K N J I G A    T R I N A E S T

–       Dvadeset dinara za jedan sat? Ja ostajem samo 15 minuta.

–       More, ostanite vi 3 minuta samo nemojte preko 60 ‒ kazna je sto dinara.

Buniti se nije vredelo. Beograd je postao evropski grad. Do samo pre nekoliko godina moglo se parkirati gde si hteo. Čak i u centru grada bilo je mesta. Standard običnih građana nije toliko porastao da bi se čovek radovao ovom motorizovanom bumu. Nikli su svuda parkir-metri, kupljeni u inostranstvu za devize. „Lisice” da se neposlušnom građaninu stave na točkove. Kupljeni su kamioni dizalice, opet za devize, da bi se građaninu kola odnela ako su nepravilno parkirana. Sudije za prekršaje su sudile, uzimale građaninu pare. Odnekud su se pojavili drugovi i drugarice koji su postali vlast na parking-prostorima. Primali su za to platu pokušavajući da građaninu ne daju priznanicu o naplaćenom parking-prostoru. Saobraćajna policija kažnjavala je za prekoračenje brzine, pa su i oni zaboravljali da izdaju priznanice ili su smanjivali mandatnu kaznu na polovinu ako nisi tražio priznanicu. Na taj način su pored redovne plate imali i „crni dodatak”. Zavisilo je od njihove „vrednoće” i gluposti građanina kolika će im biti mesečna primanja.

Dok su Milici probali cipele, Nikola je ljutito razmišljao.

–       Pre trideset godina su današnji rukovodioci držali mitinge studentima, radnicima i seljacima, tvrdeći da ih buržoazija stare Jugoslavije pljačka. „Kada mi dođemo na vlast, neće biti poreza, drumarina, kuluka, carina i nameta. Neće nam to biti potrebno u narodnoj državi. Narod neće morati da plaća dažbine da bi kralj zidao dvorce, ministri svoje vile. Neće biti više eksploatatora ni eksploatisanih.“

Njegovo veličanstvo drug Josip Broz uselio se jednostavno u tuđe dvorove i vile, a narod mu iz ljubavi i poštovanja zida kuće po celoj Jugoslaviji. Sve skupa oko pedeset dvoraca, rezidencija i kuća za uživanje, odmor i lov. Neke od njih nije nikada ni stigao da poseti. Oko deset hiljada ljudi i žena staralo se o tim objektima. Drugovi rukovodioci, kojih ima tušta i tma, uselili su se takođe u tuđe kuće ili su im dodeljeni stanovi i državna kola. Čemu to sve vodi? Gde je svemu tome kraj?

–       Gde ti odoše misli, koliko se uzbuđuješ zbog uvođenja parkir-časovnika i plaćanja parkinga!

–       Ne uzbuđujem se nego samo razmišljam. Da li i ja treba građanima da naplaćujem svaki lekarski savet i intervenciju, i to ovako na crno?

Cipele, lepe. Milica će danima sa ponosom pokazivati svima. Kupljene su od pozajmljenog novca plus parking. Novac „do prvog” je pozajmljen od drugog dede.

Kasno u noć pregledavao je mladu ženu uplašenu dijagnozom zloćudnog tumora u mokraćnoj bešici. Prošla je ponoć kada se fićom vozio kući, razmišljajući da joj treba ponovo uzeti sve analize i da će sutra posle operacija morati da skokne do Zemunske bolnice da zamoli svog prijatelja i kolegu, bivšeg veslača, sada odličnog urologa, Miku Nikolića da obrati pažnju na ovu nesrećnu ženu i ako mu se činilo da se ne radi sa sigurnošću o tumoru. Moralo se noćas u tišini i razmisliti o sutrašnjim pacijentima i o svom stavu prema „drugu šefu”.

Bilo je tri sata izjutra kada je legao u krevet.

 

1 3 / 0 2

U pet do sedam namršten šef je delio program svojim specijalizantima.

Milena i Branko nisu stavljeni na program zbog jednog posebnog pacijenta koji će doći od kuće. Šef lično daje anesteziju, dok mu Milena i Branko asistiraju. Branko gurnu Nikolu i prošaputa

–       Neko od visokih rukovodilaca stiže, danas će šef biti posebno nervozan.

Prvi pacijenti su stigli u operacionu salu. Svaka operaciona sala imala je po dva operaciona stola, tako da su se po dva pacijenta u isto vreme uvodila u anesteziju, dok su se drugovi hirurzi prali u posebnoj prostoriji i kroz staklo gledali šta anesteziolozi rade.

Nikola je pazio na svaki svoj pokret, znao je da šef, koji je nešto razgovarao sa hirurzima, gleda kroz staklo.

Pacijent je bio mlad čovek, Crnogorac, visok tako da mu je operacioni sto bio kratak, pa su mu tabani virili van njega. Mišićav, atletski građen, pri jučerašnjoj preoperativnoj viziti naznačio je dežurni na listi da bolesnik pije po pola litre „ljute”, ponekad i litru vina dnevno. Boluje od žučne bešike, rendgenski ustanovljeni krupni kamenovi.

Krupan atletski mlad čovek tresao se od straha. Moglo se pretpostaviti da će mu zbog redovnog korišćenja alkohola i zbog atletske građe biti potrebna veća količina anestetika za uvođenje u anesteziju.

Tačno se tako i dogodilo. Kada je bolesnik zaspao i kroz venu ubrizgan pentotal sa sukcinilom – sredstvo koje kratkotrajno uspava i olabavi sve mišiće, Nikola laringoskopom otvori bolesniku usta pa, osvetlivši ulaz u larinks[2], pokuša da nađe epiglotis[3]. No nije uspeo da ga vidi. Pokušao je da uđe malo dublje laringoskopom i pritisne dublje epiglotis. Nije mu pošlo za rukom – špatula laringoskopa bila je prekratka, naime, bolesnik je imao predug vrat. Sve to skupa trajalo je možda minut i po. Međutim, minuti prolaze brzo. Anesteziologu koji intubira traju čitavu večnost. Bolesnik za vreme intubacije ne diše, znači troši svoj kiseonik, ponaša se kao neko ko se zagnjurio. Neko pod vodom izdrži duže, a neko kraće. Kratka uspavanost od ubrizganih anestetičnih sredstava brzo prođe, naročito kod nekog koji se svakodnevno „anestezirao šljivovicom.

Nikola uze u ruku tubus, možda će imati sreće da prođe ispod epiglotisa i da upadne u dušnik – kako to anesteziolozi kažu „na slepo”. Opasnost je postojala da ne potrefi dušnik nego jednjak. To opet znači da bolesnik neće dobijati kiseonik u pluća nego u želudac. Ukoliko se ova greška ne primeti na vreme, mogla je da ima katastrofalne posledice po bolesnika. Takva greška se mogla često da dogodi početniku, zato je pored početnika uvek bio neko od iskusnijih.

–       Kolega Nikola, to je vrlo teška intubacija. Da pokušam ja?

Nikola prepusti laringoskop šefu. Potpuno mirno, bez ikakve nervoze, uzeo je masku, prislonio je bolesniku na nos, izventilirao ga je čistim kiseonikom, dao znak očima Branku koji ubrizga ponovo još pentotala i sukcinila. Posle nekoliko trenutaka skide masku sa nosa i ustiju bolesnika, desnom mu rukom zabaci glavu, spretno zavuče laringoskop bolesniku u usta, malo ga pomeri dublje, Branko mu doda tubus u ispruženu desnu ruku i, dok je Nikola trepnuo, već su se prikopčavala „creva” od aparata i bolesniku se pomerao grudni koš na svaki pritisak balona. Bio je to prvi znak da tubus leži dobro i da bolesnikova pluća dobijaju dovoljno kiseonika. Branko je fiksirao flasterom tubus da se za vreme operacije ne bi izvukao ili otišao dublje, jer bi se bolesnik ponova morao da intubira. Ako se to ne bi primetilo, mogle bi opet da nastupe opasne, pa čak i tragične posledice po bolesnika.

Svaka nepreciznost ili aljkavost bila bi uvek kobna. Nikola slušalicama proveri da li vazduh iz balona ulazi u pluća. Hirurzi su mogli da započnu čišćenje operacionog polja. Sve je bilo u najboljem redu.

–       Stvarno nije bila laka intubacija, kolega Nikola.

Predade mu balon u ruke i izađe iz sale.

Trbuh bolesnika je bio dezinfikovan, prekriven zelenim sterilnim čaršavom. U međuvremenu uključen je etar, još dodat skolin. Hirurg je pogledao u Nikolu.

–       Mogu li da počnem?

–       Samo izvolite.

Šef je hirurge naučio da moraju da pitaju anesteziologa pre nego što zaseku kožu pacijenta.

To je u to doba bila jedina klinika gde je hirurg pitao anesteziologa da li može da započne sa operacijom. U ostalim bolnicama hirurg bi počinjao operaciju, a anesteziolog bi morao da se snađe kako ume i zna da bolesnik bude dovoljno duboko u anesteziji.

Postojala je opasnost da ako hirurg započne operaciju, a pacijent nije u dubokoj anesteziji, da dođe do niza neprijatnih komplikacija. Bolesnik je mogao da se pomeri, da oseti bol, hirurzi bi zbijali šale da su morali bolesnika da jure po sali. No to su bile najblaže komplikacije. One teže, bolesniku se zbog bola naglo povećavao arterijski pritisak, da preko određenih živčanih vlakana nastane srčana aritmija, usporenje srčane radnje, pa u ekstremnim slučajevima i zastoja srca. Zbog toga je ovo naizgled formalističko pitanje hirurga i odgovor anesteziologa nije bio bez značaja.

Operacija je tekla bez ikakvih daljih komplikacija. Negde posle deset sati operacija je bila završena. Bolesnik je mirno disao i na poziv otvarao oči. Bio je prebačen u šok-sobu.

Nikola je izašao sa Brankom da popuši cigaretu u hodnik.

–       Dakle, kolega Nikola ‒ započe Branko u šali ‒ to je bila zaista teška intubacija, ali „je ja bez obzira što je teška, za sekund reših“. Tako šef izgleda izuzetno kolegijalan prema tebi, a izuzetno stručan pred hirurzima.

–       Mislim da nisi u pravu, ja sam držao laringoskop u ruci, a ne ti. Intubacija je bila stvarno teška. Bio je stvarno kolegijalan, i ja sam mu zahvalan. Zašto ste svi pakosni?

–       Moraćeš se ti još mnogo čemu naučiti. Potrebno je da sam sebi praviš propagandu pred svetom.

–       Utom se u hodniku pojavi šef.

–       Idemo, Branko, gde je doktor Milena?

Pogleda Nikolu.

–       Operacija vam je završena? Onda krenite i vi sa nama.

U maloj operacionoj sali sve je bilo spremno za operaciju. Instrumentarka je već bila oprana i obučena u sterilni mantil sa kapom i maskom. Šef je užurbano kontrolisao aparat za anesteziju i anesteziološki instrumentarijum.

–       Jutros nisam želeo da pred svima saopštavam da će drug Kardelj[4] biti ovde operisan. Operisaće doktor Rajković. Drug Kardelj ima težak panaritium[5] na palcu.

Nikola je imao uvek probleme sa slikama, bolje rečeno portretima. Ne, to ti nije pravo ime, portrete rade umetnici. Ovo su bile slike na velikim panoima, platnima i posterima.

Međutim, od svojih mladih dana, odmah posle završetka rata odjednom se počeo da susreće sa nizom portreta rukovodilaca. U svim omladinskim domovima, školama, o državnim praznicima, paradama, izborima za narodnu vlast, svuda su bili ti portreti. Oni su nošeni, kao nekada crkvene ripide, na mitinzima, lepršali su se na višespratnicama, kao velike slike bili su na kamionima pa čak i na lokomotivama. Jugoslavja je imala mnogo gradova i gradića, bilo je potrebno tone platna za sve te mudre i značajne glave. Na samom početku bili su u partizanskim uniformama, kasnije u civilnim odelima, na kraju su se na ogromnim panoima ili na velikim platnima dugačkim po nekoliko spratova nalazile samo glave tih značajnih ljudi. Narod ih je retko viđao, ali ih je sve znao baš preko tih portreta ili slika iz novina, nedeljnih časopisa i filmskih žurnala.

Prvi put, tek što je postao Titov „omladinac”, svi iz gimnazije morali su da na železničkoj stanici dočekaju maršala koji je od nekud stizao vozom. Lokomotiva ukrašena zastavama i portretima visokih rukovodilaca ulazila je lagano. Tačno se pred Nikolom zaustavi jedan vagon sa spuštenim roletnama. Jedna od roletna se naglo diže, neko spusti prozor i na prozoru Nikola ugleda maršala u prelepoj plavoj uniformi, kao na portretu iznad školske table u njegovom razredu. Ispod slike parola, pisalo je „Mi smo Titovi, Tito je naš”.

„Uramljen” prozorom vagona taj „živi” Tito delovao mu je kao onaj na slici sve dok odjednom ne razvuče lice u osmeh, mahnu rukom u beloj rukavici i započe neki razgovor sa onima ispod prozora. Ništa se čulo nije od pljeska i razdraganog skandiranja „Druže Tito, mi ti se kunemo da sa tvoga puta ne skrenemo”.

Posle nekoliko minuta taj živi portret, koji govori, koji se smeje, zamaha ponovo belom rukavicom, pa osmeha nestade, osta samo portret uokviren prozorom vagona. Voz lagano klizeći odnese tu živu sliku.

Sada posle toliko godina dožive isto. Vrata od operacione sale se otvoriše i „portret” druga Kardelja ušeta u operacionu salu. Misaona glava, pronicljive inteligentne oči koje bi se uvek jasno videle kroz skupocene naočare na portretu, odgovarale su najbližem saradniku maršalovom, tvorcu samoupravljanja, jugoslovenskom Marksu i Engelsu – ujedno.

Bio je razočaran. Oniži rastom, ovaj čovečuljak nije ličio mnogo na svoj portret. Glava sitna, očice još sitnije, gledale su žmirkajući kroz naočare sa zlatnim okvirima. Da ga je negde sreo na ulici, ne bi ga ni primetio.

Doktor Rajković predstavi šefa i ekipu koja će drugu Kardelju pomoći da se reši nesreće koja je snašla njegov palac. Drug Kardelj pruži ruku šefu, ostalima, klimnu glavom. Iza zavese koja je služila mesto paravana, drug Kardelj je ostavio neke delove svoga odela i pojavio se u zelenom hirurškom mantilu. Od „portreta” nije više ničeg ostalo. Bio je to običan „drug srednjeg rasta“, neupadljiv, možda jer je bio bez naočara.

Šef mu je ukratko objasnio da će mu prvo staviti iglu u venu kroz koju će mu ubrizgati anestetičko sredstvo, pa će kratko spavati, a za to vreme će doktor Rajković operisati. Kroz masku na nosu i ustima će udisati čist kiseonik.

–       Znam ja da sam u dobrim rukama, samo vi izvolite, radite svoj posao!

Specijalna olafson igla, koja je jutros posebno sterilisana, naravno još nikad nije bila upotrebljena, u šefovim rukama precizno, skoro bezbolno se zabila u venu. Prikopčana je infuzija, a kroz gumicu na olafsonki Milena, na mig šefov, poče da ubrizgava anestetik.

–       Lagano doktore Vesković, tako, sve je u najboljem redu, dišite duboko… odlično …

Oči su se polako zatvorile, maska je bila prinesena licu, dok je slobodnom rukom, to jest gazom, prevukao po retkim trepavicama da bi isprobao refleks očnog kapka koji nestaje pri dovoljno dubokoj anesteziji. Bila je potpuna tišina. Niko se nije ni pomerao.

–       Šta li sada oseća šef? Nije to nimalo lako, dati makar i kratku anesteziju kod ovako prostog operativnog zahvata koji se kod običnih ljudi izvodi u ambulanti „na živo”, bez anestezije, ili se pak isprska hloretilom koji zamrzne kožu pa se bol skoro i ne oseti, mada hirurgu sleđena koža smeta pri sečenju čak i sa najoštrijim skalpelom.

Balon se na aparatu za anesteziju pomerao ravnomerno, prazneći se i puneći, što je značilo da drug Kardelj bez smetnji spava dubokim snom, spontano dišući.

–       Doktorka, ubrizgajte još 5 kubika pentotala ‒ tiho reče šef.

–       Lagano, tako, Rade, izvoli…

Doktor Rajković prinese skalpel palcu, pa ovlaš dodirnu kožu. Reakcije nije bilo. Zatim jako zaseče i iz načinjenog otvora pokulja gnoj. Peanom proširi otvor pa tupferom pritisnu okolinu otoka da bi drenirao gnoj koji je izlazio sve dok se nije pojavila krv. Disanje se ubrzalo. Milena tiho saopšti mereći pritisak 140 sa 85, puls ritmičan, dobro punjen.

Nikola primeti par sitnih kapljica znoja ne šefovom čelu.

–       Hvala, doktorka. Budite ljubazni, pa otvorite infuziju da malo brže teče.

Operacija je bila gotova. Palac su zavijali.

Najednom balon prestade da se pokreće. Sigurnom rukom šef započe sa veštačkim disanjem, pritiskujući ritmično balon.

Anesteziološkoj ekipi zastade dah. Šefove guste crne obrve se namrštiše nekako začuđeno, više nego zabrinuto.

–       Branko, spremite tubus i laringoskop – začuše šefov siguran glas.

Međutim, balon poče opet da se spontano puni i prazni. Grudni koš se pomerao. Zatreptaše kapci i drug Kardelj otvori oči. Ostali počeše takođe da dišu.

–       Operacija je gotova. Da li me čujete, druže …‒ tu šef stade jer valjda nije znao da li da ga nazove prezimenom, imenom ili jednom od mnogobrojnih titula.

Lagano drug Kardelj klimnu glavom. Bio je to znak da se ovaj značajni pacijent stvarno budi.

–       Doktorka, molim vas izmerite još jednom pritisak i puls i zapišite sve u kartu anestezije.

–       Hval,a drugari – doktor Rajković se smeškao, skidajući rukavice, a potom sterilni mantil.

Drug sa portreta je ravnomerno i duboko disao. Šef se okrete svojoj ekipi.

Hvala na pomoći – ja ću ostati dok se drug Kardelj ne probudi potpuno. Vi, doktorka, ostanite za svaki slučaj u blizini.

Sat kasnije u staklenoj lođi servirana je kafa, drug Kardelj je želeo da popije kafu sa ekipom koja je učestvovala pri njegovoj operaciji. Za vreme kafe se raspitivao o radu bolnice, kako doktori gledaju na samoupravljanje. Na kraju, opraštajući se, izrazio je svoje divljenje na brzini kojom mu je ukazana pomoć i na izvanrednoj stručnosti i pažnji kojom je bio okružen. Usput je ispričao da je zbog neke slične male intervencije u Njujorku za vreme zasedanja nekog od komiteta Ujedinjenih nacija, čekao dva dana na intervenciju i morao je da ostane 24sata u bolnici, jer je tek posle šest sati uspeo da se probudi.

–       Vidite, koliko puta čitam u dnevnoj štampi žalbe i poviku na lošu organizaciju zdravstvene službe u nas. Na nepažljivost i nestručnost naših lekara. Drago mi je da sam se uverio u suprotno.

–       Velika je šteta što takvi visoki rukovodioci ne prođu kroz normalan tretman kao i svi ostali pacijenti ‒ pomisli Nikola ‒ onda bi izostali ovakvi komplimenti, ali bi oni koji kroje kapu zdravstvenoj službi bar znali pravo stanje stvari u zdravstvenoj službi.

 

1 3 / 0 3

Dani su prolazili u sticanju novih iskustava. Doba godišnjih odmora je sa sobom donosilo više posla za one koji su ostajali u bolnici. Nikola je zbog toga vrlo brzo stavljen na program teških operacija mada mu to još kao početniku nije sledovalo. Vladao je prividni mir između njega i šefa iako je neprekidno osećao da ga njegov pogled prati. Dugi operativni programi ostavljali su mu sve manje i manje vremena za razmišljanje. U kasnim noćnim satima, kada bi jedino imao mir u njihovom zajedničkom stanu, sedao bi za skripte da bi se i teoretski informisao o uticaju anestezije na sisteme ljudskog organizma. Bilo je mnogo stranica koje su se morale pročitati i naučiti za specijalistički ispit. Knjiga iz anestezije nije bilo, pa su se prevodile pojedine glave iz francuskih i engleskih knjiga. Knjige su se morale nabavljati u inostranstvu i koštale su čitavo malo bogatstvo.

Na sreću, preturajući jedno popodne rafove stručne literature u Medicinskoj knjizi, našao je rusku anesteziju. Otvorivši prvu stranu, privuče mu pažnju predgovor.

„Zahvaljujući razvoju marksističko-lenjinističke nauke, u našoj Sovjetskoj otadžbini, i njenog uticaja na ostale nauke, anesteziolozi naše zemlje spadaju u vrhunske svetske stručnjake. Plod njihovog dugogodišnjeg rada i istraživanja sakupljen je u ovoj knjizi.”

Znao je Nikola da su njegovi „po krvi srodnici” naj-naj po svemu, ali da su Marks i Lenjin uticali i na anesteziološku nauku, bila je za njega novina. Prelistavši knjigu, sa radošću je ustanovio da je to bila odlična knjiga, da su se u njoj nalazili prevedeni članci američke i engleske literature i to najmodernije. Naravno, nigde nije stajalo da su prevedeni, jedino su ponekada u zagradi citirani pravi autori. Knjiga je koštala 1 rublju i 20 kopejki, što je u dinarima iznosilo smešno malu cifru. Tako je Nikola rešio problem svoje stručne literature uz minimalne izdatke.

Kasnije, na jednom od internacionalnih kongresa, posle jedne obilne večere na kojoj je Nikola sedeo pored kolege „Sovjetski anesteziolog” postavio mu je pitanje otkud su sovjetski udžbenici tako jeftini. Zahvaljujući obilju naših „tečnih anestetika” u vidu šljivovice i dobrih vina, ispričao nam je kolega u poverenju sledeće:

–       Imamo mi u GULAG-u[6] nekoliko zgrada u kojima na svakom spratu sede kažnjenici intelektualci. Jedna od zgrada bila je rezervisana za prevodioce. Na svakom spratu prevodio se po jedan strani jezik. Kada ministarstvo odobri da se neka stručna knjiga iz inostranstva prevede, svako dobije po nekoliko strana i dok trepneš knjiga je prevedena. Zatvorenici su zadovoljni jer ne moraju fizički da rade po sibirskoj zimi. Njih niko ne plaća osim ono malo boršča[7] i hleba koje pojedu. Sovjetski savez ne plaća nikome autorska prava i eto knjige koja skoro ništa ne košta.

 

Dani su leteli. Povremeno su stizala pisma iz Boljevca, od prijatelja i pacijenata. Pacijenti su molili da im pronađe neki lek ili da im omogući pregled kod specijaliste.

Prijatelji i poznanici iz Beograda su konačno doznali da se nalazi u Beogradu. Zvonili su telefoni, molili su da navrati, da ih pregleda, da im omogući da dođu do dobrog specijaliste, da ih smesti u bolnicu. Bez nekog poznatog doktora se teško komuniciralo sa ostalim doktorima, koji su bili na glasu kao vrsni specijalisti. Dobiti mesto u bolnici bez veze bilo je skoro nemoguće. Međutim, nije to bilo samo slučaj u zdravstvenoj službi, bilo je to svuda. Polako se plela veza poznanstava bez kojih se ništa nije moglo. Sve je išlo preko veze, od dobrog parčeta mesa kod kasapina, preko automehaničara i drugih zanatlija, do službenika u državnim ustanovama. Doktori su u tom lancu predstavljali važnu kariku, ali ipak manje važnu od automehaničara.

Delovi za automobile nisu se lako mogli nabaviti. Kada se predaju kola na servis, a u servisu nikog ne poznaješ, desi se da ti kola ostanu bez delova.

Neki praktični doktori su se dosetili pa su svoje usluge počeli da naplaćuju pre svega u naturi – prase, jagnje, vino, šljivovica, ali su te narodne stvari ubrzo zamenjene viskijem, boksovima stranih cigareta, skupim parfemima.

Doktori su kroz razgovore sa svojim pacijentima lako doznavali ko su i šta su, pa ih upisivali u svoje teftere sa brojevima telefona na radnom mestu. Premije su za takve doktore bili pacijenti koji su često putovali po inostranstvu: službenici spoljnotrgovinskih preduzeća, sportisti i naravno razni direktori i rukovodioci preko kojih se moglo dobiti ono što se nije moglo nabaviti u zemlji.

„Besklasno društvo” je počelo da se izgrađuje. Možda se može reči da se „dograđuje”. Drugovi rukovodeći i njihovi saradnici bili su na vrhu, ostali članovi Partije i oni snalažljivi bili su odmah do vrha, a resto je bio srednji sloj i „radan narod” koji je nekako sastavljao kraj sa krajem i zbog koga su se naši današnji rukovodioci borili nekad. Sada je već to bila prošlosti, za besklasno društvo.

Nikola se nalazio u ovom trećem sloju. Boljevačkih plata u Beogradu nije bilo. Lekari na specijalizaciji su bili minimalno plaćeni. Vesna se još uvek nije mogla da zaposli. Nikola se nije snalazio u novoj ulozi doktora u Beogradu. Odbijao je sve moguće poklone, smatrajući da mu je to ispod časti. Tu i tamo je ipak stizalo nešto u naturi, bez njegovog znanja, direktno kući, pa se trpeza punila raznim đakonijama.

Lekar na specijalizaciji u „Dragiši Mišović” pa još lekar Zemunske bolnice mogao je da se kotira vrlo visoko, da je to hteo. Shvatao je on ono što su ostali lekari shvatili, da se mora živeti, a da se od jedne plate jedva može sastaviti kraj sa krajem. Boljevačka rezerva se brzo topila.

Ne, ne može se reći da je on bio neinformisan šta se oko njega događa, ali mislio je da je ispod časti jednom lekaru da za svoje preglede prijateljima i poznanicima naplaćuje svoje usluge ili da prima poklone u naturi. Zahvaljujući Vesninoj skromnosti i umešnosti, on i nije imao uvid u izdatke, pa mu se činilo da bi mogli da budu zadovoljni svojom materijalnom situacijom. Možda je to bila posledica generacije odrasle u ratu koja je mogla i sa malim da se zadovolji i koja je uvek verovala da će sutra biti bolje.

Bio je ubeđen da će sve to biti drukčije kada završi specijalizaciju. Međutim, lekari specijalisti koji su pokušavali da ostanu van novog odnosa lekar ‒ pacijent i živeli samo od svoje plate, takođe su jedva izlazili na kraj sa svojim prinadležnostima.

Ipak, bez da je to primećivao u suštini i njega su uvukli u taj lanac „ti meni pa onda i ja tebi”. Toga on uopšte nije bio svestan. Intervenisao je on za mnoge prijatelje, zvao svoje kolege, molio ih da pregledaju preko reda, da otvore bolovanje, da prime u bolnicu, mada zvanično bolnica nije imala nijedan prazan krevet. Dolazilo je do komičnih situacija da je on morao da se zahvaljuje onima koji su činili usluge njegovim prijateljima i poznanicima ili njihovim prijateljima i poznanicima koje često nije ni poznavao. Mnoge kolege su počele da misle da on od njihovih intervencija i usluga ima koristi.

Postao je to jedan svet u kome je poznanstvo i prijateljstvo bilo neophodno da bi se opstalo. Činiti nekom nešto iz prijateljstva, zbog sažaljenja, radi ljudske solidarnosti bila je samo firma, u nju više niko nije verovao. Ništa više nije bilo džabe. „Čast svakome, veresija nikome.” Poštenje? Čast jednog doktora? Šta je to, u stvari? Moglo bi se reći poštenje, čast jednog građanina? Ne, to je nešto drugo. Doktor je humanista, njegova profesija… od njega se očekuje…

Da, tačno, Nikola je još uvek verovao da je to tako, da je to oduvek bilo tako u njegovom pozivu, i da se od njega očekuje da tradiciju nastavi. Međutim, menjao se Nikola, a i kako ne bi. Bio bi ljut zbog toga! Ljutilo bi ga što i on lagano pristaje da učini neke usluge svom automehaničaru, jer kola su morala biti ispravna. Primećivao je da je sve manje i manje fića na bolničkom parkingu. Blještali su novi folksvageni, BMV-ovi mercedesi i sitroeni.

Za vreme pauze u bolničkom bifeu kod Marije obilno se doručkovalo, mada se od legalnih prihoda sve to nije moglo.

Jedne večeri vratio se kući kasno posle stručnog sastanka u Zemunskoj bolnici. Svi su već duboko spavali. Ušavši u sobu, na trpezarijskom stolu stajala je koverta. „Mome suprugu”, pisalo je na njoj, a u njoj:

Dragi Nikola,

Verovatno ću biti u dubokom snu kad stigneš kući. Danas sam pregledavala naše materijalno i finansijsko poslovanje. Nije ružičasto. Rezerve para iz Boljevca su na izmaku. Zbog toga moramo da se malo stisnemo. Tvoji izdaci za parkiranje, benzin i cigarete su preveliki. Kafenisanje u bolnici i eventualni izlasci sa društvom moraju da se smanje. Predlažem 100 dinara dnevno. I dva rezervoara benzina mesečno.

                                                                             Laku ti noć, ljubi te

                                                                                      Vesna

Prvo se nasmejao, ponovo pročitao, pa se uozbiljio. Vesna je u pravu. On svoju kovertu sa mesečnom platom predaja Vesni, a zatim od nje traži novac za benzin, za cigarete i ne pitajući da li ga ima ili nema, kao da je taj kovert džak bez dna.

Prošlo je vreme lekara opšte prakse iz Boljevca i njegovih visokih prinadležnosti. Nema više čika-Bože, blagajnika, koji je mogao da ostavi pare nastranu, za „crni fond”, pa da se to ne primeti. Ono što je čika-Boža ostavljao, sada je bila čitava mesečna plata. Njegovo igranje „lekara opšte prakse“ po Beogradu koštalo je njega i njegovu porodicu – plaćanje parking-prostora i benzina. Od zahvalnosti se nije moglo živeti.

 

1 3 / 0 4

Danas je profesor Popović operisao tumor nadbubrežne žlezde kod jedne mlade žene. Šef je lično davao anesteziju. Bio bi to obično dug operativni zahvat skopčan sa rastom i padom krvnog pritiska, pa su bila moguća velika krvarenja koja bi sa jedne strane onemogućavala hirurgu da vidi šta radi, sa druge strane bi pacijenta dovodio u hipovolemiju[8], hipoksiju[9], zbog niskog hemoglobina u krvi koji nije bio u stanju da veže potrebnu količinu kiseonika. Manipulacija oko tumora, koji je sam po sebi lučio hormone u velikim količinama, pa je posledica bila skokovi i padovi arterijskog pritiska koji su mogli da dovedu do srčanog infarkta ili krvarenja u mozgu.

Bolesnika bi preoperativno pripremali internisti. Bolnica „Dragiša Mišović“ imala je endokrinologa[10], jedinog u Beogradu. Takav tim bi preoperativno pripremao bolesnika, stabilizujući medikamentozno pritisak, starajući se da bolesnik na operacioni sto legne maksimalno pripremljen uz dobru opštu kondiciju.

Uvod u anesteziju je bio kritičan baš zbog nestabilnog krvnog pritiska jer svi potrebni medikamenti pri uvodu su mogli da smanje krvni pritisak do nemerljivih vrednosti, koji bi se zbog preoperativne pripreme lekovima teško vraćao na normalu, a mnogo češće prelazio u hipertenziju.

Miran uvod u anesteziju, oprezna i nežna intubacija, kako bi to šef nazvao, oprezno doziranje anestetika, bio je uslov da uopšte dođe do hirurške intervencije, a kasniji tok operacije zavisio je od umešnosti i sigurnosti kako hirurga tako i anesteziologa.

Šef je bio u svom elementu. Prihvatio je pacijenta još na odeljenju, porazgovarao i pokušao da smiri uplašenu ženu. Zatim ju je na kolicima lično dogurao u operacionu salu, našao venu, izvanredno pedantno fiksirao iglu, zatim ruku. Našao još jednu venu za svaki slučaj, ako prva pri pumpanju krvi ili infuzionih rastvora prsne. Zatim je seo na stolicu i umirujućim glasom bolesnici objašnjavao svaki svoj pokret. Drhtanje i nervoza pacijentkinje je polagano nestajala. Prislonio joj je masku na nos, povećao količinu kiseonika, dok je Milena koja mu je asistirala merila krvni pritisak, bio je visok 200 sa 120. Branko je stavljao elektrode na grudni koš, prikopčao EKG kablove i na malom ekranu su se pojavili ritmični srčani kompleksi. Rad srca se nije morao da prati stalno na ekranu, mogao je i da se čuje. Anesteziolog je time mogao da bude upozoren i kada ne gleda na ekran, da nešto sa srčanom radnjom nije u redu. Ispod ekrana se nalazio defibrilator[11], aparat koji je bio u stanju da poremećenu srčanu radnju vrati na normalu ili pak srce u zastoju ponovo aktivira udarom struje preko dva držača – jednog pozitivnog, a drugog negativnog pola, koje bi anesteziolog prislanjao na grudni koš prethodno namazan specijalnom pastom.

Nikola je prvi put prisustvovao ovakvoj operaciji. Kablovi, elektrode, raznobojne lampice, ekran sa krivuljama pulsa i kompleksima srca koji su smenjivali jedan drugog i nestajali na ivici ekrana i ponovo se pojavljivali na početku. Mnoštvo špriceva sa raznim medikamentima, nekoliko laringoskopa i pripremljenih tubusa. Dva anesteziologa, jedan anestetičar, ostali lekari na specijalizaciji su još usput pomagali. Hirurzi su strpljivo čekali da se završi uvod u anesteziju, pa da im se da znak da mogu da započnu operaciju. Prvi put se Nikoli učinilo da je anesteziološka intervencija važnija, bolje rečeno bitnija od same hirurške intervencije. Šef se skoro nije čuo, bilo je prosto uživanje gledati kako se svaki njegov pogled ili pokret pretvara u neku intervenciju njegovih saradnika. Bio je to uhodan tim. Svaki njegov pokret bio je proračunat, miran, ono što Nikola prvi put zapazi i elegantan, da, moglo bi se tako nazvati.

Njegovi dugi prsti su čas nežno, brzo, a ipak energično pričvršćivali masku na lice pacijenta, a čas poslovali po aparatu za anesteziju. Bili su to pokreti iskusnog anesteziologa, ali ne samo to, bili su to pokreti čoveka koji je obožavao svoj posao, koji je umeo da bude vođa tima, koji je sebe maksimalno kontrolisao, zračeći mirnoćom koju je prenosio na svoju okolinu.

Negde duboko u Nikoli pojavi se divljenje prema tom doktoru, učitelju – neprijatnom gunđalu, strahu i trepetu, naizgled neosećajnom, proračunatom čoveku.

–       Da li ću i ja to tako jednog dana moći?

Bolesnici su se lagano zatvarali očni kapci. Milena je ubrizgavala poslednje kapi sredstva za uspavljivanje. Oči svih su bile uprte u ekran sa srčanom radnjom. „Bip” ton koji je označavao srčanu radnju postade mirniji, otkucaji u minutu postadoše ređi. Bolesnica je spavala. Pritisak se nešto snizio. Uznemirenost i strah budne pacijentkinje odneo je san i dobro dozirani anestetici.

Ruka pritisnu masku na lice bolesnice još čvršće, druga ruka poče nežno da pritiska balon kako bi se kiseonikom obogatio svaki udah. Bolesnica je još uvek disala spontano. Još jedna kontrola refleksa očnih kapaka, da se utvrdi dubina sna, još jedan pogled prema Mileni koja ubrizga još jednu malu količinu pentotala. Bolesnica je još uvek spontano disala. Ruka koja je pritiskala balon tačno se sinhronizovala sa ritmom disanja. Još jedan pogled, Milena ubrizgava relaksant. Trzaji, od mišića lica do mišića stopala, koji liče na neko lepršanje, zahvataju jednu mišićnu grupu za drugom. Bolesnica uspavana, potpuno paralizovanih mišića, paralisanog disanja, prepuštena je sada znanju i spretnosti anesteziologa.

Još dva-tri brza pritiska na balon da bi se stvorila rezerva kiseonika, maska se skida sa lica. U ispruženu ruku Branko stavlja laringoskop na čijem vrhu svetli lampica čija će svetlost osvetliti ulaz u dušnik.

Lagano. nežno, desnom rukom zavučenom ispod temena glave bolesnice i operacionog stola šef pomera glavu bolesnice unazad. Pošto su mišići potpuno olabavljeni, usta se sama otvaraju, spretno između zuba provlači metalnu špatulu laringoskopa, pruža desnu ruku u koju odmah dobija tubus i jednim jedva vidljivim pokretom ruke ubacuje tubus u dušnik. Posle provere stetoskopom[12], da li kroz tubus oba plućna krila dobijaju ravnomerno kiseonik iz balona, što znači da tubus dobro stoji u dušniku. Branko uzima špric i ubrizgava pet kubika vazduha u jedan balončić koji se nalazi na tubusu i zatvara ga jednim peanom. Balončić je kontrolni plastični izdanak jednog drugog balončića koji se nalazi na vrhu tubusa koji se sada nalazi u dušniku. Naduvan, sprečava vraćanje vazduha, kasnije smeše kiseonika i gasnih anestetika iz pluća.

Branko fiksira flasterom tubus. Šef još kontroliše stetoskopom da li se simetrično ventiliraju oba plućna krila pri pritisku na balon. U isto vreme jedna njegova ruka uključuje anestetičke gasove dok drugom rukom ritmično pritiska i otpušta balon u kome se meša izdahnuti vazduh sa mešavinom anestetičkih gasova. Iz jednog šprica ubrizgava se petidin ‒ analgetik[13]. Milena saopštava da je pritisak pao na 150/75. Na ekranu su srčani kompleksi pravilni, istog rastojanja. Krivulja pulsa pravilna, lepo izražena, što govori o dobroj perifernoj cirkulaciji.

–       Vaš pacijent je spreman za operaciju, Sir.[14]

Hirurg dezinfikuje kožu benzinom da bi otklonio mast sa kože, alkoholom i na kraju jodom. Instrumentarke dodaju sterilne komprese, a zatim sterilni čaršav tako da je ceo pacijent prekriven, jedino je predeo operativnog reza otvoren. Iznad glave pacijenta stavljen je metalni okvir koji je sa obe svoje strane pričvršćen za operacioni sto kako bi se preko njega navukao deo dugog sterilnog čaršava, ostavljajući anesteziologu prostor kako bi mogao da vidi glavu bolesnika i ruku ili ruke koje leže na specijalnim nosačima pričvršćenim na operacionom stolu. Ta jedna ili obe ruke u kojima su uvedene igle u vene i prikopčani infuzioni rastvori i glava bolesnika su jedini „prozor“ kroz koji anesteziolog ima uvid svojim čulima u opšte stanje bolesnika. Kroz igle u venama ruke ili kroz infuzioni sistem se u toku operacije ubrizgavaju razni lekovi, analgetici, relaksanti[15] i po potrebi daje krv.

Preko zenice oka kontroliše se dubina anestezije. Boja usana, ušiju i noktiju govori za dobru oksigenaciju[16] bolesnika. Za takav ram se takođe pričvršćuje velika sterilna kompresa čiji se drugi kraj takođe pričvršćuje za stalak za infuziju, tako da jedna ili obe ruke (ovog puta obe ruke) bolesnika bivaju van sterilnog dela. Pacijent je tako ležao na stolu kao razapet na krstu.

–       Nikola ‒ šapnu Šilja ‒ hajdemo na kafu, naša pomoć najmudrijem, najpametnijem i sveznajućem anesteziologu nije potrebna.

Na prstima su napustili operacionu salu i strčali u bolnički bife u podrumu.

–       Drage naše lepotice, sestrice, da li dozvoljavate da dva beznačajna doktora sednu kraj vas.

Šiljin naklon uz ushićeni osmeh sa kolutanjem krupnih očiju ispod kape od platna, koja mu je inače dugo lice još više produžavala i činila ga još komičnijim nego što je vlasnik hteo da učini.

–       Sestrice su pri apetitu, kao što vidim, zar se ne bojite za vaše linije? Da vas upoznam sa mojim novim kolegom, koji će činiti čast ovoj bolnici nekoliko godina. Specijalizira anesteziju za Zemunsku bolnicu. Moram nešto da vam saopštim u poverenju, sve sestre su plakale u Zemunu kada su čule da će biti dve godine odsutan.

Obe se nasmejaše rukujući se sa Nikolom. Svetlana, starija, doterana, uštirkana, svetloriđe obojene kose, zelenih krupnih očiju, kosih, neobičnih; prelepe glatke bele kože i tela ako se da suditi po onome što se moglo ugledati kroz dekolte i nabranu plavu sestrinsku bluzu.

–       Doktorka Acović je takođe iz Zemunske bolnice. Mora biti da su svi doktori zaljubljeni u nju, kakva elegancija, kako se samo lepo oblači! Ja ovako kao žena pa da se zaljubim u nju.

–       Santa leda, draga moja Svetlana, proračunata, ograničena, ali…

–       Doktore Milojkoviću, baš imate pogan jezik!

–       Svetlana dušo, ja samo poznajem žene.

Olgica, mala, lepuškasta, preterano našminkana, preterano naparfimisana, sa sestrinskom kapicom na vrh glave, ispod koje se pružao debeo „konjski rep” zavijen u punđu, natenane je pregledavala Nikolu. Sad ona uskoči u razgovor sa maznom intimnošću.

–       Doktore Šiljo, a otkuda vi znate da je santa leda?

–       Eh, mala moja, šta sve čiča ne zna, ima on iskustva!

–       Šta vi kažete, doktore, vi ste njen kolega iz iste bolnice?

–       Mislim, Svetlana, da ste vi potpuno u pravu!

–       Ah, kolega Nikola je džentlmen, on neće ništa loše da kaže o nekom drugom. Svetlanice dušo, ako sam ja dobro protumačio, vi ono rekoste da ste kao žena zaljubljeni u doktorku Acović?

Svetlana pocrvene, njene zelene oči sevnuše, plava bluza na grudima nabreknu pa se i dekolte malo više rastvori.

–       Doktore Milojkoviću, mislim da nisam dužna da podnosim vaše insinuacije. Vaši zaključci počivaju valjda na činjenici da sam odbijala da dođem noću na dežurstvu u vašu sobu.

–       Doktore Šiljo, sada ste dobili ono što ste tražili, i meni ste pokušali nekoliko puta da zakažete sastanak čak i van bolnice.

Svetlana nervozno izvadi cigaretu i primače je usnama. Nikola je zapali. Zahvali mu dugim pogledom.

–       Drage moje lepotice, koji muškarac bi mogao da odoli vašim dražima, zar je to tako čudno da usamljen muškarac na dežurstvu želi društvo takvih žena!

–       Znamo mi šta se dešava u tim dežurnim sobama sa usamljenim doktorima!

–       Draga sestra Olgice, a otkuda vi to znate?

Olgica se uzvrte na stolici. Nikola nije uspeo da čuje njen odgovor, jer ugleda doktora Protića koji ulete u bife sa maskom preko lica, pogleda nekako čudno u Šilju i njega, okrete se brzo i nestade iz bifea.

–       Šiljo, šef je na trenutak sišao i pogledao prema nama.

–       Ah, verovatno nekoga traži. Sigurno ne nas!

–       Malo je čudno da ostavi onako tešku operaciju…

–       Tamo je doktorka Vesković, on u nju ima puno poverenje.

–       Možda bi mi trebalo da se vratimo u operacionu salu.

–       Svetlana i Olgice, izgleda da doktor nije oduševljen vašim društvom.

–       Naravno da jesam, međutim, još nisam ušao u sve finese ove kuće.

–       Imaćete dosta vremena, doktore, da nas sve i naše finese upoznate. Molim vas, samo nemojte da podlegnete uticaju doktora Milojkovića, kod nas sestara on nije na ceni.

Obe sestre ih uskoro napustiše.

–       Uh kakve cice, da ih popiješ zajedno u čaši vode!

–       Vidim da si to kod svake ponaosob pokušavao.

–       Nego, dragi moj, uvek treba pokušati da bi ponekad upalilo. Provodimo i ovako i onako skoro pola svog radnog staža na dežurstvima.

–       Ovaj kadar sestara na hirurgiji je bitno drukčiji od ostalih sestara i po izgledu i po ponašanju.

–       Ispričaće ti to tvoj stariji kolega. Uopšte u Udbinu bolnicu se ne prima svako. Svetlana je supruga jednog načelnika MUP-a. Olgica je mala fanfuljica, ali ćerka je prvoborca. Kažu da je vatra živa u krevetu. Sestre se ovde odabiraju…

–       Po lepoti, po temperamentu…

–       Stani, da ti objasnim, K und K[17] doktore. Sve ima uticaja, ali profesor Đani je uglavio da sve sestre provedu godinu dana u Americi, to im dođe kao neka specijalizacija. Zarade malo para u devizama, kao ja i ti u dinarima za pet godina, steknu šlifa, svakako i znanja, pa ako hoćeš i drugačiji pogled na život, ovaj naš socijalistički.

–       Zar su one sve u Partiji?

–       Nego da jesu, ali pogledaj ih samo spolja koliko mirišu na kapitalizam. Parfemi, dezodoransi. Sprejevi gore, sprejevi dole. Čitav buket na jednom mestu. Videćeš kad počneš da dežuraš, sestrice na ginekologiji su takođe zgodne, ali nisu omirisale kapitalizam, mirišu na naš seljački znoj, to brat obožava.

–       Šiljo, da platimo ovu kafu pa da odemo do sale, još malo pa provedosmo pola radnog vremena u bifeu!

–       Baš si neka napast, kao da sada šef samo na tebe misli, očekuješ valjda da će mu biti potreban neki tvoj savet!

Šilja je odškrinuo vrata operacione sale, tišina – onako mršav provukao se kroz taj mali otvor. Nikola je taman jednom nogom ušao u operacionu salu.

–       Napolje i to smesta vas dvojica! ‒ zagrme šefov glas.

Ni sami nisu znali kako su se našli van operacione sale. Kasnije je Branko pričao svakoj mlađoj generaciji specijalizanata da je Šilja svojim dugim nogama prekoračio Nikolu, zakačivši mu masku na nosu koja otkri Nikolino zapanjeno lice.

Šilja je znao, a Nikola je tek tada naučio da kada šef daje anesteziju svi moraju da budu u operacionoj sali. Bio je to ritual u kome su učestvovali svi koji su bili na specijalizaciji. Ako bi šef trenutno ispustio balon iz ruke da bi nešto zapisao u kartu anestezije prva najbrža sloboda ruka bi prihvatala balon i nastavila da ventilira pacijenta, naravno da se moralo osetiti u pokretu šefove ruke kad treba toj ruci prepustiti ponovo balon. Svaki pogled ili raširena leva ili desna ruka značila je „dodaj mi špric, iglu, gazu, sredstvo za dezinfekciju, otvori infuziju da brže kaplje, smanji da teče lagano, vodi računa da na vreme promeniš infuziju pre nego što istekne zadnja kap”. Tako bi špric sa medikamentom prolazio kroz nekoliko ruku dok ne stigne do šefove. Morala se pratiti anestezija i tok operacije u svim fazama da bi se znalo šta treba dodati. Uz svaki špric bi bila i prazna ampula sa imenom leka, pa bi zadnji srećnik šefu prezentirao špric i ampulu, okrenuvši je tako da se jasno može da pročita ime leka, da se kojim nesrećnim slučajem ne bi u venu pacijenta ubrizgao neki pogrešan ili bolje rečeno u tom trenutku „nepoželjan medikament“.

Hirurzi su ovaj timski ritual pratili podsmešljivim očima, uživajući kada bi nekome od „dodavača” ispao špric iz ruke, razbila se ampula ili se desi da se flaša infuzije isprazni, a da niko ne primeti.

Ne, nije tu bilo nikakve vriske, ružnih reči, šef je bio gospodin. Gospodin u onom nekadašnjem značenju. Danas je to mogla da bude i uvreda, a pogotovo u bolnici „Dragiša Mišović“. Dakle šef je bio jako fini drug. Prekor bi mogao da bude ljutit pogled bez reči. Mala greška – ali koja se pamti.

Ljutit pogled uz „kako baš vama da se to desi”, a ne daj bože da se uz to čuje i dodatak „uvek” – greška koja se neće zaboraviti i koju će šef češće spominjati da se ne misli da je on to zaboravio, da dotični shvati da ne zadovoljava, da je stavljen na crnu listu. Moralo se mukotrpno dokazivati mesecima da bi šef prestao da „pecka” i bio spreman da udeli neki kompliment o dobrom radu. Bilo je mnogo šefovih štosova koji nisu bili strašni kada ih je čovek znao i o njima vodio računa. Način na koji je šef reagovao bio je neobičan. Kao da je uvek hteo da osramoti, obruka, ponizi, uvek pred svedocima. Nikola se pitao zašto. Odgovora nije nalazio ni on sam niti su ga drugi imali.

Nikola je očekivao da će Šilju i njega šef pozvati na razgovore i da će ih izgrditi što su bili u bifeu. Međutim, nije ih pozvao. Sledećeg jutra Nikola je prišao da se izvini doktoru Protiću i da mu objasni da je stvarno mislio da ih je previše u operacionoj sali i da Šilja koji je znao za red kuće zato i predložio da siđu u bife. Šef je saslušao celu priču i jednostavno otišao bez reči.

Danima šef nije odgovarao na Nikolino „dobro jutro”. Jednostavno ga nije primećivao. Nije mu se ni obraćao. Ni primedbi više nije bilo za vreme rada. Bila je to za njega izuzetno neprijatna situacija, nije mu se to do sada nikada desilo da se prema njemu neko tako ponaša. Bar da je to nečim zaslužio. Imao je utisak da stvarno treba da prekine sa specijalizacijom koja nije za njega. Koliko se meseci već bori da zavoli ovaj posao i da nađe sebe. Laknulo bi mu, pa ima toliko Boljevaca širom zemlje gde bi za njega bilo mesta.

Šta bi na sve to rekla Vesna koja se u Beogradu ponovo na svom poslu izvanredno osećala? Šta bi rekli roditelji, prijatelji? Ne, on nije navikao da odstupa, navikao, ne on nije znao da odstupa. Zato se trudio da sve što mu povere radi sa maksimalnom koncentracijom. Bio je nesrećan kao nikad do sad.

 

Jutros je pokušavao da prikrije svoju uznemirenost. Doveden mu je pacijent sa tumorom pluća. Do danas nije davao anesteziju kod plućnih operacija. Šef mu je pridodao Šilju u koga je Nikola posle nemilog događaja imao malo poverenja. Uvod u anesteziju, kao i sama operacija bili su bez zamerke. Šef je povremeno ulazio i kontrolisao i opet izlazio bez reči. Nikola se osećao sigurno, sve je proteklo ne može biti bolje, skoro da je sam sebi počeo da čestita. Hirurg zatvara grudni koš, operacija je na kraju. Šilja je negde nestao.

–       Spojite drenove sa podvodnom drenažom.

Trebalo je spojiti duga creva iz grudnog koša koja preko flaša sa vodom izbacuju vazduh iz grudne duplje kada se grudni koš zatvori da bi se pluća mogla da oslobode atmosferskog pritiska i nagomilanog vazduha u grudnoj duplji. Da ne bi vazduh ponovo ulazio u grudnu duplju kroz drenove pri udisaju, drenovi su potopljeni u vodu preko staklenih cevčica koje, pravilno prikopčane, onemogućuju prolazak vazduha. Čitava naprava se sastojala od dva staklena suda, naravno da se moralo znati kako se to mora prikopčati. Kada se zna, onda je sve prosto, a ovo je bilo tako jednostavno u odnosu na celu operaciju od pet časova koja je bila obavljena bez greške.

Nikola je znao teoretski sve o podvodnoj drenaži, ali mu je ovo bilo prvi put da dođe u kontakt sa ovom jednostavnom napravom. Zastao je neodlučno, dok je hirurg čekao. Rešio je da pokuša, postojale su samo dve mogućnosti, znači 50% ima mogućnosti da pravilno montira creva. Još jednom se okrenuo da vidi gde je Šilja. Nigde ga nije bilo. Pomisli ‒ moraš sam, u se i u svoje kljuse. Započe montažu i izabra onih drugih, pogrešnih 50%. U prvom trenutku mu se učinilo da sve dobro funkcioniše, dok hirurg nije primetio da nešto nije u redu. Pre nego što je uspeo da Nikolu opomene, zaori se ljutit glas svemogućeg:

–       Nikola, to je totalna glupost što ste napravili, idiotizam, tako to nikada ne može da funkcioniše. Šta je sa vama, zar ste slepi kod očiju!

Ukočio se, automatski je i dalje ventilirao pacijenta preko balona aparata za anesteziju i gledao odsutno kroz prozor. Drugi bi se verovatno snašao, bilo je to vrlo prosto, trebalo je samo obrnuto montirati creva. Međutim, on je ili znao ili nije znao.

–       Nikola, čujete li me, montirajte ta creva kako treba!

Nikola se nije pomerao, i dalje je gledao ukočeno kroz prozor. Atmosfera je postala napeta, svi pogledi su bili uprti u njega.

–       Grozno glupa situacija, niko ne shvata da ja to ne znam, niko mi do sada ništa nije objasnio, ni pokazao…

Mučnu situaciju prekinuo je Šilja koji se odnekud stvorio, onako visok i nezgrapan, zavukao se ispod operacionog stola i ispod sterilnih čaršava premontirao creva. Kroz vodu su počeli da izlaze mehurići vazduha, znak da sistem dobro funkcioniše.

–       Doktore Milojkoviću, preuzmite od Nikole anesteziju. Nikola, pođite za mnom!

Krenuo je za šefom bezvoljno, skoro i ne shvatajući ni zašto ni zbog čega to čini. Bio je kao u nekom stuporu[18]. Šef je jurio kroz hodnik, zatim preskačući sve po dva stepenika, otvori vrata na svojoj sobi koja je bila na spratu iznad operacione sale. Nikola ga je pratio. Lagano je zatvorio vrata za sobom. Kada se okrenuo našao se lice u lice sa šefom, namrštenim, ljutim, malo zadihanim zbog trke po hodniku.

–       Sedite tu.

Neodređeno pokaza na jednu od dve fotelje u njegovoj sobi, zatim mu okrenu leđa i zagleda se kroz prozor.

–       Dođavola, Nikola, zašto me ljutite i izazivate, šta ste hteli sa onim vašim gledanjem kroz prozor? Da me iritirate, da me napravite smešnim, da pokažete ostalima da vi baš ništa ne hajete na moje primedbe? Vi ste ovde došli da nešto naučite od mene, ali ovim današnjim ponašanjem ste dokazali da vam do toga nije stalo. Imam utisak da bi najbolje bilo da prekinete specijalizaciju, mislim da anestezija nije za vas.

Od svega čuo je samo „anestezija nije za vas”. Znači kraj? Bi mu nekako lakše. Čovek je u pravu, nije to za njega. Podvodna drenaža, kakav idiotizam, sva ta tehnika, gasovi, baloni, francuski ključevi, cilindri. Pade mu pogled na divno plavo nebo koje se videlo kroz prozor, zažele da se pridigne sa fotelje i da pogledom potraži vrh planine Rtnja, da ode iz ove sobe, da sedne u pobedu i da ode na svoju planinu koja je uvek u teškim trenucima umela da ga smiri, da mu svojom tišinom omogući da nađe sebe, da zaustavi vreme, da bar malo ostane sam sa sobom.

Bio je tako umoran od tih traženja vena, simetričnog fiksiranja flastera, pumpanja krvi, intubiranja i neizvesnosti hoće li stati srčana radnja bolesnika, hoće li ga posle operacije probuditi, a ako se probudi, da li je to disanje dovoljno ili će opet stati?

Ta trka po gradu punom saobraćaja, smoga, nervoznih i neljubaznih ljudi, pa taj njegov život u zajedničkom stanu gde je samo kasno noću mogao da bude sam da sedne i da uči. Bolesnici koje vidi na trenutak budne, kao da posle i prestanu da postoje, oni imaju samo srce, pluća, bubrege, kratak ili dugačak vrat, uzanu ili široku gušu koja se lako ili teško intubira. To oduzimanje svesti, to nemanje kontakta sa čovekom, već sa njegovim delovima, sa tim čisto mehaničkim funkcijama, to ga je tištilo. Kada bi im vratio svest, oni su odlazili, u većini slučajeva ni glas im ne bi čuo. Možda bi ih još video kako, vukući noge i klateći se, pokušavaju posle operacije da se pripreme za odlazak iz bolnice.

Bledi, ispijeni, omršaveli, možda će ih negde i sresti, neće ih prepoznati, a ni oni njega. Da, ima Protić pravo, nije on za anesteziju. On je bio veseo doktor, želeo je da u bolesniku upozna čoveka, da komunicira sa njim, da vidi rezultat svog truda, da se raduje uspehu, a ovde na anesteziji postao je tužan i nesrećan čovek.

Trže se i baci pogled prema prozoru, očekujući da vidi šefa. Nije ga tamo bilo. Sedeo je prekoputa njega i posmatrao ga radoznalo.

Nikola se zbuni jer nije znao koliko je vremena prošlo u ćutanju i njegovom razmišljanju. Diže se naglo, nije on tu imao šta da traži.

–       Hvala vam!

Promuca i krenu prema vratima.

–       Čekajte, Nikola ‒ ču za sobom jedan miran i ljubazan glas koga mesecima nije čuo. Trže se iznenađeno, okrete se i ugleda onog doktora Protića koga je nekad poznavao. „Hari Belafontea”, ličio je na njega. Sada mu se učini da ga ovaj šef nekako prijateljski sa razumevanjem gleda.

–       Vratite se i sedite tu prekoputa mene!

Neodlučno, lagano se vrati i sede.

–       Šta se ustvari sa vama, Nikola, događa? Imate li kakvih ličnih problema? Vi kao da ovde niste prisutni. Znam vam familiju, znam da ste pristojan čovek, otkuda ovi kuršlusi između nas dvojice?

Steglo ga je nešto u guši, bilo mu je odjednom vrućina, osetio je kako mu naviru suze. Sa velikom mukom ih je zadržao, hteo je nešto da odgovori reda radi, a nije mogao da prozbori ni reč. Pokušao je da ne gleda u šefa da ovaj ne bi shvatio šta se sa njim događa. Pogled je skrenuo prema plavom nebu koje je virilo kroz prozor.

–       Opet ćutite i gledate kroz prozor?

–       Izvinite, nijednog trenutka za svo ovo vreme što sam na specijalizaciji nije mi na pamet palo da vas ma čime uvredim ili da vam prkosim. To je neki veliki nesporazum. Vi ste nailazili u trenucima kada sam ja nešto radio što mi niko nije pokazao ili nisam znao da je to red u ovoj kući. Verujte mi, nisam znao, a ne da nisam hteo ili da sam nekome želeo, a najmanje vama da teram inat. Nisam znao šta vi tražite, pa sam to radio kako sam najbolje umeo. Nikad dosad nisam davao anesteziju kod plućnih operacija, niti sam ma kojoj prisustvovao. Podvodnu drenažu sam samo video na slikama. Ja nisam znao kako da spojim ta creva. Doktore Protiću, nisam želeo da vam teram nikakav inat! Kada sam sa Šiljom bio u bifeu, što vas je toliko naljutilo, bio sam, jer sam smatrao da nas je previše u sali i da smetam, ja, koji sam tek počeo specijalizaciju, pa sam mislio da niko nema ništa od moje pomoći.

–       Znam, ispričali su mi kasnije da vas je Šilja prešao.

Blago se nasmeja šef.

–       Cenim to što evo ni sada ne bacate krivicu na doktora Milojkovića! Zbog toga događaja nisam na vas već odavno ljut, jer znam da niste krivi.

–       Međutim, s vama se nešto događa, vi ovaj odgovoran posao obavljate kao da vas neko prisiljava, vi niste opušteni, vi se mučite, zašto? Malopre, kada sam vam rekao da za vas nije anestezija, imao sam utisak kao da vam je odjednom laknulo, učinilo mi se da ste postali sasvim drukčiji od onog Nikole koga ja vidim ovde svakog dana. Izgledali ste kao dečak kome su vratili neku njegovu igračku za koju je on verovao da je nepovratno izgubljena. Vi niste primetili da sam seo prekoputa vas i čitavih 15 minuta ste bili zadubljeni u svoje misli. O čemu ste mislili?

–       O mom Boljevcu, o mojim pacijentima, o onom vremenu kada sam stvarno bio lekar, o tome da ne mogu sebe da nađem u anesteziji, o mojoj planini Rtnju…

–       Smiri se, čovek ce pomisliti da si lud.

Šef se setno nasmeši. Namrštenosti nestade, pred Nikolom je sedeo jedan potpuno drugi čovek, ljubazan i pričljiv.

–       Imate utisak da uspavljujete i budite, nešto vam smeta, jer vam se čini da niste lekar. Anestezija ne leči, bolesnici ne dolaze u bolnicu da prime anesteziju nego da budu operisani. Mi mu dođemo kao neki servis koji omogućuje hirurgu da uspešno obavi operaciju.

Zar nisam pogodio da vas to muči? Vidite, mene su poslali na specijalizaciju i ne pitajući me. U toj prvoj godini u stranoj zemlji, Americi, na stranom jeziku, osećao sam se isto kao i vi pitajući se: „Zar sam zbog anestezije studirao medicinu?” Kasnije sam shvatio da smo mi anesteziolozi pioniri jedne nove nauke, jedne nove medicinske grane bez koje neće moći nijedna bolnička ustanova. Vi mislite još uvek na način na koji razmišlja jedan lekar opšte prakse ili specijalista onih grana medicine koji su lečili rečima, slušalicama i pomalo lekovima. Naš instrumentarijum je drukčiji i mnogo komplikovaniji, mislim da je na pragu doba velikih tehničkih pronalazaka, da će budući anesteziolog imati takav instrumentarijum da će mnoge funkcije organizma moći da prati i ne samo da ih prati nego da ih menja i da ih popravlja. Današnji anesteziolog je potcenjen od svojih kolega iz drugih medicinskih oblasti, čak i od svojih neposrednih saradnika ‒ hirurga, mada su hirurzi već svesni da bez anesteziologa ne mogu.

Slavu deliti za svakog čoveka je teško, a pogotovo za „svemogućeg hirurga”. Na anesteziolozima leži velika odgovornost, ne samo zbog toga što su pioniri jedne nove medicinske discipline, nego i zbog toga što moraju da budu čuvari bolesnika, kako za vreme operacije, tako i neposredno posle operacije.

U našim bolničkim ustanovama, osim u Mariboru i u Rijeci nema intenzivne nege, to jest nema odeljenja za intenzivnu negu, nema čak ni doktrine na koji način treba tretirati jednog bolesnika posle teškog i dugotrajnog operativnog zahvata. Kao što znate i naše najmodernije ustanove imaju još uvek šok-sobe. Oni moderniji su ih nazvali anti-šok sobe. To je preživeo termin, baš zahvaljujući anesteziolozima, jer posle stručne anestezije bez obzira koliko teška operacija bila, pacijent ne bi smo da bude u šoku, a ako i jeste to stanje se mora što pre prebroditi.

Kod bolesnika posle dugog operativnog zahvata funkcije mnogih organa su poremećene, kako samom osnovnom bolešću zbog koje je bolesnik operisan, tako novonastalom situacijom posle operacije koju izaziva hirurška trauma, pa i anesteziološka, kad to kažem, mislim na uticaj naših gasova i medikamenata koji se za vreme anestezije ordiniraju

Nikola ga je pažljivo slušao. Mogao je da pred sobom vidi tu šefovu viziju budućnosti anestezije, prvi put je imao utisak da pred sobom ima starijeg kolegu koji želi da mu ukaže na jedan put ka budućnosti koji on nije bio u stanju da sagleda. Dirnula ga je ta metamorfoza „goniča robova” u kolegu, prijatelja, iskusnog, dobronamernog i, što je bilo neverovatno, srdačnog. Zašto sve to sada kada mu je jasno stavio na znanje da on nije za anesteziju, to jest, kako on diplomatski reče, da anestezija nije za njega?

Crne, krupne oči kao da su pročitale Nikoline misli. Nekako polu šaljivo, polu zaverenički gledale su u Nikoline sumnjičave, zbunjene, tužne i ispitivačke oči. Prijateljski, pomalo starateljski osmeh zaigra mu oko usana, ustade pa pruži Nikoli ruku.

–       Gore glavu, doktore, hajde da oboje zaboravimo na sve ono što je do ovog trenutka bilo među nama, da počnemo ispočetka. Na vama je da sami rešite šta želite, meni će biti osobito milo da vam ovako pružim ruku i da vam čestitam završetak specijalizacije.

Ruke su se spojile i stegle jedna drugu. Nikola je oborio oči što mu se retko događalo. Stari ratnik, njegov otac, ga je vaspitao da se oči ne obaraju. No, danas to on nije mogao da posluša jer je morao da sakrije suze koje su se skrivale ispod kapaka. Promucavši uzbuđeno „hvala vam”, izlete iz sobe.

Na hodniku koji je bio prazan odjeknu njegov jecaj, koga prigušiše vrata od kupatila u koje se sakrio da ga ne bi niko video, da bi pustio sebi na volju da isprazni kroz suze sav onaj čemer i jad koji se mesecima skupljao u njemu.

Otac ga je vaspitavao govoreći da muškarci ne plaču.

–       Ja se trudim da budem čvrst i muškarac, ali eto…

Sleže sada ramenima, sedeći na ivici kade.

–       Moralo se jednom, nakupilo se toliko toga.

Sa svakim jecajem bilo mu je lakše, dok su mu obilne krupne suze kvasile belu uniformu. Trajalo je to dugo.

–       Zašto, zbog čega sve ovo?

Odgovora je bilo toliko, prolazili su kraj njega kao na nekoj pokretnoj traci. Seti se svoje usamljenosti u detinjstvu i neostvarenih želja jednog dečaštva u ratu. Vaspitavan od carskog ruskog oficira u doba omladinskih i skojevskih organizacija. Idoli su mu bili uzeti iz literature koji su ostavljali tragove u formiranju njegovog karaktera. Želeo je da bude nalik njima, da se bori za dostojanstvo, pravdu, ljubav prema čoveku da bude pošten i od reči čovek. Ti junaci za ugled živeli su u drukčijem svetu ili možda svet nije nikad ni bio drukčiji?

–       Možda ni tvoji junaci nisu bili takvi kako si ih ti doživeo! Ah, ima toliko sumnji u tebi koje si gurao i zatvarao u svoje fioke ne želeći ili nemajući vremena da o njima misliš.

Kao mali imao si Boga u koga si verovao i sa kojim si mogao da popričaš. Božiji predstavnik na zemlji bio je tvoj otac, sa njim si mogao o svemu da diskutuješ i da dobiješ savet. Onda su ga odveli na Goli otok, tebe su saslušavali, čak i tukli, u opasnosti je bilo i tvoje dalje studiranje. Pokušavao si da nađeš odgovore na mnoga pitanja. Tražio si ih po knjigama halapljivo proždirući njihove sadržaje. Bog je postao preudaljen, toliko diskreditovan događajima, od ljudi, škole i društvenog uređenja. Sve je to dovodilo u sumnju njegovo postojanje. Otac je ostario, tvoja prezauzetost i razdaljina vas je udaljila. Literatura, odgurnuta stručnom literaturom i strukom, razgovori o tvojim razmišljanjima ograničeni. „Sloboda misli i govora, kritike i samokritike” koju je komunističko društvo proklamovalo, bila je velika varka. Oni koji su u to verovali stavljeni su iza rešetaka.

Ostala ti je samo ljubav da zameni sve, ljubav koja je bila deo tvoje ličnosti, zbog koje, bar tako i sada misliš, vredi živeti. Da, ljubav je bila tvoj život, činilo ti se da si njome okružen. Osećao si njeno prisustvo, njen miris, njen ukus, bilo je toliko tih ljubavi u tebi da si svet oko sebe gledao kroz ružičaste naočare na oči.

Čudesne naočare, koje su otkrivale ljubav i tamo gde je nije bilo. Verovao si da osećaj ljubavi svi poseduju, ali da je možda ne umeju da pruže, pa bi je tražio ispirajući, kao kopači zlata, strpljivo, pesak da bi ugledao grumenčić zlata. Verovao si da se tebi ništa loše u životu ne može da dogodi. Bio si ubeđen da te ljubav štiti, a ovi jecaji i bujica suza kao da su bili višak ljubavi koja nije naišla na odgovor, koju nisi imao s kim da podeliš i na koga da utrošiš. Možda si tek danas shvatio da ćeš morati da siđeš na zemlju iz tvojih kula u vazduhu.

Kada je u garderobi mnogo kasnije menjao svoju belu bluzu mokru od suza, bio je zbunjen nekim novim osećajem mira, osećajem tuge za nečim što je nepovratno izgubio. Mokra bluza bačena kao da je sa sobom odnela mnogo mladalačkih ideala o mladima koji menjaju društvo, o odnosima lekar-bolesnik, o željama koje mlad čovek ucrta u svoju liniju životnog puta. Ta linija predstavlja granicu između realnog života i života koga čovek želi. Što je dalji od te linije, dalji je od realnosti, odlazi u svet mašte, svet ideala ili pak u suštu realnost. Po toj ucrtanoj liniji koju svi u mladosti ucrtavaju pravo, najlakše se hoda sa jednom nogom u realnosti, sa drugom u svetu želja i mašte.

Međutim, linija se deformiše životom, čas je više na jednoj strani, a čas na drugoj, krivudava sa blagim ili oštrim krivinama. Desi se zato da se čovek nehotice nađe zbog toga sa obe noge na jednoj ili drugoj strani. Smisao za orijentaciju je od izuzetne važnosti kada se shvati da krivudavost životnog puta ne zavisi od čoveka, ali da svako od nas mora da izabere sam gde staje i kako hoda.

Navukavši novu bluzu, Nikola izađe iz garderobe. Spuštajući se niz stepenice prema operacionom bloku, stopala su mu bila razdvojena linijom žutih krugova namenjenim onima koji slabo vide.

U predvorju operacione sale zatekao je Jasnu koja ga je zabrinuto gledala

–       I?

–       Draga moja Jasna, to „i” može da bude dugo i kratko. Kratko je da za malo moja specijalizacija nije bila prekinuta.

–       Toga sam se najviše bojala!

–       Ti, zašto?

–       Verujem da smo mi dobar tim, Danilo ti i ja. Bila bi šteta da te izgubimo.

Bilo mu je prijatno da to od nje čuje. Zažele, i to odmah učini. Zagrli je.

–       Vidi ti Zemunce! Ja završio operaciju i perem aparat, a vi ovde vodite ljubav, na javnom mestu, samo da vas šef vidi. Nikola, ovo je bila tvoja operacija i ti treba da pereš aparat ‒ začu se pakostan, podsmešljiv Šiljin glas

–       Ovo je sa odobrenjem šefa, dragi Šiljo. Zemunski doktori su iz stare Austrougarske carevine, što vi ovde preko Save i Dunava ne razumete!

Jasna mu se izvi iz zagrljaja, pa ga neočekivano poljubi u oba obraza.

–       Znači, ostaješ?

–       Ostajem, kako bih mogao da te ostavim!

Reče Nikola, saginjući glavu da poljubi njenu ruku, jer je znao kakav će to utisak ostaviti na Šilju.

–       Kakav to teatar vas dvoje igrate?

–       Za tebe nerazumljiv, prisustvovao si nekoj vrsti zakletve na vernost i dugogodišnju saradnju ‒ reče Jasna, podsmešljivo gledajući u Šilju.

–       Vi to tako ovde u predvorju operacione sale, zamislite da je neko drugi naišao.

–       Jednom i to mora da se desi, mesto nije važno, sreća je naša što si ti naišao, pa znamo da to nećeš nikome pričati ‒Jasna uhvati Nikolu ispod ruke

–       Hajdemo, posao je završen, idemo kući.

–       Hvala, Nikola, što sam ti završio operaciju i oprao aparat!

–       Hvala, Šiljo – vratiću ti uslugu.

Nikola je povezao Jasnu kući.

–       Sutra će cela bolnica znati da nas dvoje vodimo ljubav.

–       Zar je tebi, Nikola, važno šta se ovde priča?

–       Ne, naprotiv, moj će renome sutra biti vrlo veliki u ovoj ustanovi, taman da izbriše ovaj od danas, oko spajanja podvodne drenaže.

Usput je Nikola ispričao Jasni razgovor sa Protićem, naravno bez kraja sa jecajem i suzama.

Prepričavajući razgovor odjednom, kao što se uostalom kod njega uvek i događalo, znao je da je u fioku zatvorio lekara opšte prakse, Rtanj, Boljevac i svu svoju tugu. Od današnjeg dana bio je lekar na specijalizaciji anestezije.

 

1 3 / 0 6

Prvih nekoliko nedelja šef je Nikolu stavljao na program uz sebe. Mnogo sitnih detalja, praktičnih uputstava i teoretskih tumačenja naučio je od njega. Osećao se sigurnijim, počeo je svoj posao da radi sa uživanjem.

Strah da se uspavanom pacijentu kome je relaksantom paralisano disanje, kome za vreme operacije prete razne opasnosti koje mogu da dovedu do katastrofalnih posledica, pa i do smrti ‒ lečio se znanjem, iskustvom i nekim čulom koje se neprimetno rađalo. Tim „čulom“ su se mogle da predvide čak i razne opasnosti, pa da se na vreme otklone. Ovo posebno čulo razvijalo se kao posledica zapažanja skoro neprimetnih signala koji stižu preko raznih parametara koje emituje bolesnikov organizam, a zavise od hirurške intervencije, dubine anestezije i rada operatora.

Anesteziolog, obučen da preko svog aparata za anesteziju i parametara koje neprekidno prati za vreme operacije, utiče optimalno na funkcionisanje onih životnih funkcija koje su za vreme anestezije medikamentozno paralisane, kako bi se operativni zahvat mogao obaviti uspešno, i sa najmanje rizika i komplikacija.

Postepeno je Nikola shvatio da pre svega njemu samome nije bilo jasno koliko je težak i odgovoran posao anesteziologa, pa nije bilo nikakvo čudo što mnogima taj težak i odgovoran posao nije pristupačan niti jasan.

Bilo je neophodno steći iskustvo i mnogo toga naučiti da bi se shvatila neverovatno precizna mašinerija čovekovog organizma. Dužnost anesteziologa je da preoperativno upozna funkcije te komplikovane mašinerije i da zahteva da bolesnik u što boljoj kondiciji bude operisan. Za vreme anestezije i operativnog zahvata anesteziolog mora da oduzme, tj. mora da preuzme neke vitalne funkcije bolesnika i da svojom aparaturom preuzme njihovo funkcionisanje ( uvod u anesteziju i anestezija za vreme operacije) u sklopu opštih funkcija bolesnikovog organizma. To je neophodno da bi se operativni zahvat mogao da izvrši sa uspehom. Na kraju operativnog zahvata valjalo je vratiti životne funkcije i svest bolesniku, jer popravljena mašinerija bez toga ne može da funkcioniše.

U toku samo jedne operacije, anesteziolog je na neki način morao da delimično od bolesnika preuzme životne funkcije i da njima upravlja i da mu ih vrati na kraju operacije. To je izuzetno odgovoran i težak posao koji zahteva neprekidnu koncentraciju, pažnju i iskustvo. Vraćanje preuzetih funkcija je bilo neizmerno zadovoljstvo povratka u život (buđenje iz anestezije).

 

Odmah posle onog razgovora šef je Nikolu stavio na dežurstvo. Mada je „Dragiša Mišović” bila bolnica zatvorenog tipa, u toku dežurstva se događalo da se vrši neka reintervencija, carski rez ili kiretaža. Svaka takva intervencija, mada je bila retka, bila je kao neki mali ispit. Anesteziolog je bio potpuno sam bez anestetičara. Niko nije mogao da mu pomogne, osim on sam sebi.

Dežurstva u velikoj bolnici su zanimljivija i bez sumnje napornija. U ovakvoj bolnici zatvorenog tipa živelo se kao u jednoj maloj porodici. Dežurni lekari raznih specijalnosti ručali su i večeravali zajedno, provedeni dani i noći na dežurstvima zbližavali su kolege međusobno. Postajali bi prijatelji. Bilo je tu i poziva na kafu sa strane sestara instrumentarki, a i od sestara hirurškog i ginekološkog odeljenja. Taj popodnevni i noćni život bolnice nije ličio ni po čemu na onaj prepodnevni. Sve se radilo mirnije i staloženije, a dežurni su bili u neku ruku i zamenici šefova odeljenja, jer su sami morali da donose sve odluke. Ponekad je bilo vremena na pretek, pa se moglo čitati, odmoriti i ispavati.

Anesteziologu je bila dužnost da napravi preoperativnu vizitu to jest da poseti sve pacijente koji će sutra biti operisani, da pregleda njihove istorije bolesti, da u kartama anestezije upiše sve važne podatke: laboratorije, rendgenskih i internističkih pregleda. Da po potrebi i sam pregleda pacijenta i da ga obavesti šta će se sve s njim pre operacije, za vreme i posle operacije dogoditi. Bilo je neobično važno da se pacijent psihički umiri, jer je svako uplašen pre operacije, samo što se to kod nekih da odmah zapaziti, a kod nekih ne. Ti takozvani „mirni” preoperativni pacijenti su, u stvari, najuplašeniji.

Pored ove preoperativne vizite, anesteziolog je učestvovao zajedno sa hirurgom u kontrolisanju bolesnika koji su u toku dana operisani, starajući se o njihovoj medikamentoznoj terapiji, davanju infuzionih rastvora, krvi i plazme.

Dežurni doktori se nisu posećivali dok se prethodno jedan drugom ne jave telefonom. Bilo je za to mnogo razloga. Dežurni doktori su često naručivali da im popodne dođu pacijenti da ih pregledaju na miru, ali nisu to uvek bili samo pacijenti. Takvi pacijenti poznavali bi se po zdravom izgledu, po manjem ili većem oblaku parfema koji bi u prolazu ostavljali za sobom. Uglavnom su to bile pripadnice slabijeg pola, jer kada bi bila doktorka dežurna takvih muških lepotana nije bilo, ili, pošteno rečeno, bilo ih je ređe. Ostali razlozi nisu bili tako interesantni, bili su službene prirode.

–       Doktore, šta vi po čitavu noć radite u vašoj dežurnoj sobi? ‒ pitala ga je sestra Slavica.

–       Čitam i spavam.

–       Sami? ‒ šaljivo joj zaigraše oči.

–       Ne.

–       Mislila sam, znam da u ovoj bolnici nema svetaca. Međutim, naša špijunska sestrinska služba sve zna. Kako uspete da to sakrijete, mora biti da je neko iz grada, kažu da ste vi svetac.

–       Varate se, sestra nije iz grada.

–       Znači ipak je neko od nas?

Nikola se zagonetno nasmeja.

–       Pazite, doktore, pravite me radoznalom, kontrolisaću vas!?

–       Biće mi osobito uživanje, ako me vi lično kontrolišete.

 

Slavica je bila izuzetno skromna, ljubazna, inteligentna i kulturna žena. Uvek nasmejana, doterana sa puno ukusa i tek bi se primetilo koliko je lepa i privlačna kada bi je Nikola sretao posle dežurstva kada je odlazila kući.

Posle upoznavanja i njegove prve kafe u bifeu bolnice sa Šiljom, često je viđao Slavicu na dežurstvima ili prilikom preoperativne vizite na hirurgiji. Razmenili bi obaveštenja o bolesnicima koji su se nalazili na operativnom programu. Ako ne bi bila u poslu, popili bi ponekad kafu uz vrlo prijatne razgovore.

Jedne večeri zazvoni kasno telefon. Nikola skoči iz kreveta, misleći da ga zovu iz šok-sobe.

–       Doktore, jeste li sami, imam nešto za vas?

–       Nešto lepo?

–       Možda, prošapta glas.

–       Mora da je Slavica, mada je nisam video na odeljenju. Sviđaju mi se njene krupne zelene oči, njena bela koža.

–       Znaš je da je udata, uvek je ozbiljna, strogo službena. Suprug joj je „vrlo viđeni drug“, ne igraj se, već ti je rečeno da je neosvojiva i da ne posećuje doktore na dežurstvu.

–       Gluposti, da li sam je ja zvao ili je ona mene zvala!

–       Hoćete li vi do mene ili ja do vas?

–       Kako je vama lepše, doktore!

–       Meni je uvek lepo kada vas vidim, sestro.

–       Zavodniče, doći ću ja do vas.

Nikola na brzinu pokri krevet, priđe ogledalu i zagladi razbarušenu kosu.

Tiho kucanje na vratima, i zelene krupne oči učiniše se Nikoli još lepše nego obično. Lepe usne, možda, previše namazane karminom, razvučene u nestašan osmeh, žuta bluza sa nehajno otkopčanim gornjim dugmetima, suknja pripijena uz telo, a sve to postavljeno na cipele sa visokom štiklom, zbog kojih mu pogled ostade na nogama koje su bile skladne i izazovne. Noge su prilazile sve bliže, dok mu do ušiju dopre zvuk trenja najlon čarapa – butine o butinu. Taj zvuk ga je uvek uzbuđivao.

–       Mora biti da su te butine prelepe, onako bele, bilo bi tako lepo malo ih pomaziti.

–       Donela sam usamljenom doktoru nešto što će on sigurno voleti.

Na tanjiru pokrivenom salvetom bilo je nešto, verovatno neki kolač. Uze tanjir i stavi ga iza sebe na sto i ne pogledavši sadržaj.

–       Zar vas tako malo interesuje šta je u tanjiru?

Stajao je sasvim uz nju, to je bio u isto vreme i test, jer ako ga nije želela odmaknuće se. Gledao ju je pravo u te prekrasne krupne bademaste zelene oči, ništa iz njih nije mogao da pročita. Osmeha je nestalo, gledali su jedno u drugo. On je osećao da gori. Želeo je da je uzme u zagrljaj. Lagano pruži ruke prema njoj i zagrli je, privlačeći je k sebi.

–       Ne, glupane nerazumni!

–       Imam alibi ako me odgurne – hteo je samo da joj se zahvali na onome u tanjiru.

Bio je sasvim blizu njenih usana kada se ona otrže iz njegovog zagrljaja i pođe vratima.

–       Ja idiot, mislim opet da sam jedini muškarac na svetu!

Ču kako se ključ u bravi okreće.

–       Treba uvek o svemu voditi računa, moj neiskusni doktore!

Opet taj tihi šušanj dve butine u najlon čarapama, škljocanje prekidača i soba dežurnog anesteziologa utonu u mrak. Video je samo njenu siluetu i očekivao je da mu priđe. Zatvorio je oči i čekao njene usne. Nije ih bilo. Do njega opet dopre neko šuštanje, baci pogled prema mestu gde je malo pre bila, nije je bilo. Ču škripu kreveta. Priđe i sede na njegovu ivicu.

Njene ruke počeše u pomrčini da traže njegova dugmeta, otkopčavala ih je spretno i lagano.

–       Mrzim kada me neko ljubi u odeći ‒ prošaputa. ‒ Ta pauza za vreme svlačenja je grozna.

Pauza je bilo vrlo malo. Kada je zora počela da prodire u sobu, ljubila ga je kao da je tek stigla. Njeno mlečno belo telo stopilo se sa bojom zore kada ga je pokrivala odećom.

–       Odspavaj bar malo, umorni doktore!

Ključ u bravi se skoro nečujno okrenu i belina vrata je zakloni. Ostade miris uvelog jorgovana i nečeg zbog čega se Nikola zadovoljno rastegnu u krevetu i bez ikakvih misli utonu u san.

 

1 3 / 0 7

Trku sa vremenom niko ne dobija. Vreme je uvek pobednik. Čudno je to kako se u mladosti na vreme ne obraća pažnja. Ono kao da mladima nekako sporo prolazi, čini im se da ga imaju na pretek. Dubokim uzdahom se u starosti komentariše: „Eh, da sam umeo da iskoristim vreme, da sam imao današnju pamet”.

Međutim, vreme se ne može iskoristiti. Može se samo lični život prema vremenu uklopiti, isplanirati sebe i u vremenu naći. Malobrojni to uspevaju. Potrebno je mnogo odricanja da bi se moglo stići ono što se želi, bolje rečeno, sve ono što se želi. Što smo širih vidika to su nam i želje mnogobrojnije, a treba ih smestiti u 24 časa ili u 12 meseci jedne godine. Radi zdravlja u mladosti se spava od 6-8 časova dnevno, preostane još 16-18 časova. Rad onih koji moraju da zarađuju da bi živeli iznosi najmanje 8 časova, pa onda ostane 8-10 časova za sve ostalo. Da li je to mnogo ili malo zavisi od čoveka, njegovog mentaliteta, želja i organizacionih sposobnosti. Ima onih koji u svom profesionalnom radu mogu da ućare vreme, za koje su plaćeni, pa za vreme radnog vremena urade masu svojih privatnih poslova, za svoje lično uživanje. Ima profesija koje moraju da svoje radno vreme, čak i ako ga maksimalno iskoriste, produže i žrtvuju slobodno vreme koje bi moralo da bude vreme hobija i uživanja. Toga slobodnog vremena se moraju odreći neke profesije, dok lekare čak niko i ne pita da li hoće ili neće. Takva im je profesija. Nikoli je profesija bila hobi.

Pored minimalnih prinadležnosti, on nije svoje radno vreme ili ono preko radnog, koje bi bilo opet profesija, računao u vreme koje mora da radi da bi zaradio. On je radio da bi uživao u lepoti svog poziva. Lekarski poziv ima i privilegije. Biti prijatelj doktora mnogo znači u jednom društvu VIP[19]-ovskog karaktera. Zavisi ti život od njega. Možeš da pomogneš drugima preko njega. No, nije to samo u slučajevima zdravlja. Doktorima su otvorena sva vrata. Ne baš svim lekarima sva, ali onim čuvenima baš sva.

Posle skoro dve godine svog ponovnog boravka u Beogradu Nikola je postao poznat mlad lekar. Sve veći broj ljudi, prijateljevih prijatelja i poznanikovih poznanika, znao je da se može Nikoli obratiti u svako doba dana i noći i da će im Nikola nesebično pokušati da pomogne. Krug se širio, ljubaznost uz želju da se pomogne ‒ guta vreme. Veliki krug prijatelja i poznanika apsolutni je neprijatelj ličnog vremena, naročito ako se njihove želje i zahtevi ne ograniče, naravno u odnosu na vreme. Međutim, biti popularan, biti bar naizgled voljen, čini čoveka srećnim. Možda ne svakoga, ali Nikolu svakako.

Telefon bi zazvonio:

„Doktore, ja sam Mikin prijatelj, pa sam hteo da vas zamolim, rekao mi Mika, ako iko može, može samo doktor… Znate, imam rođaku u Nemačkoj, tamo je na radu, gastarbajter, pa je ćerka njenog gazde ostala u drugom stanju, treći mesec, hoće da se ubije, ne sme pred roditelje. Para ima kao blata i to u devizama. Ne žali, a i mi bi da pomognemo, neće biti zabadava…“

„Izvinite što vas prekidam, a o kom se Miki radi?“

„Pa o Miki, vašem mehaničaru iz „Kosmaja”[20].“

„Žao mi je, ali ja sam anesteziolog, tu vam ja ne mogu da pomognem.“

„Kako zaboga! Mika mi reče ako neko može to je doktor Vajnberg, a učiniće svakako, jer mu i ja činim.“

„Pozdravite Miku, i recite mu da se ja tim poslom ne bavim.”

Besno zalupi slušalicu, bio je stvarno ljut. Taj Mika je bio mlad čovek koji mu se sam ponudio da mu održava kola, da se doktor na bi mučio, čekao na red i gubio dragoceno vreme. Nikola je bio iznenađen takvom ljubaznošću. Mika je bio stvarno stručnjak, od kada je on održavao kola fića prede kao dobro nahranjen i sit mačak. Zauzvrat, Mika je imao veliku familiju pa je svaki čas, te nekog trebalo smestiti u bolnicu, te zvati nekog kolegu da bi mu se tetka ili strina pregledala preko reda. Ovo sada je bio već bezobrazluk jer počeli su i prijatelji da se javljaju, ništa manje nego zbog abortusa.

Poznato je bilo da su pojedini ginekolozi privatno radili abortuse kod svoje kuće. Privatnih ginekoloških ordinacija nije bilo u Beogradu, jer je već davno bila ukinuta privatna praksa. Radilo se to na običnom kuhinjskom ili trpezarijskom stolu. Naročito strankinje iz Zapadne Evrope, gde je abortus bio zakonom zabranjen, dolazile bi u „turističku posetu” na nekoliko dana, rešile svoj problem i vraćale se kući srećne i zadovoljne.

Sutradan pred bolnicom sačekao ga je Mika u svom izviksanom, ispoliranom fiatu 1300.

Sa nevinim osmehom priđe Nikoli.

–       Eto, ja prolazio, pa rekoh da navratim, davno se nismo videli. Niste me već duže vremena zvali, a čini mi se da je vreme i kola da vam se servisiraju.

–       Mnogo dežuram, Miko, pa se malo vozim. Nije još vreme za servis. Vodim ja o tome računa!

–       Doktore, ako imate malo vremena, da sednemo da nešto popijemo i prezalogajimo.

–       Nemam vremena, Miko. Hvala ti, ali žurim kući, noćas sam bio dežuran!

–       Ma na trenutak, doktore, da sednemo…

–       Miko, možemo mi to i ovde za čas da svršimo. Znam o čemu se radi, zvao me je juče tvoj prijatelj u tvoje ime zbog neke Nemice.

–       Jeste, ja nisam stigao, pa dadoh vaš telefon…

–       Miko, to nije u redu, ja hoću da pomognem tebi i tvojoj porodici, ali ne mogu i svim tvojim poznanicima po čitavom Beogradu.

–       Znam ja to, razumem, ali šta da radim?! Eto devojka je već stigla kod tog mog prijatelja i samo sedi i plače, lepa ko anđeo, a neće kući dok se ne očisti, preti da će u Dunav da skoči.

–       Ti vrlo dobro znaš da je nisam ginekolog!

–       Znam, ali imate vi nekog prijatelja sigurno koji to hoće da uradi, pare nisu u pitanju.

–       Miko, nije sve u parama, ima ljudi koje ne možeš da kupiš parama da bi učinili ono što se u našem zakonu naziva kriminalna radnja.

–       Ma kakva kriminalna radnja kada se skoro svaka naša žena može da očisti, za svaku se nađe neka rupa u zakonu!

–       Pošto se žurim, objasniću ti ukratko. Naš zakon je predvideo nekoliko indikacija: kada se radi o bolesnoj ženi kojoj bi trudnoća ugrozila život, kada je plod mrtav, zatim razni teški uslovi života gde bi veći broj dece ugrozio materijalni i stambeni život porodice. Tu svuda tvoja Švabica ne pasuje, a što je još najgore ona je i strana državljanka, pa ako se nešto desi…

–       Ma neće ništa da joj se desi, zdrava je kao dren.

–       Miko, ja stvarno moram da krenem!

Popodne oko pet sati, baš kada je Nikola hteo da se prošeta sa Milicom, zaustavi se jedan crveni mercedes pred kućom, iz koga izađe Mika sa, imao je pravo, pravim plavim anđelom. Visoka, lepo građena žena sa dečijim, preplašenim licem, plavih kao nebo očiju, plave kovrdžave kose, usta malih, poluotvorenih, stidljivo napućenih. Uplašeno dete izigravalo je odraslu ženu.

Hteo je da kaže tom napasniku Miki da je preterao i da on neće da razgovara sa tom Švabicom, da on ne naseda na ovakve štosove, ali izgleda da je Mika bolje poznavao Nikolu od Nikole.

Jedan molećiv pogled plavih očiju i jedno

„Gutten Tag Herr Doktor”, izgovoreno tiho, sa strepnjom, drhtavo, molećivo…

Uveo ju je u sobu. Zapazio je njen začuđen pogled. Nigde ginekološkog stola, nigde instrumenata. Raspitao se kad je bila zadnja menstruacija, da li je do sada imala abortus, i mnoga potrebna pitanja koja svi doktori sveta u ovakvim situacijama postavljaju. Zamolio ju je da se svuče i izašao da pronađe u svojoj lekarskoj torbi rukavice.

Vrativši se ugleda opet njen začuđen pogled. Objasnio joj je da on nema privatnu ordinaciju, da takvih privatnih ordinacija u Jugoslaviji više nema i da će je on pregledati tu na ovom kauču, jer drukčije se ne može.

Stidljivo su skliznule gaćice preko lepih stisnutih butina, pa ostadoše u ruci dok je pogledom tražila gde da ih stavi. Najzad se snađe i stavi ih u džep od haljine. Leže na kauč, zaboravivši da skine cipele sa visokim potpeticama. Nikola ih svuče pa je jedva uspe da namesti u poluležeći položaj kako bi mogao da je pregleda. Ona se jadnica stalno izvinjavala.

–       Ah, ja, Enschuldigen zie bitte.

Punih tri meseca, pomisli skidajući rukavicu. Prvi abortus, neće to baš biti lako. Baci pogled na to mlado lepo telo koje je i dalje ležalo sa raširenim nogama na tom kauču u najnemogućnijem položaju stisnutih pesnica, dok su joj se mišići na butinama tresli. Niz obraze su joj curile suze.

–       Doktore, pomozite mi, nemojte i vi da me odbijete ‒ promuca na nemačkom. ‒ Moja porodica će me izbaciti na ulicu. Moj otac, ja to njemu nikada neću moći da kažem, je nemam nikakvih drugih mogućnosti osim da se ubijem.

Pomože joj da se obuče. Učini mu se da pred sobom ima Milicu koja bi se takođe bojala da kaže njemu, svom ocu. Ah te detinje plave molećive oči!

Objasnio joj je šta joj se sve može dogoditi ako se abortus izvrši, da možda više nikad neće moći da zatrudni, onda kada se uda i kada bude želela decu. Imao je utisak da ga ne sluša. Stezala je svoje male pesnice, grizla donju usnu i ponavljala.

–       Ja ne mogu to nikome reći, ja se moram ubiti!

–       Zar mesto ubiti, ne možemo zajedno da napravimo plan da se vi ipak udate za tog momka. Ne verujem da on ne želi da se tako lepa devojka uda za njega.

Plave oči se zapanjeno okrenuše prema Nikoli.

–       On je oženjen, on je i prijatelj naše kuće i vršnjak mog oca!

Nikola je ostao bez reči.

Te večeri je razgovarao sa Brankom i posle dugog ubeđivanja, Branko je pristao pod uslovom da, ako se ma šta loše dogodi, da on, Branko, s tim nema veze i da je to sve Nikolin posao. On neće nikada pristati da prizna da je on radio abortus.

Budući ginekolog i budući anesteziolog na trpezarijskom stolu, sa pozajmljenim instrumentarijumom oslobodili su tu mladu plavooku lepojku neželjenog svedoka njene ljubavi i želje za uživanjem čoveka na izmaku muškosti, bez osećaja odgovornosti. Da, baš o tome je mislio Nikola za vreme abortusa, o zavođenju skoro jednog deteta i odgovornosti, kada to dete posle uživanja pustiš samo u svet da rešava, da li samo svoj, problem? Kada si lekar i svakodnevno čuješ toliko tužnih priča i vidiš toliko tragedija među ljudima, da ako stigneš da o njima razmisliš, upitaš se neminovno – šta je to moral i zašto toliko zla ima među ljudima.

Posle nekoliko dana mala Švabica je otišla za Dubrovnik da bronzanom bojom svoga izuzetno lepog tela opravda svoj boravak u Jugoslaviji. Izgledalo je da se sve dobro završilo. Izgledalo je to samo. Ginekolog i anesteziolog na specijalizaciji nisu hteli da prime koverat sa markama. Mika mehaničar im je jasno rekao da ako oni neće, da će onda on uzeti i da mu napamet ne pada da ih vrati Švabici. Kovert je bio debeo. Bilo je tu nekoliko mesečnih plata za svakog od njih. Nikola je znao da je učinio veliku uslugu toj mladoj ženi, možda joj je spasao život.

–       Upisao si se u klub pametnih doktora, primajući taj kovert. Ako tako produžiš, više nećeš imati nikakvim materijalnih problema.

–       Danima me mučiš, ali ipak mislim da smo pomogli jednoj očajnici.

–       Zašto ste primili onaj predebeli kovert?

–       Bilo je izuzetno glupo da Mika uzme taj koverat. Nama je srce bilo u peti i mi smo se tresli nekoliko dana dok nije sve dobro prošlo.

–       Mika je mudriji od tebe, jer on Branka ne poznaje. Sada te ima u rukama. Hajde, pokušaj nešto da mu odbiješ. Treba samo da počne da priča okolo kakvu si mu uslugu učinio.

–       Ništa on ne može da dokaže. Koliko njegovo jeste toliko moje nije.

–       Od Vesne si koverat sakrio. Sramota te je bilo da je objasniš odakle ti toliki novac.

–       Da, mislim da ona to ne bi razumela.

–       Posmatram te kako smišljeno trošiš taj novac, kako njime pričinjavaš radost svojoj ćerci, kako obraduješ Vesnu, tvoje roditelje i kako kod Marije u bolničkom bifeu doručkuješ, pa čak i častiš, a svi znaju da to od svoje specijalističke plate to ne bi mogao.

–       Da, priznajem, lepo je imati mogućnosti da druge učiniš srećnim. Mene radost drugih uvek čini srećnim.

–       Bitno je da shvatiš da si krenuo nizbrdo, da si zbog sličnih doktorskih „poslova”svoje kolege osuđivao.

 

1 3 / 0 8

Za vreme jednog dežurstvu pozvani su svi dežurni lekari na po čašicu konjaka u bolnički apartman kod Srbe Mojsilovića, prvoborca i saveznog ministra, koji se nalazio na bolničkom ispitivanju. Da se visoki rukovodioci ne bi mešali sa ostalim bolesnicima prilikom lečenja ili ispitivanja, bila su izdvojena dva apartmana koji su bili namešteni kao apartmani luksuznih hotela. „Specijalni bolesnici” su mogli da primaju posete drugih rukovodilaca i da završavaju svoje državničke poslove.

Uz čašicu i obilno meze poveo se razgovor o skupoći života, našta je drug ministar prokomentarisao da im je Stari[21] dobro skresao prinadležnosti, zabranio upotrebu službenih kola, skresao fond za reprezentaciju, što njih ministre, a i ostale visoke rukovodioce, dovodi u težak materijalni položaj.

–       Verujte da moje prinadležnosti, mislim na ukupne, od nekih 800.000 dinara, nisu više dovoljne.

Dežurni doktori su sažaljivo klimali glavom, dok niko od njih, čak i u ovakvoj povlašćenoj bolnici, nije primao ni trećinu.

–       Mi na specijalizaciji primamo oko 40.000, imamo porodice, kupujemo stručne knjige koje su skupe, čak imamo i fiće, pa i benzin ponekad kupimo. Menjamo i košulje i donji veš redovno.

–       Vi se šalite, doktore, mislite na honorar? – čudio se ministar.

–       Ne, ne šalim se! To je moja redovna plata i nemam nikakvih honorara.

–       Kolega je na specijalizaciji – doda neko od specijalista da bi ublažio Nikolin komentar. ‒ Specijalizira za Zemunsku bolnicu.

–       Svejedno, lekar je lekar! Ne shvatam, po izveštajima koje ja dobijam, plate radnika su u proseku tolike, čak u mnogim preduzećima i dosta veće. Mislim da bi vaša lekarska udruženja i sindikat morali da se javno pozabave tim problemom.

Šef ginekologije, visok, prosed, sa naočarima velike dioptrije, bivši pukovnik, prvoborac, ljubazan čovek, nervozan i loš operator, za vreme operacije sutradan, pogleda u Nikolu i uz osmeh prokomentarisa.

–       Dobro si mu odalamio momče! Alal vera, neka znaju kako su lekari plaćeni. Do njih to gore ne dopire, a kada ovde dođu svi im se klanjaju. Ne osećaju oni da nam zdravstvena služba ode u ćorsokak.

Na kafi kod Marije u bifeu, Jasna malo ljutito prokomentarisa to drukčije.

–       Bolje bi bilo da ne piješ konjak, otkud ti da piješ ministarski konjak kada nikada ne piješ? Ako želiš da završiš specijalizaciju, pametnije bi ti bilo da ćutiš i slušaš.

–       Hajde de, Jasna, ima Nikola pravo što je to rekao, mada to ne važi za sve lekare. Nije sve u plati, zaradi se i po nekoliko plata u toku meseca. Ima ih koji to umeju.

–       Branko, ne lupaj, oštro ga pogleda Jasna, šta ti o tome znaš?

Branko se zagonetno osmehnu i ne reče više ništa.

Jasna i Nikola su ranije otišli iz bolnice u Zemun da prime platu. Sretoše doktora Dakića u blagajni. Servilan osmeh i njegov uvek pomalo ciničan ton.

–       Evo, naših profesora anestezije, kad god ih čovek sretne, uvek su zajedno!

Namignu jednim okom značajno Nikoli. Saže se, pa teatralno poljubi ruku Jasni.

–       Bogami, zavidim ovom Nikoli.

–       Hajde Savo, nemojte da me zasmejavate. Kada ćete da prestanete da u svemu vidite samo seks, ima valjda i nekih drugih odnosa među ljudima?!

–       Među normalnima ne, a dozvolićete da vas ja ubrajam u normalne!

–       Gle, anesteziolozi!!

Kao vihor uđe Mika, urolog, u blagajnu i ispuni je celu.

–       Mislite li vi da se već jednom ovde pojavite i napravite red? Juče sam za vreme operacije izgubio čoveka, stade mu srce iz čista mira. Naravno ja primetio prvi, a ona vaša anestetičarska braća ništa ne vide. Kada bi samo neko seo i napravio statistiku koliko je tih zastoja bilo za poslednjih godinu dana. Otvorio sam grudni koš, masirao srce, ali nikom ništa. Sve je bilo kasno. Kada vam se završava ta vaša specijalizacija?

–       Jasna vam dolazi već u septembru, a Danilo i ja, ako budemo imali sreće, u januaru.

–       Hajde već jednom, pripremićemo vam doček kakav se ne pamti!

–       Danas sam prvi put shvatila koliko mi je ispit blizu. Ne znam čega se više plašim, da li ispita ili dolaska u ovu bolnicu bez tebe i Danila. Da li shvataš da ja sama skoro tri meseca moram da radim sa anestetičarima?! Čuo si od Mike šta se događa.

Vajkala se Jasna dok ju je vozio kući. Nije njoj bilo lako, znao je to Nikola, pa je probao da je uteši.

 

1 3 / 0 9

–       Ćerka jednog mog prijatelja, 15 godina, šta da vam pričam! Želeo bih da to prođe sa što manje psihičke traume. Molim vas, nemojte ništa da kažete vašem šefu, on se s tim ne slaže, kaže da je anestezija rizik, a ja neću da ga molim. Branko mi reče da mogu na vas da računam.

Nikola obeća da će dati anesteziju. Njemu je kao i uvek teško bilo da odbije ljude. Kada je promislio, shvatio je da je sam sebe doveo u veliku nepriliku, bez znanja šefa, kiretaža, a šta ako se stvarno nešto desi?

–       Hvala na preporuci, Branko! ‒ zareža Nikola čim ga je video.

–       Ja nisam mogao, idem na neku svadbu, a tebi jedino smem da kažem, znaš to se plaća i to ne malo.

–       Slušaj, ja sam pristao, ali o parama ni govora!

–       Ti nisi čitav, pa i Tasketu se plaća. Ako ti nećeš, on će sve da stavi u svoj džep.

–       Neka stavi, to je njegova stvar, uostalom ne verujem, rekao mi je da je to ćerka njegovog prijatelja.

–       Ti si lud čovek, pa prijatelji jedino i plaćaju za takve usluge, neprijateljima se one ne rade!

Prijateljeva ćerka bila je mala crnka, kovrdžave kose, sitnih, nemirnih očiju, čulnih, debelih usana, debeljuca, izrazito ružna, ali slobodnog ponašanja. Devojčica koja je pokušavala da igra ulogu iskusne žene. Nije odavala neku jako uznemirenu ili preplašenu devojku. Nikola je ponudi cigaretom testirajući je. Ka cigareti se pružiše dva prsta sa dugim negovanim noktima. Nikola trže ruku sa kutijom cigareta.

–       Ah, izvinite, zaboravio sam! Malo kasnije ćete dobiti anesteziju, nema pušenja.

–       Vrlo važno, doktore, od jutros sam popušila već nekoliko!

–       Uz crnu kafu?

–       Ah, nije meni ovo prvi put, znam ja da se ne sme piti ni jesti pre anestezije.

–       Koliko vam je godina?

–       Četrnaest punih. Šta kažete, zar mi ne biste dali 19?

–       Od čega ste bili do danas operisani?

–       Ni od čega, do sada.

–       Kako ni od čega, kad ste malopre spomenuli da vam ovo nije prva anestezija?

–       Imala sam nekoliko kiretaža sa anestezijom.

–       Četrnaest godina, nekoliko kiretaža! Blago nama naivnima, dete prijatelja da ne doživi traumu – tako reče doktor Tasić.

„Dete sa nekoliko kiretaža”, se probudilo iz anestezije. Nikola je odahnuo. Nekoliko puta je obišao u toku popodneva. Uveče, da tatica i mamica ništa ne primete „dete” je novim lepim mercedesom, ko zna čijim, prebačeno kući.

–       Napravio si glupost što nisi hteo od Tasketa da primiš novac! Čovek me pita da li si ti čitav. Poslaće ti nekoliko flaša viskija kući kao poklon, a resto će sebi staviti u džep.

–       To je njegov problem.

–       Nije samo njegov, nego je i moj. Mislim da si razumeo da njemu često dajem anesteziju na svom dežurstvu za malo veće zahvate nego što je bio tvoj. Ja ne želim da umrem kao siromah, njih ni u raju ni u paklu ne tretiraju dobro.

 

1 3 / 1 0

Slavica je bila dežurna na ginekologiji, danas kao i svaki put kada bi obišao pacijente Nikolu bi čekali kolači i kafa.

–       Mnogo me mazite, sestro, prema ostalim anesteziolozima niste baš ljubazni?

Dobacio joj je, smeškajući se.

Pogledala ga je svojim lepim, krupnim zelenim očima i naglo pocrvene. Pitanje je ostalo bez odgovora.

–       Nikola, čuvaj se, ova žena je zaljubljena u tebe.

–       Gluposti, ona je samo željna maženja.

–       Ponekad si slep, zar ne vidiš da bira dežurstva kada si i ti dežuran, da bi posle deset uveče bila u tvojoj sobi, mesto da ide kući.

–       Ko te je tome učio, da tako divno maziš ženu? Otkud toliko lepote u tim tvojim rukama? ‒ šaputala je privijajući se uz njega.

–       Ja nisam nikakva svetica!

–       To mi je potpuno jasno posle ovoliko noći provedenih sa tobom.

–       Slušaj ti, mali, dragi „uspavljivaču”, ti umeš ponekad i da grickaš, a kada te čovek pogleda reklo bi se…

–       Šta bi se reklo?

–       Uobrazićeš se ako ti Slavica sve kaže, a ovde ima lepših i mlađih od Slavice. Ali pazi se, ja sam vrlo posesivna! Odseći ću ti obe ruke ako doznam da nekog drugog maziš kao mene.

Lagano se odmakla, nadvila se nad njim, držeći se na rukama, dok su ga bradavice njenih dojki golicale po usnama.

Ležao je mirno kao da to na njega ne utiče. Mogao je on to, jer je već bio iscrpljen njihovim noćašnjim milovanjima. Mada je znao da sa Slavicom iscrpljenosti nema. Sada je prvi put želeo da ne učestvuje u njenoj igri, pa da vidi šta će se sa njom dogoditi.

–       Kaži, zašto ću se uobraziti?

Spustila se cela na njega i počela je da ga ljubi dok se njeno telo podizalo i spuštalo i milovalo ga celog. Osećao je kako se sve ponovo budi u njemu, ali nije hteo to da pokaže. Ona ga je uporno ljubila čas nežnim čas divljim strasnim poljupcima na koje je on jedva uspeo da ne odgovara.

–       Inatiš se, inatiš, a znam da me želiš isto kao i ja tebe!

Taj njen miris na jorgovan, nije bio parfem. Svako žensko telo mu je uvek na nešto mirisalo, odbijajući ga ili privlačeći. Miris jorgovana mu je uvek bio nekako svakodnevni, skoro banalan, jeftin za totice koje se doteruju nedeljom da izađu i zavedu nekog svog zemljaka vojnika. Ali ovaj miris koji se sada intenzivno širio iz njenog umornog i vlažnog tela, bio je tako opojan. Odmakla se od njega, klekla kraj njega i lagano počela da ga miluje.

–       Te tvoje kosmate grudi. Ah, osećaš li kao da varnice iskre kad ih milujem?

Njeni dlanovi su ga jedva dodirivali, stvarno je osećao kao da ga neki elektricitet prožima. Ruke su joj skliznule prema trbuhu, nastavile sa milovanjem, nežnim, jedva osetnim, dok bi svaki pokret ruku bio praćen sitnim udarima struje koja se kao topao talas širila po celom telu.

–       Još se inatiš, ali nećeš dugo!

Odjednom njeni vrući dlanovi se zariše između butina tako naglo i tako nežno da ih on podsvesno raširi mada ih je celo vreme držao pripijene da ne bi osetila koliko je želi. Njen dah ga opeče po uhu, a usne počeše da klize kao da istražuju da li je to uho ili nešto drugo.

–       Izuzetno hladan „uspavljivač”.

Šaputala je između poljubaca, taj šapat ga je pekao, sušeći vlažne tragove njenih poljubaca. Isprekidano mu je još nešto šaptala što on više nije mogao da čuje – bubnjevi su bubnjali u ušima, želeo ju je svom silinom. Uživao je da oseti eksploziju njenog tela pod svojim dlanovima, da oseti onaj njen grč kada sve prestaje, kada za trenutak ostaje kao skamenjena, bez udaha i izdaha, što ga ponekad uplaši… U isto vreme želeo je da ostane nepomičan, da uživa u lepoti maženja njenim dojkama. U tom kolebanju, u vremenu koje kao da je stalo, dve želje mu se spojiše u jednu. Ne znajući više gde je, oseti poznato grčenje koje zažele da spreči, a onda se prepusti svojim osećanjima i njoj, koja po njegovim drhtajima, shvati, pa dopusti da joj grudi okupa val, a usnama pokupi preostale kapljice.

Odjednom se osetio tako jadno, kao i uvek kada ne bi osetio pod svojim dlanovima zadovoljstvo žene. Sam je sebi ličio na sebičnjaka koji je poslasticu namenjenu za dvoje prigrabio sam za sebe. Ona se smestila u njegov zagrljaj, vlažna od njega i svoga tela.

–       Ti si jedan vrlo drag inadžija. Inadžija, nežan, ti si, dragi, tako redak muškarac koji poštuje ženu, koji joj dozvoljava da se sva otvori, da svoju maštu pretvori u javu. Starija sam od tebe, mislila sam da sam iskusnija, da sam kao žena sve doživela, bila zaljubljena, volela. Priznaću ti, desi se to tako, mislila sam, donoseći tacnu sa kolačima, da se poigram sa tobom. Izgledao si naivan „uspavljivač” sa divnim očima. Posle naše prve noći tvoja milovanja su me iznenadila, nisam tako nešto nikada doživela. Došla sigurna u sebe, čvrsto ubeđena da ću otići kao Slavica koja nikada u ovoj bolnici nije spavala ni sa jednim doktorom mada su to svi želeli. Kada sam otišla od tebe, bila sam potpuno druga Slavica. Slavica, koja je kao neka šiparica menjala dežurstva da bi posle 10 sati, navodno, bila slobodna i odlazila kući. Mesto kući dočekivala bi zore s tobom!

Dogodilo se. Zaljubila sam se u tebe. Nema ni trenutka, a da ne mislim na tebe. Radujem se kao malo dete svakom susretu sa tobom. Kada te vidim na odeljenju, treba mi mnogo snage da se uzdržim i da ti ne poletim u zagrljaj. Da li ti je ikada neko rekao da tvoje oči miluju? Eto i sada dok ti ovo pričam, tvoje ruke miluju moje telo opet u nekoj novoj varijaciji, ti ih imaš bezbroj. Zato mi nekontrolisano, pod tvojim milovanjem izlete pitanje – ko te nauči milovanju, valjda se nisi rodio sa tim darom?

Njene usne nekako potražiše njegove. Ona se skupi u njegov zagrljaj, osećajući da ju je on razumeo, čak i više od onoga što mu je rekla. Želela je tišinu bez njegovih reči.

–       Možda je ženi dovoljna samo njena ljubav ukoliko je samo neko zna u njoj probuditi.

–       Šta onda kada oseti da u ovim noćima do zore u tebi nema ni trunke ljubavi?

–       Pitaćemo je kada to oseti!

 

Namršteni šef delio je tog jutra program. Nikola ga je posmatrao. Zašto je svako jutro namršten, zvaničan, celoj njegovoj lepoj pojavi pristajao je osmeh, neusiljenost, ljubaznost? Video ga je takvog samo nekoliko puta. Pre nekoliko večeri bio je pozvan sa ostalim kolegama i koleginicama na prijem u njegov novi stan koga je napokon dobio od bolnice. Bilo je uživanje posmatrati ga kao ljubaznog domaćina, nasmejanog, zainteresovanog za svakog svog gosta.

Ne, Nikola se nije mogao da žali. Posle strogog razgovora nije imao više nikakvih problema, naučio je toliko mnogo od njega. Naučio je da u anesteziji sitnica nema. Naučio je da svaki deo aparata mora da bude ispravan, svaka radnja anesteziologa mora biti uvek planirana, pedantno izvršena i kontrolisana. O svemu se moralo voditi računa, sve se moralo kontrolisati, često i po nekoliko puta. Najmanja nesigurnost ili nepoverenje da nešto nije urađeno kako treba, moralo se proveriti ili ponovo uraditi. Osećao je duboko poštovanje prema njemu, svom namrštenom i ponekad ciničnom učitelju. Divio se njegovoj principijelnosti, njegovoj spretnosti, upornosti, znanju, pa i tom cepidlačenju. Imalo je sve to svog smisla kada se shvati odgovornost i težina zadatka koja se nalazi pred svakim anesteziologom.

–       Nikola, profesor Kosanović danas operiše kao gost kod nas, vi ćete davati anesteziju! Radi se verovatno o karcinomu želuca.

Pruži mu kartu anestezije. Ing. M. Popović.

–       Gde mene nađe baš jutros?

–       Misliš, tako umornog posle neprospavane noći. Što mu ne ispričaš da nisi ni oka trenuo, pustio bi te kući?

–       Inžinjer Popovi’, da nije Veljin otac? Tih Popovića ima mnogo, ali se ovde i ime slaže. Možda ipak slučajnost.

Profesora Kosanovića nije bilo, operacija će početi sa zakašnjenjem od pola sata. Želeo je da vidi pacijenta. Izađe iz operacionog bloka i u predvorju ugleda jednog od najboljih drugova iz detinjstva. Bio je to baš taj Popović, nažalost, koga je poznavao od malih nogu, u čijoj kući je bio priman bezbroj puta. Velja ‒ inžinjer građevinarstva, on ‒ lekar, retko se viđaju. Putevi različiti, vremena malo, čak i za stare, dobre prijatelje. Na brzinu ču priču.

Verovatno čir na želucu, u poslednje vreme bolovi, muka, povraćanje, gubitak apetita. Profesor Kosanović, čuveni stari hirurg, čuven po svom pravom hirurškom temperamentu – osoran, brz, galamdžija, psovač.

Prijatelj kuće Popovića, sada u penziji, ali učitelj ili kolega sa svim današnjim profesorima hirurgije, koji su mu dozvoljavali da gostuje na njihovim klinikama kao danas.

Uđoše zajedno u sobu. Nikolu neprijatno iznenadi mršavost pacijenta, bledožućkasta boja kože i upale oči.

–       Kada smo igrali ping-pong u vašem dvorištu i dizali galamu, pa niste mogli da spavate popodne, niste ni mislili da će jedan od tih galamdžija da se danas brine o vama za vreme operacije i da vam daje anesteziju ‒ šalio se Nikola.

Duboke upale oči gledale su ga ispitivački. Vreme od dečka Nikole u kratkim pantalonama do skoro gotovog specijaliste anesteziologa prolazi brzo starijima. Za mlađe je to dug i trnovit put. Shvati Nikola pitanje u tim očima.

–       Ne brinite ništa, profesor Kosanović je odličan hirurg, čitav tim će se starati o vama, ne samo ja. U operacionoj sali srešćemo se ponovo. Naći ću vam venu, to će vas malo zaboleti, uključiću infuziju pošto vam jutros nisu dali doručak. Po želji u infuziju stavljamo i dobar viski (čika Minja je obožavao viski).

Upale oči se osmehnuše.

–       Ostalo ništa nećete osetiti. Operacija traje oko dva sata. Probudićete se još u operacionoj sali, nećete moći da govorite, jer će vam u dušniku biti jedno gumeno crevo preko koga ćemo vas za vreme operacije ventilirati, što u stvari znači da ćemo disati preko jednog aparata bez vas, to jest za vas. Kada vam se uspostavi disanje i kada budete potpuno budni, crevo će biti izvučeno, možda ćete osećati grebanje u guši i dražiće vas na kašalj još nekoliko sati, naravno to dolazi od tog creva. Ja sam danas dežuran, pa ću biti kraj vas sve do ujutru. Posle operacije davaćemo vam sredstva za umirenje bolova, tako da ćete se lepo naspavati do sutra ujutru. To bi za sada bilo sve čika-Minja.

–       Kako ti se čini, hoće li izdržati operaciju? Kosanović je bio dosta rezervisan ‒ upita Velja kada su izašli iz očeve bolesničke sobe.

–       Mislim da neće biti velikih problema. Svakako, operacija nije laka. Ostavi mi telefon, pa ću ti se odmah po završenoj operacije javiti.

–       Ja sam uzeo slobodan dan danas, pa ću da ostanem ovde i da čekam.

–       Možda bi bilo bolje da budeš pored mame, mogu misliti koliko je tek ona zabrinuta.

–       Ne, ja sam se sa mamom dogovorio, ona je takođe želela da budem u njegovoj blizini.

 

Uvod u anesteziju je prošao bez komplikacija. Pritisak i puls su bili izvanredni. Profesor je prao ruke. Izgledao je još vrlo dobro. Nikola ga već godinama nije video.

Jodirano je polje za operaciju. Sterilni čaršavi su prekrili čika-Minju, operacija je mogla da počne. Obukli su profesora koji, navlačeći rukavice, baci pogled na anesteziologa.

–       Profesore, doktor Vajnberg je na završetku specijalizacije anestezije, inače vaš đak.

–       Ah, da, da sećam se! Kako ste kolega, baš mi je drago?

Nikola se nakloni, maska mu je sakrivala osmeh – osobina svih profesora u starijim godinama je da se sećaju svojih đaka, tako bar kažu.

–       Mogu li da počnem, kolega?

–       Izvolite profesore, pacijent je spreman.

Sjajno sečivo skalpela raseče kožu i masno tkivo orošeno kapljicama svetle crvene krvi pojavi se na rezu. Brze, spretne ruke hirurga su podvezivale otvorene krvne sudove, otvorile trbušnu maramicu i opipavale želudac.

–       Nažalost, dijagnoza je tačna – maligni tumor želuca, ali mislim da ga vredi operisati. Kakvo je stanje pacijenta, kolega?

–       Pritisak i puls su odlični, gubitak krvi minimalan, srčana radnja ritmična.

–       Dobro, onda krećemo na resekciju želuca. Koliko krvi ima, kolega?

–       Četiri flaše.

–       Hvala, vama je, kolega, poznato da je pacijent srčani bolesnik?

–       Kako da ne, lično ga poznajem, to je otac mog dobrog školskog druga.

–       Pa eto i nas dvojica, Minja i ja smo školski drugovi ‒ raspriča se profesor o njihovim lepim školskim danima.

Još uvek je operisao brzo i spretno. Ko zna koliko je hiljada ovakvih operacija izvršio. Međutim, teški dani su čekali čika-Minju, pa i čitavu porodicu. Treba se, pre svega, navići na taj patrljak od želuca koji preostane. Kada će se pojaviti metastaze, to niko nije mogao da prorekne. Iz razgovora sa Veljom, Nikola je shvatio da profesor nikome u porodici nije saopštio svoju sumnju. Zato je Velja i pričao o čiru u želucu.

Operacija je tekla bez problema. Branko zameni Nikolu koji izađe da umiri Velju, takođe ponavljajući da se radi o čiru na želucu. Nepisano pravilo je bilo da hirurg uvek saopštava porodici istinu o operativnom zahvatu i nalazu. Bilo je teško izbeći direktna pitanja, a pogotovo pitanja svog dobrog prijatelja koji je tačno želeo da zna o čemu se radi. Vremenom se lekar navikne da kaže mnogo, ali ipak da ne kaže sve, da tragične vesti za familiju odloži, da je lagano pripremi na ono najgore.

Ponovo u operacionoj sali, pritiskajući ritmično balon i kontrolišući neprekidno stanje bolesnika, pred oči mu izađoše njegovi negde skriveni dijapozitivi.

Velja, Boško, Zoran, Bule, Buša, Miša ‒ sa njim sedmorica. Kupuju od svoje ušteđevine ping-pong sto – ASK – Avlijski Sport Klub. Zariču se da nikome nikada ne kažu šta je ASK.

Šesti razred gimnazije, uče veronauku, teraju inat, ponose se što nisu komunisti, ponose se što su odlični učenici. Misleći da im niko ne može ništa. Rešavaju da celog života ostanu najbolji prijatelji. Ma gde bili, oženjeni, neoženjeni, jednog dana u godini će se uvek naći i biće svi zajedno – biće to kao neka slava ASK-a.

–       Milice, obrišite čelo profesoru!

Bezbroj kapi sitnih orosiše čelo profesora. Primećivalo se ipak da nije više u staroj kondiciji. Operacija je trajala već tri sata. Nikola je dao znak Ranku da promeni flašu sa infuzijom koja je već bila prazna. To je bila već treća flaša. Pogledao je broj krvavih gaza i podatak na tabli – pacijent je izgubio samo u gazama oko 600 ml krvi, u aspiratoru[22] još oko 600 – 1200. Za starijeg čoveka je to bio priličan gubitak krvi. Iako se pritisak još uvek održavao u normalnim granicama, pokaza očima Ranku da donese pripremljenu krv iz frižidera. Prokontrolisao je olabavljenost mišića, dodao još malo više kiseonika, a smanjio količinu etra, dodao još 2 kubika analgetika, pritiskajući balon tako da creva ne smetaju pri radu profesoru.

On je završavao šivenje ostatka želuca i spremao se da iseče deo želuca sa tumorom.

–       Kako je pacijent, kolega?

–       Za sada dobro, profesore!

Na Kalemegdanu, lepog jesenjeg dana, prve godine studija slikali su se. Svojim telima su ispisali A S K, kupili album da svake godine upišu šta su radili i gde su bili za taj dan. Svake godine je jedan od njih bio domaćin.

Prvo je Boško pobegao preko granice za Ameriku – ostalo ih je šestoro. Boško ih nije zaboravio, kada je na njega došao red poslao im je 10 dolara, bile su to pare u ono vreme. Gospoda ASK-ovci su otišli svečano obučeni u hotel Palas – staklenu terasu na večeru praveći se važni, poručujući šta im padne napamet.

–       Kroz mesec dana biće opet njihov dan, opet će se negde naći – ah, ko ono beše od njih sada na redu da bude domaćin?

Sestra je opet profesoru obrisala čelo. Operacija se bližila kraju. Uključena je krv koja krupnim kapima teče u venu. Pritisak se spustio na donju granicu normale, puls se ubrzao. Merenjem upotrebljenih gaza kojima se upija krv sa krvlju koja je izmerene u flaši aspiratora. Ta razlika je bila neznatna – negde oko 100 ml od pređašnje vrednosti od 1200 ml.

Profesor je kontrolisao svoj rad, gledajući da negde nije ostao neki krvni sud otvoren, neka gaza. Sestra instrumentarka je prebrojavala gaze i instrumente.

Profesor pruža ruku u koju mu se stavlja držač sa iglom i koncem. Počinje da šije trbušnu maramicu. Puls sa još više ubrzava.

Sve liči na veći gubitak krvi nego što ga je Nikola proračunao, jer je arterijski pritisak još uvek nestabilan. Još jedna brza računica datih infuzija i krvi. Ne, ne može da bude, sve se slaže. Primio je 800 ml. Krvi. Sa infuzijama koje je primio razlog nije mogao da bude u nedovoljnoj količini tečnosti i krvi u organizmu. Ali pritisak i dalje pada.

Nikola pokazuje Ranku šakom – kao da nešto pumpa.

Branko uzima instrument i gumeni balon, učvršćuje ga na crevo za dovod vazduha u flašu sa krvlju, pumpa balon, krv teče sada u mlazu u bolesnikovu venu.

–       Zar nešto nije u redu?

–       Pritisak je pao, pa pacijent dobija krv pod pritiskom.

–       Zbog čega sada na kraju operacije? Koliki je ukupni gubitak krvi?

–       Oko 1300 kubika.

–       Koliko ste do sada dali krvi?

–       Sada smo pri završetku druge flaše.

Ljutit pogled kroz naočare.

–       Odmah dajte još najmanje dve flaše!

Pogled i ton podsetiše Nikolu na nekadašnjeg ljutog i praskavog Kosanovića. Bio je on nekada strah i trepet hirurga i svog persona u operacionim salama. Znao je da nije vredelo objašnjavati da je pacijent dobio oko 1,5 litra infuzione tečnosti i da mu nikako ne bi smeo da pada pritisak.

Branko je uključio drugu krv pod pritiskom, zaboravivši da mu prethodno pokaže listu zavoda za transfuziju gde piše ime pacijenta, krvna grupa, godina rođenja. Uvek dvojica moraju da se uvere da je to krv namenjena baš tom pacijentu i da krvna grupa odgovara krvnoj grupi pacijenta. Zato Nikola zaustavlja protok krvi. Kontroliše nalaz. Ranko se izvinjava mimikom pokazujući na profesora koji sada prati očima šta anesteziolog radi.

–       Požurite sa davanjem krvi!

–       Pritisak je ponovo na normali, profesore ‒ umiruje ga Nikola ‒ samo vi nastavite.

Kontrola dva para očiju. Sve je u redu. Krv ponovo teče u mlazu. Puls je ponovo normalan, pritisak je iznad normalne granice. Ali ipak! Nikola zatvara sve anestetične gasove, ventilira bolesnika čistim kiseonikom. Boja kože bolesnika, uprkos 100% kiseonika, nekako je suviše bleda. Kontrola kapilarnog pritiska – oseća, nešto nije u redu. Šta?

Profesor zašiva kožu. Ranko šapuće, traži odobrenje za još jednu flašu. Nikola mu pokazuje rukom, da profesor ne vidi, još dve.

Meri pritisak, ponovo je ispod normale.

–       Bože dragi, pa zar baš na ovom pacijentu mora da se desi da ostane na stolu mrtav?! Moram sve još jednom da prokontrolišem. Ne, stvarno nema ni jedne greške, ali greška postoji. Ali gde?

Treća flaša pod punim pritiskom uleće u venu. Kontroliše venu da nije slučajno usled pritiska prsla, pa krv teče potkožno. Ne, i to je u redu. Puls 120, veliki napor za loše srce. Pritisak 60 mm hg, dosta ispod normale. Profesorove ruke vezuju zadnji čvor na rani, operacija je gotova. Pritisak pada na 50 mm hg. Ranko pumpa četvrtu flašu.

–       Gde je šef? Brzo ga zovi!

–       Otišao je kući još pre pola sata.

–       Zar baš meni to sve mora da se desi?

Opet dijapozitiv:

Velja ga gleda tužno, ali prekorno, dok on širi ruke i ponavlja: ne znam, nije mi jasno, ne znam kako je to moglo da mi se dogodi. Ja tu ništa nisam kriv, sve sam učinio… Tačno, ja jesam, ali…

Bilo je strašno reći iskusnom profesoru, ali morao je.

–       Profesore, pritisak je 50 mm Hg. Puls se ubrzava, sada je 135 u minuti. Molim vas, brzo otvorite ponovo trbuh, pacijent krvari!

–       Šta vam pada na pamet, kolega? Kako može da krvari, operacija je izvanredno uspela?!

–       Profesore, molim vas, brzo otvarajte trbuh, izgubićemo pacijenta dok vodimo nepotrebne diskusije.

Profesor htede da vikne, pa zastade kao da hoće još nekom da se obrati, da zatraži potvrdu od svog asistenta, da je on korektno izvršio operaciju.

Manometar na aparatu za pritisak pokazivao je 40 mm Hg.

–       Profesore, ako vi nećete onda…

–       Sestro, skalpel – promuca profesor.

–       Branko, još jednu venu – uključi haemacel. Još četiri flaše krvi brzo! Sin ovog bolesnika je u holu, ima kola.

Levom rukom je pumpao balon, desnom je ventilirao pacijenta. Živa se na manometru kolebajući popela na 50 mm hg. Puls je 140.

–       Da li će srce da izdrži? ‒ šapnu Branko.

Baci pogled na operaciono polje, profesor je otvarao trbušnu maramicu. Kao vodoskok bljunu krv iz trbušne duplje, poprska profesora po licu i naočarima.

–       Boga mu božijeg, da mu sve svece po spisku, pa odakle… Dva dupla velika peana, sunđeri brzo – trbušnu kompresu.

–       Plazmu, Ranko, dve odjednom, brzo.

–       Sunce li joj njeno, evo je, odavde curi. Klemujte, kolega, držite… Neverovatno da to nismo videli i to tako krupan krvni sud.

–       Pritisak 80, puls 110 ‒ ču Nikola svoj glas koji je izgledao miran.

–       Koliki je tvoj?

–       Mislim da se skoro nije mogao ni da izmeri, ali sada je odličan.

Ranko je pumpao plazmu sa dve ruke.

–       Pritisak 100 sa 50, puls 90.

Profesor je ćutao. Boja pacijenta se popravljala. Nikola je odahnuo, smanjio je kiseonik i dodao nitrooksidul, dodajući postepeno etar. Strepeći da bolesnik ne počne da se budi.

U sali grobna tišina. Hirurg koji asistira profesoru namiguje Nikoli i podiže palac u rukavici kao znak „bravo, momče”.

Profesor ponovo traži dva ekartera, besno ih stavlja u trbuh, pokazuje asistentu da ih maksimalno raširi i ponovo pažljivo eksplorira[23] trbuh.

–       Koliki je pritisak, kolega?

Pita profesor tihim, bojažljivim, skoro ljubaznim, glasom, ne gledajući u Nikolu.

–       125/80, puls 80.

Nikola pokazuje Ranku da ulagani infuzije. Ventilira pacijenta i upisuje u kartu anestezije pritiske i gubitke krvi. Sestra, pomoćna instrumentarka, prazni flaše prepune krvlju i piše na tabli 3,5 litre. Četiri flaše su dve litre, svaka po 500 ml, znači još 1,5 litar čiste krvi je razlika i plus 1,300 kubika koju je bolesnik izgubio pre početka krvarenja. Samo da krv stigne što pre. Pritisak i puls stabilni.

–       Izgleda da je bura prošla?

Odjednom oseti hladnoću na leđima. Znao je, bluza mu je bila mokra od znoja.

–       To ćemo tek znati na kraju kada se bolesnik probudi.

Vrata sale se otvoriše i Jova, bolničar, unese 4 flaše krvi.

 

Profesor je svlačio rukavice i skinuo masku. Nikola ugleda jedno umorno, izmučeno lice.

–       Glumac mora da zna kada u zenitu slave treba da napusti daske koje život znače. Verovatno bi ta ista izreka morala da se odnosi i na hirurga koji bi morao da oseti kada treba napustiti operacionu salu u kojoj je život vraćao stručnošću, spretnošću ali i kondicijom.

Merio je zadnji put pritisak pred buđenje pacijenta. Živin manometar je ponovo pokazivao pritisak između 65-70, puls se ubrzava. Isključio je sve gasove, dajući čist kiseonik, otvorio je navojke na infuzijama. Pritisak je i dalje padao 55-50, puls 100.

–       Nikad nisam verovao u sudbinu, ali ovo je ipak bilo neverovatno. Možda bi ovo bilo za čika-Minju ipak najlepši kraj. Zaspati sa nadom i više se ne probuditi. Uh, a oni njegovi ekarteri sa kojima je tako uleteo u trbuh da bi pregledao sve pre zatvaranja?! Da nije time oštetio slezinu?

–       Doktore, ti nisi filozof, ti se boriš za ljudski život, nije na tebi da odlučuješ ko će živeti, a ko ne.

–       Da, u pravu si, treba sada imati srca i zvati onog umornog hirurga da ponovo otvara trbuh, jer nema nikakvih sumnji, negde nešto krvari. Neverovatno, pratio sam svaki potez profesorov, cela trbušna duplja bila je potpuno suva pre nego sto je počeo da zatvara trbuh.

Brzo je ponovo napumpao manžetnu za merenje pritiska, jedva 50 i to pored dve infuzije koje su maksimalno tekle pod pritiskom. Brankove oči su ga posmatrale i na njegovom licu je video čuđenje.

–       Ranko, zovi profesora i Mišu nazad! Milice, stanite, ne sklanjajte instrumentarijum, moraće ponovo da se otvara trbuh!

–       Doktore, ja više nemam dovoljno sterilnih instrumenata, da nije nešto sa vašim gasovima? ‒ sumnjajući progunđa Milica, instrumentarka.

–       Sunce mu kalajisano, šta je opet, kolega? – ulete profesor, a za njim Miša.

–       Profesore, opet negde nešto krvari!

–       Ma to sada stvarno više nije moguće, kolega. Zajedno smo kontrolisali celu trbušnu duplju.

–       Stvarno je nemoguće, Nikola da nije nešto sa miocardom – možda mu srce popušta, kako bi bilo da daš kardiotonike, da pričekamo malo.

–       Profesore, ukoliko smesta ne navučete rukavice i ne otvorite trbuh, biće kasno.

Profesor je stajao neodlučno gledajući u Mišu kao da je od njega očekivao rešenje.

–       Profesore, ja vas molim!

–       Sestro, mantil, rukavice…

–       Ranko, uključi obe flaše plazme, pod pritiskom!

Boja pacijenta ponovo bela, do sada bi već morao da bude i budan. Međutim, dati mu ma šta protiv bolova moglo bi još više da obori pritisak. Bol je ponekad najbolji lek u takvim situacijama, ako se samo spretno u rukama anesteziologa dozira.

–       Skalpel, brzo, sestro! – nevoljno zazvuča profesorov glas.

Pritisak se popeo na 70. Ubrizga još kubik relaksanta i lagano uključi nitrooksidul. Pogleda zenice, bile su proširene neznatno.

–       Branko, zamoli sina Popovićevog koji je verovatno u hodniku, da ponovo ode do zavoda za transfuziju. Neka pokupi svu krv koju može da dobije ‒ 5-6-7 flaša.

–       Velja mučenik, šta li on misli jureći kolima po tu krv? Rekao sam mu da operacija traje dva do tri sata, a sada je prošlo pet.

Trbuh je otvoren, nigde krvi. Nikola se ukočio. Kako je to moguće, zbog čega onda tako loše stanje? Profesor je sevao očima, bio je ljut, trudio se da ne prasne.

–       Čoveku otvaramo trbuh nizašta! Dobro kolega kaže, možda je trebalo dati kardiotonike i sačekati.

–       Profesore, pipnite slezinu, ona je kao dečija glava, kapsula tek što nije pukla.

–       Otkuda sad slezina? – prenerazi se profesor.

Miša dugačkom klemom klemova arteriju lienalis. Sada je profesor Miši asistirao. Slezina je bila izvađena. Krvarenje je prestalo.

Posle pola sata operacija je definitivno bila završena. Pritisak i puls su bili normalni kao i pre operacije. Hirurzi su još uvek bili u sali obučeni, sa rukavicama na rukama dok je Nikola budio čika-Minju. Prvo je počeo balon spontano da se pokreće – što znači da se posle svih ovih tortura bolesnik počeo da budi. Nije žurio, čekao je da čika-Minja sam otvori oči.

Prvo zadrhtaše očni kapci pa se polagano podigoše i ponovo spustiše.

–       Čika-Minja, operacija je završena, čujete li me?

Očni kapci se teško i lagano podigoše, verovatno je hteo nešto da kaže, ali mu je tubus u dušniku zasmetao, pa je počeo da se napinje i da pokušava da oslobodi vezane ruke.

Hirurzi odahnuše, Nikola ču kako se sa praskom rukavice skidaju, tek tada shvati da su hirurzi neprekidno bili u sali, plašeći se da će ponovo nešto iskrsnuti, pa će njihova intervencija biti potrebna.

Prazneći bronhije od sekreta, Nikola izvuče tubus, čika-Minja se zakašlja i duboko udahnu vazduh. To je značilo da su refleksi bili prisutni i da povremeni niski pritisci nisu doveli ni do kakvih grubljih poremećaja. O ostalim poremećajima će se videti tek kada bolesnik bude potpuno budan.

–       Čika-Minja, čujete li me? Operacija je završena. Sve je dobro uspelo, sada ćemo vas prebaciti iz operacione sale u šok-sobu.

–       Verovao je da je bitka dobijena.

–       Zar? Trenutno da, ali zar se bitka dobija sa takvim velikim malignim tumorom? Bitka je trenutno dobijena, poraz se odlaže.

Krevet je doguran do operacionog stola, bolesnik prebačen u krevet.

Valjda od bola pri prebacivanju čika-Minja se potpuno probudio pa svojom rukom potraži Nikolinu. Blag stisak, koji je njega koštao velikog napora, na koji Nikola odgovori stiskom. Taj stisak na kraju operacije koji je u većini slučajeva značilo „hvala“ anesteziologu imao je i drugi za anesteziologa važan simptom. Boje to simptom koji je značio da se mišići bolesnika normalno kontrahuju i da su relaksanti neutralisani.

–       Sada ćete da se lepo odmorite, ostaću ja pored vas, ništa ne brinite!

Sve su to bile uobičajene reči koje su bile upućivane bolesniku posle buđenja, međutim, ovog puta su te reči zvučale tako lažno, tako da se stideo da ništa pametnije nije mogao da kaže ovom namučenom čoveku.

U foajeu stajao je Velja. Kada ih je ugledao, pritrčao je ocu, ljubeći mu ruku, dok su mu niz obraze curile suze.

–       Mogu misliti kako bi bilo da sam morao da saopštim Velji da mu otac nije više među živima.

 

U šok-sobi preneo je dežurnoj sestri šta pacijent treba da dobije od infuzija, krvi i lekova. Zatim se vratio u operacionu salu, ostavljajući Velju pored oca.

Kako božanstveno miriše kafa posle ovakve operacije. Profesor je pio sa uživanjem, glasno je srčući.

Uz kafu ispriča profesoru šta je dogovoreno da se bolesniku ordinira do sutra ujutru. Profesor je odobravajući klimao glavom.

–       Kolega, hvala vam veliko, ne znam šta bi bilo da vas nije bilo danas! Kao hirurg uvek sam bio na strani vas anesteziologa. Drago mi je kad vidim vas, novu generaciju, koja je u stanju da se izbori za život bolesnika, uprkos svim komplikacijama, kao vi danas. Hoćemo li zajedno još do bolesnika?

–       Pa eto Minja, učinio sam ono što je bilo moguće, mislim da će sada biti sve u redu. Hajde sada se odmori!

–       Hirurg ostaje uvek hirurg, naravno da mu nije ni napamet palo da upotrebi reč „mi”. Danas je to stvarno i morao, ali navika je navika… Biće potrebno još mnogo godina dok se „hirurški“ stil promeni….

–       Tek, koliko godina će proći dok se na filmu u dramatičnim scenama ne čuje i glas anesteziologa, jer uvek hirurg prozbori neku mudrost, anesteziolog posluša i za divno čudo bolesnik skoro iz mrtvih stigne ponovo na ovaj naš svet.

–       Položi ti ispit danas ‒ smešeći se prijateljski reče Miša. ‒ Koliko bi generacija hirurga platilo da vidi starog vuka, koji im je zagorčao život, kako danas sluša komande anesteziologa. U jednom trenutku sam mislio da će te zgromiti. Ajde, što pogodi ono prvi put, ali ovo drugi put…

–       Mišo, stvarno nije bilo nikakvog pogađanja. Drugo ništa nije moglo da bude nego krvarenje.

Ušao je u operacionu salu gde su svi žurno pospremali krš posle ovakve jedne operacije. Spustio je ruku na rame Branku.

–       Mnogo ti hvala na pomoći!

–       Nema na čemu, izgleda da će od tebe ipak jednom biti dobar anesteziolog. Ko bi to rekao?

Oboje se glasno nasmejaše, smehom ljudi koji su se satima napregnutih živaca borili, pa se izborili. Bio je to smeh opuštanja i vraćanja u normalne tokove života, gde minuti ne predstavljaju granicu između života i smrti.

Doktor Ciganović Miša, skoro već završeni hirurg, i Nikola imali su to popodne teško dežurstvo. Bilo je nekoliko bolesnika u teškom, skoro kritičnom stanju, a i pacijenti koji su tog dana operisani zahtevali su njihovo skoro neprekidno prisustvo u šok-sobi. Među svima njima čika-Minja se još najbolje osećao. Posle još jedne flaše krvi izuzetno nizak hemoglobin se nešto popravio. Pritisak je bio stabilan, a srce se ponašalo da ne može biti bolje posle svih napora koje je moralo da izdrži.

Njegov kardiolog – opet stari prijatelj – profesor Borić, takođe u penziji, došao je sa profesorom Kosanovićem oko pet sati. Profesor Borić je dugo pregledavao EKG, pa ordiniranu terapiju. Miša je oba profesora pozvao posle vizite na kafu.

–       Profesor Kosanović mi je ispričao kakve su sve komplikacije bile za vreme operacije. To je za neverovati kako je to srce uspelo sve da izdrži. Vi anesteziolozi kao da negirate neke dosadašnje postavke nas kardiologa, pa ako hoćete i hirurga. Ja sam se ustezao, kao Minjin kardiolog, da dam pristanak za operaciju. Bogdan me je ubeđivao da ga osuđujem na smrt. Međutim, Bogdan mi je sada u kolima priznao da je znao šta će se sve desiti, da ni on ne bi ušao u takav rizik. Znate mi kardiolozi, internisti – vrlo malo znamo o vašim kriterijumima, ali sve više i više vidimo da se naša mišljenja o kontraindikacijama za operaciju krše, da pacijenti bivaju operisani i da ih posle operacije mi vidimo u boljem zdravlju nego što su bili.

–       Profesore, operativna tehnika se izmenila. Mi danas operišemo srce, kome vi kardiolozi niste mogli da pomognete.

Miša se pripremao da posle završene opšte hirurgije ode u Ameriku na srčanu hirurgiju.

–       Ne, mislim da su novine u operativnoj tehnici vas hirurga posledica bolje pripreme bolesnika za operaciju kao i savremen tretman za vreme operacije i naročito u postoperativnom toku. Dakle, mislim da tu anesteziolozi imaju, da je nazovem vašom terminologijom, tu „novu tehniku”. Šta vi mislite, kolega?

Obrati se stari profesor Nikoli.

–       Vi ste, profesore, u pravu.

–       Sigurno da je profesor u pravu, kad drži stranu anesteziji ‒ skoči Miša.

–       Imam li ja reč ili ti? ‒ prekide ga Nikola.

–       Evo, zašto ste u pravu. Poznavanje fiziologije i patofiziologije u budnom stanju, bolje rečeno u svakodnevnom životu bolesnika je nešto drugo od bolesnika koji je izložen hirurškoj traumi za vreme operacije i anestezije. Bolesnik je uspavan, njegov metabolizam je drukčiji, njegova hemodinamika je drukčija. Većina pacijenata dobija kiseonik u onim količinama koga normalno u vazduhu nema. Danas raspolažemo sa modernijom aparaturom u odnosu na doziranje anestetika, upotrebljavamo relaksante, tako da hirurg može mirno da operiše, a da količina štetnih, toksičnih produkata anestezije bude smanjena na najmanju moguću meru. Anesteziolozi moraju da znaju farmakologiju i da kombinacijom lekova, infuzionih rastvora poprave stanje bolesnika za vreme operativnog zahvata, nadoknađujući mu sve ono što je operativnim zahvatom izgubio, popravljajući dejstva pojedinih organa ili sprečavajući ona dejstva koja bi u tom stanju bila nepoželjna.

–       Pravi mađioničari! ‒ smešeći se reče profesor Borić.

–       Bogami, danas sam se i ja uverio da tu ima nešto od mađioničarstva. Popodne sam razmišljao koliko nam je pacijenata otišlo pod led, jer u ovakvim teškim situacijama, koje svakom hirurgu mogu da se dese, nije bilo lekara anesteziologa koji bi svojom odlučnošću i znanjem naterali hirurga da učini nešto protiv svih hirurških pravila.

–       Izvinite profesore, vi ste skoro na svim sastancima hirurške sekcije javno bili protiv anesteziologa, govoreći da vam ništa nije smetalo u vašoj hirurškoj praksi što ste večito operisali ili u lokalnoj anesteziji ili su vam anesteziju davale časne sestre ili anestetičari.

Profesor Kosanović pocrvene i ne prokomentarisa Mišinu upadicu, bilo mu je neprijatno, jer je uz kafu danas posle operacije tvrdio suprotno.

–       Auh, udario hirurg na hirurga, to se retko događa! ‒ smejući se reče profesor Borić.

–       Medutim, kolega anesteziolog mi je pomogao da shvatim, posle mojih dugogodišnjih rasprava sa hirurzima o njihovim idikacijama za operativan zahvat. Verujte da u raspravama sa njima imam iskustva. Danas sam po prvi put shvatio da ste vi anesteziolozi ti koji branite bolesnika od agresivnih hirurga. Hajde, ne ljutite se hirurzi, ta vaša agresija je sastavni deo vašeg poziva. Tu agresivnost treba kanalisati, nju treba dozirati. Mi neoperativci nismo to bili u stanju. Mi smo samo mogli da vam kažemo da je naše mišljenje da je operacija rizična ili kontraindikovana, ali vi ste ipak radili onako kako ste vi mislili da je najbolje.

–       Pa to i danas radimo!

–       Ne bih se sa vama složio kolega Ciganoviću! Ono što je malo pre rekao kolega Vajnberg je bitno. Vi malopre rekoste da danas operišete srce za koje smo mi ranije rekli da neće izdržati ni najmanju intervenciji.

–       Tačno, mi radimo ono što se nije nekada ni sanjati moglo, mi danas u svetu već eksperimentalno na životinjama uspevamo i da presađujemo srce..

–       Da, ali to nije doprinela hirurška tehnika nego anestezija koja vam danas pruža neslućene mogućnosti, jer morate da priznate da danas možete da operišete satima i da budete koncentrisani samo na vašu tehniku, jer vam anesteziolozi održavaju opšte stanje bolesnika i njegove vitalne funkcije u granicama normale, utičući na metabolizam i cirkulaciju. Današnji bolesnik ne bi preživeo hiruršku intervenciju da se nije cirkulacija i razmena gasova u plućima odvijala skoro fiziološki. Srce ne bi izdržalo čak ni zdravo, a ne moga prijatelja Minje čiji miokard znam i lečim već godinama.

–       Kolega Ciganović mi je prebacio da sam nekada negirao lekara anesteziologa, tvrdeći da sam govorio da sam sasvim zadovoljan sa anestezijom, kako smo je mi ranije zvali, narkozom koju su mi davale časne sestre, a kasnije anestetičari. Zaboravili ste doba u kome sam ja to tvrdio. Bilo je to doba kada je dobar hirurg bio „brz hirurg” koji je najmanje traumatizovao pacijenta za vreme operacije i još nešto, koji je bio jedini lekar u operacionoj sali. Dozvolite da primetim da anesteziolozi nisu „dar Božiji”, anesteziologe smo mi de fakto stvarali. Hirurzi su među prvima bili lekari koji su se opredelili da budu anesteziolozi.

Mišu pozvaše telefonom na odeljenje zbog nekog pacijenta kome je pozlilo. Diskusija se prekide. Dva profesora zamoliše Nikolu da im telefonira kasnije, uveče, o stanju pacijenta, pa se srdačno rukovaše sa Nikolom i odoše. Ispraćajući ih do izlaza, Nikola ugleda Velju. Oba profesora mu priđoše i ostadoše u razgovoru sa njim. Nikola se izvini, bilo je toliko toga što je trebalo pripremiti za sutrašnji operativni program, premedicirati i porazgovarati sa svakim pacijentom o sutrašnjoj operaciji.

Anesteziolog i hirurg su uvek večerali zajedno. Bolje rečeno, ako je to bilo moguće obzirom na zauzetost. Te večeri je Velja hteo na neki način da se zahvali doktorima i doneo raznorazne đakonije, tako da je večera bila neobična za bolničku ustanovu.

Posle završene večere uz cigaretu Miša pijući kafu prokomentarisa:

–       Neverovatan dan. Rekoh ti da bi bilo uživanje za mnoge danas poznate hirurge da su prisustvovali našoj poslepodnevnoj diskusiji, a tek da su bili u operacionoj sali i videli profesora hirurga koji poslušno kao đače sluša šta mu anesteziolog komanduje. Nikola, ti ćeš ući u anale ove bolnice.

–       Meni je drago da se sve ovako završilo. Bio je to otac moga dobrog druga.

–       Kao hirurg moram da ti se zahvalim na ovoj odličnoj večeri! Do sada za sve ove godine provedene u ovoj bolnici večere koje su stizale, kao čast za uspešnu operaciju, stizale su uvek za hirurge. Ovo je prvi put da je to stiglo za anesteziologa. Osvojio si i ova dva profesora.

–       Mišo, ovo je tek početak! Za sada su to samo profesori u penziji, a zamisli šta će tek da bude kada počnem da osvajam profesore hirurgije.

–       Zar ne misliš da si postao jako skroman?

–       Dragi moj Mišo, mi svakodnevno živimo pored vas hirurga. „S kim si ‒ onakav si! “

 

 

[1] Iz knjige Gavra Dotlića “Rasipništvo i zloupotreba Josipa i Jovanke”( str. 68-89 )

[2] Larinks – gr. grkljan, grlo

[3] Epiglotis – hrskavičav poklopac koji odvaja dušnik od jednjaka.

[4] Edvard Kardelj – u ono vreme jedan od najviših rukovodilaca Komunističke partije Jugoslavije i glavni promoter samoupravljanja.

[5] Zagnojen nokat

[6] GULAG –

[7] Boršć – rus. ruska narodna čorba.

[8] hipovolemiju – nedostatak krvi u krvnim sudovima

[9] hipoksiju – nezasićenost krvi kiseonikom

[10] endokrinolog – specijalista za poremećaje lučenja žlezda – tj. hormona

[11]Defibrilator – aparat koji je vraćao poremećene srčane kontrakcije u normalu. Upotrebljavao se i kod reanimacije zastoja srca tz. cardiak arest-a.

[12] Stetoskop – slušalice kojima lekar kontroliše disanje bolesnika.

[13] Analgetik – medikamenti protiv bolova

[14] To je ustaljeni običaj kojim anesteziolog stavlja hirurgu na znanje da je završen uvod u anesteziju i da je bolesnik uspavan u stabilnom stanju..

[15] relaksanti – injekcioni rastvori koji se ubrizgavaju intravenozno i služe za potpuno olabljavljenje mišića. Uz anestetik omogućuje potpuno olabljavljenje mišića uz malu upotrebu anestetika, te se smanjuje toksičnost.

[16] oksigenacija – krv dobro snabdevena kiseonikom. Dobra snabdevenost kiseonikom.

IP. Ministarstvo spoljnih poslova

Reich Östereich – Kraljevina i Carevina Austrija … Zemun je pre prvog svetskog rata pripadao je Austriji

[18] Pretkomatozno stanje koje lici na polusan. Psihijatrijski termin

[19] Veza i prijateljstvo

[20] Preduzeće – servis za kola

[21] Maršal Josip Broz – Tito

[22] Flaša u kojoj se skuplja krv koju hirurg usisa za vreme operacije sa operativnog polja

[23] Exploracija – (lat) istraživanje, ispitivanje, pregled radi utvrđivanja dijagnoze.