K N J I G A    D V A N A E S T

Gradska bolnica Zemun traži dva lekara za specijalizaciju hirurgije i dva lekara za specijalizaciju anestezije, pisalo je na zadnjoj strani Politike koju je Nikola prelistavao za vreme doručka.

Srknu gutljaj kafe, proteže se, još uvek nedovoljno budan posle sinoćne večere u klubu Golf sa Brankom, Gordanom i Vesnom. Ostali su dugo, večera je bila izvrsna, priči nikad kraja. Rastali su se pred jutro.

Koliko se toga promenilo, za ove četiri godine, biće skoro pet, od kada su diplomirali. Svet u Golf klubu udešen, doteran, namirisan. Kelneri u smokinzima. A tek parking prostor ‒ prepun mercedesa, pežoa, folksvagena, BMV-a i fordova. Retko se u toj gužvi skupih kola mogao naći po koji fića. Nigde mesta za parkiranje. Jedva sto da se nađe, a kada se i nađe, na njemu odnekud iznikne kartica „rezervisano”. Kartica nestane ako umeš sa kelnerom, a Branko ume. Pruži ruku sa sadržajem koji šuška. Sadržaj pređe u kelnerov džep, pa ispadne da su to baš oni gosti koji su još pre podne sto rezervisali.

Smejao se Branko neveštim doktorima iz provincije, džepova punih para, ali bez snalažljivosti. Doktori iz Beograda su snalažljivi, ali u Golf ne dolaze na večeru. Ovaj bakšiš pre predjela, pa cena večere i bakšiš posle večere, ode četvrt plate, a ako još malo više popiješ, može i pola lekarske plate.

–       Otkud ovoliko sveta?

–       Snalažljivi, draga Vesna! ‒ smeška se Branko.

Nije Branku bilo lako. Nije imao stana. Potucao se od nemila do nedraga. Rodila im se ćerka. Supruga Gordana radi u banci. Banka deli stanove svojim službenicima, ali kad na nju dođe red, kažu: „Muž vam je doktor!” U bolnicama stambeni fond tanak, ima mnogo onih koji nisu doktori, a imaju mnogo dece, bolesne žene, a i manje plate od doktora, pa zato doktorima stambene komisije u zdravstvenim ustanovama retko stanove dodeljuju.

Nikola se za vreme večere raspitivao kako misle da reše svoj stambeni problem. Nisu imali nikakvih šansi. Pomisli koliko on i Vesna imaju sreće i koliko uživaju u prelepoj kući sa dve velike bašte ograđene brezovom ogradom. Bašta je prepuna cveća sa kamenim stolom i kamenim klupama oko kojih se Milica igra dok roditelji piju kafu, uz opojan miris rascvetalih ruža. Kad je platio račun, uz dosta pića, kafa i kolača posle večere, ustanovi da mu to nije ni 0,5% od prinadležnosti.

Međutim, za vreme večere Vesna se detaljno raspitivala kako je Branko dobio specijalizaciju ginekologije u Zemunskoj bolnici.

Vesni je dosta unutrašnjosti, osećao je on, oštrih zima, dubokog snega i samovanja. Daleko od Beograda, od prijatelja, roditelja, pozorišta i koncerata, pa možda i od rada u velikoj laboratoriji. Bila je ona druga osoba za ovih nekoliko dana godišnjeg odmora koje su provodili u Beogradu, među prijateljima, roditeljima, u pozorištu, u obilasku lepih radnji u Knez Mihajlovoj. Vesna je sijala.

Otac je bio vrlo ponosan kada je ulazio u izglancanog plavog fiću sina doktora, ali je ipak gunđao kao i uvek da je vreme da se mladi lekar vrati iz provincije, dok ne zagazi u alkohol i ne oda se kartama i kafani.

Gde god su bili, s kim god da su se sreli, pitanje je bilo isto: „Kad ćete se vratiti?“

Mesta za specijalizaciju se teško dobijaju, naglasio je sinoć Branko. Kao da je nešto skrivio, dodao je da je partijcima lakše. Traže se biografije, opširne karakteristike od ustanova u kojima si radio.

–       Zar i za ginekologiju? Zar je i tu partijska svest potrebna?

Šala nije nasmejala nikoga osim Nikole.

Branko je bio novopečeni član Partije. Jednog dana pozvali su ga na sastanak. Drug sekretar partijske organizacije preduzeća u kome je Branko bio doktor opšte prakse saopštio je prisutnima da se „drug doktor” predlaže za člana Partije. Sledio je opis njegovih stručnih, ljudskih i društvenih kvaliteta i pitanje da li se doktor prima te odgovorne dužnosti.

Šta je drug doktor mogao pred tolikim očima uprtim u njega? Zagrcnuo se malo i rekao, ne bi on bio Branko, da eto kada drug sekretar kaže te sve lepe stvari za njega, za koje inače nije ni znao ni čuo do danas, da on nema kud. Nije ni imao kud. Postao je član Komunističke partije Jugoslavije, dobio crvenu knjižicu, počeo redovno da plaća članarinu – koja nije bila mala. Izgledalo je da se nije ništa izmenilo. Međutim, to je samo tako izgledalo.

–       Branko član Partije!? Branko ostavio opštu praksu, specijalizira!? Očekuju da i ja to učinim? Misle: „Nikola tvrdoglavo odbija. Ne želi da čuje sva ta mišljenja drugih.” Nisam li stvarno postao egocentričan, pa mislim samo na sebe?

–       Izgleda, ipak, da jesi! Zaboravljaš da nisi sam. Vesna i Milica su tu, a godine prolaze. Sada, na specijalizaciju teško primaju.

–       Ko zna kakvu će mi karakteristiku napisati novi upravnik? O mišljenju komiteta i opštine i da ne govorimo? Ostali poeni su mi kod boljevačkog narod. Ko pa njega pita? Zar da ostavim sve ono što sam uradio za ovih nekoliko godina? Pa tek sam upoznao onaj narod i njegovu problematiku. A prelepa bolnica? Specijalist? To mene nije nikada privlačilo? Ja sam hteo da budem lekar opšte prakse, da lečim narod, da mu pomogne da se izvuče iz neprosvećenosti, zaostalosti, i to je sve. Zar da ostavim onu lepotu prirode i moj Rtanj? Zar da se potucam, pored onako lepe kuće, po zajedničkim stanovima ili da živim opet, sada sa proširenjem u porodici za još jednog člana, kod roditelja?

Opet mu pade pogled na oglas u Politici: „Gradska bolnica Zemun raspisuje konkurs…”

Vesna je otišla još jutros rano kod šnajderke, a on je želeo da ode, sedne i poruči kafu kod hotela Moskve, posmatra prolaznike, da se opusti i da uživa.

–       Zašto ti je teško da bar iz čiste radoznalosti odeš do Zemunske bolnice i da vidiš kakve su ti šanse?

–       Eh, a ja rešio da odem do hotela Moskva. Radovao sam se da jednom sebi ispunim želju, sednem, poručim kafu i da gledam svet koji prolazi i ne mislim baš ništa. Da, sve mi je jasno. I ovog puta će sve to da otpadne. Spreman sam da ne budem „egocentričan”.

Rešio je da vidi kakve šanse ima, šta ta bolnica traži, možda negde u podsvesti verujući da ga tamo neće ni primiti, da nema nikakve šanse. Nije nikada ni učestvovao na konkursu do sada. U Kovinu je bio jedini kandidat.

Stara zgrada u baroknom austrougarskom stilu više je ličila na školu nego na bolnicu. Izlizane mermerne stepenice, mračno predvorje prepuno sveta. Našao se u predugom hodniku ne baš zavidne čistote. Zapahnu ga miris kuvanog kupusa i topljene užegle čvarke. Sa visokih zasvođenih plafona visile su mat kugle, koje su nekada bile bele, a sada crnkastosive, jer sa njih prašina nije davno brisana ‒ čkiljile su u po bela dana. Nikakvih oznaka. Zaustavi prvog „čoveka u belom”, raspitujući se gde se nalazi uprava bolnice.

Bio je na pogrešnom putu, nalazio se na hirurškom odeljenju. Morao je ponovo napolje, pa desno kroz baštu. Videće jednu baraku, da, tamo je bila uprava bolnice.

Nađe baraku čiji je hodnik bio u potpunom mraku. Hodnik bez prozora, sa nekim bajatim vazduhom, namirisanim mirisom urina, buđi i kancelarijskog materijala. Kad su mu se oči navikle na pomrčinu, ugleda vrata i na njima ploču sa natpisom „UPRAVNIK”. Zakuca. Ču jedno glasno:

–       Napred!

Prostorija je bila velika sa dugim konferencijskim stolom i nizom stolica. Levo od ulaza vrata su bila otvorena. Na njima opet pročita tablu „UPRAVNIK”. Ispred njih je bio mali pisaći sto za kojim je sedeo krupan čovek u belom mantilu sa plavom kragnom, krupne glave sa buljavim ljubaznim očima, pokrivenim naočarima velike dioptrije. Na glavi uštirkana bela kapa u obliku titovke[1]. Krupan nos, debele usne razmaknute u dobroćudan osmeh, mala brada sa velikim podvaljkom; uštirkana kragna sa mašnom, nigde vrata, a onda široki grudni koš, pa ispod njega ispupčenje na kome kao da je visio mali uredan pisaći sto sa telefonom.

–       Izvolite, moliću lepo. Šta ste želeli?

–       Hteo sam da se raspitam za konkurs koji je izašao jutros u novinama. Naime, hteo sam da porazgovaram sa upravnikom.

–       Upravnik je na jednom vrlo važnom sastanku u gradskom odboru, neće skoro doći.

Reče čovek u belom mantilu sa plavom kragnom pokušavajući da se izvuče ispod uzanog pisaćeg stola. Ne, nije pisaći sto visio na njegovom trbuhu, njegov trbuh je bio prepolovljen stolom. Kada se druga polovina trbuha pojavila, a za njom i ostali delovi tela, pred Nikolom je stajao korpulentan čovek sa ispruženom rukom.

–       Dozvolite da se predstavim ‒ Nikola Jovanović, glavni medicinski tehničar.

Nikola mu pruži ruku.

–       Imenjaci, i ja se zovem Nikola…

–       Drago mi je, baš se radujem. Izvolite, sedite, doktore, možda vam ja mogu pomoći.

–       Hvala, ja sam samo u prolazu svratio da se raspitam za uslove konkursa. Naime, uslove sam pročitao, ali znate, i ja sam u Upravnom odboru svoje ustanove, i u konkursnoj komisiji. Poznato mi je da su uslovi na papiru jedno, znate šta mislim, pa mislio sam da ne podnosim sva dokumenta, biografiju i karakteristike, ako nemam šanse.

–       Razumem, kako da vas ne razumem. Oprostite, a za koje ste mesto želeli da konkurišete?

–       Za hirurga.

–       Hm, ako smem da vas oslovim sa doktore imenjače, a gde vi sada radite?

Ispričao mu je Nikola.

–       Biću iskren, doktore, sa vama, ako nemate jaču vezu od ministra Vukmanovića –Tempa¹ , ne vredi vam ni da konkurišete.

–       Baš vam hvala, nemam jaču vezu.

Ne stigavši ni da se iznenadi zbog ovakve iskrenosti, Nikola krenu ka izlazu i već hvatajući se za kvaku…

–       Gospodine doktore, što ne konkurišete za mesto anesteziologa?

–       Ma, nisam ja studirao medicinu da uspavljujem ljude! Znam ja šta je anestezija, radio sam na hirurgiji dugo godina još kao student.

–       Šta ti, glavni medicinski brate, misliš, da je meni stalo tek tako da specijaliziram makar šta, samo da bih dobio mesto u ovoj prljavoj ruševini od bolnice? Kada bi video onu lepotu pod Rtnjem gde ja sada radim!

Otvarao je već vrata da krene u mračni prljavi hodnik.

–       Oprostite što se mešam, ali da li stvarno znate šta je anestezija? Ne bi vam bilo izgubljeno vreme kada biste otišli do doktora Predića u bolnicu na Dedinju da onako, samo pogledate šta je anestezija.

–       On meni da priča šta je anestezija? Ko je pa on, pih!

–       Hvala.

Skoro zalupi vrata pa požuri kroz mračan hodnik da se što pre nađe na toplom letnjem suncu.

–       Taj krupni, ljubazni, u današnje vreme čak neobično otvoreni, glavni medicinski brat, zar on da uči nekog šta je anestezija?!! Mene da uči? Da samo zna koliko sam puta na hirurgiji davao anesteziju čak i čuvenom profesoru Milivoju Kostiću dok je operisao.

–       Jednom me je istina gađao makazama zato što bolesnik nije bio dovoljno „dubok”. Koža mi je danima mirisala na etar, ljudi su mi pravili mesta u trolejbusu. Kada bi posle duge operacije pripaljivao cigaretu, očekivao sam da mi bukne plamen iz usta, kao gutačima vatre u cirkusu. Vesna bi tvrdila da je moji poljupci uspavljuju, ne poljupci nego etar u njima, pa ih je očekivala poluotvorenih usana, sklopljenih očiju, sve nove i duže da je ne bi „anestezija ubila”.

–       Smejaće se Vesna kada čuje šta mu je savetovao „beli mantil” sa plavom kragnom.

Za ručkom je pričao Vesni i roditeljima, u šali, kako je prošao i kakve je savete dobio prilikom svog prvog pokušaja da konkuriše.

–       Zašto baš reši da konkurišeš za hirurga kad smo te bezbroj puta čuli da tvrdiš kako hirurgija nije ono što svet o njoj misli.

–       Zašto misliš da je anestezija tako loša specijalizacija? Znaš da je Mišina prijateljica Vera završila specijalizaciju i šta joj fali?

–       Zar se ne sećaš poljubaca sa etrom? Uostalom, to je ženski posao, pa Veri i pristaje!

–       Tvojih kumova dobra prijateljica Olivera Radojković je takođe anesteziolog. Sada je u Tunisu, izvanredan je specijalista ‒ konstatova Nikolina mama.

–       Aha, šta se to sa vama svima događa?! Ja sam lekar, ja želim da lečim budne ljude, a ne da ih uspavljujem!

Ton mu je bio oštar, nedozvoljen za vreme ručka u roditeljskoj kući. Zato mu niko ništa ne odgovori. Razgovor se preneo na Milicu, da je treba popodne odvesti kod Vesninih roditelja.

Slučajnost, sudbina, proviđenje – reči koje označavaju pojam koga čovek upotrebi da bi objasnio događaj koji se nije dao predvideti, a ipak se dogodio.

Popodne kod Vesninih roditelja zatekoše doktora Protića. Bio je poznanik Vesninog brata Miše i obojica se spremahu na godišnji odmor. Za vreme razgovora uz kafu Nikola ispriča da mu je danas savetovano da specijalizira anesteziju, ali da prethodno ode do doktora Predića da vidi šta je anestezija.

Protić vrlo ljubazno ponudi Nikoli da sutra ujutru porani, da dođe u bolnicu Dragiša Mišović kod njega, pa da vidi kako izgleda savremena anestezija.

Mada preko volje, na tako ljubazan poziv nije mogao a da ne pristane.

Prelepa bolnica na Dedinju na mestu koje je dominiralo pogledom na avalski drum i Voždovac, savremeno građena, funkcionalna, relativno mala. Prvobitno je bila namenjena funkcionerima sekretarijata unutrašnjih poslova, ali su se kasnije u njoj lečili i visoki rukovodioci.

Protić je bio poslan na specijalizaciju u Ameriku, kasnije i u evropsku školu za anesteziju u Kopenhagenu, pa je stečeno savremeno znanje, uz obilnu materijalnu pomoć nedostupnu tadašnjim zdravstvenim ustanovama, preneo u ovu bolnicu, stvorivši moderno odeljenje anestezije.

Kao i obično, Nikoli nisu bili poznati baš svi ovi podaci. Znao je da su ljudi ovu bolnicu nazivali „udbaškom bolnicom”. Bilo mu je jasno da lekari ove bolnice nisu mogli biti baš sasvim „obični doktori”. Pored svojih lekarskih diploma, morali su da poseduju crvene knjižice, izuzetne karakteristike i ono „još nešto”. To im je omogućavalo mnogo toga, pa i da trknu do zapadnog sveta, da vide i nauče nešto novo. Nije im to bilo dovoljno, morali su imati i mogućnost da to „novo” i prenesu, ostvare, a to se moglo samo u ovakvom tipu bolnice ili u vojnoj bolnici. Obe bolnice su bile posebno finansirane.

U predvorju operacionih sala zatekao je doktora Predića u besprekornoj beloj uniformi, sa francuskim ključem u jednoj ruci i šrafcigerom u drugoj. Mučio se da skine jednu bocu sa kiseonikom sa aparata za anesteziju.

Namršten, nervozan, ali vrlo spretan, gunđao je da se neko usudio da dira njegov aparat i da mu je ušrafio „gvint” na boci za kiseonik sivonjski.

Od onog nasmejanog, ljubaznog kolege od juče ni traga ni glasa.

Bez sumnje bio je to isti čovek. Lepo građen, crnpuraste talasaste kose, lepih crnih krupnih očiju, koje su juče bile pitome i mile, a danas su sevale, pa je čovek očekivao da iz njih počnu da iskaču varnice. Lepe crne obrve, koje su juče naglašavale pitom izraz lica, pravilan nos, nešto deblje usne, činile su danas svojom namrštenošću strogo, ljuto lice, za koje bi se teško moglo reći da može da bude simpatično, ljubazno ‒ a tek nasmejano, ne, stvarno se tako nešto nije moglo pretpostaviti.

Bilo je Nikoli neprijatno što je došao, žao što gubi jedno prepodne od svog godišnjeg odmora. Taj francuski ključ, šrafciger, taj „majstor” u belom odelu, ljut, neprijatan, nije imao baš ništa lekarskog u sebi. Taj aparat za anesteziju sa „gvintovima”, cilindrima, gumenim crevima, okačenim teglama, koje su ličile na bakine tegle za turšiju, ispunjene tečnim anesteticima. Odjednom šištanje, kao da sto gusana kreću u napad. Njih se Nikola grdno plašio kada je bio mali. Sada se isto uspaničio, mada je bilo očigledno da nešto nije u redu sa tim „gvintom”, pa je kiseonik curio pod pritiskom. Neko od ponizno ljubaznih doktora, koji su svi pravili zabrinuta lica, spomenu „dihtung” koji je verovatno „crko”.

Protić ga pogleda ljutito uz komentar da je morao da crkne kada je sivonjski neko šrafio pa navoje na gvintu upropastio, pa je ovaj dihtung uništen.

Boca sa kiseonikom je bila zašrafljena, šištanje je prestalo, gvint odšrafljen. Konačno je Nikola bio primećen i uveden u operacionu salu.

Imenjak, medicinski tehničar, u belom mantilu sa plavom kragnom, u zemunskoj bolnici imao je pravo. Bila je ovo drugačija anestezija nego ona koju je Nikola naučio za vreme studija i koju je sam davao.

Bolesniku bi se kroz iglu koju bi mu stavljali u venu i prikopčali uz infuziju, lagano ubrizgavalo sredstvo za uspavljivanje (hipnotik). Čim bi bolesnik zaspao ubrizgao bi se relaksant (sredstvo za paralisanje muskulature). Još nekoliko udaha i bolesnik bi prestao da diše spontano. Dva medikamenta su oduzela dve bitne funkcije čoveka. Prva je svest – kojom se čovek bori, brani, kojom koordinira svoje pokrete. Neprirodno uspavan čovek, bez svesti, mora biti poveren nekome da se o njemu stara, da o njemu brine. Iz tog neprirodnog sna čoveka ne bude spoljne draži, kao u prirodnom snu. Druga je mišićni tonus ‒ on omogućava čoveku pokrete kojima se brani od opasnosti. Bez mišićnog tonusa, to jest pokreta disajnih mišića, prestaje disanje. Bez disanja, kojim svako živo biće unosi u pluća kiseonik, nema života. Oduzimanje svesti, paralisanje mišića, omogućava upotrebu minimalnih količina anestetika. Svi anestetici su toksični ukoliko su dati u većim količinama. To je i bio uzrok mnogim komplikacijama posle operacije.

To jutro provedeno u operacionoj sali sa Predićem omogućilo je Nikoli da shvati da anesteziolog bdi nad bolesnikom za vreme operacije, uzimajući mu deo života, da bi mu ga na kraju operacije vratio. Izlazeći to prepodne iz bolnice „Dr Dragiša Mišović” znao je da nikada više neće upotrebiti reč „uspavljivač” sa nipodaštavanjem za specijalistu anesteziologa. Bio je više iznenađen nego oduševljen onim što je danas video. Ipak, „gvintovi”, šrafcigeri, francuski ključevi, dihtunzi… Ne, to nije bilo za njega. Pacijent, sa kojim on može da porazgovara, da shvati njegove tegobe, ne samo fizičke, nego i psihičke, ostaje za njega ono najbitnije, ono najlepše.

Vesna i oba para roditelja su bili jako zainteresovani kakav je utisak na njega ostavilo upoznavanje sa anestezijom.

Jutros se zarekao da neće ništa loše reći o „uspavljivačima”. Taj epitet nije spominjao, ali je ipak sve po svom običaju predstavio u crnoj boji, crnjoj nego što ustvari jeste.

–       Ukratko da vam svima bude jasno, na pamet mi ne pada da budem specijalista anesteziolog u preostalom životu! Čak i kada bi me neko molio, ne bih na to pristao!

–       Znam da su razočarani. Kako da me to ne ljuti? Zaboga, pa ja sam od detinjstva maštao o „poslu” koji sada radim. Uh, kakva grozna reč! Šta sad oni svi od MENE hoće? Beograd, pa Beograd, specijalizacija!! Ispade, maltene, kao da mi se o glavi radi. Zar je tako strašno biti lekar opšte prakse? „Niži čin u hijerarhiji belih mantila, saobraćajac između pacijenta i specijaliste, seljački doktor!“ „Uparložiće se, poseljačiti, pa alkohol, pa karte, a posle će biti kasno.”

–       Šta si se sad ućutao kada sam na godišnjem odmoru, pa imam vremena, pa se i ne pojaviš da prodiskutujemo.

–       Imam i ja pravo na sebičnost. Čekam da me se setiš. Slušam te kako se već duže vremena kolebaš. Zašto?

–       Ne kolebam se nego mislim.

–       Misliš samo na sebe.

–       Mudrac, pa na koga bih drugoga kada je u pitanju specijalizacija i odlazak iz opšte prakse?

–       Tebi je posao hobi. To je lepo, samo…

–       Opet grozna reč. Meni je moj posao poziv koji sam izabrao, a ne hobi! Ne idem na posao, nego idem da lečim ljude.

–       Prihvatam, greška. Ali tebi je tvoj poziv jedini hobi, koji te je potpuno preokupirao.

–       Zaboga, pa ti si potpuno neobjektivan. Književnost, muzika, pozorište, bioskop, priroda, sport…

–       Zanemarljivo. Pa ti ni na godišnjem odmoru ne možeš da izdržiš dugo! Već dve nedelje od tri ukupno gunđaš Vesni da je vreme da se vratite. Prepadaš je stalno. Da još nisi pažljiv suprug, već bi bio u Boljevcu… Ćutiš, lepo je to što priznaješ. Da to iskoristim. Vesni je dosta samoće. Milica treba jednom da pođe i u školu. Gde, u Boljevcu? Roditelji su ti svakim danom sve stariji, želeli bi da imaju sina jedinca pored sebe. Zatim, moraš da priznaš da su ljudi upravu. Lekar opšte prakse starog kova izumire.

Svi se bore da postanu specijalisti. Pogledaj oko sebe. Ko je od tvojih kolega još lekar opšte prakse? Stani da završim, mislim na tvoje najbliže kolege i prijatelje, ne mislim na sve tvoje kolege. Ima još jedan razlog, osećaš i sam da se u zdravstvenoj službi nešto događa. Već je otkada si ti završio medicinu četiri-pet generacija doktora završilo studije. Potražnja se smanjuje. Prinadležnosti će vam se smanjiti. Specijalistička mesta će se popuniti. Neće se ni tvojim metodama „borca za pravdu” gledati kroz prste kao danas, jer si za sada „nezamenljiv” jer niko neće „tunguziju”. I, najzad, poslednji argument, da li si razmišljao da i Vesna ima pravo na specijalizaciju?

–       Nikada nije tako nešto ni spomenula!

–       Zar treba da spomene, tebi koji želiš da razumeš i osetiš i kada ti se ne kaže?

–       Da, u pravu si. Moram sa Vesnom da porazgovaram.

–       Možda još jedan argument? Dokle misliš da će Pandurović da ostane u Boljevcu? Zar misliš da će ostati i onda kada se smanje prinadležnosti? Njemu je takođe važno da se vrati u Beograd. Njegova deca takođe moraju da studiraju.

–       Pandurović je navikao da bude rukovodilac. Nije član Partije – svaka mu čast, ali ima prijatelje koji to jesu. Koga imaš ti?

–       Odvratno, sve je to odvratno! Novac, prestiž, guranje za mesto specijaliste, mesto u Beogradu, porodica, školovanje dece, stari roditelji. Nasuprot tome stojim ja sa svojim idealima. Da, mrštiš se. Kakva izlizana reč! Da je zamenim sa svojim željama, čija ostvarenje meni pričinjavaju pun život i zadovoljstvo…

–       Kazao sam na početku diskusije, sebičan si. Čuješ li ti samog sebe: „Ostvarenje svojih želja”.

–       Pobogu čoveče, pa ja lečim taj narod, ja sam se saživeo sa njim za ovo kratko vreme!

–       Ajde sada da se ubeđujemo, kao da se ne znamo! Zar ti misliš da samo ti lečiš taj narod? Misliš li ti da si nezamenljiv? Zatvorio čovek rudarsku menzu, pekaru, izlečio ili zalečio stotinak pacijenata, recimo bio dobar seoski lekar, pamtiće ga jedno vreme. Lepo za početak, ali sada se mora dalje.

Shvatio je da se mora. Napisao je svoju molbu i predao je svome imenjaku Nikoli u belom mantilu sa plavom kragnom, jer upravnika bolnice opet nije bilo, bio je na nekom od mnogobrojnih sastanaka. Konkurisao je za mesto anesteziologa. Verovao je da ga neće primiti. Za one oko sebe, a i za deo sebe, učinio je što se od njega očekivalo.

Onaj drugi deo njega verovao je da neće valjda biti te sreće da ostatak lekarskog života provede sa francuskim ključevima, šrafcigerima, dihtunzima i uspavanim pacijentima.

 

1 2 / 0 2

Plavi fića se jedva probijao kroz maglu koja je, naizgled iz čistog mira, odjednom zagospodarila Čestobrodicom da se prst pred okom nije video. Sa jakim farovima fiće videlo se nešto dalje. Nikola je već napamet znao te krivine, taj izlomljen drum, sav u rupama. Večeras mu je vožnja ipak padala teško, dva puta je za pedalj uspeo da izbegne rudu volovskih kola, koja bi se u toj magli odjednom stvorila pred njim. Pramenovi magle, čas gušći, čas ređi, krajem avgusta, usred leta, dok je nad Beogradom sijao mesec, nebo bilo prepuno zvezda, svet šetao po Kalemegdanu ili pio pivo u bašti nekog restorana. Vesna je dremala, Milica je spavala mirnim snom na zadnjem sedištu.

Krivinama nikad kraja. Zamoren htede da zaustavi kola i da se odmori. Nije imao čak ni predstavu gde se tačno nalazi, koliko još kilometara do Boljevca ima.

Plavkastosiva planina pojavi se sa njegove desne strane, obasjana mesečinom sa siluetom kapelice na vrhu. Od magle ni traga ni glasa. Osmehnu se, prinese ruku čelu i otpozdravi svom starom prijatelju Rtnju, pritisnu gas i fića polete da pređe još nekoliko kilometara do kuće.

 

Privi radni dan posle odmora je uvek prepun problema koji moraju da se reše.

Telefon. Gavrić hoće danas oko podne hitno da razgovara, dodaje: „Ne sa Nikolom, nego sa zamenikom upravnika”.

Čekaonica puna pacijenata.

Večeras je sastanak sindikata, dolazi neko iz opštine da drži sastanak o pravljenju pravilnika ustanove.

U međuvremenu, dok je radio u savetovalištu, imao je i tri sastanka: sa Vesnom o njenim problemima u laboratoriji, sa medicinskim sestrama iz bolnice i sa bolničarima koje treba poslati na doškolovavanje jer se bolničari kao profil ukidaju.

–       Kada Gavriću mislite, nemam ni minut slobodan?

–       Neka vas Avramović zameni, inače mu je čekaonica prazna.

–       Ha, ha, doktore, jesi li ti politički radnik ili si lekar? Nisi hteo da ostaneš u Beogradu jer bi tako bio samo „saobraćajac” između specijaliste i bolesnika. Šta postaješ ovde? Loptate se sa bolesnicima. Oni su danas došli kod tebe na pregled.

–       Pravilnici, budžeti, sindikati, samoupravljanje, uštede u nabavci lekova, laboratorijskog materijala i bolničkih namirnica. Ispovednik zadovoljnog i nezadovoljnog personala. Član komisije zavoda za socijalno i zdravstveno osiguranje. Sanitarni inspektor, lekar železničara. Mnogo si sebi strpao u ruksak – počećeš da praviš greške u pozivu koji voliš. Tvoja greška je jedan život manje. Imaš prijatelje koji samo na to čekaju.

Gurnuo ga je Nikola od sebe. Slušao je slušalicom jedna pluća, mladog radnika sa poljoprivrednog dobra. Žalio se na umor i nesvesticu. Slušao je taj udah i izdah, tu muziku koja omogućava da se kiseonik iz vazduha preko malih sitnih mehurića plućnoga tkiva unese u krv i da se iz krvi izbaci ugljen-dioksid, nastao mnogobrojnim sagorevanjima u organizmu. Milioni tih malih mehurića čine pluća, oko kojih teče krv koja ispušta gasove i prima. Svaki taj mali mehurić ima svoj jezik i dobrom uhu lekara može da kaže da li pluća funkcionišu dobro ili se nešto sa njim dešava. Zato se čuju razni zvuci, pucketanja, vlažni i suhi tonovi, grubi „krkori”, pištanje kao kad jak vetar prolazi kroz male pukotine. Nad nekim delovima se ne čuje ništa. Sve to mora doktorsko uho da čuje; ima tu svakako i rutine, ali ako nema koncentracije na te zvuke, može da ih i ne čuje.

Skide slušalice i pogleda svog mladog pacijenta sa osmehom. Radovao se uvek kada je pred sobom video zdravog čoveka. Bila je to radost onoga koji nosi dobre vesti. Međutim, onaj koji prima tu vest, pacijent, nije uvek bio svestan važnosti dobrih vesti. Nekad je bio je sumnjičav, jer se subjektivno ne oseća dobro ili je bio razočaran što nije uspeo da prevari doktora i dobije bolovanje. Doktor je zato bio doktor, te je morao da postavi dijagnozu nezadovoljstva.

–       Kada krećeš na posao, momče?

–       U četiri ujutru idem točkom iz sela.

Mogao bi taj i na biciklističkim trkama da vozi, prelazi oko 35-40 km dnevno.

–       A kada se vraćaš sa posla?

–       Pa, doktore, radim do kasno u noć. Imamo njivu, pa stoku, a znaš kako je, uvek ima nešto da se popravi u kući, a sem mene nejač i starci, a ko će nego ja!

Seljak je postao radnik, „jugoslovenski proleter” sa kućom i okućnicom. Premoren, o umoru na „ zvaničnom poslu” i ne govori. Znao je to Nikola. Većina njih se na svom fabričkom ili nekom drugom poslu u državnoj službi odmarala. Bilo je važno imati zdravstvenu knjižicu, jer kad se razboliš[2] jednog dana kad ostariš i penzija te čeka. Za takve imućne seljake plata i nije bila važna.

Tako se kreirao loš radnik koji minimalno radi na poslu, da bi tek kad ode kući radio za sebe lično, za svoju njivu. Bio je i loš seljak. Šta će kad su mu i zemlju koja ga je hranila nacionalizovali, ili nametima i ulaskom u zemljoradničke zadruge oduzeli! Na onome što mu je ostalo radio je iz sve snage, koristeći i najmanje parče zemlje. Malo se zbog toga spavalo, loše jelo, pa nije ni čudo bilo što su se mnogi od njih osećali umorni. Mislili bi da su bolesni, a oni mudri lagali doktora da bi dobili bolovanje i iskoristili ga kao bi posvršavali svoje zemljoradničke poslove.

Objasnio mu je odakle umor i čovek je otišao mirniji kući. Nikola je za trenutak pomislio:

–       Kuda će nas dovesti ljudi koji se na svom radnom mestu odmaraju od rada? Ko će uspeti da ponovo stvori radne navike kod mladih generacija koje dolaze?

Učiteljica, mlada, lepa, uvek nasmejana, sa krupnim smeđim očima, rumena lica. Imala je lep pravilni nos sa tankim nozdrvama, koje su se povremeno neprimetno širile, lepršale i to u trenucima kada bi se njene oči upijale u Nikoline. Poluotvorene usne su mamile na poljubac. Bela mlečna koža bi porumenela kada bi je pregledao. Ličila je na prerano sazrelu devojčicu, koju još do sada niko nije pomilovao, a kamoli poljubio. Lepe nabubrele male grudi, trbuh i kukovi kojima bi pozavidela svaka trbušna plesačica. Miris na tek pokošeno seno izbijao je iz tog tela mešajući se sa mirisom zrele breskve. Čak i pri pregledu imao je osećaj da mu dlanovi dodiruju sitne dlačice, skoro neprimetne, kakve breskve imaju.

Bila je pet godina u braku i nikako da zatrudni. Malu upalu jajnika su smirili antibiotici i dve kure injekcija. Nije se mogao naći više nikakav razlog.

–       Možda suprug! Treba ga poslati na pregled?! ‒ pomisli, skidajući rukavice.

Pade mu pogled na lepo izvajane noge i butine, pa lagano odluta do poluotvorenih usana i zaustavi se na dva smeđa oka, koja su ga nekako čudno vragolasto posmatrala. Uživao je u njenom telu kao neko ko posmatra jedan lep slikarski akt. Danas ga je to telo privlačilo, zato priđe stolu sa strane i spusti svoje usne na njene.

–       Ne, ipak je to miris breskve, nema tu sena ‒ pomisli ljubeći joj nežno usne.

Šamar, dosta jak, u levom uhu puče kao grom. Trže se, pogleda je iznenađeno ne shvatajući za tren.

Njene oči su sevale mržnjom, besom. Skočila je sa stola i stajala pred njim bosa, rukom zaklanjajući brežuljak između butina. Bila je prelepa u svom besu i u svojoj nemoći, onda je zajecala i pobegla iza paravana. Pogled mu pade na bele cipele sa visokom štiklom koje su ostale zaglavljene u otvorima na uzengijama ginekološkog stola. Izvuče ih i gurnu joj ih ispod paravana.

Jecaji su bili sve jači.

–       Kako vas nije sramota?! Doktor? Šta vi sebi dozvoljavate? Šta… šta vi mislite… sramota… a ja verovala!

Tek sada se prenuo i shvatio situaciju.

–       Zar je moguće da sam ovo bio ja? Kao da je bio to neko drugi, a ne ja. Kako da ona nije kao i sve ostale? Uvek do sada čak i kada bi bilo nekoga otpora, moje usne bi uvek izvojevale pobedu. Šta sad ovo bi? Šamar! ‒ uhvati se za lice, gorelo je.

–       Treba nešto reći, ali šta?

–       Čujte, hajde umirite se. Tako sam želeo da vas poljubim, bili ste tako lepi. Stvarno bez ikakvih zadnjih misli…

–       Vi ste suludi! „Bez zadnjih misli”?! Kako vas nije sramota?! Koristite situaciju. Ja volim svoga muža. A vi ako mislite da ste doktor, pa sve možete, jer su sve ove druge žene lude za vama, varate se! Nisu sve, ima i drukčijih. Sve ću ovo da ispričam svome mužu!

–       Ma, molim vas, dajte da zaboravimo ovaj incident…

–       Nikada ja neću ovo da vam zaboravim! Verovala sam ‒ gospodin, fini, ljubazan, pravi doktor, humanista, a ono seksualni manijak!

–       Potpuno ste u pravu! Stvarno vam se izvinjavam. Ne znam šta mi je bilo!

–       Gospodin ne zna šta mu je bilo!? Šta ćete da radite kad sve to ispričam vašoj ženi, da zna kakvi ste…

–       Molim vas, dopustite mi da vam objasnim.

–       Šta da mi objašnjavate? Nije vas sramota da se još usuđujete da mi objašnjavate.

Okrenu se, izlete iz ordinacije, ostavljajući skamenjenog Nikolu.

–       Gadno, baš gadno. Kako se to meni moglo desiti?

Osetio se tako ponižen, bilo ga je sramota kao da je izgubio deo sebe. Gadio se, osetio je da drhti, da mu se dlanovi znoje. Kao neka svetleća reklama pred očima mu se palilo „zašto”, pa onda „kako” i to tako neprekidno. On je samo registrovao ta dva pitanja ne nalazeći odgovor na njih. Bio je smrvljen kao nikada u životu.

Kao da je ušao u vakuum. Tišina, ništa nije više dopiralo do njega, nije čak ni znao gde se nalazi.

–       Šta je sad junačino, pokisao si?! Zašto? Pa to ti se jednom moralo desiti. Navikle su te žene da one tebe uzimaju, a ti si verovao da si ti taj veliki osvajač pred kim sve one padaju. Prevario si se, dragi moj, grdno. Ovoga puta si naleteo, i to dobro, na ženu koja ima svoj ponos, koja voli drugog čoveka i kojoj nije stalo da na svoju listu stavi jednog popularnog doktora. Hej, čuješ li ti mene?

Čuo je, nije mogao da reaguje. Želeo je da ne razmišlja o tome, povlačio je fioku onog svog ormana da sve to strpa u njega i da je zatvori, da ne misli više o tome. Nije mogao, bilo ga je sramota da to učini. Neki za njega potpuno novi osećaj, da sebe samog muči, da sebe samoga kazni, da oseti bol, fizičku bol, terao ga je da sluša onoga u sebi, ali je i taj ućutao.

Otvorio se prozor između sobe sa kartotekom i njegove ordinacije. Radoznala glava sestre Mire je provirivala.

–       Niste mi dali karton pacijentkinje, doktore.

Seo je ponovo za pisaći sto. Okretao je nalivpero u ruci napregnuto razmišljajući šta da napiše.

Sestra Mira je čekala.

–       Bar da zatvori to prozorče, da me ostavi samog, da mi ne gleda u nalivpero. Možda i ona zna, možda je čula šta se sve dogodilo?

Napisa: „Bolesnica bez novih tegoba. Prilikom pregleda uredan ginekološki status. Nije ordinirana nikakva nova terapija. Da se javi na kontrolu kroz mesec dana.”

Pružajući karton, pogleda ispitivački sestra Miru.

Izgleda da nije ništa primetila, ote mu se uzdah olakšanja.

–       Teši se, teši! Važno ti je sada da li je neko primetio nešto, da li će da se pročuje bruka ili ne? Lekar ne sme da povredi pacijenta svojim ponašanjem, lekar u pacijentu mora da vidi bolesnog čoveka. Lekar da prilikom pregleda vidi u pacijentu ženu ili muškarca? Lep, ružan, prljav, čist, crn, beo – pacijent je pacijent. Čuo si za Hipokrata, mada vi komunistička generacija doktora nikakve zakletve niste polagali? Kada bi takve priče čuo o doktorima, ti bi se zgražavao i tvrdio da takve doktore treba poslati na sud. To su tvoje priče bile, a sada šta? Bojiš se da ne pukne bruka, a ne bojiš se sebe i svojih postupaka.

Vrata su se otvorila i ušao je sledeći pacijent.

Postavljao je pitanja, slušao tegobe, pregledavao je, pisao recepte rutinski, automatski, povremeno se trzajući u strahu da ne pogreši, da nešto ne zaboravi, sve dok ga nije smenio Avramović.

Sastanak sa Gavrićem bio je naporan. Bilo je mnogo problema oko finansiranja bolnice, oko neplaćenih računa socijalnog osiguranja. Sam status bolnice je dolazio u pitanje. Da li je to bolnica ili stacionar? Prihodi su se smanjili odlaskom Pandurovića, koji je kao specijalista internista svakog dana koristio i rendgen, pa su se obe usluge mogle da naplaćuju. Bolnicu su vodili lekari opšte prakse. U novom svetlu samoupravljanja i samofinansiranja bolnica je donosila manje para.

Plate, ili bolje rečeno primanja lekara i medicinskog i nemedicinskog osoblja su bile ogromna stavka u budžetu. Ugovori potpisani pre ovih novih samoupravljačkih mera prestaju da važe. Stimulativni deo plate zbog takozvanog pasivnog kraja – zbog toga što se taj Boljevac nalazio „Bogu iza leđa” ‒ više nije mogao da se primenjuje. Počeo je da važi princip: „Ono što zaradiš, to ćeš i da podeliš”.

Bilo je iz svega toga jasno da će morati da se smanje plate, a da će zbog toga doći do odlaska lekara i ostalog osoblja. Za specijalističke i rendgenske preglede bolesnici će morati da se šalju u Zaječar. a pacijent će morati da izgubi nekoliko dana dok prikupi sve nalaze raznih laboratorija. Zbog toga će im se isplaćivati dnevnice za putovanje. Niko nije vodio računa o činjenici da je čitav kraj bio loše povezan sa Zaječarom, pa se zato pregledi nisu mogli obaviti za jedan dan. Dnevnice i cene pregleda sabrani, i ne računajući maltretiranje bolesnog čoveka, bili su veći izdatak za osiguravajući zavod nego da se postavi specijalista i da se priznaju računi za usluge bolnice Boljevac.

Nikola nije mogao nikako da poveruje da se zbog nekih formalnosti, nerazumevanja lokalne teške zdravstvene situacije, primenjuju propisi koji će upropastiti ovako lepo organizovanu zdravstvenu službu i možda zatvoriti ovu funkcionalnu i stvarno potrebnu zdravstvenu ustanovu.

Šta će se dogoditi kada sneg zaveje, kad se do grada ne može doći? Preko takvih njegovih pitanja prelazilo se, nisu mu davani odgovori, slegalo se ramenima.

Na kraju tih mučnih razgovora Gavrić sasvim neočekivano postavi Nikoli pitanje:

–       Jeste li razmišljali o tome da se prihvatite da vi ovde budete upravnik?

–       Razmišljao nisam, ali znam da to ne želim.

–       Reći ću vam iskreno ‒ juče se vodio razgovor i u komitetu i u opštini o vama. Većina smatra da ste vi najbolji kandidat.

–       Kako? Pa još nije ni konkurs raspisan.

–       Naravno da nije, ali kandidata već ima. Raspituju se ljudi, žele da budu upravnici. Konkurs će, moj doktore, biti samo formalnost!

Nisu mogli da završe razgovor. Stigao je hitan slučaj, morao je da ga pregleda. Svratio je u lekarsku sobu pre nego što je započeo vizitu u bolnici. Avramović je kucao istoriju bolesti, Cvetanović je čitao novine, a u stvari dremao.

–       Druže upravniče ‒ skoči servilno Avramović ‒ hoćete li kaficu? Da kuvam časkom?

–       Upravnici ne piju kafu sa potčinjenim personalom! ‒ zareža Cvetanović smeškajući se zlurado.

–       Spremaju se da nas ošišaju do gole kože. Šta možeš da učiniš za nas da do toga ne dođe? Na kraju krajeva, zbog tebe sam ovde i došao.

–       Došao si ti, dragi moj, jer nisi imao drugo mesto, a parice su bile, da se ne lažemo, vrlo pristojne. Uz parice si zaveo još i nekoliko cica. Praviš reklamu po ovom malom mestu svojom muškošću, rušeći naš autoritet i sad bi hteo da kažeš da ti je Nikola svemu kriv…

–       Moj privatni život je moj privatni život. Kakve sad to veze ima?

–       Nije tvoj privatni život ‒ tvoj privatni život kada pod gasom dodaješ još i gas tvom fići pa juriš između bandera babicu po trotoaru.

–       Boga mu, neke stvari nikada ne zaboravljate…

–       Mi bismo i zaboravili, ali drugi neće! Ne samo oni iz komiteta, nego i oni iz opštine…

–       Ljubomorni ste vi na mene kao kučići. I vi biste to isto, ali vam hrabrost nedostaje!

Nikoli se ponovo vratiše slike događaja od današnjeg prepodneva.

–       Kakav bi ovaj razgovor izgledao da oni znaju?

Znao je on za Cvetanovićeve avanture još iz Beograda, dok su zajedno radili na hirurgiji. Morao je da vodi računa i da jako kuca na vrata dežurne lekarske sobe kada bi bili zajedno dežurni. Bio je u toj studentskoj hijerarhiji Cvetanović stariji kolega koga nije trebalo ljutiti.

–       Znao si ti šta se drugima događa, ali nisi verovao da se to tebi može dogoditi. Ne za vreme pregleda, ne kada nosiš beli mantil.

Opet su ga prekinuli u razmišljanju sa pitanjima kakva ih sudbina čeka. Pokušao je da im ukratko objasni da će reorganizacija zdravstvene službe po njih lično imati vrlo primetne posledice.

Kada im je saopštio da će se obim zdravstvene zaštite smanjiti, da će možda doći i do ukidanja bolnice, nisu naročito reagovali. Međutim, kada im je saopštio da će samim tim i njihove prinadležnosti biti smanjene, došlo je do eksplozije. To ga je deprimiralo. Razgovaralo se samo o tome kako se organizovati i pripretiti otkazom i odlaskom. Mada je pokušao nekoliko puta da diskusiju skrene na primarni zadatak svakog lekara ‒ da se bori za bolju organizaciju zdravstvene službe, pa da kroz to nađe modus za očuvanje zarade ‒ nije nailazio na razumevanje.

Cvetanović je dao svoje mišljenje:

–       Ako jedna socijalistička država neće da brine o zdravlju svojih građana, zar onda to treba ja da činim? Moje je da se brinem za svoju porodicu i za sebe lično.

Dogovorili su se da organizuju sastanak sa svojim kolegama iz rudnika Rtnja i Bogovine. Nikola je otišao da napravi vizitu. Kada se vratio, lekarska soba je bila prazna. Seo je u fotelju, zapalio cigaretu, pa zatvorivši oči, pokuša da ni na šta ne misli.

Kada bi se to moglo, posle jednog ovakvog dana. Koji je pa bio drukčiji? Energičan, pametan i mudar upravnik biće im neophodan.

–       Kaže Gavrić da se misli da si ti najpodesniji.

–       Znači da bi na moje mesto došao nov lekar! Sve ove organizacione promene morao bih ja da sprovedem? Ne, to neću, za to ja nisam bio na medicinskom fakultetu. Imam svoje bolesnike. Toliko se još tu mora učiniti i još dosta toga naučiti.

–       Ko će onda da bude upravnik? U Kovinu si mislio da to nije posao za tebe, ovde ti se ukazuje ponovo prilika. Ko zna kakav će taj novi upravnik da bude? Ovde mora da bude neko ko ima želje da se uhvati u koštac sa birokratama i primitivcima, kojima je uglavnom cilj da doktore srede, da im smanje prinadležnosti, a ne vide da će to upropastiti ovako dobro organizovanu zdravstvenu službu.

–       Moje šanse su minimalne, iz dosadašnjeg iskustva znam da nas doktore niko ne sluša, a i malo nas je, kada bismo stvarno i hteli da se žrtvujemo i da se borimo.

–       Tako svako od vas i misli, zato i nema uspeha. Drugi vam kroji kapu i organizaciju.

–       Naravno. Takve diskusije vodimo često. Sve to nema svrhe, ja sam ovde u Boljevcu, u maloj varošici, daleko od onih koji kroje kapu.

–       Svako se bori na svom terenu. Zar ti nije žao da sve propadne što se ovde uradilo, ako želiš da ovde ostaneš?

–       Da li ja to želim? Bar to je već svima poznato!

Kucanje na vratima. „Doktore, hitno, porodilište!“

Dečija glava je zapela. Porodilja izgubila napone. Babica je bespomoćno pokušavala da iznemoglu i uplašenu „prvorotku” natera na napinjanje. Navlačio je vlažne rukavice sećajući se svog boravka u ginekološkom internatu za vreme studija. Čuli su se glasovi babica iz nekoliko sala za porođaje: „Udahni duboko. Ajde sada, ajde sada napni se, još malo. Ajde još malo. Diši, diši duboko. Ne tako, ženo, ubićeš bebu. Napni se. Ako se ne napneš, sad ćemo da te isečemo“, pokazivale bi oštre velike makaze.

Žene, preznojene, uplašene, jedva su uspevale da reaguju na komande babica, često slušajući u panici glas babice najgrlatije, koja nju i nije porađala. Napinjale su se pogrešno, disale pogrešno. Sećao se kako su i njega boleli mišići od napinjanja, jer je bio okružen komandama, pa se i on podsvesno porađao sa svakom od porodilja.

Uzana karlica. Detinje rame nije htelo da prođe. Trebalo ga je lagano potisnuti, pa provući kroz otvor. Srčani tonovi deteta su bili dobri. Pokušao je prvo da smiri ženu, da joj da malo vremena da se odmori. Babica Nada ga je posmatrala sa neodobravanjem. Uzela je slušalicu i, naslonivši ih na trbuh porodilje, poče da sluša.

–       Tonovi slabe, doktore!

Žena, iznemogla, poče da drema lagano dišući. Levom rukom opipa trbušni zid, koji je sada bio potpuno mekan, olabavljen. Pored dela glave polako uđe prstima i napipa rame. Žena se prenu iz sna i zateže trbušne mišiće.

Prsti mu ostadoše naslonjeni na dečije rame, bez pokreta, dok je mirnim glasom pokušao da umiri ženu.

–       Hajde, lepa moja, diši sada duboko, pa ćemo da te obradujemo jednim lepim dečakom.

Pokuša da odgurne rame u trenutku kada su mu to dopustile kontrakcije materice, no nije uspeo ni da ga pomeri, bilo je zaglavljeno. Prsti su mu bili takođe priklješteni, osećao je bolove u njima. Još jedan pokušaj, opet ništa. Nešto ga je gonilo da silom pokuša da odgurne to vražje rame, ali je znao da to nema svrhe. Nešto ga je ipak gonilo da to ponovi još jednom, pa još jednom.

U trenucima nemoći, kada lekaru nikakve druge ideje ne padaju na pamet, a ideje često nisu „ideje”, nego znanje ili iskustvo, javlja se neka vrsta ljutnje što mu pokušaj ne uspeva. Tada lekar postaje opasan.

–       Da li je to intuicija ili baš ljutnja? Da li je to nemoć, koja čoveka ipak natera da uradi nešto što zna da ne sme?

Svom snagom prstiju je odgurnuo rame i pokušao da ga okrene. Nešto kao da mu se slomilo pod rukom, kao da je puklo, ali otpora više nije bilo. Pojavi se cela glava, pa dečije lice. Babica preuze dalje porođaj.

Plavo, mlitavo dete bez plača, bez disanja, ležalo je pred njima. Babica ga je prskala vodom, udaha nije bilo. Pritisnu mu dva-tri puta grudni koš, pa stavi slušalice u predeo srca. Čuli su se slabi srčani tonovi. Naglo skide masku sa lica, prisloni svoje usne na detinje usne i nos i poče da uduvava svoj izdahnuti vazduh u njih.

–       Prodiši! Ajde mali, prodiši! Šta čekaš? Bože, daj da prodiše!

Ništa se nije događalo. Dete nije disalo, činilo mu se da nije više tako plavo. Duvao je u ta mala ustašca mahinalno bez nade, sada ljuteći se na onoga gore, koga je još malopre molio. Prolazili su minuti. Obliven znojem, ne od vrućine nego od straha, duvao je u ta mala usta i nos.

–       Nema više srčanih tonova, doktore!

Lagano poče da masira grudni koš deteta, i dalje da mu uduvava vazduh. Negde je on to pročitao, nikada to do sada nije radio.

–       Da li to uopšte može da uspe? Mora da uspe, mora ‒ pokušao je sebe da ohrabri.

–       Mrtvo. Šta se tu može, i to jednom mora da se desi. Pokušao si sve što možeš. Za slanje u bolnicu bilo je kasno.

–       Da li sam sve pokušao? Nisam li mu nešto polomio?

–       Mora da se neko dete rodi i mrtvo. Nisi ti čudotvorac.

–       Život, šta je to? Zašto se ja toliko borim da se život održi, čak i ovaj koji nije počeo?

–       Kako nije počeo? Živi on već mesecima.

–       Život – srčana radnja, disanje, cirkulacija krvi, motor koji mora da radi da bi se živelo, da bi se disalo.

–       Otkuda ta panika? Otkuda taj strah ako motor ne može da se pokrene ili da se održi u radu? Da li je to strah urođen čoveku ili strah lekara da nije nešto učinio što je morao da učini? Da li je to možda ambicija da on mora u svemu da uspe? Da li je to možda profesionalna deformacija predstavnika esnafa koji brani život od smrti?

–       Srce kuca, doktore.

Ispravi se, prestade da diše „usta na usta“, uze slušalice.

–       Ne čujem ništa! Ipak čini mi se… da čujem nešto… Ha, to je moje srce koje mi bubnji u ušima. Suviše brzo kuca. Nije moje.

Grudni koš deteta poče da se diže i spušta. Malo zatim se začu plač. Pregledao je detetu rame, nije bilo nikakvih znakova povrede.

Dok je zatvarao svoju lekarsku torbu spremajući se da krene kući, smeškao se i sećao posete bolnici „Dragiša Mišović“.

–       Hm, ono šuštanje boce za kiseonik, francuski ključevi, šrafcigeri, sve to nije za mene. Nikada ja ne bih bio srećan specijalista anesteziolog. Ja uspavljivač! Šta bih ja bez ovih ljudi oko mene, bez njihovog poverenja, topline, njihove grubosti, ali i njihovog prostodušnog poštovanja koje je trebalo steći? Kada bih sve ovo ostavio, čini mi se da bih izneverio sam sebe!

Po podne, posle posla, seo je u fiću i otišao na Rtanj, čak do vrha. Seo je na kamen pored kapele, stopivši se sa tišinom. Gonilo ga je nešto da ode tako gore visoko, želeo je da se zahvali onome kome se molio i koga je sinoć grdio. Mislio je da će naći reči zahvalnosti u tom miru i tišini. Ne, nije nalazio reči zahvalnosti. Opustio se u toj tišini, ne želeći da misli.

 

1 2 / 0 3

Brali su se vinogradi. Miris kuvanog paradajza. Žamor dečaka i devojčica sa torbama na leđima. Jutarnji pramenovi magle koji su pokrivali doline i zaklanjali Rtanj. Šuštanje zlatnobakarnog lišća koga je vetar čistio svojom prirodnom metlom, šuštalo je pod nogama prolaznika.

Ambari su bili puni. Plodovi ljudskog prolećnog rada i toploga leta punili su tegle zimnica, ostave i podrume kuća. Počinjao je period svadbi, seoskih vašara i raznih svetkovina.

Čika Slavko u kafani „Rtanj” pravio je svoj program balova. Vozio se ugalj i drvo za grejanje, jer toplo leto je uvek prethodnica hladne zime.

Uprkos svim problemima na poslu (organizacija samoupravljanja u zdravstvu, nedostatak novca za različite nabavke u bolnici, izbor novog upravnik) Nikola je uživao u lepoti jeseni dok se vozio ćirom u Sumrakovac, kada je išao ili se vraćao iz sektorskih ambulanti, ili gledajući kroz prozor dežurne lekarske sobe u mesečinom osvetljeni prelepi Rtanj. Bilo je tako malo slobodnih trenutaka. Možda je baš zbog toga i uživanje bilo veće.

Bio je on deo ovog naroda, sve ove lepote. Činilo mu se kao da nikada nije bio dete velegrada. Kalemegdan, zalasci sunca nad Savom i Dunavom, Beograd, nad kojim se spušta sumrak, sve mu se to činilo kao neka daleka prošlost i kao lepota nekako skučena, ograničena u poređenju sa ovim modroplavim planinama, beskrajnim prostorima, šumama, potocima, vevericama, srnama, divljim zečevima koje je sretao na putu, osvetljavao ih farovima fiće, pobede, sanitetske škode ili svuda stižućeg, glomaznog i ružnog gaza.

Za ovih par godina upoznao je celu prelepu okolinu, sve staze i bogaze. Ljudi u svakom selu i zaselku bili su mu kao rodbina. Smejao se njihovim sitnim lopovlucima, bio bi uvek iznova iznenađen njihovom inteligencijom i dovitljivošću. Rastužila bi ga njihova zaostalost, sujeverje, tvrdoglavost i sirotinja. Očajavao bi, ali samo ponekad i to kratko, zbog pokvarenosti, maloumnosti, kratkovidosti i želje za bogaćenjem bez truda, samo zahvaljujući korumpiranosti i samoživosti vladajuće partijske klase sastavljene od poltrona. Brinuli su ga intelektualci koji su se često klanjali i savijali čak i bez potrebe, samo da se dodvore, da nešto sebi priušte. Naučio je da zapazi njihov strah od vlasti, koji je i sam upoznao. Ipak, nije mogao da razume niti da opravda kukavičluk, beskičmenjaštvo i doušništvo. Mislio je da je to sve prolazno, da će se borbom njih mladih to ipak izmeniti. Verovao je u ljude, verovao je u svoju i nove generacije koje dolaze.

Često se sećao čvrstog koraka vojnika „doktora” iz svih krajeva ove predivne zemlje Jugoslavije i svog osećanja da to gazi strojevim korakom generacija koja će promeniti budućnost znanjem, poštenjem, smelošću i razumom. Uspehe koje je postigao u svojim često rizičnim akcijama tumačio je znanjem, razumom, optimizmom, iskrenom željom da pomogne bližnjima.

Zatvarao je oči pred činjenicama koje su govorile da njegova generacija nije više mlada, da je dobar deo njih legao na rudu i prihvatio da se vozi u kolima koja se lagano kotrljaju nizbrdo, nadajući se da će se nekim čudom sama zaustaviti.

Na nekoliko preliminarnih razgovora sa članovima komiteta i opštine na mogao je osetiti da ga žele za novog upravnika. Razumeo je kroz njihova pitanja da oni od novog upravnika očekuju uštede na polju kurativnog i preventivnog rada zdravstvene službe, da u stvari očekuju pokornog izvršioca njihovih naređenja, a ne borca za unapređenje zdravstvene službe. To on nije mogao da prihvati i to im je jasno davao do znanja.

Vrlo dobro je znao da radi protiv sebe. Čak mu je i Gavrić u jednom dugom prijateljskom razgovoru dao na znanje da bi više učinio i za bolnicu i za sebe kada bi bar prividno prestao da se protivi odlukama onih koji su jači od njega.

Vesna je bila neutralna, mada mu se činilo da je na njegovoj strani i da se u duši ponosi njime. Znao je on za njenu preveliku ljubav, ali i za njenu osobinu da oseti opasnost pre njega i da je, upravo zbog svoje velike ljubavi, još i preuveliča. Tako je konačno doneo odluku i odbio, kao i nekada u Kovinu, mesto upravnika. Imao je utisak da su i u opštini, a i u komitetu na neki način odahnuli.

Jednog kišnog jutra zakucao je na vrata lekarske sobe i zatim bez odobrenja ušao visok pun čovek u malo izlizanom braon odelu, sa iskrzanom kragnom na čistoj krem košulji i mašnom masnom kod čvora, zelene boje sa šarenim cvetovima.

Nikolin pogled se zaustavi na njegovom visokom ali sa obe strane ulubljenom čelu i duguljastoj glavi, a la ragbi lopta. Lihtbraon zalizana kosa. Oči su mu bile ispitivačke, ali im se pogled teško hvatao, malo izbledele, čak i neodređene boje. Pravilan nos i poluotvorene usne, valjda je trebalo da se osmehuju, dok je ostalo rumeno, čak prerumeno lice bilo nepomično.

–       Doktor Čalić.

Dlan mu je bio vlažan, neprijatno hladan i veliki.

–       Izvolite, kolega…

Kolega se osvrnuo kao da očekuje od nekog pomoć i pomoć je stigla ‒ vrata se otvoriše i uđe predsednik opštine sa Gavrićem.

Bilo je sve jasno. To je novi „drug upravnik“. Po svemu je on bio „drug”, a ne gospodin kao Pandurović.

Za nekoliko dana se uselio u novi stan. Imao je prelepu suprugu i najnoviji tip opel rekorda, koji je bio dostupan samo malom broju bogatih ljudi, onima koji su imali veze u inostranstvu, pripadali vlasti ili imali čvrste veze sa njom. Dece nije imao.

Supruga je bila prava filmska lepotica. Nije smejala i nije govorila. Ni sa kim se nije družila, vrlo retko je iz kuće izlazila. Kasnije, kada su ih bolje upoznali, saznalo se da je neškolovana seljančica koju je terorizirao „drug upravnik“ što kako se ne bi videlo da je prosta ali i ograničena, što iz ljubomore i straha da je neko ne zavede.

Prelepim opelom išao je od kuće do bolnice, mada je kuća od bolnice bila samo 200 m udaljena.

Avramović je komentarisao sa onim svojim nestašnim osmehom:

–       Koga li više voli, kola ili ženu?

Prvi sastanak održan sa novim upravnikom ostavio je na kolegijum lekara snažan utisak. Bez ikakvog ustručavanja saopštio je posle svega dva dana boravka u bolnici i domu zdravlja da se što pre mora izvršiti reorganizacija ustanove i da se mora smanjiti obim zdravstvene pomoći.

–       Istočna Srbija nije nikad imala ovakvu švajcarski organizovanu zdravstvenu službu. Ovo je, kolege, utopija što ste vi do sada radili. Moj prethodnik nije bio realan čovek i terao je inat sa narodnom vlašću. Nije ni čudo što su ga najurili! Da li je moguće da mu se niko od vas nije usprotivio kada je video da se ovde u nekom Boljevcu, gde nema ni čestitog puta ni čestite železnice, pravi, maltene, klinika skoro kao fakultetska?! Po onome što ste vi ovde radili, moglo bi se reći da ste teško oštetili društvo, prazneći mu kasu.

Zastao je da proceni utisak svog savremenog partijskog govora. Nije njega uplašila potpuna tišina.

–       Na primer, rendgenski pregledi, konsultacije četvrtkom i dolazak zaječarskih specijalista, lečenje teških srčanih bolesnika koji su u bolnici ostajali da leže nedeljama, savetovalište za žene, sanitarna inspekcija, železnička ambulanta, isturene ambulante ‒ sve će to da podlegne reviziji. Da razgovaramo u poverenju, mora se ukinuti „visoka” medicina da bi nam prinadležnosti ostale iste ili bar nešto smanjene. Ovo je, kolege, neminovnost. Mi moramo da pružamo bazične usluge , koje ćemo skupo naplaćivati, a nas neće koštati.

Pogledao je svakog kolegu ponaosob svojim bezbojnim, ali oštrim pogledom, nakašljao se i nastavio:

–       Što bismo mi lečili teške hronične bolesnike? Neka oni idu u Zaječar. Skupi lekovi, pa ako hoćete i skupa ishrana, opterećuju budžet. Moraćemo da lečimo povrede i gripove i tako neka obična oboljenja na kojima se zarađuje. Čaj, aspirin, ricinus nekoliko dana ‒ pa kući. Rendgenski pregledi, male hirurške intervencije, velika laboratorijska ispitivanja nisu više potrebna. Ovaj narod ovde živi i živeo je bez lekara, sigurno će živeti i ako pustimo da malo i priroda čini svoje.

Usput je mljackao ustima, zagledao svoje ruke, tražio nešto po plafonu, nikog ne gledajući u oči.

Kakav je to čovek? Izgledao je nekako ljigav. Bilo je nečeg zmijskog u njemu. Ne, nije on izgledao opasan, više je ličio na guštera, ali velikog, od koga bi se moglo uplašiti, ali bez razloga. Nikola je loše procenjivao ljude. Uvek bi u njima tražio nešto dobro. Verovao je da loših ljudi nema, da se sa nekima samo teško može uspostaviti kontakt. Kada se to postigne, trud nije uzaludan. Bio je on u tom pogledu naivan i verovao je da niko ne može da ima nešto protiv njega, jer on nema ništa ni protiv koga.

Sve se u njemu bunilo protiv govora čoveka koji treba da stoji na krmi zdravstva ovog kraja. Ni sa jednom njegovom tezom nije mogao da se složi. Da li on njih isprobava, da čuje možda od njih šta oni misle?

Da li možda želi da se pročuje kako on ide na ruku onim rukovodiocima koji smatraju da je zdravstvena služba zadnja briga Partije? Možda želi da zadobije njihovo poverenje, za razliku od Pandurovića koji se sa njima otvoreno borio? Ako mu se dopuste ove sumanute ideje, upropastiće sve što se ovde postiglo. Oni tek sada imaju dobru platformu da se uhvate u koštac sa neprosvešćenošću ovog kraja. Stekli su ugled vrednih lekara koji su spremni da pomognu ovom narodu. To se tek sada moglo iskoristiti da se narod izvuče iz praznoverja, vračanja, velike smrtnosti kod dece, uništenog zdravlja žena zbog pobačaja, rasprostranjenog alkoholizma, preranih dečijih brakova koji su na svet donosili defektnu i mentalno oštećenu decu. Da ne spominjemo iznurene, bolesne rudare i sirotinju koja je bolovala od tuberkuloze, koja se u zapadnom svetu svela na minimum, a u ovom kraju se širila.

Ne gledajući u ostale starije kolege, ne čekajući da se ma ko drugi javi za reč, iskoristi trenutak kada je Čalić zastao, da bi pustio svojim osećanjima na volju.

Čudan je bio njegov način diskusije. Razum je pratio njegova osećanja. Naravno da bi obrnuto bilo bolje. U trenutku kada bi počeo da diskutuje, oblikovao bi rečenice koje bi sekle i uništavale argumente drugih. Nalazio bi argumente neverovatnom brzinom. Izgledali su neoborivi, jer je on sam bio ubeđen u njihovu istinitost, mada oni nisu uvek bili istiniti.

Ima ljudi koji vređaju, koji su cinični, koji hoće da svojom diskusijom unize protivnika ili pak ceo skup. On nije bio jedan od njih. Njegov instinkt da otkrije slabe tačke tuđih argumenata, njegova težnja ka pravednim rešenjima, logičnim i razumnim, dovodila ga je u situaciju da bude skoro uvek na strani manjine. Već određene „norme od onih gore” bile su uvek na vreme poznate, tako da ih je pokorna većini prihvatala.

Znao je to i on, nije on bio samo običan bundžija. Ne, on je želeo da se bori i da ispravi te norme odozgo, verujući da je to u stanju i da je to moguće. Neki uspesi, možda slučajni, hrabrili su ga. Preko poraza je prelazio kao da ih nije bilo. Zbog svega toga se Vesna i bojala za njega. Nije nikada bio svestan opasnosti u koje je sebe uvaljivao, a koje su ga uvek bar do sada mimoilazile.

Vreme je bilo teško. Carovala je politika transformisanja neuspeha u uspeh, laži u istinu, poltronstvo u vrlinu i nesposobnosti u visoku stručnost. Tražilo se javno da se ljudi bore da se unapredi socijalizam, ali su se osuđivali oni koji su to pokušali a da ih Partija i birokratija nije ovlastila. Bilo je zato mnogo onih koji su ćutali.

–       Druže upravniče, na fakultetu, a završili smo isti fakultet, učili su i vas i nas kako se leče bolesnici i šta je savremena medicina. U ime čega vi želite da uništite sav trud i sredstva koja su do sada uložena kako bi se savremena medicina primenila i dala neosporne rezultate u lečenju bolesnika, podižući stepen zdravlja naroda ovog zaostalog kraja? Nama lekarima je dato pravo i znanje da se borimo za savremenu medicinu, zato su nam dali diplome. Svako od nas ovde zna šta nam je dužnost. Verujem da niko pošten nema toliko smelosti da se bori protiv činjenica koje je nauka dokazala.

Do sada smo se mi zajedno sa bivšim upravnikom borili da učinimo samo ono što su nas učili, da primenimo znanje ne dodajući ništa svoje osim ljubavi prema ovom narodu i osećanja odgovornosti koju svaki poziv ima, a koji lekar mora da ima više od ostalih. Ako se zdravstvena služba našla u teškom materijalnom položaju, mi lekari moramo da se izborimo da se iz tog teškog položaja izbavi, ne uništavajući progresivno, ne smanjujući obim zdravstvene zaštite radi uštede materijalnih sredstava kako bi se prinadležnosti lekara održale na istom nivou.

Lekari su ti koji moraju da izvrše reorganizaciju zdravstvene službe, da zavedu rigoroznu kontrolu lečenja, bolovanja, nepotrebnog slanja pacijenata u velike centre, banjskih lečenja i slanja u inostranstvo. Političari su narodu obećali besplatno lečenje, danas vidimo da je to utopija. Narod još uvek nije svestan da kroz doprinose svoje lečenje plaća, pa kada plaća, onda ima i pravo da bude pošteno i lečen. Svi mi znamo da materijalnih sredstava ima, mi jedino ne znamo da li se ta sredstva racionalno i odgovorno troše.

Čaliću sevnuše zlurado oči.

–       Samo produži, mali, da kritikuješ političare, daleko ćeš stići.

Uhvatio je taj pogled Nikola.

–       Ako to mi ne uradimo i prihvatimo da smanjenjem obima zdravstvene službe sebi obezbedimo lična primanja, unazadićemo zdravstvenu službu, izgubićemo poverenje naših pacijenata, što će imati nesagledive posledice. Govorim u svoje ime: ne mogu prihvatiti da vraćam hronične bolesnike kući, svestan da ih osuđujem na smrt. Puniti bolničke krevete pseudobolesnicima, čije je lečenje jeftino, u stvari je prevara Zavoda za zdravstveno osiguranje. Svima nama je jasno da slanje bolesnika u velike bolničke centre za ono što mu možemo pružiti u našoj bolničkoj ustanovi samo još više poskupljuje lečenje. Da ne govorimo o maltretiranju naših pacijenata i pogoršanju njihovog opšte stanja!

U ovu ustanovu je opština, srez i društvo uložilo dosta novca. Ukidanjem specijalističke službe, savetovališta i standardnih rendgenskih pregleda, narod ovog kraja će se skuplje lečiti. Ukidanjem sektorskih ambulanti i savetovališta, preventiva bi bila zapostavljena, što bi se kasnije odrazilo u povećanim troškovima lečenja.

Naš narod je svojom poslovicom „bolje sprečiti nego lečiti” pokazao više mudrosti od nas doktora. Narod to zna, mi takođe, ali se od nas očekuje da to i dokažemo. Kako kada mi samo lečimo, pa sada i to lečenje želimo da kompromitujemo time što ćemo ga vratiti sto godina unazad. Zbog svega toga smatram da vaš plan o reorganizaciji mora dobro da se prostudira i da se sagleda u svetlu današnjih uslova života, koji su bitno izmenjeni. Ne želim da ovde, kao u opštini pred ljudima koji nisu lekari, pričam ono što nam je svima poznato. Ipak moram da kažem da se industrijalizacijom, čitavim novim socijalnim i socijalističkim uređenjem, sve bitno izmenilo. Zar mi, doktori, treba da vučemo na staro?

Čalić je shvatio da pred sobom ima opasnog protivnika. Taman kada je mislio da ga ima u rukama zbog primedbe o političarima, ove zadnje reči Nikoline dovele su ga u loš položaj. Optužuje ga da on želi da prevari Zavod za zdravstveno osiguranje i da čitavu svoju reorganizaciju bazira na nepoštenju i vraćanju na staro.

Da bi se spremio na odgovor i izvukao od Nikolinih optužbi, hteo je da čuje mišljenje ostalih.

Jedan po jedan slagali su se sa Nikolom. Vesna je u svojoj diskusiji uspela jasnim argumentima i ciframa da prikaže koliko su laboratorijske usluge u Boljevcu jeftinije od onih u Zaječaru.

–       Kada lekar bolesnika pošalje do 12 sati u laboratoriju, popodne imate njegove rezultate, možete da započnete sa terapijom. Ako ga šaljete u Zaječar, potrebno vam je dva dana dok ga ponovo vidite u ordinaciji.

Drug upravnik Čalić je završio sastanak uz komentar.

–       Hvala vam, sada znam šta mislite.

Kod čika Slavka uz ćevapčiće i pljeskavice nastavljena je diskusija. Avramović je oduševljeno hvalio Nikolu, čak mu se i Cvetanović pridružio.

–       Gazda ne zna da sam sve snimio magnetofonom, nije primetio da sam ga uključio.

Avramović je voleo sve tehničke novine. Pre nedelju dana u Beogradu kupio je magnetofon, pa je uživao u tom tehničkom čudu i isprobavao sve njegove mogućnosti. Posle nekoliko dana, kada je Nikola od Avramovića tražio da čuje traku, jer je Čalić pričao okolo da je Nikola bundžija i da mu ometa organizaciju koja je savršena i u duhu samoupravljanja u zdravstvu ‒ Avram se izvinio žaleći što je traku „slučajno” izbrisao. Nikola je razumeo, na traci je bila nezgodan dokument kako za upravnika, tako i za ostale doktore koji su bili saglasni sa Nikolom. Znao je da su se uplašili.

Pre nego što je zatvorio oči, preleteo je u mislima večerašnji sastanak. Znao je da je isprašio „druga upravnika”, ali je takođe znao da je izgubio bitku. Osetio je da njegove kolege neće stajati uz njega ako se bude moralo birati između prinadležnosti i borbe za očuvanje ove lepe bolnice i čitave organizacije zdravstvene službe. Tonuo je već u san kada shvati da u neku ruku taj Čalić ima pravo kada kaže da su oni stvorili kliniku fakulteta u Tunguziji. Više je osetio nego što je iz iskustva znao da se ne samo u politici nego čak i u zdravstvenoj službi ne sme štrčati, ma kako to bilo napredno i pohvalno.

Sutra ujutru, kada su Vesna i Nikola ušli u lekarsku sobu da se presvuku, zatekli su Čalića kako sedi na pisaćem stolu.

–       Dobro jutro. Nadam se da ste dobro spavali?

Ljubazno, uz svoj najprijatniji osmeh, posmatrao ih je upravnik.

–       Rekao sam ostalima da ćemo vizitu početi kasnije.

Bolničar unese kafu.

–       Kakva ljubaznost! Na sve je drug upravnik mislio.

Još uvek uz osmeh, prijateljski i ljubazan, srčući kafu glasno i sa vidnim uživanjem, bacao je pogled na koleginicu i kolegu sa visine, nekako nadmoćno. Verovatno je zato i sedeo na pisaćem stolu, da bi bio iznad njih, da bi se znalo ko je ko.

–       Hteo sam prijateljski, kao vaš stariji kolega, sa vama da porazgovaram. Vrlo sam srećan što vas dvoje imam u ovoj bolnici. Čuo sam od ljudi da ste oboje vredni, pouzdani i dobri ljudi. Posebno vi, doktore, uživate veliki autoritet kao stručnjak i kao čovek u ovom kraju. Retko je to da vas skoro svi hvale. Da, to je zaista retko.

Nasmeši se nekako tužno, zaštitnički.

–       Rekoh skoro svi. Međutim, oni od koji mi najviše zavisimo, drugovi rukovodioci, nisu baš sasvim zadovoljni sa vama, kolega.

Naglasi to nekako ironično da bi im dao na znanje kako on nije uz te drugove, kako on deli mišljenje Vesne i Nikole, pa mu je ovo što mora reći neprijatno.

–       Znate mi, vanpartijci, moramo da znamo šta smemo, a šta ne, inače ode glava. Vidite, vaš jučerašnji govor, vaš jučerašnji stav bio bi sasvim na mestu da mi živimo u drugom društvu. Verujte mi, ja sam dušom i telom uz vas, ali, kolega Nikola, stariji sam i iskusniji. Vi vašim stavovima i nekom vašom pravdom idete putem koji niti je dozvoljen niti je moguć. To što vi hoćete možda će jednom i biti ostvarivo, ali ne sada, ne u ovo vreme.

Napravi pauzu, brišući velikom šarenom maramicom nos, glasno, dugo i savesno.

–       Reći ću vam iskreno, ja ovde ne bih postao upravnik ‒ a mislim da je ovo jedno dobro mesto ‒ da ste vi imali samo malo sluha za ono što se oko vas događa. Pričali su mi za zatvaranje pekare, rudničke menze, pa i izbacivanje sekretara komiteta iz bolnice.

Zapanji ih njegov iznenadni napad smeha, koji nikada ne bi očekivali od jednog krupnog čoveka. To njegovo ki-ki-ki bilo je nekako koloraturno sopranski, isprekidano, odbijajuće. Nikolu podseti na nešto i odmah se seti: takve zvukove je čuo često u zoološkom vrtu kada su hijene bile uznemirene.

–       Izbaciti… izbaciti sekretara komiteta. Za milog boga, kolega, gde vi živite?

Smeha naglo nestade.

–       Ja sam dete bogatih seljaka, kako to ovaj režim naziva „kulačko sam dete” iz okoline Knjaževca. U doba kada se tražilo da svi seljaci uđu u zadruge, moj deda i otac su dokazivali da je to pogrešno, da su u seljačkim zadrugama rukovodioci gulanferi, neradnici koji će sve upropastiti. Obojica su se vukli po zatvorima, bubrege su im odvalili tukući ih, udarili im „otkup” kakav ni celo selo ne bi moglo da dâ. Pa opet u zatvor, pa opet batine. To su danas bolesni, potpuno upropašćeni ljudi. Vi ste tada bili još u gimnaziji, gospodsko dete u gradu. Ne znate vi šta je seljačka muka. Da, ne znate ni vi, koleginice. Nije to ni tako strašno što ne znate, ali je strašno što ne znate gde živite, što ne znate da su ljudske glave vrlo jeftine u ovom društvu.

Ovih dana ste mogli da pročitate u novinama kako drug Edvard Kardelj kaže da je učinjena greška, da su zemljoradničke zadruge promašaj, da je otkup bio možda neophodan, ali da su ga neprijatelji ovog društva koristili kako bi kompromitovali vlast. Kaže doslovce da su ljudi maltretirani, tučeni, da su mnogi i glavom platili i, zamislite, sad posle svega, da treba onima koji to hoće, dozvoliti da izađu iz zemljoradničkih zadruga…

–       Pročitao sam to u novinama i mislim da je to što se događa izvanredno dobro.

–       Razumete li vi šta hoću da vam kažem? Šta to sad vredi mom dedi i mom ocu što mogu da kažu: „Vidite da smo mi u pravu!”? Šta im to vredi kada su godine proveli u zatvoru, kada su pretučeni i bolesni, a od njihovog bogatstva ne ostade ništa. Naše prve komšije su ćutale, ušle u zadrugu. Nisu nikog kritikovali. Razrezan im je mali otkup, nisu bili u zatvoru, zdravi su, sutra će izaći iz zadruge, sigurno nešto malo osiromašeni, ali zdravi psihički i fizički i materijalno neupropašćeni…

–       Doktore Čaliću, ja znam gde živim, bez obzira što sam dete grada…

–       Ne kolega, ne znate vi ništa! Ja vam neću dozvoliti od danas da se onako ponašate kao juče! S tim ćete prekinuti. Ovde će biti kako ja hoću, jer ja sam ovde upravnik, a ne vi…

Nikola skoči bled u licu.

–       Vi ste ovde upravnik, ali ja sam ovde lekar. Ja imam svoju savest, a vi vašu! Mene nećete ništa uplašiti vašom pričom niti me naterati da se slepo pokoravam onome što kao čovek i lekar ne mogu da prihvatim.

Izlete iz sobe i za sobom zalupi vrata.

Nikola nije mogao da se savlada. Bio je to trenutak kada iz njega izleti sve što mu se savlađivanjem nakupilo, kao uragan. Ali brzo protutnji.

Pola sata kasnije bili su oba doktora na viziti, kao da se ništa nije dogodilo. Stručnost „druga upravnika” nije bila na zavidnoj visini. Nikola je bio srećan što je mnogo toga naučio od Pandurovića. Međutim, doktor Čalić je na medicinskom polju bio ljubazan, kolegijalan i prepuštao Nikoli inicijativu.

Vesna mu je za vreme večere ispričala kako je posle njegovog eksplozivnog izlaska iz lekarske sobe Čalić bio iznenađen. Pokušao je ponovo da joj objasni kako su njegove namere vrlo prijateljske i da moli nju, Vesnu, da utiče na supruga, jer bi bilo šteta „da takav dobar lekar nastrada zbog lude glave”.

 

1 2 / 0 4

Samo tri meseca kasnije pred ulaznom kapijom bolnice stajala je poveća gomila ljudi. Snežne velike pahuljice padale su im po kosi. Bilo je rukovanja i ljubljenja, bilo je suza, a plavi fića, maksimalno natovaren torbama i koferima, jednom lopatom i pijukom, bio je spreman za put. Iz njegovog auspuha izlazio je oblak pare, dok je motor pravilno radio.

Vesna i Nikola su se opraštali. Odlazili su definitivno za Beograd. Bilo je dosta ljudi i žena, mahom onih iz bolnice, ali i komšija i prijatelja koji su, mada su se već jedanput od njih oprostili, ipak još jednom došli da ih isprate.

Zbijajući šale, stežući te mnogobrojne ruke, ljubeći ženska i muška lica, pokušao je da ni na šta ne misli, da sva svoja osećanja zatvori u fioku njegovog neiscrpnog ormana. Kao i uvek, to mu je vrlo uspešno polazilo za rukom mada bi malo bolji posmatrač mogao da zapazi da su mu oči bile vlažne, verovatno od belih pahuljica koje su mu se topile na dugim trepavicama.

–       Zar danas ne radite? Baš lepo što ste došli da me ispratite ‒ rukovao se sa radnicima zemljoradničke zadruge kojima je veštačko đubrivo izgorelo tabane i stopala, pa se on borio da se vrate na posao kada ih je upravnik otpustio, zbog toga što su se njemu žalili.

–       Nismo na poslu, jer su nas juče otpustili ‒ reče jedan od njih dok su ostali gužvali svoje šubare u rukama.

Pogledom je obuhvatio tu malu skupinu gologlavih ljudi koji mu se učiniše tako jadni, ostavljeni na milost i nemilost onih koji ne zaboravljaju i koji umeju da se svete.

Šta je sem zagrljaja i čvrstog stiska ruke mogao da im kaže?

Veliki crni mercedes zaustavi se i iz njega u toploj skupoj bundi izađe Kosta Marković, sada velika ličnost ‒ partijski sekretar sreza Zaječar.

Spusti se nekoliko koraka prema bolnici, obuhvatajući ozbiljnim pogledom grupu ljudi.

–       Zdravo, drugovi. Eto i ja dođoh da sa vama ispratim našeg doktora. E pa, doktore, neka ti je sa srećom, ne zaboravi nas i pamti nas po dobru. Ljudi smo, možda smo se nekad i zamerili jedan drugome!

Raširivši ruke, pođe prema Nikoli i zagrli ga. Krupan, u toj velikoj bundi ličio je na velikog dobroćudnog medveda iz dečijih knjiga. Medvedi su samo u njima dobroćudni.

–       I ti rešio opet da praviš podvige, ovim malim fićom hoćeš kroz smetove?

Stežući mu ruku, pogleda ga sa osmehom.

–       Proći će fića, baš zato što je mali. Naučio sam ja na sneg i smetove!

–       Znam, doktore, da si se mnogo čemu naučio u ovom našem kraju, gde nije lako živeti. Naučio si i ti nas mnogo čemu, ali vreme je da odeš dalje. Znam da ćemo još mi čuti o tebi, a ovom narodu si se odužio.

U tom se na putu pojavi raonik i protutnja razgrćući sneg.

Kosta ga isprati pogledom. Pa dodade tiše, da ga ostali ne čuju

–       Ovo ti je moj poklon, do Paraćina će ti raonik očistiti put, zaslužio si, a i meni je stalo da ta tvoja tvrda glava čitava stigne do Beograda.

Prišao je Vesni i, dok je s njom razgovarao, Nikoli pade pogled na otpuštene radnike koji su još stajali sa skinutim šubarama, dok im je vetar mrsio kosu.

Uhvati Kostu ispod ruke i pođe da ga isprati do mercedesa.

–       Hvala, duboko ste me dirnuli i iznenadili! Nisam tako nešto očekivao.

–       Zar tako loše misliš o nama?

Kao da ga nije čuo, nastavi:

–       Ima li onaj koji odlazi prava na još jednu želju?

Lice partijskog sekretara prestade da bude nasmejano, uozbilji se i posta zvanično.

–       Koju, da čujem?

–       Zemljoradnička zadruga je otpustila radnike, nepravedno, zbog toga što su govorili istinu…

–       Znam kakav si okršaj imao zbog njih. Majku mu, e baš je i taj Mika svinja. Putuj, igumane, i ne brini za igumaniju, više te ljude neće niko otpuštati do penzije, imaš moju reč!

Dvoje kola su se udaljavala jedna od drugih vozeći u suprotnim pravcima. Mercedes prema Zaječaru, a fića prema Beogradu.

Put je bio kao prekriven vatom. U fići je bilo toplo, brisači su uporno skidali pahuljice snega, motor je ravnomerno radio. Vesna potraži njegovu ruku na volanu. Pogleda je, niz obraz su joj curile suze.

–       Jedan deo života ostao je za nama, neće li ti biti žao što si sve napustio, što više nećeš biti lekar opšte prakse?

–       Nisam sve napustio, ti si, draga, pored mene, Milica nas čeka u Beogradu, familija, prijatelji, a za posao videćemo, lekar opšte prakse uvek mogu biti.

Dotakla je usnama njegov obraz i ugodno se zavalila u fotelju. Nekoliko trenutaka kasnije osetio je po njenom ravnomernom disanju da je zaspala. Bila je premorena od pakovanja, predaje apoteke i laboratorije i od svih oproštajnih večera, rukovanja i grljenja. Okrznu je pogledom, bila je to njegova Vesna, koja je život živela kao u bajci, koja se plašila, bila nesrećna, očajna, kada to život nije bio, a život je to bio retko. Jedina njena sreća je bila što je on umeo i mogao da je okruži bajkom kroz koju se nazirao život, kao kroz neku ružičastu maglu, pa je bajka u životu živela. Bog ili sreća su mu do sada bili u pomoći da ona nikad ne ugleda pravi život, da ne ostane bez njegove ljubavi.

Zaustavio je kola izašavši iz krivine iza koje je bio prvi put očaran lepotom planine, lepotom Rtnja. Bele jelke kroz izmaglicu belih pahuljica, skrivale su mu planinu. Koliko puta joj se divio, koliko puta je tražio utehe, samopouzdanja i snage. Bila je ona svedok njegovih dvoumljenja, njegove borbe za ljudski život, njegovih obračuna sa samim sobom. Kroz veliki stakleni prozor bolnički koji je zauzimao čitav zid, mogao je da bude sa njenom raskošnom lepotom, njenom večnom prisutnošću, sigurnošću, obasjana suncem, a postajala čarobno lepa na boljevačkoj mesečini. U malobrojnim slobodnim danima u proleće i leto primala je porodicu u svoje naručje, pružajući im svoje proplanke prepune narcisa i raznog poljskog cveća. Mala Milica je prohodala po njenim stazama.

Kad meseca nije bilo, kad je besnelo nevreme, grmelo i sevalo, munje su mu je povremeno osvetljavale, pa čak i onda kada su magle, kiša i snežne pahuljice nju zaklanjale od njegovog pogleda, znao je on da je ona tu. Tako ju je i sada video, njegovu lepoticu obučenu u predivan dugi hermelin. U momentu kada je hteo da krene, dunu vetar, oblaci se razmakoše na trenutak i siromašno zimsko sunce obasja vrh planine sa kapelom. Trenutak samo, tek dovoljan da joj mahne, da je upije pogledom i da taj susret snimi i stavi u svoju „dijateku”.

Nizale su se krivine. Čestobrodica je bila kao tek prekrivena asfaltom, te je fića bezbedno klizio kroz krivine utabanom snežnom stazom koju je raonik raščistio. Negde pred samim Paraćinom pred izlazak na auto-put, veliki raonik sa vozačem bio je parkiran kraj puta.

–       Eh, kad si miljenik Partije i partijskog sekretara, put ti je prekriven vatom!

–       Ko bi očekivao ovakav partijsku ispraćaj?

Vozač mu je mahao svojom krznenom kapom. Nikola ga otpozdravi sirenom i produžio put u budućnost.

 

1 2 / 0 5

Budućnost ne bi postojala da prošlosti nema. Sadašnjost kao da ne postoji, a u njoj se živi. Ona je samo trenutak, lep ili ružan. Ružan se zaboravlja, a lep se pamti i još dok ga doživljavaš, već postaje prošlost. Budućnost ‒ da li mi imamo neku značajnu ulogu u kreiranju budućnosti?

Dug put je još bio do Beograda. Prošao je kroz Paraćin, izašao na auto-put koji je bio zaleđen, jedva se po njemu vozilo. Svetozarevo – ranije Jagodina – gde je bio kao dečak. Za vreme okupacije sa roditeljima kao izbeglica je tu učio nižu gimnaziju i napisao prvi put u svom pismenom zadatku da želi da bude lekar. Kako je to bilo davno, a u isto vreme tako blizu. Prvi put je tu bio zaljubljen, a ona nije ni obraćala pažnju na njega. Gutao je sve knjige koje su pisale o ljubavi i koje su se mogle pozajmiti iz knjižare „Čehov”. Možda mu se onda i nakupio pun magacin ljubavi.

„Imati ljubav u sebi, moći je dati drugima, dar je od Boga“, govorili su stari i iskusni ljudi. Divno je ako se ljubav uzvraća. Ne vredi živeti ako je više nemaš u sebi.

Fića je mileo, po putu kraj Morave kod Bagdrana. Učini mu se da nema više leda i doda gas, fića se zanese, polete prema ogradi koja je auto-put delila od reke, predomisli se, i okrete se ponovo u suprotnom pravcu.

Vesna se naglo probudi, pa se i ona uplaši kad je videla da za malo nisu sleteli u reku koja nije bila zamrznuta, nego je opasno hujala, nadošla od snežnih voda. Na svu sreću na drumu nije bilo nijednog vozila, jer bi sigurno došlo do sudara.

Pribravši se, Nikola poče da se smeje.

–       Vidiš, Vesna, neće fića za Beograd, hoće nazad za Boljevac!

Okrenuo je fiću ponovo prema Beogradu. Moralo se mileti, auto-put je bio sleđen kao „glaze” od šećera na doboš-torti.

Vozeći razmišljao je koliko se toga dogodilo za poslednjih nekoliko meseci.

 

1 2 / 0 6

Kasno popodne dok je još čekaonica bila puna pacijenata, javio se Gavrić.

–       Doktore, ima te ekspres preporučeno pismo iz zemunske bolnice. Evo me, doneću vam ga!

–       Greška, koga pa ja imam u zemunskoj bolnici? ‒ ali nastavi da radi.

Posle večere otvori pismo.

„Primljeni ste na konkursu koji je raspisan za specijalizaciju anestezije. Od 1. januara vam teče radni odnos sa Bolnicom „Zemun“. Skrećemo vam pažnju da bolnica nema nikakvih mogućnosti da vam obezbedi stan.“

Zaboravio je sasvim da je poslednjeg dana godišnjeg odmora konkurisao verujući da ga neće primiti.

Posle dužeg savetovanja sa Vesnom, rešio je da podnese molbu za prekid radnog odnosa. Ostati u ovoj novoj reorganizaciji koju je sprovodio „drug upravnik“ nije vredelo ostati.

Nekoliko dana posle njega Gavrić je takođe podneo ostavku. Dobio je mesto pomoćnika upravnika u jednoj beogradskoj gimnaziji.

Arsica, kolega Avramović, je mesec dana posle dolaska novog „druga upravnika” tražio saglasnost i prešao na specijalizaciju otorine[3] u Zaječar. Upravnik i dva doktora bili su preopterećeni poslom i dežurstvima. Nije bilo izgleda da dobiju novog kolegu pre proleća.

Ukinuto im je pravo naplaćivanja računa rendgena. Zavod za socijalno i zdravstveno osiguranje nije priznavao lekarima opšte prakse rad sa rendgenom. Doktor Čalić je bio lekar opšte prakse.

Predloženo je da se ukine dečije odeljenje kao nerentabilno. Decu su slana po kiši i snegu u Zaječar. Specijalisti više nisu dolazili četvrtkom iz Zaječara, kolega Čalić im je ukinuo honorar. Takođe je predloženo da se dom zdravlja smesti u prostorije ukinutog dečijeg odeljenja, time bi bolnica izgubila svoj status i postala bi samo stacionar.

Jedno za drugim, samoupravljanje u zdravstvu i novi upravnik rušili su sve ono što je do sada sa toliko muka bilo stvoreno.

Žalili su se pacijenti, koji su bili nezadovoljni ovakvom organizacijom. Ko još sluša žalbe pacijenata? Znao je on to danas. Ranije je verovao da se vodi računa o njihovom mišljenju. Čalić mu nikada više nije držao nikakvo predavanje. Bili su to zvanični, ali kolegijalni odnosi. Osetivši da odnosi između Nikole i Cvetanovića nisu najbolji, počeo je da igra na tu kartu. Nikola nije reagovao i što je više imao posla sa pacijentima sve se bolje osećao. Taj danonoćni posao mu nije dozvoljavao da misli na budućnost. Znao je da je ona neizvesna.

–       Tako, momče, opet si spakovao kofere i odlaziš. Nije ni tako loše, za nepunih pet godina dva radna mesta. Vesnu si plašio da će se to događati svakih šest meseci.

–       Nisi imao razlog.

–       Hm, naučio si dosta toga kao lekar. Šta si naučio kao čovek?

–       Zaista, šta sam naučio kao čovek?

 

–       Sumrakovčani su se rasplakali, to im se nije dogodilo za poslednjih sto godina. Krivovirci su poslali sto kila sira za Beograd da ih doktor ne zaboravi. Rudari su dugo svojim crnim žuljevitim rukama stezali belu doktorovu.

–       Hm, imao sam osećaj da će mu polomiti sve koske. Ženskih suza, uzdaha i dugih poljubaca, bilo je na pretek. Čika Slavko je priredio bal, pekari su umesili veliki hleb i bilo je mnogo sitnih poklona od srca građana male varoši Boljevac.

–       Što mi to sada nabrajaš, video sam, bio sam prisutan?

–       Znao sam, ali sada sam se i uverio – ljude treba voleti!

–       Vesna se ljutila, jer ti mnoge pozajmljene pare nisu bile vraćene?

–       Nije mi žao, imamo ih, a ko zna ko će ih meni jednog dana pozajmiti!

–       Ne slažem se! Vesna je u pravu. Idete u neizvesnost, plata na specijalizaciji biće kao džeparac. Vesna nema posla. Stana nemate. Moraćeš da živiš sa taštom i tastom u trosobnom stanu u Cvijićevim paviljonima. Imaš ćerku Milicu. Imaš otplaćenog fiću i nešto para u banci. Sam si se zapanjio kad si čuo koliko ih malo ima.

–       Ah, pare, plata, dokle to, ima koliko ima, biće!

–       Ništa nisi naučio, ko zna da li ćeš ikada nešto naučiti.

–       Gluposti, od gladi umreti neću. Međutim, nešto je ipak čudno i sebi ne mogu da objasnim. Predsednik Upravnog odbora mi je pre neki dan rekao da mu je žao što idem. Njemu lično. Upravnik pa i ostali posle dužeg razgovora o zajedničkoj oproštajnoj večeri, zaključili su da je on sam podneo otkaz, te se složiše jednoglasno da mi neće praviti nikakav oproštaj. Predloženo je da mi se kupi poklon kakav god hoću „za uspomenu“.

Baš tako, reče, nekako smušeno, crven u licu. Objasnio mi je. Pao mu je kamen sa srca kada sam odbio poklon. Digao se i pružajući mi ruku reče:

„Bili ste odličan lekar, ali ne znam kako to da vam tačno kažem, ljudi vas vole, kolektiv vas ceni, međutim, možda vas nismo mogli da razumemo, možda vi idete ispred vremena u kom živimo, možda zato!“

Ne dovršivši rečenicu, brzo je izašao iz lekarske sobe.

–       Da li trčim ispred vremena u kome živim?

Leda je nestalo i fića je krenuo punom brzinom prema Beogradu.

–       Uprava rudnika, opština, pa na neki način i opštinski komitet Partije, niko se nije pozdravio sa mnom.

–       Zato te i pitam šta si naučio, momče?

–       Nisam omiljen kod „narodne vlasti” i to ni velike ni male. Tako je bilo u Kovinu tako je bilo i u Boljevcu. Molim te, nemoj sada da me pitaš zašto? Ne znam, direktno se protiv njihove politike ne borim, nisam toliko lud, a nisam ni političar. Borio sam se i boriću se da mogu da obavljam svoj poziv lekara i da se kroz njega borim protiv nepravde i protiv laži koje ovaj sistem sobom nosi.

–       Ako tako nastaviš, dobro biti neće. Jasno ti je da si morao da ostaneš u Boljevcu ili bi morao da prestaneš da se boriš za tvoje principe ili te ne bi bilo. Šta bi bilo da nisi dobio specijalizaciju u zemunskoj bolnici? Oče jednog ženskog deteta i mužu jedne skromne predivne žene, koja te prati zbog svoje velike ljubavi po putu koji je stalno iznad provalije.

 

1 2 / 0 7

Beograd‒ 95 km.

Pisalo je na tabli kraj puta.

–       Šta sam naučio u Boljevcu? Prošao sam kroz vatreno krštenje. Bio sam lekar opšte prakse, stekao iskustvo. Mnogima pomogao, nekima nisam. Stekao mnoge prijatelje, neke izgubio. Vraćam se za Beograd. Stan nemamo, imamo ćerku, fiću, nešto para, Vesna posla nema. Počinjem specijalizaciju anestezije, nikad nisam želeo da budem specijalista, a najmanje anesteziolog. Izgleda kao da se opet nalazim na početku nekog potpuno nepoznatog puta. Sve se nagomilalo poslednjih meseci. Nezadovoljstvo sa reorganizacijom zdravstvene službe, nezadovoljstvo sa svojim kolegama i njihovim stavovima. Ne, nisam mogao sebe da vidim kao lekara opšte prakse u to novoj organizaciji.

Naučio sam u međuvremenu da je novac bitan faktor u životu, ali čini mi se da nikada neću moći da prihvatim da novac bude jedini razlog zbog koga ću morati da podredim principe koje su me do sada vodili u mojoj profesiji. Mislim da ne bih moga da radim u timu koji je akceptirao, potpuno svesno, u doktrini koja se isključivo bavi samo ličnim interesima. Boriti se i podrediti sva svoja razmišljanja kako izgraditi sistem u kome bi se obezbedile uštede na račun bolesnika, doktrinu „kako zaraditi što više, a raditi što manje“. Slušajući diskusije mojih kolega, morao sam da se upitam zar je moguće da želimo da vratimo sadašnjost u prošlost? Dok veliki deo čovečanstva krupnim koracima grabi napred.

–       Verovao si u svoju generaciju, mladih obrazovanih i kulturnih!

–       Da, verovao sam i još uvek verujem, jedino mislim da se takve reforme ne mogu izvesti u jednom Boljevcu nego se moraju započeti u Beogradu. Biće to dug i težak put.

–       Zašto baš anesteziolog?

–       Desilo se sasvim slučajno. Konkurisao sam, misleći da me neće primiti.

–       Sudbina?

–       Nikada se sa Gospo]om nisam upoznao i ne verujem da postoji. Nisam anesteziju izabrao ja, bila je to samo velika slučajnost koju sam prihvatio. Možda je ipak bolje reći da sam morao da prihvatim kada je jedna izuzetno dobra organizacija, jedna mala bolnica, koja je besprekorno funkcionisala, a koja je novom organizacijom zdravstvene službe bila osuđena da prestane da postoji. Možda, i zbog toga jer je bilo najprostije da brzo stignem u Beograd i da započnem sa specijalizacijom. Želeo sam da poslušam oca i Vesnu.

Vesnina ruka se nađe na Nikolinom kolenu i prekinu ovo razmišljanje

–       Voliš li ti mene?

Približio je svoje usne njenim. Ukočio kola tako da se od naglog kočenja našla u njegovom zagrljaju. Imao je Vesnu, koja uvek, skoro neprimetno stoji uz njega. Vesnu, u čijim je krupnim crnim očima uvek mogao da vidi mnogo ljubavi, poverenja i razumevanja. U njenom zagrljaju nalazio je neku novu snagu u trenucima kada je osećao da se nalazi u nekom ćorsokaku iz koga treba naći izlaz. Voleo je njene poljupce, još uvek nekako stidljive koji su na početku ljubljenja pitali: „Voliš li me još?” Kada bi dobili potvrdu, poljupci su bili strasniji i u njima je bilo pitanje: „Želiš li me?” Onda više ne bi bilo pitanja, bili bi samo odgovori na njegova milovanja, na njegovu želju.

Bila je ona žena kao nijedna druga. Ona je njegova bajka u obliku žene. Bilo je trenutaka kada bi oboje bili zauzeti svojim poslom, svojim brigama. Ona bi mu onda prišla: „Uzmi me u zagrljaj, malo, malo samo”. Sve brige bi bile ništavne, a iz tog zagrljaja ona bi izlazila jaka, spremna da se sukobi sa životom koji nije uvek mogao da bude bajka.

Čovek koji zagrljajem može da napoji voljeno biće snagom, da se suprotstavi brigama, nekim teškoćama koje se samo intuitivno osećaju pa kao neko teško breme pritiskaju, muče, a posledice su niza sitnica, taj čovek oseti u sebi lepotu postojanja i življenja.

Ležala je u njegovom naručju zatvorenih očiju, opuštena, srećna.

Trže ih sirena velike hladnjače koja protutnja pored njih. Fiće su u to vreme bile stan, garsonjera za ljubavne parove, pa kada bi ih šoferi kamiona ili hladnjača ugledali parkirane kraj puta trubili bi svojim jakim sirenama, uključivali sva svoja svetla, da prepadnu ljubavnike bez krova nad glavom. U zvuku tih sirena bilo je ljudske ljubomore, sitne pakosti i mnogo mangupluka.

Ulazili su u Beograd iz pravca Smedereva. Sipila je kiša. Bulevar revolucije, najduža ulica u Beogradu, bio je nekako loše osvetljen u toj maglovitoj večeri. Nije se nikako mogao uporediti sa jedinom boljevačkom ulicom, ali obe su išle nizbrdo ka centru. Nad onom kraćom, boljevačkom, sijao je možda mesec ili su padale krupne pahuljice snega. Svež planinski vazduh je mirisao na dim, na jelke, dok su se deca klizala po uličnim klizaljkama.

Nad ovom dugačkom beogradskom ulicom rominjala je sitna kiša. Jurili su automobili i autobusi, čulo se nestrpljivo zvonjenje prepunih tramvaja, prolaznici sa kišobranima su nosili jelke ili ulazili u još otvorene radnje da kupe poklone. Sutra se dočekivala nova 1963. godina, za porodicu Vajnberg, godina prepuna neizvesnosti.

 

1 2 / 0 8

Prosed, srednjeg rasta, mršav, elegantan gospodin, u besprekornom belom mantilu, gledao je u Nikolu svojim krupnim inteligentnim očima, koje su navikle da procenjuju sagovornika. Ljubazan osmeh na licu koje nije naviklo da pokazuje šta misli, bez sumnje produhovljeno, sa sedim negovanim brkovima, obraza brižljivo izbrijanih. Sitne oči, natkriljene gustim obrvama, odmeravale su sagovornika, hladnim neprijatnim pogledom. Čvrst stisak ruke.

–       Znači u prvom danu posle Nove godine kolega stigao na specijalizaciju anesteziologije? Milo mi je da počinjete specijalizaciju na internom odeljenju. Imamo mi već ovde našu Jasnicu, koja takođe specijalizira anesteziju. Nadam se da će te se prijatno osećati kod nas!

Pokretom ruke oslobodi ručni sat od uštirkane i izuzetno lepo ispeglane manžetne.

–       Vreme je da krenemo na raport, kolega, i da vas upoznam sa ostalim mojim saradnicima.

Mala soba koja je jedva uspela da primi sve bele mantile koji su bili zgurani na jednom starom otrcanom kanabetu prekrivenom cvetnim čistim prekrivačem. Bilo je tu nekoliko stolica na kojima se isto sedelo. Udobna duboka fotelja bila je tako postavljena da je dominirala u prostoriji. Na niskom stočiću bile su poređane šoljice za kafu u koje je jedna lepa negovana ženska ruka sipala kafu. Ruka je bila ukrašena lepim skupocenim prstenom i grivnom koja se svojom težinom upletenih zlatnih niti nonšalantno spuštala skoro do šake.

–       Dobro jutro, gospodine šefe!

Odjeknu ljubazno sa svih strana. Gospodin šef zauze jedinu slobodnu fotelju koja se razlikovala od svih ostalih stolica i hoklica. Doktor primarijus Lacić bio je načelnik internog odeljenja zemunske bolnice. Zauzeo je svoj presto, predstavljajući Nikolu svojim vernim saradnicima. Lepa ruka koja je malopre sipala kafu bila je ruka koleginice Jasne, znači buduće saradnice. Ostale dame su bile prave dame, a ostala gospoda su bila prava gospoda. Videlo se to, a moglo se to i osetiti po produhovljenim i inteligentnim fizionomijama, po držanju, po načinu govora.

Jutarnji raport internog odeljenja Zemunske bolnice uz kafu bio je neobičan. Bio je to pregled najnovijih vesti iz sveta pozorišta, slikarskih galerija, književnosti i muzike i naravno čaršijskih rekla-kazala beogradskih i zemunskih dogodovština. O politici se govorilo tišim glasom na neki čudan, neutralan način. Izlaganja i diskusije bile su spontane uz veliku ozbiljnost iza koje se krila ironija, kritika i nepoverenje. Svi ti razgovori su tekli umetnički koncizno, ponekad u rafalima, a šef je odabirao iz toga temu, sa očiglednim zadovoljstvom, kojoj bi dao značaja svojim komentarom.

Nikola nije imao prilike da prisustvuje ovakvom raportu u medicinskoj ustanovi. Pokušavao je sa naporom da polovi rečenice, osmehe, poglede i naglaske koji bi davali značenje izgovorenim rečima, jer bez tih atributa rečenice bi se teško razumele. Jutarnji „raport” odgovarao je više nekom salonskom razgovoru intelektualaca, nego gospodi, zemunskim internistima.

Kasnije će Nikola shvatiti da zemunska bolnica nije kao ostale bolnice u gradu Beogradu. Od nekih 168 lekara bilo je samo 8 komunista. Ostalo je sve bila „reakcija”[4]. Nije samo arhitektonski bila barokna građevina iz doba austrougarske monarhije nego je još uvek odisala tim duhom.

Lekari nisu svi bili Zemunci, čak nisu bili ni Vojvođani. Bilo ih je i iz Beograda i iz Srbije, ali kao da su komisijski birani i odabirani, kao da je neko pravio selekciju protivnika režima, dobro vaspitanih ljudi i dobrih doktora.

Posle specifičnog jutarnjeg raporta, Nikola je bio dodeljen kolegi specijalisti koji je vodio sobu „žutičara”, bolesnika obolelih od jetre. Prisustvovao je viziti u pozajmljenom belom mantilu. Zatim, bila je to zaista bečka škola, bio je vođen sa odeljenja na odeljenje da bi bio predstavljen ostalim kolegama i njihovim šefovima.

Susret između Branka, koji je specijalizirao ginekologiju, i Nikole bio je srdačan, bilo je tu još nekoliko kolega sa njegove godine i kolega koje je poznavao sa veslačkog kluba. Njihovo prisustvo omogućilo mu je da se ne oseća kao neki uljez, u sredini koju ne poznaje. Vukli su ga čas ovamo čas onamo, stepenicama, hodnicima, liftom, trebalo je sve to zapamtiti.

Najzad mu je predloženo da ode na tavan.

–       Tavan? ‒ upitao je začuđeno.

Na tavanu su bile šnajderke. Morala mu se uzeti mera za uniformu i mantil. Drvene izlizane stepenice, polumrak i „bum” ‒ sudari se, učini mu se sa mrakom. Bila je to časna sestra u zatvoreno plavoj uniformi koja je takođe bila u šnajderaju. Nije bio sujeveran, ali od šale ukrsti prste protiv uroka. Zakucavši na vrata uđe u veliku svetlu prostoriju, koja je više ličila na umetnički atelje nego na tavanski šnajderaj. Za šivaćim mašinama sedelo je nekoliko sredovečnih dama. Pila se kafa. „Gospođe” šnajderke odmeriše Nikolu od glave do pete profesionalno da mu uzmu meru.

–       Tako znači, novi doktor! Nije loš, hm, biće tu problema.

Začu jedan promukao, skoro muški glas.

–       Kakvih problema?

Osmehnu se Nikola, gledajući u plavu, verovatno sedu, ali sada plavo ofarbanu „glavnu sestru”. Videlo joj se to po uniformi, ali nije znao sa koga je odeljenja.

–       Gospodin doktor ne razume ili se pravi da ne razume. Dobro, prvo da vam se predstavim ‒ sestra Nada, uvo-grlo-nos, glavna sestra. Čućete već „žandar, strah i trepet za sestre, gunđalo za naše doktore, alapača zemunskog tipa“.

Odmeravajući ga srknu kafu, ponudi ga cigaretom, pa sama zapali duvajući dim kroz nozdrve velikog mesnatog nosa.

–       Dakle, doktori vašeg tipa su zavodnici, znam ja tu felu, nisam ja od juče. Takvi misle da su neodoljivi, da su medicinske sestre samo zato da bi ih štipali za dupe, da bi pred njima pričali bezobrazne viceve i da za vreme noćnog dežurstva imaju nekog u krevetu da ih greje. Ima nečeg u vama što mi govori da ste vi drukčiji, ali leći ćete i vi na rudu kad vidite ove naše udešene, istrćene, jebozovne sestrice, koje više gledaju u ogledalo i u doktore nego u pacijente. Još da im ja nisam tu da ih sređujem, svašta bi bilo. Vidim vam prsten na ruci, ovde kod nas su takvi na ceni. Slušajte me dobro, doktore, i zapamtite: teško vama ako se upustite u švaleraciju ‒ izgubićete autoritet, a ako se ne upustite, misliće da ste peder ‒ e pa na vama je da birate.

Diže se i praćena smehom šnajderki napusti prostoriju na udostojivši Nikolu ni pogledom.

Šnajderke su bile prave Zemunke. Nije mogao da se oslobodi utiska austrijskih filmova u kojima se mladi oficiri zaljubljuju u mlade šnajderke. Bile su to fine žene odmerene, lepog rečnika, usrdno se trudeći da na gospodina doktora ostave utisak, ali i da ga ulepšaju. Od jutros je svuda bio „gospodin doktor”, nigde „drug doktor”. To njemu ništa nije značilo, ali se uklapalo u atmosferu jedne bolnice sa tradicijom od 200 godina, atmosferom K und K. 2

Spustivši se sa „tavana”, srete koleginicu Jasnu na hodniku, koja kao da ga je čekala.

–       Hajde, idemo u kupatilo.

Šapnu mu nekako tajanstveno, osmehujući se.

Zbunjen, nije znao šta da pomisli.

–       Kakvo sad kupatilo i to još njih dvoje sami?

Ona ga uhvati za ruku i, otvarajući jedna vrata, uvede u prostoriju prepunu bošča sa, verovatno, prljavim presvučenim krevetskim vešom. Morao je da ih zajedno sa njom preskače. Zatim je otvorila još jedna vrata i uvela ga u kupatilo sa velikom staromodnom kadom, slavinama i tušem kojima bi bilo mesto na nekoj buvljoj pijaci. Dve stolice, rasklimatane, polomljenih naslona, jedan stari bolesnički „nahtkast” bez vrata na kome je bila neka odlomljena mermerna ploča, a na njoj rešo i velika džezva za kafu.

–       Hm, a ti verovao, osvajaču jedan, da te tvoja koleginica anesteziolog zove ko zna zbog čega, a ono kafa. Priznaj da si razočaran!

–       Sa žaljenjem, priznajem.

Seo je na ivicu kade i posmatrao je dok je ona pripremala kafu.

Bele papuče sa visokom ortopedskom štiklom. Tanki gležnjevi koji su se simetrično širili prema listovima, lepe noge u vrlo prozirnim i skupim „najlonkama”, kratka bela suknja, pripijena uz telo, iskrojena da istakne sve što je na njemu lepo. Bela bluza sa dva reda dugmića, koja je naglašavala da se ispod nje nalaze lepo oblikovane grudi. Dugačak vrat koji je nosio jednu izuzetno interesantnu glavu.

Visoko, malo naborano čelo, ispod koga su negde iz dubine gledala dva crna oka, kao na velikim lutkama što kažu „mama” kada se pokreću, zatvarajući očne kapke sa dugim trepavicama. Izvanredno pravilan mali nos sa tankim nozdrvama koje su podrhtavale. Ispod njih usne, koje su mamile na poljubac, umetnički našminkane. Malo izbočena, skoro dečija brada.

Celo lice prekriveno kožom koja kao da je bila osušena pustinjskim vetrom, već malo izborano, nekako tvrdog izgleda, moglo bi se reći čak ostarelog, mada je Nikola pretpostavljao da je ona mlađa od njega. Uglovi očiju, podočnjaci i čitava koža lica je bila prekrivena raznim „indijanskim bojama”, kako je on zvao kozmetiku, no morao je priznati, bila je umetnički namazana. Bila je ona žena koja je privlačila svakoga muškarca. Nije bila lepa, ali je bila više nego zgodna i toga je bila svesna. Umela je da istakne ono što ima, da se ne bi videlo ono što nema, a da niko ne primeti ono za šta bi moglo da se kaže da je ružno. Bila je drukčija od ostalih, nije bila umiljata, niti mazno ženstvena. Odlikovala se svojim dubokim altom, malo promuklim, odsečnim, koji je na Nikolu ovog jutra delovao kao šmirgl-papir, onaj sitan za čelik. Imao je taj glas u sebi nečeg pomalo podsmešljivog, ciničnog i strogog. Taj glas se nije uklapao sa telom, niti sa osobom koja je spretno poslovala oko kafe svojim lepim, negovanim rukama koje još jutros sa uživanjem posmatrao.

Iz nje cele je izbijala neka nervoza, iz njene sigurnosti ‒ nesigurnost. Svim tim svojim neženstvenim ponašanjem, bila je privlačna kao retko koja žena.

–       Htela sam da nas dvoje ostanemo malo nasamo da vam objasnim neke stvari na samom početku. Mi smo budući anesteziolozi ove bolnice gde su međuljudski odnosi komplikovani. Nekada je ovde bio jedan kolega anesteziolog koji se izgleda nije baš lako snašao, pa je brzo otišao. Od toga doba ovde glavnu ulogu igraju anestetičari, lekarski pomoćnici. Ima ih tri muškarca i jedna devojka. Oni misle da su ovde vrlo važan faktor, a uzrok su mnogim nesrećama i smrtima kako u operacionoj sali, tako i postoperativno. Zato su hirurzi i tražili od uprave bolnice da se raspiše konkurs za tri anesteziologa. Neće nam ni malo biti lako, da sa njima izađemo na kraj. Ja njih, kao i ovu bolnicu, odlično poznajem, jer sam ovde bila na lekarskom stažu godinu dana.

Pogledala ga je svojim duboko usađenim očima ispitivački.

–       Želim da budem otvorena sa vama. Raspitala sam se, znam da niste član Partije, sećam vas se sa fakulteta. Ja takođe nisam član, možda je to prednost, jer i kolega Milenković takođe nije. On dolazi na staž 15. ovog meseca. Ako želimo da ovde nešto uspemo i da nešto uradimo, moramo da budemo kao jedan čovek, da ne dozvolimo da nas zavade intrigama, jer ovo je kuća rekla-kazala. Ali o tom-potom.

Ono što je strašno to je što ovde niko ne zna šta će sa nama. Naša specijalizacija je određena od strane ministarstva, traje tri godine, kao što znate. Međutim, mi ovde u ovoj bolnici nemamo šta mnogo da naučimo. Vas su stavili u sobu žutičara, a ja sam na gastroenterologiji. Mi se moramo što pre izvući odavde, jer od stažiranja na ovim odeljenjima nemamo mnogo koristi. Naš internistički staž morali bismo da provedemo na kardiologiji i pulmologiji. Morali bismo da što pre pređemo na univerzitetske klinike u Beogradu. To se mora učiniti sa puno takta da se ne bi uvredili šefovi ove bolnice. Ja sam razgovarala sa načelnikom hirurgije i hirurzima i ubedila ih da nije razumno da mi uđemo u operacione sale dok ne završimo specijalizaciju. Mislim da nije u redu da nas anesteziji uče anestetičari. Hirurzi su se sa tim predlogom složili.

Hirurzi, šta da vam kažem, ukratko, oni su neozbiljno društvo. Zadnjih godinu dana prete anestetičarima: „Čekajte, prošlo je vaše, samo dok vam stignu novi specijalisti, srediće vas”. Naši budući saradnici zato oštre noževe i spremaju se za rat i to onaj najgore vrste – odbrambeni!

–       Mene niko nije ni upoznao sa njima!

–       Nije i ne treba!

–       Mislim da to nije pametno, zašto da steknu utisak da smo protiv njih. Mi ćemo sa njima morati da radimo kao jedan tim.

–       Ne znate vi taj soj, oni taj utisak imaju i ovako i onako. Anesteziologa je malo, njih je mnogo više. Oni smatraju da su sveznajući, da su oni praktičari, a da mi stvari teoretski znamo, ali da smo praktično ispod njihovog nivoa. Nažalost, izgleda da je na univerzitetskim klinikama slična situacija, tako da anestetičari manje više obučavaju buduće specijaliste u svim ustanovama.

–       Bio sam u „Dragiši Mišović” kod doktora Protića. Imao sam utisak da je tamo drukčije.

–       U pravu ste, zato i moramo da insistiramo da tamo nastavimo specijalizaciju, da što manje budemo u Vojnomedicinskoj akademiji i klinikama Medicinskog fakulteta. Zato je moj predlog da se što pre treba izvući odavde, jer smo ovde pisari – pišemo istorije bolesti i otpusne liste. Kao što ste jutros videli, šef je divan čovek, pametan, inteligentan i misli da je za nas neobično važno da naučimo dobro internu medicinu. On je diktator, pojma nema šta anesteziologu stvarno treba, ali zameriti se njemu, doajenu ove kuće, nije nimalo zgodno. On sve konce u ovoj kući drži u svojim rukama.

–       Šta onda konkretno predlažete?

–       Da popijemo kafu i da popušimo još jednu cigaretu, pa na pisarski posao, ima dana pa ćemo se dogovoriti dok nam dođe kolega Milenković.

Posao je bio pisarski, bila je Jasna u pravu. Teško je to kada si navikao da lečiš ljude i da si sam sebi gazda. Nije ovo bila boljevačka bolnica. U zemunskoj bolnici radilo je 168 lekara. Postojala je tu hijerarhija koja se morala priznavati, poštovati i stalno sa njom računati.

Prolazio je kroz vatreno krštenje, pravio greške, dobijao po nosu. Već prvih dana morao je da se odvikne da sam prepiše terapiju na temperaturnoj listi, ne daj bože da nešto izmeni bez dogovora sa šefom. Bio je to neoprostiv greh. Kada je jednom pacijentu sa gnojavom anginom napisao na listi penicilin:

–       Guša nije vaš teren, ima za to specijalista otorinolaringolog[5], te se on mora pozvati u konsultaciju.

Rečeno mu je to ljubaznim, ali oštrim glasom. Kao: „Mali šta ti znaš o anginama”, a „mali” je bio lekar koji je bio odgovoran za život i zdravlje 150.000 živih bića u Boljevcu i okolini, a njegov šef samo za 14 u sobi 105 internog odeljenja zemunske bolnice. Poslušao ga je Nikola, pozvao je otorinolaringologa.

Prvo se ispuni specijalni formular, pa se pošalje određenom specijalisti, pa ovaj ako stigne, dođe istog dana, a ako ne ‒ sutra. Zar lekar koji je završio medicinu ne ume nekom da stavi špatulu u gušu da bi dijagnosticirao gnojavu anginu?

Red je red, vojnik je vojnik, a on je ponovo bio običan vojnik, redov. Stigao je specijalista, predstavio se. Mlad, ljubazan čovek stavio špatulu bolesniku u gušu, zatim malo razmislio, pogleda u Nikolu, pa na temperaturnoj listi upisa lekove. Zatim se malo namršti, pa se nasmeja, poklopi nalivpero poklopcem i dobro ga zašrafi, pa izađe iz bolesničke sobe. Na hodniku potapšao Nikolu po leđima.

–       Došli ste iz opšte prakse, zar ne? Vidi se, odmah ste pregledali kompletno bolesnika i napisali lekove sa kojima se ja u potpunosti slažem. U bolničkoj organizaciji jedno ljudsko telo ima mnoge doktore koji se o njemu brinu, pa svako leči svoj deo. Šta bi specijalista kada ne bi pronašao neko oboljenje – urolog bubreg, pulmolog pluća, kardiolog srce, mi otorinolaringolozi imamo čak tri organa? Znate, kolega, za interniste je svaki čovek bolestan, a ako se to ne ustanovi, to je samo zato što još nije dobro ispitan. Zato vi jetru, a ja gušu. Doći ću sutra da vidim kako napreduje guša, ako do sutra njegova jetra izdrži.

 

Izlazeći iz oronule, neuredne, neokrečene bolnice u kojoj se uvek osećao miris dnevnog jelovnika, u čijim se čekaonicama osećao miris neopranih tela, parfema, vlažne odeće i obuće, Nikola udahne duboko, želeći da oseti onaj predivan ukus i miris boljevačkog vazduha, da odmori oči na belini snega, da oseti kako ga mraz štipa za obraze, dok mu ispod nogu škripi smrznuti sneg. Željno bi bacao pogled da ugleda u daljini bregove prošarane šumama, da ugleda svoj Rtanj.

Nažalost, ulice su bile prepune prljave vode od snega koji se topio. Ostaci očišćenog snega u gomilama ležali su na trotoaru crni od gradskog smoga. Dan maglovit, prepun dima od uglja, izduvnih gasova autobusa, kamion i automobila. Sive visoke zgrade, šum trola trolejbusa, saobraćajna gužva, redovi kola i sirene nestrpljivih. Opasnost od onih koji se žure pa pretiču vozila, psovke isprskanih pešaka, psovke vozača kojima ti pešaci smetaju, škripe kočnica, besni pogledi.

–       Izgleda da u ovom gradu svako svakom smeta, jer se svako nekud žuri.

Seo je u svog fiću, nekad plavog, sjajnog, doteranog, ispoliranog, koji je danas ličio na jednu veliku grudvu blata sa četiri točka koja se kotrljala zajedno sa velikim i malim „grudvama blata”.

Već prvih dana po dolasku u Beograd ukrali su mu sve četiri radkapne, skinuli brisače i ukrasni znak fijata. Sa kola. Voleo je on tog svog malog fiću koji je Vesnu, Milicu i njega provozao kroz sve divne predele istočne Srbije, koji nije znao za prepreke loših drumova, šumskih staza namenjenih pešacima, snežnih smetova i uspona Rtnja i Crnog Vrha.

Borio se da od „grudve blata” redovnim pranjem i poliranjem ponovo sine plavi fića u svom nekadašnjem sjaju. Kupovao ponovo radkapne, brisače, stavljao ga pod prozor stana da bi ga mogao da čuva od onih malih beogradskih švrća kojima je bio hobi da nešto skinu sa kola eto tek tako, a i da prodaju ispod ruke onima kojima su prethodno ukrali, ili onima kojima su to ukrale njihove kolege – druga deca.

Bio je to mali rat između onih koji su uz velika odricanja i kredite kupili auto i onih koji to nisu uspeli.

Vlasnici stranih kola su bili u najtežoj poziciji, jer ukradene delove nisu mogli lako da se nabave. Trgovina takvim delovima na crno je cvetala. Neretko se dešavalo da preko noći nestane i čitav motor nekome novom vlasniku pežoa, forda, renoa ili opela. Garaža nije bilo, kola su parkirana najčešće pred kućom. Takvi vlasnici skupih kola imali su nemiran san, budili se, gledali kroz prozor, da li im je dragocenost pred kućom. Postajali su nervozni, svađalački raspoloženi i naravno neispavani. Događalo se kad ugledaju lopova da poleti i neka kamenica sa prozora pa ne pogodi kradljivca nego komšijin auto.

Sve te muke su se zaboravljale, kada se posle generalnog pranja i poliranja porodica ukrca u auto nedeljom i krene negde na izlet, praćena zadivljenim pogledima komšija koji kola još nemaju.

Vesnini roditelji, a sada i Nikola, Vesna i Milica, stanovali su u Cvijićevim paviljonima, zgradama podignutim odmah posle rata, na brzinu, da se ublaži stambena kriza, nastala bombardovanjem Beograda. Ružni i nekomforni stanovi, u jednakim sivim, kao kutije poređanim, zgradama, jedna pored druge i prekoputa druge, sa nekim malim zelenim pojasevima između. Nažalost, ti pojasevi nisu bili zeleni od predviđene lepo negovane trave, nego više raznobojni od izraslog korova, razbacanog đubriva, hartije, kesa, poređanih cinkanih kanti za đubre koje su do vrha bile pune otpadaka.

Zimi krunisani pepelom i nedovoljno izgorelim ugljem. Nikada tih kanti za đubre nije bilo dovoljno, a i „drugovi iz Gradske čistoće“ koji kao da su stalno bili u nekom štrajku. Ti „drugovi“ đubretari dolazili su kad im se prohte, bar tako je izgledalo „drugovima” građanima, koji su gunđali dok im je Beo- grad bio sve sivlji, crnji i prljaviji.

Ubrzo se u komšiluku pročulo da od skora imaju jednog doktora koji je uvek spreman i danju i noću da pomogne i pregleda i prepiše lekove. Najčešći pacijenti su bili deca. Krađe ratkapni su prestale. Deca znaju da budu pravična i zahvalna. Auto je bio čuvan od onih drugih dečaka „pozajmljivača“ iz udaljenih ulica. Ostalim komšijama nije baš bilo sasvim jasno, zašto se njihova kola grebu ekserima, zašto se samo njima kradu brisači, radkapne i ukrasni delovi, a ne i doktoru.

Jednog jutra, žureći u bolnicu, Nikola vide besno lice pukovnika, komšije od prekoputa. Drugu pukovniku su svi zavideli jer je imao novog belog forda. Tog jutra pukovnik je stajao je na sred puta sa podignutom rukom da bi zaustavio Nikolu.

–       Komšija, bi li me povezli do Zemuna?

Po ulasku u kola, meškoljio se na sedištu, huktao dok najzad nije eksplodirao.

–       Majku im jebem kurvinsku, kopilad, oni meni tako nešto!

To je bio početak kanonade koja je bila dugačka skoro dva kilometra. Najzad se pukovnik okrenu Nikoli koji je strpljivo slušao i čekao objašnjenje.

–       Zamislite, ja glačam, perem i čuvam ono moje malo sirotinje, noću se dižem, stražarim, a oni meni tako nešto, ma ubiću ih, kao paščad, pa neka me vode u zatvor! Molim vas, izlazim jutros i imam šta da vidim, zamislite? Ma to se ni zamisliti ne može! Crvenom ciglom, baš crvenim parčetom cigle izgrebano na krovu i na levim i desnim vratima i to molim vas krupnim velikim slovima, iz aviona bi se dalo videti!

Zaćuta pa nekako stidljivo, tužno gledajući ispred sebe procedi.

–       P I Č K A!

Pa kao da tek sada shvati:

–       Molim vas, komšija, šta mislite da to nisam video? Ja, pukovnik, stižem u kasarnu pa vojnici čitaju na kolima njihovog pukovnika: P I Č K A. Ubiti, ubiti ih treba! Kakvu vlast mi uopšte imamo? Strašno. Zašto sam se borio u ratu? Tri rane imam iz rata i tifus preležah, šta se napravi od ove zemlje, kad vam kola ukradu to nije krađa, nego pozajmica, a u partizanima kuršum u čelo za parče hleba ili lonče mleka koje bi gladan vojnik uzeo!

Koliko god je morao da se uzdrži da ne prasne u smeh zbog pukovnikovog jadikovanja, toliko ga je pukovnikov doživljaj naveo na razmišljanje.

Dešavalo se nešto, bio je pukovnik u pravu. Skupa i lepa inostrana kola, vikendice u okolini Beograda, putovanja u inostranstvo, luksuzna garderoba, skupoceni nameštaj, putovanja u Trst, Rim, Atinu da bi se „pristojno obuklo”, u zemlji gde radni narod jedva sastavlja kraj sa krajem, živi od 1. do 20. u mesecu, a od 20. do 1. pozajmljuje da bi živeo.

Za „budžovane”, kako su se zvali oni na vrhu ili u blizini vlasti, armije, Udbe, znalo se, ali sada se počeo bogatiti neki čudan sloj ljudi. Sitni, beznačajni partijci i beznačajni vanpartijci. Izgledalo je da je pojavom samoupravljanja rasla korupcija, pravili su se neki poslovi ispod žita, nalazile se rupe u zakonima, otvarali devizni računi po bankama, „samoupravljalo se” državnom imovinom. Državna imovina se često, kako pukovnik reče, „pozajmljivala” i to trajno.

Nicali su oblakoderi, preduzeća. Vozili su se mercedesi, sitroeni, pežoi, fordovi i ostala skupa kola sa običnim tablicama, i državna sa crvenim tablicama[6]. Traćile se pare na službena i „naučna” putovanja uz paprene devizne dnevnice. Vraćalo se iz inostranstva sa devizama koje su bile „zarađene” ili „ušteđene”. Banka nije pitala kako?

Preduzeća su imala stambene fondove – zidali su se stanovi, veliki za neke drugove i mali za ostale kojih je bilo jako mnogo, a stanova malo. Kupovali su se placevi, od „ušteđevine” koja je retko mogla biti ušteđena od legalnih prihoda. Takmičarski duh iz prvih posleratnih godina, oko izgradnje železničkih pruga, auto-puteva, novih fabrika i svega onog što je ratom bilo porušeno, izgleda da se preneo na ilegalno zarađivanje para. Vlast je učestvovala u svemu tome, pa je zatvarala oči. Oni sitni su se bavili krupnim poslovima, dajući danak krupnima. Standard je rastao.

„Bogati su bili sve bogatiji, a siromašni sve siromašniji“, to se uklapalo u Marksova razmišljanja i pisanja o kapitalističkom društvu. Niko nije očekivao da će se to dogoditi u komunističkom društvu.

Nikola je sve to zapažao. Tih prvih zimskih meseci život u Beogradu mu je izgledao potpuno nerealno.

Nije stigao ni da se umori od posla u Zemunskoj bolnici. Jutarnji raport, kafa sa šefom uz brzi pregled beogradskih intriga, bolničkih i političkih dogodovština, vizita, pisanje istorija i otpusnih lista, sa kafenisanjem između toga. Skoro nikakav kontakt sa ostalim kolegama, koje čak nije sve ni upoznao. Odlasci kući kroz saobraćajnu gužvu naročito na Savskom mostu gde bi se zbog gustog saobraćaja često gubilo i po čitav sat.

Skučen, mračan stan, u kome su Vesna i on imali samo jednu malu sobu, gde je jedva stalo ono malo stvari što su sa sobom doneli. Soba koja se nije ložila da bi se prišparao ogrev. Zajednička prostorija bila je trpezarija u kojoj se preko dana živelo, gde je u popodnevnim časovima skoro svakodnevno bilo gostiju, gde se kafenisalo, ručavalo i večeravalo, gde se Milica igrala ispod stola, gde je uvek bilo toplo, gde se retko moglo nešto ozbiljno raditi, čitati ili studirati.

Nije dežurao, nije bilo popodnevnog posla kao u Boljevcu, nije bilo noćnih hitnih slučajeva niti porođaja. Nije se dosađivao, posećivali su prijatelje, odlazili u pozorište, bioskope, povremeno na koncerte. Ipak se moralo voditi računa o novcu koga nije bilo dovoljno. Radio je samo Nikola, Vesna nije mogla da nađe zaposlenje.

Nade u bolje uslove života bilo je u izobilju. Verovalo se kada se Vesna zaposli i Nikola završi specijalizaciju da će prinadležnosti biti veće, a možda će biti te sreće pa će se možda i stan dobiti od ustanove. Život u Boljevcu iz ove perspektive ličio je na san.

Pored svega toga bili su srećni. Ponovo su bili među svojim prijateljima, koji su manje više bili u sličnom stambenom i materijalnom položaju. Osobina mladosti je da veruje u neko bolje sutra. Međutim, roditelji i Vesnini i Nikolini nisu to mišljenje delili. Nikolin otac je povremeno pokušavao da iz daljine povede razgovor kako je taj i taj pametan čovek otišao za inostranstvo, pa sada ima i kuću i nema nikakvih problema. Vesnini otac i majka koji su bili kod svoga sina u Nemačkoj, hvalili su se kako ima prelep stan, divan motorni čamac i najnoviji model forda.

Javljao se Joca Džingis-kan, poslao je slike. Veliki ševrolet. Vila sa olimpijskim bazenom za plivanje sa raznobojnim suncobranima, luksuznim ležaljkama i barom sa raznobojnim pićima i nasmejani Joca koji sa slike pozdravlja.

Na Vesnu i Nikolu sve to nije imalo nikakvog uticaja. Čak nisu našli za shodno da prodiskutuju o eventualnom odlasku. Oboje su želeli da ostanu među svojima. Nikola je samouvereno govorio da je ovo njegova zemlja, njegov narod, da se treba boriti, a ne dezertirati.

–       Čoveka ne čine srećnim veliki ševroleti, prelepe kuće i olimpijski bazeni, nego osećaj da je ispunio ono što je sebi postavio kao cilj u životu.

Međutim, s tim svojim ciljem nije bio baš sasvim načisto. Primirio se i radio posao koji mu je bio poveren. Posao, baš tako se moglo okarakterisati. Njegovi bolesnici nisu bili njegovi. On je samo morao da ih pregleda, da sa njima porazgovara o preležanim bolestima u familiji, o njihovim preležanim bolestima, da ispuni formulare za laboratoriju, rendgen, da, kada stignu nalazi, sve to upiše u istoriju bolesti, da upiše svakog jutra na šta se bolesnik žali. Pri odlasku bolesnika, da napiše otpusnu listu sa svim podacima. Bilo je to privremeno, znao je to, ali tako strašno administrativno. Za par nedelja znao je sve o žutičarima, a još ništa o anesteziji.

Stigao je i treći budući zemunski anesteziolog. Kolega Milenković, visok, crnomanjast, mršav, autoritativan. Prijatan, lepo vaspitan, inteligentan, brat jednog od vodećih hirurga u bolnici. Polako je Nikola shvatio da je nekom igrom slučaja on primljen na specijalizaciju. Jasna je primljena jer se za nju zauzeo šef internog, Danilo, tako se zvao Milenković, zauzimanjem brata hirurga, koji je bio zemunski zet, zet ugledne porodice, poznate i cenjene, a to je značilo mnogo u Zemunu.

Tri buduća anesteziologa su se izvanredno slagala međusobno. Prihvatili su Jesninu teoriju „svi za jednog, jedan za sve”. Sve troje su bili nezadovoljni početkom svog staža. Niko se u stvari o njima nije brinuo.

Zato su se oni brinuli i krenuli u akciju preko hirurga, jer je šef hirurgije bio i njihov šef, a jedino su u stvari hirurzi i „znali“ koliko su im potrebni anesteziolozi. To su hirurzi mislili da znaju a budući anesteziolozi verovali. Kasnije će se ustanoviti da su se i jedni i drugi prevarili.

Jednog jutra u trolejbusu, fića je bio na popravci, Nikoli priđe nasmejani i ljubazni hirurg, stariji po godinama, koga je Nikola za ovih nekoliko meseci video samo u prolazu.

–       Kako ste, kolega? Nema vas da dođete kod nas dole (hirurgija je bila u parteru, a interno na 2. spratu), a trebalo bi! Niste vi budući internista, nego anesteziolog, vama je mesto među nama.

–       Znate, nama je savetovano…

–       Znam tu teoriju, ta teorija ne isključuje da dođete dole kod nas na kafu. Potrebno je da vas ljudi upoznaju, a i vi njih. Moje mišljenje je da se vas sve troje što pre izvučete sa internog. Načelnik Lacić i njegovi jutarnji žurevi, one njegove „cice mondenke“ i ona njegova „bespolna bratija”, nemaju šta da vas nauče.

Doktor Dakić, nije Nikola baš bio siguran da se tako zove, nastavljao je da deli savete:

–       Apsolutni gubitak vremena! Ja sam često u inostranstvu, ja jedini u ovoj kući znam šta je anesteziolog. Verujte mi, bez vas mi hirurzi ne možemo ništa da uradimo. Mi ne možemo dalje, nama je zbog loše anestezije umrlo bezbroj pacijenata ili za vreme operacije ili neposredno posle operativnog zahvata. Znate, u poverenju, naš načelnik je fini stari gospodin, bivši vlasnik sanatorijuma Stanković. Hirurgijom se više takoreći i ne bavi, čeka ovde svoju penziju. Nekada vrlo bogat čovek, sve su mu braća komunisti oduzeli, osim kuće na Dedinju. Ostali hirurzi nisu Zemunci, to su sve ljudi koji nisu komunisti, nego kao ja i vi, pa su zato u Zemunu, jer u Beogradu su potrebne druge kvalifikacije.

To „kvalifikacije” izgovorio je sa podsmehom. Nikola ga pogleda, iznenadio se, nije znao čime je zaslužio ovako veliko poverenje i to u trolejbusu. Čudno lice, pomisli, podsmešljive skoro cinične oči, interesantno, sa osmehom uvek isto doziranim. Leva gornja usna malo opuštene, kao da ima parezu facijalisa, inače, gospodin od glave do pete.

Trolejbus stade.

U hodniku hirurgije kolega Sava zastade, pruži ruku Nikoli, pa onim njegovim doziranim osmehom nastavi.

–       Iznenadio sam vas! Imam utisak da niste navikli na ovako otvorene razgovore. Posmatram ja vas ovih par meseci, a nemojte mi uzeti za zlo, raspitao sam se o vama, znate ovaj naš Beograd je selo, o svakome se sve zna. Da budemo praktični, želim da vama lično pomognem, a verujte da imam mogućnosti, imam veza i kod „naših” i kod „njihovih”. Ako vam nije teško, dođite predveče, dežuran sam, pa da malo opširnije porazgovaramo, biće mi drago!

–       Da li vam neće smetati ako dođemo sve troje?

Za trenutak mu zaigra ona njegova leva donja usna i pređe mu neprijatan trzaj preko lica.

–       Ja sam mislio na vas lično, drugo dvoje me ne interesuju! Mislim da vam nisu dorasli, ali ako vi hoćete, samo izvolite, dovedite ih. Ali ja to činim isključivo radi vas.

Ponovo mu se javi onaj njegov ljubazno dozirani osmeh.

–       Kakav čovek?

Predveče su sa Savom sedeli i pili kafu. Sve troje su bili šarmirani njegovim nonšalantnim pričama o kongresima u inostranstvu, njegovim oglednim operacijama u Londonu, Parizu, Pragu i Rimu, o velikom broju publikovanih radova. Onda im je izneo svoje ideje kako treba da se izbore da što pre odu iz Zemuna u Beograd i to u bolnicu „Dragiša Mišović” i VMA gde se jedino daje danas stručna i savremena anestezija.

–       Taj Protić u bolnici „Dragiši Mišović“3 poslan je u Ameriku na specijalizaciju anestezije. Momak bistar, vredan i inteligentan, pazite šta vam kažem, taj će daleko dogurati! Međutim, njega gura bivši Titov lekar, Crnogorac profesor Đani Popović, koji je dobar hirurg i ima grdne kontakte i veze po Americi. Naravno, pošto je to Udbina bolnica para i dolara ima na pretek, zato su i savremeno opremljeni, a ne kao mi u ovoj seljačkoj bolnici.

Stariji kolega je poznavao stvari i prilike, nesebično im je davao savete i obećao im je da će da ubedi načelnika da oni što pre moraju da napuste Zemun.

Posle podužeg razgovora trojka je otišla kod Jasne na piće. Jasna i Nikola su bili oduševljeni Savom, Danilo je bio rezervisan, ali se slagao da čovek iz nekih razloga, izgleda, hoće da pomogne.

–       Znam ja po bratovim pričama Savu, nije on takvo zlato kao što izgleda.

Međutim, događaji su demantovali Danila, bar je to tako izgledalo. Načelnik hirurškog odeljenja, pod uticajem Dakića, zauzeo se kod upravnika bolnice i mladi specijalizanti anestezije dobili su saglasnost da nastave specijalizaciju van zemunske bolnice i to po njihovom sopstvenom izboru. Sa prvim danima mala trojka se razdvojila. Jasna, koja je prva započela specijalizaciju, dobila je mogućnost da nastavi specijalizaciju u „Dragiši Mišović“. Nikola je morao da sačeka dva meseca da bi se upraznilo jedno mesto kod doktora Protića, te je otišao na neurohirurgiju, dok je Danilo otišao na Drugu hiruršku kliniku. Obe klinike su pripadale Medicinskom fakultetu.

Doktor Torbica, koji je već bio na trećoj godini specijalizacije neurohirurgije, obezbedio je Nikoli mesto. Bilo je to još vreme kada ni sve klinike Medicinskog fakulteta nisu imale anesteziologe. Neurohirurgija imala samo anestetičara. Nikola se bunio, dokazujući da nema svrhe da on ide na neurohirurgiju kada tamo anesteziju daje srednje-medicinski tehničar. Torbica je dokazivao da je tehničar izvanredan, neverovatno spretan i da zna posao mnogo bolje nego mnogi anesteziolozi.

–       Inače moraš da provedeš dva meseca na neurohirurgiji u okviru tvog hirurškog staža, za to vreme ćeš se baviti anestezijom, a profesor Kostić4će ti potpisati staž. Znači jednim udarcem ćeš ubiti dve patke, hm, hm poslušaj ti samo tvog starog kovinskog druga.

Međutim, kovinski drug, a ni Nikola nisu bili upoznati sa intrigama u anesteziološkom svetu. Nije to ništa tako čudno, jedan je bio hirurg, a drugi je tek započinjao specijalizaciju anestezije.

 

1 2 / 0 9

Pronalaskom etra u 19. veku, a kasnije i ostalih anestetika kao dobre „narkoze“, operativni zahvati nisu mogli da se sa uspehom obave. Neuspesi hirurških intervencija su pripisivani lošem opštem stanju bolesnika, slabom srcu, lošim bubrezima, ali i „preosetljivošću“ na narkotike. Uspeh hirurške intervencije, zavisi sve više od bezbednosti pacijenta za vreme operacije. Mali broj hirurga, onih najumnijih je shvatio da je za uspeh operacije potreban pored hirurga neko ko bi znao sve o narkozi, koja je bila opasna ako se nije znalo kada, koliko i kako treba dati narkotik.

Razvojem fiziologije, patofiziologije, hemije i farmakologije, u dvadesetom veku naročito anestetika i analgetika, rađa se potreba za lekarom koji bi se za vreme operacije nalazio „iznad glave” bolesnika. U početku, retko neko od hirurga prelazi da bude „ čovek iznad glave bolesnika“. U takvim se ustanovama komplikacije za vreme anestezije smanjuju. Samo velike bolnice u modernom svetu imaju lekara „iznad glave bolesnika“ koji nose ime narkotizeri, pa se ime menja u anesteziolog. Bolesnik tog čoveka retko vidi, a kada se operacija završi skoro nikad. Dođe mu to kao neki anđeo čuvar. Neki veruju da postoji, a neki ne. Niko ga nije video, niko ne zna kako on čuva i čime. To čak ni hirurg ne zna, ali zna kako izgleda, zna mu čak i ime, ume on i da se na njega ljuti ili da ga ređe hvali. Ako je to kolega lekar, anesteziolog specijalista, onda je on za hirurga neko ko ni u kom slučaju nije njemu ravan, jer „hirurg je bogom dan lekar!“ Tako misli on, tako misle pacijenti. Hirurgova reč je uvek poslednja, ON je uvek u pravu.

Međutim, veliki broj hirurških operacija se obavlja uz „narkozu“ uz pomoć priučenih sestara i bolničara, ređe lekara, da bi tek posle Drugog svetskog rata počela obuka anestetičara koju organizuju Vojnomedicinska akademija od bolničkog kadra kako bi u slučaju rata mogli da daju anesteziju u vojnim hirurškim medicinskim centrima. Kasnije kvalifikovani medicinski tehničari pohađaju dvogodišnju školu za anestetičare.

Zbog nedostatka lekara anesteziologa iz nužde je lansiran kadar anestetičara, kojima se dozvoljava da samostalno daju anesteziju, pod kontrolom hirurga. Nažalost, hirurzi su bili lekari koji u toku svoje specijalizacije nisu bili obučeni da prihvate ovako veliku odgovornost. Anestetičari su bili dobro obučeni da daju tehnički dobru anesteziju koju pak hirurzi nisu znali. U slučaju nastalih problema često ni jedni ni drugi nisu mogli da sa uspehom kreiraju rešenja. Anestetičari su stekli iskustvo, kome više hirurzi nisu bili dorasli. Osamostaljuju se veruju da su postali „izuzetni stručnjaci“, smatrajući da su u hijerarhiji viši od lekarskih pomoćnika, medicinskih tehničara.

Hirurgu je bilo sasvim svejedno da li je lekar anesteziolog iznad glave pacijenta ili anestetičar. Hirurgu je bilo potrebno da u miru može da operiše pacijenta koji se ne pokreće, ne kuka, koji se ne napinje, koga ne mora da juri po operacionom stolu. Takođe mu je bilo važno da za vreme svoga posla ne čuje od „čoveka iznad glave” da su bolesnikovi srčani otkucaji loši, da pritisak krvi pada, da bolesnik loše diše. Za svakog hirurga je strašno ako za vreme operacije bolesniku prestane rad srca. Na kraju operacije je važno i da se bolesnik probudi. Onaj koji to sve uspe za hirurga je „umetnik”.

Kad se bolesnik probudi, onda hirurg sve preuzima u svoje ruke, onda on zna šta će i kako će dalje sa pacijentom. Zna pacijent da kaže kako mu je, gde ga boli, šta ga boli, ima hirurg laboratoriju, rendgen, svoja čula za vid i dodir, pa na osnovu svega toga može da proceni uspeh operacije i dalje lečenje. Međutim, šta se sve događa za vreme anestezije i hirurške intervencije sa bolesnikom hirurg je bio nedovoljno informisan. U toku specijalizacije bio je informisan tek toliko o anesteziji da je to njegovo znanje moglo da bude vrlo rizično po bolesnika.

Dok anestetičar prihvata sve što kaže hirurg, pojava specijaliste anesteziologa menja situaciju. Taj specijalista hoće ponekad da se suprotstavi „hirurškim argumentima“, da odloži operaciju, tvrdeći da pacijent još nije dovoljno pripremljen ili da ne pristane da pacijenta „uspava”, tvrdeći da je to previše veliki rizik za bolesnika.

Ako ustanova nema specijalistu anesteziologa nego samo anestetičare, onda nema takvih neprijatnih momenata, sukoba i diskusija. Anestetičar ne može niti ima prava da se hirurgu protivi. Desi li se pacijentu nešto loše za vreme operacije i anestezije, onda je to vis major. Obično – hirurg saopšti familiji da pacijent nije izdržao operativni zahvat zbog slabog srca i anestezije.

Istini za volju, ponekad zna hirurg da je možda prenaglio što je bolesnika operisao, da bi bolje bilo da je još sačekao ili da ga uopšte nije operisao. To nije baš lako saznanje. Hirurg je ipak samo čovek, lekar. Ali to je ipak lakše, nego kada to još neko zna, i to još lekar anesteziolog. To mu dođe kao da imaš duplu savest, a čoveku je jedna dovoljna. Svakom lekaru je važan renome, a hirurgu je renome najvažniji.

Anestetičaru nije jasno zašto je pored svih dobro tehnički izvedenih postupaka ipak došlo do komplikacija i smrti pacijenata. Anesteziologu, lekaru je sve jasnije jer je mnogo bolje upoznat sa funkcijama organizma, komplikovanom mašinerijom koja je oštećena, te zato i dolazi na operaciju. Potrebno je mnogo znanja i veštine da bi se oštećena mašinerija održavala za vreme popravke, jer bi majstori-hirurzi za vreme popravke mašinerije, koja je mogla da traje satima, morali da menjaju ili da popravljaju nezamenljive delove. Bili su to često vrlo rizični zahvati, zbog kojih bi moglo da dođe do komplikacija, za vreme, a naročito posle operacije. Potrebno je dosta truda i znanja dok se mašinerija osposobi da samostalno funkcioniše.

Anestetičari skoro da nisu nikada diskutovali sa hirurgom zbog lošeg ishoda operacije. Pre svega, zbog toga što kao srednjomedicinski kadar nisu stručno bili dorasli, a i oni koji su iz iskustva znali gde je greška, nisu smeli specijalisti hirurgu da stave primedbu.

Zbog svih ovih činjenica, naročito zbog onih pacijenata „koji su loše podneli narkozu” pa napustili ovaj svet, sve više se osećala potreba za lekarima, specijalistima anesteziolozima. Uprave bolnica, šefovi hirurških odeljenja, ostali specijalisti i savesni hirurzi sve više su uviđali da bez specijalista anesteziologa neće hirurgija moći dalje da se razvija. Operacije su bile sve komplikovanije i dugotrajnije, pojava teških povreda na radu, a naročito u saobraćaju, zahtevale su novu operativnu tehniku. Hirurg je želeo da sa sebe skine odgovornost, ali nije želeo i da podeli autoritet. Još je možda bilo teže priznati da hirurg nešto nije u stanju da samostalno reši.

Konkursi su se raspisivali za hirurge, interniste, pedijatre i ostale poznate specijalnosti, bez njih se nije moglo. Svima je bilo poznato da iskusna medicinska sestra instrumentarka ne može da operiše slepo crevo. Dugogodišnji školovani medicinski tehničari na kardiologiji ne pregledavaju niti leče srce, niti pak decu od malih boginja i dečijih proliva leče sestre sa dečijih odeljenja. Ne bi to bolesnici prihvatili. To su na neki način od davnina pacijenti znali.

Plašili su se bolesnici koji su morali da se podvrgnu operativnom zahvatu. Strah od neuspeha, od bolova bio je kod svih prisutan. Predavali su se oni u ruke hirurga. Možda su se i molili anđelima čuvarima na nebu, ne znajući da su im potrebni oni na zemlji, koji će im omogućiti da prespavaju operaciju, bol, zveku instrumenata, atmosferu operacione sale, koja nije baš najprijatnija.

 

Dakle, Torbica nije mnogo znao o anesteziolozima i anestetičarima, a Nikola nije bio svestan da će mu boravak na neurohirurgiji i njegovo učenje praktične anestezije kod anestetičara, znači medicinskog tehničara, doneti neprilika kasnije među kolegama lekarima ‒ anesteziolozima. Obojica nisu znali da kao što je postojalo nerazumevanje hirurga prema mestu i ulozi anesteziologa u timskom radu, tako je postojala je i surevnjivost anestetičara prema anesteziolozima. Biće potrebno da prođu desetine godina da se shvati da timski rad hirurga i anesteziologa uz pomoć anestetičara i ostalog kvalifikovanog medicinskog osoblja operacionih, može da doprinese velikim uspesima na svim poljima hirurgije.

Esnaf doktorski nije bio običan esnaf. Taj esnaf je imao malobrojna pisana i mnogobrojna nepisana pravila. Specijalisti su u esnafu bili posebna grupa. Svaka specijalnost je imala svoj esnaf, trudeći se da dokaže da su oni značajniji, obrazovaniji i potrebniji od drugih specijalnosti.

Ako jedan srednjo-medicinski brat, anestetičar, uči jednog lekara na specijalizaciji, budućeg specijalistu, praktičnom znanju, onda je to blaćenje celog esnafa. Anesteziolozi, vrlo mlada grana specijalista, borila se u celom svetu za svoje mesto među specijalistima, a u Jugoslaviji je ta borba bila tek na pomolu.

Nikola je za vreme svojih studija izuzetno mnogo naučio od srednjo-medicinskog kadra, to je on pošteno, često i sa ponosom govorio. Zato je njemu i bilo potpuno prirodno da praktični deo za vreme specijalizacije uči i od anestetičara.

 

1 2 / 1 0

Neurohirurška klinika Medicinskog fakulteta, lepa stara zgrada, zidana posle Prvog svetskog rata, u baroknom stilu, ličila je više na privatni sanatorijum nego na veliku ustanovu koja je zbrinjavala celokupnu hiruršku problematiku mozga na teritoriji Srbije. Doajen klinike, profesor Kostić, koji je bio na raznim svetskim klinikama i pratio razvoj medicine u velikim svetskim medicinskim centrima pre II svetskog rata, uložio je mnogo truda, ljubavi i znanja da sagradi jednu modernu kliniku, arhitektonski lepo oblikovanu, punu svetla, cveća, lepih holova, svetlih velikih prostorija za bolesnike, amfiteatar za studente u kome su mogle da se vrše ogledne operacije, dve moderne operacione sale i veliku prostranu šok sobu[7]. Profesor je imao smisla za prikupljanje dokumentacije o pacijentima koji su operisani na toj klinici a čija su oboljenja mozga ili kičme bila retka. U mnogim vitrinama prvoga sprata bile su slike, rendgenski snimci ili konzervirani delovi mozga, raznih tumora ili pak voštanih odlivaka mozga. Vremenom je to postao jedan mali muzej. Između Prvog i Drugog svetskog rata dijagnostika moždanih tumora ili pak oboljenja kičme je bila teška. Zbog toga je mali broj pacijenata stizao na ovu kliniku. Saobraćajnih nezgoda i teških povreda na poslu bilo je malo u zemlji čija se industrija tek počela da razvija, a gradski i drumski saobraćaj se odvijao volovskim i konjskim zapregama i retkim motornim vozilima.

Posle Drugog svetskog rata situacija se naglo menjala, razvoj industrije i saobraćaja doveo je do sve većeg priliva pacijenata kojima je bila potrebna specifična klinička pomoć – pomoć specijaliste neurohirurga, koji je bio upoznat sa svim tajnama mozga i kičme. Naime, on je bio više upoznat od običnog, izvinite, opšteg hirurga. Eto, odmah čovek može hirurga da povredi.

Dakle, nekada je bio opšti hirurg, hirurg bog. Ali se sa stepenom razvoja medicinske nauke i operativne tehnike počeo da izdvaja jedan po jedan hirurški pravac. Oni koji su počeli da se bave hirurškim zahvatima na kostima – ortopedi, na očima oftamolozi, i tako postadoše specijalisti među specijalistima – novi esnafi. Opšti hirurg je kao specijalista dobio smanjeno polje rada i to je bio uglavnom trbuh. Bila je uvreda reći „običan hirurg”, jer takvih u stvari nema – svi su neobični.

Tako, posle Drugog svetskog rata klinika postade mala zbog velikog priliva pacijenata, broj neurohirurga nedovoljan, pa se na specijalizaciji zajedno sa Nikolom našlo dosta njih, među njima i Vladan Torbica.

Za dugačkim stolom u velikoj biblioteci prepunoj stručnih knjiga sedeli su lekari, čekajući profesora da bi započeo jutarnji raport. Dežurna ekipa bi podnosila izveštaj šta se u toku noći događalo sa bolesnicima, da li je bilo hitnih slučajeva, da li je operisano i šta je operisano, uz rezultat operacije.

Nikola je sedeo u dubokoj ugodnoj fotelji i pogledom prelazio preko knjiga u biblioteci.

–       Razmišljaš da li stigne čovek za života sve to da pročita?

–       Da pročita, kojekako, pitam se da li uspe sve to da zapamti?

Baci pogled na svoje kolege na specijalizaciji i na već iskusne neurohirurge, pa se u sebi nasmeja. Veći deo kolega, budućih i jedan deo svršenih neurohirurga, čitao je ili se pravio da čita list Komunist. Bila je to legitimacija kojom su se komunisti pravili važni. Zbog toga se sa sigurnošću moglo tvrditi da Komunist čitaju samo članovi Partije. Bio je to suvoparan, nezanimljiv list. Čak ga ni svi komunisti nisu redovno čitali.

–       Drugovi se prave važni, da se vidi, da se zna ko kome pripada.[8]

Otvorila su se kožom tapacirana vrata, ostatak kapitalističkog luksuza, ušao je profesor. Prosed, uredno začešljan, visokog čela, lepih pametnih očiju, srednjeg rasta, nasmejan, čovek koji je na prvi pogled ulivao poverenje.

Moglo se sa velikom sigurnošću tvrditi da je profesor starog kova, pravi predratni gospodin.

Listovi Komunista su zašuštali pri presavijanju i novine su završile u džepovima belih mantila. Medicina ih je sada izjednačila, bili su sada svi samo lekari.

 

Poželevši kolegijumu „dobro jutro“, sede profesor u čelo dugog stola i položi svoje lepe negovane ruke ispred sebe.

Raport dežurnih lekara započe:

–       Koliko li su života spasle te ruke? Koliko su lobanja otvorile? Vidim ih kako opipavaju površinu mozga, trudeći se da sa puno pažnje, spretnosti i mirnoće odstrane tumor, neki krvni ugrušak ili da zatvore neki sud koji krvari. Koliko puta su sa njih skidane rukavice po završenoj operaciji kada te ruke nisu mogle pomoći?

Još dok sam bio student ruke hirurga su me fascinirale. Divio sam im se! Imale su one nešto u sebi, što druge ruke ostalih lekara nisu. Neku prefinjenost, neku čudnu nežnu pokretljivost, bile su to nežne ruke skoro da ih nikada nisam video da van operativnih zahvata nešto prstima snažno stežu, uvek je to bilo nekako nežno, skoro usporeno, kao da žele oprezno da nešto ispitaju čak i pri običnim pokretima. Izgledale su uvek tako čisto i uredno. Možda je to bila posledica neprekidnog temeljnog profesionalnog pranja, bolje rečeno „ribanja“ oštrom četkom. Možda su to bile ruke naučene na oprez čiji su prsti imali ulogu čula koja treba da osete strujanje života u tkivu i da odstrane ono tkivo u kome ta strujanja više ne postoje. Ponekad je izgledalo da nemaju nikakve veze sa ostalim delovima tela hirurga, a još manje sa njihovim karakterima.

–       To se sve ne uklapa u tvoju teoriju da se po rukama može otkriti karakter ljudi.

–       Pakosniče, mislim da je to zbog toga što u njima leži ljudski život, što su ti prsti istrenirani da osete najfinija tkiva, da razlikuju normalno, zdravo od bolesnog, pa da to bolesno instrumentima otklone ne oštećujući zdravo. Pokreti tih ruku su smišljeni, nežni pa ipak odlučni, spori, ponekad izvanredno brzi, dok im je prostor u kome rade toliko mali da izgleda nemoguće da u njemu mogu nešto da urade.

–       Preteruješ, a vajari, a ruke duborezaca, umetnika koji od slonove kosti naprave čipku. Violinisti, pijanisti…

–       Oni svi ulepšavaju život, u njihovom rukama nije moć uzimanja i davanja života.

–       Ha, ha, uzimanje i davanje života, zato gospoda hirurzi nose rukavice da ne bi ostavljali otiske, da ne bi mogli da budu okrivljeni kad naprave zločin, pa nekome osakate život, ili mu ga nemarnošću uzmu.

Ruke profesora su se pomerile. Ustao je da krene na vizitu. Torbica svojim basom zaustavi profesora.

–       Profesore, da vam predstavim kolegu Vajnberga koji će nekoliko meseci biti kod nas na stažu iz anestezije.

Ljubazan osmeh i ruka krenu ka Nikolinoj ruci.

–       Dobro došli, kolega! Bez anesteziologa smo mi neurohirurzi izgubljeni ljudi. Nadam se da će vam boravak među nama biti koristan i prijatan.

 

Dok su ostali bili na viziti, Nikola odlazi u operacioni blok.

Sulejman Mujezinović, Turčin poreklom, po rođenju Bosanac. Plavokos, mali rastom, prodornog pogleda, čitavom svojom figurom ulivao je neko poverenje. Plenio je osmehom veselog i prijatnog čoveka, spremnog na šalu, dogovor i razumevanje. Sve je kod njega bilo moguće. Ni tada, a ni kasnije, Nikola nije nikada ugledao na njegovom licu zabrinutost niti pak ljutnju. Sve što je radio, bilo je promišljeno, elegantno, temeljno, brzo i spretno – žurio se on polako, mada latinske sentencije nije znao. Ni srednju medicinsku školu nije imao. U vojsci je završio kurs anestezije, a onda je radio i sam čitao, ponekad išao u vojnu bolnicu da vidi novine, da „ukrade”, kako je govorio.

Svakoga dana je on mladog doktora nečem novom naučio.

–       Vene su kod ljudskih bića naizgled tako beznačajne dok je čovek zdrav. Kad oboli, onda može i život da zavisi od njih. Prvi kontakt anesteziologa sa pacijentom na dan operacije, a često i van operacione sale, je preko vene. Neko ih ima debele i jasno izražene, kao konopce, neko jedva primetne, tanke i vijugave koje hoće da „beže“ od igle, hoće da pucaju, da naprave velike krvne podlive, pa time postaju neupotrebljive. Bez dobre vene nema ni anestezije. Nekada je to tako jednostavno pronaći venu, a nekada ih ko za inat nigde nema. Nalaziš ih samo pipanjem duboko ispod kože. Moraš da je osetiš, nekada i to ne možeš, ostaje ti samo da pretpostaviš da tu negde mora da budu, pa ubodeš. Ko bi rekao da moraš da imaš „osećaj za venu”. Praksa, iskustvo, znači dosta, ali veruj mi ništa bez osećaja.

–       Ko bi mogao da zamisli da život pacijenta ponekad zavisi od toga kako je igla u veni fiksirana flasterima. Da li igla u njoj dobro leži? Ako ne leži, može da probode krvni sud ili izađe iz njega, tad infuzija teče ispod kože. Pri velikim gubicima krvi, teško je naći drugu venu, one splasnu, izgube se i u nju staviti iglu je umetnost. Kroz takvu iglu teče život, teče spasonosna krv. Anesteziolog preko te vene uspavljuje, budi, u kritičnim situacijama ubrizgava spasonosne lekove i infuzione rastvore, vadi krv za analizu, meri razne pritiske.

 

Sulejman je umeo da nauči, da probudi „osećaj za venu”, tamo gde niko nije mogao da je nađe, on ju je našao, kao da je u rukama imao čarobni štapić, a ne iglu.

Naučio je Sulejman Nikolu da otvara usta uspavanom bolesniku na operacionom stolu jednom spravom, aparatom – laringoskopom, koji ima jednu sijalicu na vrhu, pa osvetli gušu. U guši ima čovek dva otvora: jedan koji vodi u dušnik, a drugi u jednjak. Kroz dušnik ulazi vazduh u pluća, a kroz jednjak prolazi hrana u želudac. Otvori su mali, ponekad se jedva vide, a anesteziolog mora da ubaci tubus u otvor dušnika da bi mogao da omogući bolesniku dovoljan priliv kiseonika, da kroz to crevo u dušniku veštački diše za pacijenta. Pobrkaju se ponekad otvori, ne mogu ni da se vide, pa taj tubus skoro redovno sklizne ko za inat u jednjak, a ne u dušnik.

Ako se dušnik ne potrefi, nema anestezije pa ni operacije, naročito ne na neurohirurgiji gde je glava operativno polje koje je prekriveno sterilnim čaršavom. Ako bolesnik u roku od 2-3 minuta nema tubus u dušniku, a sam spontano ne diše, može srce da mu stane, može da bude kasnije i probuđen, ali šta mu vredi što je budan kada ne poznaje više nikog oko sebe, pa živi život bez života. Taj tubus je veza bolesnikova sa životom. Kroz njega dobija vazduh, kiseonik, a bez njega nema života. Od anesteziologa se očekuje uvek i u svako doba da može da „plasira”, kako lep izraz, a ustvari mora da ga „gurne” što nežnije, što spretnije i ponekad što brže u dušnik, jer su sekundi u pitanju.

Minuti su anesteziologu nekad kao godine, bolesniku koji teško diše ili uopšte ne diše čitav život je u pitanju. Hirurzi mere stručnost anesteziologa koliko mu vremena treba da intubira, da gurne tubus, i posle završetka operacije da probudi bolesnika i da ekstubira[9] bolesnika, da mu izvadi tubus.

Za sve ostalo vreme, a sati su nekada između toga, ne zna hirurg šta sve anesteziolog mora da zna da bi uspavani bolesnik ostao živ na operacionom stolu dok mu hirurg nešto radi po mozgu, srcu, plućima, bubrezima, seče, kida, vuče, pretura, najzad šije i zvižduće.

Konačno je završen posao, hirurg skida rukavice, pa sterilni mantil, ispod koga su često krvava košulja i pantalone skoro uvek znojavi, jer nije to prosto – vući, preturati, kidati, mora se znati šta, kako i gde iseći, mora se dobro zašiti. Dakle, hirurg baci pogled na bolesnika, ako mu to uspe od silnih sterilnih čaršava koji ga pokrivaju, da se uveri da mu je boja kože još uvek boja života, što znači rumena, bledo-rumena; mršti se ako je bleda, jako je uznemiren ako je bela, a ako je sivo-pepeljasto-plava, uznemireno i sumnjičavo gleda anesteziologa, mada ovaj nije držao nož u ruci, nije vukao, preturao, kidao, sekao, šio i krpio. Ako je stanje operisanog bolesnika, mereno okom hirurgovim, bilo zadovoljavajuće, moglo se dogoditi da se hirurg lako nakloni i da se anesteziologu zahvali.

Posle nekoliko dana Nikola je prvi put intubirao i za veliko čudo bio je u dušniku, ni sam baš nije bio svestan kako mu se to dogodilo. Da je baš jasno video taj otvor, nije, ali znao je da se intubiranje mora brzo da obavi. Zato je on gurnuo taj tubus i gle čuda. Sulejman je proverio i uzviknuo iznenađeno: „Alal vera”, možda je to bilo samo ohrabrenje.

Čelo mu je bilo orošeno znojem, a to je bio tek početak. Tako uspavanog bolesnika pre početka operacije hirurg namešta u specijalni, najpogodniji položaj za operaciju. Zatim hirurg dezinfikuje kožu raznim sredstvima, sestre instrumentarke prekriju bolesnika sterilnim kompresama i čaršavima, raspakuju svoje mnogobrojne instrumente. Za to vreme hirurzi popiju kafu, pa peru ruke za operaciju, pa se oblače u sterilne mantile, maske, kape i, najzad, sterilne rukavice ‒ i nož je u ruci.

Ništa više Nikola nije mogao da vidi od pacijenta osim ruke i prstiju koja se nalazila pored njega i aparata za anesteziju, sve ostalo je bilo pokriveno. Po toj ruci, po tim prstima i po balonu koji se nalazio na aparatu za anesteziju morao je anesteziolog da proceni da li bolesnik oseća bolove, da li mu daje dovoljnu srazmeru kiseonika i anestetičkih gasova i da li je dovoljno relaksiran.[10] Bio je tu i aparat za pritisak. Nizak pritisak nije bio dobar znak, visok pritisak takođe. Bilo je tako malo tih znakova, a toliko mogućnosti da se pogorša inače loše stanje bolesnika, pa i da prestane srce bolesnika da kuca.

Gledao je čas u ruku bolesnika, čas pritiskao šakom balon, čas napumpavao manžetnu i merio pritisak. Držao je ruku na pulsu, kontrolišući rad srca, strepeći da puls ne počne da preskače ili da ga nestane. Nekoliko puta se i to dogodilo, samo za trenutak, izgubio se pod prstima zato što svoje prste nije stavio na pravo mesto. Izgledalo mu je da njegovo srce tada staje.

Za vreme tih prvih operacija osećao se tako jadno, tako izgubljeno kao nikada do sada. Bio je svestan da mu je ljudski život stavljen u ruke koje drhte, nejake su, pa mu taj život hoće da ispadne iz šaka, a on ga hvata, pokušava da ga ne ispusti, ali nikako da ga uhvati i zadrži u rukama i tako satima. Jedino kada bi Sulejman stao iza njega, bilo bi mu lakše. Izgledalo je kao da tada On, Sulejman, drži taj život čvrsto, mirno i sigurno u svojoj ruci. Tada bi odahnuo, ali i Sulejman je bio taktičar, davao je on anesteziju u susednoj operacionoj sali, pa ga je ostavljao naizgled bez nadzora. Čim bi Sulejman otišao, želeo je i on da pobegne, bilo gde, ma gde da se ne igra sa životom bolesnika, ali nije smeo da se pomeri s mesta. Oči su mu prelazile sa ruke na balon, sa balona na aparat za anesteziju gde se u providnim staklenim cevčicama okretali mali vijci koji su pokazivali koliko litara kiseonika, a koliko litara nitrooksidula[11] u smeši ide bolesniku u minutu. Taj odnos je mogao da bude 1:2, 1:3, 1:4, trebalo je znati kada koji sme, a kada ne. Naučio je on to, ali mu se stalno po ruci bolesnika koju je gledao činilo da je ruka postala plavlja, da nokti više nisu svetlo rumeni kao malo pre, a to je značilo da bolesnik između ostalog ne dobija dovoljnu količinu kiseonika, da možda bolesnik više ne diše dovoljno duboko, jer dobija previše anestetičkih gasova, polazio je rukom da smanji njihov priliv, pa bi se trzao: „Šta ako se bolesnik probudi, a još profesor lično operiše? ”

–       Beži, beži što dalje, kakva anestezija, to nije za tebe. Kukavica si, nespretnjaković, pojma nemaš i ovo ti nikada nećeš moći da naučiš. Jadan čovek, taj bolesnik, gledao me je jutros sa takvim poverenjem, naravno, čovek pojma nije imao da je meni to prva anestezija. Nisam ni ja imao pojma. Ma ne bi ja to ni pokušao da sam znao koliko je to teško.

Nekoliko dana sam posmatrao, šta Sulejman radi i kako vodi anesteziju. Izgledalo je sve lako, kao od šale. Da, Sulejman, ali ja? Nikada neću biti Sulejman.

–       Bolesnik krvari, kolega.

Čuo je profesorov glas. Htede da odgovori:

–       To je vaša stvar, profesore! Što on sada to meni saopštava, pa nisam zato ja kriv?

Balon poče da se brže kreće, puls da se ubrzava, pritisak je bio nizak.

–       Krv!

Zamoli on sestru. Sestra otrča i donese flašu krvi. Trebalo je gazom vezati flašu i okačiti na stalak za infuziju, pa prikopčati sistem i spojiti venu sa flašom. Sulejman je to radio za čas. U Nikolinim rukama nikako da se gaza obavije oko flaše, a kamoli da se veže. Kad napokon veza i okači, zaklati se flaša, iskliznu iz gaze i poče da pada, uhvatio je negde skoro pred samim betonom poda operacione sale. Taman da odahne…

–       Bolesnik jako krvari!

Učini mu se da je bolesnik mrdnuo prstima, da su mu prsti sasvim poplavili, balon se više nije pokretao.

Držao je flašu sa krvlju, dlanovi su mu bili vlažni, znoj ga je oblivao.

–       Šta sada treba da uradim, kad imam samo dve ruke?

Trebalo je pritiskivati jednom rukom balon i veštački disati za bolesnika, a drugom rukom izmeriti pritisak. Okačiti flašu treba što pre, preko jednog balona upumpati vazduh u flašu da bi krv pod pritiskom što pre ušla u bolesnika i nadoknadila gubitak.

Sulejman sa pojavio iza njega, prihvatio je balon i počeo da ventilira bolesnika, mirno, bez žurbe kao da se ništa naročito ne događa, pogleda svojim veselim očima u Nikolu i dade mu znak rukom da okači krv.

Krv je bila okačena, ali zbog nespretnosti i brzine krv poteče, mesto u bolesnika, van flaše i kao tuš zapljusnu Nikolu. Sulejman priskoči i peanom8 zatvori crevo za dovod vazduha u flašu. Tuširanje prestade. Skoro obnevideo od krvi u očima, ču opet miran Sulejmanov glas:

–       Doktore, idite i operite se, ja ću vas zameniti!

Nesrećan, uplašen na neki način i ponižen prao je ulepljeno lice, vrat i ruke od krvi.

–       Pobeći sad odmah, pobeći što dalje, dok još ima vremena. Moram da pobegnem!

Obrisa mahinalno lice i ruke, nešto jače od njega ga ponovo vrati u operacionu salu. Krv je tekla u mlazu u bolesnikovu venu. Neurohirurzi su se trudili da zaustave krvarenje iz tumora. Operacija je potrajala još 3 sata. Za to vreme davao je sve nove i nove flaše krvi, bez posebnog „tuširanja”, kontrolisao stanje pacijenta, smanjivao i povećavao koncentraciju gasova, sve je to bilo kao u nekom bunilu. Osetio je ponovo izuzetno jak nagon da sve ovo ostavi, da pobegne iz ove operacione sale i da se u nju nikad više ne vrati. Želeo je da potisne taj nagon, ali mu se on stalno vraćao, naročito kada bi mu pogled padao na dve velike posude u kojima se nivo krvi neprekidno penjao, to je bila bolesnikova krv koja se preko aparata usisavala iz tumora. Sagao se i pogledao podeoke. U jednom sudu je bilo 1700 ml, a u drugom 1500 ml. 3200 ml krvi!!! Kada se nakupilo oko četiri litre, hirurzi su uspeli da zaustave krvarenje.

Na završetku operacije, naklon profesorov i „hvala vam, kolega,” ubi ga potpuno.

Pokušao je da sakrije pogled. Bio je dirnut ljubaznošću pravog gospodina, hirurga i profesora. Bio je poražen svojim strahom, nespretnošću i neznanjem. Shvatio je jedino da ni profesor, a i neurohirurzi koji su asistirali ništa nisu znali o anesteziji, jer niko nije primetio kakve je on probleme imao i koliko je to u ustinu bila loša anestezija. On je tako mislio.

Bolesnik je disao, lagano se budeći. Prosto da čovek ne poveruje. Njemu se činilo za čitavo vreme operacije da se to nikada neće desiti. Gledao je zadivljeno u očne kapke bolesnikove koji počeše da trepere, da bi se najzad otvorili. Kašalj i napinjanje, bolesniku je smetao tubus. Nikola izvrši sve pripremne radnje, pa izvadi tubus kao što je video da Sulejman to radi. Bolesnik se opusti i ponovo potonu u san. Pre polaska kući obišao ga je u šok-sobi, gde su ležali teški bolesnici i oni tek operisani. Bolesnik je spavao, duboko dišući.

U diskusiji sa Sulejmanom uz kafu pretresali su šta je za vreme anestezije bilo pogrešno.

–       Sada razumem koliko je ova anestezija bila loša. Izgleda da hirurzi nisu ništa primetili!

–       Setićete me se često, reći ću vam nešto što sam za sve ove godine naučio. Kada vam se hirurzi zahvaljuju na dobroj anesteziji, vi ćete znati da ste dali lošu anesteziju; kada i ne primete da ste napravili čak i podvig da bi bolesnika održali u životu, znajte da ste bili izvanredni.

Počeli su da se nižu dani prepuni intubacija i ekstubacija, strepnji da li bolesnik dobro diše, da li je dovoljno „dubok”9. Da li mu treba više ili manje infuzione tečnosti, da li mu je pritisak nizak zato što mu treba dati više krvi ili zato što je preoperativno bio jako „suv”1o ili zato što oseća bol. Bilo je toliko mnogo „da li”, a odgovora pravog, teško je bilo naći u jednoj šaci i noktima koji su se jedino videli od čitavog bolesnika koji je bio prekriven sterilnim belim čaršavima. Arterijski pritisak i puls su bili izvor mnogih informacija o radu srca i cirkulaciji. Nokti rumeni, beli ili ljubičasti mogli su da kažu da bolesnik ima dosta kiseonika – rumeni, ili da ga skoro više uopšte ne dobija – ljubičasti. Ti podaci su zavisili opet od mnogih faktora, dovoljno je da se samo jedan spomene – nisu svi nokti ružičasti ni u normalnom životu. Neprekidna strepnja, da li se sve uspe da zapazi, da li se blagovremeno reaguje, da negde ne omane, možda pogrešno reaguje i to tako za vreme svake operacije, a njih je bilo i po nekoliko dnevno, dugih, teških, sa litrima izgubljene krvi.

Nikolina uniforma bila je često mokra od znoja, to je bila jedina manifestacija njegovog straha i nesigurnosti. Navikao je on da ostale manifestacije svoje spoljašnjosti zatvori, pa bi posmatrač stekao utisak da je on „mrtav hladan”, a to bi opet hirurzima ulivalo poverenje. Verovali su da je sa bolesnikom sve u najboljem redu.

Znanje i iskustvo suši uniformu anesteziologa, a ta sigurnost se ne stiče lako.

Želja da pobegne, da ostavi i bolesnika i te hirurge, koji čeprkaju po tom mozgu, i operacionu salu u kojoj je samo on bio tako uzbuđen, bar se to njemu tako činilo, bila je još uvek prisutna, ali ne tako intenzivno kao u početku.

Završetak operacije i buđenje pacijenta bila je nagrada za sve pretrpljene muke.

Podrhtavanje očnih kapaka, njihovo lagano otvaranje kao da su od olova. Zenice, koje počinju da se šire i skupljaju, pogled još uvek neodređen, pogled u kome još nije bilo svesti, koji bi bio uprt u neku zamišljenu tačku, pogled koji još nije „čuo” okolinu, nije čuo reči anesteziologa.

Odjednom, naglo, postajao bi svestan okoline, često nemiran, uz drhtavicu tela, operacione sale su hladne, a i anestetici doprinose tim neprijatnim trzajima. Onda taj tubus u guši kao neki kolac počinje da draži na kašalj, pa nagon na povraćanje. Sve su to znaci života koji se vraća. Kakvo je to zadovoljstvo, kada se može reći:

–       Ne brinite ništa, operacija je završena, sve je dobro prošlo!

Kakvo je to olakšanje kada ustanoviš da se glava na poziv može da podigne, kada ruke i noge funkcionišu! Kada personalu šok-sobe11 predaš budnog bolesnika sa stabilnim vitalnim vrednostima! Koje je to unutrašnje zadovoljstvo i sreća! Eh, kako je tada život prelep!

Strah koji smenjuje užas za vreme uvoda u anesteziju, koji se smenjuje za vreme operacije bezbroj puta, da se bolesnik neće probuditi sa nenadmašnim osećajem kad ponovo ugledaš život u očima probuđenog bolesnika. Kakvo je to uživanje posle svega preživljenog kada se sedne opušteno, pa se zapali cigareta dok se šolja mirišljave crne kafe puši. Sav taj „užas“ i lepotu povratka „života“, to anesteziolog doživljava po nekoliko puta na dan..

Taj osećaj zadovoljstva postaje neka vrsta protivteže osećaju straha, nesigurnosti i panike koja se javlja za vreme anestezije.

Panika, blaža reč, nesigurnost je posledica neiskustva i neznanja. Kada li ću uspeti da savladam sve te nepoznanice čiji su se odgovori nalazili u knjigama interne, hirurgije, patofiziologije, fizike, hemije i farmakologije? Pa onda, nažalost, nikada nisam imao smisla za sitne popravke u kući. Anesteziolog u Jugoslaviji mora izgleda i da bude i po malo mehaničar, električar pa čak u budućnosti i elektroničar.

–       Sulejman kaže da bolničke tehničke službe ništa ne znaju o aparaturi koju su anesteziolozi svakodnevno upotrebljavali. Gledam Sulejmana koji za trenutak otklanja sam najmanji kvar i neispravnost, i to se mora odmah popraviti, od takvog neprimećenog kvara ili neispravnosti zavisio je život bolesnika.

Lagano se Nikola odomaćio u neurohirurškoj sredini.

Glavna sestra se brinula da uz kafu dobije i hladnu kiselu vodu – to je delila samo profesorima i ljubimcima. Bila je to časna sestra koja je još od pre rata radila sa profesorom Kostićem. Novo društvo, koje je čitalo svakog jutra list Komunist, moralo je da je prihvati da se ne zameri profesoru. Rešili bi se oni i njega, da nije bio doajen neurohirurgije u zemlji i poznat u inostranstvu.

Nekada je Nikola imao utisak da ta autoritativna časna, glavna sestra iza tih „“drugova” pravi krst, kada je niko ne vidi, kao iza đavola.

Jednog jutra prolazeći pored prodavnice novina ispred fakulteta, zastade smešeći se i kupi i on list Komunist. Pred jutarnji sastanak u biblioteci, raširi ga i navodno poče da ga čita. Ispod oka zapazi zapanjen pogled Torbice i onih ostalih koji taj list nikada nisu kupovali, jer nisu bili članovi Partije. Primetila ga je i druga strana, oni koji su list svako jutro čitali, bio je to statusni simbol, da pripadaju Partiji, da su vlast. Značilo je to još i mnogo više, da imaju šanse bez obzira na znanje, spretnost i ljudske kvalitete da naprave karijeru.

Svaka klinika je imala svoj partijski aktiv, svog partijskog sekretara, svoje partijske sastanke. Medicinski fakultet svoju stručnu hijerarhiju, na čijem čelu je bio dekan sa nastavničkim savetom i partijsku hijerarhiju na čijem čelu je bio partijski sekretar, sa svojim sekretarijatom. Bez saglasnosti partijskog sekretarijata nije mogao niko da napreduje u svojoj stručnoj karijeri, nije mogao da postane docent i profesor niti dekan fakulteta. Ista šema je bila i na ostalim fakultetima, pa je tako bilo svakom jasno kakav je uticaj imao vladajući jednopartijski sistem na organizaciju univerziteta, nauku, stručno usavršavanje i obuku mlađih kadrova. Budućnost mladih na univerzitetu nije bila samo stručnost nego partijska pripadnost. Ipak, mladi nisu baš to sasvim shvatili. Možda čak ni stariji. Možda ni partijsko rukovodstvo univerziteta. Degradacija moralnih, naučnih i stručnih kvaliteta je bila u toku, niko nije shvatio kakve će to posledice imati u budućnosti.

Nikola toga nije bio svestan, a ni svog postupka. Bila je to za njega šala. Ne shvatajući da se ne sme šaliti na takav način.

Za vreme kafe posle operacija toga dana, lekar na specijalizaciji, neurohirurg, partijski sekretar, upitao ga je tiho:

–       Znači i ti si naš?

–       Nikad nisam mogao da poverujem da si mislio da sam tuđ.

Zarežao je glas partijskog rukovodioca, sa crnogorskim akcentom:

–       Boga ti klinačkog, zar ti mene nađe?

Diže se i izlete sav crven u licu, praćen glasnim smehom onih koji ne čitaju Komunist.

 

1 2 / 1 1

Miris rascvetale lipe ulazio je kroz otvorene prozore fiće. Nikola ga je udisao punim plućima. Vozio je prema Zemunu, uživajući u plavom nebu bez ijednog oblaka i suncem okupanom Beogradu. Uspori na Savskom mostu da bi mogao da baci pogled na Savu, savsko šetalište, koga su tek betonirali i koje je obećavalo da će biti jedno od najlepših šetališta u gradu.

Put pored Saveznog izvršnog veća ličio je svojom širinom na deo nekog auto-puta, pa je sa svojim duplim stazama mamio da se pritisne gas do daske. Na tom delu puta prosto se „letelo“, a ne vozilo. Nažalost svih vozača, taj deo koji je ličio na auto-put, bio je jedva nešto duži od kilometra. Nekoliko oblakodera skoro na samoj obali Dunava, pa glavna zemunska ulica sa svojim baroknim niskim kućama, još iz austrijske carevine, davale su Zemunu jedno posebno obeležje, toliko različito od Beograda. Iz glavne ulice se skretalo kroz niz malih uličica do bolnice. Ulice uzane, kuće u senci drveća obojene svim mogućim bojama sa velikim drvenim kolskim ulaznim kapijama, niskim prozorima ispod kojih su drugom, obično zatvorenijom, bojom napravljene „cokne”. Vozeći tim ulicama, Nikoli se činilo da je još uvek u Kovinu. Da je tek na početku svoje lekarske prakse. U stvari, tako je i bilo, bio je ponovo na početku jednog puta po kome je hodao, ne znajući kuda ga vodi. Sam je izabrao onaj prošli po kome je išao kao student, pa kao stažer i lekar opšte prakse. Bio je to put mašte, ali i stvarnosti. Anesteziolog, anestezija bila mu je na neki način nametnuta, pokušavao je neprekidno da sebe vidi u budućnosti, ali mu to nije polazilo za rukom. Izgledalo mu je da je to sve privremeno, kao da sve što sada radi, čita i uči, da je to samo neka karika, njemu nepotrebna, u jednom lancu, gde mu čak ni prva susedna karika nije poznata, pa o njoj čak ne vredi ni da misli.

Ta neizvesnost, nezadovoljstvo poslom kojim se bavi, nesigurnost jedne specijalizacije u kome skoro sam mora da bira kuda će i šta će da uči i vidi. Život u zajedničkom stanu, to nemanje svog sopstvenog krova nad glavom činilo je sve još neizvesnijim. Čak ni u perspektivi se nije moglo da nasluti kako doći do nekog stana. Mada nije mogao da se požali, tašta i tast su mu bili divni ljudi, ali prostora u njihovom stanu nije bilo. Nije imao ni mogućnosti da napravi neke police gde bi mogao knjige da stavi, a kamoli da ima svoj pisaći sto. Čitati se moglo, to jest ozbiljno raditi kada svi legnu, a to je bilo nedovoljno, moralo se ponekad i spavati.

Radni dan je bio ne samo psihički, nego i fizički zamoran. Stajalo se satima, morao se pritiskati balon 15-20 puta u minutu, čas levom, čas desnom rukom, premeštati se sa jedne na drugu nogu. Bio je neprekidno umoran, bolovi u listovima nogu su bili neizdrživi. Taj umor se osećao tek po završenom poslu, jer za vreme posla nije se imalo vremena da oseti umor zbog napetosti, zbog straha da nešto ne propusti ili da neki simptom ne promakne.

Sada je išao po platu. Nasmeja se izlazeći iz kola na parkingu Zemunske bolnice. Plata, bila je skoro ista kao ona u Kovinu na početku. Bila je to smešno mala suma novca prema onoj koju je primao u Boljevcu.

Sva sreća što su Vesnu ponovo zaposlili u Domu zdravlja – gde je nekada radila. Sa dve plate su nekako mogli da živeti do prvog u mesecu.

U hodniku hirurgije sreo je načelnika. Stari sedi hirurg dobroćudnog, uvek nasmejanog, lica sa obaveznom lulom u ustima ili u ruci. Uvek crnih noktiju od pepela iz lule i duvana, izgužvanog belog mantila, koji je ponekad imao žutu primesu, jer bi zaboravljao da ga menja. Izgledao je mnogo stariji nego što je bio. Vukao je svoje noge kao vrlo umoran čovek, mada je bio mršav, nekako prav, ali ipak pogrbljen, kao da sva težina života i hirurškog odeljenja leži na njegovim plećima. Ispod mantila se videla kragna iskrzane košulje i mašna, masna oko debelog čvora koji kao da nije bio razvezan od pre rata. Štraftaste pantalone koje su gospoda, u ono nekadašnje gospodsko vreme, uz crni kaput od dobrog engleskog štofa bile nosile o slavama, praznicima i prijemima. Izgužvane štraftaste pantalone, iskrzanih nogavica, virile su ispod lekarskog mantila, sumnjive čistoće, nad izgaženim i deformisanim crnim cipelama, davno čišćenim, sa izuzetnim špicastim vrhovima iz doba 1934-35.

Načelnik je nekada bio vlasnik jednog prelepog i čuvenog privatnog sanatorijuma, koga mu je posle rata jednostavno oduzela narodna vlast. Ostao je pod stare dane bez ičega. U stvari ne bez ičega, ostavili su mu prelepu kuću na Dedinju, gde su ranije bogataši Beograda živeli, koju nije nikome mogao da proda, bojao se da mu i to ne oduzmu, jer su se „drugovi partijci naselili u tom lepom kraju Beograda, oduzimajući kuće bogatima ili nacionalizacijom ili prinudnim iseljenjem, dodeljujući bivšim vlasnicima neke male stančiće u gradu.

–       Kad ćete nam se vratiti?

Upita načelnik, vadeći ugašenu lulu iz usta.

–       Tek smo otišli, gospodine načelniče.

–       Eh, da mi je i to da doživim da me oslobodite ovih muka i odgovornosti, opet je pre neki dan stalo jedno srce za vreme operacije. Verujem da se to opet dogodilo zbog loše anestezije. Zbog te anestezije noću ne spavam.

Produži hodnikom, ne očekujući odgovor od Nikole. U blagajni srete Jasnu, obradova se kada ga ugleda. Kao i uvek doterana, lepo obučena, privlačila je pažnju svima.

–       Hoće li kolega koleginicu da odvede negde na kafu?

Koleginica je kolegu odvela na kafu. Kolega se još nije snalazio po tom Zemunu i nije znao kafane i restorane. Tako upozna zemunski restoran „Veneciju”, na samoj obali, na keju, kako su Zemunci nazivali svoje šetalište kraj Dunava. Bilo je izuzetno prijatno piti kafu i gledati u taj široki zelenkasto-mutni Dunav, čija je druga obala bila daleko. Dostojanstveno, nekako svečano, pun nekog zaraznog mira, šireći miris i svežinu reke, nosio je na sebi poneki veliki stari šlep ili ribarski čamčić. Vedar topao letnji dan, lepa žena prekoputa njega, zavidljivi muški pogledi sa susednih stolova, dobra kafa, oraspoloži ga, zaboravi na malopređašnje misli o neizvesnosti. Opusti se.

–       Ah, šta sve čovek od života gubi, niko nikad neće nadoknaditi propušteno!

U deliću sekunde mu proleteše slike krvi, delova odstranjenog mozga, žive na aparatu za pritisak koja se spušta ispod dozvoljene granice, balona aparata za anesteziju koga treba pritiskati 15-20 puta u minutu. Jasna je pričala o svojim iskustvima iz bolnice „Dragiša Mišović“, o strogosti šefa, o dugim operacijama koje traju do kasno popodne.

–       Ponekad se pitam šta mi bi da izaberem ovakvu specijalizaciju. Uostalom možda će nam zajedno od iduće nedelje biti lakše. Jedva čekam da i vi dođete. Šefa sam jedva skuvala da vas primi. Ljut je, jer sam morala da mu objasnim da ste bili dva meseca na neurohirurgiji. „Zar on ide na specijalizaciju kod onog Turčina anestetičara, on lekar?! E, pa onda neka ide i dalje kod takvih da uči zanat, mogao je da nauči sve o anesteziji i u Zemunskoj bolnici kod onih vaših anestetičara.”

Tek je pre neki dan pristao, kada je čuo da kolega Danilo hoće da nastavi i dalje staž na Drugoj hirurškoj.

Pogledala ga je svojim lepim očima malo ispitivački, malo podsmešljivo.

–       Baš me interesuje šta ćete reći o njemu posle samo nedelju dana rada. Užasno je strog i pedantan. Naročito je nezgodan prema muškarcima.

–       Strogost meni nije nikada smetala, na kraju, on je šef, to je njegovo odeljenje, pa ima prava da traži ono što smatra za potrebno.

–       Videću vas, Nikola, od ponedeljka, da li ćete dugo biti tako mudar i pametan?

 

Bilo je to uživanje svakog jutra rano voziti fiću iz Cvijićevih paviljona pa do bolnice „Dragiša Mišović“ koja zauzima prelepo mesto na Dedinju.

Nekad vila prebogatog Beograđanina sa ogromnom baštom i parkom, sada je služila kao poliklinika. Bila je nefunkcionalna jer i nije bila građena za bolesnike nego za uživanje. Pričalo se da je čest gost vile bio nekada i sam kralj Aleksandar, da su se u njoj igrale poker partije do zore uz dobitak ili gubitak basnoslovnih suma novca. Stepenice od orahovine i bogato izrezbarena vrata od hrastovine bili su još jedini ostaci nekadašnjeg bogatstva i dobrog ukusa vlasnika.

Iznad drugog sprata uzdizala se kula koja je bila u staklu i pružala vlasniku ili njegovim gostima prekrasan pogled na Beograd, Topčider, Košutnjak i Avalu. Sada se u kuli nalazila bolnička arhiva. Prednja bašta je bila prepuna ruža koje je verovatno još vlasnik zasadio, staze su bile oivičene cvećem, a zelena engleska trava se redovno polivala i kosila. Odmah kraj stare zgrade podignuta je sredinom pedesetih godina nova bolnička zgrada koja je po tadašnjim standardima bolnica bila po izgledu pre nalik na hotel A kategorije i baš ničim nije ličila na zdravstvenu ustanovu.

Dva sprata sa prelepim prostranim balkonima bili su okrenuti bašti. Bila je to bočna strana, dok se prednja strana izdizala nad padinom ispod koje se prostirao park bogat listopadnim drvećem. Taj prednji deo bio je ukrašen lođama u staklu koje su se duboko nadnosile nad park i bile pridržavane mermernim stubovima. Drugi bočni deo bio je okrenut strmoj ulici koja je od Dedinje vodila prema stadionu „Crvene zvezde“ i povezivala Dedinje sa Avalskim drumom. Bio je to dragulj, čast i ponos arhitekte koji je imao odrešene ruke što se tiče materijalnih sredstava, jer je investitor bio Sekretarijat za unutrašnje poslove, tako se zvanično govorilo, a u stvari bolnica je bila namenjena lečenju visokih rukovodilaca i njihovih familija, onih iz Državne bezbednosti, takozvane Udbe, pa su je Beograđani i zvali Udbina bolnica. Bolnica je nosila ime lekara, komuniste koji je poginuo u partizanima.

Jedan deo svog hirurškog staža za vreme studija proveo je Nikola u toj bolnici. Tada je ta bolnica bila za njih kao neki hram, tu je sve ličilo na Ameriku. Verovalo se da će se takve bolnice svuda graditi, i da će biti tako opremljene, da će biti uzor čistoće i organizacije. Međutim, to se nije dogodilo. U kase zdravstvenih ustanova priticalo je sve manje i manje novčanih sredstava, a investiranje u nove bolničke ustanove bilo je retko, pa i tada su se gradile nefunkcionalne, ružne bolnice uz štednju na građevinskom materijalu pa su posle nekoliko godina ličile na ruševine.

Nikola je bio prezadovoljan. Raditi u jednoj takvoj bolnici bila je čast. Aparatura za anesteziju bila je najsavremenija. Operativni zahvati su bili po poslednjoj reči hirurške tehnike. Većina doktora je bila kraće ili duže na usavršavanju u Americi. Druga šefa nije bilo, bio je na godišnjem odmoru. Njegov duh je, međutim, bio neprekidno prisutan. Stalno se čulo: „Pazi, to se ne sme tako, to moraš ovako i ovako, šef će dobiti nervni napad ako vidi to i to.” Ono što je za Nikolu bilo iznenađenje, to na neurohirurgiji nije bio običaj, da aparate i pribor za anesteziju posle upotrebe čisti i pere lekar. To u stvari nije bio pravi izraz za ono što se događalo. Bilo je to glancanje svakog delića aparata dok ne počne da sija. Sve bi zatim moralo da se poređa u ormane, tačno na određeni način, i na određeno mesto. Simetrično, ni slučajno malo ukoso ili ukrivo.

 

–       Pazi, šef sve to svakog dana kontroliše. Neke je i odjurio sa specijalizacije, tvrdeći da nemaju talenta, pa da zato nikada neće biti dobri anesteziolozi!

–       Talenat i anestezija! Ha, ha, ha, šta sve neće ove moje kolege da izmisle!?

Starije koleginice i kolege po stažu na specijalizaciji bili su vrlo ljubazni, stalno su bili u operacionoj sali, a operativni zahvati, bar se to Nikoli u početku činilo, nisu bili tako teški i dramatični kao na neurohirurgiji.

Radilo se mnogo opušteniji i mirniji, onaj njegov nagon da sve ostavi i da pobegne javljao se sve ređe. Za vreme anestezije uvek je neko bio pored njega, neko od anestetičara ili od starijih kolega. Nije uobražavao da je već do sada stekao neka iskustva, jer sve što je do sada naučio izgledalo je ovde, u ovim uslovima, maltene svetogrđe. Sve se to nije smelo, sve je to moralo drukčije, jer tako šef traži, a šef je bio u Americi i on „sve zna”.

Šef je ostavio zamenika, bila je to Milena Vesković, učili su zajedno gimnaziju u Jagodini. Ćerka bogatog preduzimača živela je u jednoj od najlepših kuća, koja je Nikoli, izbeglici iz Vojvodine, izgledala kao zamak sa Loare. Imala je prelepu sestru u koju je bio zaljubljen, imao je tada 13 godina, a znao je da je u nju zaljubljen po tome što mu je srce uvek jače zakucalo kada bi je ugledao na školskom odmoru ili na ulici. Nikada joj nije smeo da priđe, nikada sa njom nije progovorio ni reči. Milena je bila starija sestra. Već je bila dve godine na specijalizaciji. Bila je šefova ljubimica, bar se pričalo tako. Ona je pak u šefu gledala boga. ( Greška bogova nije bilo u takvoj bolnici kao što je bila „Dragiša Mišović”) Gledala je, znači, druga doktora, najpametnijeg, najmudrijeg, najsvesnijeg sa dugogodišnjim partijskim stažem. Njegova reč, njegov stav, njegov pogled, bio je zakon. Zato je šef u nju imao poverenje, zato ga je zamenjivala u odsustvu, zbog svega toga je i obučavala mlađe kolege na specijalizaciji. Nikolu je ona uzela u svoje ruke. Savetovala ga prijateljski, učeći ga anesteziju nesebično, valjda zbog prošlih dana, gimnazijskih.

Bila je izvanredan drug i kolega, dama puna šarma. Umela je da se postavi i prema kolegama i prema anestetičarima. Jasna i Milena su za vreme staža postale prijateljice, pa je i Nikola bio između njih na pauzama između operacija, na svim kafama, doručkovima i razgovorima. Na neki način su ga te dve značajne žene uzele pod svoje. Jedna značajna po autoritetu i znanju, a druga po lepoti.

Vesa Matić i Šilja Milojković bili su takođe na specijalizaciji. Prvi malog rasta, polućelav, sitnih malih dobroćudnih očiju, glasnog smeha, mekog baršunastog glasa – kolega staložen, prijatan, druželjubiv, jedva primetan. Šilja kome je bilo ime Aleksandar, trebalo bi da bude Saša, ali zbog svog visokog rasta i izuzetne mršavosti postade Šilja. Bio je duhovit, izuzetno ružan, velikih, skoro providnih ušiju, zalizane crne kose, krupnih crnih očiju, dugačkog nosa na izuzetno dugačkoj i pljosnatoj glavi, dugih ruku, dugih nogu između kojih je bilo i nešto tela. Na izgled druželjubiv, šaljivdžija na tuđ račun, iza koga se skrivao cinizam, izuzetno ljubazan prema onima prema kojima se to mora biti, čak servilan. Nadmen prema onima prema kojima se to može biti. Poznavalac jezika i strane literature, bez sumnje, kolega koji je najviše znao o teoriji anestezije, možda ne zbog sebe, nego više da bi nekog mogao da namagarči, da bi ga posle izložio ruglu ostalih, da bi u određenim situacijama mogao da bude značajan i važan. Moralo bi se sa njim provesti dosta vremena da se otkrije veliko breme ljubomore, nepoštenja i hohštapleraja, pa da se jedva poveruje da te njegove osobine premašuju težinu njegovog dugog, mršavog tela.

Još dvojica kolega koji su bili na kruženju, to jest momentalno su bili na drugim odeljenjima a ne na anesteziji, koji su specijalizirali za anesteziju „Dragiše Mišovića” ‒ Spajić Desimir i Popović Marko. Oni su bili podmladak šefov koji je on trenirao. Tako je Predić bio jedini specijalista, među specijalizantima.

Dvojica anestetičara, srednjomedicinske braće, pomagali su ovoj ekipi. Backo i Stipe. Backo ‒ plavokosi lepotan, izuzetno spretan i dobro tehnički potkovan. I medicinski obavešten, šefov saradnik koji je sve znao šta šef želi, još pre nego što to šef poželi, pa ga je šef izuzetno cenio i želeo bi da ga ima pored sebe kada daje anesteziju; i Stipe, Dalmatinac, večito nasmejani, uglađen, dobrodušni džin za koga se šaputalo da sve otkucava šefu, i da je glavni informator Udbe.

Svi su oni Nikolu mnogo čemu naučili, bili prijatni i ljubazni ljudi, pa je Nikola počeo je da se među svima njima oseća kao kod kuće.

A onda je jedno jutro stigao šef.

Namršten sa jedva promrmljanim „dobro jutro”, uzeo je u ruke operativni program i razdelio ko će gde da daje anesteziju. Šilji je dodeljen Nikola kao još svež i novajlija. Šilja je dobroćudno uz osmeh prepustio Nikoli da ovaj uz njegovu kontrolu nađe venu pacijentu i da ga uvede u anesteziju.

Vena je nađena i Nikola je flasterom, po običaju kuće, fiksirao iglu na koži pacijenta, priključivši infuziju koja je počela da kaplje u venu.

–       Kolega Nikola! Ko vas nauči da tako fiksirate venu? To je koješta!

Začu se ljut, praskavo promukao glas.

Ukočen, iznenađen, skoro uplašen, nije mogao da shvati gde je pogrešio. Skoro zaboravi da drži masku na nosu pacijenta i da treba da ga ventilira.

–       Šta ste se ukočili, hoćete li još i da ubijete tog pacijenta? Pritiskajte taj balon! Zar vas ovde niko nije naučio da se u bolesnikova pluća mora da uduvava kiseonik kada ne diše?! Šiljo, uzmite mu balon iz ruke dok ne ubije tog čoveka!

Mozak mu je bio paralisan. javi mu se opet onaj osećaj – da izađe iz sale i da sobom zalupi vrata. Ovog puta ne iz straha, nego iz besa.

–       Šta taj čovek misli, da se pred svima ovde na njega, početnika dere?!

U operacionoj sali je bila apsolutna tišina. Šef je prišao ruci uspavanog pacijenta, besno skinuo flaster koji je Nikola stavio, zatim ponovo u obliku slova V iglu fiksirao novim flasterom u milimetar simetrično, besno pogleda Nikolu i izađe iz operacione sale.

–       Dođavola, gde sam pogrešio, pa on je isto učinio što sam i ja učinio?

–       Ne nije ‒ prošaputa Branko ‒ obadva vrha flastera su potpuno simetrična, kod tebe je jedan vrh bio za oko pola santimetra kraći.

–       Stigao diktator! Hi, hi, hi, znao sam da će da pukne bomba, jedino nisam znao koga će da pogodi. Mora on da napravi neki šou da se zna da je gazda stigao.

–       Simetrični flaster, pola santimetra, jedna strana je bila manja, pa šta!? Pomislio sam da sam stvarno ubio čoveka. On da se dere na mene. Umetnost, simetričan flaster. Stvarno je trebalo učiti medicinu, polagati sve ispite da bi se došlo do ovog dana da ti se neko izdire zbog flastera.

–       Nikola, nastavi ti da vodiš anesteziju i ne tuguj, nije to ništa, videćeš svakog dana je neko drugi na tapetu ‒ tešio ga je Šilja.

–       Šta ja ovde uopšte radim, tražim vene, intubiram ljude, mešam gasove i uduvavam ih preko maske u pluća. Mučim se, znojim se ne bi li se bolesnik probudio. Onda ga više ne vidim. Ne znam ni da li je operacija uspela, ne znam ni da li je otišao kući. Kroz nekoliko nedelja i fizionomije mu se više ne sećam. Zar ću ovaj posao čitavog svoga života da radim?

Posle eksplozije, rad se normalno odvijao u operacionoj sali. Svi su navikli na takve događaje. Međutim, Nikola nije. Stalno mu je bubnjalo u ušima.

–       Ovu anesteziju treba ostaviti, to nije za tebe. Eh, kada bi mogao posle posla da sednem u fiću i otutnjim do starog dobrog Rtnja, da pustim da me oblaci miluju po licu, da me ona divna beskrajna tišina smiri.

–       Ti si nesrećan, ti smatraš da ovaj posao nije za tebe.

–       Ti si genijalac, zar si to tek sada shvatio?

–       Kada hoću nešto da ti kažem, ti me guraš od sebe. Ne želiš da čuješ istinu.

–       Ja istinu znam i bez tebe. Moja jedina želja je bila da budem lekar opšte prakse, da lečim bolesne ljude, da im ne budem samo lekar nego i prijatelj. Da se brinem o njima, a ne da ih uspavljujem, ne znajući da li ću ih probuditi. Talenat za anesteziju, simetričan flaster, ugurati tubus u gušu, pritiskati balon i čekati da li će hirurg da prouzrokuje krvarenje, da li će satima da se muči dok ne završi operaciju, koju bi neki spretniji završio bez krvarenja možda za sat. Ništa, baš ništa ne zavisi od moga rada. Čak se na nas gleda popreko, ako se pacijent dugo budi, ako je bled, ako je u šoku, kao da mi anesteziolozi operišemo, a ne hirurzi. Ono što je još strašnije i ne vidiš tog pacijenta. Ne znaš više da li je otišao kući? Da li je izlečen? Koliko smo mu stvarno pomogli?

–       Tako, to je dobro, što si eksplodirao. Već nekoliko meseci ne možeš da nađeš sebe. Sklon si da od te anestezije napraviš specijalizaciju koja baš ništa ne vredi, koja je maltene za manje vredne doktore. Zašto želiš da pobegneš, iz operacione sale kada je bolesnik u teškoj situaciji? Zašto ti je bluza mokra? Zašto ti se noću ne spava kada znaš da sutra imaš teškog bolesnika? U čitavoj tvojoj opštoj praksi nisi imao toliko stresa koliko za jedan dan u operacionoj sali.

–       To što pričaš je stvarno koješta!

–       Ne, ja ne preterujem, tebi smeta što se čitava tvoja pomoć i lečenje bolesnika svodi na samo nekoliko sati, ali kakvih sati. Mladi doktore na specijalizaciji. Ti držiš život pacijenta u ruci, za sada uz pomoć drugih, a za neku godinu drugih biti neće, bićeš sam. Slušam te kako u ljutini hoćeš da čitav posao anesteziologa uprostiš na traženje vena, lepljenja flastera, guranje tubusa u dušnik, a sam vrlo dobro znaš da bez odličnog znanja fiziologije, patofiziologije, fizike, hemije, farmakologije, interne medicine, kardiologije i hirurgije ne možeš biti dobar anesteziolog.

–       Sve ja to znam i sve to da bih celog života bio GASOVOĐA.

–       Znaš ti odlično koliko je to kompleksna specijalizacija. Budućnost je pred vama, sada ste nepoznati, ali već nijedna veća bolnica ne može bez vas. Šta tebi u stvari smeta, to što tvoji pacijenti uspavani ne znaju koliko si učinio za njih. Znači, doktore, da ti je strašno što i kada ga sretneš na ulici, ne znaš da si se satima borio za njegov život!? Možda ćeš ga se i setiti, ali on tebe neće. On neće moći da te hvali, hvaliće hirurga. Nećeš dobiti jabuku iz nedara. Deda neće dovesti unuku kojoj si spasao život – ali ćeš ti znati šta si učinio dobro, a šta loše. Anesteziolog je usamljen lekar, o njima nema romana ni velikih filmova, možda će se jednog dana i pojaviti.

–       Ne verujem da će taj film imati svoje gledaoce. Zaspaće ljudi u bioskopskoj sali od dosade.

–       Za sada ćeš morati da prestaneš da se kaješ što si na specijalizaciji anestezije. Nauči da lepiš taj flaster kako treba, bez obzira kako ti je primedba stavljena, nauči sve što se od tebe traži. Kasnije ćeš videti šta ti je od svega toga potrebno.

–       Zar ti misliš da se meni ovaj poziv ne sviđa zbog toga što sam večito u anonimnosti?

–       Da, ja mislim da je to glavni razlog, ti si čovek kao i svi drugi ljudi. Ljudi su te razmazili, hvaleći te zbog jedne tvoje osobine, ti umeš sa njima, svakako da si i učinio dosta, međutim, nikada nisi ovoliko ulagao celog sebe, boreći se za ljudski život kao sada, ovih nekoliko meseci.

–       Znam to čak i ptice na grani cvrkuću. Slušaj momče, biti anesteziolog, dobar anesteziolog je lekarski poziv budućnosti.

–       Ne ironiši, gospodin doktore opšte prakse, ti to nisi više, ti si ponovo najobičniji student koji još ništa ne zna, koga svi nečem uče, na koga se svi ljute, preko koga se svi prave mudri i pametni, pokazujući svoje znanje i umeće. Dok si bio student, to ti je bilo jasno i prirodno. Kad od razmaženog gospodina doktora ponovo treba da postaneš student, sve te vređa, sve te čini nesrećnim.

Negovana, mala, lepa, topla ruka nađe se na njegovoj desnoj podlaktici, trže ga, učini mu se da ga je pomilovala.

–       Šilja će da te zameni, idemo na kafu. Prevelika revnost se ovde ne primećuje.

Jasna ga je gledala svojim lepim očima uz osmeh.

–       Ne uzbuđuj se, svakog dana je ovde tako.

Šilja je preuzeo pacijenta i njih dvoje izađoše iz operacione sale. Skinuše maske od gaze. Lift ih odnese u podrum kod Marije. Marija, bucmasta, riđa, večito nasmejana Slovenka, držala je u podrumu bife sa nekoliko stolova, gde se mogla kupiti kafa, pogačice, krenviršle, voćni sokovi i perfektno napravljeni sendviči. Prijatan kutak, gde su se kolege iz cele bolnice susretali, naravno i doterane medicinske sestre su takođe bile prisutne. Tu se za trenutak zaboravljala napeta atmosfera operacione sale.

 

Ljubaznost, osmeh i srdačnost Marijina, kao i ukus njene hrane i izvanredne kafe, uticao je i na atmosferu u tom podrumčetu. Ponekad kad prođe gužva, bilo je i mesta za stolom pa se moglo i popričati. Danas nije bilo gužve.

–       Vatreno krštenje, doktore?

–       Tako nešto.

–       Biće toga još više. Sve to ide u rok specijalizacije.

Izvadila je iz džepa mantila kent i poslužila ga. Suprug joj je radio u „Geneksu” pa je povremeno bilo američkih cigareta koje je Nikola voleo, naročito uz ovako dobru kafu.

–       Ti si izuzetno ljubazna dama.

–       Ti si jedan od malobrojnih koji to primećuje.

–       Zar?

–       Da, svi kažu da sam neprijatna, cinična i gruba. Niko mi ne kaže da sam dama. Koliko puta sam već uhvatila tvoj zapanjen pogled kad sočno opsujem. Taj pogled me natera da pocrvenim, ali…

–       To se baš ne vidi zbog serije indijanskih boja kojima si namazana.

–       Čitaš mi misli, baš sam to htela da kažem. Dakle, dame nemaju takav „književni jezik” kao ja.

–       To je samo spolja, koleginice, a iza toga je sasvim jedna druga Jasna!

–       Nisam znala da se kolega bavi i psihoanalizama!

–       Vidiš to je prednost lekara opšte prakse. Nije sve u flasterima.

–       Još te peče?

–       Lagao bih te kada bih tvrdio suprotno.

–       Čudno, gledala sam te za vreme eksplozije druga šefa, bio si tako miran, učinilo mi se da ga uopšte ne čuješ.

–       Čuo sam ga vrlo dobro!

–       Da li ti je nekad neko rekao da si vrlo čudan čovek. Zagonetan. Izuzetno lepo vaspitan za današnje prilike, duhovit, pametan, reklo bi se čak i šarmantan. Izvini na uvredama, nemoj da se uobraziš, ono što me je uvek do sada zbunjivalo, ti izgleda ne praviš razliku između žena i muškaraca.

–       Auh, ‒ prasnu Nikola u smeh – kakva psihoanaliza, pa ti me uvrsti u biseksualce, Jasna!

Pogleda ga zbunjeno.

–       Ne, nisam tako mislila, znaš vrlo dobro da nisam, mislila sam na tvoje korektno ponašanje prema nama ženama, ti me nijednom nisi pogledao kao ženu, dok evo ovo društvo ništa drugo ne radi nego ti ili pogledom ili rečima daje na znanje da bi sa tobom u krevet. Žena se sa tobom oseća prijatno, sigurno….

–       Zar se ti u krevetu osećaš nesigurno, neprijatno?

Preko lica joj pređe trzaj, a njeni lepi prsti nervozno počeše da se igraju sa kutijom šibica. Zatim ga pogleda onim svojim nervozno službenim ozbiljnim pogledom, naglo se diže od stola.

–       Vreme je da krenemo nazad ‒ i ne čekajući na njega pođe iz bifea prema liftu.

Doktorke, a i veći deo sestara u bolnicama, nisu koristile bolničke mantile i uniforme. Doktorke su mantile poručivale po meri, sestre su svoje uniforme prekrajale, a i jedne i druge su svoje uniforme prale, štirkale i peglale kod kuće. Bolnički vešeraj ih nije zadovoljavao.

Idući za Jasnom, Nikola je uživao u njenom hodu, kroz lepo skrojeni mantil nazirali su se pokreti tela lepog i skladnog. Začudi se kad je shvatio da u njoj uživa kao u nečem lepom, da mu ona postaje draga kao prijatelj, a da je nije poželeo kao ženu. Zašto – upita se začuđeno.

Dva lekara stažera prođoše pored nje pa se okrenuše.

–       Gospođo doktore, kad ovako skrojeni mantili ističu takve draži, nije ni čudo što muškarci moraju da misle na krevet. Eto, sada ne vidiš da sam te pogledao kao ženu jer sam mi okrenuta leđima.

Pred ulazom u operacionu salu maska mu pokri osmeh, videle su se samo oči koje su se smešile.

Na kraju operacionog programa toga dana, koji je trajao skoro do četiri popodne, morao je još da se pobrine oko svog aparata za anesteziju. Izglancao ga je kako je najbolje umeo, sve delove, verujući da je šef već davno otišao kući. Odgurao je aparat u predvorje operacione sale i taman kada ga je hteo da pokrije belim čaršavom…

–       Samo trenutak, Nikola…

Šef se saže, pogleda točkove aparata. Zatim pogledom prelete ceo aparat.

–       Znam za jadac, nećeš naći ništa!

Prevario se Nikola. Ruka šefova podiže kanister14 pa zavuče kažiprst u njegovo ležište, zatim ga pruži prema Nikoli.

–       Ovo niste brisali, a ni aparat nije baš najčistiji. Budite ljubazni pa ga još jednom operite.

Ne pogledavši u Nikolu, izađe iz operacionog bloka.

Backo se nasmeja.

–       To mu je novi štos, to nije do sada radio. Sačekaj malo, pa idi kući, ja sam inače dežuran, ja ću srediti taj aparat.

–       Ne, ja ću to sam srediti, Backo, meni je rečeno.

–       Zašto takav perfekcionizam? Zašto uopšte insistira na takvom dečijem kažnjavanju svršenih lekara? Zar pred srednjomedicinskim tehničarom kome je između ostalog i dužnost da se brine o aparaturi?

–       Opet gunđaš i opet si ljut?

–       Ne, nisam ljut, začuđen sam, uznemiren, čini mu se da se ovom čoveku ne može ugoditi. Možda neko drugi, ali ne ja. Možda, ipak treba sve ovo napustiti dok je još vreme. Izgleda stvarno da nije ovo posao za mene.

–       Opet sumnjaš u sebe, znači čitava priča od jutros je bila uzalud.

–       Nije bila uzalud, ali čovek mora i sebe da ispita, možda nemam talenta za anesteziju.

–       Opet se izmotavaš sam sa sobom.

Lagano je vozio fiću dedinjskim bulevarom, udišući punim plućima vazduh Hajd parka. Bilo je divno sunčano popodne. Mnoštvo kola je išlo u suprotnom pravcu, normalni građani, a ne doktori, vozili su se prema Dedinju sa porodicom na svež vazduh, na po čašu piva u baštama restorana Topčidera, Košutnjaka, da pobegnu od vrućeg Beograda, razmekšanog asfalta i osunčanih zidova velikih stambenih zgrada. Na semaforu Knez Miloševe ulice posmatrao je prolaznike, čekajući da mu se upali zeleno svetlo.

Mnoštvo sveta je nekud išlo šetajući ili žureći. Lake haljine, pripijene suknje, bezbroj lepih nogu u cipelama sa visokim štiklama, šarenilo boja, čudnih lepih njihanja tela koja obećavaju, raspaljuju maštu, naravno i onih koji svojim neukusom, trapavim hodom maštu dovode opet u ravnotežu.

Nasmejao se kada se setio današnjeg razgovora sa Jasnom. Kako ovim kukovima utegnutim u tesne suknje, dubokim izrezima na bluzama, lepim preplanulim nogama u cipelama sa visokom štiklom odoleti i ne pomisliti, a od vaspitanja je zavisilo da li zatražiti pogledom, rečima, odmah ili kasnije. Kada žene ne bi želele takve poglede, pa čak i reči, zar bi se tako oblačile?

Bele cipele sa visokom štiklom, preplanule lepo oblikovane noge, beo skladan kostim, bela tašna i duga talasasta kosa. Hod u nesigurnosti privlačan. Taj hod je odnekud znao.

Ah, to zeleno svetlo se nekada baš upali kad ne treba. Krenu, u ogledalu joj vide lice. Gordana Popović, izvidnici, logor na moru, ona planinka, klinka od 16 godina, on apsolvent medicine, njihov „čika doktor”.

Nosila mu je doručak u krevet, prala mu i peglala košulje i ceo logor je znao da je zaljubljena u čika doktora. Šalio se on sa njom zovući je koleginicom, jer se stalno motala oko ambulante i interesovala se za sve što je on radio. Na plaži, na večernjim logorskim vatrama i na igrankama u hotelu trudila se da bude pored njega ili bar u njegovoj blizini. Gde god bi bacio pogled sretao je njen. Nažalost, apsolventi medicine, a pogotovo još „čika doktor” ne bira takve klinke na igrankama gde ima mnogo ozbiljnijih, pa čak i starijih privlačnih žena na odmoru.

Slika u ogledalu bila je slika jedne druge Gordane, privlačne i tajanstvene. Na trotoaru se pojavi prazno mesto pred Nikolom. Dade žmigavac naglo skrenu i ukoči. Škripa kočnica i besno trubljenje vozača iza njega. Uparkira se na trotoar. Izašao je iz kola čekajući da lepe noge u belim cipelama pristignu.

–       Pardon ‒ kao u prolazu gurnu je Nikola.

Nezainteresovan, letimičan pogled kroz duge trepavice. Iznenađenje, bljesak u crnim krupnim očima. Voleo je on te iznenadne promene na ljudskim licima, voleo je da na njima ugleda radost.

–       Nikola, ah Nikola!

Pruži ruke prema njemu i zagrli ga čvrsto, ljubeći ga.

Mirisava, ustreptalog tela, žena, ne više ona mala pegava Gordana, koja mu je dosađivala, ne želeći da povredi njenu ljubav, iako je znao da joj on sem prijateljstva ništa ne može pružiti. Odjednom nije shvatio zašto je zaustavio kola, zašto je želeo da vidi tu Gordanu? Možda zbog prošlosti?

–       Ne zbog sadašnjosti i budućnosti?‒ ču on svog pakosnika kako šapuće.

Iz razgovora dozna da se udala. Studira stomatologiju, dece nema. Nikola nije imao šta da joj saopšti, sve je o njemu znala, jedino je mislila da je još u Boljevcu. Za specijalizaciju nije znala. Ponudio joj je da je odveze do kuće. Stanovala je odmah u blizini. Zapisala mu je svoj broj telefona. Rastaše se uz dogovor da se uskoro čuju.

Izveštačena, igrala je ulogu dame, glas joj je postao mazan, dubok, šaputav.

Negovana, preterano elegantno obučena, duboko je udahnuo njen miris. Nasmejao se jer je miris momentalno nestao kada je ona izašla iz kola, a ostao je miris deterdžent izmešan sa etrom koji se najviše osećao u njegovom izdahnutom vazduhu.

 

Milica ga je dočekala raširenih ruku.

–       Tata ljubi dete!

Uzeo je u zagrljaj i zagnjurio svoje lice u njenu plavu kovrdžavu kosu, uživajući u onom specifičnom mirisu detinje kože i sveže oprane kose.

–       Pih, tata opet „mrdi“ na bolnicu.

Taj etar mu je bio u svim porama kože, u kosi, u izdahnutom vazduhu.

Vesna se nikada nije žalila kada ga je grlila.

–       Gde je taj moj čovek? Ima toliko poslova koji moraju danas da se završe. Milici treba kupiti cipele. Treba fićom otići po namirnice u Goricu15.

Nikola se tome smejao, jer u toj „socijalističkoj ekonomiji”, kako je on u šali nazivao taštinu ekonomiju, niko nije računao njegovo utrošeno vreme i troškove fiće po kilometru.

Za ručkom je čuo resto programa.

–       Večera kod tvojih roditelja, ne zaboravi baki treba da se izmeri pritisak. Zatim moramo da svratimo kod Tike zbog Olge, bolesna je. Lekari kažu da još ne znaju šta je, pa hoće s tobom da porazgovaraju.

–       Mlada žena, dvoje dece, a, znaš, muž je nekad bio Mišin prijatelj, automehaničar, nije loše zadužiti ih, zatrebaće, sada ima taksi, jedan od malobrojnih privatnika ‒ komentarisao je sažaljivo tast.

–       Zar takvih ima u ovom našem socijalizmu? Nešto se tu događa, pre neki dan vidim u Dalmatinskoj ulici nešto preziđuju. Kad sam se raspitao, otvara se perionica za kola. Čovek privatnik bio nekoliko meseci u Nemačkoj, zaradio nešto para i otvara privatnu radnju. Ima čak i mali bar u kome popiješ pivo, sok ili kafu, čitaš novine dok ti kola nisu oprana. Dragi moj taste, mislim da je to rešenje svih problema, materijalnih i stambenih. Sada kad odeš u penziju, zidamo i mi objekat. Ti si direktor, ja dajem anesteziju, Branko kiretira, za to vreme se dami, koja nam je pacijent, peru kola. Dama se budi, odlazi na kafu i kolače u poslastičarnicu koju drži tašta, gde već sedi ljubavnik, ređe suprug, čita novine i pijucka. Posle kafe i kolača pred poslastičarnicu se dovozi auto, opran i spolja i iznutra i par odlazi zadovoljan.

–       Ideja ti je odlična, sve je moguće osim da se vama lekarima dozvoli privatna praksa.

–       Što nama ne, a peračima kola, obućarima, šnajderima, advokatima da. Živimo li mi u zemlji socijalizma gde smo svi jednaki pred zakonom?

–       Nikola, detetu treba kupiti cipele.

–       Dete dobija epe cipelice ‒ tepala je Milica na zadnjem sedištu.

–       Večeras treba pozajmiti pare od tvojih. Nećeš imati za benzin do prvog. Od mojih sam pozajmila pare za Miličine cipele.

Nikola je ćutao, pokušavajući da se izvuče iz gužve u Takovskoj ulici. Istini za volju bilo je dosta raznobojnih fića, ali i mercedesa, pežoa, folksvagena

–       Gde taj narod nalazi pare, možda sam ja nesposoban, možda treba nađem neki honorar popodne ili uveče? Kada to stići? Za operacije nije predviđeno radno vreme, nego one traju dok se ne završe. Treba i aparate oprati i izglancati, jednom ili više puta ako to kaže uvaženi šef. Idućeg meseca počinje sa dežurstvima. Naravno, ako šef ustanovi da je njegovo znanje na visini. Dežurstvo se lekaru na specijalizaciji ne plaća.

Na trgu Marksa i Engelsa uspe da nađe jedno mesto i uparkira se.

–       Druže, 20 dinara za parkiranje!

Priđe mu neki čovek u nekakvoj polu-uniformi.

–       Ko ste sada vi?

–       Ja sam parking-kontrolor.

–       Eto, dobili smo još jednu profesiju u našem gradu!

 

 

[1] Prerađena šajkača koju su nosili partizani za vreme rata.

1 Titov popularni general za vreme Narodnooslobodilačke borbe, sada član Centralnog komitete i savezni ministar.

[2] Svaki radnik je zdravstveno osiguran zajedno sa celokupnom porodicom. Zdravstvena knjižica je bila dokument za besplatno lečenje, besplatne lekove, banje i odmarališta.

[3]. Otorinolaringologija. Grana medicine za uho, grlo, nos

[4] Reakcionar – protivnik režima.

2 K und K nem. Keizerajch i Köningreish Östereich. Carevina i Kraljevina Austrija.

[5] OTORINOLARINGOLOG. Lekar specijalista za uho-glo-nos

[6] Crvene tablice – oznake na državnim automobilima za razliku od belih registarskih tablica na privatnim automobilima. „Crvene tablice“ su služile kontroli upotrebe državnih vozila u privatne svrhe. Bila je to jedna od neuspelih mera posle Titovog govora u Splitu, u kome je predsednik Republike hteo da povrati komunistički moral novonastaloj „crvenoj buržoaziji“.

4 „Dr Dragiša Mišović“ – bolnica koja je nosila ime lekara narodnog heroja poginulog u Drugom svetskom ratu u partizanima.

5Profesor Slobodan Kostić neurohirurg osnivač neurohirurgije u Beogradu.

[7] Šok soba – prostorija ili prostorije za negu teških postoperativnih ili pak raznih drugih teških bolesnika sa drugih bolničkih odeljenja.

[8] Reči pesme glase: Nek se vidi, nek se zna ko se kome dopada.

[9] Extubacija – izvlačenje tubusa iz dušnika kada bolesnik spontano diše i kada ima sve reflekse na kraju operacije.

[10] Relaksactija – opuštenost mišića pod uticajem raznih medikamenata.

[11] Nitro-oxidul – inhalacioni anestetik.

8 Pean – hirurški instrument služi kao klema, liči na makaze samo sa tupim vrhovima.

9 Dubok ili plitak bolesnik- stepeni osetljivosti na bol u toku anestezije( površan ili dubok).

1o Suv- neurohirurški bolesnici su uvek bili dehidrirani (nisu imali dovoljno tečnosti u cirkulaciji)

11 Šok Soba – stari naziv za prostorija u koju su smeštani teški bolesnici ili bolesnici posle operacije.

14 Kanister – deo aparata za anesteziju.

15 Gorica- lanac prodavnica u kojima je bilo sve jeftinije nego u drugim radnjama.