K N J I G A    J E D A N A E S T A

Voz koji je vozio od Minhena do Milhejma bio je brz i udoban. Imao je samo nekoliko vagona, te je mogao da razvije brzine od 120- 150 km na sat. Vesna i Nikola , zahvaljujući povlastici koju su imali svi željeznički lekari, bili su u prvoj klasi. Čitav voz je bio sastavljen od izuzetno udobnih vagona. Imao je samo jednu, prvu klasu. Kupe je imao prave fotelje sa naslonom za ruke. Zavese na prozorima. Slike na zidovima. Sve je bilo kao novo i neverovatno čisto i izuzetno udobno. Kondukteri su bili sušta ljubaznost i verovatno su verovali da su Vesna i Nikola posebni gosti i neke vrlo važne ličnosti, jer su imale kartu prve klase i to sa posebnom povlasticom. Toaleti, odvojeni od prostorije za umivanje i pranje ruku, blistali su čistotom. Vrhunac svega je bio luksuzno opremljen vagon restoran. Vesna se nije mogla odvojiti od prozora kroz koji su mogli da vide divne predele i gradove koje su poznavali samo iz geografije. Na svakom sedištu bili su odštampani programi sa itinererom putovanja, tačnim dolaskom voza i njegovim polaskom. Voz je tačno u naznačeno vreme stizao na svaku stanicu i u tačno u sekund polazio.

Miša ih je sačekao na stanici Milhejma i svojim novim taunusem, koji je sijao od čistote i raznih „kozmetičkih“ mazala, odvezao ih je do jedne lepe trospratne kuće u kojoj su oni stanovali, nedaleko od bolnice. Prostran četvorosobni stan sa svim ugodnostima. Nameštaj po poslednjoj modi , razmešten sa puno ukusa. Ne bi on bio Miša kad sve što ima od uređaja od izvanrednih lampi koje su obasipale prostorije sa direktnim i indirektnim svetlom, kuhinja i kupatilo ne bi bili poslednja reč tehnike. Televizije u boji i muzički stubovi bili su kruna tehnike. Vesna i Nikola prvi put su slušali stereo muziku i bili oduševljeni.

Posle duže priče o novostima iz otadžbine i novostima o familiji i prijateljima, Miša predloži da Nikola i on skoknu i donesu nešto za večeru. Kolima su bili nekih deset minuta daleko od bolnice. Duboki naklon portira i diže se ulazna rampa da bi propustila taunusa na bolnički parking. Svaki doktor imao je svoje mesto označeno tablom, na kojoj je pisalo prezima doktora i broj kola.

Put od parkinga do glavnog ulaza bolnice bio je popločan. Staza je oivičena raznim cvećem i zelenilom, koje je i u ovim zimskim danima bilo prelepo. Na ulaznim vratima od debelog stakla u gornjem delu urezanim slovima pisalo je ime bolnice. Vrata su se automatski otvarala. Ulazilo se u veliki foaje obložen mermerom, pun cveća, uramljenih slika i udobnih fotelja. U jednom kraju vodoskok je bio osvetljen svetlošću koja se stalno menjala. Između fotelja su se nalazili stočići sa dnevnom štampom, časopisima i vrlo lepim stonim lampama koje su svojim svetlom davale prijatnu atmosferu. Imao je utisak da se nalazi u nekom vrlo luksuznom i udobnom hotelu, a ne u bolnici.

Bolesničke sobe bile su prostrane: jednokrevetne, dvokrevetne i višekrevetne, zavisno od toga da li su bile namenjene bolesnicimaI, II ili III klase. Svaka soba je imala svoje kupatilo, Moderne električne udobne bolničke krevete.

„Namirisan vazduh“, konstatovao je iznenađeno. Toaleti, mokri čvorovi ‒ čisti kao apoteka. Miša je sa ponosom pokazivao svu tu lepotu, sva tehnička preimućstva operacionih sala, čudnih velikih rendgena i aparata koje nije do sada nikada video. Tišina, red, čistoća.

Belina lekarskih mantila, zavesa na prozorima. Desetine jelki sa svećicama u foajeima i hodnicima, zaostale još od božićnih praznika. Voćni sokovi, kolači, kafa koji se služe čim ko sedne.

Iznenađenjima nije bilo kraja.

Zadnji bolnički sprat bio je namenjen lekarima. Svaki lekar ima svoju sobu i kupatilo. Tu je još i zajednička trpezarija sa televizorom. Nekoliko velikih frižidera , specijalni automati za kafu, nekoliko vrsta čaja, gomila skupih porculanskih šolja. U jednom delu te velike trpezarije bila je čajna kuhinju sa nekoliko rešoa, i električnih rerni aparata za kafu i čaj. Bezbroj frižidera, da to je bio udarac.

Odnekud se nađe velika crna torba u Mišinim rukama. Otvara on jedan frižider. Šampanj, razna bela i crna vina, viski, nekoliko vrsta konjaka, voćni sokovi, koka-kola ‒ za koju je čuo, ali je nikad nije pio.

–       Izaberi šta hoćeš za večeru.

–       Krade iz bolnice! Doktor! Svašta.

–       Uzimaj, šta čekaš.

Nikola uze dve tri flaše voćnog soka. Ne usudi se da uzme koka-kolu, možda je skupa?

Otvara vrata drugog frižidera.

Torte, sitni kolači, milihbroti uvijeni u providni celofan. Četa bi mogla da se nahrani!

Miša je punio torbu, išlo je brže. On je znao šta je najbolje.

–       Ako ti se nešto posebno sviđa, molim te, slobodno uzmi, ne stidi se.

Okrenuo se, bilo mu je neprijatno.

–       Mogao je neko da naiđe, šta će da pomisle o tim strancima?

Treći frižider.

Šunke, salame, kobasice, majonezi u tubama, kečapi, remulade, nikada to nije video tako upakovano; zatim gotove salate, razna mesa, sve u providnim malim paketićima. Razno voće.

–       Hajde, čoveče, uzimaj, ne stidi se…

–       Ha, herr doktor, Zie sind auch hier?^[1]

–       Predosetio sam ja da će nas neko zateći u stvarno glupoj i nepotrebnoj krađi. Gde sada sa ovim paketom šunke koji mi je u rukama? Osećam da sam pocrveneo od sramote.

Predstavljen je kao Schwager[2] iz Jugoslavije. Bar da ne reče da je lekar, on sa šunkom u ruci. Bio je to Mišin šef.

–       Gde baš sada da on naiđe? Šta će čovek da pomisli? Dva doktora kradu hranu iz bolničkog frižidera.

Jedva je poverovao svojim očima, kada je video da je i šef napunio svoju torbu, uz objašnjenje da je iznenadno dobio goste koji će ostati na večeri

–       Zar i ovaj? Kako ljudi sa takvim doktorskim i još profesorskim prinadležnostima mogu da uzimaju bolničku hranu, i to čak i za svoje goste?

–       Baš taj kapitalizam uništava radni narod!

Ode šef, a on je još stajao sa šunkom u ruci.

–       Zar je moguće da vas obojica potkradate bolnicu?

–       Potkradamo?! Šta ti pada napamet! Pa nije ovo kao kod nas. Doktor ovde radi danonoćno, nema vremena da ode da kupi hranu kad je gladan u pola noći ili u pola dana, pa da može sam sebi na napravi sendvič i večeru.

–       Ali, ovo nošenje kući …

–       Ih, daso, pa ne radimo mi to uvek, nego samo kad ne stignemo da kupimo. To nisu nikakve pare, to je sitnica.

Proračunao je to na brzinu i od prilike. Dve crne torbe po 50 DM . Sitnica. Bio je to tek početak. Divio se svemu u ovom njihovom gastarbajterskom životu , ali ni za trenutak nije video sebe i Vesnu u njemu.

Što i vi ne biste došli? Ludost je ne iskoristiti priliku. Ovde nema dovoljno lekara. Možeš da izabereš specijalizaciju koju hoćeš, živiš u slobodnom svetu, nema Udbe, nema partijskih, sindikalnih i samoupravnih sekretara. Koju budućnost ima vaše dete? Da ne govorimo o materijalnoj sigurnosti.

–       Imamo mi svoju otadžbinu, svoje prijatelje, roditelje, a od svega najviše imamo svoj narod, kome smo potrebni, u koga verujemo. Može se primetiti da nastupaju bolji dani. Zameniće oni generaciju ograničenih, neškolovanih i korumpiranih. Bljesak ovoga života i ove blagodeti ne mogu nikada da pruže ono zadovoljstvo, radost i satisfakciju koju pruža borba za bolji život svog naroda, svoje otadžbine.

–       Neka je to teško, rizično, čak i opasno, iscrpljujuće, možda čak i beznadežno, ali sama borba čoveka čini čovekom. Vredi pokušati.

Zato su tako bez razmišljanja odbili ponudu tetkinog apotekara koji je, doznavši da je Vesna apotekar, ponudio da mu ona bude kompanjon. Doktoru može on da obezbedi specijalizaciju koju hoće. Šestosobni stan iznad apoteke. Doneo je i izveštaj o godišnjoj zaradi, bruto, neto, sa porezom i bez.

Nisu njih dvoje to hteli ni pristojnosti radi da pogledaju. Ispričao mu je Nikola na svom lošem nemačkom jeziku o gorostasu planini Rtnju i boljevačkoj mesečini, o ćiri, vozu koji ga je vozio u Sumrakovac.

Stari apotekar ih je gledao ljubazno, pravio se da mu je sve jasno, i ubrzo se oprostio od njih. Tetka, koja je inače bila mangup-žena, pričala im je kasnije uz buru smeha.

–       Da li su vam rođaci iz Jugoslavije komunisti?

Kada je dobio negativan odgovor, ostao je zamišljen i zbunjen.

–       Nisu mi dali ni da im izložim šta bi zarađivali godišnje. Za početak bi vaša sestričina imala 150.000 DM godišnje. Gospođo Tereza 150.000, pa da su hteli možda bi se pogodili i za 200.000. Gospodin doktor u početku za vreme specijalizacije oko 80.000, a posle kada završi, vi verovatno i ne znate koliko doktori zarađuju, ali to su astronomske cifre. Oni bi za par godina bili bogati ljudi u jednoj slobodnoj zemlji, gospođo Tereza, a oni meni nisu dali mogućnost ni da im to kažem. Oni bogatstvo odbacuju kao trulu jabuku. Molim vas, kažite im vi, pa to je ludost! Neka se osveste, pa u toj njihovoj zemlji, sa takvim režimom, biće svašta.

–       Neće to vredeti ništa što im ja kažem, oni su zaljubljenici u svoj poziv!

–       Pa ko im brani da to budu i ovde?

–       Ono je njihova otadžbina.

–       Kažete da nisu komunisti?

–       Znate, teško je taj svet razumeti.

–       Izvinite, ali moram da vam kažem, vaši su rođaci, ali oni kao da još nisu sasvim mentalno odrasli. Pa molim vas, oni meni pričaju o nekoj planini, mesečini, nekom vozu, pa to je nezrelo. Vama ću da priznam, ja sam za vreme rata kao oficir bio u tim krajevima oko Borskog rudnika, pa to je sam go divljak, razbojnik i ubica.

–       Znate, gospodine, da oni isto tako misle o nama kad pomisle šta su im Nemačka i njeni „kultur-tregeri”^[3] učinili za vreme rata. Samo ona streljana školska deca u Kragujevcu! Teško se to da razumeti, a još teže oprostiti, čak i onima koji su mentalno odrasli.

Njegove oči su je gledale zaprepašćeno, ostao je bez reči dok je ona napuštala apoteku.

 

1 1 / 0 2

–       Kolega Nikola, da li vi već dugo poznajete doktora Cvetanovića?

–       Čitavu večnost, doktore Panduroviću.

–       Da li ste znali da on pije, i da se opija i ne zna šta radi? Napušta dežurstvo, kolima juri po trotoaru, provlači se između bandera. Bolničari ne mogu da ga dignu iz kreveta na dežurstvu kad treba da pregleda neki hitan slučaj. Sedne u kola tako alkoholisan i napusti bolnicu za vreme dežurstva.

–       Šta sada da kažem?

–       Ti si ga preporučio, ti si sada rekao da ga poznaješ čitavu večnost.

–       Znao sam ga sa Prve hirurške, a nisam znao njegov privatan život. Sada tek shvatam one njegove reči: „Morao sam da produžim studije, zbog porodičnih razloga”.

–       Kolega… Nas ovde niko ne voli, zbog naših visokih prinadležnosti. Samo čekaju da nam nešto podmetnu, ili da nam napakoste. Zvali su me na razgovore. Narod čeka na pregled dok se doktor vozi između bandera. „Dežurni doktor“, kolega Nikola.

Oslobodili smo se jedva jednih doktora, vaših prijatelja, a sada imamo drugog, opet vašeg prijatelja! Skinuo sam ga sa dežurstva i ja dežurao dok ste vi bili na odmoru. Kaznio sam ga. Predložio sam mu da sam podnese otkaz, što je on odbio. Molio bih vas da utičete na njega da se ili smiri ili da ode.

Razgovarali su:

–       Moj privatni život je moja stvar, niko nema prava da mi se meša. Ja svoj posao obavljam besprekorno i savesno. Nikoga do sada nisam ubio. Neko voli lov ‒ aludirao je na Pandurovića ‒ neko voli kafanu i alkohol, ali svi volimo žene ako nismo evnusi i pederi.

Smejao se pakosno, gledajući u Nikolu.

Logično je bilo da neće da napusti Boljevac. Prinadležnosti su bile još uvek visoke, deca su išla u školu, a i supruga je imala zaposlenje u pošti. Kada je bio trezan, sve je sa njim bilo u najboljem redu. Bio je komunikativan i obavljao je svoj posao bez naročitog entuzijazma, ali i bez nekih problema. Čim bi popio i najmanju količinu alkohola, bio je potpuno druga ličnost: agresivan, svađalački nastrojen, spreman na potpuno nerazumne i nepredvidive poduhvate. Do njega se nije moglo ničim dopreti. Nikola bi uskakao da ga zameni na dežurstvu. Ponekad bi uspeo da ga nagovori da ode kući i da se ispava, nekada mu to nije polazilo za rukom, pa bi ga zadržao u bolnici da prespava u lekarskoj sobi. U „suvoj fazi” uspevao bi da mu iznudi obećanje da će prestati da pije. Obećanja se držao nekoliko dana, pa bi sve počinjalo ispočetka.

Zar opet nesporazumi među doktorima? Odnosi u početku prijateljski, sa željom za tesnom saradnjom i zajedničkim stručnim usavršavanjem, pali su u vodu. Hladni zvanični susreti, opštenje ‒ onoliko koliko je bilo potrebno da posao i bolesnici ne bi trpeli. Izostali su i kontakti između dve porodice.

Vesna je komentarisala:

–       Izgleda da smo mi sada krivi što se sve ovo događa sa Cvetanovićima?

–       Na neki način jesmo. Ja sam ga doveo, ja sam ga preporučio.

–       Znam, njegova supruga počinje prema meni da se neprijateljski ponaša.

–       Meni se takođe javljala i traži da utičem na njenog muža da prekine sa ludorijama.

–       Nadam se, dragi, da nećeš više nikoga preporučivati ako ga stvarno dobro ne poznaješ. Danas čujem razgovore mojih pacijenata iz čekaonice, koji ogovaraju vas doktore. Tvrdili su da je Cvetanović jurio našu babicu Lepu po ulici, jer nije htela da uđe u njegova kola.

Gavrić je takođe gunđao:

–       Doktore, u šta nas uvaliste, doktore? Narod se zgražava, juče vaš kolega juri babicu koja ide na posao u bolnicu i hoće da je vodi negde u Zaječar. Jurio je između bandera. U tom njegovom slalomu udario je kolima u banderu i razbio sebi far i celi prednji blatobran. Milicija ga je odvela na saslušanje i verovatno će ga kazniti, jer su ustanovili da je bio pijan. Možete li da utičete na njega?

–       Verujte mi, Gavriću, da sam sve pokušao što je u mojoj moći. Nažalost, bez ikakvog uspeha.

–       Mi smo imali svakojake doktore, ovaj je prekardašio. Naturanje celom svetu pod nos da je doktor, da je njegova stvar šta radi u svom privatnom životu, da može da juri koga hoće i gde hoće, a da je dovoljno odgovoran da može da pije kad hoće jer uvek zna šta radi. Doktor Cvetanović nije balavac nego porodičan čovek, ima dvoje dece, pa da takav čovek juri babicu koja ide na posao između bandera kolima. Babica mlada i zgodna, pa želi da se malo poigra sa doktorom, da svi vide kako doktora vrti oko malog prsta i da neće da uđe u njegova kola.

Na jednom dežurstvu kada je izgledalo da se sa Cvetanovićem može razgovarati, jer je bio raspoložen, a i posla nije bilo, Nikola je pokušao prijateljski da mu skrene pažnju na njegove postupke.

–       Šta ja radim i s kim ja idem u krevet, to je moja stvar. Ljubomoran si što imam više prijatelja u ovom mestu od tebe, što sa njima lumpujem i veselim se, jer nisam pod papučom kao ti. Svi ste vi na mene ljubomorni!

–       Potpuno se slažem sa tobom da je to tvoja privatna stvar, ali ne onda kada voziš kola između bandera jureći babicu, kada pacijente pregledaš a svi znaju da nisi trezan, kada svima želiš da pokažeš kakav si ti veliki zavodnik, onda to nije više tvoja privatna stvar.

–       Ja još ovde nisam nikoga ubio, to ne može niko da mi nakalemi. Na kraju krajeva, sve što si od hirurgije naučio na klinici u Beogradu, naučio si od mene i sada ti meni držiš predavanje.

–       Mislim da znaš da ja to nisam nikada poricao, zato sam te i preporučio da ovde dođeš. Ja nisam ni trenutak sumnjao u tvoje lekarske kvalitete, radi se o tebi kao čoveku i tvojim postupcima kojima prvo blatiš sebe i svoju porodicu, a zatim i sve nas. Kad već tako moramo da razgovaramo, onda je i red da te podsetim da smo zajedno kovali planove šta ćemo sve moći da učinimo u ovoj bolnici, koja ima sve uslove koje lekar poželeti može. Da li se slažeš?

–       Slažem se, ali ja sam se kao student namučio, sada je vreme da uživam. Prvi put u životu imam mogućnosti da bacam pare kako ja hoću i s kim ja hoću. Želim da uživam. Radim onoliko koliko moram i nisam lud kao ti da se zanosim prosvećivanjem ovog naroda i da ulažem trud u organizovanje bolnice kakve maltene nema ni u Beogradu.

–       Mislim da si zaboravio da si ti lekar!

–       Pa, šta onda što sam lekar, treba li da budem kaluđer? Zašto treba jedan lekar da se ponaša i živi drukčije nego ostali svet? Misliš da je moguće tražiti da se jedni vladaju po strogim moralnim kodeksima, a drugi ne? Jesi li ti slep kod očiju? Pogledaj društvo oko nas.

–       Da, mislim. Tako si i ti mislio kada smo dežurali zajedno kao studenti na klinici i maštali o svom lekarskom pozivu. Tada si drukčije ponašao, pa si meni, mlađem kolegi, služio kao uzor.

–       Možda bi to trebalo da služim i danas! Čemu tvoje egzibicije sa ovim narodom, nekulturnim i glupavim? Ti se prema njima ponašaš kao prema sebi ravnima. Čemu tvoje ostajanje do kasno u noć kada ti je čekaonica prepuna? Zar ne primećuješ da si veći komunista od današnjih „pravih komunista”? To će te sjebati, to ti ja na osnovu starog prijateljstva kažem.

Pacijenti nisu rado odlazili kod doktora Cvetanovića, samo kad moraju. Avramović nije bio popularan. Pandurović je bio strog i pregledavao samo pacijente koji su mu poslani na internistički pregled i vršio vizite u bolnici. Nikola je bio opsednut pacijentima gde god bi se pojavio. Koristili su dežurstva u bolnici da bi došli kao „hitan slučaj”, a to nisu bili. Seoske ambulante su bile sve punije. Tri puta nedeljno je radio u Domu zdravlja po podne. To više nije bilo popodne, nego kasno veče, jer bi tada poslednji pacijent napustio njegovu ordinaciju. Bio je tek godinu i po u Boljevcu.

Sumrakovčani su mu bili najveći uspeh. Voleli su oni njega, a i on je zavoleo njih, sa svim njihovim sitnim pokušajima da podvale državi, preduzeću u kome rade, pa, ako nikome drugome, onda svome komšiji. Žene su bile bolesne od napornog rada i muževa, koji ih u većini slučajeva nisu ni u čemu štedeli.

Često bi se zbog toga pravile mnogo bolesnije nego sto jesu. Da bi sve to mogli da sprovedu, trebalo je i doktora prevariti.

Otkriti prevaru nije uvek bilo lako, bili su vrlo vešti, i to naročito žene.

Opština je našla sredstva za otvaranje savetovališta za žene. Zvanično je savetovalište bilo pod kontrolom ginekologa, doktora Stanoja Pavlovića koji je dolazio jednom nedeljno honorarno da vrši komisijski odobrene kiretaže. Stvarno je u savetovalištu radio Nikola. Stanoje je u šali govorio.

–       Ti, Nikola, sa svojom prevencijom i kontracepcijom dovešćeš do toga da mi ginekolozi nemamo nijednu kiretažu, nijednu bolesnu ženu.

Stanoje se šalio, a Nikola je verovao da je u većini slučajeva to izvodljivo. Držao je predavanja po selima, a žene koje su ga upoznale dovodile su mu decu na pregled ili bile same bolesne. Dolazile su u savetovalište kao kod starog poznanika. Većina je verovala da je savetovalište neodrživo u tako zabačenoj i konzervativnoj sredini. Među njima su bili i lekari. Iznenađenje je bilo opšte kada je iz dana u dan bilo sve više i više žena u savetovalištu.

Savetovalište se bavilo problemima steriliteta, prevencijom raka, kontracepcijom i lečenjem takozvanog „belog pranja”. Da bi se počelo sa kontracepcijom, žene su morale biti takozvana I ili II grupa belog pranja. Od III do VI morale su se lečiti.. Dobijale su lekove. Najnovija istraživanja su pokazala da su muževi ili partneri prenosioci infekcije.

Bilo je neverovatno da su muževi u ovoj sredini, konzervativnijoj od Kovinske, poslušno dolazili na preglede i razgovore. Jedino se uputstava i lečenja nisu baš uvek pridržavali. Lečenje je trajalo dve do tri nedelje uz uzimanje lekova i uzdržavanje od seksualnih odnosa i alkohola

–       Savetovalište za žene je u Beogradu poluprazno. Naša žena ne prihvata kontracepciju. Gde to da funkcioniše među „primitivnim” ženama, tamo negde u Boljevcu.

Pesimisti doktori nisu bili u pravu. Funkcionisalo je savetovalište odlično. Žene su bile poslušne, prelazile kilometre peške da bi došle na pregled, savet i lečenje. Samim time što im se poklanjala pažnja, što se za njih brinulo i kada nisu bolesne, što ih je doktor razumeo u njihovoj muci, hteo da ih sasluša, ne žureći ih kada su bile preopširne, stidljive ili neupućene.

–       Izvini, doktore, ja sam prosta žena, ne umem ti ja to da objasnim…

Čulo se često, ali uz pomoć doktora objasnila bi ona to, čak bi i naučila da stavlja kontraceptivnu membranu ili pastu. Strpljivo bi vežbale, u početku kao bulke crvene u licu. Kasnije su čak, žaleći se, pričale svoje zgode i nezgode sa muževima.

Bilo je još rano da se vidi da li se smanjuje broj kriminalnih pobačaja, ali je Nikola znao da će se to dogoditi, gledajući entuzijazam svojih pacijentkinja. Bilo je dana i kada se kolebao.

Posle jednog pregleda saopštio je jednoj pacijentkinji koja je imala već troje deca da je ostala u „drugom stanju”.

–       Ju, crna ja, pa kako opet trudna, pa upotrebljavala sam onaj „poklopac”, što prepisuješ protiv trudnoće.

Nikola pogleda njen karton i vide da ona nije redovno dolazila u savetovalište niti je dobila membranu po meri.

–       Tebi, snašo, ja nisam ni prepisao „poklopac”.

–       Jes, nisi, ali sam ja upotrebljavala onu što si prepisao Persi. Znaš, ona mi je komšika ‒ poverljivo mu reče snaša.

Skoro da se uhvatio za glavu. Objašnjavao je i na predavanjima i u savetovalištu da svaka žena ima svoju veličinu membrane, „poklopca”. Navodio je primer da ne nosimo isti broj cipela.

–       Komšinice možda nose isti broj cipela, pa su došle valjda do zaključka. Ne, izgleda da mi primer nije dobar.

Poslao je jednog muža koji mu je priznao da je ranije lečen od venerične bolesti da mu Vesna uzme krv na pregled. Slučajno prolazeći bolničkim hodnikom ču galamu iz čekaonice laboratorije.

–       Vratite mi krv, krvopije, ne dam ja da vi mene pravite budalom. Onoliku krv ste mi jutros uzeli za pregled, a sada mi vraćate samo malecko parče artije. Krv ovamo, ne dam ja da vi moju krv prodajete. Evo ovde na isto mesto gde ste mi je uzeli da je vratite.

Uz dosta truda, objašnjavanja i ubeđivanja, konačno je uzbuđeni čovek otišao. Da li je shvatio ili je izgubio strpljenje? Mrak je padao, a selo je bilo daleko?

Noću bi opet zaškripala volovska kola oko ponoći. Unosili bi bledu ženu u groznici. Primitivizam, sujeverje, vera u vračanje bi opet odnosila pobedu nad medicinom.

Otkud korenje od belog sleza, štrikaće igle, vretena i dugi debeli i zarđali ekseri imaju toliku snagu nad medicinom? Nije zanemarivao uticaj vekova, zabačenost kraja u kome živi ovaj narod, sujeverje. I ta njegova nauka je stara vekovima. Zašto se doktorima manje veruje?

Zašto se doktoru ide samo kada je sve izgubljeno? Kao da dolaze k njemu znajući da on više ne može da pomogne. Izgledalo je kao da se podsvesno bore da dokažu kako medicina ne može mnogo.

Osećaj da ne može da pomogne dovodio ga je uvek do teških kriza. U noćima kada su bolesnici umirali, kada bi dolazili hitni slučajevi kod kojih je i pored svih preduzetih mera gledao kako život ističe, gubio je pouzdanje u sebe:

–       Možda bi neko drugi učinio više i bolje od mene?

Gubio je poverenje i u lekove, u instrumentarijum pa i u svoje dijagnoze. Umoran bi dolazio kući. Nije više mogao kao nekad da u razgovoru sa Vesnom i uz njenu pomoć prebrodi te svoje sumnje, tu svoju krizu.

Da li je to bio samo umor?

Naravno da nije. Ali u početku ni on nije znao šta je to.

 

1 1 / 0 3

Vesna je bila usamljena. Pored svog posla u laboratoriji i u kući, mnogo vremena je posvećivala maloj Milici. Ipak, ostajalo je vremena u kome nije znala šta će sa sobom. Njena velika ljubav prema Nikoli nije bila „perpetum mobile”. Ona je želela, kao nekad, da gleda njegov osmeh, da sluša njegove šale, njegova maštanja, da oseća njegove tople ruke na sebi. Sada je mogla samo da se seća tog divnog doba. Čekala ga je na večeru, često podgrevajući je.

Kada bi došao, čekala je njegove poljupce, njegove priče, čekala je da je svuče i odnese u krevet. Da mu posle svega leži u zagrljaju, da sluša njegovo disanje i otkucaje srca, da čuje kako joj priča tonući u san.

Kada ga dugo ne bi bilo, ostavljala bi mu večeru u rerni, a ona tužna odlazila sama u krevet. Prevrtala se u krevetu, ne nalazeći mesto, tražeći san. Kada bi čula da je on konačno stigao i kada bi se on lagano spustio kraj nje, misleći da je u dubokom snu, čekala je da provuče svoju ruku ispod njene glave pa da tako zagrljena, tek onda smirena, srećna i bezbedna mirno zaspi dubokim snom.

Tog „novog” Nikolu volela je isto kao i starog. No, nije znala kako da se ophodi sa njim.

Još uvek, a da je toga bila nesvesna, predavala se njegovom zagrljaju kad on raširi ruke. Ljubila je njegove usne kada bi se njegove spuštale na njene. Pružala mu svoje telo kada bi osetila njegove tople baršunasto-nežne ruke koje su je milujući budile želju, čekajući da je on uzme.

Tek tada bi nestajala Vesna, još stidljiva, bojažljiva i u sebe zatvorena, pa bi se pojavila kao novo biće ‒ Vesna satkana od neopisivo lepih osećanja koja su odnekud nadolazila. On je bio taj koji joj je otkrio život, ljubav, koji je od nje stvorio ženu, oslobađajući je njenih strahova. Takva Vesna bi nestajala čim bi je on ispustio iz zagrljaja.

Ponekad, kada bi ga čekala i kada bi joj svakodnevne obaveze to dopustile, osećala je da ima mnogo toga što joj nedostaje, a ono što je imala, htela je, ali nije znala kako da mu pruži. To „hteti” je muči, ali put ka „uistinu moći” nikako da nađe. Plašila se sebe, svoje nemoći, plaši se svog nemenjanja, koje ne ide uporedo sa njegovim menjanjem. Oseća da mu treba drukčija, a ona ne može, ona ostaje ista.

Vremenom je navikla da će joj on uvek pomoći da mu pruži ono što on želi, verovala je da je ljubav cvet koji se sam razvija i cveta, a ne da se mora negovati i zalivati da bi opstao i cvetao.

 

1 1 / 0 4

Veliki broj Nikolinih pacijenata bile su žene. Lepe žene su se svlačile i oblačile pred njim. Njegove oči, njegove ruke su prelazile preko njihovih tela tražeći uzrok bola, tegoba, trudeći se da odbaci nevažno od bitnoga. Njihova lepota nije bila bitna. Često je nije ni primećivao. Ali ko ne poznaje žene, ne zna da čak i ružna žena, ako želi, može da zainteresuje muškarca, a kamoli lepa. Mnoge od njih su to želele, jer je pred njima bio mlad, zgodan doktor i još ljubazan, spreman da sasluša, da pomogne, da poveruje, čak malo naivan, ali popularan.

Želele su da privuku njegovu pažnju, da vide njegove krupne crne oči kako u svakoj od njih gleda nju, ženu, a ne pacijenta. Želele su da osete njegove tople i nežne ruke kako ih miluju, a ne pregledaju. Dolazile su na pregled udešene, sa specijalno izabranim donjim vešom, čarapama, cipelama sa visokom štiklom koje bi u čekaonici ili u toaletu navukle, da ne bi pokvarile svoj izgled čizmama, dubokim cipelama ili kaljačama uprljanim blatom. Znale su one da pogledaju, da istaknu ono što je na njima privlačno, priču da ispričaju, da se samo „njemu povere” da bi ga zainteresovale.

Ne može se reći da je bio naivan. Bio je od „krvi i mesa”, bio je muškarac, a muškarca nije niko učio da bude doktor, bez pola, imun na sitna i krupna zavođenja. Znalo se da lekar mora u svakom pacijentu da vidi pacijenta, a za njega je opsesija bila da u pacijentu nađe i čoveka. Stari doajen medicinskog fakulteta profesor Koča Todorović u svom završnom govoru pri deljenju diploma govorio je o tome.

–       Nikada ne zaboravite da vaši pacijenti nisu samo bolesnici, nego je svako od njih čovek koji ima ime i prezime, i razlikuje se od drugoga.

Lekar zna dosta o ženinom telu, o njenim organima, hormonima, o njenoj psihi u trudnoći, za vreme menstruacije i bolesti, ali ne i za vreme zavođenja. Udžbenici to ne obrađuju. Mnoge studije, više popularne nego naučne – da. Retko gde stoji da je lekar često objekat zavođenja. Pitanje je zašto? Odgovor je teško dati, ali primera ima mnogo.

Ono što su doživljavali mladi stažeri u vojsci sa vodnikovicama, kapetanicama i majoricama pričali su, a o onome što se kasnije dešavalo, ćutali su. Stažeri lekari su mahom bili neoženjeni, privremeno na odsluženju vojnog roka. Kasnije bi to bili oženjeni ljudi, porodični, sa ustaljenom praksom. Zato se ćutalo, a kada bi se pričalo, pričalo se o doživljaju „nekog kolege”.

Priče su priče. Njima se mnogo više doda nego što se stvarno dogodi, bar tako izgleda slušaocu.

Odupirao se on „zavođenju”, sećajući se svoje greške i svog obećanja iz Kovina. Svakodnevni rad u savetovalištu učinio ga je iskusnijim, pa mu se činilo da ga više ništa ne može iznenaditi.

Ipak, kada je danas popodne podigao pogled na novoušavšeg pacijenta, pokušao je da zamrzne svoje lice i da se ne oda. Pred njim je stajala elegantno obučena žena, srednjeg rasta, crne kose pedantno skupljene u punđu. Jedna strana lica bila je ljubičastosiva. Koža mestimično posuta krupnim izraštajima veličine graška protezala se od čela preko očnog kapaka zahvatajući levi obraz do podbratka. Usne i druga polovina lica bile su normalno obojeni, nežne i rumene kože bez bora. Taj normalan lep deo lica potencirao je nakaznost onog drugog dela, gde je koža ličila na kožu velike krastave žabe.

Dva blaga, potpuno zelena oka ispod gustih crnih obrva i dugih trepavica ispitivački su bila uperena u Nikolu. Naviknuta da vidi izraz odvratnosti, gađenja, iznenađenja, pa zatim sažaljenja, i to skoro uvek baš tim redom, Ljudi bi skretali pogled iznad ili sa strane nje, gledali na plafon, na zidove ili bi odjednom nečim vrlo važnim bili zauzeti. Bolelo je to i vređalo. Većina nije znala za izuzetnu moć zapažanja „tih drukčijih”.

Doktori, i oni su često padali na tom ispitu. Uspeo je Nikola da ne skrene pogled. Ponudio ju je da sedne, zamolivši je da mu kaže zbog čega je došla.

Dušanka je bila udata za nadzornika šuma. Živela je u šumi nekih 15 km od Boljevca. Nije imala dece. Šumar je bio stalno na terenu, a ona dugo, dugo sama. Naime:

–       Da ne mislite da sam nerotkinja, jer nemam odnose sa svojim mužem. Duge su nekada večeri i dani kada pada kiša ili kada zaveje sneg, a on je još mlad. Zaboravi se tada na lice, ne vidi se u mraku.

Dodala je nekako cinično, ali ipak više tužno.

–       Pet godina smo u braku. Čula sam za savetovalište za žene, pa sam zato došla. Možete li da mi pomognete, ali i da mi garantuje da ovo lice, moje lice, ne može da se nasledi?

Garancije se nisu mogle dati, ali je velika verovatnoća postojala da se to neće naslediti i da vredi pokušati. Učestali su razni pregledi. Dolazila je češće. Prolazeći kroz prepunu čekaonicu, ugledao bi je kako sedi i strpljivo čeka na red, dok bi oko nje mesta ostala prazna.

Objasnila je ona Nikoli i to tek posle nekoliko dolazaka kod njega u ordinaciju:

–       Molim vas, doktore, nemojte da se čudite što sve otvoreno pričam. Čovek se stidi, stidi, pa prestane, a ja sam se nastidela u svom životu. Rodila sam se sa takvim licem, odrasla sam sa takvim licem i svršila i maturu i muzičku školu. Bez drugarica, bez drugova i mladića. Retko bi mi neko i ruku pružio. Bila sam najmlađa u porodici. Braća i sestre su se poudavale, u goste me retko zovu.

Porodica moga današnjeg muža bila je u komšiluku. Znalo se da su moji roditelji vrlo bogati. Spremni su bili da daju miraz onome ko uzme „ovo lice”. Porodica moga muža bila je vrlo siromašna, a bili smo komšije. Nas dvoje smo rasli zajedno, pa se i on navikao na moje lice. Njegovi nisu imali nikakvih mogućnosti da ga školuju. Tako se mi venčasmo, on završi školu, a i od miraza osta dosta. Lep je on momak, a šumarska uniforma ga je činila još lepšim. Zavideli su mi i danas mi zavide. Zamislite, meni? Bilo je meni to prijatno.

Česti obilasci terena bili su razlog da ne bude danima kod kuće. Momak nije bio loš, ponašao se sa mnom pristojno, ne gledajući me. Nisam mu ja ništa prebacivala, bila sam mu zahvalna. Imam dosta knjiga i klavir u toj prostranoj šumskoj kući izdvojenoj od sveta. Srne, jeleni, prepelice, kosovi, laste, vrapci i slavuji su moj komšiluk. Divlji veprovi, kurjaci, lisice i vrane takođe, ali sam ih izbegavala.

Prvi su mi dolazili na prag, hranila sam ih. U određeno doba godine stizali su sa podmlatkom, a ja sam ih za sve ove godine uvek dočekivala sama.

Nikoli je imponovala , svojim ukusnim, ali skromnim oblačenjem, izuzetnom čistotom i urednošću. Navikao je već i na njeno lice, mada je zapazio da u poslednje vreme pokušava da mu uvek okrene onu stranu bez haemangioma. Video je njen pogled, kako ga radoznalo posmatra kada je pregleda. Znao je da želi da zna da li primećuje njeno telo. Primetio ga je on još pri prvom pregledu.

–       Zašto, ako ga ima, tamo negde gore? Kako ima srca, ako ga ima, da ovakvom telu podari ovakvo lice? Kakva skladnost, izvajani oblici, možda malo prenaglašeni za umetničko, ali suviše privlačni za muško oko. Čini mi se da sve više krije lice, nepotrebno razgolićujući telo! Nisam ja to od nje očekivao!

–       Ali sve više primećuješ. Hteo bi da proveriš? Da vidiš da li si postavio pravilnu dijagnozu? Ha, ha, biće da je to nešto drugo!

–       Šta drugo? Zar sa ovakvim licem? Zar da misli da to želim da iskoristim?

–       Privlače te mnoga tela, doktore. Guraš ti to od sebe, praviš se da ne primećuješ. Dao si mi reč da ćeš voditi strogo računa da ti se ne desi da kao lekar zaboraviš da si lekar, da zaboraviš na Hipokratovu zakletvu.

–       Ti si zaboravio da mi lekari socijalizma nismo polagali Hipokratovu zakletvu. Zakletve su zastarele, komunizam ih ne priznaje.

–       Ne izmotavaj se! Zaboravio si da si lekar i da žena pacijent, čak i kad nije bolesna, ostaje pacijent. Čuvaj se, jer ti ne poznaješ žene. Zar ne osećaš da one žele tebe mnogo više nego ti njih. Ne dozvoli da one tebe osvoje!

–       Nema tu nikakvog osvajanja. Moja zelja je da saznam ne samo sve o bolestima, nego i o čovekovoj psihi. U početku, dok tragam za uzrokom njihovih tegoba, ja i ne primećujem da su one žene.

–       Želja da saznaš ne samo sve o bolestima, nego i o čovekovoj psihi, stvara posebnu vezu između tebe i tvojih pacijenata, a posebno žena. Ti to dobro znaš.

–       Da, slažem se. Bez te veze poverenja nema, pa ni dijagnoze, a ni lečenja.

–       Ali to svaka žena, tvoj pacijent, ne zna. Žene su drukčije. Svaka od njih misli da si samo prema njoj takav. Doktore, radiš sada u savetovalištu za žene, čitaš literaturu, pa bi morao da znaš nešto više o njihovoj psihi.

–       Baš me zanima. Čitamo istu literaturu. Šta ti to znaš više nego ja?

–       Znam da tvoje interesovanje tumače kao znak simpatije. Svakoj to u početku imponuje, poveruje da je ona nešto posebno, da je želiš kao ženu. Ona ne zna da je tvoj odnos prema svim ženama, tvojim pacijentima, isti. Kada oseti da ništa ne preduzimaš, želi da te ohrabri.

–       Tu grešiš. Ja na tako nešto ne nasedam.

–       Ne, ne razumemo se. Ne govorim o banalnim pokušajima. Na takve pokušaje ti uvek reaguješ gnušanjem. Govorim o ženama koje si hteo da ohrabriš, da im vratiš veru u život, da ih otrgneš od bežanja u bolest, jer su nezadovoljne brakom, decom, poslom koji obavljaju, usamljenošću.

–       Da. Pa šta je tu loše? Često se dogodi da po prvi put nailaze na čoveka sa kojim mogu da podele i najskrivenije misli. Zatim shvate da nema nikakvih objektivnih oboljenja…

–       Znam, sve znam. Psiha i Soma. Znam vas, doktore. To je igranje sa vatrom, a vatra može da se razbukti u plamen. Tad prestaješ da budeš samo lekar za njih.

–       Činjenice poznate u literaturi.

–       Uživaju danima, bolje rečeno noćima, misleći u svim kombinacijama na tebe. Njihove želje ne ostaju samo želje. One žele da ih i ostvare.

–       To su, dragi moj, trenuci kada ih ti počinješ primećivati, jer one tebe žele.

–       To je njihov problem.

Tačno, on je „njihov“ dok ga ti ne pretvoriš u „vaš“.

 

1 1 / 0 5

Škripa kočnica i voz stade. Skočio je na brzinu, oblačeći se. Uze lekarsku torbu i pogledom potraži kroz prozor vagona Dragutina i Lolu. Čekali su ga. Put čezama ka selu bio je za Nikolu još uvek doživljaj.

Dolina, oivičena brežuljcima i bregovima u daljini, njive, pašnjaci. Izvori nabujali žubore.

Opojan čist vazduh samo čovek koji dugo radi u zatvorenoj prostoriji ili se vozi zatvorenim kolima može da oseti. Put, seoski suv, ali još uvek mekan posle snegova i kiše, ublažavao je udare kopita, a točkovi čeza se nisu skoro ni čuli.

–       Danas nemaš mnogo posla, doktore. Izleči ti ovaj narod. Prođoh pored čekaonice, skoro je poluprazna.

–       Ne boj se, nakupiće se dok mi stignemo. Bilo bi to baš lepo da sam ih izlečio, ali nažalost nisam, nije to tako lako.

–       Ja ko velim, ako ranije završiš posao, da svrneš do mene da nešto prezalogajimo. Gotov mi mladi sir, da ga probaš, a naći će se i ponešto još. Eto, koliko te vozim, a ni u kući mi nisi bio.

Nikola naglas poče da se smeje.

Dragutin ga pogleda onim svojim jednim okom iznenađeno, pa viknu Loli jedno „ojs“.

–       Šta sam to tako smešno rekao? Da nije doktorima ispod časti da dođu u seljačku kuću?

–       Gluposti, moj Dragutine, baš govoriš gluposti. Smejem se, jer sam se setio tvog lica prvog jutra kad si me dočekao i vožnje do sela. Reč nisi progovorio. Imao sam utisak da bi me najradije prevrnuo u neki potok.

–       Jes, ja, i hteo sam, bilo mi žao čeza.

Smejući se, pljucnu Dragutin iz čeza, pa obrisa rukom usta.

–       Mislio sam, evo ga još jedan doktor koga će da izbiju Sumrakovčani. A što baš ja da ga vozim i da gubim vreme? Gde baš mene nađoše oni opštinari?

–       A sada?

–       Pa i sam vidiš, ne prevrnuh te u potok. Kad idem po tebe, čini mi se da idem po familiju.

–       I meni se tako čini kada sedam u čeze.

Zagrli ga Nikola dok je drugom rukom vadio cigarete da zapali za sebe i Dragutina.

–       Ušao si nam pod kožu, doktore. Eto juče u kafani pričamo mi o tebi. Kažu, još se sa ni kim nisi posvađao, sve zabušante i folirante si naučio pameti, a i ljude lečiš dobro.

–       Majku vam vašu sumrakovčansku, otkud vi to znate?

–       Znamo mi, nismo mi Sumrakovčani lucprde. Neki bili u Zaječaru kod doktor Gruju^[5] sas tvoji recepti, a on im rekao: Šta zaboga trošite pare i vreme ‒ dao vam čovek sve što treba. Sada ne idu nikuda više.

–       Znači kontrolišete, kontrolišete…

–       Nego, samo da nam ti ne odeš?

–       Neću, Dragutine, nigde da idem, ušli ste mi vi Sumrakovčani, Krivovirci, Podgorčani i Boljevčani pod kožu.

–       Vraćaš, vraćaš, doktore, a ja ozbiljno. Znam ja, dobri odlaze brzo iz ovog kraja, a loši ostaju.

Zategnu dizgine i zaustavi čeze.

Na putu pored čeza stajao je stariji omanji seljak, nekako svečano obučen, sa izvezenim jelekom i novim opancima koji su se žuteli. Držao je za ruku devojčicu rumenih obraščića, ispletenih kika sa dve roze mašnice, u suknenom kaputiću, kratkoj suknjici od plisiranog seljačkog platna, u crnim ispletenim vunenim čarapama sa cvetovima i gumenim čizmicama.

Seljak skide šajkaču sa poštovanjem, pa poče da je nervozno okreće u ruci. Sedu gustu kosu poče da mu mrsi vetar. Iskosa pogleda u Nikolu, spusti pogled, pa ga posle dužeg vremena podiže.

–       Pa, eto, mi dođosmo da ti se zavalimo što nam spase ovo čeljade ovde, ovo moje unuče. Seljaci smo mi, eto, pa ne umemo mlogo da kažemo ni da zavaljujemo, al’ meni i babi je ovo sva radost što imamo, a da tebe ne bi…

Zagrcnu se starina, pa da to nekako zabašuri, podiže devojčicu prema Nikoli.

–       Ajd, kćeri, poljubi spasiocu ruku!

Nikola je prihvati iz starčevih ruku i stavi je u krilo. Ona ga zagrli svojim ručicama pa ga poljubi u oba obraza, tražeći mu ruku. Nikola joj ne dozvoli.

–       E, pa sada ti moraš da pustiš da tebe čika doktor poljubi što si bila dobra, hrabra i poslušna devojčica.

Rumene bucmaste obraščiće, koji su mirisali na sveže mleko i dim pored ognjišta, poljubi i vrati dete dedi.

Dragutin opusti dizgine, zapuca par puta bičem i Lola krete.

Nikola se okrenu da mahne i zagleda se u čoveka i dete na putu. Stari je još držao šajkaču u ruci, dok je devojčica mahala svojom ručicom. Na tom belom seoskom putu, koji je kao traka od nekog belog čaršava bio oivičen tek olistalim topolama, okružen braon, skoro crnim, tek uzoranim njivama, prošaranim zelenim tepihom pašnjaka – pasla su stada ovaca, poput mnogobrojnih belih tufnica rasejanih i pokretnih, kao da ih je vetrić gonio. Ceo predeo je bio obasjan kosim zracima jutarnjeg sunca.

Sve dok čeza ne zamakoše za okuku deda je mahao šajkačom, a unučica ručicom.

Nije se odmah setio male, a i kako bi? Prošle jeseni, tek što je došao u Sumrakovac, dovela mu je seljanka dete izuzetno bledo, intoksicirano, sa visokom temperaturom i jakim kašljem. Dete nije moglo od kašlja da spava, a sve što bi uzelo u usta, povraćalo bi. Mala curica odavala je utisak teško bolesnog deteta. Poslušao je slušalicama i sem bronhitisa ništa drugo nije mogao da čuje. Rešio je da joj odmah da penicilin i da je pošalje u Zaječarsku bolnicu. Izgled deteta mu se nikako nije dopadao i nije hteo da je ostavi na selu pod kontrolom bolničara i antibiotika, kad ne može da je sam svakodnevno kontroliše.

Nekoliko nedelja kasnije došla mu je majka na pregled. Imala je želudačne tegobe. Pišući joj recept, upita šta je sa bolesnim detetom.

–       Pustili je kući, da umre.

Ruka prestade da piše.

–       Kako da umre?

–       Rekla ona dečija, Ruža, da ne može da je ostavi u bolnicu, bolnica puna, nema kreveta. „Dete će sigurno da ti umre ženo, mnogo je bolesno”, a onda mi reče kad se to izdogađa neka ga spakujem u kutiče, da ga odnesem u Zaječar, pa će da vide šta mu je bilo.

Kad si lekar, svašta čuješ. Pametno je u sve ne verovati. Ipak, bio je zanemeo. Posle duže pauze upita je, još uvek sa nevericom:

–       Gde je dete?

–       Kod kuće, čeka da umre!

–       Čeka da umre?

Odzvanjalo mu je u ušima dok je išao sa majkom da vidi dete.

Koža i kost. Dete nije skoro ništa moglo da jede danima, stalno je kašljalo i povraćalo. Disalo je teško. Pregledavao ga je dugo. Osim teškog bronhitisa i jednog dela leve strane pluća gde se na ograničenom delu slabo čulo disanje nije mogao ništa više da pronađe. Nemoćno je pakovao slušalice u torbu i razmišljao.

–       Zašto, koleginice Ružo? Zašto posla ovo dete kući bez rendgenskog pregleda? Kakvu si mu neizlečivu bolest pronašla? Znam da si dobar lekar. Šta se to desilo da moram da sumnjam u tebe?„Kad umre spakuj ga u kutiče?” Za milog Boga, koleginice! Iz kog razloga? Ne, takvi razlozi ne postoje. Oni niti mogu niti smeju da postoje.

–       Ma gde da proguta tu koščicu od šljive! Ma sve gi je od toga ‒ ču on baku kako uzdiše.

–       Kakvu koščicu, majko?

–       Od suvih šljiva. Zagrcnu se i od tog dobi kašalj. Jelo dete suve šljive, zagrcnulo se i koščica ode u dušnik.

–       Zar je moguće da je baba to primetila i da nikom nije rekla? Zar niko od nas lekara da ne posumnja na tako nešto, što se često deci događa, zar svi da podbacimo? Dijagnoza je sada i slepcu jasna. Koštica je zapušila bronh, zato je verovatno celo plućno krilo isključeno iz funkcije. Jadno dete kašlje li kašlje… Više se nije smelo oklevati!

Sada se u čezama na ovom toplom proletnjem danu naježi kada se seti koji je to problem poslati skoro umiruće dete i majku tog sumornog jesenjeg dana, po kiši, blatu i nabujaloj reci. Hoće li dete izdržati?

Samo traktor ili gaz su mogli do pređu reku, a tek tamo na putu mogla bi da ih prihvate sanitetska kola. Nažalost, ni traktora ni gaza nije bilo.

Posle dugih pregovora dala je zemljoradnička zadruga traktor do puta gde je čekao Vidoje sa sanitetskim kolima. Dogovorio se sa njim telefonom, da odveze dete i majku „pod crvenim svetlom i sirenom” u Niš. Ispisao je uput za nišku bolnicu i pismo svojoj „braći” doktorima. Znao je da će se teško neko usuditi da ovom malom živom lešu čačka po plućima, ako ikad devojčica stigne u bolnicu živa.

–       Znam da sam im u pismu ‒ ah, ko bi se još svih detalja setio ‒ spominjao Hipokrata, savest, našu lekarsku. Ne, ne sećam se detalja ali znam da sam i molio i preklinjao, pretio i opet molio da pomognu ovom detetu.

Kasno te noći kucao mu je Vidoje na prozor da mu kaže.

–       Nisu hteli dete da prime, hteli da ga vrate, a ja im kažem da ima tu i pismo od našeg doktora. Pročita ga jedan, pa ga dade drugome, a ovaj pozva još dvojicu starijih. Rekli mi da pričekam napolju. Posle dođe onaj najstariji, pa kaže da odmah vozim dete za Beograd. Već kad sam polazio viknu me i reče: „Kaži tom vašem doktoru hvala za pismo, a daj i onima u Beogradu da pročitaju”. Vozio sam kao sumanut. Sveću kupismo*[6], za ne daj bože. Mislili smo neće preživeti, al’ predveče stigosmo u Beograd. Pregledavali su dete, čitali pismo, pa ga opet pregledavali. Pozvali nekog starijeg, profesor li je? On pročita pismo pa se nasmeja. „Primićemo dete. Znam ja tvog doktora, polagao je on ispit kod mene. Kaži mu da se ne kajem za ocenu koju sam mu dao, znaće on…“

Strepio je Nikola, zvao je profesora telefonom. Izvadili su devojčici koščicu od suve šljive iz bronha levog plućnog krila. Devojčica se brzo oporavljala. Samo je jela i spavala. Sad ju je prvi put video Nije nikakvo čudo što je nije prepoznao.

Čeze se zaustaviše pred ambulantom. Dragutin ga gleda upitno, smejući se.

–       Dolazim sigurno, mada mi je ispod časti da idem kod seljaka u kuću. Slušaj „kulače”1, spremi rakiju, napićemo se.

Nije stigao da se napije. Sve do polaska voza je imao bolesnike. Lola je u galopu stigla na postaju.

Ukrcao se Nikola u kupe, a za njim i Dragutin, stavljao mu je u prtljažnik veliki paket i jednu poveću kofu zatvorenu peškirom, i izlete iz kupea.

Nikola otvori prozor i htede…

–       Ne buni se, doktore. Kad koščicu od suve šljive zasadiš, nikne ponekad i prase, to ti samo može kod nas seljaci iz Sumrakovac. U kofi ti je „kulački”6 sir za Vesnu i Milicu, za tebe nema, nisi ga danas pojeo.

Voz krenu, a pored postaje osta Dragutin duboko nabijenih ruku u džepove dok mu je ono jedino lepo oko sijalo zadovoljno.

Udobno se zavalio u mekano sedište kupea prve klase. Bilo mu je lepo među ovim ljudima. Nije on ni mislio da mu neće biti dobro i da se među njima neće snaći, ali nije ni verovao da će mu biti ovako lepo.

–       Nisi ipak verovao da među Sumrakovčanima, zabušantima, sitnim lopovima i bundžijama, starine sačekuju doktora sa unukom koja doktora hoće da poljubi u ruku.

–       Iskreno, nisam.

–       Čovek okružen ljubavlju! Teško ću ja kao tvoja savest uspevati da te držim na uzdi. Izazovi su preveliki, a ti se izazovima ne opireš uvek. Čudno, ponekad i mene iznenadiš. Ne opireš se tamo gde se nikada ne bi očekivalo. Čini mi se da to činiš ne misleći, kao da si u vlasti nekog svog čula koji želi da okusi od svega što mu život pruža. Radoznalost? Ne. Želja za uživanjem? Ne. Avanturista? Ne, nisi ni to. Želja da se dokažeš, da zadovoljiš svoj ego?

–       Ne, to po najmanje.

–       Slušam te, slušam, lepo mi je dok uživam u ovoj okolini kroz koju prolazi voz. Radujem se dolasku proleća i rascvetanim bagremima, a ti se ne muči…

–       Ti se igraš sa ljudskim osećanjima!

–       Sad preteruješ jer to stvarno nije tačno!

–       Povlačim reči. Izvinjavam se, to je bila loša formulacija… Hajde da pokušamo da to drukčije objasnimo. Ti svojim stavom i ponašanjem budiš kod ljudi osećanja kojih oni u većini slučajeva nisu bili svesni da poseduju. Probuđeni, oni postaju bogatiji, ali se vezuju za tebe.

–       Mađioničar, hipnotizer, pošto smo u ovom zabačenom kraju, među svetom praznovernih ‒ možda vukodlak?

–       Nisi duhovit. Naši razgovori su prestali kada si mi rekao da ljubav ljudi, naročito žena, nije tvoj problem.

–       Tvoj komentar je bio da je to sve do trenutka kada taj problem postaje „vaš”. Nisam te tada najbolje razumeo.

–       To je trenutak kada ti popustiš pod navalom tuđih osećanja i želja. Zato i rekoh malopre, od tog trenutka te je teško sačuvati, jer si nepredvidljiv.

–       Da, sada te razumem! Kao što znaš, ja svoju reč nisam više pogazio. Mislim da to nema veza se pozivom lekara, ili možda ima samo utoliko što smo u češćem kontaktu sa ženama. Oni koji se bave psihom muškarca kažu da smo skloni dvostrukom moralu, samoživi, neozbiljni i lenji. Daleko bi nas odvelo da se upuštamo u analizu tih karakteristika. Međutim, ima trenutaka kada zaželim da nekog pored sebe naučim da se raduje životu i da mu tu radost pružim. Ja uzimam samo ono što mi se pruža!

–       Igraš se vatrom! Jedan trenutak takve probuđene radosti povuče za sobom osećanja za koja znamo da u nama postoje, a nismo imali kome da ih damo. A šta je tek sa onim osećanjima koje nismo poznavali? Osećanja koja nas čine drukčijim, bogatijim, srećnijim? Tada želiš da podeliš to svoje bogatstvo sa osobom koja ti je pružila tu lepotu življenja.

–       Zar to nije jedini razlog zbog čega vredi živeti?

–       Da, samo što to nije tako jednostavno. Da li osoba koju voliš može da te prati i da ti pruži ono sto ti želiš s njom da podeliš?

–       Sve zavisi od mnogih okolnosti. Tu nema nikakvih pravila, zavisi od njih dvoje.

–       Čini mi se da nisi svestan da smo, nažalost, mi ljudi različiti i da ne možemo očekivati da se na naše želje i osećanja može uvek odgovoriti adekvatno.

–       Hoćeš da kažeš da vremenom dolazi do nerazumevanja, do razočarenja, što nas udaljuje jedan od drugog?

–       Mislim da se to u većini slučajeva događa. Verujem da je to i razlog što dva bliska čoveka počinju da se udaljavaju jedan od drugog.

–       A šta ako se trudiš da do toga ne dođe? Mi smo razumna bića koja su navikla da savlađuju prepreke.

–       U početku to i činiš, ali ne uspevaš. Živiš, život u kome osećaš da ti se ljubav krnji, iz dana u dan, neprimetno… Ako tad sretneš ženu koja će osetiti i razumeti i sa tobom podeliti sve ono što ni sa kim nisi mogao da podeliš? Razumete se bez reči, govorom očiju, dodirom, spajanjem usana, milovanjem, ukradenim sastancima, skrivenim od sveta, kada tela žele da nadoknade ono što je propušteno i ono što će biti propušteno. Dajete se kao da je to sad i nikad više. Veruješ da je to vrhunac onog što muškarac i žene mogu da dožive u životu.

U toj silini davanja otkrivaš da si u sreći opet nesrećan, jer si u braku, sa ili bez dece, sa osobom koja ti je bila draga, ali ni blizu ono što sada deliš sa drugom. Živiš dvostruki život. Jedan mučan, uvredljiv i ponižavajući život, u ratu sa savešću, jer nisi u stanju da budeš stalno sa voljenom osobom. Ispunjen si razdirućim bolom, očiju suvih, sa suzama u duši. Dani dugi, ponekad nedelje nepoznatog sebe.

Samo povremeno živiš drugi život u kome drhtiš, goriš. Želiš da sve to nikada ne prestane. Raspiruješ plamen, paleći se sve više, uživaš u eksplozijama tela. Želiš da sve to traje, a ne da odeš iz tog prelepog života u onaj drugi, ponižavajući.

–       Ako je to obostrano, onda je neminovno da čovek i žena ostanu zajedno i da prekinu sa ranijim načinom života.

–       To je lakše reći nego učiniti. Oženjen si, imaš decu, ona je udata, ima takođe porodicu. Šta onda učiniti?

–       Dobro, hajde da razrešimo ono što se čini lakšim. Pretpostavi da jedno od dvoje reši da prekine taj drugi život. Ostaju divne uspomena na proživljeno, jedno čitavo bogatstvo. „Parčići razbijenog dijamanta ne mogu zavideti jednoj celoj cigli“, kaže jedna kineska poslovica.

–       Znam za tu kinesku mudrost, ali bogati ne znaju da su bogati. Bogati žele da budu još bogatiji. Šta će sa svim tim svojim bogatstvom kada se vraćaju u siromaštvo u kome svakodnevno žive, pa im ta sirotinja još teže pada?

–       Na sve se čovek svikne ako je to rešio iz ma kojih razloga.

–       Ne, čovek nije po prirodi takav. Izgubljeno ostaješ večito da tražiš. Šta misliš, šta činiš onima koje ostavljaš? Za nekog je to mnogo više od samo jedne avanture. Lepotu čovek želi uvek da doživi. Jednom doživljena u prošlosti, čini te nesrećnim u sadašnjosti.

–       Mislim da ta tvoja razmišljanja ne odgovaraju istini. Vreme leči sve. Osim uspomene, kao što rekoh, doživeo si da upoznaš sebe i svoja osećanja. Možeš da napraviš razliku između mašte i stvarnosti, između onoga što misliš da se u životu može ostvariti i onoga što se stvarno može. Da se vratimo onom težem slučaju: šta kada se ustanovi da treba nastaviti sa lepotom koju su čovek i žena otkrili jedan u drugom. Kakva je snaga potrebna da bi se takav život živeo?

–       Za ljubav je to veliko iskušenje, ali ljubav i daje neograničeno mnogo snage da se sve prepreke prevaziđu. Pored svega toga postoji i razum. Malobrojni ostaju uporni i zajednički počinju nov život.

–       Tačno, oni su malobrojni. Zašto?

–       Provociraš me, ali dobro, pokušaću, mada nije lako dati odgovor. Mislim da ni čovek ni žena nisu monogrami po svojoj prirodi. Međutim, odnos između čoveka i žene društvo reguliše zakonski, dok crkva te norme još drastičnije pooštrava. Tako nastala bračna zajednica, ranije mnogo više zasnovana na interesima nego na osećanjima i ljubavi, bila je to veštačka tvorevina, koja je odolevala vekovima.

Sklapanje brakova iz čistih materijalnih razloga je opasno. Brak bez ljubavi, bez dubljih osećanja, koje onda muškarac na drugom mestu traži. Žena, svojina muža, imala je da se brine o kući, da rađa sinove i poneku ćerku. Ono što se sa svojom ženom ne bi doživelo, tražilo se na drugoj strani. Ono što suprug od supruge nije ni očekivao, a supruga i majka nije smela da učini u bračnoj postelji, tražilo se i uživalo u posteljama van kuće.

–       Taj dualizam u odnosima tolerisao se. Gledalo se kroz prste u hrišćanskoj religiji, dok se u islamskoj dozvoljavalo da čovek ima i po nekoliko žena u domu. Oni koji su kreirali kodekse izgleda da nisu znali prirodu čoveka i žene, ili nisu hteli da za nju znaju.

Međutim, čovek se oslobodio od mnogih kanonskih stegova kroz vekove. Danas mu je teško obećati raj na nebu, ako bude u ovom lepom, kratkom i tako izazovnom životu pokoran i poslušan. Čak i taj „raj“ današnjem čoveku izgleda neka dosadna institucija. „Bolje vrabac u ruci nego golub na grani”, kažu skoro svi narodi u svojim poslovicama. Nije slučajno da ta narodna mudrost kaže da „sutrašnjeg dana niko video nije”. Samo te dve narodne izreke kompromituju mnoge kanone i kodekse, čineći od nas frustrirano društvo koje bi htelo, ali ne sme, pa ipak čini, krišom, neko manje, neko više.

–       Šta je trebalo da shvatim iz tvoje priče, koja je na nivou? Ako stupaš u bračnu zajednicu iz ma kog drugog razloga osim iz ljubavi, tražićeš ljubav van braka. To je potpuno jasno. Brak iz ljubavi kroz godine otkriva različitost i nerazumevanje. Ako ne tražiš, nećeš naći. Oni koji traže ne znači da će naći. Živiš u takvoj zajednici bez problema. Međutim, retko ako traže mogu slučajno da sretnu? Nažalost u takvom slučaju, koga si opisao, nismo uvek slobodni da činimo ono što nam osećanja kažu.

–       Ako tražiš i ostavljaš, uvek onog drugog povređuješ. Ako nađeš, a o tome govorim, jedan ili oboje ostavljamo. Nikada ne uspevamo da se oslobodimo tog osećanja da smo nekog unesrećili ko nam je nekada bio drag.

–       Da ja tebi postavim pitanje! Zašto želimo zabranjeno? Zbog Eve, jabuke i Adama? Nismo li mi, potomci njihovi, srećni što je ta jabuka uzbrana?

Voz se zaustavio na boljevačkoj stanici.

 

1 1 / 0 6

–       Doktore, hitno u prijemnu ambulantu! Doneli su rudara sa Rtnja, teško je povređen, vidi mu se mozak

Sleteo je niz stepenice u prijemnu ambulantu.

Crno lice od uglja. Sklopljene oči. Dugo telo u radničkom rudarskom kombinezonu poprskano krvlju. Video je da mu se grudni koš pokreće. Disao je. Gornji deo čela i čitava glava bila je zamotana u flanelsku prugastu krpu. Pažljivo je odmotao krpu. U stvari, bile su to prave seljačke gaće, sa dugim nogavicama i učkurom.

Prednji deo lobanjske kosti je nedostajao. Ugledao je mozak koji je virio ispod oštećene moždane opne. Patolozi bi opisali u obdukcionom zapisniku: „Promena veličine dečijeg dlana”. Ostali deo otvora bio je prekriven tvrdom moždanom opnom. Mozak je ravnomerno pulsirao. Sve je ličilo na neku započetu operaciju na neurohirurškoj klinici. Međutim, ovo je bila boljevačka bolnica, negde na kraju sveta, a on je bio lekar opšte prakse. Stajao je potpuno zbunjen sa okrvavljenim flanelskim gaćama u ruci.

Pogledi medicinske sestre i dva bolničara bili su uprti u njega. Čekali su da im kaže šta da rade, da pojure da nešto učine za ovog jadnička. Dva rudara koja su povređenog doneli takođe su ga nemo posmatrali. Osećao je da ga posmatraju, da se od njega očekuje da nešto učini, ali šta, čime, kako? Bio je potpuno ukočen. Razmišljao je svim svojim sivim ćelijama – ništa mu nije padalo na pamet. Naprezao je svu svoju mentalnu snagu. Odsutno, usporeno pruži okrvavljene gaće sestri.

Izgledalo je njemu samom, a i okolini, da će on sada tom rukom učiniti neko čudo, da će nešto preduzeti. Ruka ostade pružena, pa se zatim lagano nemoćno spusti.

Mozak je i dalje ravnomerno pulsirao. Duboko lagano disanje odjekivalo je kao veliki kovački meh. Taj udahnuti i izdahnuti vazduh kao da mu je govorio: „Po-mo-zi, po-mo-zi“. Izbrojao je 15 puta u minuti: „Po-mo-zi“. Ne, nije znao kako. Osetio je da i on diše istim ritmom, zastajkujući, čekajući da udahne, bojeći se da taj novi udah neće doći, dok on neodlučno stoji i ne zna, apsolutno ne zna šta da preduzme. Ruka mu se podiže i profesionalno spusti na ruku rudara da mu opipa puls.

Ritmičan, dobro punjen, konstatovao je. Mahinalno pogleda na sat i minutnu kazaljku. brojao je 14 na četvrt sekunde (minuta) puta četiri. Normalno ‒ ču on negde u sebi.

„Po-mo-zi – po-mo-zi“, bubnjalo je u ušima.

Razmišljao je. Pandurović je bio na službenom putu, Cvetanović u seoskoj ambulanti, Avramović u domu zdravlja. Ne, nije imao nikog koga bi mogao da konsultuje. Mora, mora sam. Nema rešenja spolja, on mora da reši.

–       Aparat za pritisak, Mile!

–       Boso, polako skidajte bluzu!

Vadi slušalice iz džepa. Dugo sluša rad srca, disanje ‒ sve je normalno. Svi ga sa olakšanjem posmatraju, nešto je preduzeo.

On, pak, zna da ništa nije preduzeo. Meri pritisak.

–       Boso, zapišite pritisak 100/ 60!

Mora da uključi infuziju. Još uvek sa slušalicama u ušima izdaje naređenja, Bosa juri u apoteku. Mile otvara sterilnu kasetu sa špricevima i sterilnim iglama. Dok Mile oslobađa desnu ruku, vezuje esmark[7] da bi se pojavile vene, on stavlja slušalice ponovo u džep. Okreće se rudarima, pogled mu pada na novine u koje je nešto zapakovano. Mahinalno čita „Borba”, ispod sitnije „organ komunističke…”. Nije se više videlo, tu su novine bile presavijene.

–       Šta je to u „Borbi”?

–       To što ostade od glavu – reče rudar, pažljivo odmotavajući „Borbu”. Ukaza se deo lobanjske kosti sa prilepljenim parčetom mozga.

–       Stavi to ovde na sto!

Pokaza mu Nikola. Skoro da je pružio ruku sa željom da vrati taj deo kosti i mozga nazad, kao dete koje, kad nešto slomi, pokušava da od parčića opet napravi celinu, da zavara i sebe i druge.

Infuzija je namontirana. Nalazi venu, ulazi iglom u nju. Tamna krv ističe iz vene. Prikopča infuziju koja u brzim kapima teče u venu. Bosa fiksira iglu flasterima.

–       Šta sada?

Još jednom meri pritisak. Isti je. Čuje iza sebe da neko otvara vrata i staje iza njega. Okreće se. Vesna.

Gleda je zabrinuto, upitno. Možda ona ima neku ideju?

Oči ga gledaju sa puno poverenja, kao i sve druge oko njega. Šta on ima od tog njihovog poverenja?

–       Kako misliš da ga transportuješ?

Mislio je već o tome. To mu je i najveći problem. Ovim izlokanim putevima do Paraćina, pa za Beograd. Video je on već sliku kako se pacijentu mozak prosipa po sanitetskim kolima od truckanja.

–       Kompletno ubistvo.

–       Možda ga poslati za Zaječar? ‒ razmišlja Vesna glasno.

Meri ponovo pritisak, 120/50. Lice pacijenta kao da više i nije tako bledo.

–       Poslati ga za Zaječar. Manje truckanja, kraći put. Šta će tamo moći da učine opšti hirurzi?

Izlazi u hodnik sa Vesnom, pali cigaretu. Vesna rezonuje, želeći da ga izvuče iz ove teške situacije.

–       Poslati ga za Zaječar znači skinuti sa sebe odgovornost. Na kraju, to je i dužnost svakog lekara opšte prakse. To je regionalna bolnica, oni ipak imaju hirurge.

–       Čoveku treba spasti život, a ne skidati sa sebe odgovornost.

–       Nikola, ne mogu se svi životi spasti.

–       Neurohirurzi bi možda mogli. Čovek puca od zdravlja. Oštećenje mozga ne izgleda tragično, nije izgubio mnogo krvi. U šoku je, ali mu se opšte stanje popravlja.

–       Jedino da ga pošalješ avionom za Beograd!

–       Avion! ‒ lupi se po čelu.

Zagrli je, poljubi je i uđe ponovo u previjalište. Brz pogled ga uveri da se pacijentovo stanje nije pogoršalo.

Osećao je da njegove sive ćelije sada bolje funkcionišu.

–       Znam sada kakva sam nula od doktora. Uspaničio sam se, a u panici se prave gluposti. Zaboga, kako da zaboravim osnovna pravila kod ovakvih povreda!

–       Boso, antitetanusni serum, milion jedinica penicilina. Sterilne vlažne gaze sa NaCl spremite, pa da mu previjemo glavu. Momci, kako se to desilo? ‒ okrete se rudarima.

Cinkana ploča, teška oko 20 kila, zbog nepažnje se otkačila sa dizalice koja je ploču donela do četvrtog sprata termoelektrane u gradnji. Rudar, otac troje dece, prolazio je tuda idući na posao u rudnik. Ne nesreću, nosio je rudarski šlem u ruci. Ploča ga je oštrom ivicom samo malo zakačila i, kao bonsekom, odrubila deo čeone kosti.

Osećao je da će toj deci vratiti oca kući. Plan mu je u glavi bio gotov. Pročitao je u novinama da se u Beloj Crkvi nalazi amaterski vazduhoplovni centar i da su oni spremni da u hitnim situacijama prevezu teške bolesnike do specijalističkih bolnica u velikim centrima.

Telefon. Dežurni vazduhoplovac pristaje da proveri put do Boljevca, ali gleda vremensku kartu. Oblačno je, kiša, loš teren za spuštanje, magle Rtnja. Njegov je predlog zvati Niški vojni aerodrom, tamo imaju helikoptere.

Od dežurnog razvodnika do pukovnika komandanta vojnog aerodroma u Nišu ima mnogo starešina koji se ne mogu preskočiti.

Svakom od njih se mora ispričati priča da bi zaključili da oni nisu ti koji mogu takvu odluku doneti, pa bi vezu prebacili drugom, starijem, po njihovom mišljenju, u hijerarhiji nadležnom oficiru.

Rudar sa otvorenom lobanjom želeo je da živi, iako je bio bez svesti. Njegovo stanje se popravilo, pritisak mu je bio 120/80, disao je 16-18 puta u minutu. Pokriven toplim ćebetima i zavijene glave ličio je na zaspalog maharadžu.

Telefonske žice su već više od dva sata prenosile vesti o njemu. Nikola je sa mukom ponavljao priču, koju je svakog puta pokušavao da skrati. Pukovnik je na pola priče prekinuo doktora.

–       Jeste li služili vojsku, doktore?

Na potvrdan odgovor stiglo je naređenje.

–       Označite vatrom ravan teren gde se najbliže bolnici može spustiti helikopter. Teren mora da bude 100×100 metara. Slećemo za 45 minuta. Doviđenja.

Merili su koracima, označili vatrom, sredinu belim čaršavom. Magla se sa Rtnja sve više spuštala prema kotlini u kojoj je bila bolnica, kiša je sipila. Bolničari su stalno bacali sveže granje na vatru koja se više dimila nego gorela.

Najzad zvuk motora sa niskog neba. Samo zvuk. Kroz maglu i oblake se ništa nije videlo. Po zvuku su mogli da zaključe da pilot leti u krug dva puta, tri puta, posle petog puta zvuk poče da se udaljava i nestade.

Pokisli, ne od kiše samo, razočarani, vratili su se u bolnicu. Sestra Bosa pruži Nikoli veliku šolju vruće kafe uz raport da je stanje bolesnika nepromenjeno. Opet telefon, ovog puta brže stiže do pukovnika.

–       Šta je, doktore, jesi li se usrao? ‒ grmu glasina sa one strane telefona.

–       Jesam, druže pukovniče.

Bez razmišljanja odgovori Nikola i odmah mu bi lakše što je nekome smeo da prizna.

–       Znam ja kako se osećaš momak, bio sam student medicine 4. godine kada se zaratilo. Nebesko plavetnilo i let po njemu bio mi je privlačniji od stetoskopa ili operacione sale. Da pređemo na tvoju muku, helikopter se vraća, pilot nije smeo da se spusti zbog magle. Šaljem ti drugog pilota, taj je specijalista za noćno letenje. Taj će se spustiti, ja garantujem, a ti se potrudi da čovek ne sleće zabadava – klik, i veza se prekide.

Ponovo vatra, čaršavi. Pozvao je Avramovića iz doma zdravlja, jer je rešio da on prati bolesnika za Beograd.

Sam nije mogao, zamenjivao je upravnika. Zajedno su ponovo previli bolesnika, površinski deo pored dela mozga koji je nedostajao bio je sivoljubičast. Oba doktora su se pogledala. Znali su da će i taj deo morati da se odstrani, jer je bio nepovratno oštećen. Šta je ispod tog dela, u dubini mozga, nisu mogli da vide. Avramović je bio mišljenja da tu ništa neće moći da se učini, jer se moralo pretpostaviti da će ionako doći do teškog zapaljenja moždanica, a možda i mozga, koji je jedno vreme bio prekriven flanelskim prljavim gaćama. Još milion jedinica penicilina i 1 gr streptomicina je ubrizgan. Nova flaša infuzije sa gramom Teramicina, kap po kap, tekla je u venu. To je bilo sve što su njih dvojica mogli da učine.

–       Gazda će da bude ljut što pacijenta nisi poslao za Zaječar. To si morao da učiniš po pravilu!

–       Znaš i sam da tamo ne bi ništa mogli da urade.

–       To je njihova stvar. Oni su hirurzi, a mi nismo.

–       Pobogu, brate, pa valjda smo i mi neki doktori?! Znamo valjda šta ko može.

–       Zamisli da ti pacijent umre. Postavilo bi se pitanje šta će povređeni u jednoj ustanovi koja nema hirurga 5 sati. Preveliku si odgovornost uzeo na svoju glavu.

Imao je Steva pravo, formalno, ali Nikola je znao da ovaj čovek ima jedino šanse ako dođe u ruke dobrom neurohirurgu. Znao je on i psihologiju hirurga, koji su za sebe mislili da su za sve sposobni. Bojao se da neko u Zaječaru ne reši da pacijenta tamo operiše, pa da pričekaju dan-dva da vide kako je pacijentu. Onda bi stvar bila izgubljena, ako bi ga tek tada poslali u Beograd. Svaki izgubljeni minut pre operacije je deo izgubljene šanse da se bolesnik vrati svojoj porodici.

Avramović je otišao do kuće da spakuje nešto od stvari, jer će ostati u Beogradu. Radovao se što će leteti helikopterom, a i što će uveče jesti sa društvom roštilj sa lepinjama kod „Tri šešira” u Skadarliji.

Dok je obavljao svoje svakodnevne poslove u bolnici, Nikola je svaki čas navraćao da vidi povređenog. Napisao je uput sa detaljnim opisom šta se desilo, šta je bolesnik dobio od lekova i kako je tretiran kod njih u bolnici. Ostavi mesto za generalije, jer u celoj toj gužvi nije povređenom ni ime saznao. Zato zamoli sestru Bosu da popuni generalije i ostale uobičajene administrativne formalnosti. Bosina ruka je upisivala Srećko Bogosavljević.

–       E moj Srećko, izgleda da nisi baš „srećko”! Sem hirurga i onog ko se pominje u tvom prezimenu, više nikog nema ko tebi može da pomogne.

Začu se zvuk motora. Helikopter je nadletao bolnicu. Svi su izjurili, ali nisu mogli da ga vide. Napravio je nekoliko krugova, a onda se udaljio.

–       Opet ništa!

Tužno prošaputa Nikola Vesni koja je stajala pored njega. Ušavši u lekarsku sobu, seo je i stavio glavu u šake. Šta sada? Moraće ga ipak transportovati za Zaječar. Avramović je u pravu.

Telefon zazvoni. Nikola diže slušalicu i Vesna vide kako mu se lice menja. Od zbunjenog i iznenađenog, promenio se u njenog veselog Nikolu.

–       Da ga pošaljem na utakmicu ‒ ču ga kako govori, ništa ne shvatajući. ‒ Odmah ga šaljem. Da li sam skinuo teret sa duše? Nisam, skinuću ga kada se vrati kući. Mnogo vam hvala, druže pukovniče.

Skoči sa stolice, pođe prema vratima baš u trenutku kada se na njima pojavio Steva.

–       Za mnom.

U trku naredi portiru:

–       Javite Vidoju šoferu da odmah dođe pred ulaz u previjalište sa ambulantnim kolima.

U previjalištu pregleda torbu sa sterilnim materijalom, ubaci još dve flaše infuzije pa je pruži Stevi, koji ga je gledao sa nerazumevanjem svojim krupnim plavim očima osenčenim belim trepavicama.

–       Gde idem sa bolesnikom? Mogli biste to i da mi kažete, kolega. ‒ zajedljivo upita Steva.

–       Voziš ga na utakmicu.

–       Ja sam stvarno uvek za zezanje, ali ti ga sada pretera.

–       Nisam, Stevane brate, preterao. Voziš Srećka Bogosavljevića na Zaječarski stadion. Tamo se na fudbalski teren spustio vojni helikopter i čeka vas. Nije se moglo drukčije.

–       Vidoje, ti znaš da ja mislim da si najbolji šofer na svetu. Do Zaječara vozi, ali kola ne smeju da se truckaju. Jesi li me čuo, kako znaš i umeš.

Za trenutak opipa puls Srećku, bio je dobar. Steže svoju ruku oko njegove.

–       Ne brukaj me, momče, vrati nam se živ i zdrav ‒ prošaputa.

Još uvek je stajao na terasi bolnice iako su se sanitetska kola izgubila sa vidika. Odjednom je bio strašno umoran. Znao je da će Srećko živeti. Ni sam nije znao kako, ali je znao.

Oko pet sati popodne, javio se Steva. Bio je prepun priči o neverovatnoj organizaciji. Za sat su bili u Beogradu. Na vojnom aerodromu sačekala su ih sanitetska kola i pod sirenom odvela na neurohirurgiju. Srećko je odmah operisan. Među neurohirurzima bio je i doktor Torbica, koji ga puno pozdravlja. Srećko je dosta je krvario za vreme operacije, zato su hirurzi tražili da im pošalje najmanje 10 flaša krvi, jer su krv dali od drugih bolesnika. Krvi u Beogradu nema.

 

Pozvao je rudnik da pošalju deset rudara za Beograd. Imali su oni mali autobus. Odbijen je. Autobus je bio u kvaru, a deset ljudi skinuti iz proizvodnje, dva dana plaćati dnevnice i put vozom, bilo je neizvodljivo.

Ubeđivao je direktora lepim i ružnim rečima, podsećao da je to njihov rudar, hranitelj troje dece, ali ništa nije pomoglo.

Obratio se službenici Crvenog krsta. Ona je nekako prikupila pet ljudi, ali gde naći prevoz?

Te večeri na boljevačkom drumu vozači su kočili pred čudnom pojavom koja bi se iznenadno našla u snopu farova njihovog vozila. Čovek u belom odelu ogrnut crnim bolničkim halatom zaustavljao ih je. Svakom bi utrapio po jednog ili dva putnika kada bi čuo da idu za Beograd. Kada je i petog udomio, krenuo je prema bolnici. U susret su mu išla još petorica. Došli su biciklom sa Rudnika da daju za svog druga krv. Uzeli su dva dana odmora. Vratio se opet na drum i čekao da zaustavi opet neko vozilo. Imao je sreće, jedan kamion je primio jednoga, a jedan trgovački putnik imao je četiri mesta.

Ljubazno se zahvalio trgovačkom putniku što je pristao da odveze rudare do Zavoda za transfuziju krvi, jer rudari idu prvi put za Beograd, pa bi mogli i da zalutaju. Pade mu napamet da oproba ljudsku solidarnost.

–       Kad ste već u Zavodu za transfuziju, da li biste i vi dali krv?

Čovek se nasmeja.

–       Em vozim ovaj narod, em još i da dam krv!! Treba li još nešto da uradim za vas, doktore?

Kao da se odmah pokajao.

–       Možda ste ipak u pravu. -Јa sam vam stalno u kolima i saobraćaju, ko zna kada će i za mene neko davati krv. Računajte na mene, doktore!

Mokar od kiše, ali zadovoljan što je Srećku obezbedio krv, vraćao se u bolnicu. Ponovo se prisetio svog neuspelog predavanja u Krivom Viru i opet se uverio koliko je služba transfuzije u Srbiji loše organizovana. Zavod bi morao preko svoje propagande da uzima od svakog građanina dva puta godišnje krv pa ne bi uletao u nestašice. Kakvim se sve materijalnim, organizacionim problemima izlaže pojedinac, kome doktor ne stoji na putu da zaustavlja saobraćaj i da organizuje prevoz do Zavoda za transfuziju.

Proverio je, trgovački putnik je zaista ispunio obećanje. I on je sa rudarima dao krv.

Senzacionalno spuštanje helikoptera na fudbalski stadion u Zaječaru, ukrcavanje bolesnika iz boljevačke bolnice, izazvalo je mnoge komentare i nezvanične i zvanične diskusije.

Zaječar je bio pogranični grad. Milicija i granične jedinice vojske opkolile su stadion misleći da se spustio neki strani helikopter.

Novinari, koji nisu imali te nedelje nikakvu lokalnu senzacionalnu novost, opširno su opisali borbu za jedan ljudski i rudarski život.

Hirurzi i uprava Zaječarske bolnice tražila je zvanično obaveštenje zašto njima nije poslan pacijent.

Zavod za socijalno se javio da pita ko će platiti troškove prevoza helikopterom. Oni bez uputa specijaliste to nemaju nameru.

Politika, Borba i neki drugi listovi objavili su intervju sa doktorom Avramovićem, ilustrovan njegovom fotografijom. Tekst članka je bio opširan, Avramović je poetično opisao sve detalje. Govorilo se o ljudskoj solidarnosti, pomoći armije civilima i mogućnosti da se život živi i proživi i bez nekog dela mozga, manjeg ili većeg, zahvaljujući današnjoj neurohirurgiji.

Nekoliko dana potom Nikola je pozvao sve zdravstvene radnike koji su učestvovali u spasavanju Srećka Bogosavljevića na kafu u lekarsku sobu. Uz kafu se svima zahvalio uz napomenu da i ovako mala ekipa male bolnice može da uradi mnogo, ako je požrtvovana.

Nije uspeo ni da završi svoj govor kad se pojavio doktor Pandurović. Pogledao je svojim strogim hladnim očima okupljene uz ljut komentar:

–       Koliko je meni poznato, danas je radni dan. Kada bi se za svaki spaseni život držale govorancije i pila kafa, dokle bi nas to dovelo?

Nikola je bio duboko uvređen. Hteo je da motiviše svoje saradnike, da osete i oni lepotu poziva zdravstvenog radnika, da im se zahvali kad nešto dobro i humano urade, a ne da se samo gunđa i grdi kada negde pogreše.

Ljudi se raziđoše kao poliveni hladnim tušem. Dr Cvetanović se zlurado smeškao, dok je Stevica da popravi ovaj mučni utisak zagrlio Nikolu uz komentar:

–       Pandur je ljubomoran, nigde nije pisalo njegovo ime u štampi. Da znate, kolege, bilo je uživanje leteti tim helikopterom. Kakav pogled! A tek da znate kako je uređen helikopter, sa četiri ležaja, kompletnom bolničkom opremom! Mogao sam Srećka u njemu da operišem, pa da ga vratim kod nas u bolnicu odmah. Jedino nisam znao kako da ga operišem!

Pandurović je Nikolu zvao na razgovor. Smatrao je da Nikola nije za vreme njegovog odsustva obavljao posao kako treba. Srećka Bogosavljevića je morao uputiti u Zaječarsku bolnicu. Nikolin pristup da sve sam učini, a to mu nije bilo prvi put, smatrao je posledicom želje mladog doktora da se afirmiše. Nikola ne uviđa da u zdravstvenoj službi postoji red i zna se ko ima kakve mogućnosti i obaveze. Po Panduroviću, morao je odmah uputiti pacijenta zaječarskim hirurzima. Nije njegovo bilo da razmišlja šta oni mogu, a šta ne mogu. Nekoliko večeri je morao da piše izveštaje raznim zdravstvenim organima i socijalnom osiguranju zašto i zbog čega je smatrao da Srećka Bogosavljevića treba iz boljevačke bolnice poslati direktno za Beograd i zašto se obratio za pomoć JNA[8]. Odnosi su između doktora Pandurović i Nikole bili vrlo hladni, zvanični, mada su i dalje igrali karte svake subote i odlazili na izlete sa Gavrićem.

Hirurzi Zaječara su se spremali da, ako povređeni rudar ne preživi operaciju, slučaj iznesu pred podružnicu lekarskog društva i da tog doktorčića što im se meša u posao malo izribaju.

Nikola se spremao da nadoknadi troškove leta, jer je znao da ih zavod neće isplatiti. Po pravilu je povređeni morao biti poslan za Zaječar, a jedino specijalista može bolesnika uputiti dalje. Šta će biti sa troškovima bolničkog lečenja u Beogradu još je bilo diskutabilno.

 

1 1 / 0 7

Dušanka je pre nekoliko dana donela na poklon porodici Vajnberg veliku korpu šumskih jagoda. Vraćajući se iz Podgorca ranije nego uobičajeno, rešio je da skrene sa svog uobičajenog puta i vrati joj korpu. Šumarska kuća je bila na jednoj padini. Ugasio je motor i nečujno se spustio kolima do ulaza.

U tišini šume tako je neobično čuti klavir, još neobičnije čuti Listov „Ljubavni san” praćen cvrkutom ptica ili udarcima kljuna kosa o debela stoletna stabla.

Ostavljajući otvorena vrata stare terenske„pobede“ da njihovo lupanje ne prekine ovo šumsko muziciranje, sede na stepeništeprostranog doksata, uživajući.

Lista je smenio Šopen. Bili bi obojica oduševljeni, da su mogli da budu publika ovom izvođenju. Kakvi akordi, kakva toplina! Kakvu osećajnost i muzikalnost mora da poseduje žena koja milujući dirke klavira, muzikom budi u slušaocu lepotu! U njemu je rasla želja da i on nekome pruži radost nekim svojim akordima, samo njemu čujnim, koje bi i on kao i pijanista hteo da podari svojoj okolini i da doprinese lepoti življenja. Zatvarajući oči, udobnije se namesti na stepeništu, puštajući da ga muzika odvoji čak i od sebe samog.

Neočekivana muzika, miris šumskog cveća i smole četinara, zujanje pčela i cvrkuti ptica u skoro nepomičnom vazduhu ranog popodneva, ta „mirisava” muzika u prirodi učiniće da nikada više ne zaboravi ovaj trenutak, kad god u budućnosti začuje zvuke Šopena.

Klavir se više nije čuo, muzika, mirisava muzika prirode osta. Lagani koraci po doksatu i ona sede kraj njega. Pade nekoliko šišarki i poremete tišinu. Nije želeo da otvori oči. Kao i uvek, bojao se da sva ova lepota ne nestane. Pruži ruku i njena se nađe u njegovoj. Prinese je usnama. Želeo je da se toj ruci zahvali na lepoti doživljenog. Ruku je poljubac iznenadio. Izgledalo je da želi da se naglo izvuče iz njegove, a izvučena nije mogla da ga dodirne. Spustila mu se na koleno, kao da se bojala da ne ostane sama. Bila je to topla ruka, drhtava u želji da miluje.

Uzdrhta, pun očekivanja.

–       Da li će smeti? Izgleda da neće?

Jedva pomerajući se, kao da se plaši da ne bude odgurnuta, milovala je koleno. Nekako odsutno, kao da se igra. Želja je potisnula iščekivanje. Nezadrživa silina osećanja pretila je da njegovo telo pretvori u vulkan. Prividni mir je sa velikim naporom uspevao da zadrži. Osećao je iz dubine potmulu tutnjavu, treperenje koje je pretilo da se pretvori u potrese katastrofalne jačine. Intenzitetom svojih misli želeo je da tu ruku natera da se odvoji od tog kolena.

–       Pa i ona hoće, zašto onda taj njen prividni mir?

–       Ona se stidi, ona bi, ali ne zna kako, zar misliš da samo ti poseduješ vulkane? Mučiš sebe, ali je tebi lepo. Ona se boji, misli da ne sme, zbog lica. Za nju je ovo sedenje pored tebe, dopuštanje da sme da miluje deo tebe, više nego što je ikada smela da očekuje.

–       Da li?

–       Iznenadiš me tim svojim sladostrašćem kojim mazohistički mučiš sebe. Tvoje „da li” kazuje da misliš da svi ljudi misle i osećaju na tvoj način.

–       Kakav moj način?

Njena ruka se pomeri, još uvek bojažljivo, kao da se plaši da će biti grubo odgurnuta. Ne dogodi se ništa.

–       Tvoj način je beskrupulozan. Mučenik se žrtvuje!! On ne daje povoda, gde bi on? On samo daje sebe, a drugi ga uzimaju, kako hoće i kako umeju… Promenio si taktiku, kao što sam ti napomenuo, ti si taj koji je uziman….

Ništa više nije čuo. Njena ruka kao da više nije mogla da nađe oslonac, kao da je promašila, pa se našla suviše visoko na butini, kao da nije očekivala ono što je osetila. Nije mogla da odoli, pa su sada prsti, koji su do malopre dodirivali dirke klavira, započeli sa dodirima koji su ispitivali, želeli, milovali.

Sva njena maštanja, njene neprospavane noći, njeni sati provedeni za klavirom… Te njene ruke, ti njeni prsti željni milovanja, naučili su da u dodiru sa dirkama od slonove kosti izmame lepotu zvuka kroz koji je mogla da uživa u svojim osećanjima. Po prvi put su njeni prsti budili ono što su noćima želeli i samo na sebi osećali. Po prvi put je mogla da oseti, a da ne čuje, da pruži oduške svojim osećanjima ‒ ne kroz muziku.

Bila je to ona, koja bi zaboravila na svoje lice, bila je to ona koja je bila prepuna „bogatstva” koga nikome nije smela da da, iz straha da ne bude odgurnuta i još dublje ponižena.

Nikad nije osetila nečije usne na svojoj ruci. Njegove usne je osećala samo na svojim dojkama i svome telu u noćima kada je mislila na njega.

Odjednom te njegove usne i ta njegova ruka koja ostade u njenoj. Krišom ga pogleda, te njegove zatvorene oči učiniše da poveruje u ono što je osetila od prvog dana i prvi put u životu. „On je nju video drukčije, on je o njoj znao ono što drugi nisu”. Tu pomisao je ljuto gurala od sebe verujući da je to samo njena mašta, koja se ne može nikad ostvariti. Ovo sad bila je stvarnost, ali joj je još uvek ličila na bajku.

Zbunjena navalom nepoznatih osećanja, osećala je da on u njoj budi ženu u kojoj se ruši strah, nesigurnost i odvratnost prema samoj sebi. U njoj se budi žena koja je do sada samo pokorno primala, a sad želi da uzme, jer je prepuna nečeg neopisivog, nikad ranije doživljenog, nezadrživog.

Njene ruke počeše, nervozno, pomalo nespretno da traže dugmeta.

Iznenađen, pa zatim besan, ne, nije mogao da razume, nije mogao čak ni da pomisli da ona to može. Tek tako? Nije mogao da to prihvati. Ne, čak se i neka doza odvratnosti prema nečemu nedoličnom, prema nečem što je čuo, a nikada nije doživeo. Otrežnjen, ali i zbunjen.

–       Otkud ona da bude takva?

–       Kakva?

Bujica novih osećanja, zbrisa sve, inhibira mu misli. Njene usne kao da su želele da otvore kupu vulkana i da lavu upiju u sebe. On poče da se bori da zadrži tu lavu za sebe, da je ne da, ne znajući ni sam zašto. No, njegove ruke ostadoše nepomične, bez želje da joj odgurnu glavu koju je osećao negde između svojih butina. Te usne su ga stezale kao neki obruč, vruć, vlažan i neumoljiv, ali ipak nežan. Njene pune i sočne usne milovale su ga, stezale, opuštale se, a talasi nekog uživanja potpuno su odstranile pređašnje misli. Grčio se, nadolazio, pružajući im se ceo, želeći da ga što više uzmu u sebe, da ih oseti grublje, strasnije, želeo je… ne, više nije znao šta je želeo. Ispreplelo se osećanje prevelikog zadovoljstva, sa nekom neprijatnošću, ljutnjom, pa na kraju skoro besom koji je nadvladao osećaj stidljivosti.

Da, želeo je, ni sam ne znajući zašto, da se oslobodi te napetosti koja je rasla, bila prelepa, koju je želeo da zadrži, da u njoj uživa, ali se ona otimala i njegova volja je postajala nemoćna.

Kada više nije mogao da vlada sobom, u momentu kada ni vulkan ne može da zadrži lavu, koja uz grmljavinu i potres poče da ističe, usana stegnutih oko njega, pila je sve što joj je ta eksplozija pružala, do poslednjeg trzaja, do poslednje kapi.

Otvorio je oči. Mirno plavo nebo između krošnji četinara bilo je isto kao malopre. Nestvarno jak šum u ušima se stišavao. Šum vetra kroz iglice četinara, čavrljanje ptica, miris smole i poljskog cveća, sve je bilo kao malopre. Ne, ipak nije, bilo je to drukčije.

Osećanje praznine, nelagodnosti, pojavi se u njemu, a njena nepomična glava koja je počivala na njegovim butinama izgleda da je bila prepuna istih razmišljanja. Obuze ga sažaljenje prema njoj. Polako spusti svoje ruke na njenu kosu lagano je milujući.

–       Zaboravio si da se ona stidi svoga lica, da ga je sakrivala od tvog pogleda, bojeći se da je ne odgurneš grozeći se!

–       Kako sam moga da to ne osetim, i da tako pogrešno u svojoj sebičnosti osudim njenu želju da mi pruži uživanje krijući se od mog pogleda? Ali od kuda njoj ta sloboda, iskustvo?

Zažele da je podigne do sebe i da joj dodirne usne. Usne koje su mu pružile jedno novo zadovoljstvo, ali i neku vrstu stida.

–       Možda sam je ipak povredio i ponizio?

Opirala se krijući glavu dok je grubošću ne savlada, upivši se svojim usnama u njene. Njeno lepo telo bilo je zategnuto, pružajući još uvek otpor dok su ga njene širom razrogačene oči sa strahom gledale tražeći na njegovom licu odvratnost i gađenje.

Njegove usne su je tako nežno ljubile, da im se lagano prepustila, zatvarajući oči. Ona nikada na svojim usnama nije osetila poljubac. ponekada ga je noću sanjala, ali ovo nije bio san.

Svojim dugim nežnim i izvežbanim prstima oslobađala je svoje prelepo telo koje se presijavalo na popodnevnom suncu, dajući mu se po prvi put kao srećna žena, oslobođena straha i predrasuda. Zagrli ga, upijajući ga celog svim svojim bićem, dok su joj suze slivale niz nabubrele dojke koje su njegove usne žedno pile. Suze je osećala samo jednom polovinom lica.

 

1 1 / 0 8

Stanovao je u lepoj prostranoj kući, zarađivao više nego što mu je potrebno, tako mu se bar činilo. Pored Pandurovića, koji je nesebično pružao svoje znanje i iskustvo, i pacijenata koji su imali oboljenja kakva su se retko viđala, mogao je vrlo brzo da stekne znanje i iskustvo za koje bi mu u Beogradu bile potrebne godine. Božanstvena priroda u kojoj je uživao, kojoj se divio, koju je stalno primećivao u svim godišnjim dobima, bila je nadoknada za povremene okršaje sa ljudskim nerazumevanjem ili okršaje sa „narodnom vlašću”. Prihvatio je to kao neminovnost, a rezultati koji su proistekli iz tih okršaja do sada bili su skoro uvek pozitivni. Poverovao je da se sve može postići ako se uloži trud. Znao je iz svog ličnog iskustva da je vlast jednopartijskog sistema opasna, nerazumna, nespremna za dijalog niti za ikakva istraživanja ako je neko ocrnjen, okarakterisan kao nepodoban. Tada istina nije nikakav argument i da ona nikoga ne zanima. Još uvek je verovao u svojoj naivnosti da čoveku čiste savesti ništa ne može da se desi. Ništa loše mu se i nije događalo, bar do sada. Bez obzira na mnoge neprijatnosti koje su mu se dešavala uvek se sve dobro završavalo.

–       Zašto drugima da, a meni ne?

Verovao je to zbog toga što se zauzimao za sve ono što je smatrao pravednim. Želeo je da pomogne svima onima koje je društvo nepravedno odbacilo. Primećivao je da su se drugi plašili da i oni ne postanu odbačeni, jer su bili apolitični, čime su automatski bili svrstani u red „neprijatelja naroda i države“. Takvi njegovi stavovi su mogli da mu otežaju život i da ga izlože mnogim neprilikama i opasnostima.

Zašto su ga opasnosti mimoilazile? Zbog neizmerne i neumorne ljubavi prema svom pozivu, vesele naravi, diplomatskog ponašanja, načina izražavanja ili ophođenja sa ljudima? Ne, te osobine se nisu cenile.

Znao je on to jednim delom sebe, a drugim na to sve nije obraćao pažnju. Išao je on svojim putem, koji nikada do sada nije birao, o kome nikada nije čak ni ozbiljno razmišljao. Kao da je taj put za njega neko izabrao, kao da nikakvog drugog nije ni bilo. Kao da su oznake na putu koje označavaju krivine, opasnosti, klizav ili loš put ‒ bile prekrivene džakom, pa ih on nije mogao videti. Loše delove i opasnosti puta bi konstatovao, produžavajući dalje. Nije znao šta ga iza sledeće okuke čeka, ali verovao je samo u dobro. Iza okuke je i bilo dobro.

Vera? Slučajnost? Sreća? Ne, jednostavno o tome nije razmišljao. Bio je srećan i prezadovoljan, radujući se tom putu u neizvesnost. Radio je svoj posao. Po običaju, čekao je da problemi postanu akutni i da zatraže rešenje. Ako je smatrao da su u ovoj fazi još nezreli da bi se oko njih brinulo, gurnuo bi ih opet u svoju fioku i zatvarao ih.

Svako novo jutro, svaki novi dan donosio je nove probleme koji su se morali rešavati. Njegova čekaonica je bila stalno prepuna. Savetovalište za žene sa dva dana rada preko nedelje nije moglo da primi sve pacijente. Morali su da ustanove listu čekanja. Dom zdravlja i bolnica radili su punom parom, administracija je jedva uspevala da ispostavi račune zavodima za zdravstveno osiguranje.

Počelo je uveliko da se priča kako doktori izuzetno mnogo zarađuju. Pisala je to i štampa. Doktorima treba smanjiti prinadležnosti, pa bi na taj način mogao da se nadoknadi gubitak u fondovima zdravstvenog osiguranja. Čak i polupismenom bi bilo jasno da se takav gubitak ne može nadoknaditi od lekarskih plata (koje su stvarno bile visoke u odnosu na druge profesije, ali nisu bile uzrok besparice u zdravstvu). Građani su hteli da imaju doktora na raspolaganju non-stop, dok su oni radili sedam do osam sati za svoje plate. Sve više se u dnevnoj štampi pisalo o doktorima koji nesavesno obavljaju svoj posao, ostavljajući pacijente da čekaju u čekaonicama dok oni sastanče satima.

U većim gradovima zdravstvena služba funkcioniše sve lošije, jer se lekar pretvorio u službenika koji posle svog radnog vremena zaključava svoju ambulantu i odlazi bez obzira da li ima još pacijenata.

Na žalbe građana, lekari odgovaraju: „Javite se onima koji su ukinuli privatnu praksu i koji se bave organizacijom zdravstvene službe.”

Ovakvi odgovori su izazivali nepoverenje, ljutnju i bes pacijenata prema belim mantilima. Štampa je podržavala pacijente iznoseći primere loše lečenih, čak i preminulih hitnih slučajeva koji su zahvaljujući doktorskom nehatu i lošoj etici umirali po čekaonicama, bolničkim hodnicima ili sanitetskim kolima. Građani i narod su sve više bili kivni na ljude u belom. Sukobi su bili sve češći. Organizatori su ostajali anonimni.

Finansijska sredstva, loše sklopljeni ugovori između zdravstvenih ustanova i zavoda za zdravstveno i socijalno osiguranje, nedovoljne dotacije od republičkih fondova ‒ u početku nisu ni objavljivane. Objektivno uzevši, pokušavalo se da se problemi reše, ali ne onom nivou na kome su zaista bili rešivi.

Doktori su uvek bili loši organizatori, još gori ekonomisti, a imali su i lošu administrativnu službu. Zavodi za socijalno zdravstveno staranje vodili su svoju politiku, štedeli svoje fondove, imali ekonomiste i pravnike i dobru administrativnu službu.

Zdravstvene ustanove su sve lošije funkcionisale, imale su lošu opremu, nesavremenu aparaturu. Građevine su bile oronule, nehigijenske, a o zidanju novih ustanova, proširenju postojećeg bolničkog fonda, bilo je samo govora i praznih obećanja.

Nasuprot besparici u zdravstvu, zavodi su punili svoje fondove, zidali prelepa zdanja u kojima su radili njihovi službenici koji su delili viškove.

Lekarska društva, lekari, među njima i Nikola u prvo vreme, mislili su da nije njihovo da se petljaju sa svim tim glupim problemima. „Pa, nisu oni škole učili, medicinu studirali da bi se time bavili.“

Nisu na vreme shvatili, pa čak ni mnogo kasnije, da su morali da se angažuju oko tih glupih problema koji će kompromitovati kako njihov posao tako i njih same, pa i čitavu zdravstvenu službu, te im mnogo neće vredeti što su škole učili i medicinu studirali. Narod će izgubiti poverenje u njih.

Poverenje u lekara je polovina uspeha u lečenju, znalo se još od Hipokrata.

Lekari preko svojih udruženja nisu imali nikakvog uticaja na donošenje zakonskih propisa. Okarakterisani kao buržuji, sa visokim zaradama, sa etikom na vrlo niskom nivou, uplašili su se, pa se verovatno zbog toga i nisu borili za svoja prava. Etičke norme na papiru, po fiokama, udruženjima i arhivama nisu imale čitaoce. Lekari su se na sudu retko pojavljivali da odgovaraju zbog kršenja tih normi. Međutim, bilo ih je dosta po zatvorima jer su im imputirane političke krivice – bili su neprijatelji partije i države.

Strah da se ne istaknu kao opozicija, buneći se protiv nelogičnih, često maloumnih propisa sekretarijata za zdravlje, srozavao je organizaciju zdravstvene službe sve više i više. Fondovi zdravstvenih ustanova su se praznili, prinadležnosti zdravstvenih radnika bile su sve manje i manje.

 

“Niko ne može toliko malo da me plati koliko ja malo mogu da radim”, isprva samo parola lekara, uzela je takvog maha da više i nije bila parola nego svakodnevna praksa. Biće za neke buduće generacije neshvatljivo da su lekari zaboravi da su humanisti i intelektualci, da su izuzetno snažan esnaf. Pripisaće im se u veliki greh što su dozvolili da im se organizacija službe sroza do te mere da više nije mogla da garantuje normalno funkcionisanje. Moglo se predvideti postepeno osiromašenje opreme bolničkih ustanova koje neće biti u stanju da omoguće savremenu dijagnostiku bez koje nema ni savremenog lečenja.

U početku su ovakve vizije naterale mnoge lekare da međusobno kritikuju ovakav loš sistem, vodeći beskrajne diskusije uz kafu, na dežurstvu i neproduktivnim sastancima, dok su im čekaonice bile pune bolesnika koji su čekali satima na pregled. U bolničkim krevetima ležalo je i po dva bolesnika i čekalo se danima na prijem.

Bilo je to i od koristi, jer su počele da kruže „plave koverte” sa različitim novčanim sadržajem, često u devizama, da bi bolesnik bio preko reda pregledan ili primljen u bolnicu. Štampa je punila stranice optužbama protiv lekara, pojedinaca koji nisu bili članovi partije, protiv loše organizovanih zdravstvenih ustanova. Niko nije ništa demantovao, nikada nisu novinari pozivani na odgovornost što su pisali nesavesno, netačno ili zlonamerno. Vlast nije vodila nikakve sudske sporove na osnovu tih članaka. O plavim kovertama se ćutalo. Lekarske organizacije su uglavnom postojale radi ubiranja članarine. Ćutalo se, sagnute glave, tonulo se nepovratno, očekivalo se da neko drugi reši problem koji je rastao brzinom snežne lavine. Svaka javna kritika bila je osuđena od strane partijskih rukovodstava, dok bi akteri takve kritike gubili svoje položaje u organizaciji zdravstvene službe.

Nikola je shvatio da problem leži u ljudima, doktorima koji su morali da imaju svest o svojoj odgovornosti prema bolesniku i da se bore za zdravlje naroda. Tvrdio je da se doktori potpuno pogrešno ponašaju, jer im organizaciju ne kroji pacijent koji nije kriv za njihov loš status u socijalističkom društvu i prinadležnosti koje su se naglo počele da se smanjuju.

Pacijent bolestan, ugrožen i nemoćan, njemu se lako može svetiti, na njega se izdirati, pustiti ga da danima čeka na lekarsku pomoć. Dobijao je napade besa kada je video dvostruki moral koji je polako počeo da se uvlači među doktore.

Drugovi rukovodioci su primani preko reda. Za njih se sve činilo, pokorno uz osmeh, kao da nisu baš oni krivi za sve što se dešavalo. Reagovao je burno na ovakve protekcije jer je za njega svaki pacijent bio pacijent. Trudio se da uopšte ne gleda na to ko je ko. A kada bi mu sestra sa šaltera donosila karton nekog takvog pacijenta uz šapat „u čekaonici čeka drug taj i taj ili drugarica toga i toga druga”, imao je muke sam sa sobom da ih namerno ne ostavi da čekaju, pa da budu poslednji.

Tvrdio je da je izabrao poziv lekara da bi lečio ljude ne ulazeći u to kakva je materijalna nagrada za to određena, visoka ili niska, jer tu nagradu treba da odredi društvo, a ne bolestan čovek. Zalagao se da se treba raspravljati sa onima gore, a ne sa ovima bolesnima dole u čekaonici. Braća po profesiji, lekari, nisu se slagali sa njim, tvrdeći da bolestan čovek mora da se buni kod onih „gore”, a da su njegove postavke sto na sto demagoške.

Postepeno su „drugovi rukovodioci“ primani direktno kod eminentnih stručnjaka bez uputa nadležnih doktora opšte prakse. Krug se širio na njihove članove porodica, rođake, pa na prijatelje i poznanike. U početku su poznati i uvaženi doktori smatrali to za počast. Zatim su se kod sekretarica takvih stručnjaka ostavljali „pokloni zahvalnosti“. Oni imućni koji su počeli da se pojavljuju sporadično uspevali su poklonima, kasnije tanjim, a u početku debljim plavim kovertima, da sebi obezbede otvorena vrata kod najeminentnijih stručnjaka.

Komplikovani operativni zahvati, maligna oboljenja, kasnije čak i sasvim obične intervencije, koje su mogle da se sa uspehom operišu i u našim zdravstvenim ustanovama ‒ upućivane su za inostranstvo. Osnovane su komisije pri Zavodima za zdravstveno osiguranje koje su odobravale lečenje u inostranstvu o trošku Zavoda toj povlašćenoj grupi pacijenata. Fondovi u koje su uplaćivali svi radni ljudi od svojih dohodaka bili su sve više opterećeni izuzetno skupim intervencijama u inostranstvu, dok je cena bolničkog dana i ostalih intervencija u našim zdravstvenim ustanovama bila sve jeftinija. Nije bilo potrebno biti izuzetan finansijski ekspert da bi se predvidela budućnost zdravstvenih ustanova.

 

1 1 / 0 9

–       Gospođo Stoiljković, da vam čestitam. Vi ste izvanredno zdrava osoba. Vaše tegobe, svaki put drukčije, nemaju stvarno baš nikakvog uzroka. Želim danas sa vama da porazgovaram. Zašto dolazite na pregled bar jedanput nedeljno, gubite vreme u čekaonici, maltretirate se sa raznim nimalo ugodnim pregledima, kada znate da ste potpuno zdravi i da nemate tegobe na koje se žalite?

Visoka, skladno građena crnka, prekrasne duge valovite kose, crnih krupnih gorućih očiju, belog lepog lica sa prekrasnim usnama, koje su pri osmehu otkrivale niz blistavih izvanredno oblikovanih zuba. Elegantna, namirisana, dubokog dekoltea, koji je više otkrivao nego skrivao. Suknja kraća, prekrštene noge u lakovanim cipelama sa visokom štiklom, prelepe, zavodljive. Oprobana, samouverena.

–       Zar stvarno ne znate?

–       Da znam, ne bih vas pitao.

–       Ne znate?

Vragolasto se nasmešila i kao slučajno spustila svoju ruku na njegovu, primaknuvši svoje lice bliže njegovom, zagledajući mu duboko u oči.

Pretpostavljao je, ali nije hteo sebi da prizna. Njeno ponašanje ga je odbijalo od te suvišne lepote, koja se nudila svesno, računajući na stopostotan uspeh. Bi mu nelagodno, imao je utisak da je pocrveneo. Trudio se da izdrži njen pogled, ali nije uspeo. Oborivši oči, susrete se sa njenim lepim poluotvorenim usnama koje su čekale.

–       Znate vi, doktore ‒ šaputala je ‒ ja dolazim vas da vidim. Ne mogu bez vas. Noću vas sanjam. Zašto me mučite? Ja sam diskretna osoba, neću vam praviti nikakve teškoće, ali samo ponekad, dozvolite mi da vas volim, bićete na sedmom nebu, daću vam ono što vam nijedna žena ne može da da!

Njene usne su mu se još više približile, njena ruka, negovana, milovala je njegovu.

–       Moj muž je na službenom putu, nekoliko dana. Sama sam. Dođite večeras, čekaću vas. Evo pipnite koliko mi srce kuca, umreću bez vas!

–       Gospođo Stoiljković…

–       Kažite Mimi! Ah, kako vam je vruća i nežna ruka! ‒ pritiskala je njegovu ruku na svoju nabubrelu dojku. Kukovi su joj se blago njihali, dok su joj duge trepavice zatvorile oči.

Nikola se otrže, diže se sa stolice, zaobiđe je, pa se nasloni na lavabo.

–       Gospođo Stoiljković, osvestite se! Ja sam vaš lekar, poznanik sam vašeg muža! Vi vrlo dobro shvatate…

–       Shvatam da vas želim, i ništa me se drugo ne tiče!

–       Ali ne i ja vas!

Trzaj tela, širom otvorene oči, neverica.

–       Ne, to nije istina! Mene svaki muškarac želi, ali ne i ja njih. Svlače me njihovi odvratni muški pogledi. Vi ste jedini drukčiji i zato…

–       Možda sam drukčiji, ali, shvatite, ovaj naš razgovor ne vodi ničemu. Vi se jednostavno varate. Jedna tako lepa žena nema ništa od jednog prezaposlenog oženjenog doktora. Urazumite se, razloga nema više da me posećujete. Posle par nedelja ćete i sami shvatiti da je ono što mislite da osećate prema meni sada bio plod mašte.

–       Ah, kakav plod mašte! Molim vas, dođite do mene večeras, makar samo jednom. Preklinjem vas, evo, na kolenima vas molim.

Priđe joj, uhvati je za ruke, podiže je. Ona iskoristi taj trenutak da ga zagrli i da se potpuno telom upije u njega dok su njene usne tražile njegove.

Otrže se iz njenog zagrljaja. Ona osta stojeći još uvek raširenih ruku prema njemu, zatim celim telom zadrhta, spusti se na stolicu, pokri lice rukama i zarida.

–       Oh, zašto ste tako nemilosrdni prema meni. Ja sam željna tako malo ljubavi… Zašto me ne razumete… da ne mogu… ne mogu bez vas?!

Nikola izađe iz ordinacije. Otišao je na sprat kod Gavrića jer je i inače morao da stavi potpis na neka uverenja. Penjući se, nije uspeo da sredi svoja osećanja. Odvratnost, sažaljenje, zainteresovanost, pa možda i malo zadovoljene muške sujete. Nije uspeo ni da postavi dijagnozu. Šizofreničar, manijačno-depresivna, seksualno ugrožena, histerična, ne, tu dijagnozu on nije priznavao.

–       Neodoljiv, doktor, žene ga napastvuju! On, sunce naše, nevin kô od majke rođen! Lepotica te na kolenima moli, a ti poštenjačina, muškarčina sve to odbijaš. Da te samo ne znam! Hoćeš li da ja postavim dijagnozu, zašto si je odbio na način koji tebi nije svojstven? Njena lepota, lepota njenog tela nije bila dovoljna da te privuče. Nije bila dovoljno tajanstvena, nije imala ono „nešto” oko čega bi se ti morao bar malo da potrudiš. U svojoj lepoti i privlačnosti bila je za tebe odbojna jednostavnošću žene koja je navikla da pred njenim telom kleče muškarci, samo njega željni.

–       Za diskusiju sa tobom potrebno je vreme, a ja ga nemam. Čekaonica je puna.

Ušavši ponovo u svoju ordinaciju, iznenadio se kada ugleda gospođu Stoiljković okupanu u suzama, nesrećnog, ali molećivog izraza na licu, prekrštenih nogu tako da bi istakla njihovu lepotu, nonšalantno raskopčane bluze da bi pokazala belinu svoje kože i lepotu svojih grudi.

–       Ja odavde ne odlazim dok mi ne obećate da ćete večeras doći. ‒ odgovori na njegov iznenađen pogled.

Prišao joj je, izvadio je maramicu i obrisao joj je krupne crne oči i lice.

Kažiprstom joj podiže podbradak i zagleda se u njeno lepo lice. Osmehnu se tim lepim dubokim crnim očima, koje sinuše.

–       Znala sam da ćete doći, niste vi od kamena. Do večeras!

Podiže se i hodom gazele izađe iz ordinacije.

Nikola odahnu, sede za pisaći sto i napisa: „Posle detaljnog ispitivanja nisu pronađeni nikakvi znaci oboljenja. Subjektivne tegobe su verovatno posledica labilnog živčanog sistema.” Otvorio je prozor koji je ordinaciju odvajao od šalterske službe i predao karton.

–       Gospođu Stoiljković prebaciti od danas kod doktora Avramovića. Podsetite me da sa njim porazgovaram.

–       Ne verujem da će ona na to pristati. Ona hoće samo kod vas ‒ reče sestra Bosa, vragolasto se smešeći.

–       Kod mene je više nećete puštati! To je uostalom vaš problem. Zašto vas plaća ovaj Dom zdravlja?!

Bilo je loma na šalterskoj službi posle nekoliko dana kada se gospođa Stoiljković pojavila i tražila da je primi doktor Vajnberg

Sestra Bosa je možda čak i sa malim uživanjem saopštila da doktor ne može ni sada ni u budućnosti da je leči, nego je zamolio da se prijavi kod doktora Avramovića, koji će od sada biti njen lekar.

Nije ona maloletna da se njoj određuje ko će da je leči. Ona ima prava da bira. Žaliće se. Videće svi oni, ko su pa oni da joj brane da ide kod doktora Vajnberga?!

Kod Avramovića nije nikada otišla. Ni u dom zdravlja nije došla više nikada. Odlazila je na lečenje u Zaječar, kod „pravih”, a ne kod ovih „seoskih” doktora. Izgleda da je ipak pronašla lekara za svoju bolest.

 

1 1 / 1 0

–       Dobro jutro, konačno ste se vratili! ‒ osmesi prijateljski, srdačni.

Svuda osmesi, dok prolazi čekaonicom koja je dupke puna.

Na pisaćem stolu u ambulanti cveće u maloj vazni, postarale su se sestre da ga donesu.

Radovao se što se godišnji odmor završio.

–       Imam utisak da sam došao u svoju familiju. Jedva sam čekao da se taj godišnji odmor završi. Ovakav doček, ovi osmesi me vezuju za sve njih. Imam utisak da me smatraju za svoga, raduju se što sam ponovo sa njima.

–       Konačno ste se vratili!

–       Kako da to čoveka ne dirne? Imam utisak kao da hoće da kažu da sam im nedostajao, kao da je moje odsustvo dugo trajalo, a ne znaju da je i meni bilo dugo bez svih njih.

Dok je otvarao svoju lekarsku torbu i iz nje vadio slušalice, aparat za pritisak, pečat za recepte, smeškao se. Sećao se posete bolnici Dragiša Mišović.

–       Hm, ono šuštanje boce za kiseonik, francuski ključevi, šrafcigeri ‒ sve to nije za mene. Nikada je ne bih bio srećan kao specijalista anesteziolog. Ja uspavljivač! Šta bih ja bez ovih ljudi oko mene, bez njihovog poverenja, topline, njihove grubosti, ali i njihovog prostodušnog poštovanja koje je trebalo steći? Kada bih sve ovo ostavio, čini mi se da bih izneverio samog sebe.

Prvi pacijent je ušao. Rudar. Mršav, ispijen, izgledao je kao da danima nije ni pio ni jeo. Žalio se na sve i svašta, nekako neuverljivo, ravnodušno, kao da priča o komšiji, a ne o sebi. Bio je često na bolovanju.

–       Dosadio sam i Bogu i ljudima, proglasili me za zabušanta, sabotera, neprijatelja radničke klase. Diskutovali su o meni na sastancima, ime mi izlazilo na rudničkoj tabli. Smanjivali mi platu, dok su drugi dobijali povišice. Troje dece i ženu imam. Žena radi u rudarskoj menzi. Rudari je zadirkuju što muža noću premara. Žena se ljuti, prebacuje mi što noću samo spavam, a u kući ništa ne pomažem. Bio sam kod mnogih doktora, dosadio im, pa ni bolovanje više ne daju. Nadzornici me sada raspoređuju na najteža mesta. Kopam taj ugalj skoro u ležećem stavu, u dubokom kopu, vrućina nesnosna. Bar da se sruši taj ugalj na mene, da bar poginem na poslu, porodica bi penziju imala, a valjda bi se od svega odmorio. Al’ šta se može, kad sreće nemaš.

Pregledao ga je Nikola od glave do pete. Ništa nije otkrio. Poslao ga je Vesni u laboratoriju i Panduroviću na rendgenski pregled.

–       Gledali su me, doktore, na regen, vadili mi krv, ali nisu ništa našli. Da ne idem zabadava?

–       Dragi moj, došao si kod mene da ti pomognem, sada pusti mene da se ja staram o tebi!

–       Naš lekar, rudnički, će da se ljuti, neće da mi opravda izostanak, neće mi platiti dnevnice. Smejaće mi se, a žena će opet da se ljuti!

–       Ja ću ti otvoriti bolovanje i razgovarati sa tvojim doktorom, ne brini se.

Izašao je oklevajući, nezadovoljan.

Okrenuo je telefon doktora Cvetića. Stariji kolega. Godinama lekar rudnika Bogovina.

Bio ga je glas da je vrlo strog, a sam je govorio da po mirisu oseti zabušanta. Nije voleo kada mu se neko meša u posao, pa je i prema kolegama bio neprijatan.

–       Majku mu zabušantsku, gde baš vas nađe? Osetio je da ste mladi, još neiskusni. Ne valja vam posao, kolega! Žaliću se Panduroviću, a dnevnice neće dobiti kučkin sin!

–       Imam utisak da je čovek stvarno bolestan…

–       Gle momka, ima utisak! More, kakav utisak! To je moj pacijent, ja znam da mu ništa nije. Slušajte vi, kolega, mi se ovde borimo za svaku tonu uglja. Moraju norme da se prebace, fabrike čekaju, zemlja se izgrađuje, a vi „imate utisak”. Ma nije vam to savetovalište za žene, moj kolega, ovo ovde je rudnik! U ovoj zemlji se gradi socijalizam…

–       Ujede me: „Nije ovo savetovalište za žene”. Podsmeva mi se. Spustio je slušalicu i prekide vezu.

–       Ima taj Cvetić pravo, to je njegov pacijent. Morao si da ga vratiš i da ga uopšte ne pregledaš.

–       Kako da ga vratim nepregledanog kad čovek stvarno izgleda bolestan. „Osetio da ste mladi”, jednom rečju ko si pa ti?

Iznerviran, pozva sledećeg pacijenta.

Majka sa detetom koje je nekako beživotno ležalo u njenom naručju.

Visoka temperatura, diskretan bronhitis, crvena zapaljena guša. Dok ga je pregledao bubnjalo mu je u ušima: „Još ste mladi… mladi… mladi“.

Seo je, napisao recept, objasnio majci kako da daje lekove.

Majka izađe. U tom trenutku shvati da mu baš nije sasvim jasno od čega to dete boluje. Dao mu je lekove za smanjenje temperature i vitamine, ali dete je čudno izgledalo.

–       Šta će da misli majka ako je ponovo pozovem nazad, pa ponovo počnem da pregledam dete? Ukočeni vrat – meningitis?

Zazvonio je telefon.

Zabrinuti glas kolege iz zdravstvene stanice rudnika Rtanj.

–       Smanjiće nam se prinadležnosti! Ne sedim ja dan i noć odsečen od sveta na toj planini za nečije lepe oči. Kada nije nijedan lekar hteo da dođe, onda je bilo obećanja i obećanja, a sada odjednom i Narodni odbor i Uprava rudnika donose rešenja da su bivši ugovori nevažeći i da se prinadležnosti smanjuju. To samoupravljanje i ti pravilnici o nagrađivanju uništiće nam profesiju. Ne, ja to neću da prihvatim! Ako već treba da se radi za male pare, onda ću da odem negde u grad i da živim kao kulturan čovek – pozorište, bioskop, kontakti sa svetom, a ne sa ovom pijanom folirantskom rudarskom bagrom. Trebalo bi da se sastanemo što pre i da se dogovorimo kakav stav treba zauzeti!

Nikola nije mogao da prekine bujicu reči. Strpljivo je slušao, jer kolega izgleda nije ni hteo da čuje njegovo mišljenje, verovatno misleći da je identično. Ne, nije bilo identično.

Smeškao se on u sebi.

–        Kada bi mu rekao da čak ni ne znam koliko zarađujem, da se ne interesujem koliko će mi skinuti para ako se prihvati samoupravljanje, zvučalo bi to apsolutno blesavo. Vesna je vodila kućni budžet. Njih dvoje su zarađivali dovoljno.

–       Tražićemo zaštitu od sindikata zdravstvenih radnika. Ma ne mogu oni sa nama tako! Dajte dogovorite se sa Pandurovićem, pa da se što pre sastanemo!

Spustio je slušalicu. Iz čekaonice je dopirao žamor. Nestrpljivi pacijenti.

Ušao je sledeći pacijent.

–       Šta ono beše? Nešto mi nije bilo jasno? Hteo sam nešto da uradim pre ovog telefonskog poziva?

Pacijent je polusvučen čekao da ga doktor oslovi.

–       Boga mu, zar sam već izlapeo? Šta sam ono hteo? Ah, ono dete, hteo sam da ga još jednom pregledam! Naravno, sad je majka već otišla. Ukočen vrat. Možda mi se to samo učinilo. Ne mari, ako detetu bude gore, dovešće ga majka.

–       Na šta se ti žališ?

Odmeri pogledom debeljka koji je stajao pred njim. Bio je sav išaran malim crvenim pečatima. Sumnjive čistoće.

–       Buve, izujedale ga buve?

Dijagnoza je bila tačna. Međutim, nije bolesnik došao zbog toga, mada se stalno češao. Imao je veliku kilu u preponi, morala se operisati.

Sledeći, opet jedan dečak, visoka temperatura, povraćanje.

–       Meningitis? Baš svašta, šta me je to danas spopalo? Otkud meningitis, kada ga nema u ovom kraju?

Dok pere ruke i razmišlja, otvaraju se vrata. Sestra Mira ulazi tajanstveno. Ima nešto hitno da porazgovara.

–        Šta je sa ova dva deteta? Puna mi je čekaonica. Šta im je danas, svi hoće da razgovaraju…

Doznala je sestra Mira da je juče održan partijski sastanak na kome se raspravljalo o visokim prinadležnostima lekara i srednjomedicinskog kadra. Zaključak je bio da se mora na novim izborima sindikata sve učiniti da članovi partije iz bolnice i Doma Zdravlja zauzmu rukovodeće pozicije kako bi onda od sindikata potekao predlog da se samoupravljanje prihvati i da je nagrađivanje zdravstvenih radnika stvar pravilnika koji će donositi upravni odbori, sindikati i saveti zdravstvene ustanove, a to znači da će se zdravstvenim radnicima u celini smanjiti prinadležnosti.

Prekinuo je Nikola Mirino izlaganje.

–       Zar to nije moglo da sačeka? Sestra Miro, čekaonica je puna pacijenata! Mogli smo o tome i večeras da popričamo.

Sestra Mira, osetio je, bila je time malo uvređena.

–       Čekaonica vašeg kolege je prazna! Doktor Arsenović čita novine. Mogao bi bar polovinu vaših pacijenata da preuzme. Bolje bi bilo da se vi pozabavite stvarima od kojih se živi, jer ste to samo vi ovde u stanju!

–       Grdno se varate, Miro. Ja sam ovde lekar a ne sindikalni ili partijski radnik. Ovo što radim je moj posao i od njega ja živim!

–       Zato će vas ovo komunističko društvo i pojesti, jer vi doktori ništa ne shvatate.

Blago ju je izgurao napolje.

Jedno za drugim deca. Crvene guše, povraćanje, visoke temperature. Počeo je kod svakog deteta da traži meningijalne znake, svuda su bili negativni. Bilo je to sve neuobičajeno za ovo doba godine. Liči na grip, a nije grip. Opsedao ga je taj meningitis. Ali nigde nijedne potvrde, nigde nijednog simptoma. Bio je uznemiren. nesiguran. Nekoliko odraslih pacijenata. Pa opet deca. Svi istog izgleda, svi sa istim simptomima.

Stigao je i njegov mali prijatelj Mirko, dečak lepotan, krupnih, velikih crnih pametnih očiju. Najstariji sin siromašne porodice sa još četvoro dece. Otac radnik na poljoprivrednom dobru zemljoradničke zadruge, majka domaćica koja pere, krpi, kuva i pokušava da prehrani porodicu od male muževljeve plate. Uvek je neko u toj kući, napravljenoj od blata, drvenih greda, pokrivenoj trščanim krovom, bio bolestan, pa je Mirko bio ovlašćen da doktoru pri dolasku raportira kako je stanje bolesnika, da obriše vatom, nakvašenom alkoholom, mesto gde će neko od njegove bolesne braće i sestara da dobiju injekciju. Dobijao je on i poneki stakleni naprsli špric da se igra, dok majka nije ustanovila da su joj kokoške počele da šantaju ili neprekidno leže. Kokoške su za porodicu bile neprocenjivo blago. Nosile su jaja i sebe žrtvovale za gozbu, nedeljni ručak. Mislila je jadna žena da je neki pomor udario u živinu. Pomor je bio Mirko koji bi sa naprslim špricem i nekom zarđalom iglom jurio kokoške da bi im dao injekciju. Ubrizgavao je vodu u flašice od penicilina i drugih antibiotika, punio špric sa tom beličastom tečnošću koja je ostala na dnu upotrebljene flašice i „stručno” davao kokoškama u batak.

Mirko je bio šeret, veseo i vrlo temperamentan dečak. Ne, danas takav nije bio. Pogled mu je bio ugašen, lice bledo, nekako ukočeno. Mlitav. Simptomi isti, ali ovoga puta su meningijalni znaci bili pozitivni. Ceo pregled je dva puta ponovio.

Meningitis – ipak. Pomisli na onu čitavu četu malog naroda koji je od jutros prodefilovao kroz njegovu ambulantu.

–       Zar svi oni?

Nije mogao da poveruje.

–       Znači ‒ epidemija.

Pomilovao je Mirka po glavici. Objasnio je majci da mali mora odmah u bolnicu. Obavestio Pandurovića koji je sa nevericom pitao nekoliko puta.

–       Jeste li sigurni?

Najzad je pozvao bolnicu, infektivno odeljenje. Kolega je takođe izrazio nekoliko puta svoju nevericu sa nekoliko hm, hm i aha, aha.

„Mi ovde nismo meningitis kod dece videli već nekoliko godina.“ Pa opet pitanje: „Jeste li sigurni?”

Majka nije mogla Mirka da prati sanitetskim kolima u bolnicu. Ko će da se stara o onoj ostaloj deci kod kuće, koja su bila jedan drugom do uveta.

Sada je znao da će morati da obiđe svu decu koju je danas pregledao. Trebalo je pogledati koga ima još u čekaonici. Mada je već bilo kasno popodne, čekaonica je bila puna. Na sreću, dece više nije bilo. Pogled mu pade na mršavog rudara od jutros. Čekao je da preda rendgenski snimak i laboratorijske nalaze. Zamolio je pacijente da pređu u ambulantu kod doktora Arsenijevića, jer on hitno mora u kućne posete, pa pozva rudara.

Pogleda rendgenski snimak. Jasno su se videle dve velike kaverne. Laboratorijski nalazi: mali broj crvenih krvnih zrnaca, visoka sedimentacija. „Zabušant”, seti se jutrošnjih reči svog kolege.

–       Kada te je poslednji put pregledao doktor?

–       Ima jedno godinu dana, posle više nije hteo da me pregledava. Kad god se javim na pregled, on me izjuri napolje, viče za mnom da sam zabušant!

Sede da napiše pismo svome kolegi.

–       „Godinu dana me nije pregledao?” Kakvi smo to doktori?

Započe pismo :

Danas, dana 22. VIII 1962, ja, neiskusni vaš mladi kolega, otkrio sam kod vašeg pacijenta, koga godinu dana niste hteli da pregledate, akutnu tuberkulozu. Šaljem vam dokumentaciju, laboratorijske nalaze koji govore u prilog gornje dijagnoze.

Opšte stanje bolesnika je loše. Anemija krajnjeg stepena, iznemoglost, pothranjenost. Nadam se da ćete porodicu takođe poslati na pregled. jer je pacijent već duže vremena verovatno pozitivan, zarazan…

Podiže pogled prema rudaru koji ga je sa interesovanjem posmatrao.

–       Da li si primetio ponekad u ispljuvku krv?

–       Nisam krv nego ugalj. Ispljuvak je uvek crn. Ponekad mi se učinilo da ima krvi kad dugo kašljem, ali mislio sam to je od naprezanja.

Dopisao je još:

Na zidovima i platnu ispisuju se parole „Čovek je naša najveća briga”. Vi ste mi u našem jutrošnjem razgovoru napomenuli da je za vas rudničkog lekara najvažnija proizvodnja uglja. Niste li pogrešili profesiju?

Zalepivši kovertu sa snimkom i pismom, preda sve to u ruke rudaru.

–       Pozdravi doktora i predaj mu ovaj koverat…

–       Ma ne smem ja ni na oči da mu izađem.

–       Dobro, nemoj odmah na oči ni da mu izlaziš ‒ osmehnu se Nikola. ‒ Predaj koverat na šalteru pa čekaj u čekaonici, videćeš odmah će te doktor pozvati. Neće se ljutiti i nikada te više neće zvati zabušantom. Sigurno će te poslati u bolnicu na lečenje i jedno duže vreme nećeš ići u jamu na posao.

–       Ma neće on, znam ja njega.

–       Slušaj me šta ti govorim! Biće tačno ovako kako ti kažem.

–       Eh, kada bi se smilovao. Samo nekoliko dana da se odmorim, bio bi drugi čovek.

–       Zar njega ne interesuje od čega je bolestan? ‒ čudio se Nikola.

–       E, pa u zdravlju, doktore, i hvala ti.

–       Čekaj Radomire, sedi, još nisam završio razgovor sa tobom. Ti si stvarno bolestan. Našli smo ti nešto na plućima. Moraćeš dobro da jedeš, da se odmaraš i rekoh ti malo pre da ćeš verovatno u bolnicu gde ćeš duže vremena da ostaneš.

–       Ih bre, doktore, ma znam ja da sam bolestan, ne moraš toliko da se mučiš. Ne bojim se ja od smrti. Koji mi je pa ovo život! Možda imam i tuberkulozu, znam ja, al’ onaj moj doktor ne zna, pa me muči. Hvala ti kô bratu što me primi kao čoveka i što se trudiš oko mene.

Zateže mu se koža na mršavom licu, diže se i ode.

Tek kad je zatvorio vrata za sobom, Nikola shvati da je ono zatezanje kože i širenje ustiju bio osmeh.

Kasno posle pola noći Nikola je stigao kući, posle obilaska dece koju je jutros pregledao. Sva deca su imala meningitis i Vidoje je imao pune ruke posla prevozeći ih u Zaječar na infektivno odeljenje.

Vesna ga je čula, pa se digla iz kreveta da mu pravi društvo za večerom, koja mu je bila ostavljena u rerni. Bila je iznenađena kada je u predsoblju videla da je svu svoju odeću ostavio i da se već dugo tušira.

Očekivala ga je u kuhinji, nije ga bilo. Našla ga je u Miličinoj sobi, stajao je i posmatrao je u svetlosti mesečine, ne paleći svetlo.

Trgao se kada ga je uhvatila za ruku i lagano na prstima su zajedno izašli iz sobe.

–       Šta se dogodilo, zašto si tako zabrinut?

–       Počela je epidemija meningitisa kod dece. Moraćemo dobro da pripazimo Milicu.

 

Svakog dana sanitetska kola su jurila između Zaječara i Boljevca, vozeći dečake i devojčice sa visokom temperaturom, ukočenih i bolnih vratova. Nisu samo deca iz Boljevca i okoline bila zahvaćena epidemijom. Bolest se proširila i zahvatila čitavu Timočku krajinu. Za nekoliko dana broj obolele dece dostigao je četiri hiljade. Ekipe lekara iz svih krajeva Srbije, ekipa Medicinskog fakulteta na čelu sa starim profesorom Kostom Todorovićem, svi su se trudili da savladaju epidemiju. Nije bio više problem utvrditi da li je neko dete obolelo od meningita, toliko ih je bilo. Ako nisu imali sve simptome, bilo je pitanje da li ih neće u toku dana i noći dobiti. Drugih dečijih bolesti jedva da je bilo.

Znojio se Nikola i spolja i iznutra. Spolja, jer je užareno letnje, avgustovsko sunce neprekidno bilo u prozore njegove ambulante. Iznutra, jer je bilo po 80 do 100 pacijenata dnevno. Moralo se kolima u sektorske ambulante, na dežurstvo u bolnicu, pisanje uverenja, istorija bolesti. Sanitarna inspekcija, železnička ambulanta. Problemi sa sindikalnom organizacijom i njenim članovima koji su želeli da razgovaraju i da se žale svom predsedniku. Upravni odbor bolnice i njegovi sastanci kojima je predsedavao Pandurović, arogantno, netaktično, diktatorski. Naravno da je izazivao takvim stavom otpor kod ljudi iz svoje najbliže okoline, kod opštinara i u komitetu.

Vladalo je sveopšte nezadovoljstvo, možda potencirano umorom. Godišnji odmori su prekinuti zbog epidemije. Bolesnici nervozni, jer dugo čekaju na preglede. Svakog dana bar po nekoliko puta dolazi do rasprave na šalterima za prijem, u odeljenju za injekcije, u previjalištu. Za vreme predaha, kada bi uspeo da pročita dnevnu štampu, moglo se zapaziti da je ovo leto obećavalo nešto novo, nešto drugo, neku organizaciju ili reorganizaciju. Sreski i opštinski rukovodioci su neprekidno konferisali.

Nešto se događalo. ali niko nije znao šta.

Jednog dana je eksplodiralo.

 

1 1 / 1 1

Govorom u Splitu, predsednik Jugoslavije – maršal Josip Broz Tito pokazao je da je nezadovoljan svojim podanicima. Ne samo njima nego i svojom najbližom okolinom.

–       Zato treba na njih ukazati prstom. Ti pojedinci su neprijatelji našeg društva i njih moramo raskrinkati. Oni žele da unište tekovine naše revolucije, da unište bratstvo i jedinstvo naših naroda. Takve treba raskrinkati, pokazati ih narodu.

Scenario se znao. Preko takvih krivih, ako se potkažu, može se popeti za jednu ili više lestvica u partijskoj karijeri. Započeo je opet lov na veštice, jedino se nije znalo kada će da se završi i sa koliko žrtava!

Izvršene su promene u nižem partijskom aparatu po srezovima i opštinama. Premeštanja je bilo i kod visokih rukovodilaca. Narod je poverovao da je ipak sve to dobro, kad vlast sama sebe grdi i iznosi istinu, zbog koje bi pojedinac već davno otišao u zatvor da je sebi dozvolio tu slobodu da nešto argumentovano kritikuje.

Proklamovana je demokratija. Država kao takva neće se mešati u politiku preduzeća i ustanova. Potenciraće se odgovornost svakog pojedinca. Preduzeća će imati mogućnost da samoupravljaju. Direktor će imati upravni odbor koji će upravljati preduzećem zajedno sa njim. Ništa se neće moći uraditi bez znanja i odobrenja radničkog saveta, koji će biti vrhovno telo samoupravljanja. Nerentabilnost, nerad i neodgovornost se neće više tolerisati. Zarade radnika će biti zavisne od učinka i uspeha preduzeća. Država neće finansirati neproduktivne. Oni koji ne rade, koji su nesposobni, biće malo plaćeni, država će im garantovati samo neki minimum.

Međutim, nagrade za učinak kao i deobe viškova preduzeća biće regulisane posebnim pravilnicima, koje mora da izradi svako preduzeće za svako radno mesto. Date su neke osnovne instrukcije i započeo je period sastanaka na kojima su prvo davana okvirna uputstva, pa seminari gde su bili pozvani svi radni profili. Radnici, ekonomisti, pravnici, inženjeri, doktori, svi su počeli da upotrebljavaju novu terminologiju: samoupravljanje, samoupravljač, bodovanje, samoupravljačka svest itd.

Dati su rokovi do kojih se mora završiti ceo ovaj posao, koji je morao biti prezentiran na diskusiju i odobrenje svakoj radnoj jedinici – samoupravljača – znači, osnovnoj radnoj organizaciji koja preko svojih rukovodilaca šalje svoje odluke na Radnički savet koji odobrava ili šalje na dopune.

U isto vreme se raspisuju i izbori po preduzećima za organe upravljanja od osnovnih radnih jedinica preko upravnih odbora do radničkog saveta.

U početku je svako bio pun entuzijazma, pa i Nikola. Verovao je da uvođenjem samoupravljanja odgovornost pojedinca i njegov lični doprinos mogu biti vidljivi i da će parola koja je do sada carovala „Niko ne može da me tako malo plati kao što ja mogu malo da radim” pripada prošlosti.

Izbori za samoupravljačka tela su započela. Sindikatima, to jest njihovim podružnicama u svakom preduzeću i ustanovi, poveren je zadatak da ih organizuje.

Parole „Birajmo najsposobnije među nama”, „Samoupravljanje ‒ najveća tekovina socijalizma” bile su sveprisutne.

Nikola je morao da organizuje izbore da bi se izabrali najbolji u Domu Zdravlja i bolnici. Do tada su se svi izbori manje više obavljali aklamacijom. Predloženi kandidat se birao dizanjem ruke. Svaki predloženi kandidat je automatski bio i izabran. Na pitanje predsedavajućeg „Ko je za?” ‒ skoro su svi dizali ruke, „Ko se uzdržao od glasanja?” – retko bi se dizale dve-tri ruke, a na pitanje „Ko je protiv?” nikada se nisu dizale ruke.

Na prethodnom partijskom sastanku bi se pripremio izborni sastanak. Pojedinci su bili zaduženi da predlože svako po jednog kandidata. Predsedavajući sastankom je pred sobom imao listu predlagača i, naravno, nikom drugom nije davao reč, tako da je bilo skoro nemoguće da bude neko drugi predložen osim onih što su bili određeni od strane Partije, a predloženi bi i bili uvek izabrani.

Ovog puta izbori su ličili na prave izbore. Skup je imao prava da predloži 15 kandidata od kojih su se biralo 9 kandidata tajnim glasanjem. Partija je bila ubeđena da već ima dovoljno svojih članova u svakom kolektivu, a od onih koji to nisu bili, većina je bila plašljiva pa je glasala onako kako glasaju članovi Partije. Ostali nisu ni bili važni. Izborna komisija imenovana od sindikata kontrolisala je ispravnost izbora i na kraju prebrojavala glasove i saopštavala ih kolektivu.

Nikola je preko Gavrića uspeo da dozna koji su kandidati bili predloženi. Većina su bili, razume se, članovi Partije, a ono resto poslušne ovčice koje su garantovale uspeh svemu onome što opština i komitet žele da proture kroz radnički savet.

Rešio je Nikola da im doskoči. Bezbroj puta je video kako to Partija radi pa je rešio da primeni isti sistem. To je bilo izvodljivo jer je on bio predsednik sindikata u bolnici te je po dužnosti predsedavao sastankom. Zato je prilikom vođenja sastanka davao reč onima kojima je on hteo. Znao je da će prvo biti dignute ruke onih koji predlažu listu kandidata i dozvolio je da se ona sastavi tačno onako kako je to na partijskom sastanku bilo dogovoreno. Bilo bi vrlo providno da je pokušao to da minira. Kod predlaganja kandidata koji nisu bili članovi Partije želeo je da taj sastav izmeni, pa je davao reč onima sa kojima se unapred dogovorio da će da predlažu onoga koga je on odredio. Tri člana verifikacione komisije koji je trebalo da prebroje glasove takođe je na isti način organizovao. Predložili su ljude u koje je on imao najviše poverenja. Među njima je bila Vesna, Steva Avramović i sestra Mira. Vesna je čitala glasačke listiće, a drugi su registrovali. Zatim je trebalo uništiti listiće.

U izbornim pravilima organizator svih izbora je zaboravio da u pismenom uputstvu napomene da se glasačke ceduljice moraju da sačuvaju kao dokument.

Sastanak je bio vrlo svečan. Prisustvovao je i predsednik opštine, sekretar komiteta i predsednik sindikata iz Zaječara.

Nikola je vodio sastanak vrlo sigurno po određenom planu dajući reč onima kojima je on hteo.

Rezultat je bio poražavajući za one koji su predloženi iz komiteta i verovali da će sigurno biti izabrani. Izgubili su. Oni koji su bili predloženi po Nikolinim uputstvima bili su izabrani. Nikola je bio zadovoljan jer je verovao da je izbegao glasačku mašinu koja bi sve odluke koje bi stizale van njihove ustanove usvajale. Želeo je da njihov kolektiv sam misli i da donosi ispravne odluke, da im se niko ne meša u poslove. Pretpostavljao je da će članovi Partije posumnjati u sebe same, jer je jedino moguće tumačenje bilo da su sami partijci glasali protiv svojih kandidata. Uništene cedulje onemogućile su kontrolu. Ipak je bio naivan.

Nekoliko dana posle izbora stigao mu je mladi „vrlo svesni i nedovoljno inteligentni” službenik računovodstva na razgovore koji je na partijskoj listi bio prvi.

–       Došao sam da vas pitam kako je to moguće da sam izgubio na izborima, dobivši samo 2 glasa, kada sam u razgovoru sa ljudima utvrdio da je za mene glasalo najmanje 8.

–       Dragi Uskokoviću, svašta ljudi kažu. Zar očekuješ da ti neko u lice kaže da nije glasao za tebe?

–       Možda ste vi u pravu, ali ja znam da sam morao da budem izabran. A verifikaciona komisija je pročitala da imam 2 glasa.

–       Zaboga, Uskokoviću, kako to uopšte možeš da kažeš “morao da budem izabran”! Kako to može da zna neko pre izbora?

Pocrveneo je Uskoković, znao je da se odao. Naravno da je to „moralo da bude“ kada je to komitet rešio.

–       Vidiš i ja sam dobio malo glasova, a ljudi tvrde da sam popularan u bolnici – šta možeš, narodna volja.

Mislio je da je time sve završeno, ali nije bilo. Na večeri je bio Tomić sa suprugom, pa se usput poveo razgovor i o izborima. Izbrbljao se Tomić da se u komitetu diskutuje i prebacuje članovima Partije kako je to moglo da se dogodi da njihova lista ne bude predložena onako kako je predviđeno i da budu izglasani potpuno drugi ljudi. Vesna je pocrvenela, suviše je bila poštena. Tomić nije ništa primetio, jer je počela da rasprema ubrzano sto.

Nekoliko dana kasnije došao je predsednik sindikata iz Zaječara na razgovore kod Nikole i tražio listiće od glasanja na uvid. Bio je iznenađen kada je Nikola, praveći naivan izraz lica, rekao da su listići spaljeni jer kome bi palo napamet da to sačuva. Dozvolio je da mu se održi predavanje kako to nikako ne može, da se to mora da čuva najmanje do drugih izbora. Izvinio se on, napominjući da još mora da uči da bi bio dobar sindikalni funkcioner.

Nekoliko dana posle ovog razgovora došlo je pismeno naređenje da se izbori moraju ponoviti zbog spaljene dokumentacije.

Shvatio je da je izigran i da se sa ovim drugim izborima nije igrati. U razgovoru sa Vesnom shvatio je gde je bila greška. Uskoković je dobio oko 40 glasova, a rečeno je da je dobio samo dva glasa. Vesna ga nije podnosila, pa je htela da ga unesreći znajući koliko je samoljubiv. To se osvetilo.

Niko nije mogao da dokaže da su Nikola i Vesna umešali prste u celu ovu aferu. Ali se dalo pretpostaviti.

Ponovni izbori su dali sasvim drugi rezultat glasanja. Predsednik saveta bolnice postao je Milan Uskoković.

Doktor Pandurović je znao da je vreme da sam podnese ostavku jer je osećao da će se inače njemu dati otkaz. Bila je to sada jedna od mogućnosti samoupravljanja. Raspisuje se konkurs za mesto upravnika svake četiri godine. Dosadašnji upravnik takođe konkuriše, pa koga izaberu. Pandurović je znao da ga više neće izabrati. Da ostane i da mu neko od njegovih doktora ili neko od doktora sa strane bude šef, to on, Pandurović, sebi nije mogao da dozvoli. Imao je još dosta godišnjeg odmora. Kako je epidemija meningitisa savladana, nestao je iz bolnice i posle nekoliko dana izgledalo je kao da ga nikada nije ni bilo. Nije mu priređen nikakav ispraćaj mada je on bio taj koji je najviše doprineo izgradnji ove prelepe male bolnice, organizovao čitavu zdravstvenu službu ovog kraja. Bio je odličan lekar. Spasao mnoge živote. Nije bio popularan. Nije se udvarao ni narodnoj vlasti ni pacijentima. Rastanak sa Nikolom je bio krut. Stisak ruke i – doviđenja, možda u Beogradu.

Dve godine zajedničkog rada. Bilo je tu i tamo nesuglasica, neki Pandurovićevi postupci su ga ponekad zaboleli. No, sada bez njega oseti veliku prazninu, pa i neku stručnu nesigurnost, jer više nije imao ni sa kim da se prokonsultuje oko teških bolesnika.

Gavrić je takođe bio nesrećan jer je njih vezivalo prijateljstvo iz mlađih dana. Lekar menadžer je bila retka osobina, a i nju je Pandurović posedovao, pa se sada pomoćnik upravnika, administrativac, osetio isto tako nesiguran kao i Nikola.

Svako je radio svoj posao i bila je neka tišina kao pred buru u celom kolektivu.

 

1 1 / 1 2

Epidemija meningitisa je bila savladana. Smrtnost je bila minimalna, što je kod ovako velike epidemije retko. Velika zasluga je bila profesora Koče Todorovića, infektologa, koji je pritekao u pomoć sa celokupnim timom svojih saradnika. Rodom iz ovog kraja, čuvena ličnost, akademik Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti i mnogih inostranih akademija. Gradski oci Zaječara i rukovodioci sreza priredili su zajedničku večeru za sve lekare goste i zdravstvene radnike koji su učestvovali u suzbijanju epidemije u Brestovačkoj banji.

Velika banjska sala u Brestovačkoj banji bila je prepuna lekara i srednjeg medicinskog osoblja. U banjskom ambijentu, ličili su na goste koji su se sastali da proslave neku godišnjicu ili rođendan. Širom otvoreni prozori prema prelepoj septembarskoj noći obasjanoj mesečinom uz čitav koncert cvrčaka. Lak povetarac donosio je miris šuma i činio je ovu, inače svečanu atmosferu, još lepšom.

Večera je bila bogata, sa specijalitetima zaječarskog kraja. Služila su se čuvena negotinska i knjaževačka vina pa je raspoloženje bilo na visini. Sekretar komiteta kucanjem o čašu dade znak da želi da govori. Žamor glasova se stiša.

–       Poštovani druže profesore, poštovani gosti i dragi zdravstveni radnici!

Započe on, nakašlja se, desnom rukom mahnu ispred lica kao da tera nekog dosadnog komarca, pa nastavi.

–       Zahvaljujući brizi naše Partije i našeg socijalističkog društva uz rukovodstvo jednog od najsposobnijih državnika sveta, našeg predsednika maršala Tita, uspeli smo da savladamo…

Prekide ga dugotrajni aplauz.

Nikola zatvori oči i vide maršala na belom konju kako galopirajući šiljatim kopljem nabada menigokoke[9], jednu po jednu.

–       Uz vašu profesore i vaših saradnika i uz požrtvovan rad, pomoć naših zdravstvenih radnika…

Dopre do ušiju Nikolinih, dijapozitiv se promeni.

Vide starog, sedog profesora, i njegove saradnike, opkoljeni sa celokupnim prisutnim skupom obučenih u bele zaštitne mantile, sa kapama i maskama koji skandiraju:

–       Ubij neprijatelja partije, ubij društvene parazite!

Maršal i dalje galopira i bez milosti nabada već proređene menigokoke, dok slobodnom rukom u besprekorno čistoj rukavici maše profesoru i njegovim saradnicima. Koplje je već prepuno nabijenih bakterija.

Maršal, već oznojen, odaje znake umora. Konj pod njim je obliven penom. Odnekud se tu nađoše mrtvačka kola iz kojih svečano jedan po jedan izlaze članovi Centralnog komiteta, prilaze Maršalu. Spuštena ramena, pognutih glava odaju sliku sušte pokornosti, ali i strah od neočekivanog udarca. Jedan od njih pruža ruku da prihvati koplje iz njegovih ruku. Sa svih lica zrači osmeh divljenja i velikog obožavanja.

Koplje prihvataju njih nekolicina i sa puno pažnje ga utovaruju u mrtvačka kola.

Ostali pomažu gojaznom maršalu da se spusti sa konja, koji je iz poštovanja i straha klekao na sve četiri. Članovi Centralnog komiteta čestitaju okružujući svog miljenika, a zatim se i oni priključuju aplauzu u ritmu sa belim mantilima.

Gromoglasni aplauz. Nikola otvori oči, sekretar Komiteta samozadovoljno seda. Okreće glavu prema profesoru i nešto mu šapće na uho. Profesor se nešto usteže a onda se diže lagano, pređe pogledom preko prisutnih čekajući da se žamor glasova stiša.

Orkestar cvrčaka sada u ovoj tišini ispuni celu salu. Profesor kao da poče da uživa u prelepom muziciranju. Verovatno je na trenutak odlutao u svoje detinjstvo, kada ga je ovakav orkestar uspavljivao. Eh, koji je to put pređen od malog seljančeta Timočke krajine, koji bi se uveče penjao na slamaricu postavljenu na velikoj seljačkoj peći od nabijene zemlje, koja se ložila tuluzinom, do današnjeg uglednog profesora poznatog van granica zemlje. Nestrpljivo komešanje ga prenu. Pogleda skup svojim prodornim očima ispod sedih gustih obrva.

–       Drage kolege, dragi medicinski radnici, želim da vam odam priznanje za stručnost, snalažljivost, a pre svega ljubav prema našim malim pacijentima koji su kroz ovo vruće i sušno leto morali da se izbore sa jednom teškom i opakom bolešću. Moja zahvalnost onima koji su prekinuli svoje odmore, ostavili svoje porodice i svoje bolesnike da bi pomogli da se spreči jedna epidemija koja je vrlo brzo počela da se širi…

Glas je pričao o iskustvu stečenom za vreme epidemije, veri u medicinu, timskom radu koji će pomoći narodu da prebrodi svoju zaostalost, svoju lošu zdravstvenu kulturu zbog kojih se i dešavaju ovako masovne epidemije. Na kraju im se zahvalio kao čovek iz ovog naroda, naglašavajući da ga je ova zaostalost, smrtnost novorođenčadi i epidemije koje su oduvek harale ovim krajevima i uputila na medicinu.

–       Mnogo se toga izmenilo od nekad pa do danas u svetu, ali ne i ovde u ovom kraju. Biće potrebno još mnogo napora i finansijskih ulaganja da se Timočka krajina priključi savremenom svetu. Ova epidemija je bila dokaz zaostalosti, niskog nivoa zdravstvenog prosvećivanja i zdravstvene kulture. Inteligencija našeg naroda se ne sme uljuljkivati pričama o postignutim uspesima, ona mora verovati samo argumentima naučno dokazanim.

Slika maršalova koja je visila na zidu iznad stola za kojim su sedeli profesor, njegovi najbliži saradnici i sekretar komiteta, bila je iz njegovih ranih dana. Namrštena čela, nevesela izgleda, gledao je on ovaj skup. Izgleda da mu nije prijala ova profesorova govorancija, pomisli Nikola. Znao je profesor, znao je i Nikola, kako je ovom narodu.

Profesor je to pokušao i da kaže. Međutim, svima više prija, svi su zadovoljniji i srećniji kada se stalno čita i sluša o neprekidnom napretku, prevremenom izvršavanju petoletki, otvaranju novih fabrika, novih puteva i železničkih linija, o likvidiranju nepismenosti, o otvaranju novih zdravstvenih ustanova i fakulteta.

Malo je ljudi smelo da održi ovakav govor, koji, mada uvijeno, ipak jasno kaže da je put do uspeha još vrlo dug i da se on jedino može preći ako pogledamo istini u oči.

Da li mi za to imamo smelosti? Da li oni koji nas vode tim putem znaju uopšte kuda nas vode? Možda i ovom samoupravljanjem samo pokušavaju da zabašure dosadašnje svoje greške dajući narodu mogućnost da upravlja samim sobom. Naravno da je to firma za svet, dok će sve ostati po starom. Ovaj narod još nije u stanju da samoupravlja, on čak nije ni navikao da sluša, nije bio disciplinovan, nije navikao da radi, da ne zabušava. Većina je navikla i da gleda na koji će najlakši način da dođe do neke lične koristi za svoju porodicu sa što manje rada, spreman da ošteti državu i svoje najbliže samo da njemu bude dobro.

Večera je počela da se privodi kraju. Zasvira muzika i povede se kolo. Nikolina sumorna razmišljanja se prekidoše.

Sutra će opet započeti dan, prepune čekaonice, puno bolesnika u bolnici, pisanje istorija bolesti, otpusnih lista, savetovališta, sektorske ambulante, dežurstva, poneka pročitana knjiga i naučni rad. U onom preostalom vremenu, koga je tako malo bilo: igranje i maženje sa Milicom, šetnje sa Vesnom, a moralo se i spavati malo. Bez snova. Na javi bez razmišljanja, onakvih kao malopre.

 

 

[1] Aha, gospodine doktore, vi ste takođe ovde?

[2] Schwager nem. zet

[3] kultur-treger i– nem. nosioci kulture.

[4] Haemangiom

[5] Doktor Grujić, poštovan i voljen lekar u Zaječarskoj bolnici, specijalista internista.

[6] Sveća koja se pali umirućem. Narodni običaj.

6 Imućan seljak koga je vlast oporezivala, zatvarala i kinjila da bi ušao u zadrugu i time izgubio vlasništvo nad imanjem.

[7] . Esmark – poveska kojom se podvezuje ruka da bi se lakše pronašla vena za davanje infuzije ili intravenozne injekcije

[8] JNA – Jugoslovenska narodna armija.

[9] Meningokoke ‒ izazivači zapaljenja moždanih opni.