni znao za šta služe. Nijednu od njih nije poželeo, možda zato što je znao da ne može da ih kupi. Pred ogromnom radnjom medicinskih instrumenata i aparata Simensa dugo je stajao.

–       Da li su oni bolji doktori kad imaju sve ovo?

Odgovor je dobio kada su posetili Mišu u bolnici u Mulhejmu.

 

 

[1] Savez komunističke omladine Jugoslavije.

1 Jedna vrsta krofni.

[2] Opekotine se po težini izgorele kože rangiraju od jedan do četiri.

1 Šinjel US armije iz Drugog svetskog rata.