K N J I G A    Č E T R N A E S T

Nekoliko dana kasnije šef je pozvao Jasnu i Nikolu na razgovor. Kao uvek kada šef zove na razgovor, misli se na najgore. Međutim, saopštio im je da će biti službeno odsutan možda više od mesec dana i da će ga njih dvoje zamenjivati. Datum polaska mu još nije bio poznat, „ali, eto tako, tek da znaju“.

Bila je to za njih oboje velika čast i u neku ruku priznanje. Sa druge strane, ogromna obaveza za lekare na specijalizaciji i to lekare iz „tuđe kuće“. Jasnu je za nekoliko meseci čekao specijalistički ispit, Nikola je tek počeo zajedno sa Danilom da triput nedeljno prolazi kroz skripte i beleške sa seminara, jer i njihov ispit nije bio daleko.

–       Poznato mi je da spremate ispit, te znam da je to za vas velika žrtva. Kao što znate, doktor Novaković i doktor Petrović su pred specijalističkim ispitom, te bih morao da im prekinem poslednje mesece kruženja po klinikama i da ih vratim zbog mog neodložnog odsustva. U vas oboje imama puno poverenje i znam da ćete vi moći sa uspehom da me zamenite. Dakle, promislite i javite mi do kraja nedelje!

Nikola, vama pre svega moram da se izvinim što sam krenuo kući, verujući da je vaša operacija sa profesorom Kosanovićem bila pri kraju. Nisam očekivao nikakve probleme. Čuo sam šta se sve dogodilo i mogu da vam priznam da ste se poneli kao iskusan anesteziolog. Doktor Ciganović mi je sve ispričao do detalja i meni sada ostaje da vam čestitam na vašem korektnom stavu prema profesoru.

Nekoliko dana posle ovog razgovora Jasna i Nikola pristali su da zamene Protića za vreme njegovog odsustva. Prošlo je skoro čitav mesec dana, a šef je redovno dolazio na kliniku. Ćutao je on, ćutali su oni. Jasni i Nikoli se činilo kao da nisu nikada ni razgovarali o njegovom odsustvu. Izgledalo im je da se možda šef predomislio, pa mu je sada nezgodno da to prizna.

Jednog jutra šef nije došao na posao. Jasna je bila dežurna i kasno uveče joj se javio telefonom da odlazi i da ne zna kada će se vratiti. Odmah tog jutra svima je bilo jasno da je otputovao kao anesteziolog predsednika Tita za Egipat. Naime, predsednik je u svojoj pratnji uvek imao hirurga i internistu, a ovo je prvi put bilo da ga prati i anesteziolog.

Neprimetno se specijalizacija bližila kraju. Vreme je brzo prošlo. Stariji specijalizant, pa najstariji specijalizant, pa se bližilo vreme ispita. Da bi se postao, ako se ispit položi, mladi specijalista. Početni strah i nezadovoljstvo pretvorilo se u iskustvo, spretnost, znanje, mnogo više praktično. Teoretsko je tek predstojalo! Vremena za učenje je bilo malo, ostajala je samo noć, posle dežurstava i rada u operacionoj sali. Sve manje je vremena za porodični život, lepu literaturu, pozorište, muziku i prijatelje.

Vesna je bila zadovoljna sa radom u laboratoriju u kojoj je ranije radila.

Milica je rasla i bila u fazi „šta je to, odakle to, kako to”. Dvojica deda i dve bake su obožavale unuku, uglavnom joj zamenjivali majku i oca. Nedeljom, kada nije bilo dežurstva, Milica je već rano ujutru stizala kod majke i oca u krevet, trudeći se na sve moguće načine da ih probudi i izvuče iz kreveta da bi se oni konačno njome pozabavili.

Bila je to lepa, pametna i radoznala devojčica, sa izuzetnim smislom da nešto ispita, da vidi kako nešto funkcioniše. Ako se na nju ne obrati pažnja, naročito kada se ne bi čula i bila potpuno mirna, stradali bi dedini časovnici, radio aparati, kao i ostale stvari i aparati sa komplikovanim mehanizmom.

Očev autoritet bi se često pozivao u pomoć. Jedini neprikosnoveni sudija bi morao da odmeri i izrekne kaznu. Otac je želeo da bude drukčiji otac i sudija od svog oca, koji je kazne izricao vojnički, bez mnogo priči i objašnjenja. Trudio se da Milica shvati da je pogrešila i da se pogreške kažnjavaju. Metod je bio poznat, ali zato težak. Moralo se češće biti sa detetom i mnogo s njim razgovarati. Nije bilo jednostavno jednom malom „građaninu ravnopravnog društva” objasniti da, ako je baka natera da popije mleko sa kajmakom, koga se ona gadila, ne sme da joj sakrije posudu sa istruganim jabukama za štrudlu u kaljevu peć, i to u sred leta, kada se kaljeve peći ne otvaraju često.

Nije baki bilo lako breme godina koje su je pritiskale i ona je toga bila svesna, no da pređe preko činjenice da dve kile tek istruganih jabuka zajedno sa posudom nestanu za nekoliko minuta dok je otišla da otvori vrata komšinici koja je došla da nešto pozajmi, bilo je ipak neverovatno. Pretraživala je svaki kutak stana praćena umilnim osmehom unuke uz pitanje: „Bakice, šta tražiš? Mogu li ja da ti pomognem?”

Kada su se jabuke slučajno pronašle u kaljevoj peći. „Krivac“ je priznao, ali se morala krivica objasniti i kazna izreći. Dala se i reč „optuženom”. Dva lepa crna oka gledala su u sudiju uz komentar:

„Zašto ona mene „maltetira”, a ja nju ne mogu?”

Potražio je sudija u svom kažnjeničkom dosijeu slične prestupe. Nije da ih nije bilo, ali ne tako inteligentno isplaniranih, i ne uz ovakvu samoodbranu. Presuda očevog oca u sličnim situacijama bi bila jednostavna: „Izvadi iz ormana kaiš i donesi ga”.

Kaiš je bio širok i debeo, od očeve sokolske uniforme. Više se ništa nije moralo ni reći. Svukao bi pantalone i gaćice, legavši popreko na kanabe, dok bi baka u drugoj sobi posle svakog udarca psovala svoga zeta, „rusku vojničinu,” koji ubija njenog unuka.

Sokola više nije bilo, pa ni uniforme. Kaiševi su bili tanki i lošeg kvaliteta, vreme je bilo drukčije, vreme „kritike i samokritike“.

Sa kritikom je bilo lako, ali i za samokritiku je bilo mnogo teže. Staviti sebe pred sebe nije ni najmanje lako. Za to je opet potrebno vreme, ali i prostor. Vreme se možda moglo i naći, ali prostor teško. Taj mali stan, mnoštvo prijatelja koji su dolazili na kafu, na čašicu razgovora. Jedino mesto gde je Nikola ostajao sam sa sobom bio je fića, kada je u njemu bio sam, a i to se nije često događalo.

Fićom se išlo u nabavke, jer bez obzira što su prodavnice bile državne, ipak su cene u nekima od njih bile jeftinije. Kada bi se spremala zimnica, išlo se čak do Pančevačkog rita[1] po kupus, krompir, paprike i paradajz. Slučajno, opet preko veze i nekih Nikolinih bolesnika ili intervencija, upoznao se sa nekom Stankom lepotankom. Bila je stvarno muzejski primerak rasne, lepe, vitke Crnogorke. Bila je šef jedne prodavnice, pa se preko nje sve moglo dobiti jeftinije, kvalitetnije, pa čak kako bi narod rekao i „džabe”. To „džabe” nije bilo džabe. Moralo se otići do Pančevačkog rita i nabrati ili iskopati. Počelo je kao u kapitalizmu ‒ svega je bilo, ali nije bilo radne snage da obere ili iskopa.

Tako preko veze mnogi lekari, inženjeri, nastavnici i službenici dolazili su svojim kolima na porodičnu radnu akciju, jer, na žalost, sat intelektualaca je bio jeftin u socijalizmu. Slabo plaćenom intelektualcu bi se više isplatilo brati paprike, lukac, krompir i kupus, nego da se posveti poslu kojim se bavi.

–       Doktore ‒ dočekala ga je Stanka lepotanka jednom prilikom ‒ morala bih s vama da porazgovaram.

–       Hajde, dođite kad završite sa poslom predveče, biću kod kuće!

Došla je Stanka kao sveti Nikola – svakome je ponešto donela. Bombonjere, kafa, flaše skupog pića. Kada su prešli u drugu sobu, do tada nasmejana Stanka briznu u plač. Naučio je Nikola da ništa ne pita, znao je da mora da sačeka i da je tako važno svakom čoveku da ima mogućnosti da se pred nekim isplače, a da ne mora da objašnjava odmah zašto i zbog čega. Preturala je po tašni, tražeći maramicu koju je odavno već imala u ruci.

–       E, sada sam završila, neću više ‒ pokuša da se osmehne. – Imam ćerku doktore, 16 joj je godina. Malo imam vremena za nju, znate i sami, radim od ujutru do uveče, nije lako biti žena poslovođa, a pogotovo kad izgledate kao ja, kažu da sam lepa, a ja od te lepote samo nedaću imam. Bila sam nekoliko godina udata, za Crnogorca rukovodioca. Kako se peo sa jednog položaja na drugi, veći, sve je manje bio čovek, razumite me dobro, ne znam da li ste član Partije ili niste, no to mi je svejedno. Razišli smo se jer ja nisam mogla da oćutim neke stvari, a to je morala žena jednog rukovodioca. Nismo se rastavili, jer smo dobili ćerku, a ja sam Crnogorka, mi se lako ne rastavljamo. Stigla sam iz onog crnogorskog krša, bez nekih velikih škola, pa kad ostadoh sa detetom sama na večernjim kursevima, završih škole da bih postala ono što sam danas. Nije mi loše, lepo živim i lepo zarađujem. Shvatila sam da me svi žele samo za krevet, a da u meni niko ne vidi ženu, zato sam svu svoju ljubav dala svom detetu.

Tu se opet zagrcnu, pođoše joj suze koje uspe da zadrži, pa samo odmahnu rukom ponovivši:

–       Detetu, jadno mi dete, koje je u sedmom mesecu trudnoće!

–       Otkuda znate?

–       Vodila sam je kod jednog svog prijatelja ginekologa, koji neće da mi pomogne.

–       Tu se teško može pomoći, draga Stanka!

–       Znam, ali takođe znam da se to radi.

–       To je već oživelo dete, to spada već u zločin.

–       A zar nije zločin da dete dobije dete? Tragedija je veća nego što mislite! Mladić iz komšiluka, koji joj je to dete napravio, poginuo je pre tri meseca u sudaru, vozio je motocikl, znate jedan od onih suludih. Eto, sa svim i svačim sam naučila da se izborim, ali sa ovim ne znam kako ću.

Nikola je ćutao, šta je mogao da joj kaže.

–       Doktore, neću više da vas zadržavam, hvala vam pre svega što sam sa vama mogla da podelim svoju muku, a znam ako možete, vi ćete mi pomoći. Naučila sam ja da procenjujem ljude.

Sutra za vreme kafe kod Marije u podrumskoj kantini bolnice pričao je Nikola Stankinu priču, jer je još uvek bio pod utiskom tragedije, naravno ne govoreći o kome se radi.

Posle završenog radnog vremena vozio je Branka kući.

–       Onoj devojci bi mogao neko i da pomogne na ginekologiji, ako ti zamoliš. On tebe vrlo voli. Samo da znaš, tražiće velike pare za tako nešto!

–       Branko, jesi li ti svestan šta govoriš, to ja kao lekar ne mogu od njega da tražim. To je sedmi mesec!

–       Ajd, opet ja moram da ti kažem, doktor si, pametan si čovek, drago mi je što te imam za prijatelja, ali, brate, ti kao da ne živiš na ovoj zemlji! Šta da radim ja sa tobom?!

Učio se Nikola. Na jednom dežurstvu otvoreno je pitao. Bez ikakvog velikog nećkanja i diskusije bio je zakazan pregled. Devojka je bila primljena na odeljenje i izvršen veštački, prevremeni porođaj, a u otpusnoj listi bilo napisano da je dete rođeno mrtvo.

Za intervenciju je bilo naplaćeno mnogo dinara. Skoro nekoliko godišnjih lekarskih plata.

Ugledni ginekolog na položaju učinio je tu uslugu. Da, izgleda da je Branko bio u pravu, moraće sa mnogo čemu naučiti. Rizik se morao platiti, možda je i to „mnogo dinara” u stvari bilo premalo.

Rizik za jednog „svesnog” člana Partije, doktora sa pedigreom, koji je bio svima potreban? Teško je tu bilo presuditi. Stanka je bila oslobođena velike brige, ćerka je ponovo išla u školu i svi su bili zadovoljni.

Nije mogao a da ne pomisli: imao je ćerku, kako bi on našao tih „mnogo dinara” da su njemu bili potrebni? Stanka je bila poslovođa jedne samousluge, a on lekar na specijalizaciji, skoro specijalista. Više od dve godine bi morao da radi za taj iznos i da živi od vazduha.

Nešto se događalo sa društvom u kome je živeo. Možda se trebalo malo više zamisliti i videti sebe i svoju porodicu stešnjenu u trosobnom stanu.

–       Da li ti misliš da se tvoji problemi sami od sebe mogu da reše, dok se ti baviš tuđim mukama i nevoljama?

–       Tih 24h su toliko kratki da stvarno nemam vremena da porazmislim i prodiskutujem sve sa tobom. Treba obići Veljinog oca kome nije baš najbolje i dati mu injekciju. Treba obići još dva pacijenta u šok-sobi. Sutra je četvrtak, seminar i dežurstvo…

–       Ti to nabrojavaš i tražiš opravdanje, ti dozvoljavaš da te događaji vuku u godinama kada moraš sam da izabereš put kojim ideš. Ni sekunda se nisi zapitao šta je sa vašim doktorskim moralom i „prevremenom trudnoćom”?

–       Moral, o čemu ti to…..?

 

Na seminaru se pojavio šef Protić. Preplanuo od sunca. Doneo je sa sobom pun kofer američkih cigareta i razdelio ih pušačima. Zapalio sa njima, popušio i prestao da puši. Na pitanja kako se proveo na putu davao je uopštene odgovore, ponajviše pričajući o Egiptu, o njegovim lepotama kao i teškoćama ekipe lekara da se brinu o zdravlju predsednika u vrlo lošim higijenskim uslovima.

Te noći je Slavica bila zadnji put sa njim. Ona to nije znala, znao je on. Njegov staž se završio u bolnici „Dragiša Mišović“. Od ponedeljka je počinjao staž u Vojnomedicinskoj akademiji(VMA ).

 

1 4 / 0 2

Tačno kada bi velika skazaljka dodirnula 12, a mala već dugo stajala na sedmici čekajući veliku, otvarala su se vrata da propuste velikog maga hirurgije profesora Isidora Papo. Čovek već za života legenda, ne samo kao hirurg nego i kao organizator, visoki intelektualac, akademik, manje naučnik, više čovek koji je bez sumnje iskoristio svoje učestvovanje u narodnooslobodilačkoj borbi, svoj partijski staž, bio je i lični lekar predsednikov. Mogao je i umeo da uspostavi kontakte sa hirurzima svetskog glasa, da iz velikog sveta donese na svoju kliniku sve one novine i nove pronalaske koji, da njega nije bilo, ne bi ugledali svetlost dana na našim klinikama možda godinama. Šarmantan, gospodin komunista, izuzetno strog prema svojim saradnicima, veliki učitelj sa smislom da pronađe sposobne saradnike, ali zato i da ih se oslobodi u trenutku kada oseti da su postali njemu ravni ili da su čak bolji od njega. Nije bio omiljen među kolegama, takve ne vole kolege lekari, ali je zato bio čudotvorac za svoje bolesnike koji su ga obožavali širom čitave Jugoslavije.

Tačno u sedam raportirali su dežurni doktori šta se u toku popodneva i noći događalo na klinici. Moralo se sve ispričati, ali raport nije smeo da traje duže od 10 minuta.

Vreme je bilo skupo i kroz takav raport je on tome učio svoje saradnike. Bilo je uživanje čuti tu mitraljesku paljbu opisa operativnih zahvata, slučajeva iz urgentne hirurške ambulante ili eventualno nekih organizacionih problema. Teško onom doktoru koji je bio preopširan, dok bi onom koji bi nešto propustio ili prevideo u toku dežurstva, bilo još gore.

Vojni doktori su bili vojnici sa činovima i uz to su imali i univerzitetske titule. Uživali su velike povlastice, ali su zato pod komandom ovakvog generala bili izloženi raznoraznom maltretiranju, čak i premeštajima, i kod koga se moglo jedino reći „razumem” i, okrenuvši se na levo krug, odmarširati po naređenju, bez pogovora.

Operacioni blok sa veliki brojem operacionih sala u kojima se svakodnevno radila celokupna hirurgija. Srčana hirurgija je tek bila u povoju u Jugoslaviji, ali ne i na VMA. To je bilo profesorovo čedo, već dobro poodraslo. Bavio se on još ponekad i ostalim granama hirurgije, ali srčana hirurgija postala je njegov fah, a i u svetu van granica Jugoslavije bio je poznat kao takav.

Takav čovek, svetski hirurg, znao je gde je mesto anestezije na njegovoj klinici, ali je ipak želeo da on bude „glavno božanstvo”.

Njegova stara garda anesteziologa, koju je Nikola zatekao, bile su dve žene i jedan muškarac. Jedna od koleginica se bavila samo anestezijom za srčane i grudne operacije, znači, radila je neprestano sa profesorom, dok su ostalo dvoje bili „kontrolori” lekara na specijalizaciji i anestetičara kojih je bilo mnogo. Međutim, izgledalo je to samo tako. Veliki broj operacionih sala, niz kreveta u antišok-sobi, česta dežurstva, i razne vojne dužnosti, kursevi i usavršavanja, činili su ovaj, naizgled veliki broj, ipak malim. U mnogim salama su ponekad radili samo anestetičari – svakako sa velikim iskustvom, a od civilnih anestetičara razlikovali su se jer su bili kapetani, majori, dok su lekari specijalizanti često imali niži čin.

Upoznavanje sa profesorom proteklo je munjevito. Jedan stisak ruke i pogled iskosa, jer je skoro već prošao pored njega. Ipak, naglo je stao, vratio se za dva koraka, dobro odmerio Nikolu.

–       Pitomac vodnik, pogrešno stavljen gips pre jedno pet – šest godina.

–       Tačno tako, profesore, bili ste ljuti što vas nisam pozdravio na hodniku.

–       Da, da, kako je ruka sada?

–       Odlično, profesore, bez problema duvam u balon.

–       To ćemo tek da vidimo – osmeh i odjuri.

–       Početak ti nije loš ovde ‒ potapša ga po ramenu pukovnik Mihajlović – Gidra, najiskusniji i najstariji anesteziolog, jedini muškarac među dvema damama. Bio je zlatan čovek, previše dobar za pukovnika, viđao se retko u operacionim salama, samo kad je morao.

Ostale kolege specijalizanti koji su specijalizirali za VMA, kapetani u uniformi u operacionim salama u belim mantilima, bili su divni momci. Nikola ih je znao sa sastanaka sekcije anesteziologa koja se jednom mesečno održavala u Srpskom lekarskom društvu.

Svaka kuća ima svoja pravila i varijacije u anesteziji. No to se dalo lako savladati. Nešto naročito novo nije ovde naučio osim rada u jednom velikom modernom operacionom bloku. Osećao se siguran kao svaki specijalizant na kraju specijalizacije.

Boravak na srčanoj hirurgiji, ne samo što je bio atraktivan nego je bio na neki način pogled u budućnost tehnike anestezije. Monitori[2], prvi aparat za veštačku ventilaciju koji je zamenjivao ruku anesteziologa, koji je ravnomerno udisao mesto pacijenta, dopuštajući pacijentu to jest plućima da sama izdahnu, mereći sve te vrednosti skazaljkama na velikim časovnicima.Engstrem, tako se zvalo „to čudo od tehnike“, koje je imalo komandnu tablu sa nizom velikih crnih špulni čiji je svaki okret značio drugi tip disanja.

Taj egstrem se sad isprečio između anesteziologa i bolesnika. Pre svega oslobodio je jednu ruku anesteziologu koja je morala satima da „diše“ mesto bolesnika. Za anesteziologa koji je preko balona ručno uduvavao vazduh ili smešu gasova u pluća, balon je bio i dijagnostička sprava. Moglo je da se oseti da li je bolesnik u plitkoj ili dubokoj anesteziji, da li treba povećati ili smanjiti protok gasova, dodati relaksant. Iskusni anesteziolog mogao je da oseti u kakvom su stanju pluća bolesnika. Međutim, taj engstrem je sve to obavljao automatski. Trebalo mu je pre svega otkriti ćud. Steći poverenje u taj njegov automatski rad, koji je bio dobar ili loš u zavisnosti kako ga ljudska, to jest anesteziološka ruka isprogramira. Imao je on i svoj govor i njega je trebalo naučiti. Ispuštao je on razne zvuke, davao na znanje, alarmirao je ako sa aparatom nešto nije bilo u redu ili pak sa pacijentom. Međutim, aparatura u prvoj sali mogla je samo da se gleda, suviše je bila skupa da bi svako sa njom mogao da rukuje i da se uči. Koleginica Vulić bila je apsolutni gospodar te sale, pa valjda zbog toga i zbog velike odgovornosti koju je imala, dajući anesteziju kada profesor operiše, bila je često nepristupačna, nervozna, dajući utisak arogantne osobe.

Posle nedelju dana osećao se ponovo kao kod kuće. Međutim, još nije uspeo da upozna sve hirurge i sve sestre instrumentarke kojih je bilo u velikom broju. Znao ih je po očima, jer im se često ostali deo lica nije video, pošto je bio prekriven maskom.

U međuvremenu, Milena je položila ispit. Odmah za njom kolega Novaković i Petrović – koji su specijalizirali za „Dragišu Mišović“. Sve su to bila mala slavlja na kojima se svako od onih koji nisu ispit položili pitao da li će to njemu uspeti. Druga misao bi bila: „blago njima, toga su se ratosiljali”.

Danilo je sa jednom ekipom kao anesteziolog bio u Alžiru. Tek se pre neki dan vratio. Pošto mu se staž iz Alžira priznao, njih dvojica su rešili da počnu da uče vrlo ozbiljno i da pre utvrđenog roka izađu na ispit zajedno. Trebalo je što pre biti pored Jasne koja je skoro čitavih 5 meseci ranije od njih počela specijalizaciju, pa će zbog toga stići i ranije u Zemunsku bolnicu i biti sama među anestetičarima.

Danilo se vratio sa nešto zarađenih para u devizama, pa je kupio nov folksvagen koji je već odudarao od standarda specijalizanta. Bio je to mlad, simpatičan, pametan, i čovek spreman na saradnju.

Beograd je opet preživljavao jedno užareno leto. Sezona godišnjih odmora je bila u jeku. U operacionim salama je bilo pretoplo. Nikola se radovao godišnjem odmoru. Rešili su da sa Torbicom, njegovom suprugom i sinom krenu na godišnji odmor. Dvoje fića sa dečijim potrepštinama bila su krcata. Buđelari dosta tanki. Računalo se na privatne smeštaje i ishranu gde se stigne i kako se stigne. Uvek se u privatnom smeštaju može i kuvati. Torbici je to bila zadnja godina specijalizacije. Specijalizacija neurohirurgije je trajala duže od anestezije.

Krenuli su u ranu zoru da izbegnu što je više moguće vrućinu. Milica je na zadnjem sedištu imala pravi krevetac sačinjen od torbi i dušeka za plažu. Vesna je bila glavni vođa puta, finansijer, raspolagala je finansijama i provijantom u obliku sendviča, kafe i čaja. Nikola je uživao u dugim vožnjama. Put je vodio kroz Srem i Bosnu pa do mora.

Nepregledna polja zrelog žita, oivičena zelenim bregovima prepunih šuma, potoci, rečice i reke pored i preko kojih su prolazili sa bezbroj žalosnih vrba i ostalog rastinja koje kao da su ih držale u zagrljajima. Tu pitominu počeše da zamenjuju oštre serpentine, visoke planine koje su podrhtavale u plavičastoj izmaglici lepog i toplog vremena bez i jednog oblačka na čistom kristalnom plavom nebu. Pored puta dečaci sa kotaricama prepunih sveže nabranih šumskih malina, jagoda još orošenih i hladnih od kupanja u nekom od bezbroj brzih potoka. Po koje magare ili mula sa bisagama prepunih plodova prirode i napornog seljačkog rada. Na njima ili pored njih, goniči sa fesovima ili čalmama, sa čibucima među zubima.

–       Baš se radujem što ću ponovo u Sarajevo, zaželeo sam se Baš-čaršije, bosanskog narečja, lepinja sa pljeskavicama. Voleo bih da imamo malo više vremena da obiđem prijatelje sa studija.

–       Ja ga tako malo poznajem i za mene bi to bilo uživanje, ti kad govoriš o Sarajevu ima se utisak da si u njemu proveo godine, a bio si nepunih godinu dana.

–       Lepota isprepletanih običaja i religija, prošlosti koja je još uvek sadašnjost, koju osećaš na svakom koraku. Istočnjačka mirnoća, evropska civilizacija, posledice dugogodišnjih vladavina stranaca. Begovska aristokratija i austrijsko gospodstvo, pomešano sa starom srpskom tradicijom iz doba Tvrtka. Ima toliko lepote u tom jeziku punom turcizama koje su Turci zaboravili, u tim običajima i folkloru koji su postali obeležje Bosanaca, ne samo Muslimana, nego i Srba i Hrvata.

–       Za nas iz ostalih krajeva Jugoslavije su Bosanci Bosanci. Ti znaš more viceva na njihov račun i svakog dana se isplete po jedan novi. Dve bukve i jedan Bosanac, šta je to? Odgovor su tri bukve. Tu se čini nepravda. Ima još jedan strašniji. Kada Bosanca staviš u kazan ključale vode, šta se onda dobije? Odgovor je celuloza.

–       Ne, oni nisu ništa gluplji od ostalih naših naroda, ali su se u svim ratovima nalazili na pogrešnoj strani, ili bar jedan dobar deo njih. Velika većina njih su Sloveni koji su prešli u islam za vreme Turaka, pa otud muslimani…

–       Da, za vreme Prvog svetskog rata bili su dobri i hrabri ćesarski vojnici[3]. Za vreme Drugog svetskog rata mnogi od njih bili su na strani Nemaca i Ustaša, deo njih bio je u partizanima. Dva druga entiteta su Srbi i Hrvati, svi su oni bili na tom tlu od davnina. Žive oni kao dobre komšije sa svojim različitim religijama i običajima, žene se i udaju međusobno sve do trenutka kada se poremeti ravnoteža ratovima. Onda se komšije i rođaci prisete svojih nacionalnosti, različitih kultura, religije i običaja pa se na najsvirepije načine obračunavaju među sobom. No, sva sreća, prešlo se preko svega toga. Danas imaju svoju republiku, pa neka izvole.

–       Imaju svoje fakultete, treba im dati vremena. Naša nesreća je što smo svi zaostali u kulturi, što smo ekonomski siromašni, što smo povrh svega dosta lenj narod, a ovaj komunizam nas još više osiromašuje, destimuliše, a time nas čini još više lenjim.

–       Ti si mi pričao da se u studentskoj menzi kuvalo na loju, da su vas studente iz Beograda i Srbije teško, bolje rečeno nikako, nisu primali u svoje kuće.

–       Teško je reći šta je tome svemu bio uzrok. Mi taj bosanski, bolje rečeno muslimanski, šovinizam nismo osećali. Možda zato što nismo hteli da ga tako protumačimo. Mi smo svi danas Jugosloveni, spas svih nas je jedino u tome.

–       Zar ti misliš da se prošlost tako lako briše, da religijske i kulturne granice mogu tako lako da nestanu?!

–       Duboko verujem u to ukoliko se latimo rada, ukoliko prosvetimo narod i ukoliko se poboljša standard života!

–       A, šta je to standard, tatice? ‒ oglasi se Milica sa zadnjeg sedišta.

–       Izvoli tatice, objasni detetu – smejala se Vesna.

–       Draga ćerko, vidiš to ti je jedna vrsta blagostanja.

–       Aha, a šta je blagostanje?

Seti se Nikola starog vica o standardu, pa pokuša da se izvuče.

–       Vidi, Milice, koliko je ovaj naš fića mali, jedva stane sve u njega, a na zadnjem sedište jedva ti i tvoja lutka. Kada jednom budemo bogati kupićemo jedan lep veliki autobus – eto, to ti je standard. Imaćemo u njemu spavaću sobu, kupatilo…

–       Neću taj vaš standard – autobus je ružan, standard je ružan.

Zaori se smeh u fići, koji je kao od šale savladavao krivine, približavajući se Sarajevu.

Postoji neki afinitet Beograđana prema moru. Retko ko krene u planine ili na jezera. Ne biti na moru, to je isto kao i ne biti na godišnjem odmoru. Na prvi pogled bi se reklo da je to neki snobizam, ali ima tu i afiniteta za onu lepotu Jadranskog mora, za njegovu prekrasnu plavu boju i mirnoću, kao da je ogledalo neba pred sumrak, osvetljeno reflektorom sunca. Zna to more da zarobi oko satima, bez umora, bez želje da se pokrene, kao da čovek želi da se napije lepote, ono je kao izvorska voda koju kad piješ ‒ sve si više žedan. Ako umeš da uživaš u moru, ne možeš biti loš čovek, ono od dobrih pravi još bolje, od nesrećnih srećnije, od usamljenih manje same, zaljubljene ljubavnike uverava da je njihova ljubav „jedina na svetu”.

Lepi postaju još lepši, ružni odjednom poveruju da su lepi, tela kojih smo retko svesni, nisu više okačenjaci za odeću. Preplanula od sunca ona počinju da žive svoj život, u početku crveneći od stida što smo ih skrivali, da bi postala bronzana, glatka, elastična i pokretljivija, željno se milujući sa zracima sunca i svežinom mora, dok na mesečini sva izgledaju predivno, čak i ako ih niko ne miluje. A tek ta milovanja…

Eto, zato se ne treba čuditi Beograđanima, što su u stanju da nađu sredstva da bi uživali, da bi se čitave godine kasnije sećali tih predivnih trenutaka doživljenih na moru, o njima pričali i svaki put ih iznova preživljavali.

Nekima je tako malo važno kakav im je krov nad glavom, kako bi se savremeno reklo, kakav im je smeštaj. Neki su se pravili važni pričajući u kakvim su prelepim hotelima stanovali. Tu su bile razlike između snobova i onih UPJ-ovaca (Uživača Plavog Jadrana). Prvi su morali imati smeštaj u prelepim hotelima, sa udobnim sobama, blještavim kupatilima, balkone sa pogledom na more, toaletama, posebnim za ručak ‒ posebnim za večeru. Ležaljke i suncobrane na plažama. Večernje izlaske u razne male ili skupe barove uz muziku koja zaglušuje šum talasa, uz toalete zbog kojih su neki uzimali čak i kredite od banaka.

Pravi UPJ-ovci bili su od ranih jutarnjih časova kraj mora, bilo je nevažno gde se spava, ako je samo bilo minimum higijenskih uslova. Usamljene stene koje zapljuskuje more, jedan peškir, hlad bora i šetnje kraj mora, kupaći kostim za ručak i večeru, a kada padne noć duge šetnje uz sedenje na toplim stenama uz mesečeve zrake i muziku mora. U sred noći bi se zaronilo u toplo more gde svaki pokret tela zatalasa hiljade svetlucavih zvezdica u mramorno crnoj vodi, prepunoj sitnih planktona.

Oni prvi su morali imati debele buđelare, oni drugi nisu. Međutim, oni prvi su morali biti drugi, ako su im buđelari bili tanki.

Tako se i Torbica našao među UPJ-ovcima ne po želji nego po buđelaru. Nikola i Vesna su oduvek bili zaljubljenici u more, dok im je sve ostalo bilo nevažno.

Pakoštani, između Biograda i Zadra, nekada malo ribarsko seoce, počelo je da oseća blagodeti turizma. Pristojan smeštaj, prelepa okolina, put sveže asfaltiran i svet je tvoj kada imaš fiću. Bez sumnje da deca menjaju navike roditelja, moraju se birati plaže pogodne za njih. Moralo se voditi računa i o njihovoj ishrani, prema tome su i želje roditelja morale biti prilagođene. Imali su oni Crvenu luku, jednu prelepu uvalu sa peskovitom plažom. Uvalu koju je pronašao turizam, pa napravio dva luksuzna hotela i niz luksuznih bungalova. Na parkingu specijalno napravljenom, prekrivenom isprepletanim rogozom da se skupi mercedesi, alfa romei, poršei i BMV-ovi ne bi usijavali na suncu. Fiće dvojice lekara bile su dve bele vrane među bogatom familijom automobila.

–       Hm, hm, sunce im njihovo, pogledaj samo kakav je ovo luksuz, kad bi ovo ovde sabrali i to u dolarima bilo bi nekoliko miliona.

Torbica je, na svoj način komentarišući, preletao pogledom ovu izložbu skupih kola.

–       Ne gubi vreme i ne obilazi te automobile kao da si na izložbi Van Goga!

–       Šta se sada tu praviš važan, kao da ti ne bi želeo jednog od njih?!

–       Kada bi mi poklonili, uzeo bih svakako, ali znam da ih kupiti ne mogu i šta sad, misliš da sam nesrećan zbog toga? Ni govora!

–       Ali to je nepravedno, da smo u inostranstvu i mi bismo vozili ovakva kola. Nismo mi više prva mladost. Šta smo stekli, jedva nekog kilavog fiću za koga nikad ne znaš kad će negde stati, koji kad daš gas do daske jedva izgura 120 km/h pa se trese kao da je dobio malariju, misliš rasparčaće se na sastavne delove. Prava konzerva, samo da te neko malo čvakne i nema te više!

–       Saglasan, ali mi nemamo drugih mogućnosti. Što bi i ti i ja imali te konzerve da nismo radili u unutrašnjosti!

–       Radili, crnčili, belog boga nismo videli. Kada bi pogledali ko su vlasnici ovih skupih kola, video bi da su to neki frizeri, putujući trgovci, taksi šoferi, neki ne baš top ljudi.

–       Verovatno, takvi ne dolaze u Crvenu luku.

–       Gledam juče, tvoja cirada koju si poneo sa sobom sa nekog logorovanja sa izvidnicima, prostrta na zemlji u šumici, na njoj izvadili lonac sa supom i drugi sa boranijom i nekim mesom, i jedemo ko neki Cigani. Poslali ste me da kupim sokove za decu u hotel. Prolazim preko terase. Beli stolnjaci, kristalne čaše, kelneri u belim bluzama. Klopa da ti voda pođe na usta i to posle ručka, čuješ li ti mene, posle ručka!

–       Da, čujem ja tebe odlično!

–       Misliš li da ovako letujemo i u našoj pedesetoj godini, sa dva lonca na ciradi. Ja ne, posle onog što sam video, osećao sam se juče tako ponižen. Ja operišem mozak, brajko moj, po šest i po i deset sati i šta, ni kao čovek ne mogu sa porodicom da odem na letovanje.

–       To nema veze sa tvojim operacijama mozga nego sa sistemom u kome živimo. Profesija nam se ne kotira, tu smo mi lekari sami krivi. Mnogo šta se zadnjih godina izmenilo. Ti završavaš specijalizaciju, ja sam do kraja godine takođe specijalista…

–       I šta onda? Pogledaj samo naše kolege koje su otišle odmah u inostranstvo, to su već uveliko situirani ljudi. U našim godinama a već imaju kuće u Španiji, Švajcarskoj i Nemačkoj, a oni koji su najlošije prošli imaju kuće i vile na Jadranskom moru. Ti nemaš ni stan, živiš kod tasta i tašte, a ja kod roditelja!

–       Mislim da mnogo toga moramo sami da uradimo. Verujem još uvek u naše generacije, školovane, koje mnogo mogu da urade ako se ujedine. Dragi Vladane, ovoje naša otadžbina, prelepa zemlja, gde žive naši roditelji, familije i prijatelji. Znaš da sam imao prilike da ostanem u Nemačkoj, gde su i Vesni i meni nuđeni izvanredni uslovi. Ja znam šta znači biti u tuđini. Ja ostajem!

–       Svako je od nas kovač svoje sreće! Ja više ovako ne mogu i neću. Čim završim specijalizaciju odoh u inostranstvo. Nijedan sat neću ostati duže nego što moram. Na ovakva primitivna letovanja nikad više. More, napustiću ja ovu usranu zemlju koja nas, vrhunske lekare, loše nagrađuje i koja nas ponižava gde stigne!

 

1 4 / 0 3

Anestezija nije imala svog profesora niti svoju katedru na Medicinskom fakultetu. Potpadala je pod hiruršku katedru. Otpor hirurga da ta najmlađa specijalistička medicinska grana stekne svoju samostalnost i svoju katedru bila je još uvek tabu tema.

Zbog ovakvog neshvatljivog otpora specijalistički ispit iz anesteziologije se polagao pred komisijom. U komisijama su uglavnom bili eminenti stručnjaci, profesori iz dotične specijalnosti. Anestezija je imala specijaliste stručnjake, ali ne profesore. Zato je fakultet imenovao dva profesora. Jednog hirurga i jednog internistu. Profesor hirurgije i profesor interne medicine i dva anesteziologa. Ispit se sastojao iz dva dela: teoretskog i praktičnog. Na teoretskom ispitu kandidat je morao da pokaže znanje iz opšte hirurgije, interne medicine, kardiologije i naravno iz anestezije. Praktični deo ispita bio je u operacionoj sali gde bi kandidat uveo bolesnika u anesteziju i davao je za vreme čitave hirurške intervencije i zatim morao da probudi operisanog i da ga sa stabilnim vitalnim vrednostima preda odeljenje za postoperativno staranje.

Katedre nije bilo ne samo na Medicinskom fakultetu u Beogradu nego je takva situacija bila i na ostalim fakultetima u zemlji. Svakako da je doktor Protić bio jedan od najeminentnijih anesteziologa u zemlji, sa svim kvalifikacijama ‒ specijalizacija u Americi i Kopenhagenu. Međutim, i u Zagrebu, Ljubljani, Rijeci i Mariboru bili su takođe anesteziolozi sa završenim specijalizacijama u inostranstvu i iskustvima stečenim na mnogim svetskim velikim klinikama. Ipak, anesteziologe ili možda anesteziju nisu ostale katedre htele da priznaju kao sebi ravnu.

Studenti su učili predvojničku obuku i polagali ispit iz nje. Međutim, ništa nisu znali šta jedan lekar treba da učini ako dođe do zastoja srca. Šta sa teško povređenim u saobraćajnim nesrećama? Znači da je student medicine morao da ima određeni broj časova iz anestezije i reanimacije, koja je za njegovo opšte obrazovanje bila potrebnija nego predvojnička obuka. Ali, ko je to smeo javno da kaže.

Posle jednog seminara u bolnici „Dragiši Mišović“ gde su se obično proslavljali položeni specijalistički ispiti, uže društvo je rešilo da sa proslavom nastavi u topčiderskom restoranu, koji je tek bio renoviran i gde je bilo prijatno sedeti u bašti. Kolege Janko Novaković i Mile Petrović zajedno sa Milenom i Jasnom položili su ispite sa odličnim uspehom, pa su hteli da počaste svoje kolege. Uobičajeno je bilo da se često posle seminara odlazi na krompir salatu kao meze jer je to bilo najjeftinije, a ako se bilo pri parama i na po neko piće. Bila je to tradicija specijalizanata iz „Dragiše Mišovića“.

 

–       Janko, kako se osećate kao budući docent, i to jedan od najmlađih docenata, najmlađeg budućeg profesora?

–       Ne zasmejavajte me, Nikola, molim vas. Pre svega nisam član Partije, a drugo možda ste primetili da me šef baš mnogo ne podnosi. Ako ja kažem belo, on odmah tvrdi da je to crno!

–       Ne, to nisam primetio, čitao sam neke vaše seminarske radove i mnogo iz njih naučio! Baš sam želeo da vam se zahvalim, radovi sadrže mnogo podataka kojih u knjigama nema.

–       Da je ovo čuo šef, odmah bi vas stavio na crnu listu! Najpametnije je da me slučajno ni na seminaru ni na ispitu ne citirate, jer vam se to neće ubrojati kao poen. Moraćete da shvatite da samo što profesor kaže, misli i citira je ono što je tačno, ostalo ne važi.

Bio je iznenađen gorčinom najbližeg šefovog saradnika. Uveliko se pričalo da će Protić uskoro postati profesor, jer se nalazi u timu lekara predsednika Tita. Imao je utisak da je Janko preterao. Zvučalo je to sve paranoidno. Poznavao je on doktora Protića, nije on bio lak čovek, ali je to bilo tužno. Mesto da saradnici budu uz svog šefa, naročito zbog toga što su anesteziolozi, evo već na samom početku ne mogu da nađu zajednički jezik tolerantnosti i saradnje.

Jasna je već nekoliko puta davala Nikoli znak očima, želeći da krenu kućama. Ovoga puta je taj pogled uhvatio Janko. Sagnuo se diskretno prema Nikoli i prošaptao:

–       Dama je nestrpljiva, veče je predivno, treba joj uslišiti molbu. Sada shvatam zašto su mnogi pokušaji mnogih kolega, ostali bez rezultata. Vi ste srećan čovek – lep provod večeras.

–       Dragi kolega Novakoviću, hvala na savetu, ali pogrešili ste, Jasna i ja smo samo dobri prijatelji i kolege.

–       Sada vas još više cenim zbog diskretnosti, koja više nije svojstvena našim muškarcima. vi ste gospodin, zato mi imponujete. Međutim, ja sam odličan poznavalac žena, hajde srećniče krećite, dama se već podiže. Prijatno vam!

Idući prema parkingu, Jasna uhvati Nikolu ispod ruke. Nikola htede da se odvoji od nje.

–       Šta je sada, zar misliš da nemam prava da te uhvatim ispod ruke? Mnogi bi bili vrlo ponosni.

Otključavajući kola, Nikola baci pogled prema bašti restorana. Janko ih je posmatrao, čak je prišao i ogradi koja je delila parking od bašte. Propustivši Jasnu u kola, zatvori za njom vrata. Janko mu mahnu rukom, Nikola ne otpozdravi.

–       Gospođo šefovice, vi se izgleda durite?

–       Pre svega nisam šefovica, niti to želim sa budem! Drugo, prijateljski sam te uhvatila ispod ruke, a ti se trzaš kao da sam ti ne znam šta uradila.

–       Bilo je razloga.

–       Misliš na skup naših kolega i koleginica?

–       Baš na njih!

–       Mislila sam da ti nisi malograđanin, pa ne bi valjda Vesna pomislila…

–       Draga moja, ne Vesna, posredi si ti ‒ udata žena…

–       Gluposti, baš mene briga šta oni misle. Hoću da znaš da imam vrlo dobre prijatelje, vrlo prisne prijatelje i u Zemunu među hirurzima, pa niko ništa ne misli.

–       Naši anesteziolozi, a i mnogi u „Dragiši Mišović“, veruju da nečeg između nas ima.

–       To ti je verovatno onaj pakosnik Novaković šaptao na uho malo pre. On je pametan čovek, mislim da je vrstan anesteziolog, ali je mućak. To je zato što su mnogi pokušali i nisu uspeli!

–       Ima li nekog ko nije pokušao? – smejući se upita Nikola.

–       Ti, na primer, i zato sam vrlo srećna. Znam da ćemo biti izvanredni saradnici, jer već znam da smo iskreni prijatelji. Molim te, nemoj da se svet meša u taj naš odnos na koga sam ja vrlo ponosna. Ostavi ih i ništa im ne dokazuj, osim ako ti ja ovakva kakva sam ne krnjim ugled.

–       Sada stvarno preteruješ, očekuješ li sada komplimente od mene!

–       Ne, gubimo samo vreme, ja želim, naime želela sam da ti ispričam da imam velike komplikacije na poslu. Gospoda anestetičari pod komandom najstarijeg Selje ne prihvataju ono što im ja kažem. Oni rade na svoj stari način. Zato sam rešila da, dok vi ne dođete, ništa ne menjam. Trudim se da moje anestezije budu korektne. Razgovarala sam sa načelnikom i on se slaže.

–       Mislim da je to jedino rešenje. Verujem da ćemo uspeti da pre vremena Danilo i ja polažemo ispit. Danas sam razgovarao sa šefom i objasnio mu u kakvoj si ti situaciji. Predložio sam mu da naš hirurški staž ne odstažiramo. To bi nam uštedelo nekoliko meseci.

–       Zar se šef složio?

–       Da složio se.

Pred Jasninom kućom su još dugo razgovarali u kolima i pravili planove šta sve treba učiniti da bi se obezbedio bar minimum sigurnosti u radu. Aparatura je po Jasni bila u izuzetno lošem stanju, stara, loše održavana. Sve je to moralo da se menja, a sredstava, bar za ovu godinu, nije bilo. Moralo se sve to isplanirati na vreme kako bi ušlo u budžet za iduću godinu. Dogovorili su se da se što pre nađu sa Danilom, pa da to zajedno napišu.

Pre nego što je izašla, poljubila ga je u obraz.

–       Šta bi sada tek rekli oni do čijeg ti je mišljenja stalo!

Imala je pravo, sve je to bilo tako malo važno.

Vozeći se kući kroz već opustele ulice Beograda, mislio je koliko će prepreka imati od strane svojih najbližih saradnika anestetičara.

–       Stvarno, bili su desna ruka svakog anesteziologa, ako je to frontalni otpor svih anestetičara protiv uvođenja novih metoda i savremene anestezije, biće nevolje. Uvek je bilo sukoba između novog i starog, samo da preguramo taj ispit sve će biti lakše od toga.

Tako se misli pred ispit, ali teškoće tek posle ispita počinju.

Dani su brzo prolazili, još samo nedelju dana na VMA i staž je gotov. Odobrenje da se ne stažira hirurgija je dobijeno. Već je počelo učenje i to vrlo intenzivno. Kod Danila se nije moglo učiti, stanovao je još uvek kod roditelja. Jedina mogućnost je bila Vesnina i Nikolina soba. U toj maloj sobi bio je jedan kauč za dvoje gde su spavali, Miličin krevet, jedan veliki plakar duž celog zida, gde je stajalo sve što su imali i dve glomazne velike fotelje. Za sto mesta nije bilo. Knjige iz kojih se učilo bile su debele i teške pa ih je bilo skoro nemoguće stalno držati u rukama. Deda Boni, Vesnin otac, setio se ‒ našao je dve široke daske, pa su isečene tako da se stave na, srećom široke, rukohvate fotelja. Dvojica budućih specijalista su tako dobili svako po jedan pisaći sto. Tako zagrađeni u foteljama ličili su na bebe u sigurnosnim stolicama. Više nikakvih problema nije bilo, trebalo je samo učiti.

Ali, ipak.

Bili su potrebni neki strani časopisi, pa je Nikola otišao da ih potraži u biblioteci Medicinskog fakulteta. Bibliotekarka je uložila mnogo truda da mu pomogne da ih pronađe. Dobio je čak i kafu. Bilo je mnogo toga u člancima što je bilo potrebno pribeležiti, jer se časopisi nisu mogli nositi izvan biblioteke.

Bibliotekarka se neprekidno smešila gledajući ga.

–       Zar vam ne bi bilo lakše da časopise ponesete kući doktore Vajnberg?

–       Zar se to može?

–       Za vas ću ja učiniti čak i mnogo više, pa makar me i iz službe izjurili.

Iznenađen pogleda je, odnekud mu je bila poznata. Naravno iz biblioteke. Čudno, od studentskih dana nije bio u biblioteci, a tada su sve bibliotekarke bile sede, sada već u penziji. Odakle mu je znala ime?

–       Ne sećate me se?

Smešila se vragolasto.

–       Ne… iskreno rečeno… Ne!

–       Nije ni čudo. Bila sam još skoro dete, ali dete koje se u vas zaljubilo do ušiju.

Eto ti sad, opet zaljubljeni.

–       Znam, setio sam se Kovin, ratno…

–       Da, recite slobodno, ratno siroče, to je činjenica, ja se toga ne stidim. Bila sam u domu duže vreme umorna, bolesna i niko nije mogao da nađe od čega bolujem. Optužili su me da sam zabušant. Vi ste mi ustanovili zapaljenje bubrega, poslali me za Beograd, bila sam u bolnici tri meseca, pa su me vratili opet u dom. Javila sam vam se na kontrolu, mršava, bleda, nikakva. Sećam se kao danas: bili ste mnogo ljuti, prekinuli ste posao i otišli sa mnom kod upraviteljice doma. Mene ostavili pred vratima, a vi ušli da porazgovarate sa njom. Čula sam sve sto ste upraviteljici rekli, devojčice su vrlo radoznale, sve sam čula. Danas kada se toga setim mislim da se niko za mene nije tako zauzeo kao vi. Bože, kakvu ste joj vakelu očitali. Svake reči se sećam. Vi ste izašli, a ona vas je ispratila potpuno crvena u licu. Odmah su mi dali posebnu sobu i ishranu. Morala sam da vam se javljam svakih sedam dana. To su bili najlepši dani i sati dok sam čekala u prepunoj čekaonici, a vi kada biste me ugledali, zamolili biste da me propuste preko reda, da ne čekam.

–       Da, bojao sam se da u onoj zagušljivoj čekaonici ne navučete neku infekciju ili grip. Beše Radmila?

–       Da, Radmila, znači setili ste se. E najmanje što mogu da uradim za vas je da sve možete da odnesete kući što želite.

Zahvalio se i sjurio niz stepenice u predvorje dekanata.

–       Gospodine doktore,….

–       Gospođo Gordana beše, udato Popović?

–       Tačno Nikola, pamtiš, ali se ne javljaš. Da li zbog toga što sam udata Popović?

–       Ne, nego zato što spremam specijalistički ispit pa mi je 24h u danu suviše malo.

–       Imaš li bar sada malo vremena za mene? Hajdemo do studentskog kluba makar na kafu!

–       Vrlo rado, što ti je život, do studentskog kluba kažeš? Čak sam i zaboravio da postoji u ovoj zgradi. Ja sam mu bio u neku ruku čak i osnivač.

Bio je još uvek lepo namešten i uredan kao i nekad. Kao da nije prošlo toliko godina. Nova lica su bila za barom. Pokušao je:

–       Dva dupla čaja, ali u malim šoljama.

Bez ikakvog iznenađenja, mladić za šankom im je sipao u veće šolje od kafe dva crvena martinija uz pitanje:

–       Čaj sa limunom ili bez?

Točenje alkohola je bilo zabranjeno u studentskom klubu. Jedino oni koji su znali šifru dobijali su alkohol u raznim vidovima i to ispod tezge.

 

–       Otkud znaš za štos?

–       Pa valjda sam i ja bio ovde student, samo nisam verovao da se tradicija održava.

–       Pa zar si ti ikada pio alkohol?

–       Nisam, to jest, jesam ponekad, ali ovo je zbog tradicija. Živela mi, za tvoju stomatologiju. Ništa ja nisam zaboravio, „ružno pače”!

Uhvatila ga je za ruku, približila mu je glavu gledajući ga tako zaljubljeno svojim sitnim očima kojima nikada nije mogao da odredi boju.

–       Stop, molim te nemoj sad i ti! Malopre sam čuo od jedne devojčice, ne od jedne mlada žene, da je kao dete bila zaljubljena u mene.

–       Da li je bila ili je još?

–       Vidiš to sam zaboravio da je upitam.

–       Ali mi zaljubljene u tebe to nikada ne zaboravljamo.

–       Slušaj, ti udata damo, šta ti je suprug?

–       Novinar, gledala ga je i dalje onim istim pogledom.

Bi mu malo neprijatno, baci pogled uokolo, klub je bio prazan. Mladić za šankom je čitao novine.

Njena ruka je lagano milovala njegovu. Setio se one večeri kada je video iz kola. Ne, ona nije bila lepa, zato ju je i prozvao „ružno pače” sa tim njenim pegicama po obrazima. Ona, mala, vižljasta, kojoj su tek počele da pupe grudi, a ona sve činila da izgledaju veće. Sada su izgleda porasle?!!

–       Da li sam te mnogo gnjavila svojom ljubavlju, na logorovanju gde je bilo toliko njih lepših i starijih koje su želele da budu s tobom? Kako se zvala ona italijanska grofica kojoj je stalno nešto falilo, stalno se razbolevala pa ste ti i Kroka morali uveče da je lečite.

–       Zaboravio sam joj ime, ali, ljubomorko jedan, to je bila zrela žena i to stvarno bolesna.

–       Kao i mi što smo ti se javljale na pregled, a ništa nam nije bilo.

–       Hej, tvoj vermut stoji, još ga nisi ni okusila.

–       Nemam vremena, hoću da te gledam.

Osetio je kako se prsti njenog stopala zavlače ispod njegovih nogavica i miluju mu nogu.

–       Gospođo Popović, ovo nije logor izviđača, a ti više nemaš šesnaest godina.

–       Pre svega, bilo mi je nepunih sedamnaest, drugo, ti si tvrdio da ne možeš da vodiš ljubav sa maloletnicama. Sećaš li se gde si mi to rekao?

Zažmurio je. Dijapozitiv je bio tu. Opisivao ga je glasno.

–       Igranka na terasi hotela Krke. Za klinke odobreno do 9 sati. Za stolom sam sedeo sa Krokom i sa dve Zagrepčanke, igrali smo sa njima. Posle jednog tek izrečenog „dame biraju” stvorila si se preda mnom i naravno nisam imao kud, iskreno rečeno bilo bi mi draže da je to bila Zagrepčanka.

–       Hvala na iskrenosti, ali to sam znala, zato sam i pojurila, da te od nje otmem.

–       Dobro, mislio sam ja, uskoro će 9 sati…

–       I napast će morati u logor na spavanje, ali…

–       Ali „napast“ je ostala, svi su otišli ne primetivši da je jedno „pače“ izgubljeno. Sakrila sam se u pomrčini, zatim gledala kroz ogradu kako se udvaraš onoj zagrebačkoj koki.

–       Nije istina, ako si gledala…

–       Izvinjavam se, greška! Koka je stvarno nasrnula na tebe, ona je imala sve što ja nisam, grudi, lepo lice, krupne oči, plavu kosu. Pripijala se uz tebe, a ja sam se tako bojala da ćeš otići u mrak na obalu sa njom. To ja ne bih preživela, zato sam i ostala da te sprečim.

–       To mi nisi onda rekla, a kako bi to učinila?

–       Napravila sam ja plan, pratila bih vas i onda kada bi počeli da se ljubite prišla bi i rekla: „Gospođo, on je moj ljubavnik, gubite se smesta”. Ona bi se uplašila i pobegla.

Nikola se stvarno zacenuo od smeha.

–       Ti bi to njoj stvarno rekla, a da li si mislila da ona može ovako isto da se smeje kao ja sada i da kaže – Hajd’ odbij mala!

–       Nego, da sam, imala sam i takav plan. Gađala bih je u glavu, bar je kamenja bilo svuda. Tebi izgleda nije bilo jasno koliko sam te volela. Svi su mi se smejali u logoru pa i tebe sam nervirala, samo što si ti bio fini. Onaj Kroka, taj je sve shvatio. Prvo mi je ispričao da ti imaš Vesnu i da se vi godinama volite i da ćeš je uzeti za ženu, a ja sam mu rekla da to nema nikakve veze, ja tebe volim i gotovo. Onda je on nagovorio izvidnike koji čim su me videli pokraj tebe, uzeli bi me za noge i ruke i bacali me u more!

–       Grozno, nikada se toliko u životu nisam nagutala slane vode. Od tog doba so ni u jelu ne podnosim.

Pružila mu je usne i on ih skoro automatski poljubi. Trže se i pogleda, još uvek nije bilo nikoga, mladić je i dalje čitao novine.

Ona je i dalje držala zatvorene oči i pružene usne.

–       Gospođo Popović, uozbilji se, moram da krenem…

–       Mislila sam da te nikada više neću videti, maštala sam da ćeš me opet ljubiti kao nekad u Omišu na onoj privatnoj plaži, oivičenoj čempresima, gde smo bili ti, ja i mesečina!

Trgla se, zabacila unazad svoju dugu kosu, otvorila oči i zagledala se u njega.

–       Kako si me otkrio iza one ograde?

–       Ne znam ni sam. Valjda zato što si neprekidno gledala u mene. Prvo sam video svetlucanje očiju, pa sam u trenutku, kada je reflektor muzike prelazio ogradu, jasno video tvoju glavu.

–       Ja sam videla da se dižeš od stola i mislila: evo ga, kreće. Međutim, ona „nalorfana koka” je ostala za stolom nervozno pušeći. Otišao si sam negde, mislila sam u WC, dok me nisu uhvatile tvoje ruke za ramena, nisam se uplašila, jer sam znala da su to tvoje ruke. Onda si me grdio i poslao u logor i rekao da se javim na jutarnji raport načelniku. Ja sam bila nema, nisam znala šta da ti kažem i pošla da te poslušam. Odjednom si me pozvao da se vratim i strogim glasom rekao da te sačekam.

–       Vratio sam se i izvinio da me hitno zovu u logor jer je nekom pozlilo. Kroka je hteo da me ubije pogledom jer šta je jadnik mogao da učini sa dve dame.

–       Onda si me uzeo ispod ruke i poveo. Logor je bio daleko, a ja sam se tako plašila mraka i zmija. Sećaš li se koliko ih je bilo? Kasnije, kada sam se sećala te noći, shvatila sam da niko na svetu ne bi uradio to što si ti uradio, ti si se brinuo za mene, kako ću sama da stignem do logora, da mi se nešto ne dogodi i tek onda sam te iskreno i duboko zavolela, kada te više nije bilo, kada si nestao iz mog života. Danima i večerima sam dreždala pred tvojom kućom da te bar vidim. Videla sam te nekoliko puta, ali nisam smela da ti priđem.

–       Sreli smo se pred moje diplomiranje u tramvaju, imala si crvenu kosu, grozno obojenu, ekstravagantne naočare za sunce mada je na ulici bilo oblačno i padala je kiša. Nokti manikirani, užasno dugi. Bila si smetena, jedva si uspevala da razgovaraš!

–       Kako i ne bih, kada o nekome budna sanjaš skoro godinu dana, svako veče u krevetu s tom maštom i svojim telom luduješ, orgijaš, a onda izlomljena dozivaš, moliš, preklinješ da bar jednom to ne bude mašta.

Zarila je svoje nokte u njegov dlan i stresla se. Pružajući mu ponovo usne, prošapta.

–       Poljubi me, bar za jednu od tih noći, niko nas ne gleda.

Bila je sva u poljupcu, dok joj se telo lagano, jedva primetno njihalo. Želja da se razgoliti njeno telo i da se prepusti pokretima nabujalih osećanja bila je tako jaka. Ruka mu krenu ka dugmetima njene bluze, oseti opet, kao nekad, one njene čvrste, tada pupoljke, a sada dva zrela ploda kojom ju je priroda bogato obdarila. Trže ga šum novina mladića iza šanka, pa ruka kao nekad, na obali mora drhtavim prstima pripali cigaretu.

Gusta magla osećanja se lagano razilazila u pramenovima, pa kad među njima osta samo tišina, ču se njen tih cinični smeh.

–       I tada „mašta” uđe u tramvaj, ti gledaš i ne veruješ. Udostoji te pogleda, prepozna te. Izgubljeno gledaš, on te ljubazno pita šta studiraš, na kojoj si godini i šta si dala od ispita. Kako kažeš, bila sam smetena, mili, ja sam jedva disala, gušila se, jedva sam se na nogama držala. Odjednom te više nije bilo, osvestio me je glas konduktera: „Drugarice, zadnja stanica”. Koliko puta vidim tu scenu i smejem se. Tramvaj prazan, a ja se grčevito držim za šipku iznad glave.

Morao je da krene, bilo mu je žao i teško da se rastane sa njom.

–       Da li ti je usput da me prebaciš do kuće?

–       Gde stanuje gospodin Petrović? – pitao je smeškajući se.

U Ulici Prvog maja. Bilo mu je usput, a i da nije…

–       Gde stanuje gospođa Vesna? – istim tonom upita Gordana.

–       Cvijićevi paviljoni.

–       Još uvek srećan u braku?

–       Još uvek, a ti?

–       Ti znaš da potičem iz vrlo imućne porodice. Roditelji su nam kupili predivan stan, on dobro zarađuje, nigde nikakvih problema, sem jednog, možda čak i dva, stvarno sitnice. Nemamo o čemu da razgovaramo, to je taj krupniji, a već posle prve bračne noći shvatila sam da moram da maštam. Ah, glupo je pričati o svemu tome, čovek sam sebi pravi sreću, a ja sam danas bila toliko srećna sa tobom.

–       Koji broj?

–       Izvini ne razumem pitanje.

–       Koji broj kuće?

–       Ah zar smo već tu, onaj treći ulaz! Da, možeš tu da staneš.

Otvorila je vrata, izašla iz kola, pa se okrenula, uvukavši samo glavu u kola.

–       Hoćeš do mene, sama sam, on je na službenom putu?

Trenutak neodlučnosti, pa začu svoj glas.

–       Stvarno mi je žao, ali moram kući, dolaze mi neki gosti na ručak.

–       Pa sada znaš gde stanujem, broj moga telefona imaš. Bilo mi je, kao i uvek, lepo sa tobom.

Lepe usne joj se malo iskriviše u jedan ružan i gorak osmeh.

–       Pozdravi Vesnu!

Nikola dodade gas.

–       Ti si počeo i glasno da govoriš mesto mene.

–       Dabome, osetio sam po tvom oklevanju da ćeš da kreneš sa njom.

–       Nije tako…

–       Zar sam sebe lažeš? Hoće li neko mesto tebe da polaže ispit?

Učilo se stvarno grozničavo, po osam do deset sati dnevno.

Nova američka knjiga interne medicine ‒ Sesil Loeb je tek izašla iz štampe. Bila je nezgrapna, imala preko 1000 stranica, ali bilo je toliko novina u njoj, pa im se činilo da su internu medicinu polagali pre pola veka. To je ustvari bio ključni predmet. Anesteziolozi ispitivači su očekivali da njihovi kandidati na ispitu pokažu profesoru interne i profesoru hirurgije da su svestrano medicinski obrazovani.

Jasna im se povremeno javljala telefonom da ispriča svoje dogodovštine i da ih ohrabri i eventualno da neki savet iz materije koju su tog trenutka učili. Zadnjih dana je bila gripozna, pa je zamolila Nikolu da je prekosutra zameni na poslu. Obećala je koleginici iz gimnazije da će jednoj njenoj pacijentkinji dati anesteziju. Radilo se o jednoj cisti na jajniku koju žena ima već godinama, dva puta su je stavljali na operacioni sto i dva puta su je vraćali, jer nije mogla da podnese anesteziju. Jasna je pokušala od pacijentkinje da sazna o čemu se ustvari radilo, da li ima neki nalaz iz bolnice, međutim, nije imala ništa. Jedini podatak koji je imala bio je da joj je pritisak bio jako nizak zbog čega su oba puta odložili operaciju.

Za vreme pauze u učenju, otišao je u Zemunsku bolnicu da porazgovara sa ženom, da pogleda aparaturu i da napravi plan kakvu će joj anesteziju dati.

Pacijentkinja je bila mirna, dosta ćutljiva, kratkih, nepotpunih odgovora na postavljena pitanja. Majka je dvoje dece.

–       Da li se plašite sutrašnje operacije?

–       Strašno! Poslednji put su mi u Novom Sadu rekli da nikako ne idem na operaciju više, jer ću izgubiti glavu.

Anesteziolozi ne vole mnogo mirnog pacijenta – spolja. To uvek znači da je pacijent prepadnut. Priče pred operaciju, da će umreti ili izgubiti glavu su bile problem. Da li operisati tog pacijenta sledećeg dana ili odložiti operaciju za nekoliko dana? Odluku je teško doneti, jer se uvek postavlja pitanje koliko će pacijent biti kroz nekoliko dana mirniji i staloženiji, bez obzira na sedativne lekove i eventualne razgovore koje bi pacijentu pomogle da savlada strah.

Nikola je pripadao školi koja nije prihvatala odlaganje operacije. Zato je pacijentkinji detaljno objasnio šta će se sa njom sutra dešavati. Prepisao lekove koje će dobiti te večeri i sutra pred operaciju. Pozdravljajući se sa njom, imao je utisak da je stekao njeno poverenje. Završivši premedikaciju, svrati u lekarsku sobu ginekologa da vidi da li je Branko slučajno slobodan.

–       Evo nama anesteziologa! Jedva čekam da se svi vratite pa da odahnemo i da malo ukrotite ove naše anestetičare koji sve bolje znaju i bolje umeju.

–       Doktorka, baš lepo što ste ovde, zašto insistirate na operaciji? Po nalazu vidim da je cista veličine veće pomorandže.

–       Nisam još unela poslednji nalaz. Cista je porasla, veličine je dečije glave. Bolesnica ima stalne tegobe. Pazite, kolega, sama operacija je šala, ona je kao što ste videli zdrava žena. Nema nikakvih drugih oboljenja. Međutim, sa anestezijom je bio problem, davali je sve ovakvi stručnjaci kao što su ovi naši dole – gospoda anestetičari. Da li možda imate neku ideju o čemu se radi.

–       Ne u potpunosti, možda je alergična na nešto od naših sredstava. Za svaki slučaj dao sam joj danas, i sutra malo antihistaminika. Verujem da neće biti nekih naročitih problema ‒ kao što i sami kažete, bolesnica je inače u odličnoj kondiciji.

–       E baš ćete nam učiniti uslugu, načelnik i ja je sutra operišemo.

–       Znači sutra debituješ u velikom stilu. Molim te, siđi dole u operacionu salu i pregledaj aparaturu. Znam da je Jasna jako nezadovoljna i dosta je toga vidim sredila, ali u ove vaše anestetičare nemam nikakvog poverenja. U poslednje vreme ih svi plaše vašim dolaskom, što nije ni malo dobro, pa su oni u stanju sve da učine da bi vas kompromitovali. Pazi se!

–       Trudiću se da pazim na bolesnicu, Branko!

Prvi put je ušao u operacioni blok. Naišao je na stare operacione sale sa zastarelom aparaturom, ali je ipak sve bolje izgledalo nego što je mislio. Otišao je do sobe anestetičara da se sa njima dogovori. Jasna mu je preporučila da mu anestetičar Brka pomaže, bio je od svih njih najpouzdaniji i spreman na saradnju.

Međutim, Selja, visoki, mršavi, uvek cinično filozofski nastrojen, pričalo se da mnogo pije, ponudio je svoje usluge. Na neki način bilo je i logično, bio je najstariji od njih, bio im je šef. Nikola je prihvatio da sa njim radi, da njega ne bi dezavuisao, a i sebe na neki način, da ne bi ispalo da se plaši da sa njim radi.

Morao je da porani, trebalo je stići do Zemuna. Uživao je vozeći svako jutro za „Dragišu Mišović“, međutim, jutros je uživao vozeći preko Savskog mosta, mahnuvši svom starom prijatelju „Pobedniku” na Kalemegdanu. Put pored Prezidijuma imitirao je pravi autoput, dva puta po dve trake gde se mogla razviti brzina do maksimuma. Ulazak u Zemun sa njegovim baroknim građevinama i prizemnim kućicama odavali su mu utisak druge države. Uniforma ga je čekala, neko se pobrinuo da je donese iz magacina. Selja ga je dočekao ljubazno, sipajući mu tek skuvanu kafu. Malo potom u blok je bila dovedena bolesnica.

–       Zaboga Seljo, pa zar ovde nema kolica, zar pacijenti sami pod premedikacijom peške sa sprata dolaze u operacionu salu?!

–       Moj doktore, ja sam i doktorki odmah na početku objasnio da je ovo Zemunska bolnica, a ne Univerzitetska klinika, ovde su mnoge stvari drukčije, navići ćete se i vi na njih.

Starateljski se osmehujući, odmeravao je Selja Nikolu.

Sada više nije vredelo da se raspravlja. Bolesnica je već ležala na operacionom stolu. Uzevši kapu i masku, ušao je u salu.

–       Dobro jutro, kako ste spavali noćas?

–       Nikako, doktore, nisam oka sklopila!

–       Trebalo joj je još jaču premedikaciju dati? Ne, hvala bogu što to nisam uradio, stropoštala bi se negde niz stepenice ili u liftu.

–       Vi ili ja? ‒ upita Selja.

–       Ja!

Uze iglu iz Seljinih ruku, nađe bolesnici venu, prikopča infuziju. Dok je Selja prikopčavao aparat za pritisak, prelete pogledom pripremljene medikamente, prokontrolisa laringoskop, da li mu sijalica svetli, tubus, flometar na aparatu, rebrasta creva, masku, balon ‒ sve je bilo u redu i funkcionisalo je. Kroz staklo je video da se ginekolozi peru za operaciju. Koleginica Mara mu je mahnula rukom, a šef doktor Kusovac koga je do sada video samo jednom, gledao ga je kroz svoje naočare sa velikom dioptrijom kao da ga prvi put vidi.

–       Dobro jutro, gospodine načelniče! Ja bih počeo sa uvodom u anesteziju.

Sve se glave okrenuše prema njemu malo iznenađene, ovde nije bilo takvih navika.

–       Samo vi počnite, kolega, mi ćemo za čas biti gotovi ‒ mesto šefa odgovori koleginica Mara.

Stavivši bolesnici masku sa kiseonikom na lice, dade Selji znak da počne sa ubrizgavanjem. Pritisak bolesnice je bio 135/75, puls dobro punjen, 120, ubrzan. Verovao je da je to posledica straha, stresa i atropina[4].

–       Za nekoliko minuta ćete zaspati.

Oči su joj bile uplašene, disala je ubrzano. Lagano su joj se počeli da spuštaju kapci.

–       Spavajte lepo!

–       H v a l a ‒ i zaspa.

–       Tri kubika pentotala!

Selja ga ubrizga. Mereći drugom rukom pritisak

–       Pritisak 110/70 – puls se smiruje.

–       Dajte je resto pentotala. Tako sada je dajte leptosukcin!

Bio je zadovoljan, nije ličilo da postoje znaci alergijske reakcije na anesteziju, zato je ovako lagano tražio da se ubrizgavaju medikamenti.

Prestala je da diše. Telo joj se trzalo od glave prema nogama. Bio je to znak da se mišići opuštaju. Počeo je lagano da pritiska balon, koga je držao u desnoj ruci, dok je levom čvrsto priljubio masku preko usana i nosa uz oba obraza i počeo da je ventilira čistim kiseonikom.

Stopala su se umirila, znači da su svi mišići bili relaksirani, opušteni. Selja mu dodade laringoskop i intubacija se završi bez ikakvih problema. Selja stavi „arvey”[5] između zuba, a deo tubusa fiksira flasterom za zid obraza da bi ostao u tom položaju za vreme operacije. Na tubus su prikopčana creva aparata za anesteziju i, uključivši anestetik, poče da meri pritisak, 100/65 puls 80. Posluša slušalicama grudni koš, i sa leve i sa desne strane čula se njegova ventilacija, što je značilo da tubus pravilno stoji u dušniku. Mara je trbuh dezinfikovala jodom. Sve se odvijalo kako treba.

Stavivši prste na vratnu arteriju, zamoli Selju da ispuni kartu anestezije, dokument u koji se unosilo sve što se bolesniku da od medikamenata, puls i arterijski pritisak. Karta je bila tako išpartana da je svaka kockica (kvadratić) predstavljala pet minuta. Posebne rubrike su bile za količinu izlučene mokraće, izgubljene krvi. Iz te karte se moralo videti šta se sve pacijentu dalo od krvi, plazme i infuzionih rastvora da bi mogao da se napravi bilans na kraju operacije šta je sve bolesnik primio i izgubio.

Načelnik Kusovac, dugogodišnji šef ginekologije, primarijus, Crnogorac, srednjeg rasta, pred penzijom, ne više dobrog zdravlja, bio je nadgledan i mažen od svog tima. Kod njega se znalo šta se sme a šta ne sme, kako se nešto radi i na koji način. Bio je diktator, strog. Dubok bas, vrlo glasan, čak i kada je bio dobro raspoložen, taj glas je bio takav da je izgledalo da se ljuti i da na nekog viče i to kroz megafon. Oblačili su ga za operaciju kao patrijarha. Najzad je sve bilo gotovo, stavljen mu je skalpel u ruke, oštro sečivo napravi rez na koži. Nikola razrogačeno pogleda, ne uspe ni da se iznenadi rezu skoro bez krvi. Pomisli u trenutku: „Kakvu li oni to tehniku imaju?” No momentalno, kao munja, mu sevnu misao ‒ pritisak.

„Pritisak“, reče Selji. On naduva manžetnu, pa je otpusti, ne rekavši ništa. Savlada se da ne vikne: „Brže, koliki je pritisak”. Selja ponovo poče da meri no Nikola ispod svoja dva prsta na vratnoj arteriji oseti retke otkucaje srca, sve usporenije, pa onda ništa više.

Više iznenađen nego zabrinut još jednom nemoćno pogleda u Selju, koji je po treći put merio pritisak mirno kao da ga baš ništa ne zabrinjava.

„Zastoj srca”, mahinalno zatvori anestetik, dodade čist kiseonik, otvorivši slavinu maksimalno. Hiperventilirao je pacijenta. Atropin. Ovaj ubrizga u venu. Ništa se nije događalo, nije bilo srčane akcije.

–       Ne, zašto baš sada? Zašto baš ovde u kući gde treba da radim u budućnosti? Zašto baš kod prve anestezije? Zvali su me baš da bi ova anestezija bila sigurna, stručna, juče onolika radost koleginice Mare. „Sutra debituješ”, reče Branko, i sada zastoj srca. Stvarno debituje.

Svi udžbenici anestezije su prepuni opisa zastoja srca i recepata šta onda treba uraditi. Obično je to neka gruba greška anesteziologa.

–       Gde je greška? Ne, vremena za traženje greške nemam. Kada bi mogao da bar negde nestanem, negde da pobegne, ali gde? Iza mene je veliki prozor, da skočim, ne nije vredelo. Suviše nisko – prvi sprat.

Sve to prolete kroz glavu u sekundi. Ginekolozi ništa ne primećujući operisali su dalje. Nije se imalo kud. Skupi snagu i progovori.

–       Gospodine načelniče, prestanite da operišete! Srce je stalo!

Gromki glas viknu, on ga više i ne ču. Nastade neka vika i kuknjava.

–       Mora se otvoriti grudni koš, to ginekolozi ne znaju, a i da znaju ovako u panici to neće biti korisno.

–       Hitno zovite nekog od hirurga, ostale molim da napuste operacionu salu!

Ventilirao je i dalje ritmično pritiskajući u balon, potpuno nesvesno verujući da će se desiti neko čudo, ali ništa se nije dešavalo, osim tišine.

Mika Nikolić, urolog, ulete u salu, pogleda ga svojim pametnim očima:

–       Cardijak arest?

–       Da, otvaraj grudni koš.

Oči su pratile minutnu skazaljku na zidu operacione sale. Minut i 50 sekundi je prošlo.

Ponovo sečivo skalpela zaseče kožu, na grudnom košu dva minuta i 35 sekundi. Ču Mikin glas:

–       Srce je u dijastoli!

–       Seljo, infuzija pod pritiskom.

Mika je srce ravnomerno masirao, tri minuta i 45 sekundi, osećao je pulzacije ponovo na vratu.

–       Miko, pokušaj da prestaneš za trenutak sa masažom.

Videlo se u otvorenoj grudnoj duplji, srce se normalno vidljivo kontrahovalo. Pod prstima su otkucaji srca na vratnoj arteriji bili ritmični i nisu prestajali.

–       Seljo, molim vas pritisak!

Četiri minute i pet sekundi.

–       Pritisak je 120/70.

Mika ga je posmatrao upitno. Razumeo je.

–       Ne, nemoj da zatvaraš grudni koš, samo ga pokri gazom!

–       Zovnite gospodina načelnika!

Inače bledo lice, više sivoplavičasto, bilo je još sivlje, čujno je teško disao.

–       Kako je bolesnici?

–       Za sada dobro, pritisak joj je ponovo iznad sto.

–       Jadno ti dobro!

Viknu on ponovo svojim megafonskim glasom.

–       Je l’ budna?

–       Ne, nije budna. Moj predlog je da se nastavi sa operacijom.

–       Maro, čuješ li ga? On nije pri sebi! Ženi koja je bila skoro mrtva da nastavimo operaciju?!

Doktorka Mara ga je takođe gledala sa nerazumevanjem, iznenađeno. Hladno, neljubazno reče:

–       Probudite vi pacijentkinju, mi ćemo zašiti ovo što smo započeli. Videćemo posle šta ćemo!

–       Molim vas, operacija se mora sada izvršiti! Ne verujem da će se neko lako usuditi da ovde ponovo da anesteziju.

Svi su stajali neodlučno.

Sada se umešao Mika.

–       Gospodine načelniče, doktor Vajnberg je možda u pravu. Treba završiti operaciju, grudni koš je otvoren, svakog trenutka možemo da intervenišemo ako bi ponovo došlo do zastoja.

Ton mu je bio odmeren, tih kao da razmišlja naglas,

–       Jaoj, majko moja, pa zar je i grudni koš otvoren? ‒ zakuka načelnik.

Za ginekologe je otvaranje grudnog koša, a pogotovo u ovoj bolnici, bilo je skoro uvek i smrt pacijenta.

–       Pa dobro kada i ti tako misliš! Hajde, šta ste svi stali, brzo sterilne mantile i rukavice, operišemo dalje.

Četrdeset pet minuta kasnije operacija je bila završena. Cista veća od dečije glave, prepuna guste, skoro gnojave tečnosti, bila je izvađena. Mika je zatvorio grudni koš. Za čitavo to vreme nikakvih, ama baš nikakvih problema nije bilo. Svi vitalni parametri su bili normalni. Zenice – uske. Nikola je osetio po balonu da će bolesnica da prodiše i, stvarno, balon poče ravnomerno da se kreće. Spontano disanje je uvek dobar znak. Refleksi – na oba oka nisu bili prisutni. Bolesnica nije reagovala ni na bolne nadražaje ni na pozive, niti na pomeranje tubusa, ni na provlačenje katetera kroz tubus koji bi uvek kod budnog pacijenta izazivao refleks kašlja. Bolesnica je bila u komi, znači da joj je moždana cirkulacija bila zaustavljena više od tri minuta. Možda je kasno počeo da prati skazaljku na satu? Bio je zbunjen jer je po njegovom proračunu od zastoja srca do početka masaže srca prošlo dva minuta i dvadeset sekundi.

No sve su to sada bila nagađanja. Majka dvoje dece bila je u komi. Možda decerebrirana[6]. Toga se svaki anesteziolog plašio. Čovek koji nije više čovek. Bivši čovek bez svesti, bez osećanja koji spava i retko se probudi, Ostaje u komatoznom stanju, ne budi se više nikad, nedeljama, mesecima, godinama.

Selja i Nikola su bili sami u sali. Znao je da su još uvek svi doktori u maloj sobi pored operacione sale, ali nije hteo da zna, mada je pretpostavljao šta se sada o njemu tamo priča. To mu sada više nije bilo važno.

Majka dvoje male dece ležala je u komi iz koje se mogla nikada više da ne probudi.

–       Zbog čega?

Pitanje je bilo sada deplasirano. Moralo se misliti šta dalje da se bolesnici ako uopšte ima nekakve šanse te šanse pruže, da se ne napravi ponovo greška. Bio je u svojoj bolnici, ali mu je ona bila tuđa. Nije imao sa kim da se posavetuje.

Prolazilo mu je kroz glavu da treba smanjiti metabolizam da bi mozak koji je procentualno najveći potrošač kiseonika mogao što više da iskoristi taj kiseonik. U sali je bila vrućina, napolju je takođe bilo toplo.

–       Seljo, ima li leda u bolnici?

–       Leda? ‒ sa nerazumevanjem je pitao Selja.

–       Da, velike količine leda da bolesnici snizimo temperaturu. Treba mnogo leda.

–       Ne verujem, osim onog što mogu da naprave frižideri, a njih nema dosta u celoj bolnici.

–       Ima li ventilatora?

–       Da, mislim da ih na hirurgiji ima pet, šest.

–       Neka ih donesu u šok-sobu i dosta čaršava.

U salu uđoše načelnici hirurgije i interne.

 

–       Dobro jutro, kolega! Evo nas dvojica ako nešto možemo da pomognemo. Kako je pacijentkinja?

Ispriča ukratko čitavu priču.

–       Neverovatno, diferencijalno dijagnostički bi tu mnogo toga moglo da bude, ali videćemo kako će se sve dalje razvijati.

Laza izvadi slušalice, posluša srce i pluća.

–       Izgleda da je sve uredu. Moj savet je da ne preterujete sa infuzionim rastvorima da ne bi došlo do edema pluća. Neka se pošalje po EKG hitno!

Doktor Stanković je ćutao. Kao da je bio odsutan, žvaćući i vukući dim iz ugašene lule. Onako kao sam za sebe promrmlja:

–       Maler, baš veliki maler, a mi mislili kad nam dođu anesteziolozi da toga više biti neće…

–       Ah, Đuro, srčani zastoji se događaju svuda u svetu.

–       Da, znam ja to, ali kod nas češće nego u svetu.

Nasta neprijatna tišina.

–       Gospodine načelniče, da li bi neko sišao sa odeljenja ‒ obraćao se Lazi ‒ sa EKG-om da uzmemo jedan elektrokardiogram?

–       Svakako, svakako, odlična ideja, već sam poručio da se jedan donese sa odeljenja. Šta mislite dalje da preduzmete?

–       Mislim da ću bolesnicu ostaviti intubiranu i dati joj kroz tubus kiseonika, pokušaću da hipotermijom smanjim temperaturu. U zavisnosti od laboratorijskih nalaza dao bi joj još albumina, 50% glikoze, da joj smanjim edem mozga koji sigurno ima. U zavisnosti od EKG posavetovao bih se sa vama da li nešto treba od kardiotonica. Možda da joj preventivno damo antibiotike, jer joj je otvaran grudni koš u ne baš sterilnim uslovima. Zatim nam preostaje da čekamo!

–       Potpuno saglasan, šta ti kažeš Đuro? Mislim da se nema više šta dodati. Videćemo sutra. Mnogo sreće! Ako vam šta zatrebam, molim vas, ne ustručavajte se, zovite me kući, ne ustežite se.

Ne očekujući odgovor načelnici se okretoše i izađoše iz operacione sale.

Bilo je sada puno posla. Bolesnica se morala prebaciti na odeljenje, operacioni program se morao nastaviti u operacionoj sali, bilo je još dve operacije. Obezbeđena je velika boca sa kiseonikom, nekako su uspeli da nađu i iskonstruišu dovod od boce sa kiseonikom do pacijenta, ali nigde nije bilo manometra i boce sa ovlaživačem i flometrom. Njih nekoliko na odeljenju bilo je neispravno. Zato ipak reši da ekstubira pacijentkinju koja je po njegovoj proceni dobro disala. Ventilatori su bili spremni. U potpuno mokre čarsave umotao je bolesnicu pa zatim uperio ventilatore uključene na najjaču brzinu. Kao što je i očekivao, laboratorija i rendgenski nalaz su bili bez ikakvih promena. Dao je albumine i bolesnicu su preneli u šok-sobu. Stanje je bilo isto. Bio mu je neophodan električni termometar, nije ga bilo. Pozvao je telefonom Janka, jer je znao da je profesor otišao na put sa predsednikom Titom u inostranstvo, te da ga Janko zamenjuje u bolnici.

 

Janko je bio vrlo ljubazan i ponudio se da lično donese elektro-termometar. Stigao je ubrzo, prikopčali su termometar tako da je mogao da prati pad temperature neprekidno. U bolesničkoj sobi je spoljna temperatura bila 31 stepen. Bolesnica je imala 38,2 rektalno. Na svakih 30 minuta se temperatura bolesnice spuštala za jedan stepen. Čarsavi su se menjali čim su se zagrejali. U međuvremenu stigao je i led.

–       Baš je to maler, ali mislim da sve što je urađeno da je dobro urađeno. Pretpostavljam da će sutra biti sa bolesnicom sve u redu.

–       Vi to mene tešite?

–       Ne, stvarno to mislim! Nema razloga da se to ne desi, pretpostavljam da je reanimacija započela nešto kasnije od tri minuta, ali je pacijentkinja bila pod kiseonikom tako da mozak nije mogao dugo da bude u hipoksiji.

Posle njegovog odlaska, javio se Jasni. Nije imala reči. Znao je da joj nije prijatno jer on je nju zamenio. Ona je već bila specijalista, a on nije. Htela je da dođe, umirio je, ispričao joj je šta je sve uradio, pa se i ona složila da stvarno nema potrebe da dolazi. Duboko ga je dirnula kada je rekla:

–       Možda bi ti bilo lakše da sam ja pored tebe.

–       Meni je uvek najlakše kada sam u takvim situacijama sam.

Doktor Dakić je došao takođe da pogleda bolesnicu i da porazgovara sa Nikolom.

–       Baš čudno! Kako to da koleginica Jasna, koja je obećala da daje anesteziju, bude bolesna. Operacija se mogla odložiti!

–       Šta hoćete time da kažete?

–       Ništa, ne baš ništa, ali vi ste uleteli malo nerazumno u sve ovo! Vi ste na specijalizaciji, pred krajem, ali zakonski vi još niste specijalista. Zato niste smeli da pristanete da je zamenite, niti je bilo kolegijalno da to ona od vas traži.

–       Mislim da niste u pravu, niko nije mogao od nas da pretpostavi šta će se dogoditi, bila je to obična cista na jajniku.

–       Dragi Nikola, rekao sam vam da mi je drago što ćemo zajedno raditi i sarađivati. Vi mi se dopadate i kao čovek i kolega, ali, molim vas, ne budite naivni. Znalo se da je pacijentkinja dva puta pre toga skidana sa operacionog stola. Znači nije baš najobičnija cista na jajniku. Drugo, to nije nimalo običan pacijent.

–       Ne razumem vas!

–       Kako ne razumete? Zar stvarno ne znate ko je pacijent? Pa da, mislio sam da ne znate. Moraćete da se pričuvate ovde i da otvorite i oči i uši. Svi su ovde ljubazni i zlatni, ali je ovo opasan zverinjak. Ubuduće pročitajte dobro ime i prezime i zanimanja vaših pacijenata, dobro je znati kome ste nešto učinili. Zar vam prezime Sabljić ništa ne kaže?

–       Ne, osim ako ne mislite da treba da mislim na narodnog heroja Radeta Sabljića, ali on je mrtav!

–       Tačno, na pravom ste putu! Rade Sabljić je mrtav, ali ima brata koji je partijski sekretar opštine Zemun, a cela familija Sabljić je značajna familija, dragi moj Nikola, sve borci i prvoborci, ugledni komunisti. Vaša bolesnica danas Milica Sabljić je snaja Radeta Sabljića i žena sekretara Partije. Dragi moj Nikola, to ste morali da znate, bar su to morali da vam kažu, da su kolege kolege. Možda sada shvatate zašto mislim da koleginica Jasna nije slučajno bolesna.

–       Verujem da nije znala, inače bi mi rekla.

–       Samo vi verujte!

Ušavši u šok-sobu da ponovo pogleda bolesnicu, skoro da i nije primetio da je izvršena smena sestara.

–       Ja sam sestra Vera, mi se još nismo upoznali. Ja sam do večeras do 10 sati pored bolesnice. Bolesnica je u odličnom stanju.

Pogleda na termometar, pokazivao je 35,1, čaršavi su već bili skoro suvi.

–       Budite ljubazni, pa obložite bolesnicu novim vlažnim čaršavima, bilo bi dobro da joj temperatura padne ispod 33 stepena. Drugo, bolesnica nije nimalo u odličnom stanju.

–       Izvinite, ja sam mislila…

–       Ne znam šta ste vi mislili, ja vam to samo kažem.

U šok-sobu je ušao Branko. Pogledao bolesnicu, pregledao šok-listu i povukao Nikolu za ruku, dajući mu znak da izađe.

–       Šta se to desilo i to baš tebi?

Bio je već malo umoran od svih tih pitanja. Ukratko je ponovo ispričao priču.

–       Misliš li da su ovi naši anestetičari imali nekog udela u tome, gde izabra baš Selju da on bude pored tebe?

–       Nema ni govora, Selja se ponašao korektno. Možda se radilo o vago-vagalnom[7]refleksu, ali ima toliko možda. Ni oni pre mene što su bolesnicu dva puta skidali sa operacionog stola nisu mogli da utvrde razlog, pa je zbog toga i nisu do sada operisali. Hoću nešto da te pitam. Da li si znao ko je Milica Sabljić?

–       Sigurno da sam znao, pa zar ti nisi, pa zbog toga je Jasna specijalno zamoljena da joj daje anesteziju. Zašto pitaš?

–       Ja nisam znao, niti mi je ma ko rekao, mada to ne menja suštinski ništa. Za mene je bolesnik bolesnik i mislim da bi se sve ovo dogodilo i da sam znao ko je bolesnica.

–       Da li si razgovarao sa mojim šefom, posle svega što se desilo?

–       Ne nisam ga više ni video!

Neko zakuca na vrata lekarske sobe. Branko se užurbano diže.

–       Samo izvolite, da vas predstavim ovo je Doktor Vajnberg, baš smo sada detaljno razgovarali o Milici. Mi se nadamo da će ipak na kraju biti sve u redu. Ne znam da li ste čuli da smo imali jednu komplikaciju za vreme operacije?

–       Ne nisam ništa čuo!

Naš ginekolog, mladi član Partije, malo se uznemiri, valjda misleći da je bar telefonom neko mogao da obavesti druga sekretara. Naravno sada bi ono najgore bar bilo prebrođeno.

–       Izvolite, sedite, hoćete li možda kafu? Evo sad ću ja samo da poručim.

Relativno mlad, simpatičan, ničim naročito uočljiv čovek, za koga se nikada ne bi reklo da sedi u fotelji partijskog sekretara. Do sada ih je Nikola upoznao nekoliko i svi su imali nečeg nadmenog, preterano ozbiljnog, pogleda ispitivačkog i oštrog rečnika.

Drug Sabljić nije ličio nimalo na svoga brata, koga je znao sa mnogih slika, niti na partijskog sekretara. Bio je to suprug sa orošenim čelom, jer je shvatio da nešto nije kako treba sa suprugom.

–       Pokušaću ja da vam objasnim šta se dogodilo za vreme operacije dok se doktor Srećković vrati.

Slušao ga je ćuteći da bi mu bledilo zamenilo inače rumeno lice, niz koje su se kotrljale krupne kapi znoja.

–       Kakva je vaša prognoza?

–       U ovoj momentalnoj situaciji teško je ma šta prognozirati, mora se sačekati bar još24 časa, hoćete li da vidite suprugu?

–       Ne, ne bi ako je bez svesti.

Branko je doneo kafu. Molio je drug Sabljić za dozvolu da se javi telefonom da bi dobio obaveštenja o Milici. Popio je kafu naiskap i otišao. Branko je ubrzo otišao kući na ručak. Nikola teška srca ode da telefonira Vesni.

–       Mili moj, baš je to strašno, prvo za tu jadnu ženu, pa onda za tebe. Međutim, ja znam da će se sve dobro svršiti.

–       Na osnovu čega ti znaš?

Nasmeja se pored sve muke.

Najzad je ostao malo sam, pa se u tišini lekarske sobe zamisli:

–       Zašto? Gde je greška? Negde mora da je bila?

Video je pred sobom svaki svoj pokret od početka anestezije pa do zastoja srca. Sve mu je ipak govorilo u prilog nestabilnog vegetativnog nervnog sistema pacijentkinje i možda površne anestezije. Znao je da će ga to proganjati neprekidno, bez obzira na ishod po bolesnicu. Majka dvoje dece. Šta ako ostane decerebrirana?

Izađoše mu pred oči redovi iz jednog kongresnog rada koji je pročitao pre nekoliko nedelja. „Zastoj srca u operacionoj sali je najkritičniji momenat koji se na sreću retko dešava, međutim, uspešno se može rešiti sa izvežbanim timom u kome svako zna svoj zadatak. Znači da ne samo anesteziolozi, nego i hirurzi i srednjomedicinsko osoblje moraju da budu obučeni, da postoji doktrina po kojoj se vrši reanimacija. Svaki zastoj srca sa neuspešnom reanimacijom ostavlja na tim koji je reanimirao neizbežne posledice.”

On ih je osećao, bio je u stanju nekoga košmara. Zatvorio je oči i pokušao da pobegne od onih drugih pitanja:

–       Zašto baš meni? Zašto baš pri prvoj anesteziji u kući gde treba sutra da budem specijalista? Zašto kada sam bio bez i jednog anesteziologa u blizini? Zašto?

Sa mukom je izvukao jednu od svojih fioka i sva ta „zašto” je potrpao u nju. Zatvorio ju je sa treskom. Bar tu je sebi mogao donekle da da oduške. Košmara je nestalo, polako se opustio, ne misleći.

–       Doktore, pacijentkinja vas zove!!

–       Verovatno sanjam? Ah, to je ona guska koja mi malopre reče da je bolesnica odlično.

–       Doktore, doktore, pacijentkinja vas traži, čujete li me.

–       Sestro, pretpostavljam da sa mnom ne zbijate šalu, a ako to nije tačno, teško vama…

Lagano je prišao bolesničkom krevetu. Ventilatori su zujali. Bolesnica je ležala zatvorenih očiju.

–       Milice, vi ste me tražili?

–       Zima mi je, imam bolove. Boli me trbuh i nešto u predelu srca.

–       Samo neka boli, to je dobro što boli.

Bio je to uzvik pun sreće i oduševljenja tako da Milica otvori oči iznenađeno, ne verujući da se neko može toliko radovati nečijem bolu.

Međutim, njen pogled je bio, učini mu se, uprt prema tavanici, a ne prema njemu.

–       Slepa je može i to da se desi.

Lagano se pomeri udesno, pogled ga je pratio, naglo se pomeri ulevo, pogled ga je i dalje pratio.

–       Milice, znate li gde se nalazite?

–       U bolnici, doktore.

–       Zbog čega u bolnici?

–       Pa zbog operacije.

–       Da li znate ko sam ja?

–       Vi ste lekar i davali ste mi narkozu.

Bila je orijentisana u vremenu i prostoru, kako bi se to medicinski konstatovalo. Košmar je lagano nestajao. Pregledao je bolesnicu svi refleksi su bili prisutni. Nije mogao da konstatuje nikakvo oštećenje.

Bilo je još prerano da se raduje, ali radost se teško može ugušiti, odložiti. Nešto prelepo, nešto božanstveno. Za takva osećanja ne postoje adekvatne reči u ljudskom rečniku. Možda zato što su tako retka, možda ljudi koji nisu anesteziolozi nisu te sreće da dožive ovakve trenutke. Možda su takva neopisiva osećanja sreće i zadovoljstva, da ih krstimo tako, posledice najdubljeg očaja koji jednog čoveka, anesteziologa može da obuzme.

Nije više morao da proverava. Milica se vratila u život. Vratila se svojoj deci, svom suprugu.

–       Doktore, zima mi je.

Isključio je ventilatore, skinuo mokre čaršave. Presvukli su je. Utoplili. Dao joj je injekciju za smirenje bolova. Kako je bilo sada lako i po sto puta ispričati preko telefona svima kojima je morao da javi da je Milica dobro. Vratio se ponovo u šok-sobu, Milica je spavala.

U hodniku je sreo anestetičara Brku, nešto je nosio zavijano u hartiji.

–       Doktore, vi od jutros niste ništa jeli, pa sam vam doneo vrućeg bureka tek su ga sada izvukli iz furune.

–       Ne, nisu ti momci – anestetičari loši ljudi, biće oni zajedno jednoga dana odlična ekipa. Loši ljudi ne nose burek.

–       Doktore, skuvala sam vam kafu, u previjalištu je, hajde da je zajedno popijemo?

–       Doći ću, sestro, samo da odem do doktora Nikolića, da mu javim za Milicu.

Mika je bio iskreno obradovan, pa to je sada bio i njegov uspeh, bez njegove intervencije, brze i stručne ne bi bilo uspeha. Međutim, Mika iskoristi priliku: zamolio ga je „ako može, bilo bi mu vrlo važno da sutra jednom njegovom bolesniku da anesteziju“. Stari TBC bolesnik sa lošim vitalnim kapacitetom, srčani bolesnik, sa dosta visokom ureom i izuzetno visokim kreatininom. Levi bubreg cistično degenerisan, bio je uzrok neprekidnim septičnim stanjima, te je morao da se izvadi.

 

Pomisli u sebi:

–       Pobogu Miko, pusti me malo da odahnem dušom, posle ovog danas.

–       Zar ne shvataš da ti kolega pruža ruku da te izvuče iz nesigurnosti u koju si sam sebe ugurao, pristavši da daješ anesteziju kao nesvršeni specijalista.

–       Da, mora se i sutra i zbog sveta i zbog mene lično. Moram da dokažem da kod jednog bolesnika sa takvim operativnim rizikom može da anestezija prođe bez problema. Da li hoće? Šta ako opet dođe do zastoja srca?

–       Znači, do sutra u osam.

Nasmeši se Mika, ljubazno kao da se radi o lanjskom snegu. Znali su obojica koliko je rizik veliki, ali ne operisati takvog pacijenta značilo bi potpisati mu smrtnu presudu. Nikoli je to bila neka vrsta rehabilitacije, naravno ako anestezija i operacija uspe.

Otišao je na urologiju, pogledao detaljno istoriju bolesti, popričao sa pacijentom koji je stvarno bio u jadnom stanju. Bio je to stvarno komplikovan i težak bolesnik. Sišao kod Brke koji je bio dežuran da se s njim dogovori o detaljima sutrašnje anestezije. Zatim u operacionu salu da proveri aparaturu kojom sutra treba dati anesteziju. Sa dežurnim ginekologom se dogovorio šta sve Milica treba da primi od terapije do sutra ujutru. Zamolio je kolegu da mu svakako javi kući ako ma šta primeti što bi govorilo o nastajanju neke komplikacije koja bi mogla da se očekuje. Obišao je još jednom Milicu, koja je duboko spavala.

Bili su kasni popodnevni sati kada je rešio da krene kući, ali se seti Miličinog supruga, pa krenu da mu se javi telefonom.

Plava, vrlo lepa žena u savršeno čistoj i ispeglanoj uniformi srete ga u hodniku. Tek sada ju je stvarno primetio.

–       Skuvala sam vam svežu kafu, ali izgleda da je vama ispod časti da popijete kafu sa medicinskom sestrom.

–       Sestra Vera…

–       Hm, čudo da ste mi zapamtili ime vi, arogantni doktore! Ne, niste samo arogantni nego ste i nepoverljivi.

–       Dugujem vam izvinjenje, drugo, budite uvereni da ću vas pamtiti celog svog života, ako vam je to ikakva uteha.

–       Da li vi to mene nađoste?! Prvo vređa, a još lekar na specijalizaciji, a sada se udvara. Sa mnom se u ovoj kući ni naš šef prema meni tako ne ponaša, zato sam vas zvala na kafu da vam to kažem.

Iseče ga ledenim tonom, koji joj nikako nije pristajao.

Iznenađen, pio je svoju kafu i mislio je da je stvarno izvanredno lepa ovako autoritativna, i uvređena. Znao je da on pred njom izgleda kao neki dečačić. Ledena lejdi!

–       Hvala na kafi, još jednom izvinite ako možete, nadam se da ću u budućnosti uspeti da sklopim sa vama prijateljstvo. Zbog onog vašeg „doktore, zove vas bolesnica” spreman sam da vas vodim na večeru, mnogo ste me zadužili. Međutim, verujem da me niste razumeli, svakako nije sada ni momenat da vam objasnim. Znam da mi nećete verovati i da će te opet misliti da vam se udvaram. Današnji dan je za mene bio jedan od najnesrećnijih, a vi ste mi doneli toliko sreće da ne znam da li će mi je i ko više doneti do kraja života.

–       Neobično se udvarate, niste mi sasvim jasni. Ne verujem da ćemo biti prijatelji. Sa doktorima ne izlazim na večere. Doviđenja, doktore, sada imam posla – okrenula se i izađe iz sestrinske sobe.

On sleže ramenima, suviše je bio srećan da bi mu ovakav razgovor mogao to da pokvari.

Javio je suprugu da je supruzi bolje, sačekao ga, pa su zajedno otišli do Milice. Izgledala je dobro, bez bolova, potpuno svesna. Svi vitalni parametri su bili više nego odlični. Čvrst stisak ruke partijskog sekretara i suze u očima.

Usamljen, na parkingu, čekao ga je fića. Ostali doktori su davno napustili bolnicu pa je veliki bolnički parking izgledao još veći. Sumrak se spuštao, sumrak koga je on u rodnom gradu oduvek toliko voleo. Trenutak između zalaska sunca i prvih svetiljki koje tek što se nisu zapalile. Hteo je da ceo Beograd zagrli od sreće koji kao da je takođe delio radost s njim paleći svoje svetiljke dok je fića prelazio preko mosta koji je Zemun razdvajao od Beograda.

Kao nekad kad je bio student, iznenadi ga svet koji je šetao ulicama naizgled bezbrižan, lepo obučen, dok je njihov žagor i smeh ulazio kroz otvorene prozore fiće. Zažele tako intenzivno da parkira kola, da kupi veliki kornet sladoleda, da pogleda izloge na Terazijama i prođe Knez Mihajlovom ulicom do Kalemegdana. Noga mu ipak pritisnu gas i fića prolete pored saobraćajca koji pisnu u zviždaljku i preteći mu mahnu prstom u beloj rukavici. Žurio je Vesni koja ga je zabrinuto čekala.

Za večerom je podelio sa Vesnom svoj strah, sumnju i sreću, sve u istom danu. Diskutovali su o komplikacijama koje su se mogle da nastanu kod bolesnika koji su imali zastoj srca, želeći da veruje da se one neće dogoditi Milici.

Kasnije, kad je Vesna zaspala na njegovoj ruci, ostao je dugo budan razmišljajući o onom što ga čeka sutra. O onom što je bilo danas, nije se više moglo razmišljati, bilo je zatvoreno u fioku koju će s vremena na vreme sam otvarati više svesno nego nesvesno. Posle ponoći se iskrao iz kreveta, seo u fiću i otišao da obiđe bolesnicu. Spavala je mirnim snom.

U bolnici anesteziolozi nisu imali svoju sobu. U sobi anestetičara spavao je čvrstim snom anestetičar Brka.

Sutrašnja operacija trajala je šest sati. Prošla je bez ikakvih komplikacija mada se očekivalo bezbroj problema. Video je dosta začuđenih pogleda, jer niko nije očekivao da će se posle jučerašnjeg događaja opet pojaviti u operacionoj sali. Kada je posle operacije predavši pacijenta u šok-sobu budnog, došao da popije svoju kafu, razgovor je prestao, znao je da su diskutovali o njemu.

Otišao je na ginekologiju da obiđe Milicu, koju je zatekao kako čita novine. Bio je presrećan. Hirurška lekarska soba je bila prazna. Seo je i ponovo rekapitulirao ceo jučerašnji dan. Pokušao je da nađe bar negde neki svoj propust, ali nije uspeo. rešio je da sebi više ne postavlja pitanje zašto je baš njemu moralo da se desi zastoj srca kod operacije gde se nije mogao da predvidi zastoj crca. Svaki anesteziolog je pripremljen da mu se to uvek može da dogodi, ali svako ipak u potaji misli da se to njemu neće dogoditi. Eto, dogodilo se u trenutku kada je bio potpuno sam bez ijednog kolege u blizini, u nepoznatoj sredini, u bolnici u kojoj su njih anesteziologe očekivali kao „ozeblo sunce“, verujući da će oni da prekinu lanac nezgodnih komplikacija za vreme anestezije. Naviknut na samostalnost poslednjih meseci u bolnici „Dragiša Mišović“ kod mnogo težih operativnih zahvata, nije čak ni pretpostavio da možda i nema zvanično pravo da zameni koleginicu koja je bila bolesna

Načelnik hirurškog odeljenja ga je pozvao u svoju sobu, ugledavši ga u hodniku.

–       Izgleda da se ipak sve dobro svršilo!

Bučno je lupao svoju lulu o pisaći sto da bi istresao izgorele ostatke duvana koga izgleda u luli nije ni bilo. Zatim je lulu dugo punio, nabijačem, zapalio, povukao dva dima, pa još uvek ne gledajući u Nikolu, kao da sam sa sobom razgovara:

–       Hm, da izgleda, ali to samo izgleda. Da, na neki način, dođe mu to kao neki prekršaj discipline… Tako dođu, daju anesteziju, a još nisu završili specijalizaciju… Znam, znam, zamoljen! Nije razmišljao. Hm, da, ko baš uvek o svemu razmišlja? Ali, mora se! Da, ponekad se mora, mislim mora se razmišljati!

–       Uh sveca mu njegovog! Opet se gasi, taj duvan baš ništa ne valja…. Da, gde ono stadoh, znam, znam ja, razmišljati se mora, nevolja je uletati. Ovi moji, uleću, ne možeš ih ukrotiti, posle dođu ovde, naravno kad zagusti, da, baš tako kad zagusti, a inače nema ih. Kažem na viziti: „Ovde bi još trebalo sačekati”, a oni: „Ne, gospodine načelniče”, argumenata puno vedro. Ubede me, a posle nigde vedra, kao da je u zemlju propalo. Loše ide postoperativni tok…

Ubledeli, nervozni, stvarno, oni stvarno pate, a ja, da, baš tako, ne znam zbog koga da patim: zbog tih mojih brzopletih hirurga, ili zbog bolesnika… Da, zbog bolesnika u stvari, svakako zbog njih, ali i zbog tih ubledelih, nervoznih, mojih, razumete vi mene, hirurga – koji onda dođu i stalno ponavljaju, „kako vi kažete načelniče”, a znate ja eto ponovo, uvek iznova otkrijem, pa valjda skoro odmah zaboravim… da, mora biti, zaboravim… baš je tako… Inače ne bih ponovo otkrivao,….. da sam ovde stvarno ja za sve odgovoran……. Pa onda se sekiram, ne spavam, a kada sve to prođe ovako i onako, nemam mogućnosti da žalim samog sebe, jer sam svo svoje žaljenje potrošio na druge………. Da eto tako potrošio…….. Pa eto sad vi anesteziolozi,……….. I vi dođoste, da a šta ja znam o vama anesteziolozima? Da, iskreno rečeno ne mnogo i ono što vidim i znam a to mi i doktorka Jasna kaže da vam je oprema jako zastarela i da nije odgovorno raditi sa njom. Vidite opet Načelnik treba da reši problem, a ako se nešto desi opet ja kriv.

Ponovo povuče dim koga nije bilo, lula je opet bila ugašena. Pogleda prosto sa nevericom u otvor lule, lagano izvuče šibicu, pa je dugo palio lulu sve dok mu šibica nije izgorela među prstima, crnkasto žućkastim od gareži i duvana. Baci dogorelu šibicu u pepeljaru. Povuče sa uživanjem dva dima.

–       Da, vi anesteziolozi i oni anestetičari, da, oni su već bili i ranije, ali sada i vi… Slušajte! ‒ podigoše mu se debele i raščupane obrve i pogleda ga prvi put sa zanimanjem, kao „otkuda vi odjednom ovde“. – Taj, slušajte, taj vaš posao baš nimalo nije zgodan, često tako za sve ovo vreme, razmišljao sam šta mi bi da budem hirurg, ima, brate, toliko drugih lepih stvari u medicini. Dragi moj kolega… Bog… kako bilo da bilo… da li su ga izmislili, kako danas kažu ili je On sve nas izmislio… hm… to nije ni važno. Bog je nepogrešiv… Tako je to od početka bilo i nikome na pamet ne pada da sada istražuje da li Bog greši ili ne! Hirurg je neka vrsta boga, ali nije nepogrešiv… i svako ima prava da analizira kako je pogrešio… zašto je pogrešio… Ah, more! Dovoljno je kad počnu da analiziraju da li je uopšte pogrešio?

Razmišljanje je najvažnija stvar, svi mi razmišljamo… Rekoh malo pre, ne može se baš uvek…a moralo bi, jer niko nikome ništa ne oprašta. Namerno ‒ nenamerno… to jedno „ne” prišijete ili ne prišijete. Zavisi ko šije, kako šije i zašto šije?

Tako sam se onda pitao zar vredi za ono malo radosti kad ljudi oko vas misle da ste Bog, pa čak i vi poverujete u to… da, za ono malo radosti… sva ona mnogobrojna razočarenja, ih… te… neprospavane noći… sumnje, da, da, ta sumnjanja, to je strašno, one…. „tuđe… na njih naviknete… Bar se trudite, ali one….lične…. te su strašne.

Pogleda na sat, koga kao da je sakrivao i od sebe i od drugih, bio je negde duboko ispod iskrzane manžetne od finog predratnog puplina.

–       Raspričao sam se, a vreme leti, da li možda proučavate kibernetiku?

–       Kibernetiku!!? Ne, ne proučavam.

–       Šteta, interesantna nauka. Hm, da. Međutim, taj vaš posao, anestezija, mislio sam noćas, slušajte… pa to je strašan posao… mislio sam… Kako vam je jutros bilo, šta ste sve preživeli, a tek ste na početku, takoreći…. Još niste ni počeli… Jutros otvaram vrata od operacione sale, vidim opet dajete anesteziju…. Možda je to i dobro. Ali bilo je ipak poželjno da ste mi to juče rekli.

Ovi „moji” ponekada misle da ja neke stvari ne vidim, ja se eto i napravim da ne vidim… jer ako i vi i oni znaju da sam video…. Onda može da bude i nezgodno. Ovako… vidite… dok ne morate… Znam ja tog pacijenta, kolega, plašio sam se samo da li ste ga i vi dobro procenili?

–       Juče sam pregledao istoriju bolesti i razgovarao sa njim.

–       Zar ste to juče stigli?

–       Doktor Nikolić me je zamolio.

–       Aha, doktor Nikolić! Da, da… znate… dete pre nego što prohoda, oprezno se prvo uspravlja, seda, pa pada, pa se opet diže. Da, da… Onda se uspravi pada i diže se. Ne može se prohodati dok se ne pada…. Međutim, svi kasnije zaborave… da su padali… misle da su odmah prohodali. Kada bi dete bilo svesno svojih padova, ne bi nikada prohodalo…. Treba paziti da se ne ugruva… Danas sam se bojao kada sam video bolesnika kome dajete anesteziju – povuče ponovo nekoliko puta iz lule i na veliko čudo, lula se nije bila ugasila. Odbi dva-tri dima, pa pogleda kroz dimnu zavesu plavičastu, prozirnu – kažem, bojao sam se.

–       Da se ne ugruvam.

–       Da, mislio sam da ste vi to sami želeli…. Međutim…. nisam znao da je to bila Mikina želja. Čudno, on nema dece!!

–       Možda zna dosta toga o deci.

Načelnik odmeri svog sagovornika, pa mu se malo usne razvukoše u jedva primetan osmeh.

–       Možda je bolje što ih nema. Ne znam da li ste me razumeli, ali mi načelnici sredom ujutru imamo sastanak sa upravnikom – stručni kolegijum. Upravnik je bio vrlo zainteresovan za jučerašnji događaj, po stručnoj liniji naravno. Tako… smo o tome govorili… Doktorka Jasna mi je skrenula pažnju da mnogo toga nije… ispravno od aparature, da… mnogo… čega… nema…. Da se mora nabaviti. Video sam ja i spisak svega toga što ste napisali… iskoristio sam priliku da o tome nešto kažem, jer para nikada nema… To tako izgleda, ali kada treba… uvek se nađu.

–       Da, kao što rekoh, upravnik je bio zainteresovan za slučaj juče, možda ne samo slučajno? Znate, ja sam imao sanatorijum pre rata… Eh… bio je to lep sanatorijum… Lepo se radilo… Lekari ne smeju nikada da prave razliku između pacijenata… Tako svi oko nas misle… a i doktori to kažu…. Da… ljudi svašta kažu…. ali… hitno vam donesu ministra na operaciju… slepog… creva. Ustanovio neko na osnovu pregleda. Ja ga pregledam, rekao bih da nije, ali ministar je to. Sigurnije je ipak to slepo crevo izvaditi. To kao što znate, ah, vidite vi to… vi anesteziolozi, stojite nam stalno iznad glave, pa često kad otvorimo trbuh vidimo da je zdravo, jer to slepo crevo je kao… tempirana bomba… pa nikada… ne znate kad će da eksplodira. Zato ga je bolje… ali da se vratimo ministru! Sitnica, najobičnije slepo crevo, čak nezapaljeno, ali da, medicinski najobičnije… ali slepo crevo nije obično kada pripada… hm… ministru. Završite operaciju, a mokri ste od znoja, a u sali hladno, čak se i ministar žali. Da, da… pa eto… posle ministra operišete još četiri slepa creva. I nije vam vrućina. Svi su vam pacijenti isti ako ste dobar i human lekar. To je moj princip i danas, ali zapamtite, kolega, ipak… Nisu svi isti. Hvala vam što ste imali vremena da me saslušate. Lepo je da ste danas tu, obiđite Sabljićku i spremajte ispit.

Mnogo šta nije shvatio odmah, ali vremenom je shvatio sve. Milica Sabljić je bila odlično, osim što joj se razišlo nekoliko šavova na grudnom košu. Morali su da se zašiju. Izašla je iz bolnice kao izlečena. Dva meseca kasnije došao je u bolnicu sa Danilom da primi platu. U hodniku je sreo Milicu, pošao joj je radosno u susret. Ona mu je okrenula leđa, ne želeći s njim da razgovara. Ostao je zbunjen, ožalošćen ne znajući šta je po sredi, jer on joj je pošteno ispričao šta se za vreme operacije dogodilo i zašto je morao da joj se otvara grudni koš. Posavetovao je da, ako bude došlo do ikakvih budućih operacija, zamoli hirurga ili anesteziologa da se njemu jave. Rastali su se kao prijatelji.

Sreo ju je posle nekoliko meseci u bolnici. Prošla je pored njega bez pozdrava kao da ga nikad nije videla u životu. Iznenađen, ostao je da gleda za njom nesrećno, li ipak srećan sto je vidi. Mnogo kasnije je doznao da joj je bilo saopšteno da je on glavni krivac za sve što joj se dogodilo, i, „da nije bilo hirurga koji joj je u poslednjem trenutku spasao život”, deca bi joj ostali siročići. Nikada je više nije sreo.

 

1 4 / 0 4

Ispit je bio zakazan, znao se i datum. Počeo je finiš u učenju. Na kliniku se više nije išlo, nije bilo dežurstava, sa daskom preko naslona fotelje učilo se i preslišavalo. U pauzama uz kafu, Danilo je pričao o svom radu u Alžiru, a Nikola o dogodovštinama na stažu u „Dragiši Mišović“.

Ispit se sastojao iz dva dela, praktičnog i teorijskog. Praktični ispit je bio čista formalnost ‒ jednom pacijentu bi se dala anestezija isto onako kao što se to radilo svakog jutra za sve ove godine.

Ipak, Nikola je dobio na neki način specifičnog pacijenta. Čuvenu beogradsku opersku pevačicu kojoj se operisala štitna žlezda. Sama operacija štitaste žlezde može da dovede do poremećaja u radu glasnih žica, dok intubacija sa tvrdim tubusom između glasnih žica takođe može da dovede do njihovog oštećenja. Operativno polje je na vratu, zbog toga je bilo vrlo teško pacijenta ventilirati maskom, pa ipak je Nikola tu mogućnost izabrao, ne želeći ništa da rizikuje. Bilo je mnogo sigurnije da ima nekoliko dana bolove u ruci nego da operska pevačicaizgubi lepotu svog glasa.

Sva sreća, operisao je izvanredno brz hirurg, ali i pored toga, nekoliko dana mu je posle ispita šaka koja je držala masku bila bolna i utrnuta.

Teorijski ispit se polagao gospodski: počinjao je u devet sati ujutru, tako da se kandidatima davala mogućnost da se naspavaju. Jedino što kandidati nisu skoro nikada mogli uopšte da spavaju. Čudan je to bio osećaj, polagao se poslednji ispit u životu. Mislilo se to kada se polagala sudska medicina pred završetak studija medicine. Mislilo se tako kada se polagao državni ispit. Pa i sada su i Danilo i Nikola bili ubeđeni „sad i nikada više”. Naravno, ako se ispit položi.

Kandidat je mogao da bude vraćen na mesec ili više meseci, ali se to retko dešavalo. Svaki kandidat je ipak dosta toga znao. Naime, očekivalo se da kandidat mora mnogo da zna i da to ume lepo da formuliše.

Interna sa kardiologijom, hirurgija i anestezija, bilo je to opširno gradivo, mnogo knjiga i, naravno, bezbroj pitanja koja su se mogla postaviti i na koja su se i odgovori morali dati.

Ima lepih i ružnih ispita. Ta podela nije takva zbog definitivnih ocena na kraju ispita, nego zbog atmosfere na samom ispitu, zbog osećanja kandidata da je svojim odgovorima zadovoljio ispitivača, no važnije je bilo biti zadovoljan sam sa sobom, to jest svojim odgovorima.

Za obojicu je mladih anesteziologa ovo bio lep ispit. Da su sami birali pitanja, verovatno ih ne bi tako lepo izabrali. Naročito im je mnogo značilo što su dobili novu knjigu interne, pa su profesora interne mogli da iznenade svojim znanjem, dok su članovi komisije, anesteziolozi Protić i Mihajlović, bili iznenađeni njihovim odgovorima u početku, verujući da ti odgovori nisu tačni. Knjiga je bila tek izašla, pa je oni nisu stigli ni da prelistaju.

Dva sata su prijatno prošla u razgovoru, tako da im je čak bilo i žao kada su čuli, ono uobičajeno, jedva očekivano „hvala kolega”.

Ubrzo zatim: stisak ruke, čestitanje, što je značilo da si primljen u esnaf. Da si od danas specijalist. Po tradiciji, doktor Protić je od tog trenutaka prelazio na „ti” sa novopečenim kolegom, kome je ponekad bilo potrebno dosta dugo vremena da i on kaže „ti” svom strogom učitelju, a sada jednostavno kolegi specijalisti.

Kada su izašli iz zgrade VMA, gde se polagao ispit, promicale su krupne pahuljice snega. Najednom se Danilo okrete, pa uz smeh pogleda Nikolu.

–       Kolega specijalisto, pa mi jedan drugome nismo čestitali!

Zagrljaj i poljupci. Onda kolima za Zemunsku bolnicu, do svoje koleginice da joj saopšte radosnu vest.

Decembar mesec, pun razloga za slavlje, te 1964. godine bio je za njih dvojicu još lepši nego svi decembri u njihovom životu. Posle položenog specijalističkog ispita dobijalo se sedmodnevno odsustvo, pa Božić, pa Nova godina. Porodične proslave i pokloni, pa proslava na seminaru četvrtkom u „Dragiši Mišović“, pa proslava na hirurškom odeljenju Zemunske bolnice. Inauguracija mladih specijalista anesteziologa bila je svečana i dugotrajna.

 

 

[1] Pančevački rit – veliko poljoprivredno ogledno dobro u blizini Beograda.

[2] Monitor elektronski uređaj za permanetnu kontrolu vitalnih vrednosti za vreme nekog procesa u organizmu

[3] Ćesarski vojnik. Bosna i Hercegovina bili je sve do završetka Prvog svetskog rata pod Carevinom Austrijom. Bili su vojnici carevine i za vreme Prvog svetskog rata borili se protiv Srbije.

[4] Medikament koji se daje u premedikaciji.

[5] Arvey

[6] Trajno oštećenje kore mozga. Bolesniku su sačuvane sve vitalna funkcije osim svesti.

[7] Vago- vagalni refleks nastaje kao posledica upotrebe anestetičnih sredstava, intubacije, jakog bola, loše ventilacije pluća ili nagomilanog ugljen-dioksida u krvi. Ogleda se u dejstvu oba živca vagusa na usporenje ili prestanak rada srca.