K N J I G A    Š E S N A E S T

Bilo je četiri sata kada je stigao kući iz bolnice.

Ručak su mu podgrevali dok je prao ruke. Milica je otišla u šetnju sa Vesnom. Bilo mu je žao što opet nije održao reč. Dok je ručao, tast mu je pričao kako je dobio pismo od Miše iz Nemačke: kupio je nova kola, na poslu u bolnici mu je vrlo lepo. Bolnica ga je poslala u Englesku na neko usavršavanje.

Pomisli da li i na Mišinom odeljenju ginekologije može neko da zaboravi na ženu koja ima vanmateričnu trudnoću. Mora da bi taj neko sutra bio na ulici bez posla.

–       I Joca Džingis-kan je pisao, čitala nam Vesna za ručkom pismo. Sprema se da otvori privatnu kliniku u Kanadi.

–       To se dalo i očekivati. Joca je bio zaljubljen u psihijatriju, govorio je još ovde engleski kao pravi Englez, bio je uvek gospodin. Mislim da se to onima u dalekom svetu dopada.

–       Momci prave karijeru. Vi, u ovoj našoj Jugoslaviji, gde ste vi? Gledam te kada se umoran vraćaš iz bolnice. Pre neki dan nisi dve noći bio kod kuće. Pored tolikog rada ni stana nemate. Oboje radite ko crnci. Nije što ste naša deca, ali kakva je vaša budućnost? U vašim godinama sam ja pre rata imao kuću, šofera, položaj u banci. Eh, da ovi nisu došli!

–       Nisi ti jedini, dragi naš Boni.

–       Sada si me stvarno utešio.

–       Dobro, hajde da malo stavimo svaku stvar na svoje mesto. Imaš lep stan u Beogradu. Dobio si lepu penziju. Sin ti je u Nemačkoj „oberartz”, oženjen, imaš unuku. Ćerku si udao, imaš unuku. Žena te voli i poštuje, ti okom a ona skokom. Hajde, molim te, šta ti fali?

–       Fali mi što svi živimo od danas do sutra. Što ne smeš da kažeš šta misliš. Što vas gledam, i tu moju jednu i drugu unuku. Unuku, onu u Nemačkoj, ne viđam, a i kada je vidim ne mogu ni da se sa njom sporazumem, govori nemački. Sina, i kada sam u gostima jedva viđam. Vas dvoje gledam kako se mučite u ovoj teskobi stana. Lepo mi je sa vama, lepo mi je što je bar ova druga unuka stalno pored mene ali…

–       Dedo, ti si srećan deda!

–       Blago tebi, ti sve na šalu okreneš. Misliš da ti ja verujem, ti to sve prekrivaš tim svojim optimizmom i šalama. Hajde da ti postavim par pitanja. Kakva je tvoja budućnost? Nisi član Partije. Univerzitetska karijera zatvorena. Pretpostavimo da postaneš načelnik. Pa šta? Od tvojih prinadležnosti ne možeš sam da izdržavaš porodicu. Stana nemaš i daj bože da ga dobiješ do penzije. Zaraditi ga ni ti ni Vesna ne možete. Zamisli da nas nema. Šta bi bilo sa Milicom? Dok je obdanište i dok ne pođe u školu, uredu. A onda? Da li bi i ona nosila ključ o vratu kô ova komšijska deca? Da čeka da joj se majka vrati iz laboratorije – hvala Bogu, pa nema dežurstava kao ti, pa bi je bar svakog dana viđala. Da li ti shvataš da te to dete obožava, a da te skoro i ne viđa?

–       Dedo, dedo, a da li je tebe Julijana viđala kada si bio direktor fabrike?

–       Nego šta da me je viđala. Imali smo divnu kuću, služavku, šofera, kola, prijatelje i već tada sam, u mojoj četrdesetoj godini, imao obezbeđenu budućnost. Nisam strepeo, kada noću zazvone na vratima, po koga su došli?

Ti zbog svoje anestezije ne vidiš šta se oko tebe događa. Korupcija je svakim danom sve veća. Ova zemlja sa tim velikim izumom „samoupravljanjem” sve više tone u dugove. Čitav ovaj naš takozvani „standard” je na kredit. Da li ti razmišljaš kako će se taj kredit jednom platiti? Gospodin Maršal se ponaša kao faraon. Putuje po svetu „Galebom”[1]. Prati ga eskadra, deli poklone kojekakvim šušumigama za koje nismo nikada ni čuli po Africi i Aziji. Čemu to vodi, sinko moj? Rusi se stalno muvaju po granici, pa čekaš hoće li ili neće da upadnu pa da nam ovaj falš raj zamene sovjetskim rajem. Srbi se sele sa Kosmeta. Srbi u Hrvatskoj počinju loše da se osećaju. Polako hrvatsko pitanje počinje opet da bude aktuelno. Slovenci su postali inostranstvo sa svojom industrijom i ličnim dohotkom. U bratstvu i jedinstvu nas samo drži Udba, pendrek i zatvor.

–       Dedo, ti si mi postao od predugog vremena pravi političar i uplivao u crni pesimizam.

–       Opet ti sa svojim šalama, ali u pravu si. Gde da nađem optimizam? Hoćeš li mi ga ti napisati na recept, pa da ga podignem u apoteci?

–       Sada, pošto si ti počeo da se šališ, moram ja da se uozbiljim. Mislim da je sve više intelektualaca koji se uključuju u upravljanje ove zemlje. Dosta se toga izmenilo za ovih nekoliko godina. Meni je vrlo teško da presudim da li se sve to menja na bolje ili na gore. Čini mi se da se menjaju neke ustaljene navike koje su kočile razvoj zemlje. Drukčije se živi, počinje da se pojavljuje privatna inicijativa. Imam utisak da i vanpartijci učestvuju u promenama u ekonomiji, kulturi i poljoprivredi. Traže se putevi kako bi bivša i još uvek današnja vlast odstupila od svojih ograničenih, nerealnih i neizvodljivih principa, a da joj se sačuva obraz. Pokušaji postoje, da li će se u tome uspeti, to je pitanje.

–       Varaš se sigurno. Komunisti vlast neće ispustiti iz svojih ruku. Možda su samo malo popustili dizgine. Vama mladima se čini da se nešto bitno događa, menja, a u stvari sve je po starom, ne, čak je gore nego ranije.

–       Hajde da pretpostavimo da si ti u pravu. Međutim, čini mi se da svako mora da se bori u svom delokrugu rada. Lekar sam, anesteziolog, koji na tom polju čini nešto. Zato me i nema kod kuće. Dežuram često, jer nas je malo. Mnogo toga se mora izmeniti u psihi ljudi, za mnoge novine moraju se nabaviti materijalna sredstva. Njih takođe nema. Duboko verujem da se upornošću može mnogo učiniti, a trudom i radom dokazati.

–       Ne u ovakvom sistemu kakav je ovaj naš. Rad i trud će te samo učiniti nepoželjnim. Upornost će ti pribaviti neprijatelje. Šta misliš, zašto nam se odomaćio izraz „ne talasaj”? Ti hoćeš buru, sinko. Čuvaj se. Bojim se da si sam. Nisi član Partije. Ko tebe podržava?!

–       Nisam sam, ima nas dosta koji želimo promene. Na kraju krajeva, to što želimo je nešto što se u svetu već uveliko radi. Nismo mi prvi koji su izmislili rupu na saksiji. Ipak, nailazimo na takve otpore kao da želimo da menjamo svet. Ono što me iznenađuje, taj otpor ne pružaju partijci nego „naši“ – reakcija. No, nije to sve. Mora se pratiti stručna literatura, pisati radovi za seminare i kongrese. Dan ima samo 24 časa. Bolesnici nisu uvek dobro posle operacija. Mada nisi dežuran, ipak te nešto vuče da ih uveče još jednom lično pogledaš. Zemun nije tu iza ćoška. Tamo i nazad dvadeset kilometara. Naši prijatelji, kojih hvala bogu ima mnogo, znaš i sam koliko puta zazvoni telefon sa molbom: „Da li Nikoli ne bi bilo teško da pogleda, da zamoli kolegu, da obiđe…“, pa me ti sačekaš i kažeš: „Znaš, skokni, vidi. Zlatni su ljudi, a u nevolji su…“ Kada onda, dragi Boni, da razmišljam o budućnosti? Ti za to imaš sada vremena, u penziji si, čitaš štampu, slušaš radio, gledaš televiziju, razgovaraš sa prijateljima. Za mene je to luksuz. Ja nemam vremena za budućnost, jedva ga imam za sadašnjost, međutim, ono što sada radim, radim za budućnost…

Rezak zvuk telefona prekide Nikolu. Ču se glas tašte iz predsoblja.

–       Da, tu je. Ma nije valjda? Ah, možda nije tako strašno. Ma, kako da ne! Ma, Nikoli to nije nikada teško…

Nikola se umorno podiže, osmehnu se tastu.

–       Moji ili tvoji prijatelji, ili prijatelji mojih roditelja, ili prijatelji naših prijatelja?

Bili su tastovi prijatelji, bolje rečeno, prijatelji Mišini. Žena je naglo prokrvarila i preneta je u bolnicu u Zemun. Bila je pre nekoliko dana. Sumnjalo se na rak debelog creva. Mlada, lepa žena, majka jednog deteta, muškog od deset godina. Otac, bivši sportista, biciklista, nekoliko puta prvak države, sada jedan od onih koji pokušava da održi malo privatno preduzeće, radeći i dan i noć. Obećao je da će je obići i da će se javiti suprugu iz bolnice. Spusti slušalicu. Zazvoni zvono na vratima. Otvori ih.

–       Tatice, tatice, dragi tatice! ‒ bila mu je već u naručju sa ručicama oko vrata, stežući ih kao da ne želi da taj stisak ikada olabavi, da taj njen tatica opet ne nestane.

–       Večeras mi ti pričaš priču u krevetu. Evo, neka kažu i deda i majka, a i mamica da sam bila jako dobra za sve ove dana od kada te nisam videla.

–       Kako dane? Pa videli smo se, luče moje, prekjuče!

–       Nismo tatice, ja dane brojim, bilo je to pre četiri dana.

–       Milice, loše brojiš, to je samo dva dana.

Vesna ih je zagrlila oboje, pružajući svoje usne da i ona dobije poljubac.

–       Milica tačno broji dane, dva dana nisi bio kod kuće jer si bio dežuran, a ostala dva si stigao kući posle ponoći, kada je Milica spavala.

–       Izvinjavam se damama, u školi sam uvek loše znao matematiku. Izvinjavam se takođe za ovo današnje popodne i obećanu šetnju ali…

–       Znam tatice, bio jedan mnogo težak bolesnik, pa nisi mogao da ga ostaviš da ne bi njegova deca ostala bez tate – kaže mama uvek kad ti ne stigneš svom detetu…

Nikola baci pogled pun ljubavi prema Vesni, unese Milicu u sobu, stavi je na svoje krilo dok mu ona mazno stavi glavu na grudi, još uvek ga ne ispuštajući iz svojih ukrštenih ručica sklopljenih oko njegovog vrata.

–       Ovog puta nije bio tata, Milice, nego mama koja je imala jednog batu i seku i bila teško bolesna, pa smo morali da je brzo operišemo. Mama je sada dobro, pa će skoro da se vrati bati i seki i njihovom tati.

–       Noćas si bio dežuran, sada si dve noći slobodan. Znači evo danas dežura čika Danilo, sutra tetka Jasna, pa tek ti prekosutra, je l’ da?

–       Potpuno tačno, ti mali kontroloru sveznajući.

–       Ima i drugih kontrolora, opasnijih Večeras nas čekaju tvoji na večeri, danas je četvrtak, da ne zaboraviš. Javljao se deda Sergije da poneseš aparat za pritisak. Baka se ne oseća baš najbolje i moli da prepišeš njene lekove za srce, pa da ih podignemo u apoteci.

Nikola se osmehnu na deda Bonija saučesnički.

–       Ima li još nekih naloga, gospođo sekretarice?

–       Puna vreća – javljala se tvoja sestra i pitala koje si veče slobodan da izađemo na večeru. Dragog je popustio išijas od nekih tvojih lekova pa hoće da časti. Baš se radujem, davno nismo bili kod „Dva jelena”, ja sa njima uživam da izađem, jer je tamo Dragi stalni gost, pa svi kelneri i muzika jure oko njega. Zatim tvoja supruga ima dva ozbiljna i dva neozbiljna razgovora.

–       Hajde da počnemo od neozbiljnih.

–       Kada idemo na godišnji odmor i gde?

–       Odgovor je vrlo lak i precizan – datum još uvek ne znam, ali – ha, ha, ipak nešto znam. Danas se javio Gavrić iz Boljevca. Nećeš verovati i on je napustio Boljevac, sada je sekretar jedne škole na Karaburmi. Poziva da letujemo sa njegovom školom u Ulcinju. Plaćen put, obezbeđen stan u nekakvoj privatnoj vili i ishrana. Znači, letovanje fraj.

–       Letovanje nije fraj, jer će gospodin doktor da bude lekar škole.

–       Tata će da leči školsku decu i Milica će da ima tamo puno drugova i drugarica da se sa njima igra. Dakle, problem je rešen. Dugujem ti datum. Drugi neozbiljni je na redu.

–       Milica i ja smo videle jednu haljinicu za nju i jednu haljinu za mene – tata treba da ih vidi i da dâ pristanak.

–       Sutra popodne idemo u varoš da to vidimo i da to kupimo. Sada teški problemi.

–       Za teške probleme razgovor u četiri oka.

–       Molim, evo odmah. Milice, ti ostaješ sa dedom i bakom, ja se odmah vraćam.

Milica nevoljno oslobodi Nikolin vrat i poslušno siđe sa krila.

Pređoše u njihovu sobicu. Jedini kauč u njoj se uveče rasklapao da bi njih dvoje mogli da spavaju na njemu. Najduži zid je bio pritisnut plakarom u kome je stajalo sve što su njih troje imali. Suprotni zid je bio podeljen na spavaću sobu, to jest, dečiji krevetac u kome je spavala Milica, kaljevu peć koja se ložila kada bi temperatura pala ispod -15° C. Između peći i izlaznih vrata nalazila se mala vitrina na kojoj se nalazio radio aparat sa gramofonom. Dva velika prozora koja su gledala na ulicu nalazila su se prekoputa kauča i jednog šemizeta što je zatvarao druga vrata koja su vodila u spavaću sobu dede i babe. Ispod tih velikih i niskih prozora stajao je jedan stočić od stakla, na kome se nalazilo cveće.

Vesna je sela na kauč, pa stavljajući dlan pored sebe pokaza mu da i on sedne pored nje. Ćuteći sačeka da i on sedne, pa mu uze ruku u svoju. Njene lepe krupne oči ga nekako bojažljivo pogledaše.

–       Hajde, Ohice, napolje s tim ozbiljnim problemom, da ga čujemo.

Odjednom joj se oči napuniše suzama i jedna po jedna počeše da se kotrljaju niz njeno lepo lice.

–       Mila, zaboga, šta je toliko teško da mi to uz suze moraš da saopštiš?

–       Ah, ne obraćaj pažnju na njih, na te suze. Ti znaš one eto tako same krenu. U stvari nije strašno, uvek si se šalio da si ti meni morao da saopštiš da sam ostala u drugom stanju sa Milicom i da ti je uskraćena radost oca kada to supruga saopštava, pa eto sada to hoću da ispravim. Nikola, ja, ja sam opet u drugom stanju…

Suzne, krupne, crne oči gledale su ga ispitivački, ali i bojažljivo.

–       Ohice draga, pa zar je to ozbiljan problem? Pa to je divan problem! Pa zar zbog toga suze?

Zagrlio je i poljupcima popio njene suze – to je uvek činio kada je ona zbog nečeg plakala i šaleći se tvrdio da su njene suze najslađe suze na svetu. Pustivši je iz zagrljaja, odmaknu se od nje i kao strogo je upita.

–       Dakle, gde je tu problem?

Ona mu uze ruke u svoje i duboko mu se zagleda u oči.

–       Moj porođaj sa Milicom je bio vrlo težak, prenesena trudnoća, rekli su mi da možda…

–       Draga moja, rekli su ti svašta, da imaš TBC jajnika, da ne možeš da ostaneš u drugom stanju i rodila si jednu lepoticu od 5 kg 200 gr.

–       Nikad nećeš naučiti, 5 kg i 450 gr.

–       Da tih 250 gr uvek zaboravim, izvini.

–       Ne šali se, meni je 32 godine…

–       Pa šta onda?!

–       Oh Nikola, ja bih tako želela to dete… Ja bih tako želela da i ona bude devojčica, ja bih… ja bih… ‒ i ponovo poleteše suze.

Zagrli je, a ona se, kao malopre Milica, čvrsto pripi uz njega. Milovao je čekajući da prestanu jecaji. Razmišljao je o njenim oštećenim srčanim zaliscima, o njenom nežnom organizmu, o uslovima pod kojima oni žive u ovoj maloj sobi gde nije bilo mesta još za jedan dečiji krevet. Prozori su bili suviše niski da on mogao da stane ispod njih. Možda će mu bolnica dati stan kada čuju da će se roditi još jedan građanin, hm, ili građanka. Ne, na to se nije moglo ni pomišljati, toliko je njih bilo ispred njega na listi čekanja, a bolnica je imala u stambenom fondu sredstva samo za dva stana godišnje.

U deliću sekunde vide sebe na predavanju u amfiteatru na ginekologiji i ču reči profesora Tasovca:

„Kolege, ne zaboravite da uvek dobro ispitate sve okolnosti koje bi govorile protiv trudnoće. Samo izuzetno loše zdravstveno stanje trudnice, zdravstveno stanje koje bi moglo da dovede do smrti trudnice, može da bude razlog za prekid trudnoće. Ako žena želi dete, a pogotovo ako ga već nosi, ne uskraćujte joj tu želju, pa čak i život. Snaga te želje, te ljubavi prema tom malom još nerođenom stvoru je u stanju da negira mnoge prepreke, mnoge naše površno, pa čak i objektivno postavljenje dijagnoze. U svojoj praksi sam video mnoge pre toga bolesne žene koje su posle porođaja postale zdrave majke i srećne žene. Video sam takođe mnoge žene kojima su lekari savetovali prekid trudnoće, koje su te savete poslušale, postavši još bolesnije i doživotno nesrećne žene.“

–       Devojčice od 32 godine, dete nam je tu – dobro nam došlo – bilo muško ili žensko. Sada obriši te suze i slušaj me dobro. Tvoje zdravstveno stanje je odlično i tu problema nema. Ti znaš da sam ja samo jedan anesteziolog, ali toliko znam. Znači taj prvi ozbiljni problem smo rešili. Koji je drugi?

–       Drugi je opet u vezi sa prvim. Gde ćemo ga, Nikola? Gde ćemo Milicu, kreće u školu iduće godine? Kažeš dobro nam došlo drugo dete, ali gde, gde krevet da mu smestimo? Hoćemo li imati materijalnih mogućnosti?

–       U ovoj našoj zemlji, u ovom našem gradu Beogradu se deca ne bi rađala kada bi se svi ovako pitali kao ti. Šta ćemo? Kako ćemo? Gde ćemo?
Snaći ćemo se, a sada je red da pitamo roditelje šta oni o tome misle. Da li majka pristaje da čuva tu, tog, lepoticu/ lepotana, jer će joj ćerka želeti i dalje da se bavi biohemijom, zet anestezijom? Pored toga, mora se i na večere kod „Dva jelena”, pa u pozorište, na koncerte. I u posete kod prijatelja. Diži se, devojčice od 32 godine, idemo na važan sastanak!

„Kućni savet”, u prvom trenutku bez Milice, a zatim i u njenom prisustvu uz prigodnu priču o sestrici ili možda bati, doneo je jednoglasno rešenje „dete neka je zdravo i živo, dobro nam došlo”.

 

Milicija kod Saveznog izvršnog veća je te večeri kažnjavala zbog prekoračenja brzine. Nikolu, koji je uživao da na toj deonici vozi kao na auto-putu, a i žurio je da obiđe ženu prijatelja i bolesnicu od jutros, zaustavio je milicioner uz napomenu: „Druže, vozili ste 125 sa tim vašim fićom, dobro se nije raspao, ali zato će biti i kazna po propisu”.

–       Priznajem i plaćam – rodila mi se ćerka.

Milicioner prinese ruku šiltu svoje kape. Nasmeja se srdačno, poznavši u vozaču doktora koga je često viđao u Zemunskoj bolnici prilikom uviđaja kod saobraćajnih nesreća.

–       Srećno žensko, doktore. Vozi, tata. i pazi, treba dete i udati.

Pritisnu gas, fića krenu.

„Srećno žensko”, izmami Nikoli osmeh:

–       Znači i to smo rešili, pa glasno dodade ulazeći u Zemun:

–       Nema problema – sve smo ih rešili.

 

1 6 / 0 2

Urološka sala u kojoj je bio Nikola, danas je imala lak program. Posle uvoda u anesteziju i početka operacije reši da ostavi Selju za aparatom za anesteziju. U poslednje vreme su se međusobno dogovorili da anestetičarima prepuste stabilne anestezije i lakše operativne zahvate kako ne bi izgubili rutinu u radu, a hteli su, sa druge strane, i da im pokažu svoje poverenje. Naravno da su anestetičari morali da za vreme njihovog prisustva prihvate i nove metode rada. Selja kao najstariji i na neki način bivši šef bio je još uvek tvrdoglav, često neprijatan sa svojim primedbama, pogotovo kada bi ga slušao veći auditorijum. Nikola mu je na isti način vraćao, naravno pristojnije.

–       Seljo, da li biste bili ljubazni da preuzmete ovu anesteziju? Samo vi možete da me zamenite za vreme ovako komplikovanog zahvata.

–       Doktore, vi znate, kada ja nešto uzmem u svoje ruke, onda vi možete mirno da spavate.

–       Meni je važno da bolesnik mirno spava, a ja odoh da popijem kafu, tu ću biti u lekarskoj sobi.

Jasna je već bila u sobici i iz džezve sipala tek skuvanu kafu u šoljice.

–       Majka ti se obradovala kada si se rodio – kažu tako naši stari kad neko stigne na tek skuvanu kafu.

–       Siguran sam da si u pravu, znam da mi se majka vrlo obradovala. A koja nije?

–       Drugi nisu, na primer, ginekolozi sigurno nisu, ne mislim oni na tvom rođenju, nego ovi naši. Nikako da se vaši odnosi srede.

–       Šta se opet dogodilo, nije li se nešto desilo sa onom ženom od juče, sinoć je bila dobro?

–       Ne, bolesnica je dobro. Razgovarala sam sa Danilom sinoć telefonom. Ispričao mi je za tvoje podvige, pa smo te oboje uzduž i popreko iskritikovali. Međutim, naša kritika je bila dobronamerna.

–       Odakle ti ovaj partijski rečnik: „dobronamerna kritika“.

–       Polako te pripremam, čujem da je Kusovac otišao kod upravnika sa istorijom bolesti u koju si ti nešto „zlonamerno” upisao.

–       Dakle, to je! Jasna, ti si počela stvarno da postaješ diplomata visokog ranga.

–       Možda, ali izgleda da tebi ta diplomatija nedostaje. Optuživati zvanično jednog primarijusa, drugog čoveka na odeljenju ginekologije, da nesavesno vrši svoju dužnost, nije ni kolegijalno, a ni diplomatski. Da mi jutros nisu ispričali, nikada ne bih poverovala da si ti sposoban za tako nešto.

–       Znači, poverovala si?! Ja ne bih ‒ da mi je neko tako nešto ispričao o tebi. Moraćemo da se dogovorimo da saslušamo prvo onoga koga optužujemo, pa tek onda da donosimo definitivni sud. Ja nikog nisam optužio, još manje sam se nekom svetio, pogotovo ne Markovu.

–       Ali kažu da si napisao u istoriju bolesti…

Telefon prekinu Jasnu.

–       Da, ovde doktor Acović. Izvolite, gospodine upravniče. Da, ovde je. Mislim da će moći da odmah dođe.

–       Tebe traži upravnik i moli, ako možeš, da odmah dođeš. Prvo popij kafu i ne juri. Vidim da sam te i ja povredila.

–       Ne, nisi mnogo… Ali ti znaš moju želju, nas troje moramo da budemo vrlo oprezni, da ne dozvolimo da nas pogrešnim informacijama dovedu u situaciju da izgubimo poverenje jedan u drugog. U istoriju bolesti sam upisao u kakvom je stanju donesena bolesnica u operacionu salu. Kakvu je anesteziju primila i šta je dogovoreno da se preduzme u postoperativnom toku. Kao što sama kažeš, vi ste me juče iskritikovali, ti i Danilo. Mislim da bi me tek iskritikovali da to sve nisam upisao u istoriju i da je bolesnica umrla. Istorija je bila prazna. Bolesnica je primljena u 4h ujutru, bez laboratorije, bez trebovane krvi. Verovatno se primarijus Kusovac ljuti, jer je jedino taj nalaz u istoriji, pa mu to liči na optužbu. To ti je cela moja priča.

Diže se da krene, ispijajući zadnje gutljaje kafe.

–       Nikola ‒ okrete se i susrete njen topli, zabrinuti pogled ‒ ne dozvoli da te izvedu iz takta, budi mudar.

–       Dobro jutro, gospodine doktore ‒ podiže se čika Nikola ‒ nadam se da ste dobro ‒ pa tišim glasom dodade ‒ Šef Kusovac je kod upravnika, jako je ljut.

Njegove krupne buljave oči se još više iskolačiše, pa zakolutavši njima glasno dodade.

–       Gospodin upravnik vas očekuje. Izvolite!

–       A, kolega, izvolite, izvinite što sam vas uznemirio i zamolio da dođete ovamo, jer želim da raspravimo sa primarijusom Kusovcem neke stvari. Izvolite sedite, hoćete li kafu?

–       Zahvaljujem, malopre sam je popio.

Sede i baci pogled na starog primarijusa. Bio je crvenoljubičast u licu i gledao odsutno kroz prozor kao da ga i ne primećuje. Njegove lepo negovane ruke su jedino odavale njegovu nervozu. Dobovao je prstima po naslonu fotelje u kojoj je sedeo.

–       Primarijus. Kusovac je došao da se žali na vas kako ste u istoriju bolesti bolesnice koja je juče operisana od vanmaterične trudnoće upisali da je bolesnica kasno doneta u operacionu salu i da je samo zahvaljujući vama ostala u životu. Da li je to tačno?

–       Gospodin načelnik je upravu! Po završenoj operaciji ja sam u istoriju bolesti upisao u kakvom se stanju nalazila bolesnica pre nego što sam započeo anesteziju. Iskreno rečeno ja se ne sećam tačno šta sam upisao. U svakom slučaju, znam da mi nije bila namera da mojim tekstom ma koga optužim.

–       Vidite, kolega, istorija bolesti je sudski dokumenat i svaka reč napisana, možda nenamerno, može da bude optužba na sudu…

–       Ne seća se, kaže ovaj žutokljunac! On se ne seća šta je napisao u istoriju bolesti!

Skoči primarijus Kusovac iz fotelje, lice mu se još više zacrvene. Brada i ruke su mu se tresle.

–       Ko je on da uopšte piše u istoriju bolesti, ko njemu daje to pravo? To je bezobrazluk, nekolegijalnost, čekati kolegu na krivini, pa onda opaliti. Ja tražim da se to sve iznese na kolegijum. Ja sam lekar već više od trideset godina, ali takav bezobrazluk nisam još doživeo. On, narkotizer, da meni piše u istoriju bolesti i sada se ne seća!

Grmeo je njegov bas. Lice mu posta sasvim ljubičasto, disanje otežano, pa se Nikola poboja da će uleteti u astmatični napad.

–       Neka kolegijum reši ili on ili ja iz ove kuće!

Zadihan protutnja kroz sobu i izjuri kroz vrata zalupivši ih.

Iz čika Nikoline sobe su se čuli još neki ostaci francuskih reči, merde, a zatim nastade tišina. Tišina je bila i u upravnikovoj sobi.

–       Da li je istorija kod vas, gospodine upravniče?

–       Ne, nije.

–       Da li bih mogao da je vidim, jer se stvarno ne sećam detaljno teksta? Operacija je bila vrlo rizična i teška.

Preplašeno lice čika Nikole se pojavi na vratima na poziv upravnika, pa uz naklon i uz:

–       Sad ću ja odmah da donesem istoriju, za trenutak, evo odmah.

Neprijatnu tišinu koja nastade u čekanju prekide upravnik.

–       Pregledao sam vaše zahteve za nabavku nove opreme, kolega. Vrlo je detaljno i dobro obrazloženo. Čudi me da je oprema toliko zastarela i neispravna. Slažem se da će morati da se redovno servisira na šest meseci. Verujem da ćemo od Zavoda za socijalno dobiti nešto para, pa bih vas zamolio da vas troje stupite u kontakt sa firmama, mislim da su to Dreger i Sutjeska, pa da nam pošalju ponude, da vidimo kako ćemo to finansirati. Načelnika Stankovića sam zamolio da jednog od vas troje odredi da uđe u komisiju za dovršenje nove zgrade. Konačno je dobijen novac, pa će moći da se dovrši izgradnja koja već nekoliko godina stoji na mrtvoj tački. Vreme je da se konačno proširimo i da izađemo iz ovog starog austrijskog ruha…

Ču se kucanje na vratima. Čika Nikolina glava proviri sa nevoljnim izrazom lica.

–       Gospodin načelnik Kusovac me je izbacio napolje, ne da istoriju bolesti. Šta sada da uradim?

–       Ništa, Nikola, prepusti to meni.

Zgrabi ljutito telefon.

–       Duško, Dujanović ovde. Molim te da mi odmah pošalješ istoriju bolesti…

Do Nikole dopre besan bas koji je bubnjao tako da je upravnik udaljio slušalicu od uha.

–       Duško… Duško…

Pokušavao je da prekine bujicu reči. Nije mu polazilo za rukom. Vodopad reči je grmeo.

–       Duško, odmah da mi se pošalje istorija bolesti. Ja sam ovde upravnik i ja ti to naređujem.

Bio je crven u licu, vidno uzbuđen. Uz tresak spusti slušalicu. Zagrize donjom vilicom svoje sede, negovane brkove. Opusti se u fotelji za pisaćim stolom. Pa osmehom pokuša da sakrije svoj bes.

–       Primarijus Kusovac je odličan lekar, odličan ginekolog i šef odeljenja, ali je tvrdoglav… Tvrdoglav je kao mazga. Mnogo ste ga naljutili, sva sreća da on nije neko zlopamtilo, u suštini je divan čovek. Živi skoro sam. Žena mu je umrla. Pola familije mu je bolesno, a i ime Kusovac, kao što znate, nije više tako popularno zbog brata Labuda Kusovca[2], koji je bio na Golom Otoku.

Ču se kucanje.

Sestra Milena uđe sa istorijom bolesti. Bila je kao uvek tip-top obučena i doterana. Upravnik joj se zahvali, odmerivši je sa zadovoljstvom od glave do pete uz komentar:

–       Kažem vam, primarijus je odličan načelnik, svojom strogošću uspeva da nam u bolnici vaspita i obuči najbolji kadar. Izvinite, da pogledam prvo ja istoriju.

–       Lisica si vrlo velika, jer veruješ da si vrlo pametan i da ćeš da ovu bitku dobiješ u svoju korist. Veruješ da si veliki psiholog. Hajde, baš me zanima da li si u pravu?

–       Ne razumem tek sada ništa, vašeg teksta nigde nema. Da nisu zaboravili da nam pošalju umetak? Da li ste na umetku napisali vaš nalaz?

–       Dobio si bitku, veliki si lisac.

–       Ne, napisao sam u istoriji koja je bila prazna.

–       Kako prazna, pa ova je popunjena!! Stoji da je bolesnicu u 4 časa primio lično primarijus Markov. Da, tačno je, operacioni nalaz je upisan u 14 časova. Znači da je bolesnica sa vanmateričnom trudnoćom čekala na operaciju 8 časova.

–       Dozvolite da je ja pogledam!

Istorija je bila napisana legio artis. Sve je štimalo, Nikolinog nalaza nije bilo. Na mestu gde je on upisao stanje bolesnice, bili su laboratorijski nalazi i dekurzus, pisan skoro na svaki sat do operacije. Iz istorije bolesti se nije moglo zaključiti da je bolesnica skoro iskrvarila pre nego što je doneta u operacionu salu. Operativni nalaz je detaljno opisan, a i sam tok operacije.

–       Izgleda, gospodine upravniče, da ja mogu da idem, jer po ovoj istoriji bolesti ja nisam ništa napisao. To znači da je čitava ova bura bila nepotrebna.

–       Međutim, vi ste u istoriju upisali… Šta?

–       Istorija je bila prazna. Bolesnica je bila primljena u 4^h izjutra, na operacioni sto je doneta hitno, bez pritiska i bez pulsa u 12³⁰ časova. Posle kratke reanimacije, kada sam joj infuzionim rastvorima popravio opšte stanje, započeta je operacija. Laboratorijske nalaze nisam imao. Krv nije trebovana. Rizik je bio izuzetan da bolesnica umre na uvodu u anesteziju. Ovu zadnju rečenicu nisam upisao. Nikoga nisam teretio, to mi nije palo ni napamet. Mislio sam da je anesteziolog lekar i da ima prava, kao i svi ostali lekari, da upišem stanje bolesnice pre operacije, za vreme operacije i postoperativno. Gospodine upravniče, svaki anesteziolog bi to uradio, jer zato postoji istorija bolesti kao dokument onog što se sa bolesnikom događalo.

Život bolesnice je bio u pitanju i ja sam morao sebe da ogradim, zbog čega sam pristao da dam anesteziju i u kakvom je stanju bila bolesnica. Nažalost, gospodin načelnik nije svestan toga da sam imao pravo da odbijem davanje anestezije bolesnici bez dokumentacije, bez trebovane krvi. Bolesnica je primljena u 4 sata ujutru pod dijagnozom extra utherina, a u operacionu salu preneta u 12 časova. Svaki detalj koji sam preduzeo možete da vidite iz karte anestezije koje takođe nema u ovoj naknadno napisanoj istoriji bolesti. Zato postoji kopija karte anestezije koja je dole u operacionoj sali i moći ćete da vidite u kakvom je stanju bolesnica doneta.

–       Znači, neko je istoriju bolesti sa vašim nalazom pocepao! To je nečuveno. Nadići ovoliku galamu, a spornog nalaza nema, a istorija nestala sa tim nalazom. Sada shvatam zašto istorija bolesti nije data čika Nikoli.

–       Vi ste, gospodine upravniče, spominjali da je istorija bolesti sudski dokument, to je meni još sa studija poznato. Takođe mi je poznato da lekar koji uništi takav dokument radi prikrivanja istine podleže sudskoj odgovornosti.

–       Vi ste potpuno u pravu.

–       Međutim, ovde nije samo uništen dokument, nego je i falsifikovan. Verujem da ćete vi preduzeti određene korake da raščistite ovu zaista vrlo neprijatnu situaciju. Između mene i primarijusa Markova nema nikakvih sukoba, osim što je on moju diskusiju na stručnom sastanku protumačio kao atak na njegovu stručnost i njegovo znanje. Vi ste bili na tom sastanku pa presudite sami. Primarijus Markov je primio ovu bolesnicu, to tek sada vidim, na svom dežurstvu u 4h ujutru, pa je primarijus Kusovac protumačio moj komentar u istoriji bolesti kao neku vrstu osvete. Možda je to sve čuo na jutarnjem raportu? Možda nije ni pročitao šta sam ja napisao? Molio bih vas da me obavestite ko je napisao ovu drugu istoriju i zašto.

Nikola se diže.

–       Moraću da krenem, jer se verovatno završava operacija, pa bih želeo da budem pri buđenju bolesnika.

–       Samo izvolite, kolega. Izvinite što sam vas uznemirio ovom… ovom…

–       Lisac, i to još mator i iskusan. Otkuda si znao da su pocepali istoriju?

–       Nisam znao. Znao sam samo da nisam kriv, da sam imao pravo da napišem u istoriju bolest ono što sam konstatovao i da sebe zaštitim ako se bolesnici nešto desi. Istorije bolesti zato i postoje.

Danilo i Jasna su bili oduševljeni celom pričom. Nikoli je bilo jasno da će tek sada morati da se čuva. Nije znao da li treba da sada on pređe u napad i da uporno traži da se ispita gde je nestala istorija bolesti i da se povede disciplinski postupak.

Setio se Kutuzova i njegovog objašnjenja u Ratu i miru zbog čega žrtvuje Moskvu kada je Napoleon još pre Moskve bio uništen i bitka skoro dobijena. Na sastanku generalštaba oficiri su tražili da se krene u kontraofanzivu.

„Gospodo, kada vo susedov uđe u vrt sa cvećem, ne treba vrata od vrta zatvoriti i kravu juriti da biste je uhvatili. Treba vrata širom otvoriti i pustiti je da sama izađe. Samo će se tako sačuvati cveće.“

Izgledalo je kao da se ništa nije desilo. Prošlo je nekoliko dana. Niko više nije spominjao istoriju bolesti. Gospodin načelnik ginekologije operisao je, opet ne primećujući Nikolu. Prema Jasni je bio ljubazan i prema Danilu korektan. Primarijus Markov nije nikada bio ljubazniji.

Danilo je predložio da Nikolu više ne stavljaju na program za operacije kada ginekolozi operišu. Jasna i Nikola se s tim nisu složili. Naizmenično su radili u svim salama.

Sve manje je bilo nesporazuma oko operacionog programa. Sve hirurške discipline su shvatile da moraju pripremati ozbiljno pacijente za operaciju po instrukcijama koje su anesteziolozi napismeno poslali svim načelnicima. Da bi se izbeglo jutarnje skidanje sa programa zbog nedostatka laboratorijskih, Ro nalaza, nenapisanih istorija, svakog dana oko podne dežurni određene hirurške discipline donosio je spisak bolesnika predviđenih za operaciju, pa bi zajedno sa anesteziologom pregledali sve nalaze i utvrdili redosled operacija. Ukoliko je nešto još nedostajalo, moglo se dopuniti do 16^h. Dežurni anesteziolog bi tada vršio preoperativnu vizitu bolesnika koji su bili kompletno obrađeni i time bi bio definitivno sačinjen program za sutrašnji dan.

Ovakva organizacija je polako zaživela i omogućila da bolesnici sa poverenjem očekuju dan operacije, da se ne desi da čuju „danas nećete biti operisani” i da se izmišlja neki ne sasvim istinit razlog ‒ „još moramo da prikupimo neke rezultate i da se izvrše još neki pregledi”. Razlog je skoro uvek bio neažurnost sobnih lekara. Šefovi odeljenja i načelnici bi tada morali da rešavaju te probleme. Polako, mada još uvek sa dosta otpora, znali su da anesteziolozi neće prihvatiti takvog pacijenta.

Oko 18 časova bi anestetičar kucao definitivni program, sa redosledom operacija, imenima bolesnika, hirurga, anesteziologa i anestetičara. Deo programa bi dobijala dežurna sestra instrumentarka, koja bi stavljala imena instrumentarke i pomoćne instrumentarke za svaku operaciju.

Saradnja anesteziologa sa laboratorijom bila je izvanredna. Postignuti su dogovori da se mogu tražiti i hitni nalazi koji su za nepuni sat bili gotovi. Laboratorija je kontrolisala da li su zahtevi opravdani. Kretalo se, nije da nije. Lagano se menjalo, no anesteziolozima je sve to izgledalo vrlo sporo.

Danilo je zajedno sa dežurnim hirurgom preuzeo brigu o antišok-sobama. Bile su to male sobice koje su izlazile u hodnik koji je bio kraj hodnika hirurškog odeljenja, pa se neko prisetio i napravio zid od drveta i mat stakla, sa vratima na kojima je na lepoj staklenoj ploči pisalo „antišok-služba”.

Ta stakleno-drvena pregrada bila je visoka dva i po metra tako da joj je gornji deo bio otvoren i komunicirao sa hodnikom odeljenja. Plafoni su u staroj bolnici bili skoro četiri metra visoki. Bolesnici, pa čak i posete, mogli su da čuju sve što se iza tog pregradnog zida događa. Ponekada bi i doktori zajedno sa sestrama zaboravili da se i njihovi razgovori čuju. U takvom slepom hodniku nalazili su se ormani sa lekovima, boce sa kiseonikom i jedan dugi sto na kome su se nalazile istorije bolesti i ostala dokumentacija.

U antišok-službi radile su najiskusnije sestre. To je bio uglavnom poseban tim, koji bi se na godinu dana menjao. Sestre su odlazile na odeljenje, gde je ipak posao bio manje naporan, kako fizički tako i psihički, a iskusne sestre sa odeljenja prelazile u antišok-službu. Tako je bilo teoretski postavljeno, praktično je bar jedna polovina sestara bila vezana za antišok-službu stalno. Njihova samostalnost je bila prilična.

Hirurzi, često zauzeti radom u operacionoj sali ili u prijemnoj ambulanti, nisu uvek mogli da dođu na poziv u antišok-službu, pa su sestre bile prinuđene da same donose odluku o kojoj bi kasnije obavestile hirurga. To je moglo da dovede, ređe je i dovodilo, do davanja neodgovarajućih lekova ili do pravovremenog neuočavanja onih simptoma koji su govorili o pogoršavanju stanja bolesnika. Često bi samo jedna sestra bila na šest teških bolesnika, pa bi u urgentnim situacijama sama morala da traži dežurnog hirurga, ostavljajući bolesnike.

Šest postelja je bilo premalo za odeljenje od sto hirurških kreveta, za bolnicu koja se nalazila na dva druma, uvek otvorenu za teške saobraćajne nesreća. Ne samo da je šest kreveta bilo malo, nego ni ti kreveti nisu bili opremljeni za takvu vrstu bolesnika, niti je oko njih bilo dovoljno prostora da bi se mogli savremeno negovati.

Danilo je uočio celu ovu problematiku i počeo pre svega da disciplinuje sestre i da stvara jednu novu organizaciju. Sestra je pre svega za svaku svoju akciju morala da ima saglasnost doktora. Uveo je niz administrativnih novina, koje su primorale i jednu i drugu stranu da se pridržavaju nove organizacije.

Danilo je bio lepo vaspitan, ljubazan, vrlo precizan, uvek je imao puno takta, ali je tražio, i to vrlo odlučno, da se njegove odluke poštuju i izvršavaju. Njegova popularnost kod sestara kao jednog od retkih neoženjenih, a zgodnih doktora, postepeno je opadala, ali je zato disciplina u antišok-službi rasla.

Na ginekologiji su se takođe nalazile dve sobe sa po dva kreveta koje su nosile isti naziv, antišok-soba. One su bile nešto prostranije, ali još manje opremljene. Za sada, anesteziolozi nisu imali šta da se mešaju u njihov rad. Jedino je Jasna eventualno mogla primarijusu Kusovcu nešto da promeni u terapiji i to sa izuzetno mnogo takta.

Uvodeći savremenu anesteziju, boreći se za neprekidno prisustvo anesteziologa u operacionoj sali kako bi u toku same hirurške intervencije popravljao stanje bolesnika, bilo je nemedicinski, nelogično da, onog trenutka kada takav bolesnik napusti operacionu salu, anesteziolog ne učestvuje u timu u neposrednom postoperativnom lečenju. To su časovi, a često i dani, kada se sve ono što je postignuto dobro urađenom operacijom može kompromitovati. Što je operacija duže trajala ili bila komplikovanija, uz velike gubitke krvi ili uz nemogućnost da se potpuno izvede, samo dobro postoperativno lečenje može da omogući bolesniku brzo ozdravljenje.

U modernom svetu su se zato stvarale intenzivne nege, gde se čitav tim anesteziologa, hirurga i visokokvalifikovanih sestara trudio i bio neprekidno oko takvih bolesnika.

Tri anesteziologa su sve to znali, ali dogovorili su se da čekaju svoj trenutak kako bi nešto počeli da bitno menjaju u tom postoperativnom lečenju. Verovali su da moraju, pre svega, da uvećaju svoj tim, da se izbore za bar još dva anesteziologa kako bi mogli da se prihvate i takvog zadataka. Bili su takođe svesni da su potrebna znatna materijalna. Potrebno je preuređenje i proširenje prostorija, snabdevanje posebnim uređajima za permanentno praćenje bolesnika, kao i aparati za veštačku ventilaciju teško traumatizovanih bolesnika. Za to vreme bi se morao obučiti tim specijalista i srednjomedicinskog kadra koji bi morao da vodi takvo odeljenje 24 sata.

Ostale velike bolnice, kako univerzitetske tako, Vojnomedicinska akademija, inače jedna od najopremljenijih, nisu još imale takva odeljenja. Danilo je zato započeo svoj pionirski posao, ne tražeći još ništa, boreći se samo sa problemima nešto malo savremenijeg lečenja i bolje organizacije u uslovima koji su bili ispod svakog nivoa.

No događaji su im išli na ruku.

 

1 6 / 0 3

Vreme u toku dežurstava koje je Nikolu još podsećalo na njegovo bavljenje opštom praksom ‒ bila je preoperativna vizita.

Proceniti opšte stanje bolesnika u odnosu na predviđeni operativni zahvat je neobično važno: kako funkcioniše ta komplikovana ljudska mašinerija čiji je jedan deo trebalo odstraniti; kako će funkcionisati za vreme anestezije kada su neke funkcije privremeno zaustavljanje; kako će funkcionisati za vreme operativnog zahvata kada se mnogi delovi te mašinerije oštećuju da bi se došlo do dela koji se mora odstraniti. Mora se sa sigurnošću znati koliko su ostali delovi mašine već od ranije bili oštećeni i da li će moći da funkcionišu u uslovima velikog preopterećenja, bolje rečeno nepoznatog preopterećenja. Ovo poslednje je vrlo teško predvideti. Sva ispitivanja: laboratorijska, Ro, razne skopije, aparati za merenje rada pluća, srca i ostalih organa, kazuju njihovo trenutno stanje. Postoje i neki testovi koji pokazuju rad organa pod opterećenjem, ali niko ne može da predvidi kakvo će opterećenje biti za vreme operacije, jer se ne zna šta se sve u mašineriji može oštetiti operacijom.

Preoperativna vizita se sastoji u proučavanju istorije bolesnika gde su uneti svi nalazi, gde su razni specijalisti koji su konsultovani napisali svoja mišljenja i dali svoj sud o izdržljivosti mašinerije. Kada se anesteziolog s tim upozna, dobija sliku šta ga očekuje sutra za vreme operacije. Anesteziolog razgovara sam sa pacijentom i određenim pitanjima upotpunjuje sliku o stanju mašinerije.

Bitan je podatak koliko je pacijent uplašen, koliko se nalazi u stresu, očekujući taj operativni zahvat. Svakoga je strah od operacije i od anestezije: „Da li ću se probuditi?“

Bolesnik tako malo zna o svoj sopstvenoj mašineriji, a i ako zna (kao lekari) izgleda da je onda strah još veći. U razgovoru, bolesnik biva ohrabren objašnjenjima anesteziologa, strah se obično smanjuje, što zavisi od anesteziologa. Predviđaju se i razna umirujuća sredstva koja bolesnik dobija uveče pred operaciju, ako su potrebna i na sam dan operacije.

Taj kontakt sa bolesnikom je Nikola voleo, uvek bi se u njemu budio lekar opšte prakse.

Tako je to bilo i večeras.

Mlada žena, u čiju je bolesničku sobu ušao, sakri nešto i uplašeno pogleda u njega. Oči su joj bile crvene, a na licu su joj se videli tragovi suza.

–       Dobar dan. Ja sam doktor Vajnberg, anesteziolog sam, pa sam došao da sa vama porazgovaram.

U istoriji njene bolesti pisalo je da je učiteljica, udata, majka troje dece, sina od pet godina i dve ćerke, jedne od tri i po i jedne od dve godine. Bila je zdrava žena. Svi laboratorijski rezultati bili su u granicama normale. Zbog čestih krvarenja posle poslednjeg porođaja, javila se lekaru koji je ustanovio veći dobroćudni tumor na materici. Pošto je imala troje dece i nije više želela da rađa, pristala je na odstranjenje materice. Šef će je lično operisati.

–       Pregledao sam vašu istoriju bolesti i video da ste do sada bili uvek zdravi.

–       Da, sem dečijih bolesti, bila sam uvek zdrava.

–       Pa, bićete to opet posle ove operacije.

–       To prosto ne mogu da verujem! Mislim da ovu operaciju neću preživeti.

–       To sigurno hoćete. Operacija ne spada u lake operacije, kao što su vam sigurno već ginekolozi objasnili, ali vi imate jak organizam i već posle nekoliko dana ćete hodati i smejati se.

–       Znate, strašno mi je kad pomislim da će moja deca ostati bez majke. Mnogo su još mala. Šta će oni bez mene, mamini siročići?! ‒ i briznu u plač.

Nikola sede pored nje, zbunila ga je.

Znao je da se svako plaši operacije, ali retko neko ovako sigurno veruje da operaciju neće preživeti. U literaturi su bili opisani takvi slučajevi koji su se stvarno završavali smrću. Tumačenja su bila različita. Jedni su bili da se takve operacije odlože, da se bolesnik prvo umiri sedativnim sredstvima, drugi su bili da se operacija ne odlaže, jer se samo stresna situacija produžava.

–       E, sada smo se isplakali, sad ćemo da obrišemo suze. Tako, sad ćemo da se nešto dogovorimo, ali da sigurno ispunimo ono što smo se dogovorili.

–       Znam šta hoćete da se dogovorimo, da se više ne bojim i da ne pomišljam na… na…

–       Ne, niste pogodili. Vama je sutra rođendan, pa da mi obećate da ćemo posle operacije to zajedno proslaviti i da ću dobiti parče od vaše rođendanske torte.

–       Oh, doktore, pa ja sam na moj rođendan sasvim zaboravila. Otkuda vi to znate?

Nikola joj se osmehnu.

–       Mi doktori anesteziolozi sve znamo, zato vam i tvrdim da će operacija uspeti, da ćete se lepo probuditi, još u operacionoj sali. Sutra popodne će dečica doći da čestitaju mami rođendan. Naravno, nećemo im ispričati kakve je mama imala crne misli pred operaciju. Zna li suprug?

–       Ne, niko ne zna, samo sam vama rekla. Ne znam ni sama zašto. Možda zato što sam pred vaš ulazak pokušavala da se oprostim od svoje dece.

Zavuče ruku ispod ćebeta i izvadi sliku troje nasmejane dece i pruži mu je.

–       Znači to je bila sakrila kada sam ulazio.

–       Vi ste srećna majka. Pa ovo su prave male lepotice! A ovaj mladi gospodin, vidi se, već budući veliki zavodnik.

–       Deca su mi stvarno zlatna, međutim, sa suprugom sam u razvodu, zato se i bojim kome će ta deca ostati. Roditelji su mi rano umrli, odrasla sam kao siroče.

–       Stop, nećemo više te suze! Sutra popodne evo mene po moje parče torte.

–       Hej, sutra popodne nećeš biti u bolnici, danas si dežuran!

–       Doktore, zar mi se stvarno neće ništa loše dogoditi?

–       Nemate stvarno razloga da se brinete. Za svaku bolesnicu je ovo operacija koja joj se prvi put vrši, a meni je to ko zna koja po redu. Verujte mi, sutra popodne ćemo se zajedno smejati ovom našem razgovoru!

–       Doktore, ko bi bio srećniji od mene, ali ja ne znam zašto, ali osećam…

–       To „ali” ćemo da zaboravimo. Posle lake večere koju ćete dobiti, sestra će vam dati jednu tabletu – to je tableta protiv loših misli. Lepo ćete noćas da se naspavate. Posle ponoći ne smete više ništa da pijete ili jedete. Zatim ćete dobiti jednu injekciju, od koje će možda malo da vam se spava, biće vam suva usta i možda će vam srčana akcija biti ubrzana. Pazite, to neće biti ni strah niti neki srčani problem, nego jedno najobičnije dejstvo injekcije.

Dakle, na jedno sat posle te injekcije, staviće vas na pokretna kolica i dovesti vas u operacionu salu. Tu će biti moj kolega anesteziolog, prvo će vam naći venu, to će vas malo zaboleti, pa će na iglu koja je u veni uključiti infuziju – znate šta je infuzija? Onda više nećete osećati nikakve bolove, kroz tu iglu će vam dati jedan anestetik od koga ćete zaspati. Kad se budete budili, možda ćete osetiti nešto u grlu, to je jedno crevo preko koga vam se daje kiseonik i anestezija. To crevo vam se nalazi u dušniku, pa, dok se ono ne izvadi, nećete moći da govorite. Ne brinite se ništa i slušajte i radite ono što se od vas bude tražilo. Kad budete dobro disali, to će crevo da vam se izvuče i onda ćete moći normalno da govorite. Zatim će vas dovesti u jednu drugu sobu gde će vam se redovno meriti pritisak i puls. Biće stalno sestra pored vas. Posle podne, evo mene po parče torte. To bi bilo uglavnom sve što će se sutra dogoditi. Imate li vi neka pitanja još, ali pametna, ne onakva kakva su bila na početku?

–       Imam. Kada će se znati tačno kakav tumor imam? Mislim, da li je rak ili ne?

–       To se već pri operaciji može videti kada se tumor izvadi, ali se sa sigurnošću može potvrditi tek posle mikroskopskog pregleda ćelija tumora, a to traje dva-tri dana.

–       Kad mislite da ću biti ponovno sposobna za posao?

–       Ovo pitanje mi se već jako dopada. ‒ morao je glasno da se nasmeje. ‒ Gde mislite, kod svetog Petra ili ovde na zemlji?

Sada se i ona nasmejala.

–       U pravu ste, ali dok niste došli bila sam opsednuta mišlju da tu operaciju neću preživeti. Izvinite što sam vas namučila nekim mojim predosećanjima. Hvala vam mnogo što ste bili strpljivi sa mnom.

–       Nemate zašto da se zahvaljujete. Ja i jesam doktor koji se interesuje za predosećanja, to mi je između ostalog i specijalnost.

–       E, sada se vi sa mnom šalite!?

–       Ne, ja se ne šalim. Danas sam dežuran, ukoliko vam prva tableta ne bude delovala, zamolite sestru da me pozove. Ako želite da još sa mnom porazgovarate, ako vam još nešto nije sasvim jasno, pozovite me preko sestre. Doviđenja!

Dve saobraćajne nesreće, pa odmah zatim carski rez, angažovali su dežurne ekipe. U jednom trenutku morala se otvoriti i druga operaciona sala, pa je Selja bio u jednoj, a Nikola u drugoj sali. Bilo je to jedno od uobičajenih dežurstava u Zemunskoj bolnici, a noć nije još ni bila pala. Najveći broj saobraćajnih nesreća događao se noću. Sve češće, kao danas, dešavalo se da jedna anesteziološka ekipa, anesteziolog i anestetičar, nije u stanju da bude u dve operacione sale i da prihvati u prijemnoj ambulanti tek prispele povređene. Sve češće bi u jednoj saobraćajnoj nesreći bilo nekoliko teško povređenih, a takvih saobraćajnih nesreća bilo je skoro sada redovno tri do četiri u toku dana.

No, to nije bilo sve. Bilo je takođe teških bolesnika na odeljenjima. Bila je to bolnica od šeststo kreveta, pa bi anesteziolog morao da potrči kroz duge hodnike i stepenicama do različitih spratova radi hitne terapije ili hitne reanimacije.

–       Kada bih se sutra pojavio pred upravom bolnice da hitno tražim otvaranje bar još tri mesta za anesteziologe, sigurno bi me poslali kod psihijatara na pregled. Ali dokle ćemo nas troje moći ovaj tempo da izdržimo?

–       Ako ne tražite, nećete ni dobiti. Ovo sve nije odgovorno, ti daješ anesteziju kod carskog reza, Selja u drugoj sali sam rešava probleme preloma kuka. Šta će se desiti ako dođe do zastoja srca nekome na odeljenju? Presavi i piši, ako se neko od vas razboli, dežurstvo na svaku drugu noć. Aparatura koju tražite ne može da zameni ljude.

Iz razmišljanja ga trže plač jednog novog građanina Zemuna.

–       Hm, možda budućeg anesteziologa? Kako li će ova bolnica izgledati kroz dvadeset pet godina? Kako li ću izgledati ja?

–       Bolesnica jako krvari. Ima li još pulsa? ‒ zavapi ginekolog pokušavajući da klemuje arteriju koja je krvarila.

–       Sve je u najboljem redu, puls 80, pritisak 100/65.

Još malopre je uključio krv bolesnici, pa je u mlazu tekla u venu. Čuo je Selju, iz druge sale, kako budi bolesnika.

–       Konačno, sada je ipak jedan od nas u rezervi ako se nešto desi.

Sat kasnije carski rez je bio završen.

–       Kakva je to lepota kad probuđenoj majci koja je izgubila oko dve litre krvi, možeš da saopštiš:

–       Čestitam, dobili ste sina, junak ima 4.200 grama. Sve se dobro završilo!

Prao je ruke, pa je pod mlaz vode stavio glavu i vrat. Brišući se u peškir pogleda na sat koji je bio na zidu. Bio je dvanaest sati u operacionoj sali, samo je imao prekid zbog preoperativne vizite.

–       Doktore, podgrejao sam vam i ručak i večeru, pa birajte šta hoćete, i jedno i drugo liči na splačine. Mrtav sam umoran. Hoćete li jedan vinjak da se malo okrepite, inače od ovog u porcijama sigurno nećete?

–       Seljo, vi dobro znate da ja ne pijem, a i da pijem, ne bih to radio na dežurstvu.

–       Svi piju, hirurzi piju, pa šta? Suviše ste vi zeleni kao anesteziolog, videću vas posle jedno petnaest godina kad prođete kroz sito i rešeto kao ja. Eh, da nema ovog vinjaka, gde bismo mi svi bili?

Bilo je poznato da Selja dosta pije na dežurstvu, u njihovoj sobi je uvek bilo nekoliko boca u rezervi. Njegov uticaj se širio i na ostale anestetičare. Teško je bilo odrediti kada i koliko je bio pod „gasom”. Razgovarali su njih troje sa načelnikom o tom problemu. Odgovor je bio:

–       Gospodo, da li ste zagledali ormane lekara? Da, niste… A u stvari znate vi to bolje od mene… prepuni su alkohola. Hm, pa zar… zar od mene očekujete da zabranim da se pije, naravno, alkohol na odeljenju? Mislite li da će mene neko poslušati? Doći ću u situaciju da nekog moram da pošaljem na disciplinski sud ili da ga otpustim? Hoće li se sindikat složiti sa tim? Prošla su ta vremena. To sam mogao u mom sanatorijumu, da, mogao sam to nekad. Danas, hm, pre mogu očekivati da će mene kao načelnika otpustiti, naravno pronašli bi neki drugi razlog. Pročačkali bi nešto iz moje prošlosti. Polako, videćete i vi da svako od nas ima neku prošlost, mislim nešto u toj prošlosti. Ne, ne treba ravnotežu tih „prošlosti” svaki čas kvariti zbog nekih nerazumnih odluka. Ne, to nije pametno, zbog nekoliko čaša vinjaka – svašta!

Diskusiji je bio kraj. Jasna se plašila da dežura sa Seljom. Danilo i Nikola su bili oprezni i posmatrali Seljine ruke kada iz ampula uvlači rastvore lekova u špric. Prosuđivali su da li mu se ruke manje ili više tresu, bio je to neki pokazatelj. Tražili su, sva sreća na to su imali prava, da im se uvek pokaže i ampula iz koje je uvučen rastvor u špric, da bi mogli da se uvere šta je stvarno u špricu. To pre njih nije bio običaj u ovoj bolnici. Selja, onako visok, imao je skoro dva metra, mršav, cinično bi im skoro ampulu stavljao pod nos: „Pročitajte, da ne kažete da vam je Selja nešto podmetnuo”.

–       Doktore, na telefonu ginekologija.

–       Baš cela ginekologija?

Našali se Nikola, uzimajući slušalicu iz ruke sestra Mirke instrumentarke.

–       Ih, da sam nešto mlađa! ‒ prošaputa i dodade mu slušalicu, pa se udalji namerno njišući kukovima.

–       Doktore, bolesnica iz sobe 55 vas moli da dođete ako možete. Ništa nije hitno, kaže da ste vi rekli da može da vas potraži u svako doba.

–       Evo me odmah.

–       Sedite, čoveče, pa večerajte prvo. Čuvajte zdravlje, trebaće vam ako mislite da odete u penziju u ovoj bolnici.

–       Pokušavam da što brže ostarim ‒ odgovori, pa pogleda u Mirku.

–       Možda vam neko u tome može pomoći, možda vas zato i zovu na ginekologiju.

–       Jel, opet nešto ima da se radi. Prokletstvo…

–       Nema, Seljo, uživajte, to je moj problem.

–       Ih što bi volela da budem vaš problem ‒ osmehnu se Mirka.

–       Ja, vidi čovek dobro i bez naočara. Ti si moja numera, ovi mladi ne umeju da cene…

Smejao se Nikola, penjući se uz stepenice na ginekologiju……

–       Jadan Selja, svima se nudi, a izgleda da ga niko neće.

–       Dobro veče, evo me.

–       Oprostite mi, ali malo pre u razgovoru sa sestrom čujem da vi nećete sutra meni davati anesteziju, kaže ne piše vaše ime na programu.

–       Sestra je u pravu, davaće vam moj kolega. Ja sam slobodan posle dežurstva.

–       Doktore, ja sama ne bih smela, ali mi je sestra rekla da ste vi dobar čovek i da smem da vas zamolim. Molim vas da mi vi sutra dajete anesteziju. Razgovor sa vama me je toliko umirio, toliko sam stekla poverenja u vas, kao Boga vas molim. Znam da možda i suviše tražim, ali molim vas budite sutra pored mene.

–       Nikola, obećao si ocu da ga vodiš na pregled. Profesoru si obećao da ćeš doći da porazgovaraš sa njim oko organizacije seminara. Moraš da se podšišaš, ko zna šta te još noćas čeka…

–       Dogovoreno, sutra sam pored vas, ali sada odmah na spavanje.

Uze tabletu, stavi joj u usta i dodade čašu vode. Ona uze čašu iz njegove ruke, drugom rukom dohvati njegovu ruku, prinese je usnama i poče da je ljubi. Zbunjen u prvom trenutku, ne povuče ruku, zatim je lagano istrže.

–       Dogovorili smo se, ja gasim svetlo. Laku noć, do sutra ujutru.

–       Da smo anesteziolozi to sam znao, ali da smo i popovi postali, to sam tek sada shvatio.

–       Gle, otkud slavni anesteziolog na ginekologiji, a da dežurni ginekolog ne zna. Da ne tražiš pocepane istorije bolesti i to u tajnosti?

–       Pero, pogodio si. Baš sam sada jednu pronašao.

–       E, slušaj, baš mi je milo što si ih tako zeznuo! Lom je bio, matorog samo što šlog nije udario. On jadničak nije ni pogledao istoriju nego su mu prepričali, uz sve dodatke, šta si napisao, ali više ono što nisi napisao, a on pravo kod upravnika. Mnogo te ne voli. Ej, čekaj da ti kažem, ali kad ga je upravnik ponovo zvao i pokazao mu istoriju u kojoj nema ništa od onog što si napisao, ja sam bio kod sekretarice, pa čuo kako se Dujanović na njega izvikao. Izađe ti šef, podvio rep i nikog oko sebe ne vidi. Mislim da ga do danas niko tako nije namagarčio kao ti.

–       Niti mi je to bila namera…

–       Ma čekaj, stani, ma znam ja tebe! Ma, mi smo drugari od auto-puta Bratstvo i jedinstvo^[3]. Ih, kad je to bilo! Nego, znaš, posle je pozvao sve jednog po jednog – ove starije ‒ i niko, kao, ne zna ko je uništio istoriju. Lom, ali šef ne viče. Samo ćuti. Ma, kažem ti, mnogo mi je milo. Ispao si gospodin i ovoj mafiji si uterao strah u kosti. Drago mi je što smo ista generacija i slažem se da mi moramo da preuzmemo konačno kormilo u naše ruke. Reci mi, želiš li stvarno da se povede istraga i da se ustanovi ko je uništio istoriju bolesti.

–       Hajde da ti u poverenju kažem, ne mislim da isterujem mak na konac. Mislim da ti je jasne kakva bi se prašina podigla, pre svega, zbog izuzetno lošeg tretmana bolesnice, a onda i zbog odgovornosti mnogih kolega. Takve afere, kao što znaš, nikada ne ostanu među lekarima, nego bi se to pročulo i van bolnice.

–       Divim ti se, mislim da bi retko ko tako postupio da je bio u tvojoj koži. Nema šta, stvarno si izuzetan čovek! No, jesi li ti svestan toga šta bi sa tobom bilo da si ti slučajno bio u ovakvoj situaciji?

–       Potpuno sam toga svestan!

Sirena sanitetskih kola zaurla. Nikola potapša Peru po ramenu i odjuri u prijemnu ambulantu.

Uneli su trojicu mladića.

Skoro u isto vreme su Selja i Nikola intubirali prvu dvojicu, jer obojica više nisu spontano disali. Treći je jaukao od bolova. Imao je prelom butne kosti, i to otvoren, iz rane je virila kost i šikljala krv. On je bio prepušten jednom od dežurnih hirurga, koji je iznad preloma podvezivao nogu da zaustavi krvarenje, da bi našao krvni sud i da bi ga klemovao peanom.

Nikola je jedva uspevao da napipa puls na vratu. Drugi hirurg je makazama sekao odeću da bi pregledao povređenog.

Nikola baci pogled na Seljinog povređenog koji je i dalje izgledao „plav kô šljiva” mada mu je Selja davao čist kiseonik već duže od pet minuta.

–       Pozovite dežurnog sa urologije da pomogne i, Jelice, preuzmite moj balon i ventilirajte…

Uzevši slušalice, stavi ih na grudni koš Seljinog povređenog. Sem ritmičnog veštačkog uduvavanja i izduvavanja kiseonika ništa se nije čulo.

–       Zastoj srca!

Viknu Nikola i poče da ritmično pritiska grudni koš sa ukrštenim dlanovima u predelu srca. Na svaki peti pritisak Selja je jednom uduvavao kiseonik iz balona preko tubusa u pluća. Kroz venu je tekla u mlazu zamena za plazmu.

–       Dajte adrenalin u špricu sa dugom iglom. Seljo, imaš li ikakve reakcije na vratnoj arteriji?

–       Nemam nikakve spontane, samo se oseća reakcija vaše masaže.

Znoj mu se slivao sa čela. I dalje je ritmično pritiskao grudni koš. Bilo mu je nešto lakše kad je povređeni podignut na previjališni sto, jer je mogao da pritisak vrši ne samo rukama nego i telom. Najteže je bilo masirati srce u klečećem položaju.

–       Jelice, šta se kod vas događa?

–       Puls je nešto bolji, jasno ga pipam. Pritisak još uvek ne merim, tonove ne čujem.

–       Brđo, imaš li predstave šta je sa njim?

–       Verovatno prsla slezina, sad ću da punktiram slezinu, međutim, to nije razlog njegovog komatoznog stanja. Cela leva strana grudnog koša je polomljena, nema nikakvih znakova povrede glave, zenice su OK. Mislim da ga treba prebaciti u operacionu salu.

Bila je to ruptura slezine, komocija i kontuzija mozga.

Mlađi Markov – dežurni urolog, ulete u prijemnu ambulantu.

–       Kolega Markov, dajte instalirajte još jednu infuziju kod Jeličinog bolesnika. Nađe li krvni sud, Veljo?

–       Krvarenje je stalo. Da ga malo reanimiramo, pa će i on u salu. Moraćemo da stavimo pločicu i šrafove na butnu kost. Tetanusni serum ovde i odmah kristalnog penicilina 1,2 miliona.

–       Hajde, pokreni se već jednom, pokreni se ‒ ponavljao je već ne znajući po koji put u sebi. Uze dugačku iglu sa adrenalinskim špricom, zabode je u predelu srca i ubrizga adrenalin.

–       Po-kre-ni-se-već – tačno na svaki pritisak ruke, ali se ništa nije dešavalo.

–       Veljko, dođi da vidiš, ja ovde ne vidim nikakvu povredu?

Minuti su prolazili, baci pogled na sat, prošlo je više od 20 minuta kako je započeo da reanimira.

–       Seljo, smenite me!

Selja dunu još jednom u pluća i pređe na Nikolino mesto, pa nastavi istim ritmom da masira srce, a Nikola da ventilira pluća.

–       Po- kreni se već! Hajde, sad moraš.

Prsti mu na vratnoj arteriji nisu pipali ništa. Čak se nije primećivao ni efekat Seljine masaže.

–       Seljo, hajde malo jače pritiskajte. Pa dabome, vi ste visok, zar ne primećujete da u tom položaju ne možete da efikasno pritiskate grudni koš. Veljko, nađe li nešto?

–       Da, kako da ne, samo me malo pusti tu pored tebe da vidim još vratni deo kičme. Dabome, njemu je kičma, koliko mogu da napipam, polomljena u torakalnom gornjem delu i takođe u cervikalnom. Pipni, vidiš koji je to otok, prsti mi ulaze kao u testo. Da napravimo još rendgenski snimak, mislim da je reanimacija uzaludna.

Rendgenski snimak je potvrdio Veljkovu sumnju. Teška srca Nikola se dogovori sa Veljkom i Seljom da prekinu reanimaciju.

Lepo građen momak ležao je kao da spava, nigde se na njemu nije videla ni jedna povreda.

–       I nije se pokrenulo?!

–       Napišite, reanimacija trajala trideset pet minuta bez rezultata.

–       I nije se pokrenulo ‒ progunđa glasno.

–       Meni nešto kažete, doktore? ‒ javi se saobraćajni milicioner iz ćoška.

–       Ne, ne vama. Šta je bio uzrok saobraćajnoj nesreći?

–       Ukradenim fićom pokušali su da prestignu jednog pežoa, uleteli u makaze, pa, da bi ih izbegli, punom brzinom naleteli na drvo. Ovaj vaš je sedeo do vozača. Onaj sa prelomljenom butnom kosti je ispao iz kola pri sudaru, onaj drugi bez svesti je bio za volanom.

U četiri sata izjutra pili su vruću kafu ćuteći. Nije se reč čula. Svako je bio udubljen u svoje misli. Predugo budni, preumorni i nezadovoljni. Bilo je veliko pitanje da li će i ova dva mlada čoveka ostati živa. Nije im bilo više od dvadeset godina.

–       Majku im detinju, misle da je auto trotinet. I taj novi zakon – preimenovao krađu kola kao „pozajmicu”! Da bar kazne budu deset godina zatvora. Kažnjavaju ih simbolično. Da su nešto kritikovali vlast, već bi bili u bajboku na nekoliko godina!

–       Hajd’ u krevet, momci, i sutra mora da se radi.

Na jutarnjem raportu sede do Danila.

–       Bila gužva noćas, ali zato ćeš da uživaš. Napolju je božanstven dan. Operacioni program nije veliki.

–       Nije, ali sam sebe stavio na prvu operaciju na ginekologiji. Zamolila me bolesnica, mnogo je uplašena, a danas joj je rođendan. Ako hoćeš, imaćeš i ovako i onako dosta posla u antišok-službi od noćas operisanih, u teškom su stanju.

–       Izgleda da ti ne možeš bez načelnika Kusovca.

–       Nećeš verovati, on je meni na neki način simpatičan, ali ja njemu sigurno nisam. No, ima vremena, ja ne gubim nadu.

–       Dobro jutro, danas smo u istoj sali. Prekontrolisala sam aparat. Je l’ vam to neka dobra poznanica, kad ste ostali posle noćašnje „klanice”? ‒ dočeka ga veseo glas sestra Mire.

–       Nije, Miro, samo je jako uplašena. Posle našeg jučerašnjeg razgovora zamolila me je da joj ja dam anesteziju.

Vrata od operacione sale su se otvorila, na pokretnim kolicima, uplašenog pogleda, bledog lica. Nemirne oči su kružile po sali tražeći Nikolu.

–       Dobro jutro, srećan rođendan.

–       Dobro jutro, doktore. Sada sam mirna. Stalno sam se bojala da nećete ostati zbog mene.

–       Kako ste spavali, vi novorođenče?

–       Baš tako kao što kažete, kao novorođenče. Niste zaboravili da mi je danas rođendan.

Oslobodi joj ruku od bolesničke pižame, podveza joj nadlakticu. Na nadlanici joj se ukazaše krupne nabrekle vene. Mira mu dodade tupfer sa jodom, pa zatim iglu. Probode kožu i zid vene, Mira uključi infuziju koja poče da ravnomerno kaplje.

–       To je bilo to što boli, sada više nema nikakvih bolova.

–       Nisam ni osetila ništa.

Stade joj iznad glave, otvori dovod kiseonika na aparatu, prinese masku svom nosu puštajući dovoljno kiseonika da nestane miris od dezinfekcionog sredstva koji je upila maska.

–       Sada ću vam preko maske dati prvo specijalan vazduh koga smo za vas poručili iz Švajcarske. Vi samo duboko dišite kao što smo se dogovorili juče, a sestra Mira će vam kroz iglu ubrizgati uspavljujuće sredstvo. Možda ćete osetiti jedan neprijatan ukus u ustima, i onda ćete zaspati.

Klimnu glavom Miri.

–       Sve ide kao podmazano – spavajte lepo.

Zelene oči pokušavale su da ga još jednom pogledaju, pa se kapci lagano spustiše, pa se opet otvoriše. Ona htede još nešto da kaže, kapci se polako spustiše. Prstom joj lagano prevuče preko oboda trepavica. Kapak se na oku ne pomeri.

–       Šezdeset miligrama sukcinila.

Mira uze špric, pokaza mu ampulu koja je bila na igli – kao dokaz da je u špricu stvarno sukcinil i ubrizga ga.

Još nekoliko spontanih udisaja, pa se pojaviše trzaji na mišićima lica, koji se kao talasi počeše širiti preko vrata, grudnog koša do stopala nogu. Zatim prestaše.

Baci pogled na vijak koji se okretao u staklenoj cevi aparata i pokazivao da bolesnica dobija 15 l/min kiseonika. Pogleda njen grudni koš koji se pri svakom njegovom pritisku na balon širio, a pri otpuštanju balona sužavao, dok se balon obrnuto praznio i punio. Još jednom pritisnu balon. Bolesnica više nije disala. Odloži masku, stavi svoju desnu ruku pod glavu bolesnice da bi joj zabacio glavu prema sebi. Usta joj se poluotvoriše. Ču škljocanje otvaranja laringoskopa, uze ga u ruku i polako uvuče u usta metalnu špatulu na kojoj se nalazi sijalica, pazeći da ne dodirne zube[4]. Zahvatajući špatulom jezik, pomeri ga ulevo i svetlost lampice mu osvetli zadnji deo usne duplje pa dušnika, glasne žice između kojih se ukaza otvor. Ispruži desnu ruku u koju mu Mira stavi tubus pa, pod kontrolom oka, plasira ga između glasnih žica u dušnik. Prikopča creva aparata za anesteziju i nastavi da, pritiskom na balon, ventilira bolesnicu. Levom rukom skinu slušalice sa vrata da proveri da li se oba plućna krila simetrično pune smešom anestetičnih gasova koju njegova desna ruka ubacuje kroz tubus u bronhije.

Levom rukom izvadi slušalice iz džepa, stavi ih u uši pa ih prisloni uz grudni koš. Ulazak kiseonika se čuo simetrično u oba plućna krila. Znači da je tubus stajao na pravom mestu.

–       U redu je, Miro, fiksirajte tubus u ovom položaju!

Uključi anestetike. Puls je bio nešto malo ubrzan. Pritisak u granicama normale.

Vrata se naglo otvoriše i šef uđe sa svojom svitom. Sa ruku im se još cedila voda. Instrumentarke počeše da im dodaju sterilne mantile, rukavice, pa to potraja malo duže, dok se zatim obrisala koža benzinom, pa alkoholom, pa jodom. Zatim sterilni čaršavi prekriše bolesnicu, na kojoj jedva osta vidljiva koža na mestu reza. Mira na ramu iznad glave bolesnice zakači ivice čaršava tako da je anesteziolog uvek imao uvid u tubus koji je virio iz usta, fiksiran na bradu flasterom, usne, lice i oči bolesnice. Desna ruka bolesnice je ležala van stola na jednoj udlazi i na njoj se nalazila manžetna za merenje pritiska, a na šaci igla kroz koju je uticala infuzija u venu i kroz čiji se gumeni deo mogao ubrizgavati potreban relaksant[5] ili razni lekovi.

–       Kurare[6], Miro. Molim

Mira mu ponovo pokaza prvo ampulu na kojoj pročita kurare, i sačekavši znak, lagano ubrizga u venu probnu dozu. Neki bolesnici su bili alergični.

Šef pruži ruku, začu se zvuk instrumenta koji udari u rukavicu i šaku. Šaka zastade neodlučno nad prorezom, Nikola pomisli da šef ipak očekuje da čuje:

–       Gospodine načelniče, pacijentkinja je spremna za operaciju.

Njegova ruka je i dalje neodlučno stajala iznad kože.

Asistenti izmenjaše poglede među sobom, pa pogledaše u Nikolu.

Skalpel se konačno spusti na kožu, njegovo čelično oštro sečivo napravi prvo brazdu, pojaviše se kapljice sveže crvene krvi. Asistent ih upi gazom, zatim skalpel zareza dublje. Sve poče bez problema i sa jedne i sa druge strane.

Jedan operator i tri asistenta. Dvojica su obično bili specijalisti, stariji i mlađi, a treći ili takođe specijalista ili asistent. Četiri para ruku, u jednom malom prostoru operacionog polja ispod pupka.

–       Možda je to bila želja učitelja da stalno uči svoje saradnike, možda nesigurnost. Govorili su da je on uvek tako operisao. Možda se tako operisalo u Beču ili Gracu, gde je načelnik učio zanat?

Tumor je nađen, bio je stvarno veliki kao dečija glava. Nikola odahnu, po izgledu je bio dobroćudan. Poče klemovanje i podvezivanje krvnih sudova.

Sve je teklo ne može biti bolje.

Danilo uđe u salu.

Šef diže pogled i pogleda ga.

–       Zar nešto nije u redu sa bolesnicom?

Danilo je ćutao očekujući da Nikola odgovori. Nikola je ćutao, jer se šef obratio Danilu.

Odjednom kao grom zagrme njegov megafonski bas.

–       Pitam li ja nešto, hoće li neko da odgovori ili će opet da se piše u istoriju bolesti?

–       Bolesnica je odlično – gospodine načelniče, odgovori Nikola.

Operacija je nastavljena bez reči.

Danilo pruži ruku i preuze balon od Nikole.

–       Idi, popij kafu, kao što vidim operacija se privodi kraju. Zašto ne ideš kući? Stvarno je glupo, ja nemam nikakav drugi posao.

–       Na kafu idem, ali vratiću se, obećao sam i ostaću do kraja. Kako ona dvojica od noćas?

–       Za sada su dobro. Čekam još laboratoriju, pa da se dogovorim sa hirurzima. Mislim da kod onog komatoznog nije baš sve jasno.

Baš lepo, Nikola, da popijemo zajedno kafu i da se nešto dogovorimo. Danas sam bio kod upravnika. Započinju radovi na dovršenju bolnice – sredstva su konačno odobrena. Čujem da ste vi bili kod njega i da vam je tom prilikom rekao da neko od anesteziologa treba da uđe u komisiju koja bi koordinirala kako gradnju hirurškog odeljenja tako i celog bloka. Ne znam da li su vam poznati planovi? Nisu? Pa eto, dogovorite se, pa da se sastanemo. Biće tu dosta posla.

–       Dogovorićemo se, pa ću vam još danas javiti.

–       Nego, ja sam vas stavio na program sastanka hirurške sekcije ‒ „Požari i eksplozije u operacionim salama”. Drugom polovinom iduće nedelje nastupate. Dobro se pripremite, naši sastanci su obično dobro posećeni, a anesteziolozi nam nisu bili baš česti gosti.

–       Tema nam je skoro gotova, doktore Vitezoviću. Hteli bismo samo da snimimo naše dijapozitive, ali ne znamo ko to radi.

–       Klinika za majku i dete na Novom Beogradu ima svog bolničkog fotografa. Daću vam broj telefona, pa mu se javite i recite da sam vas ja poslao.

Načelnik Kusovac uđe u sobicu skidajući rukavice.

–       Sestro, kafu! ‒ grmnu. Izgledao je umoran, bled i zadihan.

U operacionoj sali je najstariji ginekolog dovršavao šivenje kože. Danilo ustupi svoje mesto Nikoli. Pokaza mu na kartu anestezije, da su i pritisak i puls bili bez promene.

Nikola zatvori dovod anestetičkih gasova. Mira, držeći dva šprica u ruci, pogleda upitno.

–       Da, dajte atropin i neostigmin[7].

Ginekolozi su skidali rukavice, a instrumentarka stavljala gazu preko šava.

Pritisak ruke na balon je bio slabiji i sa većim pauzama. Čekao je da bolesnica sama počne disati. To je uvek bio prvi znak buđenja koji svaki anesteziolog sa nestrpljenjem očekuje. Jedva primetno pojaviše se sitni talasi pri vrhu balona. Grudni koš se jedva primetno poče pomerati, udasi sa produbiše. Zatreptaše očni kapci i bolesnica pomeri ruku prema tubusu, koji joj je smetao u guši.

–       Dragana, operacija je uspela, sve je u najboljem redu. Hajde, udahnite duboko. Odlično, još jednom, pa ćemo vam izvući crevo iz guše. Ne bojte se, samo dišite duboko.

Sestra Mira uključi aspirator[8], dugačkim kateterom koji je spojen sa aparatom prvo usisa i očisti usta od nagomilanog sekreta. Nikola odvoji tubus od aparata za anesteziju, a Mira novim čistim kateterom uđe u tubus čisteći bronhije od nagomilanog sekreta.

–       Dragana, znamo da ovo što vam sada radimo nije nimalo prijatno. Samo se malo strpite, i evo sada ćemo da vam izvučemo to crevo iz guše. Dišite duboko!

Mira otpusti pean, kojim je mali spoljni balon bio pritisnut, a koji je služio kao kontrola balona što se nalazio oko tubusa blizu samoga vrha. Naduvan spoljni balon bio je spojen sa balonom blizu vrha tubusa i komunicirao sa njim. Naduvan, zatvarao je skoro hermetički dušnik tako da sekreti iz usta, ili pak povraćeni sadržaj iz želuca, nije mogao da uđe u dušnik i bronhije. Otpuštanjem gornjeg balona i donji bi se praznio, pa se tek onda mogao izvući tubus iz dušnika. Usisavajući sekret i dalje, kateterom provučenim kroz tubus, izvadi tubus.

–       No, Dragana, eto i to je sada gotovo.

Dragana se zakašlja, otvori širom oči. Nešto je pokušala da kaže, ali je njen šapat bio nerazumljiv.

–       Dragana, operacija je gotova, sve je u najboljem redu, još ste u operacionoj sali. Vidimo da nešto hoćete da kažete. Hajde, pokušajte još jednom, samo lagano! ‒ sestra Mira saže glavu prema bolesnici.

–       Dabome da je tu, iznad vaše glave je.

Oči se Draganine pomeriše nagore tražeći Nikolu. Usne prošaputaše sada već razgovetnije:

–       Hvala vam što ste ostali.

–       Hvala vama što ste nam se vratili živi i zdravi ‒ nehotice, ne razmišljajući izlete Nikoli.

Bio je stvarno srećan i zadovoljan. Ne, nije bio sujeveran, ali nema anesteziologa koji se oseća prijatno kad mu bolesnik pred operaciju uporno tvrdi da se neće probuditi i da će umreti.

Nelagodnost, nesigurnost, strepnja, napetost koja traje sve vreme anestezije, dok se pacijent ne probudi, jesu sinonimi, koje anesteziolozi upotrebljavaju da okarakterišu strah. Gde bi anesteziolozi priznali da se plaše? Priznali ili ne, taj strah je bio sastavni deo profesije. Neželjen, nonšalantno negiran, namerno neprimećivan, uglavnom prikriven individualnim metodama. Baš ti metodi, uspešni ili manje uspešni, činili su da se anesteziolozi razlikuju.

Tu razliku su primećivali njihovi saradnici, kolege hirurzi i personal operacione sale.

Nesigurni anesteziolozi nisu bili na ceni, a u kojoj su pa profesiji nesigurni cenjeni? Nesigurnost… da to ipak nazovemo pravim imenom, dakle strah, nije imao nikakve veze sa stručnošću. Okolina je stručnost merila vizuelno: mirnoćom, brzinom u radu, spretnošću i hladnokrvnošću u najkritičnijim momentima kada sve u operacionoj sali uhvati panika.

Bezbroj faktora je uticalo na rad mašinerije koja je činila čoveka za vreme operacije. Najvažniji je bio čovek. Češće nesvesno, ređe svesno, remetio je rad mašinerije.

Mašine se za vreme remonta zaustavljaju. Za vreme operacije anesteziolog može samo da isključi privremeno neke funkcije – svest, osećaj za bol, disanje, da smanji ili poveća cirkulaciju – da ostatku mašine omogući pristojan rad koji neće dovesti do daljeg oštećenja. Da omogući hirurgu – mehaničaru, miran rad i da sve što mehaničar mora da poremeti dok mašina radi da bi je konačno popravio; da kompenzuje i da joj na kraju operacije ponovo vrati sve funkcije koje je prekinuo ili narušio.

Koji mu je instrumentarijum stajao na raspolaganju?

Minimalan. Aparat za anesteziju u čije se funkcije moralo pouzdati i biti stalno na oprezu, jer u slučaju njegove neispravnosti dolazilo bi do poremećaja u doziranju anestetika i životno važnog kiseonika. Ovu neispravnost aparata mogao je anesteziolog da otkrije svojim čulima, ali i signalima koji su dolazili od čoveka – pacijenta.

Mnogi su posao anesteziologa upoređivali sa poslom pilota aviona. Uzletanje – uvod u anesteziju, let – anestezija za vreme operativnog zahvata, a buđenje sa spuštanjem aviona.

To upoređenje u odnosu na rizike ima neke sličnosti.

Pre leta se avion detaljno pregleda i dopušteno mu je da leti ukoliko je potpuno ispravan.

Anesteziolog započinje svoj let sa defektnom mašinom koja je dovedena u podnošljivo stanje. Mogućnosti korekcija za vreme „uzletanja” su minimalne; mesto mnogih manometara i časovnika u avionu, anesteziologu ostaju samo pritisak, puls, boja kože, širina zenica, za vreme operacije takođe. S tom razlikom što avion niko namerno ne kvari da bi ga na kraju popravio ili bio nemoćan da ga popravi, a ređe još više pokvari. Činjenica je da hirurg neprekidno sabotira rad anesteziologa, da bi ga kad završi svoj deo posla ostavio da se izbori sa mašinom pri spuštanju – ateriranju, da bi se posle uspešnog ateriranja ustanovilo da li je popravka uspela delimično ili potpuno. Nikakvog glasa stjuardese nema, koja obično saopštava šta se sve može posle prekida rada motora. Naravno, „motor mora i dalje da nastavi da radi“ i to uz dodavanje svih mogućih „ulja“ za podmazivanje, uz zavrtanje mnogih šrafova ili njihovo otpuštanje.

Ako pri ateriranju motor počne da trokira ili da se gasi, onda se sa potpuno neispravnom mašinom mora ponovo uzleteti da bi hirurg popravio motor, jer mu to iz prve ruke nije pošlo za rukom. Sem znanja, svojih čula, intuicije koja je varljiva, nešto malo alata, slušalica, aparata za pritisak i iskustva, koje je još varljivije, nema mnogo sredstava na raspolaganju. Pacijent, odnosno mašina, takođe daje signale koji govore kako mašina funkcioniše. Njih samo treba naučiti čitati.

Neophodnost aparature koja bi anesteziologu u svakom trenutku mogla da pokaže kako funkcioniše mašina već su počeli da se pojavljuju u svetu, takozvani monitori. Monitori su pokazivali na ekranima rad srca, krvnih sudova, merili različite pritiske i razmenu gasova u plućima. Bili su vrlo skupi. Možda će ih jednog dana biti više, pa će biti manje straha, to jest nesigurnosti.

 

1 6 / 0 4

Fića se kotrljao kroz gust saobraćaj, vozeći jednog zadovoljnog anesteziologa. Miris rascvetanih lipa bio je jači od izduvnih gasova automobila, ulazio je kroz otvorene prozore. Leto sunčano i toplo. Kafanske bašte u senci drveća u kojima se služe hladna piva, dobri ćevapčići, žamor gostiju uz zvuke violina. Leto, s mekanim asfaltom, visokim temperaturama u operacionim salama, sparnim noćima, vrućim bolničkim zidovima. Leto, sa divnim mesečinama u Košutnjaku, Topčideru i na Avali. Leto na Dunavu i Savi, na Adi Ciganliji, leto u kome se druži, uživa, ide na godišnji odmor uz buđelar različitih debljina. Anesteziolog Zemunske bolnice, skoro posle 24^h provedenih u operacionoj sali, koji je „uzletao i sletao” dosta puta u toku tih 24^h, nosio je tanani koverat u kome mu je bila mesečna plata. Neće imati vremena da uživa u druženju, Adi Ciganliji, Dunavu i Savi, restoranima u senci starih bagremova i lipa i u muzici dobrih violina.

–       Vreme je novac ‒ pomisli, pa se nasmeja. ‒ Izgleda da ni jednog ni drugog nemam dovoljno. Život je ipak toliko lep, a ja nisam bio srećniji u životu.

–       Hm, ne bih rekao da ima nekih tačnosti u tvojoj konstataciji. Gde pronađe toliku sreću odjednom, da to nije euforija od silnih udahnutih anestetičnih gasova?

–       To se ne da objasniti, ja je osećam, osećam tu sreću, ona je svuda oko mene. Često nemam vremena da joj se radujem, možda to i ne umem. Srećan sam često. Družimo se povremeno, pa nam čak ni tvoje gunđanje ne odmaže. Ti si u pravu, moj tast je u pravu, malo je sreće i mnogo je briga oko nas, u ovoj zemlji bratstva i jedinstva, samoupravljanja, socijalizma koji samo što nije sazreo u komunizam! Malo morgen!

Ali pored svega toga sreća je u Draganinim očima, jer je svesna da je živa, da joj deca nisu siročići i jer je danas svesna da joj je rođendan i da će doživeti još mnoge godine. Možda mi je ona svojim pogledom prenela ovu sreću koju osećam. Kaži, sveznajući, imamo li našu ličnu sreću? Pružaju li nam je možda drugi oko nas?

–       Možda nas ona bira, okrene bubanj, pa izvuče cedulju kao na lutriji, i onda, eto je, dođe u posetu, Hm, ćutiš, ne komentarišeš, zbunjen si, odgovora nemaš.

–       Imam i te kako, ona ne postoji. Zar bi svet oko nas bio takav kakav jeste? Zar bi se ljudi borili za vlast, sejali nesreću oko sebe, verujući da će sreću prigrabiti samo sebi, ubijajući i uništavajući sve oko sebe? Sreća je izmišljena. Potrebno je da se nečim hrabrimo, da verujemo da smo baš mi, kao sada ti, taj srećnik i da ti ta sreća put u budućnost posipa ružama. Kažem tako, jer narod dobro kaže: ruže su na stabljici koja ima trnje.

–       Stop, stani, pogledaj… Zaustavi i uparkiraj fiću pred hotelom Balkanom. Pogledaj tog saobraćajnog milicionera, kako reguliše saobraćaj. Ni baletan mu nije ravan. Pogledaj pokrete, on stvarno igra balet. Vidi osmeh, pa naklon, pa ruku u beloj rukavici koja maše kao da ne daje samo prolaz nego i deo sreće. Vidiš li ženin osmeh, u kolima? Pa šta joj vidiš nego sreću na licu, slepče jedan?! Lepotan, stasit, sav kao od gume. Pogledaj ove ubice za volanom, koji trube, psuju, uleću u makaze – pogledaj ih sada u ovoj groznoj gužvi kako kao jaganjci sa osmehom čekaju i uživaju u čoveku koji je srećan, koji sreću deli…

–       Hm, misliš u beloj rukavici – ha, ha, ha!

–       U celini ona je u njemu. Ha, primetio je da smo nepropisno parkirani. Moramo da se odšetamo odavde. Ma pogledaj ga, ti neverniče, pogledaj taj reverans – kao zahvalnost što je primetio da smo ga razumeli.

–       Koliko ima ova zemlja saobraćajaca ‒ hiljadu, dve, koliko ih ima u svetu? Koliko ima ovakvih koji sa uživanjem obavljaju svoj posao? Pogledaj te skladne pokrete, pogledaj taj osmeh, tu mimiku koja ti preti osmehom, koja ti ukazuje na prekršaje da bi ih sam korigovao. Niko se na njega ne ljuti, nema pištaljke, ne vadi blok za kažnjavanje!!

–       Lepi moj, da li si primetio da se u Beogradu svuda uvode semafori – crveno, žuto, zeleno. Skinuće ti tvog baletana „srećkovića”, saobraćajnog milicionera.

–       Pa šta onda?

–       Ništa, samo konstatacija.

–       Podbacio si, on je srećan, jer uživa u sreći drugih. Deliće sreću ma na kom se poslu našao i srećom će obasipati ljude. Naučiću te, zapamti, ona je u nam. Ta sreća, mi koji je imamo, srećni smo zbog toga što nismo sebični pa je drugima dajemo, osmehom, „belom rukavicom”, pažnjom, požrtvovanjem, svojom ljubavlju i ona nam se vraća kao zrak svetlosti koji se odbije o glatku površinu jezera. Podseti me kada budemo imali malo vremena da ti još ispričam o sreći.

Uparkira fiću, zaključa ga. Ulete u kuću gde ga dočeka Vesna. Zagrli je i poljubi dugim poljupcem, pa joj se zagleda u oči.

–       To su oči koje su pogledom zračile sreću.

–       Tatice, tatice…

Kao lopta odskoči od zemlje da bi se raširenim rukama bacila u zagrljaj ocu.

–       Sreća se mogla videti u očima drugih, u zagrljaju da se oseti, u smehu da se čuje.

–       Euforičan i umoran. Ima vremena, nastavićemo diskusiju. Posle ručka zaspaćeš snom bez snova, umorni anesteziolože.

 

1 6 / 0 5

Palile su se svetiljke, a nebo iznad Zemuna bilo je još rumeno. Topli sumrak počeo je da prekriva grad. Prelazeći preko Savskog mosta, namignu Pobedniku[9] čija se silueta jasno ocrtavala prema rumenilu koje sunce ostavi za sobom na nebu. Dah reke ulete kroz prozor fiće, milujući mu obraze. Raširi nozdrve duboko ga udišući.

„Sada cveta jasmin na Rtnju“, pomisli i po prvi put ga ne obuze tuga zbog napuštenog Boljevca, opšte prakse i lepotana Rtnja. Osećao je lepotu onog što je prošlo, radost što je sve to mogao da doživi, što mu život to nije uskratio.

Čika Dobrivoje, bolnički portir, ratni invalid bez leve ruke, dodirnu širit svoje portirske kape na ulazu u bolnicu.

–       Dobro veče, doktore! Vi najbolje da se preselite u bolnicu, uštedeli biste grdan novac za benzin.

–       Moj Dobrivoje, ima i važnijih stvari od novca.

–       Tako misle mladi, pa čak i oni znaju da to nije tačno.

–       Da li je bilo gužve?

–       Nije, ali će biti. Lepo veče, biće saobraćajki. Prođe ono lepo bezbedno vreme kada se išlo na putovanje karucama. U jednim oni koji lumpuju, a u drugim muzika koja ih prati. Posle takvih lumperaja bolela je samo glava, a sad sa ovim saobraćajem ‒ ode glava.

–       Dobro veče, Dragana. Evo mene, stigoh po svoje parče torte.

Baci brz pogled na bolesnicu. Izgledala je dobro.

–       Znala sam da ćete ispuniti obećanje, a i ja sam!! Parče torte je ostavljeno za vas.

Otvori fioku nahtkasne i izvadi tanjirić sa tortom.

–       Moram da vam priznam da me uvek iznenađujete. Tortu nisam očekivao, to je bila šala…

–       Znala sam da se vi šalite, ali sam ja to ozbiljno shvatila. Doktore, ja stvarno ne znam…

–       A, a, to neću da čujem! Prvo, torta je izvanredna, a drugo, odlično mi izgledate. Kako se osećate?

–       Kao i da nisam operisana. Imam malo bolova oko rane i to je sve. Bio je šef da me vidi i tvrdi sa sigurnošću da se radi o dobroćudnom tumoru.

Na bolesničkoj listi sve krivulje vitalnih parametara bile su u granicama normale.

–       Da li su deca bila da majci čestitaju rođendan? Sa suprugom?

–       Bio je sin samo, dovela ga komšinica. Muž nije mogao da dođe, imao je neki hitan sastanak. Ispričala sam vam, naši odnosi nisu najbolji, doktore, ali to sada nije važno, važno je da sam ostala živa, zbog moje dečice. Evo, vidite ovaj buket, sin mi ga je doneo.

–       Hvala na torti, stvarno ste me iznenadili.

–       Ja bih ipak htela da vam nešto kažem…

–       Ali ja to neću da čujem…

–       Mislim da je moje pravo da vas ipak zamolim, nemojte da to odbijete tek operisanom pacijentu. Mislite da hoću da vam se zahvalim, ali ste se prevarili. Htela sam da vam kažem da imate čudesnu moć da umirite bolesnika, i da bolesnik stekne poverenje u vas. Mislim da ste izabrali poziv koji će vam doneti mnogo sreće.

–       Hvala, Dragana, a sada moram da bežim. Laku vam noć, mada vam ona neće biti baš laka. Biće bolova. Doviđenja!

Već je skoro zatvarao vrata od sobe.

–       Doktore!

On se okrete i pogleda je.

–       Hvala vam od sveg srca!

Pripreti joj prstom i izađe.

 

1 6 / 0 6

–       Jasna, ti praviš rusku salatu, pa je donosiš na svoje dežurstvo, a Danilo i ja ti dolazimo u goste. Ima nekoliko stvari o kojima moramo da se dogovorimo.

–       Sastanak na najvišem nivou.

–       Znači, Danilo, ti prihvataš. Zar nemaš nijedan zakazan sastanak sa nekom cicom? Znate, gledam na dežurstvu ove hirurge švalere, pa mi nekako dođe žao. Vi muški anesteziolozi ‒ ništa!

–       Kako sada to da protumačimo? Danilo, da li to Jasna sumnja u naše sposobnosti?

–       Danilo nam još nijednog ozbiljnog kandidata za neku stalnu vezu nije prijavio, a kamoli za ženidbu. Vreme mu je. Anestetičari kažu da niko od vas nije tražio još – napominjem još, ključ od njihove sobe. Na mom svakom dežurstvu moram da pripazim kada ulazim u neku lekarsku sobu. Prvo počnem da se iskašljavam, pa kucam, pa čekam, pa tek onda otvaram. Ima i takvih koji zaključaju vrata, pa i neće da mi otvore čak i kada se kroz vrata saopšti da je hitan slučaj.

–       Ne veruju. Tako stariji nameste mlađim dežurnima. Hitan slučaj, a u stvari ništa.

–       Nego, Nikola, da mi Jasnu preispitamo. Očigledno da si miljenica svih načelnika. Tu ti ponešto i zavidimo, ali mnogo su stari pa ispadaju iz kombinacije. Međutim, ova srednja generacija, ti te i te kako zagledaju. Umem ja da im čitam poglede. Šta ti doktorima prebacuješ? Koja si ti tek zavodnica?

–       E, baš pričaš koješta, Danilo! Pa to su sve moji drugovi, znam ih ja od detinjstva.

–       Da, da, vidim ja te drugarske poglede. Znaš li ti, Nikola, da nas ona redovno kompromituje. Pre neki dan sretnem jednog hirurga iz „Dragiše Mišović“, nije važno ko je. Priča čovek da su na tebe, Nikola, bili mnogi tamo ljubomorni jer su bili ubeđeni da imaš nešto sa Jasnom.

–       Meni poznata priča. Danilo, u pravu si, ona mene stvarno kompromituje. Nijedna od onih lepotica nije htela ni da me pogleda zbog Jasne.

–       Nisam baš sigurna. Kad god koju sretnem na ulici, uvek se raspituju za tebe i pozdravljaju te.

–       Dobro, sada mene zanima zašto si ti, Jasna, počela ovaj razgovor. Mogli smo za ovo vreme da održimo sastanak, pa da ja ne dolazim sutra.

–       Misliš da se u ovoj sobici, koja je za čudo prazna, može nešto ozbiljno razgovarati?

Kao da je čekao da Jasna završi rečenicu u sobu uđe Sava.

–       Ah, lepotica sa pulenima! Čujem da vam slava raste, bio sam pre nekoliko minuta na sastanku saveta. Jasna, hajde poljubi čiku, pa da vam ispričam.

–       Evo, ja ću! ‒ pridiže se Danilo.

–       Je l’ mladiću, je l’ ti misliš da mene zezaš? Pa nisam ja topli brat. Hoćeš li ili nećeš, Jasna?

–       Da ti kažem, mnogo grešiš što malo više ne obratiš pažnju na mene. Ne, ne, nemoj da se pravdaš, znam da poklanjaš više pažnje nekim drugima…

–       Koji su to, doktore Dakiću?

–       Ma, nisam ja indiskretan, ali grešiš možda. Moja spoljašnjost nije bog zna kakva, ali iskustvo, to je važno. Kada bi samo jednom bila sa mnom, sve bi shvatila.

–       Dobro, Savo, hoćemo li nešto čuti? Ako treba da platim, da te poljubim onda…

–       Vidite li vi kako ona čoveka istušira hladnim tušem: „Ako treba da platim“. Ih, Jasna, užas! Dobro, da vam saopštim ‒ Savet je na predlog upravnika prihvatio da se raspiše konkurs za još dva anesteziologa. Naravno, neće to baš biti odmah, ali pošto su odobrena sredstva i, kao što čujete, čekići već rade napolju…

Dve operacione sale će ući u sklop operacionog bloka i još jedna za male intervencije. Znači, još dva anesteziologa na specijalizaciji. Upravnik vas je mnogo hvalio, naravno da sam ja odmah glasao za raspisivanje konkursa. Dakle, ima li za čiku poljubac? Nagradni, Jasna, a ne ono tvoje ponižavajuće „da platim ako treba.”

Jasna ga poljubi tri puta.

–       Evo ti, Savo, pa idući put glasaj za tri anesteziologa.

–       Hoću, Jasna, ako mi pokloniš malo više pažnje. Boljeg od mene ćeš teško naći, ali pošto me nećeš, odoh ja u vazduhoplovni institut da se malo bavim naukom. A vi, dečice, promislite koje ćete momke ili devojke. Nije to lak problem, izabrati one koji vrede i koji će vam biti dobre kolege, a ne samo saradnici. Pazite dobro što vam čika kaže, slušajte čoveka sa iskustvom. Jasna dušo, nisi zaboravila i s k u s t v o – dakle, koji vam neće kopati rupu iza leđa. Nadam se da sam vam prodao Mao Ce Tungovu izreku: „Kako god se okreneš, ne zaboravi, dupe ti je otpozadi”.

Dakle, Nikola, zapamti da sam ja uvek bio prijatelj anestezije i prvi sam glasao za vas. Jasna dušo, tebi je sve jasno, detaljno ću ti još jednom sve objasniti na nekom od zajedničkih dežurstava. Sada je bilo dosta, izvinićete me, nauka me čeka.

–       Auh, vest je fantastična!

Dve muške ruke se spojiše i treća negovana ženska ih steže preko sredine svojom šakom.

–       Prosto da ne verujem da su načelnici legli na rudu i tako lako pristali da nam tim prošire, a da ni godinu dana nismo još u kući.

–       Verujem, Danilo, da naš načelnik Stanković nije bio protiv. Njemu se skinula velika briga s glave.

–       Juče sam čuo načelnika, nije me bio primetio: „Šta anesteziolozi, ponašaju se kao da su jedini doktori u ovoj kući!?” Komentar je usledio zbog jednog bolesnika koga su internisti stavili na program, a ja ga skinuo sa programa, jer nije bio dobro pripremljen.

–       Hm, šta ja treba da kažem o načelniku Kusovcu?

–       Možda se varaš, Nikola. Mislim da je on najbolji od svih načelnika u kući.

–       Jasnice, on te je ipak šarmirao!

–       Danilo, uozbilji se!

–       Kad smo već kod Kusovca, ja bih voleo da neko od vas pogleda Draganu od pre neki dan. Ti Danilo, znaš, davali smo zajedno anesteziju. Ta žena nije dobro.

–       Otići ću ja danas popodne. Molim te, Nikola, ti nemoj da se mnogo muvaš po toj ginekologiji!

–       Zašto, o čemu se radi?

–       Da, Jasna ne zna ništa o tom slučaju. Bolesnica je imala veliki miom. Urađena je histerektomija. Operisao lično šef. Žena je bila jako uplašena. Pre operacije je tvrdila da operaciju neće preživeti. Međutim, operacija je protekla bez ikakvih problema.

–       Danilo je to sve lepo objasnio, sad stižem ja na dnevni red. Ovo je već šesti dan kako ženi creva ne rade. Trbuh naduven, povraća.

–       Šef je stalno obilazi, primenio je svu svoju terapiju ‒ sukciju sa onom njegovom debelom želudačnom sondom, naprimala se „cevi za vetrove”, i ništa. Bolesnica je dehidrirana, upale oči, suv jezik.

–       Ileus^[10]?

–       Sigurno, ali danas je šesti dan. Nešto operativno nije u redu.

–       Nikola, mislim da nisi objektivan. Ako je ileus, ipak bi bila bolesnica ponovo operisana. Šta je sa laboratorijom?

–       Za sada je sve u granicama normale, ali su laboratorijski nalazi već stari dva dana. Danilo, pokušaj ti da se dogovoriš sa dežurnim ginekologom da joj se uzme sutra kompletna laboratorija. Bolje Danilo nego ti, Nikola. Pomisliće šef da je to opet nešto upereno protiv njega.

Nikola pogleda na sat.

–       Dva sata je prošlo, šefa je sigurno već neko odveo kući. Mogli bismo da skoknemo do ginekologije zajedno da pogledamo Draganu?

–       Ti se nećeš uozbiljiti. Anesteziolozi u kompletnom sastavu prave vizitu na odeljenju ginekologije! Sutra opet galama. Bolje neka Danilo to kao dežurni pogleda za vreme premedikacije. Razgovaraćemo sutra. Sada ja odoh kao Sava, ali ne da se bavim naukom nego da pravim rusku salatu. Ćao!

Nikola je ipak otišao da pogleda Draganu pred polazak kući. Izgledala je vrlo loše.

–       Umreće. Ipak će taj njen predosećaj biti tačan. Ali zašto? Stvarno nema nikakvih razloga, osim tih prokletih creva koja nikako da prorade. Ona se mora ponovo „otvoriti”, tu nije čista situacija u trbuhu. Ko će načelnika na to naterati? Bar da Branko nije bio na godišnjem odmoru. Obziri, obziri. Diplomatija, a žena umire. Nešto se mora učiniti.

U garderobi zateče Vitezovića, koji se presvlačio. Zadrža ga za trenutak i ispriča mu ukratko o čemu se radi, pa ga indirektno zamoli da on pogleda bolesnicu i kao najveći hirurški autoritet u kući porazgovara sa načelnikom Kusovcem.

–       Hvala na dobrom mišljenju o meni, ali nije običaj da se mi hirurzi petljamo u poslove ginekologije. Druga bi to bila stvar kada bi načelnik Kusovac tražio mene za konsultanta. Ovako ne bi bilo kolegijalno da se nepozvan upetljavam. Znate kakav je Kusovac!

–       Zaboga, doktore Vitezoviću, kolegijalno ili ne, žena sa troje male dece će umreti, jer nema ko da načelniku kaže da se žena mora ponovo operisati.

–       Ne znam da li bi to bilo rešenje. Sve što ste mi ispričali stvarno liči na paralitični ileus, dajte da vidimo sutra laboratoriju. Možda je u elektrolitskom disbalansu posle tih neprekidnih povraćanja i sukcije?

–       To svakako nije, pre dva dana joj je laboratorija bila na gornjoj granici normale.

Vraćajući se kući, bio je stvarno zabrinut.

–       Kako pokrenuti akciju oko spasavanja jednog života kada se svi uvlače u neke svoje kućice kao puževi? Niko ne želi da se jedan drugom zameri. Zašto, zaboga miloga, da se zameri? Ne, nikako da shvatim razlog zameranju. Da sam u takvoj situaciji da negde nešto pogrešim bio bih zahvalan svakome ko bi mi ukazao na grešku ili pomogao savetom kako da grešku ispravim.

–       Hm, pazi, momče, ti još nisi načelnik. Ti se izgleda uzbuđuješ oko stanja bolesnika koje druge ne uzbuđuje, i to ti nije prvi put. Možda to dolazi od nedostatka iskustva. Možda neki bolesnici tako reaguju kao Dragana, pa je potrebno vreme, potrebno je biti strpljiv i čekati. Vidiš i Vitezovićev rezon je isti kao i šefa Kusovca. Šta sada ti hoćeš? Ti si kao anesteziolog svoj posao završio. Petljaš se u tuđe kompetencije, a to se ni u jednoj profesiji ne prima sa zahvalnošću. Nije taj primarijus Kusovac posle skoro 4o godina prakse neiskusan, valjda je video postoperativne ileuse.

–       To upoređivanje sa ostalim profesijama mi se čini potpuno nerazumnim. Naša profesija nije kao sve ostale, ona je drukčija. To bi tvrdio i da nisam lekar.

–       Zato vas lekare i ne vole, što stalno pokušavate da dokažete da ste nešto drugo.

–       Tačno, mi ne radimo ni sa betonom, ni sa ciglama, ni sa čelikom. Mi se staramo o zdravlju čoveka, o njihovim životima. Naše greške su invaliditet ili smrt. Mi svoje greške možemo teško da ispravimo, a da ne ostanu posledice. Jedan arhitekta će iscepati deset svojih planova dok ne napravi jednu lepu građevinu. Ako se svetu ne svidi, biće kritikovan, možda će steći čak i lošu reputaciju. I šta onda?

Ako se svi zajednički ne pobrinemo za majku troje dece, nje sutra neće više biti. Nepovratno smo izgubili čoveka, nepovratno su deca izgubila majku. Zbog čega? Zbog toga što ne želimo da se mešamo u tuđe kompetencije? Zbog toga što sam ja svoj posao završio onog trenutka kada sam probudio pacijenta?

–       Ti ne možeš o svakom bolesniku da vodiš računa, ova bolnica ima preko sto trideset doktora koji su dužni da se o tome staraju, to prelazi u njihovu kompetenciju. Svakog jutra dobijaš nove bolesnike o kojima se ti moraš starati. Bezbroj osnovnih preduslova da biste vi anesteziolozi funkcionisali kako treba još nisu ostvareni u vašem domenu, a ti se petljaš u ono što više nije tvoj domen. „Ne vidiš balvan u oku svome, tražeći trun u tuđem.”

–       Ljudski život nije trun, a postoperativni tok bolesnika je domen čitavog tima, pa prema tome i moj domen. Samo se treba izboriti da se to shvati. Nema mog i njihovog „balvana”, postoji naš „balvan”, u našem oku.

Na Bulevaru revolucije stajala je kolona automobila, sirene su trubile, međutim, ništa nije pomagalo. Na semaforu se smenjivalo crveno, žuto, zeleno, ali je kolona kao ukopana stajala, ne pomerajući se ni za milimetar.

–       Verovatno, neka saobraćajna nesreća?

Desna vrata od kola se otvoriše, jedna lepa ženska noga u elegantnoj cipeli sa visokom potpeticom, pa donji deo tela u kratkoj pripijenoj suknji, poče da se spušta na sedišta. Miris pokošenog sena ispuni kola. Kao u nekom usporenom filmu pojaviše se iz profila lepo ocrtane grudi, zaodenute u prelepu, ali jednostavnu bluzu. Kad je već telo udobno selo, vide se glava sa osmehnutim usnama, koje su mamile poljubac, oivičenih belim, pravilnim, možda nešto presitnim, zubima. Bez reči, očiju prekrivenih kapcima sa dugim trepavicama, čela preplanulog od sunca iznad koga se dizala čitava građevina od kose, verovatno tek malopre oblikovana češljem spretnoga frizera. Usne napućene, spremne da prime poljubac, bile su mu pružene. Usne koje čekaju, obećavaju i kako da im se ne pruži ono što očekuju!?

–       Lepo ti je, je li?

–       Otkud se uvek pojaviš i svojim komentarima pokvariš sve!?

–       Hm, udišeš taj miris proleća, ne čuješ više ni zvuke nestrpljivih sirena oko sebe i čini ti se da više ničeg oko tebe nema, osim tog struka oko koga ti se obavijaju ruke. Posmatraš otvorenih očiju deo njenog lica i sklopljene oči. Vidiš par zlatastih pegica, nemarno razbacanih, oko malog nosa čije su nozdrve podrhtavale.

–       Hej burazeru, mislite li vi još ovako dugo?

Trže se, ispusti struk iz zagrljaja i okrećući se prozoru, sudari se sa velikom glavom, prepunom razbarušene kovrdžave kose, velikih brkova koja je širila miris rđavog duvana, pomešanog sa mirisom tek ispražnjene bačve piva.

–       Hm, nije loša! A da jeste, smanjio bih te za glavu! Vozi to blago negde na Zvezdaru, a ne ovde na sred Bulevara revolucije. Hajd’, makni se već jednom!

Glave nestade, Nikola ugleda kako levo i desno tutnje kola, dok ispred njega nije više bilo kola. Zaškripa menjač, nespretno ubačen u prvu brzinu, zacvileše gume zbog naglo dodatog gasa i fića prolete.

–       Zdravo, kako si?

Tih, dubok, ali razgovetan glas, podseti ga na izvidničke šatore, šum mora, zvezdane noći kada se starao o jednoj zaljubljenoj devojčici, tako mu je ona tada izgledala.

Kako mu je sve to sada izgledalo daleko, no ova elegantna žena nije više imala ničeg sličnog sa onom devojkom, još skoro devojčicom, koju su izvidnici koji uvek sve nanjuše prozvali zaljubljeno ružno pače.

–       Dobro sam, pogotovo kada mi jedna lepa dama na ovakav način poželi dobar dan.

–       Nije tebi stalo do te lepe dame, od našeg poslednjeg susreta do danas nisi našao za shodno da bar okreneš telefon i da mi se javiš. Tražila sam te nekoliko puta, uvek si bio zauzet, uvek u operacionoj sali. Da li vi anesteziolozi uopšte izlazite iz operacione sale?

–       Kao što vidiš, izlazimo, čak se i ljubimo u najprometnijim ulicama Beograda.

–       Sad, dok si vozio, razmišljala sam, Bože, koliko sam bila zaljubljena u tebe!

–       Da, slične smo misli imali.

–       Imam nekoliko slika iz tog doba, često ih potražim, pa se pitam zar je moguće da još postoje takvi ljudi kao što si ti. S kojom pažnjom i nežnošću si odbijao moju ljubav, a mora da sam ti stvarno bila dosadna. Drugi muškarac, to danas znam, bi takvu jednu ludicu iskoristio i ostavio. Znam da sam i onda bila privlačna.

–       Eto ti sad. Otkud ti to znaš? Valjda bih ja morao nešto da kažem o tome?

–       Znaš li koliko ih je bilo kada sam se vratila sa tog letovanja, koji su mi se udvarali, čak i dvoje tvojih kolega tvojih godina? Međutim, ja sam bila zaljubljena u tebe.

–       Bila si jedan slatki klinja, sa osobinom da se svuda pojaviš kad ti se čovek ne nada, međutim, bila si prepuna ljubavi. Ljubav je prosto kipela iz tebe.

Ukoči auto, ugasi motor i poče da se smeje.

–       Kao što vidiš, evo nas na Zvezdari. Naš prijatelj koji me je hteo da skrati za glavu bio je u pravu. „Blago sam doveo na Zvezdaru”.

Izađe iz kola, otvori njena vrata i pruži joj ruku da joj pomogne da izađe iz malog, niskog i tesnog fiće.

Vreva grada je dopirala iz daljine, mešajući se sa tišinom Zvezdare, nekada izletišta Beograda, koga je sada već uveliko sa svih strana okružio grad koji se širio.

Hladovina šume i zelenilo trave i žbunova prošaranih poljskim cvećem, cvrkut ptica i gunđanje dva bumbara oko njih, koji su nešto tražili ne nalazeći ga. Jedno letnje popodne tako obično, jednom anesteziologu sa čestim dežurstvima tako svečano, tako neobično, tako retko, bez mirisa na jod, etar i bez zveketa hirurških instrumenata. Udišući vazduh punim plućima, oseti opet radost nekadašnjeg boljevačkog doktora, koji je tamo često drugovao sa prirodom.

Gordana je brala poljsko cveće, čas uspravljajući se ‒ čas saginjući se. Ličila mu je na gazelu koja bezbrižno pase. Povremeno bi bacila pogled na njega, kao da je očekivala da je pozove sebi. Seo je na drveni sto i stavio noge na klupu na čijem su naslonu bila raznim oštrim predmetima urezana imena, muška i ženska, u srcima probodenim strelama ili nekim drugim simbolima.

„Koliko šapata, koliko dugih i strasnih poljubaca, možda i suza, rasprava, svađa i lepih dirljivih izjava ljubavi pamti ta klupa?! Možda su ta imena spojena, već davno razdvojena, možda nikog više i nema od njih. Nađe ime Gordana, ali Nikole nije bilo. Paleći cigaretu, okrenu glavu da bi video gde je Gordana.

–       Tu sam iza tebe, pokušavam da vidim tvoje misli, ali mi to ne uspeva.

Pređe ispred njega, sede na klupu i nasloni svoju glavu na njegova kolena. Ćutali su. Njeno ćutanje je on razumeo, pričali su mu njeni dlanovi koji su se zavukli ispod njegovih nogavica i milovali njegove listove. Osluškivao je on tu priču kroz svoja osećanja. Godilo mu je, uzbuđivalo ga je, nijedna žena mu nije milovala listove nogu! Baci pogled na deo lica koji mu je bio okrenut – bilo je mirno kao da spava. Rumenilo, ubrzano disanje i nadimanje grudi nije video nego je osećao. Oboje su uživali u trenutku, prepuštajući svoje želje mašti u tom toplom letnjem popodnevu, okruženi tišinom i mirisom poljskog cveća.

–       Toliki muškarci me žele, ponekad je dovoljno da ih pogledam i da znam da ću jedva uspeti da ih se kasnije oslobodim. On, eto, sedi nepomičan. Zar sam ja toliko neprivlačna za njega? Malopre me je ljubio u kolima, kao nekad, i niko me više nije ljubio tako. Osećam da me želi. Zašto onda? Boji se svojih osećanja. Zar ne zna da ja želim njega, makar samo ponekad? Da li se boji da će da se veže za mene?

–       Možda je lepota baš u nedoživljenim osećanjima. Šta bih danas osećao da sam sebi pustio na volju da ljubim njene usne, one noći na Krku, da joj lagano raskopčavaš bluzu i udišući miris njenog tela? Da pogledom uživam u njenim lepim dojkama, koje su se belele na bronzanom telu preplanulom od sunca. Ne, na tome se ne bi zadržalo. Te dojke, devojačke, sa njihovim čvrstim oblinama i onaj nesvesni pokret žene kojim ih nudi usnama, to devojačko telo koje još nije znalo za milovanje, koje mi se tada sa poverenjem pružalo, dovoljno zrelo da postane žena. Zaljubljena devojka, još neiskusna, potiskivala je strah i neiskustvo ništa ne misleći. Tada, na mesečini kraj mora, znao sam da ona želi da prinese žrtvu ljubavi, ne želeći da zna „a šta potom“. Ali ja sam bio stariji i znao sam. Nije to više ta devojka. Bilo je to ono isto telo, ali razbuđeno i uzimano od drugih. Njena zaljubljenost iz prošlosti postala je prelepa uspomena koju je pokušavala da vrati u sadašnjost. Ne, znam da nisam u stanju da joj pružim ono što je ona u mašti želela i očekivala. Bila je prelepa žena i to njeno zavodljivo telo i toliko ljubavi.

Želim je, znam da bi to bio lep doživljaj. Znam da je na početku sve zagonetka, dok ne počneš da je grliš, dok se ne spojiš sa njom, da bi u trenutku razdvajanja požalio što si podlegao osećanjima muškarca koji samo želi telo žene. Izgleda da danas osećam da je možda lepše, savršenije, osećanja koja neće dovesti do razočarenja. Želja za spajanjem bi ustupala mesto bogatstvu duhovnog spajanja koje se toliko razlikuje od onog stihijskog, iskonskog, samoljubivog ponekad egocentričnog i primitivnog, koje za sobom ostavlja tako često prazninu i nezadovoljstvo. Kako se često pripisuje uvek onom „drugom”, ono nešto zbog čega zaželiš da „pobegneš daleko” ili da se zagnjuriš u san. Koja je to lepota kada osećanja nadvladaju želju! Radost doživljenog ispuni prazninu nestale želje, dok se zagrljajem ili milovanjem drukčijim, nežnim, prepunim razumevanja i zahvalnosti, uz užitak tek doživljenog, a već prošlog, pa ipak još uvek prisutnog.

Njena glava nije ležala više na njegovim kolenima. Dva svetla smeđa oka kao da su htela da kažu: „Hajde, šta čekaš?“

Razumeo je on njen pogled. Znao je da ga ona neće danas razumeti. Ah, znamo li uvek zbog čega želimo da učinimo nešto? Zbog čega nam osećanja prhnu i odlete? Zašto nas ostavljaju čineći nas tako ispražnjenim, odjednom izmenjenim, tako da i sami sebe ne shvatamo? Šta tek ostane onima kraj nas, osim iznenađenja, nerazumevanja, dubokog razočarenja, čak i posramljenosti… Nije retkost da se osećanja želje pretvore u mržnju.

Uze joj glavu u dlanove i dodirnu usnama njene, koje se pripiše uz njegove, misleći da je to početak. On svoje naglo odvoji, ona shvati da je to kraj.

–       Moramo da krenemo, već kasnim uveliko.

Za vreme vožnje nisu progovorili ni reči.

–       Zašto? Čime sam ga odbila od sebe?

–       Zašto sam krenuo na Zvezdaru? Vesna i Milica me čekaju, čitavo popodne mi je bilo isplanirano, a uveče moram da se vratim u bolnicu zbog Dragane.

Vozio je brzo, želeći da je što brže doveze do kuće.

–       Hvala na lepom popodnevu i izvini, mada ne znam zašto!

Nije stigao ništa da joj odgovori, naglo je izašla iz kola i zalupila vrata.

–       Ne, nije to bilo ljuto rečeno, bilo je to tako tužno rečeno, bilo je suza u glasu, verovatno i u očima. Da sam je zadržao, nešto joj rekao, bar pokušao…. Pa šta onda?

–       Drugi put se ne igraj sa vatrom – učili su te kada si bio mali. Baka ti je govorila: ko se vatrom igra, upiškiće se.

Sva sreća što se pedala za gas može pritisnuti do daske. Gume zaškripaše i fića polete kao da od nečeg beži, dok mu je gazda po običaju otvarao fioku da svu svoju nedoumicu, osećaj krivice, ali i zadovoljstvo sobom, gurne u nju i da je što brže zatvori.

 

1 6 / 0 7

Baka. Eto, već nedelju dana nije stigao da ode do nje i do svojih roditelja. Biće opet gunđanja i to patetičnim glasom stare glumice.

–       Zaboravio Nikolica svoju bakicu! Kažem ja, odakle žena odatle rod!

Zakoči fiću pred prodavnicom da bi kupio vino koje baka voli i kesicu „Negro” bombona. Večeras posle bolnice mora da svrati do njih, makar na trenutak. Trebalo bi je staviti u kola i odvesti na Kalemegdan, koji ona toliko voli. Pre nešto više od godinu dana, uputila se sama da prošeta, nije uspela ni da nađe Kalemegdan, niti da nađe put da bi se vratila kući. Uplašila se i rasplakala, milicija je dovela kući. Bila je danima tužna, nije želela da govori o svom lutanju kroz Beograd, koji je postao drukčiji od onog koga je ona poznavala. Od tog doba nije više želela da izađe iz kuće u neke duže šetnje.

–       U januaru će joj biti osamdeset osam godina ‒ pomisli ‒ a ipak svako jutro čita Politiku od prednje do zadnje strane.

Obožavao je njene komentare:

„Vidi ovog mangupa sa kolmovanom kosom, opet je otišao na put da troši naše pare, kao da je faraon, a mi roblje. Grde Karađorđeviće^[11]i onog jadnog kralja Aleksandra da su bili lopovi i krali narod, a šta ovaj Faruh^[12] radi! On ne krade, nego uzima – ako, ako, doći će i njemu crni petak. Rekla sam ja to i za Hitlera i bila sam u pravu, biću i za ovoga, samo što to neću doživeti. Setićeš se ti, Nikolice, svoje bake tada…

–       Bako, ućuti. Uhapsiće te ovako staru, zbog tih tvojih priči.

–       Nije se taj rodio ko će mene da uhapsi…

Smeškao se, zaključavajući kola. Znao je da će, ako ode večeras, baka naći neki momenat da mu tutne u ruke pet cigareta.

–       Na, drži. Neka ti se nađe, znam da vas doktore ovi mangupi malo plaćaju, a i žensku decu imaš, treba ih na put izvesti…

Vrata su od stana bila nezaključana. Uđe nečujno, ču mnoštvo glasova iz trpezarije. Obradovao se, bio je to glas jednookog prijatelja, stigao Dragomir iz Sumrakovca da obiđe sina u vojsci.

Izljubiše se kao familija. Doneo on sira doktoru. Zna on, nije doktoru lako u tom velikom gradu. Zagledao je doktora onim svojim jednim okom i pričao mu o Sumrakovčanima koji ga još uvek spominju i čekaju da im jednom dođe, da ga pogoste i da mu se požale na ove sadašnje „neljude“, koji neće da odsede kao on i do ponoći ako treba. Na kraju priče pred polazak tužno zaklima glavom i uz uzdah reče:

–       Uginu mi Lola, pa kad dođeš, nećemo moći da te sačekamo zajedno na stanici. Imam sad jednog drugog, rasnog. Vidi na oba oka, vozi pravo i ne vuče na jednu stranu. Mnogo se sve izmenilo, ništa nabolje… Sumrakovčani čak ni vlast ne varaju, umorili se izgleda. Ajd dođi jednom, u Sumrakovcu imaš sad više prijatelja nego kad si tamo bio. Eh, što ti je narod, nikad mu ugoditi ne možeš.

U predsoblju se izljubiše, Nikola ga ipak isprati do autobuske stanice, raspitujući se za neke pacijente kojih se još sećao.

–       A ona tvoja mala, znaš što si joj spasao život. Ona što nas sa dedom sačeka na putu ono jutro, znaš…

–       Radojka… je l’ joj tako beše ime?

–       Vidi ti njega, ništa bre nisi zaboravio, a ja verovao da ni mene nećeš poznati.

Pred sam ulazak u autobus zagrliše se još jednom.

–       Slušaj, doktore, kad završiš to što si naumio, vrati nam se, samo javi, svi će Sumrakovčani da se zauzmu kod opštine. Videh kako ovde živiš i ne mogu da se načudim čudom šta ti bi da ostaviš onaj naš kraj. Bre, tamo si živeo kô gospodin!

Vrata autobusa se zatvoriše i autobus otutnja niz ulicu.

Vraćajući se kući, razmišljao je na šta je Dragutin mislio kada reče „kad završiš što si naumio”. Ne, to nije razumeo, ali je osetio ljubav tog čoveka, koji mu je bio drag kao brat i ti ljudi iz tog dalekog sveta istočne Srbije kao da su mu bili rođaci.

–       Moram da nađem vremena da ih sve opet vidim.

 

 

[1] Galeb – ime školskog broda, motornog jedrenjaka Jugoslovenske ratne mornarice, kojim je predsednik Jugoslavije odlazio u posete inostranim vladarima.

[2] Labud Kusovac, stari komunista, protivnik Josipa Broza. Izbačen iz Komunističke partije. Za vreme rezolucije IB-a proveo godine na Golom Otoku na „društveno-popravnom radu“.

[3] Auto-put Beograd ‒ Zagreb, nazvan put Bratstva i jedinstva, gradila je omladina Jugoslavije 1949/50. godine.

[4] Rukovanje laringoskopom u ustima bolesnika može da dovede do oštećenja zuba ukoliko je intubacija komplikovana ili pak gruba.

[5] Sredstvo za opuštanje mišića.

[6] Sredstvo za dugo opuštanje mišića.

[7] Lekovi koji neutrališu dejstvo relaksanata.

[8] Aspirator ‒ aparat koji svojim negativnim pritiskom usisava sekret iz pluća, krv ili sadržaj želuca. Ugrađen je na skoro svakom aparatu za anesteziju.

[9] Spomenik na Kalemegdanu.

[10] Vezana creva.

[11] Kraljevska dinastija Srbije i Jugoslavije do kraja II svetskog rata.

[12] Egipatski kralj, oličenje debljine i bogatstva, u to doba u emigraciji posle dolaska Nasera.