K N J I G A    P E T N A E S T

Za velikim, dugim, hrastovim konferencijskim stolom hirurškog odeljenja Zemunske bolnice, tog ranog zimskog jutra 3. januara 1965. godine, prisustvovali su jutarnjem raportu hirurzi i tri anesteziologa, od kojih dva nova člana tima, dva novopečena anesteziologa.

Posle trogodišnje „seobe“ po raznim klinikama u kojima su morali da prihvate njihov način rada i da se brzo snađu u njihovoj organizaciji, sada su konačno bili u „svojoj kući”. O njoj nisu znali skoro ništa. Svršeni specijalista drugih grana medicine bi dolazio na odeljenje svoje specijalnosti, gde bi bilo starijih iskusnijih specijalista.

Anesteziolozi nisu imali starijeg kolegu koji bi im preneo svoja iskustva, ako ništa drugo bar pomogne da lakše prebrode prve nedelje. U svakoj kući se zna šta se sme, a šta ne. Svaka kuća ima svoj kućni red, politiku i svoje sive eminencije. Troje anesteziologa su pripali hirurškoj službi. Načelnik hirurške službe bio je i njihov pretpostavljeni. Tako je upravi bolnice izgledalo najlogičnije.

Na kraju raporta dežurnih hirurga, načelnik hirurgije se obratio anesteziolozima.

–       E, pa sada ste kompletni. Moramo se dogovoriti kad malo nađemo vremena da vidimo šta ćemo sa vama, da vidimo kako ćemo vas uklopiti u rad hirurške službe i kako ćemo rešiti vaš status u odnosu na anestetičare.

–       Druže načelniče, naš status je rešen: mi smo specijalisti anesteziolozi, anestetičari su naši pomoćnici.

Načelnik izvadi svoju lulu iz usta, koja nije funkcionisala, kucnu njome po dlanu, iznenađen ustanovi da je opet zaboravio da je napuni, pa se sa istim iznenađenjem okrenu svojim hirurzima. Pokaza drškom lule na Nikolu, pa povišenim glasom upita:

–       Gospodo, ko je ovaj gospodin?

Za stolom se zaori smeh.

–       Gospodo, raport je završen.

To „gospodo“ bilo je posebno naglašeno. Cela bulumenta doktora krenu za načelnikom na vizitu.

Jasna u prolazu, smejući se još uvek, prošapta:

–       Druže anesteziolože, K und K[1] zemunski špitalj[2] još živi u tradiciji carske i kraljevske Austrougarske. Ovde nema „drugova načelnika”, ovde su doktori GOSPODA.

–       Baš svašta, gde baš ja, koji jedino kad moram oslovljavam ljude sa druže?! Navika iz VMA. Šta bi se tek tamo dogodilo da sam profesora Isidora Papa oslovio sa „gospodine generale“?

Velika vizita koju je predvodio načelnik hirurške službe održavala se dva puta nedeljno i bila spektakl za sebe. Svaka bolesnička soba imala je svog sobnog lekara, svako hirurško odeljenje imalo je svog šefa, a iznad svih je hijerarhijski bio načelnik. Hirurška služba imala je tri odeljenja: opštu hirurgiju, traumatologiju i urologiju. Pored hirurške službe, bolnica je imala još dve operativne službe – otorinolaringološku (ORL) i ginekološku sa porodilištem. Anesteziju su stavili pod hirurgiju, mada je mogla da bude isto tako pod ORL ili ginekologijom. Naravno da anesteziolozi nisu mogli u isto vreme da budu na vizitama nekoliko službi, pa se već prema tome videlo da ni hirurzi ni uprava bolnice nije znala šta ti anesteziolozi treba da rade i gde ih smestiti.

Vizita je bila veliki spektakl sa mnogo belih mantila. Povorka je išla i od kreveta do kreveta. Načelniku se raportiralo stanje svakog bolesnika uz preduzete mere lečenja. Beli mantili su bili prošarani i nebesko plavim uniformama sa belim uštirkanim keceljama – to su bile srednjomedicinske sestre. Glavne sestre su bile obučene u tegetplave haljine.

Međutim, bilo je tu i posebnih uniformi, koje su dopirale do zemlje i bile zakopčane do guše, sa specijalnim, skoro trorogim uštirkanim krpama. Bile su to časne sestre. Njihovo prisustvo u bolnici u doba komunizma bio je dokaz da je bolnica bila stvarno specifična. Nekada davno, kada je K und K spitalj stvoren, časne sestre su bile jedine medicinske sestre. Pokušala je novodošavša vlast, koja je propagirala svoju „religiju“ da uništi sve druge religije, pa čak i one njene pripadnike koji u ime te religije čine dobra i humana dela. Tako su se okomili i na časne sestre bolnice, našavši vrlo objektivan razlog. Časne sestre nisu završile srednjomedicinsku školu. Prema tome: „Žao nam je, drage sestre”. Dugogodišnje iskustvo, požrtvovanost i izuzetan odnos prema bolesniku nije bio bitan. Mislili su da su problem elegantno rešili. Ali prevarili su se, bar što se tiče zemunskih časnih sestara.

Bolnica je sestrama dala rok i one su sa uspehom završile srednjomedicinsku školu na večernjim kursevima dok su preko dana radile. Časne sestre se nisu samo po uniformama razlikovale od ostalih sestara, one su u sebi nosili ono što se nije učilo u srednjomedicinskim školama, na žalost medicinskih škola. Bili su to izuzetno strpljenje, požrtvovanost, savesnost, sestrinska ljubav i nežnost prema bolesniku.

Opšta hirurgija se nalazila u parteru. Dugi hodnici, nalik na manastirske. Bolesničke sobe velike, sa bezbroj kreveta. Bila je Jasna u pravu – pravi špitalj iz doba Njenog carskog i kraljevskog veličanstva Marije Terezije. Jedva se prolazilo između kreveta, a u ponekom krevetu su ležala i po dva bolesnika. Na kraju hodnika, od odeljenja odvojena staklenim vratima, nalazila se šok-služba. Prostorija sa jednim malim predvorjem u kome se nalazilo nekoliko ormana za lekove i veliki dugački kuhinjski sto na kome su se nalazile istorije bolesti, flaše sa infuzijama, temperaturne liste i stalci sa epruvetama, a oštro oko bivšeg sanitarnog inspektora otkri ispod loše navučene zavese, ispod stola, peglu i sveže „pofajhtovane” sestrinske unifrme i neke tanjire sa ostacima hrane od doručka.

U tri šok-sobe bilo je po dva kreveta i dva nahtkasta dok su se stalci za infuziju nalazili ili ispred ili iza kreveta, da ne bi smetali i da se o njih ne bi saplitalo.

Čist krevetski veš se nalazio ili ispod ili iza kreveta, jer nikakav orman nije mogao da se smesti u te šok-sobe, nalik na isposničke ćelije. Jedna mršava sestra i dva mršava doktora jedva su mogla da stanu u takvu sobicu pored bolesnika u krevetu. Ako su bili debeli, brojno stanje se moralo smanjiti.

–       Kako bi se ovde mogla izvršiti renimacija bolesnika, da i ne govorimo o zastoju srca?!

–       Mesta nema, ali ti si skoro poslednji na repu ove vizite, znači poslednji šraf u mašineriji. Pripazi se, „druže anesteziolože”, ova bolnica je funkcionisala dva veka pre tvoje prve vizite.

Pri izlasku primeti da se iza vrata nalazi nekoliko boca sa kiseonikom, nekoliko prašnjavih maski i dva balona, koja su nekada bila crna, a sada posivela od prašine, zakrpljena na nekoliko mesta flasterom.

–       Baš me zanima, kako bi se ovim maskama i balonima veštački ventilirao bolesnik?

Jedna debeljuškasta sestra, sa blještećom iskolmovanom u plavo ofarbanom kosom, doterana, uštirkana i ispeglana, sa plavim očima, širokog četvrtastog lica, izrazito velikih i široki kukovi koji su omogućavali da održi ravnotežu na inače lepim nogama u belim cipelama sa visokom štiklom, najedanput reče:

–       Vi ste svakako doktor Milenković, a vi doktor Vajnberg? Ja sam sestra Jelica, šok-sestra. – Pa dodade značajno Mi ćemo ubuduće tesno sarađivati.

–       Nema sumnje. Drago mi je.

–       Hm, da će biti tesno, tesno će biti, s obzirom na vašu korpulenciju, šok-sestro!

Posle završene vizite, anesteziolozi i hirurzi koji su tog dana operisali krenuli su u operacioni blok, a ostali su otišli svojim poslovima – ko u prijemnu ambulantu, ko na svoje odeljenje.

Bolesnici su već bili na operacionim stolovima, anestetičari su sve pripremili i čekali anesteziologe.

Danilo i Nikola su preuzeli svako po jednu salu dok je Jasna ostala da organizuje program i da se nađe ako jednom od dvojice zatreba ili ako dođe hitan slučaj u prijemnu ambulantu.

Sala u kojoj je Nikola radio bila je ista ona sala u kojoj je pre nekoliko meseci davao anesteziju Milici Sabljić. Toga dana, prvog dana rada specijaliste anesteziologa, sve je išlo samo kako se zamisliti može. Kada se operacioni program završio, kada su popijene kafe, troje specijalista su odjednom shvatili da njihovi anestetičari imaju svoju sobu, da sestre instrumentarke imaju svoju sobu, da hirurzi imaju dežurne i lekarske sobe, a da oni nemaju nikakvu prostoriju u kojoj bi mogli da utroje popričaju, da stave svoje knjige i svoje lične stvari.

Sve troje krenuše kroz hodnik otvarajući vrata od raznih prostorija, dok konačno ne nađoše da u sobi dežurnog hirurga nema nikoga.

–       Gospodo, ne, drugovi anesteziolozi, kako vam se čini vaš prvi dan?

–       Dobro Jasna, ne budi zlopamtilo zbog onog „druže načelniče”! Inače, danu još nije kraj.

–       E, pa lepo, gospodo anesteziolozi, da vidimo šta ćemo sada sa vama? – imitirao je Danilo načelnika.

–       Kao što vidite, bez obzira što sam ja već nekoliko meseci ovde, ipak još nikome u ovoj kući naš status nije jasan. Kao da smo ih iznenadili, kao da nisu verovali da ćemo doći.

–       Kako nisu, znali su vrlo dobro kad dolazimo! Zar nas nisu očekivali? Kad god su nas videli, pitali su kad ćete već jednom doći?

–       Da, Nikola, u pravu si, oni su nas pitali, ali se još uvek pitaju šta sa nama organizaciono.

–       Od načelnika Stankovića moramo da počnemo, mada mislim da nam on neće moći mnogo da pomogne. On nam je trenutno pretpostavljeni i sve što radimo, moramo raditi sa njegovom saglasnošću.

–       Nikola, mi se moramo izboriti za svoje odeljenje. Mi ne možemo da ostanemo pod hirurgijom!

–       Danilo, sačekaj malo, molim vas, da se na početku dobro razumemo! To sam već nekoliko puta rekla, a sada želim definitivno da jedan drugome damo reč, da ćemo od danas pa do god budemo radili zajedno u ovoj kući biti kolegijalni jedan prema drugome, da ćemo jedan drugom reći sve u lice, a ne iza leđa, i da nećemo imati nikakvih tajni jedan prema drugome!

–       Čekaj koleginice Jasna, ne slažem se, zar misliš da baš sve moramo da kažemo…

–       Danilo, ne izmotavaj se, znate oboje na šta mislim! Mislim na sve ono što se tiče posla. Ja bolje od vas znam ovu kuću. Svi su ovde zlatni i dobri. Međutim, svi jedan iza leđa drugome pričaju svašta. Nama predstoji teška i uporna borba da bi sebi ovde obezbedili status i da bi u ovoj dosta staromodnoj bolnici uneli novi duh. Ne želim da vas odvedem pred oltar da se zakunete, mislim da je dovoljno ako jedan drugome pružimo ruku i obećamo da ćemo od danas raditi uz dogovor, da će među nama postojati odnos svi za jednog – jedan za sve, bez obzira koliko to zvučalo otrcano.

Njena mala, lepo negovana ruka bi ispružena, Nikola je prihvati, a Danilo stavi svoju preko njihove dve. Nasmejano pogleda jednog pa drugog.

–       Haug, veliki poglavico!

–       Najvažnije smo rešili, sada možemo da krenemo na one manje važne probleme.

Tih manje važnih bilo je… Eh, na početku ih je bilo teško numerisati, poređati ih po važnosti i urgentnosti.

Mnogi problemi su se delili na manje, a manji se nisu uvek delili na još manje, nego su narastali u ozbiljne, vrlo ozbiljne, na izgled često nerešive. Iskrsavali su neprekidno i novi problemi za koje nisu znali ni gde da ih uvrste ni kako da ih reše. Odomaćen izraz „nema problema”, za njih troje prestao je da postoji.

 

1 5 / 0 2

Prvo i najvažnije pitanje koje je moralo da se reši – bili su anestetičari. Trojka se pripremila za taj sastanak.

Nikola je posle Brkinog bureka shvatio da su to dobri ljudi koje su se plašili za svoj ugled, pa i za svoju poziciju, zbog dolaska anesteziologa. Imajući oduvek smisla da uđe u psihu ljudi, razumeo je da je jedino Selja, kao najstariji, protiv anesteziologa, i da je opasan.

Selja je bio izuzetno visok, mršav, moglo bi se reći čak neprijatnog izgleda, oženjen, otac dva sina. Čovek je srednjih godina, duguljastog, ćosavog lica, čeličnosivkastih očiju koje su bile u nekom stalnom odmeravanju svoje okoline, pogleda koji se odmah sklanjao ako bi ga neko gledao u oči, kao da je hteo da sakrije svoja zapažanja i misli. Tanke usne skoro uvek cinično iskrivljene u neprijatan osmeh koji mu je silazio sa lica valjda jedino kad spava. Naučen anesteziji još u armiji, pripadao je već veteranima. Kao anestetičar bio je spretan, iskusan, osrednje znanjem potkovan, a opasan, jer je verovao da je sve u anesteziji video i doživeo i da zna da reši sve probleme. Koristeći nedostatak lekara anesteziologa, nalazio se uvek u bolnicama gde je on bio šef i umeo je da se kao takav svojim autoritetom nametne ostalim anestetičarima koga su se oni plašili. Selja – demagog, bundžija, servilan, ali dovoljno inteligentan da zapazi slabosti, propuste i greške ljudi iz svoje okoline i da ih ucenjuje. Pravi produkt vremena u kome je živeo, gde su loši radnici vodili glavnu reč. Uočivši slabosti hirurga sa kojima je radio i njihovo nedovoljno poznavanje anestezije, učinio je sebe nezamenljivim. Stojeći im iznad glave pri svakom hirurškom zahvatu, zapažao bi njihove greške i propuste. Koristio njihove ljudske slabosti, činio im sitne usluge, koje je znao kasnije, kada bi mu to bilo potrebno, skupo da naplati. Imao je izvanredno pamćenje, pa je znao trenutak kada bi mu bilo potrebno da iskoristi neku kritiku režima, čak i najbeznačajniju, da dotičnog doktora koji je nehotice nešto rekao opomene „da je on sve čuo“ i da ne bi po gospodina doktora bilo poželjno da Udba ili „drugovi“ iz Komiteta to doznaju.

Pamtio je on njihove odlaske van bolnice u toku dežurstva, kada bi mu ostavljali telefon da im se javi ako dođe neki hitan slučaj. Proveravao je Selja kome pripada taj telefon, usput rešavajući na odeljenju „sitne” probleme umesto dežurnog hirurga, pa ostavljajući i „hitan slučaj” da malo pričeka, ako je on procenio da može da se čeka. Za to vreme je hirurg bio u naručju nekog hitnog slučaja.

Anestetičari su imali jednu malu sobu na samom ulazu u bolnicu. Za vreme dežurstva ona je uvek bila zaključana. Kada bi zidovi te sobe mogli da pričaju, a naročito postelja dežurnog anestetičara, bile bi to priče lepše, sočnije i interesantnije od Dekamerona.

Selja te priče nije znao u detalje, ali je dovoljno znao ko je u sobicu ušao i kada se iz sobice izašlo. To pozajmljivanje ključa postalo je tako uobičajeno da nije nikog bilo u dežurnim ekipama a da se nije koristio uslugama anestetičara. Samo poznavanje tuđih tajni i osoba koje su posećivale dežurne doktore, davale su neku važnost toj maloj grupi medicinskih tehničara, koji su zato bili viši po rangu od svojih kolega i koleginica na ostalim odeljenjima, a nešto samo malo niži od doktora. Tako su bar oni mislili.

Ako se neko godinama bavi tehnikom anestezije i intubira bolesnike „dok trepneš”, svakako je dobar tehničar, često možda i bolji i brži od anesteziologa. Međutim, bilo je mnogo toga što su anesteziolozi znali, a anestetičari nisu. Iza anesteziologa su stajale medicinske studije i specijalizacija, a iza anestetičara srednja medicinska škola i jednogodišnja škola za anestetičare i svakako mnogo svakodnevne prakse.

Zemunska bolnica nije imala godinama ni jednog anesteziologa. Hirurzi nisu imali nikakvog tehničkog znanja, a još manje uvida u vođenje anestezije. Zakonski su lekari bili odgovorni za rad anestetičara, praktično anestetičari nisu bili odgovorni nikome za svoje greške, kojih je bilo.

Selja, Voja, Brka i Mira – njih četvoro su bili kompaktna grupa, svesni svoje jačine i argumenata koje su imali u svojim rukama, jer ih je šef Selja dobro obučio. Zbog toga su hirurzi upozoravali anesteziologe da se čuvaju i paze.

Međutim, grupa nije ni malo bila kompaktna, držala ih je zajedno samo Seljina umešnost i strah od toga „šta će biti kada anesteziolozi dođu”.

Prvi sastanak je započeo Jasninim uvodom koji je imao za cilj da im objasni šta se menja dolaskom anesteziologa, gde je mesto anestetičara u timu operativne ekipe. Jasna je to vrlo lepo obrazlagala, izabrala dobar termin „operativna ekipa” jer su tu pored hirurga i anesteziologa bile i sestre instrumentarke koje su za anestetičare do sada bile niža klasa.

Nikola je za to vreme posmatrao svakog od njih.

Mira, visoka vitka Crnogorka, krupnih crnih očiju i duge crne kose, odavala je utisak pravične, ali zato naprasite i temperamentne osobe. Tri muškarca koristili su njenu dobrotu i naivnost da bi je opteretili poslovima koji su njima život u bolnici činili udobnim. Držala je uvek njihovu stranu, čak i kada se sa mnogim njihovim postupcima nije slagala. Bila je ona njihova mlađa sestra, koja bi sve učinila za svoju braću.

Voja je bio lep, visok muškarac, kovrdžave kose; dobroćudan, spreman da uvek pomogne, solidan anestetičar, možda tehnički najobučeniji od ostalih, ali skroman, čovek na koga se moglo osloniti. Istih godina kao i Selja ili nešto stariji, pratio je razgovor zainteresovano, povremeno bacajući pogled na Selju, kao da je očekivao znak da li ovo što govori doktorka treba usvojiti ili ne.

Brka, najmlađi od njih svih, omanji rastom, sitnih crnih očiju i brkova a la „Klerk Gejbl”, verovatno da je po karakteru bio najbolji od svih, kao najmlađi najmanje je i bio sa njima, ali je zato imao i najbolje školovanje, najsavremenije. Bio je vrlo vredan i pouzdan mladi čovek koji je pokušavao da sačuva svoju samostalnost i da ne pripada klanu anestetičara.

Jasna je izlagala stav trojke koji je bio isti kao i stav profesora Protića u odnosu na disciplinu i organizaciju. Bio je to dogovor između njih, jer im se učinilo da ne treba izmišljati sada nešto novo, kada su se uverili da je organizacija odeljenja anestezije u „Dragiši Mišović“ stvarno dobra i da odlično funkcioniše.

Čim je Jasna završila svoje izlaganje, javio se Selja za reč.

–       Kome mi disciplinski odgovaramo, vama anesteziolozima ili načelniku hirurgije? Kome od vas troje?

Nikola je očekivao pitanje, tu je i ležao ceo problem, jer status anesteziologa još nije bio rešen.

Nikola se umeša, bojao se da se Jasna ne upeca na provokaciju.

–       Disciplinski smo mi svi pod načelnikom hirurgije, međutim, za vreme rada mi smo vam pretpostavljeni. Doktorka vam je jasno izložila šta se od vas očekuje, kakva će se vrsta anestezije ovde davati. Po potrebi će anesteziolog u saradnji sa vama moći da menja šemu koja je izneta. Međutim, vi je samostalno ne možete menjati. Znam da će vam u prvo vreme biti teško, jer ste navikli na drugi način rada, ali mora da vam bude jasno da zbog sigurnosti pacijenata morate nas da obavestite o svim i najmanjim promenama kod bolesnika, da bi se na vreme preduzele odgovarajuće mere.

–       To znači da mi više ne možemo davati samostalno anestezije?

–       Da, tačno ste to zaključili, Vojo. Vi ste naši saradnici, vi ćete nam pomagati u davanju anestezije, ali anesteziolog je taj koji vodi i odgovara po zakonu za sve ono što preduzima i za sve ono što se dogodi sa pacijentom preoperativno, za vreme anestezije i direktno postoperativno.

–       Znači, mi smo ovde samo zbog toga da rastvorimo lekove, da se staramo o aparaturi, da je peremo, da rasklonimo sve posle operacije i da vas odmenimo kad vi odete da pijete kafu.

–       Mislim, Seljo, da ne bi trebali ovako da razgovaramo. Svaki anesteziolog ima pravo, ako smatra da stanje pacijenta to dopušta, da prepusti anestetičaru vođenje anestezije.

–       Znači, čekamo milostinju, da bismo mogli da radimo ono što smo do danas sa uspehom radili?!

–       Koliki je to bio uspeh, priča se po Beogradu. Poznato je da Zemunska bolnica vodi, bez premca, u zastojima srca sa smrtnim ishodom u operacionoj sali.

–       Doktore Milenkoviću, ja bih bio oprezniji sa takvim konstatacijama. Kao što se videlo, ni anesteziolozi nisu imuni na to, desilo se to i doktoru Vajnbergu…

–       Seljo, ne prekidajte me kada govorim! To svakome može da se desi, samo što su vaši zastoji srca otišli gore pod oblake, a pacijent doktora Vajnberga je otišao kući i ostao živ. Koliko sam obavešten, to se u ovoj kući dogodilo prvi put.

Našao se Selja u nedoumici šta sada još da pronađe, a možda je taj argument smislio još ranije i ostavio za kraj.

–       Mi bismo vas zamolili da nam sve ovo napišete šta smo danas diskutovali, pa ako to načelnik hirurgije potpiše, mi smo spremni da to prihvatimo.

Razgovor je bio završen.

–       Pat pozicija! – prokomentarisa nezadovoljno Danilo.

–       Mislim da nije tako, oni sada, Danilo, znaju na čemu su.

–       Mislite li da je stvarno ovo potrebno staviti na papir i dati načelniku da potpiše?

–       Ja ne bih, oni su dužni da nas slušaju i tu diskusije nema.

–       Danilo, nas ništa ne košta da to sve formulišemo i načelnik će to potpisati.

–       Imam utisak da se hirurzi, pa i sam načelnik, plaše ponekad od anestetičara.

–       Dabome da ih se plaše, godinama su im bili saveznici u napuštanju dežurstva zbog raznoraznih poslova i švaleracija, od pozajmljivanja ključeva od dežurne sobe anestetičara do donošenja ćevapčića na dežurstvo kada je hrana bila loša. Znam ja njihove marifetluke preko brata, koji jedini nije koristi njihove usluge.

–       Nije moguće, Danilo, da ih se naše drage kolege hirurzi plaše?

–       Možda je Danilo u pravu. Ti si Beograđanin, a ovo je Zemun. Sve se za čas čuje, dovoljno je samo dvojici nešto da ispričaš i već ceo Zemun zna.

Zemun je uskoro znao da su došli doktori „narkotizeri” i da se u bolnici uvode neke novine. Narkotizeri su zdravo skupi doktori, koštaju mnogo njihovi aparati, a i plate im nisu male. Nisu ni kao ljudi laki, ni sa čim nisu zadovoljni, pa se zbog njih stalno drže sastanci. Ovo zadnje bilo je najtačnije.

 

1 5 / 0 3

Sastanak sa načelnikom nije urodio plodom. Bar ne onakvim kako su anesteziolozi zamislili.

Tražili su da više ne idu sa hirurzima na vizitu, jer je to bilo gubljenje vremena.

–       Vizita, gubljenje vremena!?! – našao se u čudu stari načelnik.

Obrazložili su da oni pripadaju celoj bolnici, da su svi operativni pacijenti njihovi pacijenti, a ne samo hirurški. Prema tome, morali bi onda da prisustvuju viziti i na ginekologiji i otorini, a kako bi to uspeli kada su vizite u isto vreme.

–       Šta su vas onda meni dali, samo da se mučim sa vama! – ote mu se nehotice.

Tražili su da dežuraju.

–       Kako kad nemamo gde da vas smestimo da spavate, a i budžetom nisu predviđena vaša dežurstva, nema para.

–       Nema logike da za vreme operativnih zahvata koji su dobro pripremljeni anesteziolozi daju anesteziju, a u toku noći, kada stižu hitni slučajevi, nema anesteziologa, pa anestetičari daju anesteziju kakvu oni hoće. Ko za te pacijente odgovara, ako se nešto desi?

–       Pa i do sada je tako bilo, hirurg je za sve odgovoran.

–       To je tako bilo, danas bolnica ima tri anesteziologa. Oni su sada odgovorni za anesteziju i reanimaciju. Međutim, bojim se da ćete vi, gospodine načelniče, biti odgovorni, kao i direktor bolnice što im niste pružili uslove za rad.

–       To već liči na pretnju doktore Milenkoviću!

–       To je samo činjenica.

Lukavo mu zasijaše oči kroz naočare, pa ispuštajući oblak dima, upita nekako tihim glasom:

–       Hoćete li da kažete da biste pristali da noću dežurate bez novčane nadoknade i bez mogućnosti smeštaja i ishrane, zato što se osećate odgovorni?

–       Vi ste to odlično razumeli!

–       Šta? Znači besplatno, tako nešto još od doktora nisam čuo.

Bio je totalno izbačen iz sedla.

–       Mi svi imamo kola! Pošto nema uslova za naš smeštaj momentalno, spremni smo da dođemo na svaki poziv od kuće.

–       Naravno, očekujete da vam se troškovi prevoza plate?

–       To bi bilo normalno, ali mi taj uslov ne postavljamo – reče Nikola i brzo prelete pogledom da ustanovi šta ostalo dvoje misle. Jasna je klimala glavom potvrdno, Danilo nije izgledao oduševljen, hteo je nešto da prokomentariše. Nikola, koristeći što ga načelnik nije posmatrao, pokaza mu šakama 1:3, što je značilo jedan za sve, svi za jednog. Klimajući glavom da je razumeo, Danilo se nasmeja.

Sad načelnik preuze inicijativu.

–       Vi, a n e s t e z i o l o z i…

Uvek je načelniku bilo teško da izgovori tu reč. Ponekad je to bilo anastolozi, valjda mu je to bilo blisko zbog Anastazije; nekad mu je promakla reč narkotizeri, nekad stolozi, a kada se hteo da potrudi, izgovarao je slovo po slovo a n e s t e z i o l o z i, posle čega bi napravio pauzu uz duboki uzdah olakšanja. To i sada učini, ali je hteo da pomene i anestetičare. To je već za njega bio težak napor, zato odmahnu rukom pa reče:

–       Oni „vaši” imali su neki sastanak gde ste im, kako oni kažu, izdali naređenja o kojima je ništa ne znam. Mislim da sam ja još uvek ovde načelnik. Da, ja sam to još uvek…

Pokušao je da da strog i uvređen izraz svome dobroćudnom licu. Jedva su se uzdržali da svo troje ne prsnu u glasan smeh.

–       To sve što smo od njih zahtevali odnosi se na naš stručni posao. Vi ste i njima i nama pretpostavljeni, ali po stručnoj liniji za sada je od nas svako za sebe odgovoran, jer nemamo pretpostavljenog specijalistu anesteziologa, a mi smo anestetičarima pretpostavljeni po stručnoj liniji. Evo, ovde smo sve formulisali, sve tačku po tačku, pa vam dajemo da se upoznate.

Jasna mu pruži nekoliko tabaka iskucanih mašinom.

–       Možda smo, ipak, morali da se prethodno posavetujemo, ali…

Zastade čitajući papire koje mu je Jasna predala. Shvatio je da se on u napisano ne razume mnogo.

–       Da, možda ste u pravu, pogledaću ja ovo sve, pa ćemo još porazgovarati o svemu.

Razgovor je bio završen.

–       Ne lipši magarče dok ne ozeleni trava – komentarisao je sastanak Danilo.

–       Sada će načelnik da krene na dogovore sa ostalim načelnicima, on ništa neće zaključiti bez njihove pomoći, bolje rečeno bez Kusovca i Lacića.

–       Moj predlog je da ne čekamo sve te dogovore nego da se pismeno obratimo stručnom kolegijumu uz prethodni razgovor sa upravnikom bolnice. Jasna, šta misliš?

–       Preskačemo našeg neposrednog šefa.

–       Zato idemo na razgovor i savetovanje kod upravnika bolnice. Neka on reši da li imamo prava.

–       Nikola je u pravu. Ko će od nas troje da traži audijenciju? Ja mislim Jasna, damu neće odbiti.

–       Hitan slučaj, saobraćajna nesreća, trojica povređenih, među kojima jedno dete – saopšti Mira i protrča prema prijemnoj ambulanti.

Bilo je kasno popodne kada su izašli iz operacionog bloka sve troje.

–       Ko je od nas troje danas dežuran? – upita Nikola.

–       Kako od nas, nije niko od nas – čudila se Jasna.

–       Ne, mi počinjemo od danas dežurstvo, evo ja ću ga početi prvi! Moramo se nametnuti. Razlog je dovoljan, ove tek dovršene traume mora neko da prati u šok-sobi. Da se dogovori sa dežurnim hirurgom. Dakić je danas dežuran, a od naših Brka. Danilo, budi dobar, ti imaš pisaću mašinu, skiciraj plan dežurstva koji ćemo sutra predati načelniku i obesiti u prijemnoj ambulanti, pa neka nas hirurzi traže ako žele. Sutra ćemo narediti i dopuniti naš akt anestetičarima, da na dežurstvu ne smeju davati samostalno anesteziju bez naše saglasnosti.

–       Da to nije premnogo i suviše samovoljno?

–       Mislim da je Nikola sto posto u pravu! Ako ova bolnica ne zna šta će sa anesteziolozima, onda je red da anesteziolozi pokažu da znaju šta im je dužnost i koju odgovornost imaju prema bolesnicima.

–       Bravo Danilo, shvatio si taktiku! Pošto mi znamo šta nam je dužnost, mislim da moramo da preuzmemo kormilo ove anesteziološke barke u svoje ruke. Moramo samo da pazimo da nikoga ne vređamo i da sa svakim razgovaramo i diskutujemo na svim sastancima sa dužnim poštovanjem, ali argumentovano, uz prethodni dogovoreni zajednički stav. Sada se gubite, ja ostajem i razrađujem plan, ali molim i vas da o svemu kod kuće promislite.

Tako su anesteziolozi Zemunske bolnice počeli da dežuraju samoinicijativno, bez ikakvih materijalnih nadoknada, bez prostorije u kojoj bi mogli da prilegnu. Dolazili su na poziv hirurga ili, ako bi ovaj to zaboravio, anestetičar bi dežurnog zvao telefonom kod kuće. U lakšim slučajevima je dobijao dopuštenje da sam da anesteziju, a u svim komplikovanijim slučajevima, sedalo se u kola i išlo u bolnicu.

Na jednom od takvih dežurstava, posle završene operacije, negde oko ponoći doktor Dakić ponudi Nikolu američkom cigaretom i viskijem. Bio je uvek dobro snabdeven takvim specijalitetima, koji se nisu nigde mogli kupiti.

–       Alal vera, uzbudili ste načelnike, stručni kolegijum već dva puta zaseda zbog vas. Svi pričaju o vama. Odlični potezi. Iskreno rečeno, nisam se nadao da ste takav diplomata. Nisam verovao da ćete se, posle onog zastoja srca koga ste pre nekoliko meseci imali, usuditi da ovako istupate.

–       Ne istupam to ja, to istupamo mi, sve troje.

–       Opet ste diplomata. To je lepa priča za druge, ali ne za mene. To nisu ni Danilo ni Jasna, to ste vi!

–       Doktore Dakiću, ja nemam nikakve namere da vam govorim neistinu. Znam da ste prijatelj anesteziologa.

–       Ako je tako, zašto ja za vas ne bi bio Sava, a vi za mene Nikola? I čemu „vi“ kada smo kolege i razumemo se?

–       Slažem se Savo. Sada je imam jedno pitanje, zar mi se taj zastoj srca uzima u tako veliki greh?

–       Ne, naprotiv, smatra se da ste vrlo stručno i vrlo autoritativno nastupili. Šefa Kusovca još niko nije izbacio iz operacione sale. Priča se da ste vi celu ekipu odstranili, ali ginekolozi vam ne opraštaju što ste zvali hirurga da otvori grudni koš.

–       Koji to ginekolozi na svetu rade?

–       Retko koji, pogotovo ne naši, ali ovde je načelnik bog; naravno, ne naš, ali Kusovac, on je ovde čovek koji vedri i oblači. Čuvajte se da njega, evo ja grešim, čuvaj ga se, da ne bude protiv tebe, da ga nečim ne uvrediš ili izazoveš. Ako njega imaš za neprijatelja, bolje je da pakuješ kofere.

Sutradan je Nikola bio u ginekološkoj operacionoj sali. Ušavši u salu, iznenadi se da na operacionom stolu leži pacijentkinja koju on juče nije premedicirao, niti je sa njom razgovarao. Već joj je bila uključena infuzija i Selja ga je čekao da bi počeli anesteziju.

–       Otkuda sad ova pacijentkinja, ona nije na programu danas?

–       Načelnik je izmenio program.

–       Koga je obavestio? Da li je obaveštena Mira, ona je juče bila dežurna?

–       Ne, nije, to je on na viziti jutros rešio.

Nikola potraži istoriju bolesti. Radilo se o malom tumoru materice, dobroćudnom. Bolesnica nije imala nikakve laboratorijske nalaze.

–       Seljo, ja idem da obavestim načelnika, ovde nećemo davati anesteziju.

–       Ko to neće da daje anesteziju i zašto? – zagrme načelnikov glas.

–       Bolesnica nema nikakvih laboratorijskih nalaza, slučaj nije hitan. Kada bude pripremljena za operaciju kako treba, onda joj možemo dati anesteziju.

–       Ti ćeš ovde dati anesteziju, ja ti naređujem i ja odgovaram ako nešto ne bude kako treba! To je mlada i zdrava žena, operativni zahvat je lak i brzo ću ga završiti.

–       Gospodine načelniče, vi meni ne možete da naređujete. Vi na vašu odgovornost možete da operišete, ali vi ne možete da odgovarate za anesteziju.

–       Napolje iz sale! Ti ćeš mene da učiš, žutokljunac jedan! Gde je primarijus Markov, neka odmah dođe, on će davati anesteziju!

Nikola je izašao iz sale, osećao je da će da plane posle onog „žutokljunac”. Na to načelnici nemaju pravo. U hodniku srete Markova.

–       Što me zove šef tako hitno?

–       Da biste dali anesteziju, pošto sam ja odbio da je dam.

–       Ako on to traži, onda moram.

–       Da sam na vašem mestu, ne bih to učinio.

–       Pa mi smo često davali anesteziju našim ginekološkim pacijentima.

–       Davali ste i vi odgovarali za ono što radite. Imali ste samo anestetičare. Kada jedan anesteziolog, koga sada imate, odbije da daje anesteziju, a vi ginekolog pristanete, pred zakonom vi odgovarate, a ne načelnik. Vi ste, kolega, iskusan i punoletan lekar, još i primarijus.

Pacijentkinja je vraćena na odeljenje i nije operisana toga dana.

Rat je počeo. Anesteziološka trojka ga nije bila svesna. Smatrali su da su to neophodni okršaji bez kojih se ne može postići sigurnost i bezbednost bolesnika za vreme operativnog zahvata. Polako im je postajalo sve jasnije da anestetičari i nisu bili krivi za mnogobrojne komplikacije. Krivi su bili doktori. Bilo je prosto neverovatno koliko su isključivo bili koncentrisani na dijagnostiku samog operativnog zahvata, a tako malo na opšte stanje pacijenta. Kada bi laboratorijski nalazi i ukazivali na neke poremećaje, koje nisu očekivali, bili su odmah spremni da optuže laboratoriju, tvrdeći da su rezultati netačni.

Pošto se još uvek rešavao status anesteziologa, jutarnja hirurška vizita je za anesteziologe bila obavezna. Relativno nezainteresovani, na repu vizite, iza svih hirurga, provlačili su se između kreveta.

–       Pogledaj, molim te, ovaj rezultat laboratorije!

Smejući se, pruži mu Mika laboratorijski nalaz sa temperaturne liste jedne bolesnice. Zatim lagano svojim jakim velikim rukama protrese krevet. Bolesnica ga začuđeno pogleda, pa se okrenu na stranu.

–       Po ovom laboratorijskom rezultatu kalcijum je toliko nizak da bi bolesnica morala posle ovog potresa da bude u opistotonusu [3]. Eto, tačnost tih vaših laboratorijskih nalaza, zbog kojih nas maltretirate i odlažete operacije.

Bio je u pravu. Ovakav nalaz nije smeo da potpiše šef laboratorije. Morao je da traži ponovnu analizu krvi, pa tek onda, ako rezultat po drugi put bude tako loš, u jednoj dobro organizovanoj ustanovi, javi biohemičar šefu dotičnog odeljenja ili odgovornom sobnom lekaru da su rezultati bolesnika izuzetno loši.

Neprimetno se iskrade sa vizite. Želeo je odmah da raščisti ovakvu glupost koju je laboratorija napravila.

Laboratorija je bila van glavne bolničke zgrade. Staza koja je prema njoj vodila bila je prekrivena ledom koji se od noćašnjeg mraza još nije raskravio. U trčanju se okliznu i pade a nalaz mu odlete u sneg. Još ljući, sa poluvlažnim laboratorijskim nalazom ulete u sobu šefa laboratorije.

Doktor Olivera Pavlović, lekar bakteriolog, bila je šef. Omanjeg rasta, tiha, uvek kao pomalo odsutna, skromnog izgleda, lepuškasta, srednjih godina, jedan od malobrojnih članova Partije, supruga generala – komandanta vazduhoplovstva. Podiže pogled sa mikroskopa i pogleda ga iznenađeno.

–       Izvinjavam se za ovaj tako nagli ulazak, ali žurim. Hteo sam samo da proverim…

Bacivši pogled ponovo na hartiju koja se u međuvremenu ovlažila pročita Ca – 1,95 mmol. To mmol zbog vlažnosti prosto je bolo oči.

–       Zaboga, kako nisam to ranije primetio? Pa to je potpuno normalan rezultat!

Sve materije koje se mere bilo u krvi, bilo u mokraći ili u ostalim sekretima ili ekskretima, mogu da se izražavaju u gram-procentima ili u milimolovima. Vrednosti izražene u brojkama se bitno razlikuju. Tako je ovaj Ca – 1,95 mml bio na donjoj granice normale, dok izražen u gram procentima bi se kretao između 10 i 14 gram-procenata. Pitanje mu zamre na usnama, pa da se ne bi obrukao upita:

–       Hteo sam da vas zamolim da mi kažete kada ste prešli sa gram-procenata na milimol?

–       Još pre šest meseci.

–       Da li ste obavestili šefove odeljenja?

–       Kako da ne, imam kopiju akta koji je poslan svim lekarima. Zbog čega se interesujete, kolega? Da li taj rezultat nije tačan?

–       Ne, mislim da je potpuno u redu. Znate, mi smo u kući tek od pre mesec dana, a u „Dragiši Mišović“ još se radi u gram-procentima po staroj metodi.

–       Baš mi je drago da to čujem. Mi se trudimo da nam laboratorija bude savremena, zato smo i uveli nove merne vrednosti, jer su one mnogo preciznije. Međutim, znam, a i moji saradnici to znaju, da se u naše rezultate često ne veruje. Vašim dolaskom izgleda da se nešto menja. Za poslednjih dvadeset dana je prosto neverovatno koliko se analiza traži, jedva stižemo da ih uradimo.

–       Mi anesteziolozi bez dobre laboratorije ne možemo. Kada budem imao više vremena, navratiću do vas da se dogovorimo oko nekih novina, gde nam je vaša pomoć neophodna.

Za vreme operacija toga dana stalno mu je pred oči izlazio onaj nakvašeni i razmrljani milimol. Prebacivao je sebi kako to nije ranije primetio.

–       Ponekad je sreća kad se čovek oklizne na ledu. Zamislite koliko bih ispao smešan pred koleginicom Pavlović da sam joj očitao vakelu oko nemogućeg nalaza kalcijuma. Sutra ću na sastanku izneti ceo slučaj, pa vas molim da ne pričate o tome. Neverovatno je da ja to nisam primetio, vidim da je Danilo to znao, a i ti Jasna.

Te noći oko 11 časova hitno je pozvan u bolnicu. U svađi između oca i sina u jednom od obližnjih sela, otac je gađao sina kosom i pogodio ga ispod desne plećke. Prizor je bio neverovatan. Nagledao se svega i svačega u istočnoj Srbiji, ali ovakvo divljaštvo do sada nije video. Veći deo kose je štrčao van grudne duplje, povređenog nisu mogli zbog toga staviti na operacioni sto. Uspavali su ga i intubirali u bočnom položaju, dok je jedan od lekarskih pomoćnika neprekidno pridržavao kosu koja je virila ispod lopatice. Operacija je trajala do ranih jutarnjih časova. Povređeni je ostao živ, zahvaljujući srećnoj okolnosti da niko nije pokušao da izvuče kosu pre dolaska u bolnicu, jer bi odmah umro iskrvarivši.

Na jutarnjem raportu, pošto je dežurni raportirao o noćašnjem događaju i teškom pacijentu u šok-sobi, Nikola je zatražio da mu se pročitaju laboratorijski nalazi elektrolita koje je tražio posle operacije.

–       Hteo bih da postavim pitanje zašto elektroliti nisu korigovani u toku dežurstva.

–       Kako korigovani, čime, a i zbog čega?

–       Sve vrednosti elektrolita u krvi su daleko ispod granice normale.

Načelnik je upitno pogledao u hirurge, očekujući da neko od njih nešto kaže. Nalaz laboratorije je išao od ruke do ruke. Za reč se javi doktor Nikolić.

–       Nikola je u pravu, ali ja sam mu još juče skrenuo pažnju u nepouzdanost naše laboratorije, zbog čega mi elektrolite i ne korigujemo, a i nemamo takvih rastvora. Međutim, da su ove vrednosti tačne, ovaj bolesnik ne bi više bio živ.

–       Samo trenutak. Ako se sećate, ja sam nekoliko puta ukazivao na to da nam postoperativni tok kod teških bolesnika ne idu kako valja baš zbog naše nonšalantnosti prema redovnom praćenju elektroforeze belančevina, elektrolita i ostalih finih laboratorijskih nalaza. Za nas je važan samo šećer u krvi, urea i hemoglobin. To nije dovoljno i ja zato pozdravljam ovu diskusiju. Međutim, vidi se da su laboratorijski nalazi netačni jer sa ovakvim laboratorijskim nalazima bolesnik ne bi više bio živ – reče tihim glasom doktor Dakić.

–       Gospodo doktori, ovo su laboratorijske vrednosti u milimolima, a ne u gram procentima, te su stoga u granicama normale. Laboratorijski nalazi su tačni, a da ih je neko korigovao, bolesnik ne bi verovatno bio više živ. – oglasi se Danilo.

–       Ništa ja tu ne razumem, čas je laboratorija tačna, a čas nije. Šta je po sredi?

–       Da li neko zna od kada laboratorija preračunava u milmole? Mislim doktorku Pavlović treba predati disciplinskoj komisiji što nas nije obavestila, pa mi smo mogli da pobijemo naše bolesnike – viknu Sava besno.

–       Gospodine načelniče, to vi morate odmah da učinite. Ta njihova neodgovornost, pa već odavno ja tvrdim da ta Olivera i nije za šefa! Molim vas, pa šta bi bilo da smo stvarno korigovali laboratorijske nalaze, moglo je to naše bolesnike i života da košta – komentarisao je Hrastnik.

Neki novi osećaj uživanja, koga ranije nije imao, ispuni Nikolu.

–       Nasamario sam ih. Pojma oni nemaju o tome da su akt dobili pre šest meseci. U kakvu smo mi bolnicu upali?

–       Ja mislim da ja nemam šta da razgovaram sa doktorkom Pavlović. Što pa ja? Ako su anesteziolozima potrebni ti nalazi, neka oni vide sa njom, mi smo operisali i bez tih nalaza pa ćemo i dalje – presudi načelnik i htede da se podigne, dajući na znanje da je jutarnji sastanak završen,

Jasna i Danilo su pokušavali da ostanu ozbiljni i da ne prasnu u smeh.

Doktor Vitezović je pažljivo pratio diskusiju. Nikola prosto nije mogao da veruje da i on nije primetio ništa u laboratorijskim nalazima.

–       Meni se čini da sam pre nekoliko meseci dobio neki akt od laboratorije u kome stoji da će se laboratorijski nalazi izražavati u milimolu.

Doktor Ljubomir Vitezović bio je izuzetan hirurg. Miran, staložen, spretan, sa velikom medicinskom kulturom. Gospodin u pravom smislu reči, iz nekadašnjih visokih krugova beogradskog društva. U detinjstvu, pre rata, drug kralja Petra. Njegov je otac posle zarobljeništva ostao u Nemačkoj i odbio da se vrati u Jugoslaviju u kojoj je komunizam sve uzeo u svoje ruke. Sada je živeo negde u Južnoj Americi. Da nije Vitezović imao takvu prošlost i oca u emigraciji, verovatno bi danas bio docent, a možda i profesor na Medicinskom fakultetu. Ovako je bio samo šef jednog od hirurških odeljenja u Zemunskoj bolnici, ali zato hirurg bez premca.

Vitak, stasit, lep čovek, mamio je uzdahe lepšeg pola, kako van bolnice tako i u njoj. Svi su ga cenili, bio je autoritet, svojim znanjem, stavom, lepim ponašanjem i pravičnošću; bio je čak poštovan i od strane svojih kolega hirurga, da ne kažemo voljen, jer se to retko događalo, među lekarima. Lekari su sujetni, ljubomorni, pa teško podnose nekog boljeg i popularnijeg od sebe. Kod hirurga su te osobine maksimalno izražene.

Nikoli je bilo drago što on nije podbacio. Međutim, svi su shvatili da je to prilična bruka za celu hiruršku službu. Nepobitan dokaz da se nije obraćala pažnja na laboratorijske rezultate, da se nisu redovno kontrolisali, a još manje korigovali. Verovao je da je na ovaj način postigao jedan korak ka boljem lečenju bolesnika, poverenju i neophodnosti laboratorijskih nalaza kod svakog bolesnika, kako preoperativno tako i postoperativno.

Međutim, prevario se. Hirurzi su shvatili da je „mali anesteziolog” opasan, da ga se treba čuvati, i da će ga oni već srediti kada za to dođe vreme.

 

1 5 / 0 4

Sekretarica upravnika je javila da „gospodin upravnik čeka gospodu anesteziologe u svojoj kancelariji”. Bilo je u toj austrougarskoj zemunskoj etikeciji nečeg – sviđalo se to Nikoli.

Petar Dujnović je bio prosed, srednjeg rasta, uvek elegantan, markantne spoljašnosti, tih, naizgled miran, ali vrlo autoritativan. Bio je nekada upravnik ove bolnice, pa su mu našli „nešto“ u prošlosti, zbog čega je morao da napusti bolnicu, ali su ga ipak posle nekoliko godina vratili.

Čovek je bio upoznat sa organizacijom zdravstvene službe, mnogo je toga video po svetu. Međutim, imao je veliku manu, nije bio član Partije, što mu je u Zemunskoj bolnici davalo prioritet. Ipak, mana je bila velika, jer bolnica bez jake partijske ličnosti na čelu imala je malo šansi pri deobi budžetskih sredstava, sredstava za proširenje i građevinske radove, kod dobijanja kredita za opremu. Zemunska bolnica je u to doba imala 10 članova Partije. Bio je u to doba jedini upravnik vanpartijac. Pametan, obrazovan, humanista, pravičan, spreman da sasluša i da izmeni svoje mišljenje ako mu neko pruži argumente. U ovakvo vreme, premnogo „mana” za jednog čoveka, i to na rukovodećem mestu.

Već njegov prvi potez oduševio je anesteziologe, ali ne odmah. U prvi mah zastali su još na pragu kancelarije upravnika, neprijatno iznenađeni prisustvom načelnika Stankovića. Izgledalo im je da su izdani od strane upravnika, oni su sa njim hteli da razgovaraju nasamo.

–       Razgovarao sam sa vašim načelnikom, pa sam vas pozvao da i sa vama porazgovaram. Retko koja bolnica može da se pohvali sa tri anesteziologa. Razgovarajući sa profesorom Protićem na nekom sastanku pre neki dan, čuo sam puno lepih reči o vama. Moram vam priznati da sam bio i obradovan i ponosan. Pošto ste svoj specijalistički staž obavili u najeminentnijim ustanovama, pretpostavljam da ste možda i malo razočarani vašim prvim danima u Zemunskoj bolnici. Vaši problemi su i vašem načelniku i meni jasni, ali morate biti strpljivi, a mi ćemo vam pomoći što više možemo. Kao što možda znate, od Saveta za zdravlje grada dobićemo novac da dovršimo već davno započeto proširenje bolnice. Nadam se da će to biti završeno za nekoliko meseci, što znači još tri operacione sale i mnoga druga poboljšanja.

Vaš problem sa anestetičarima nije samo vaš lični problem, to je problem nekadašnjeg nedostatka kadrova i, nažalost, loše obaveštenosti, to jest konzervatizma nas lekara. Mnogi ne znaju koliko ste vi anesteziolozi neophodni jednoj bolničkoj ustanovi. Sa načelnikom sam se dogovorio: anestetičari potpadaju pod vas stručno, a pod načelnika disciplinski. Vaša dežurstva – to je malo veći problem. Impresioniran sam vašom spremnošću da dobrovoljno dolazite, bez ikakve materijalne nadoknade, svojim prevozom, na poziv od kuće.

Neka rešenja smo našli. Zato ćete pre svega napisati molbu stručnom kolegijumu da vam se odobri dežurstvo. Naći ćemo neki privremeni smeštaj za vas dok se ne uselimo u novi deo zgrade.

Izgledalo je da za sve ima neko rešenje. Na kraju razgovora su obavešteni da mogu u svako doba da sa načelnikom dođu kod njega na razgovor. Dobili su lekciju iz diplomatije. Međutim, u mladosti ona ne pravi veliki utisak.

Ipak su posle radnog vremena morali to da proslave, pa su otišli na „krompir-salatu”.

Molba je hitno bila napisana stručnom kolegijumu i savetu ustanove. „Anesteziolozi Zemunske bolnice mole da im se odobri dežurstvo…”

Pišući je, sve troje su imali čudan osećaj, bez obzira što su shvatali da se sa birokratijom mora boriti. Ipak je to bio presedan, moliti da im se odobri dežurstvo bez nadoknade! Verovali su da će molba biti jednom značajan dokument u arhivi Zemunske bolnice, pa možda i u istoriji jedne specijalnosti koja je probijala svoj put, tražeći ravnopravno mesto među ostalim specijalnostima.

 

1 5 / 0 5

Vreme i događaji su anesteziološkoj trojci išli na ruku. Zemunska bolnica je po svom položaju bolnica „između dva druma” – jednog auto-puta Beograd–Zagreb–Ljubljana, prema Austriji i Italiji, a drugog Beograd–Novi Sad prema Mađarskoj.

Saobraćaj se razvijao tih godina neverovatnom brzinom. Naročito putnički. Veliki broj povređenih u saobraćajnim nesrećama donošen je u najbližu – Zemunsku bolnicu.

Mladi, temperamentni, novopečeni vozači bili su najčešće uzrok tim nesrećama. Od maja do oktobra saobraćajne nesreće ličile su na epidemije. Razlog su bili turisti ili gastarbajteri[4]. Turisti, naviknuti na auto-puteve i na sređen saobraćaj u njihovim zemljama, vozili su brza kola koja su na našim putevima bila opasna, jer su vozači verovali da mogu lako da obiđu vozilo ispred sebe. Ne želeći da idu sporo u koloni i ne mogavši da procene mogućnosti obilaženja, nenaviknuti na lošu saobraćajnu kulturu, stradali su u direktnim sudarima.

Gastarbajteri, željni svojih najrođenijih, a i otadžbine, tutnjali su i danju i noću bez odmora hiljadama kilometra samo da bi što pre stigli svojoj kući na godišnji odmor. Natovareni poklonima kao što su: frižideri, električni štednjaci, mašine za pranje veša, do automobilski motori, stare šivaće mašine, švajs-aparati i građevinski materijal. Put Zagreb–Beograd nije bio pravi auto-put, bio je dvosmeran i monoton.

Kolone neispavanih vozača, teško natovarenih, često sa celokupnom porodicom ili sa nekoliko zemljaka, stizali su noću, premoreni posle duge vožnje, u blizinu Beograda. Taj umor i „što brže kući“, polovna i neispravna kola i nedovoljno vozačko iskustvo bili su uzrok čestih saobraćajnih nesreća. Bilo je noći kada bi sanitetska kola po nekoliko puta uz zvuke sirena uletala u bolnicu.

Ubrzo to više nisu bila jedna, već nekoliko sanitetskih kola, jedna za drugim. Povrede su bile vrlo teške, tako da je anesteziolog bio u nedoumici kome pre da pritekne u pomoć. Dešavalo se da, ako pođe sa leva na desno od poređanih nosila na kojima su ležali povređeni, oni krajnji na desnoj strani preminu čekajući na intervenciju.

Put Beograd–Novi Sad je bio vrlo lepo asfaltiran, i na njemu su se mogle razviti brzine, ali uzan. A pored puta prelep drvored, idilično za fijakere, ali ne za mlade vozače koji su hteli da se pokažu šta mogu, pretičući konjske zaprege, kamione, pa čak i brža i jača vozila. Na tom putu su bila izletišta na Dunavu, primamljivi, tek otvoreni restorani privatnika koji su služili dobra jela, ali i dobru kapljicu. Takve klijente je Zemunska bolnica imala preko cele godine. Najzad, u Zemunu se počela da razvija industrija, grad se širio, spojio se sa Novim Beogradom, pa su i teške povrede na radu stizale u Zemunsku bolnicu.

Zbog svega toga su kapije bolnice bile non-stop otvorene.

Prijemna ambulanta, kapacitet operacionih sala i anti-šok sobe nisu bili dovoljni da zbrinu taj rastući saobraćajni košmar. Iz dana u dan, iz noći u noć, anesteziolozi zajedno sa svojim kolegama hirurzima i medicinskim osobljem bili su sve više okupirani traumom. Sticala su se iskustva danonoćnim radom, iskustva koja još nisu bila opisana u knjigama, bar ne u onima iz kojih su spremali svoje specijalističke ispite. Ljudske tragedije, neprekidna borba za živote čije je oticanje brzo trebalo sprečiti, motivisalo je svaku ekipu toliko da nisu imali vremena da razmišljaju o svom umoru i neprospavanim noćima.

Nešto se moralo učiniti kako bi se u Zemunskoj bolnici što pre na savremen način počela zbrinjavati trauma, Taj pratilac modernog društva, zbog koje su najčešće ginuli ili bili povređeni mladi ljudi. Organizacija je kasnila, doktrina nije postojala, materijalnih sredstava nije bilo. Činilo se samo ono najnužnije, svako prema svom znanju i umenju. Postoperativni tok je bio neorganizovan. Pacijenti su ležali na raznim odeljenjima – tamo gde je bilo mesta. Često je operativni program dežurne ekipe za popodne i noć bio veći nego redovan program. Dešavalo se da se redovan operativni program odloži zbog zaostalih urgentnih operacija koje su se dovršavale. Dežurne ekipe je bilo neophodno bar udvostručiti, ali nije bilo dovoljno ni operacionih sala, a ni lekara.

Mnogi odlično izvršeni hirurški zahvati bili su kompromitovani neadekvatnom postoperativnom negom i nedostatkom savremene aparature, koja je bila izuzetno skupa.

Bilo je potrebno da se nađe rešenje kako bi ovakva bolnica mogla uspešno funkcionisati, ali na mnoge predloge i zahteve koji su bili upućeni organizaciji zdravstvene službe grada Beograda i ministarstvu zdravlja, nije bilo nikakvog odgovora.

Umorni od svakodnevnog teškog rada i problema, čineći maksimalno od onog što se u datim uslovima moglo, provodili su svoje dane u bolnici.

Anesteziolozima je bilo najteže, jer ih je bilo nedovoljno. Dežurstva – na svaki treći dan. Mučili su ih mnogobrojni problemi: problemi oko svakodnevne organizacije posla i problemi oko nabavki aparature, savremenih anestetika, dovoljne količine krvi i infuzionih rastvora. Ipak, jedan od najvećih problema je bilo kako naići na razumevanje kod svojih kolega iz hirurških disciplina, pa i onih iz ostalih specijalnosti u bolnici.

Primarijus Kusovac, načelnik ginekologije, Nikoli se nije više javljao niti je sa njim komunicirao. Prilikom davanja anestezije bolesnicima koje je načelnik operisao, povremeno je oštrim glasom pitao pomoćnu instrumentarku kako je bolesnica i od nje tražio da mu saopšti koliki je puls i pritisak. Danila je malo više tolerisao, dok je Jasni poklanjao puno pažnje, bio je to kavaljer starog kova.

Jasna je stvarno prelepo izgledala, uvek u blještećoj beloj uniformi, umetnički našminkana, doterana kao iz modnog časopisa. Atraktivna, ali uvek spremna na šalu, uživala je poštovanje i simpatije muškaraca, ljubomorne poglede žena, koje su prema njoj bile ipak ljubazne. Njen mali pravilan nosić umeo je da namiriše razne manevre i opasnosti. Znala je da bude bespoštedan kritičar svojih kolega anesteziologa, želeći da oni budu nepogrešivi, ali ne dozvoljavajući da se protiv njih tek tako ma šta loše kaže. Bilo je uživanje biti u njenom prisustvu. Imponovala je elegancijom aktivne i agilne žene, koja nije znala za umor, koja je ujutru i u ponoć izgledala isto. Nikola je voleo njene lepe, besprekorno negovane ruke, iz kojih je izbijala neka snaga. Po njima bi otkrivao njeno raspoloženje, uznemirenost, zadovoljstvo ili žalost. Prepoznavao je njene korake u operacionom bloku. Po koraku je mogao da prosudi u kakvom je raspoloženju. Njene lepo oblikovane noge u belim papučama sa visokom štiklom ili u belim klompama budile su u njemu neko čudno estetsko uživanje, koje se uvek završavalo na donjoj ivici prekrasno skrojene bele suknje, dovoljno kratke da otkrije lepotu njenih nogu, a dovoljno dugačke da ne provocira želje. Njene plave kao bistra jezerska voda, kadikad tako hladne, odbojne oči, ipak nisu bile „ogledalo njene duše”. Kao da je želela da oči prekrije zavesom kako se ne bi mogla otkriti ona prava Jasna. U njenom glasu, hrapavom, grubom, odsečnom, naučio je da razlikuje bezbroj varijacija alta. Nikada se nije pretvorio u zatreptao, nežan glas. Glas joj je bio kao i pogled, zabarikadiran. Usput, i to nekako u delovima, saznao je o njenom teškom detinjstvu deteta rata, u kući roditelja koji su sve za vreme rata izgubili.

Jedne noći, posle završenih operacija negde pred zoru, nije se isplatilo da sedne u fiću i da ode do kuće, ostalo je svega tri sata do početka dana i teškog i velikog operacionog programa. Izašao je da se prošeta kroz Zemunski park, koji se naslanjao na bolnicu.

Tišina nadolazećeg jutra posle mnogih probdevenih noći na dežurstvima, davala mu je često prilike da zaroni u sebe. Bili su to trenuci kada je ono njegovo drugo ja verovatno spavalo, pa je mogao bez rasprave da sam analizira svoja osećanja.

Jasna, prijatelj, saradnik, čovek pred kim nije imao nikakvih tajni, kojoj je mogao sve da poveri bez straha da ga neće razumeti. Često je bila potrebna jedna reč, njena ili njegova, pa da zna ona ili on sve ostalo. Žena, lepa žena, u kojoj je on voleo čoveka, a i divio se ženi, kao nekoj skulpturi. Otkud to, zašto? Odgovor nije nalazio. Ostajala je često na njegovim dežurstvima, kada nije bilo posla u operacionoj sali, ili on na njenim. Bili su to prelepi časovi, kada bi prvenstveno pričali o problemima u kojima su ili koji ih očekuju, tražeći najprikladnije načina za njihovo rešenje. Međutim, bilo je i trenutaka kada su osećali da su izuzetno bliski jedno drugom, pričajući o svojim ličnim problemima, osećanjima, željama, o književnosti, muzici, o politici. Ta lepota bliskosti i iskrenosti nikada nije prešla u želju za posedovanjem onog drugog, čak ni na trenutak, pogledom, rečju, čak ni mišlju. Zašto? Ona je bila njegov iskreni prijatelj. Da li i isuviše žena, da bi bila samo to? Nasmejao se glasno u tišini jutra, zbog „samo to”. Odjednom se oseti tako sretnim zbog Jasninog prijateljstva, bratskog odnosa sa Danilom i Brankom, zbog niza običnih ljudi i žena u ovome gradu koji su mu bili prijatelji. Zbog kolega u ovoj bolnici koji su bili ponekad teški. Zbog načelnika možda konzervativnih, uvek zaposlenih nekim svojim politikama, što uživaju u intrigama. Bilo mu je tako lepo što ima toliko problema koje oni anesteziolozi moraju da reše, da se o njima u etapama moralo misliti. A bili su tako mnogobrojni i teški da su izgledali nerešivi.

Ulazeći sa tom srećom kroz vrata tog starog, neuređenog, pomalo prljavog i neorganizovanog špitalja, trže ga iz razmišljanja glas Mire anestetičarke.

–       Doktore, svuda vas tražim. Doručak i kafa su spremni. Tražila sam vas da vas pitam da li ikada razmišljate koliko noći već niste spavali!

Briga još jednog prijatelja, anestetičara, za koje su govorili da su „tvrdoglavi i opasni”.

Njene krupne crne oči gledale su ga zabrinuto.

Nasmeja se od srca.

–       Meni ne može ništa loše da se desi, ja sam čovek okružen ljubavlju.

–       Mislite na načelnika Kusovca, a takvih bi mogla da vam odmah nabrojim nekoliko.

–       Vi ste još mladi, Miro, da biste shvatili da ima puno varijacija u ljubavi ili da ima različitih ljubavi.

–       Hm, hajde iskusni i „matori čika doktore”, pijte tu kafu, pojedite ovu kajganu, hleb je još vruć, ukrala sam ga za vas iz kuhinje!

Osećao se svež i odmoran kao da je celu noć spavao. Bio je to jutro na programu ginekološke operacione sale.

Uvodio je bolesnicu u anesteziju, dok se načelnik sa svojim „satelitima” prao za operaciju. Operisao je najmanje sa dva, a kod težih operacija sa tri asistenta. Teško, skoro sipljivo načelnikovo disanje čulo se u tišini operacione sale.

–       Baš sam ja jedan veliki mamlaz što dozvoljavam da ovaj glup odnos sa starim čovekom danima traje!

–       Dobro jutro, gospodine načelniče. Divno jutro, dolazi proleće!

Načelnik nije bio naviknut na ovakav način razgovora. Svi su mu se uvek zvanično obraćali, a o vremenskim prilikama diskutuju Englezi, dok je on bio stopostotni Crnogorac. Nikad nije želeo da pokaže da je iznenađen, zato pogleda tog „narkotizera” ispod oka, pa grunu:

–       More, gledaj ti tu anesteziju, ne misli na proleće, kakvo te proleće spopalo!

Priseti se valjda da on inače sa tim mladim bezobraznikom ne razgovara, pa se izdera svojim megafonskim basom na sestru koja mu je vezivala masku.

–       Uguši me, boga mu! Ma nijesam ja kljusina, olabavi tu masku, nije to zobnica! Hajde, hajde, življe malo, kao da vam je mraz skočanjio ruke! Čuste, jadne ne bile, da proleće dolazi. Daj taj skalpel, šta čekaš kô kokoška!

Zastade mu ruka sa skalpelom iznad proreza sterilnih čaršava ispod kojih je bio deo jodirane kože. Ne pomerajući glavu progunđa.

–       Može li da se počne?

–       Izvolite, gospodine načelniče.

Sečivo oštrog skalpela zaseče sasvim površno kožu, kao da se ruka plaši da bolesnici ne nanese bol. Pošto se ništa ne dogodi, bolesnica nije reagovala, on zaseče jače i dublje, pojavi se svetlo žućkasto masno tkivo orošeno svetlom kapilarnom krvlju.

–       Pitao sam vas, gospodo asistenti, a odgovara mi anesteziolog. Kako je počelo, možda ćemo anesteziju pitati da li i u salu možemo da uđemo! – ton mu nije bio ljutit, zato se Nikola usudi da prokomentariše.

–       Od 1846. godine, kada je prva anestezija data, uobičajeno je da hirurg pita anesteziologa da li može da počne sa operacijom.

Asistenti nevoljno pogledaše u Nikolu, dajući mu znak da ućuti i bojeći se eksplozije načelnika, kome nikad nije mnogo trebalo.

–       E, jadne li mi nauke koja je samo vek stara! De, Boro, razvuci te kuke, probudi se, bolan ne bio! – izdera se na svog primarijusa.

–       Je l’ živa ta bolesnica? – progunđa opet, pogledavši u Nikolu po prvi put posle nekoliko nedelja.

–       Jeste, gospodine načelniče – puls 80, pritisak 120/80.

–       Proleće je ipak stiglo, led se topi.

Danilo uđe u salu i šapnu mu na uho.

–       Molim te, otidi kod mene u salu i pogledaj načelnika hirurgije, pa se vrati da mi kažeš šta sa njim čovek da uradi?

U sali gde su operisali hirurzi, Selja je sedeo za aparatom, pacijent je mirno spontano disao dok su Vitezović i načelnik diskutovali o nekom bolesniku.

Ništa neobično osim da je načelnikova kapa, naročito njen rub, koji je dodirivao čelo, bio kao obrubljen širokom štraftom masnoće i prljavštine. No, to je bila uobičajena slika njegovog mantila i kape. Kada mu glavna sestra ne bi povremeno bacila kape, maske i mantile crno-bele boje u prljav veš, verovatno da se on sam toga ne bi setio mesecima. Pogleda još jednom aparat za anesteziju i sledi se. Nešto se pušilo iz njega! Priđe mu sa druge strane i vide u načelnikovoj ruci naslonjenoj na aparat lulu koja se pušila. Kiseonik može da eksplodira kad dođe u dodir sa masnoćom, potpomaže gorenje, a etru je dovoljna samo jedna varnica, pa da dođe do požara i eksplozije.

–       Gospodine načelniče, lula vam gori pored izduvnog ventila anestetičnih gasova.

Ruka se trže, pokuša da strpa lulu u džep. Ipak, reši da to više nema smisla, pošto je otkriven. Nekakvim dečijim naivnim osmehom krivca, koji bi da se nekako izvuče prokomentarisa:

–       Dim nisu bakterije, ne vidim šta pa to smeta, bar na časak!

–       Anestetički gasovi su eksplozivni u dodiru sa žarom i plamenom, pa može da se dogodi da svi zajedno odletimo u vazduh.

–       Dok vi anesteziolozi niste stigli u ovu kuću, nije bilo nikakvih eksplozija, a sada i to može da nam se desi!

Izjuri iz sale i zalupi vratima.

Selja se glasno cerio dok Vitezović, nasmejanih očiju – samo su mu se oči videle ispod maske – pogledavši u Nikolu, prokomentarisa:

–       Odlično, svima nam ta lula ide na živce! Niko nema srca da mu to kaže, dok vi niste došli u ovu kuću i pronašli ovaj genijalan razlog.

–       Nikakav to nije genijalni razlog, to je činjenica. Ima bezbroj publikacija koje govore o tome. Hirurzi poveruju u te priče u trenutku kada lete kroz vazduh, i to ako stignu!

U sali se razleže smeh.

–       De, de, ne ljutite se. Valjda i anesteziolozi zajedno sa nama lete u vazduh. Ili se to samo njima ne događa, na sreću hiruršku, jer ih još uvek ima malo?

–       Nažalost, letimo zajedno, isključivo zbog hirurške tvrdoglavosti!

–       Pravilno, evo jedan manje tvrdoglav hirurg predlaže: hirurška sekcija u maju mesecu ima sastanak, da li bi anesteziolozi Zemunske bolnice održali jedan referat o tome.

–       Mislim da problema nema, biće nam osobita čast da učestvujemo u prosvećivanju hirurga, pod uslovom da i načelnik bude prisutan sastanku.

Poslednji šav je bio uvezan u trostruki čvor. Vitezović skinu rukavice, a Nikola mu odveza mantil i pomože mu da ga svuče.

–       Hvala, ima ponekad i ljubaznih anesteziologa. Hajde da popijemo zajedno kafu i da se dogovorimo oko referata.

Operacija je bila laka, pa Nikola ostavi Selju da sam probudi pacijenta.

Pijući kafu i šaleći se na račun načelnikove lule, Vitezović pogleda u bolesnika koga je malopre operisao i koga su budnog vozili na odeljenje, pa se približi i tiho reče:

–       Našim hirurzima, pa i meni, palo je u oči da, kada Selja daje anesteziju, njegovi bolesnici izlaze iz operacione sale rumeni, a vaši svi bledi. Mišljenje je da su vaši više intoksicirani gasovima. Ja sam pratio postoperativni tok i jednih i drugih, nisam uočio nikakve razlike, ali obratite malo pažnju na taj „fenomen”!

Obratili su pažnju i fenomen je brzo otkriven, zahvaljujući Jasni.

Na sastanku sa anestetičarima koji su redovno održavali svakih petnaest dana Nikola je saopštio:

–       Molili bismo Selju da na kraju operacije i pri buđenju bolesnika ne upotrebljava gazu natopljenu etrom da bi trljao lice bolesnika. Rumena boja nije znak dobre anestezije, nego loše, to je znak hiperkapnije – loše razmene gasova u plućima.

Komentar Seljin je izostao, troje drugih sagoše glave, izgleda da im je bilo neprijatno.

Na jednom od zajedničkih dežurstava za vreme večere Sava predloži Nikoli da napišu rad za Svetski kongres anesteziologa koji se održavao te godine u Pragu.

–       Mislim da je to prerano za nas, mi za nauku nemamo ni vremena ni uslova.

–       Ako čekaš uslove, nećeš ih dočekati. Broj objavljenih naučnih radova, naročito onih na svetskim kongresima, boduje se. Treba imati ime u svetu, a kada ga u svetu imaš, onda si i kod nas marka. Poslušaj ti samo mene, imam ideju.

Izvadi preliminarnu knjigu anesteziološkog kongresa i poče da je prelistava.

–       Odakle tebi knjiga i poziv, a ja anesteziolog, nemam je?

–       Dragi moj, kad jednom uđeš u svet nauke, zapažen si, stvaraš veze, pozivaju te. Vidiš, ja već imam bezbroj objavljenih radova, imam nekoliko hirurških pasoša, te mogu da operišem u mnogim evropskim zemljama.

–       Hirurški pasoši, šta ti je sada to?

–       Kada te zapaze na kongresima, hirurške te sekcije pojedinih zemalja pozivaju. Održiš predavanja, predlože te za svog vanrednog člana, dobiješ neku vrstu pasoša, pa možeš u njihovima zemljama da operišeš. Bez toga si niko i ništa. Eh, samo da imam novca, pa da češće mogu na kongrese, da ne zavisim od fondova ove bolnice, sve bi bilo drukčije. Ponekad mi se srce cepa kada prijavim kongres, rad mi prime, ne mogu da odem, jer mi bolnica ne odobri, jer, kažu, i drugi moraju da idu, a drugi idu u turizam, jer nemaju ni radove. Koliko puta sam sam finansirao put i boravak na kongresu! Sam znaš da nam novac nedostaje za normalan život, kradeš ga od sopstvene porodice, a tamo kada se pojaviš, stanuješ po nekim ćumezima, sva sreća da se priređuju prijemi, pa možeš da jedeš i piješ besplatno.

Nikola ga je zadivljeno posmatrao. Pa on nije ni znao da je Sava čovek koji se tako uspešno bavi naukom i da uživa takav renome u svetu! Odjednom shvati koje mu se mogućnosti preko njega pružaju.

–       Vidi ova tema: Uticaj anestezije na postoperativni tok. Da, juče sam na tebe mislio. Ti znaš da je problem belančevina u postoperativnom toku neispitan, naročito kod traume. Belančevine se gube u velikim količinama tako da se moraju veštački unositi.

–       To se kod nas uopšte ne događa, mi još i nemamo aminokiseline pripremljene da se mogu ordinirati infuzijama, a u velikom svetu se to već daje. Naročito kod trauma.

–       Da bi organizam obezbedio belančevine, razgrađuje sopstveno mišićno tkivo.

–       Bravo, tako je, ali da sada ne ulazimo u čitavu tu problematiku, važno je da izmislimo i mi neku temu koju bismo mogli ovde da uradimo. Razmišljao sam da uporedimo uticaj lokalne anestezije i opšte anestezije na pojedine frakcije belančevina, dokumentovano elektroforezom belančevina.

Razgovor prekide ulazak jedne lepe, malo punije žene od oko 35 godina, koja bez kucanja ulete u sobu dežurnog hirurga. Udešena kao da ide na neki prijem, zapahnu ih nekim finim parfemom. Osmeh radosti i nekog prijatnog ushićenja nestade i zameni ga izraz iznenađenja i nekog razočarenja.

–       Oh izvinite, ja sam mislila da je Sav… doktor Dakić sam, sačekaću na hodniku.

–       Nemoj, lepotice, da se ustežeš! Ovo je doktor Vajnberg, pred njim i ne moraš ništa da kriješ, on je moj veliki prijatelj. Molim te, Nikola, pogledaj je, prava lutka! Zar Savi nema jedan vatreni poljubac!

Lepotica se malo ustezala, ali ulete u zagrljaj Savin i zaboravi sve oko sebe. Sava joj otkopča zimski kaput i ona ga se jednim naglim pokretom oslobodi, i oslobođenim rukama zagrli Savu, koji je uze u krilo namigujući Nikoli.

Obe spretne Savine hirurške ruke odlutaše ispod suknje otkrivajući Nikoli lepo oblikovane butine.

Bi mu neprijatno, pa se podiže da napusti prostoriju. Sava se otrže od poljupca, ne izvlačeći ruke koje su izgleda prodrle do nekih tačaka kada većina žena zaboravlja gde je.

–       Nastavićemo razgovor drugi put, ovde je kao što vidiš potrebna brza intervencija.

Izađe u hodnik i zastade. Začu se okretanje ključa u vratima dežurne sobe hirurga. Nasmeja se, jer je to i očekivao. Ono što nije očekivao, to je bilo Savino mangupsko ponašanje, a još manje je očekivao tako slobodno ponašanje jedne žene, tako pristojnog izgleda. Produži do sobe mlađeg dežurnog hirurga, ali je i taj imao neku posetu. Spusti se do sobe anestetičara, vrata su bila zaključana. S obzirom da je soba anestetičara bila na samom ulazu u bolnicu, zaključana vrata su mogla da znače da je anestetičar negde na odeljenju, pa su vrata bila zaključana iz čisto bezbedonosnih razloga ili da je neko u sobi, pa su vrata opet bila zaključena iz – bezbedonosnih razloga, ali druge vrste.

Kako bilo da bilo, dežurnom anesteziologu koji još uvek nije imao svoju sobu ostajalo je vrlo malo mogućnosti. Pošao je na sprat na ginekološko odeljenje. Danas je Branko bio dežuran, pa ako nije imao posla u porodilištu mogli bi malo da popričaju.

–       Dobro veče, doktore. Koje vas nevolje dovedoše do nas?

–       Dobro veče, tražim doktora Srećkovića.

–       Ja se prevarila, pomislila da ste došli mene da posetite. Od kada ste završili specijalizaciju, nisam vas skoro ni videla. Dozvolite mi da vam bar sada čestitam.

–       Draga sestra Vera, ima toliko posla za anesteziologe u ovoj kući da se ne stiže.

–       Doktor Milenković stigne do nas, kada premedicira naše pacijente. Uvek dođe na kafu, a vi nikada.

–       Znate vrlo dobro da je meni vrlo drago kada vas vidim, vi ste mene izuzetno zadužili. Retko me je ko obradovao kao vi! Ja sam želeo da ispravim neke svoje greške u odnosu na vas, ali vi ste…

–       Odbila, a vi ništa posle toga. Možda je trebalo da budete uporniji, da vam je do toga stalo…

–       Slušajte, sestra Vera, pa vi ste me tako izbrusili da se ja više nisam ni usudio…

–       Evo vam ide doktor Srećković. Doviđenja, ja sam se samo malo našalila.

–       Veliki „uspavljivač” našao malo vremena za sitnog ginekologa! Hajde ulazi da večeramo zajedno. Znam da vi anesteziolozi još uvek dežurate dobrovoljno, što je bruka za ovu kuću.

–       Već sam večerao, hvala ti…

–       Ti se uopšte ne daš videti! Hajd’, uzmi ovo parče torte, donela mi sestra Vera, ima dovoljno za oboje.

–       Kaži mi, Branko, ko je ta sestra Vera?

–       Ha, doktor bacio oko…

–       Ma ne izmotavaj se, pitam te ozbiljno!

–       Evo ti ozbiljan odgovor. Ono što ti oči vide neću da ponavljam, mislim, ono cica lepa i tako dalje. Ono što se ne vidi: izuzetno fina i zlatna žena, udata već dugo godina, nema dece, jedna od naših najboljih i najpouzdanijih sestara. Glavna sestra nam je pred penzijom i načelnik je hoće za glavnu sestru. Ono što tebe zanima, verovatno svi sem načelnika su pokušali da je odvedu u krevet. Nijedan nije uspeo.

–       Čak ni ti?

–       Nisam ni pokušao, jer sam znao da su mi šanse nikakve.

–       Psiholog!

–       Ne izmotavaj se, oseti se to, ako nisi mamlaz. Dakle, odgovor je – ne pokušavaj, osetićeš se bedno.

–       Hvala na savetu, ali pola torte ću ipak pojesti.

–       Slušaj, vi anesteziolozi, bez obzira kako se ti osećaš, ali svaka vam čast, uterali ste ovde strah nama ginekolozima. Lično šef kontroliše da li su pacijenti pripremljeni po vašim zahtevima za operaciju.

–       Izgleda da se odljutio, bolje rečeno da sam ga odljutio.

–       Da, čuo sam za vaše „prolećne razgovore”. Priča se po bolnici. Moraš malo više takta da imaš. Mnogo si ga naljutio kada si odbio da daš anesteziju onoj bolesnici. Žena bila zdrava kao dren. Mogao si to da progutaš, pa da mu posle operacije sve to kažeš.

–       Principi su principi, dragi moj! Sabljićka je takođe bila zdrava kao dren.

–       Slušaj, ovde ćeš zbog principa navući mržnju svih lekara! Već sada se priča kako „gospodi anesteziolozima ništa nije dobro, samo pišu akta i nešto traže”. Šef tebe zove „onaj narkotizerski šiljokuran”. Iskidao sam se od smeha, kada me je u poverenju, valjda kao člana Partije, upitao da li si u Partiji i ko stoji iza tebe kada se tako ponašaš? Objasnio sam mu da nisi član, a da ne znam da li neki budža ipak stoji iza tebe. To sam namerno uradio, neka misli da ti ne ideš glavom kroz zid, jer si lud. Bolje je da misli da ti neko prethodno probuši rupu u zidu. Svi su ti naši šefovi zekavci, postaju ljubazni samo ako shvate da si prijatelj sa vlašću ili da si sam vlast, pa makar i najmanja.

–       Meni je sve ovo neshvatljivo. U ovoj bolnici ima mnogo toga što liči na srednji vek.

–       Ova bolnica nije ni tako loša bolnica. Dežurna je danonoćno, sam vidiš koliko se radi, naročito na dežurstvima. To je prava bolnica za obične građane. Ti si proveo svoju specijalizaciju u top ustanovama i sada to očekuješ i ovde. Izgleda da još nisi shvatio da se te ustanove dotiraju od države, opštine i grada. Zemunska opština nema ta novčana sredstva.

–       To nije nikakvo opravdanje. Ljudski život je ljudski život. Ono što sam do sada video ne možeš ni ti da shvatiš, ako želiš da budeš iskren. Zastarela shvatanja, nedovoljna i loša organizacija. Ima toliko mogućnosti, samo kada bi se htelo. Imam utisak da su mladi lekari legli na rudu i da se ne bore da uvedu savremenu medicinu u ovu bolnicu.

–       Ti sada izgleda misliš i na mene?

–       Mislim na sve nas! Kada bismo se mi mladi potrudili i držali zajedno, moglo bi se mnogo šta.

–       Ne može se to preko noći, kao što vi anesteziolozi mislite. Ovo je zgrada stara, debelih zidova, na juriš se ne da osvojiti. Poginuti uludo i ne promeniti ništa nema svrhe. Da li si zapazio da je većina specijalista bez ikakvog političkog pedigrea? U drugim beogradskim bolnicama ne bi mogli ni da pomisle na dobro mesto. Ljudi žele da ostanu na teritoriji grada Beograda i zato čuvaju svoje parče hleba, ne bune se i rade svoj posao onako kako to u ovim uslovima najbolje mogu.

–       Uslovi su loši, zastarela oprema, neobaveštenost o savremenim medicinskim dostignućima, nonšalantnost i uspavana odgovornost. Znači, da lekari u ovoj ustanovi obavljaju svoj posao najbolje kako mogu je netačno, jer se u ovakvim uslovima bolesnicima ne može pomoći savesno i odgovorno. Umiru ljudi koji ne bi smeli da umru.

–       Hajde, počni samo još i to da dokazuješ, pa ćeš se zameriti stvarno svima. Kada lekar počne da dokazuje da njegove kolege loše i nesavesno rade, onda može stvarno da pokuša da što pre ode u neku drugu bolnicu. Naša kolegijalnost nije kolegijalnost iz ljubavi i sentimentalnosti. U ovom našem poslu nikada ne znaš kada će i tebi da se desi neki propust, neka loše postavljena dijagnoza. Ponekad život pacijenta visi o koncu, a ti konac ne primetiš, pa se on iskida, ili ga ti slučajno iskidaš ili presečeš. Kada se to tebi desi, šta misliš, šta možeš da očekuješ od svojih kolega koje si kritikovao, dokazujući njihovu nemarnost, nestručnost ili nesavesnost?

–       To o čemu ti pričaš nije kolegijalnost, nego saučesništvo – ne diraj ti mene, neću ni ja tebe.

–       Zaboleće te, ali ću ti ipak reći! Tvoj prvi nastup u ovoj kući nije bio ni malo slavan. Ni manje ni više nego zastoj srca kod bolesnice koja nije bila obična bolesnica. Ova bolnica je imala mnogo zastoja srca iz opravdanih ili neopravdanih razloga. Ti si u toj nesreći imao sreću. Da li je to bila tvoja stručnost? Tvoje brze reakcije? Bilo kako bilo, sve se dobro završilo. Ispalo je da si se čak i proslavio, jer to što si uradio toga dana, u ovoj bolnici nije niko pre tebe. Međutim, nemoj misliti da su to doktori ove kuće zaboravili i da ti, kada danas počneš da stavljaš primedbe i kritikuješ rad drugih, iza leđa kolege ne kažu: „ Bolje da povede računa o svojim propustima!“ Slušaj, ja znam da tu nije bilo tvojih propusta, to znaš i ti, ali kome to možeš da dokažeš.

–       Dragi Branko, ja znam šta se o meni priča, no mislim da se mi mladi moramo izboriti da se jednom prizna kako niko od nas nije nepogrešiv i da je neophodno svaku našu grešku okarakterisati kao grešku, ne kriti je i analizirati je. Naše greške znače invaliditet ili smrt bolesnika. Nažalost, na greškama se mora učiti, one se ne smeju sakrivati. Onaj koji najređe greši je dobar lekar, a ne onaj koji greši i ćuti „iz kolegijalnosti“ i ne talasa.

–       Da i ne. Mislim da vi anesteziolozi morate da se izborite za svoj status u ovoj kući. Ali ne petljajte se u organizaciju drugih odeljenja i organizaciju bolnice. Vas je troje, a ova bolnica ima 136 specijalista.

–       Prijatelji smo, kolege smo, pa ipak čak ni ti ne razumeš da mi anesteziolozi zavisimo od organizacije bolnice i od organizacije odeljenja. Mi nemamo „svoje” bolesnike. To su bolesnici raznih odeljenja, a mi smo odgovorni za njihov život, to jest mi moramo da ih održimo u životu za vreme operativnog zahvata, da vam pružimo pun komfor za vreme operacije i da korigujemo sve ono što neminovno biva uzrokovano samim operativnim zahvatom ili vašom nespretnošću ili neznanjem.

–       Slušaj, mi smo zajedno završili medicinski fakultet…

–       Da, ali smo završili posle toga dve različite specijalizacije.

–       Hoćeš da kažeš da mi vodimo računa samo o jajnicima i matricama, a vi o celom čoveku.

–       Sve je to drukčije nego što razni specijalisti misle o tome. Vi postavljate dijagnozu oboljenja i predlažete operativni zahvat. Ranije ga vi niste predlagali nego ste ga vršili. Bili ste u tome neprikosnoveni. Anestezija vam je služila samo kao sredstvo za umanjenje bolova i bolji komfor da bi lakše operisali. Postoperativna smrtnost, pa čak smrtnost za vreme operacije bila je velika.

–       Ima hiljadu faktora zbog čega je to drukčije. Nije to samo zbog vas, današnjih anesteziologa. Savremeni instrumentarijum, antibiotici, transfuzija.

–       Nažalost, mislim da vama hirurzima nije sasvim jasno o čemu mi sve moramo da vodimo računa za vreme operacije i posle nje. To je čitava jedna nauka, a to je naša specijalnost. Čak i naši razgovori, razgovori dva prijatelja lekara, uzimaju neki čudan pravac, kao da jedan drugoga želimo da ubedimo ko je od nas važniji i potrebniji. Mislim da je to toliko pogrešno. Mi svi radimo na jednom istom poslu i jedan bez drugoga ne možemo. Ima nas samo poznatih i nepoznatih, mislim u narodu, među bolesnicima. Vi ste poznati doktori, lekari hirurških disciplina, pa ostale specijaliste vidite kao pomoćne službe koje treba da vam reše neke za vas „nevažne probleme”. Na nesreću, vi niste čak ni dovoljno upoznati šta sve druge službe mogu da učine. Za ovih nekoliko meseci čujem stalno, a danas i od tebe, „anesteziolozi traže, ni sa čim nisu zadovoljni, stalno im nešto fali”.

Mi to, za Boga miloga, ne tražimo za sebe, nego to tražimo zbog sigurnosti bolesnika i vas, jer vi ste definitivno odgovorni za bolesnika. Bolesnik je sa vašeg odeljenja. Vi ste navikli da pacijenta stavite na operacioni sto, a da nemate uvid u njegovo opšte stanje, da nemate laboratorijske nalaze, da nemate uvid o stanje srca i pluća. Verovali ste u vašu moć da odoka odredite da li neko može da izdrži operativni zahvat ili ne. Vama hirurzima, mada ste svi o tome učili, kao da nije jasno od koliko faktora zavisi uspeh korektno urađene operacije. Malopre si mi stavio primedbu što sam odbio da dajem bolesnici tvog šefa anesteziju, a mogao sam, jer je to bila „zdrava žena i ništa se ne bi dogodilo”. Molim te, a otkuda to znaš, kad nije imala ni laboratorijske nalaze niti ma kakav drugi pregled. Da se nešto dogodilo, zar me ne bi taj isti načelnik pitao: „A zašto niste tražili sve podatke, što ste pristali da se bolesnica operiše?” Tvoji stavovi su odomaćeni kod hirurga. Priprema bolesnika za operaciju je jedan čitav proces. To nije vaš posao nego naš, pa bar nam dopustite da ga obavimo kako treba. Mesto da ste svesni da smo vam skinuli jedan veliki teret sa vaših pleća, vi nas ometate, kritikujete i mislite da mi vodimo neki „krstaški rat” protiv svih doktora ove bolnice. To je, dragi moj, apsurd!

–       Tačno, uverenje mnogih je da smo mi naš posao obavljali korektno.

–       Ni u najlošijoj bolnici ni kod najnestručnijeg lekara ne umiru svi bolesnici. Naš način mišljenja mora da se koriguje. Da li su zalečeni mogli biti potpuno izlečeni, a umrli ostati živi?

–       Naravno, Nikola, ali to sve treba dokazati. Vi hoćete da izmenite čitav dosadašnji način rada, to se ne može odjednom. Mene si, eto, ubedio, ali treba uveriti i ostale. Nemojte vašim stavom da sebi pravite neprijatelje. Napravićete sebi pakao i ništa nećete postići!

 

1 5 / 0 6

Jednom u dva meseca specijalisti Zemunske bolnice imali su stručni sastanak. Neko bi od specijalista pripremio kratak referata o nekom svom novom iskustvu u lečenju, novom leku ili bi pak informisao o novim metodama lečenja u inostranstvu, o kojima je pročitao u stranim časopisima. Dva dana pred sastanak dođe Jasna sa programom u kome je pod tačkom dva pisalo:

„Uticaj intubacije kod carskog reza na poboljšanje apgar score-a[5] kod novorođenčadi Autori: primarijus Markov, Srećković i Ljubić. ”

–       Dakle, gospodo anesteziolozi, mislim da je red da se naš glas na sastanku čuje. Bio bi red da učestvujemo u diskusiji.

–       To je obična glupost. Sigurno da se naš glas mora čuti. Kakve veze ima intubacija sa poboljšanjem opšteg stanja novorođenčadi!?

–       Mislim da ima, bar to ginekolozi tako vide. Mi smo u „Dragiši Mišović“ započinjali sa anestezijom tek kada bi ginekolozi, pod lokalnom anestezijom, došli do otvaranja materice. Tek onda bi mi porodilju uvodili u opštu anesteziju i intubirali.

Radilo se o zastarelom shvatanju depresije vitalnih centara deteta, pod dejstvom barbiturata^[6]. Najnoviji radovi govore baš u prilog da se odmah porodilja uvede u anesteziju, jer kroz 5-6 minuta prolazi dejstvo barbiturata i relaksanata tako da nema depresije i relaksacije novorođenčeta.

–       To si ti tako lepo objasnila, Jasna, pa bi bilo dobro da to na isti način na sastanku objasniš. Zbog dobro planirane anestezije, anestetika i dobre oksigenacije, dete posle carskog reza ima bolji apgar score.

–       Danila moram da dopunim. Od svega je najvažnije da ginekolog postavi pravilnu dijagnozu i na vreme započne operaciju, a ne da čeka da dete počne da „trpi” u materici.

–       Znači, sve nam je jasno osim ko će da diskutuje – pogledom prelete po obojici Jasna.

–       Ti si dama, malo pre si tako lepo ispričala priču, mislim da bi bilo najzgodnije da to budeš ti.

–       Zar ja, pored dva džentlmena, moram da budem zadužena za diskusiju? Sve od mene možete da tražite, ali ja za to nisam sposobna.

–       Nama jedino ostaje da pokušamo sa „pismo-glava” – smejući se predloži Danilo. U ruci mu se nađe petodinarka, hitnu je u vazduh, prihvati je na nadlanicu i pokri je drugom rukom.

–       Biraj, Nikola, najstariji si.

–       Pismo – reče Nikola

Bila je glava.

Zazvonio je telefon, sekretarica upravnika se javila. Gospodu anesteziologe očekuje upravnik i Upravni odbor bolnice.

Uvođenjem radničkog samoupravljanja 1950. godine i zdravstveni radnici su dobili svoje organe samoupravljanja. Upravnik bolnice je imao ograničenu vlast, on je upravljao bolnicom sa Upravnim odborom od 7 članova, od kojih je jedan bio predsednik, a upravnik je bio član po funkciji. Odluke su se donosile većinom glasova, pri čemu je upravnik imao pravo veta. Članovi upravnog odbora su birani na dve godine sa pravom reizbornosti na još dve godine.

Glavni izvršni organ je bio Savet bolnice u kom su se nalazili izabrani predstavnici svih odeljenja bolnice koji su imali isti mandat kao i članovi Upravnog odbora. U organe samoupravljanja birali su i bili birani svi članovi kolektiva jedne ustanove.

Svako odeljenje je takođe biralo svoje organe samoupravljanja. U Savet radne jedinice _(hirurgije, interne, pedijatrije itd) načelnik je po svojoj funkciji bio član. I taj savet je imao svog predsednika, koji se zajedno sa članovima takođe birao na dve godine.

Jedno more raznih komisija imenovao je bilo Savet radne jedinice, bilo Upravni odbor, bilo Savet čitave ustanove. Da bi se donela neka odluka, morala je da prođe kroz sve te hijerarhijske stepenice. Često bi se vraćala radi dopune ili ako je jedan od organa smatrao da nije dovoljno proučena ili dovoljno dokumentovana. Svako je pokušavao da izbegne preuzimanje odgovornosti pojedinačno, dok grupa ljudi nikada nije mogla biti odgovorna.

U upravnikovoj kancelariji zasedao je Upravni odbor. Upravnik, ustavši, pruži ruku anesteziolozima i ponudi im da sednu.

Završivši preturanje po nekim papirima, skide konačno naočare i osmehnu se ohrabrujuće.

–       Danas je Upravni odbor zasedao i doneo odluku da se vašoj molbi izađe u susret i da vam se dozvoli dežurstvo u ovoj ustanovi. Razmatrali smo takođe i mogućnosti za smeštaj za vreme dežurstva, kao i pitanje vaše ishrane. Moram da vam kažem da su svi članovi Upravnog odbora bili saglasni da vaša molba predstavlja presedan u našoj bolnici, jer se lekari bore obično da što manje dežuraju uz što veću naknadu. Vi ste za sada jedini koji traže da dežuraju bez naknade. Upravni odbor ceni vaš predlog, ocenjujući ga kao akt duboke privrženosti našoj ustanovi i izuzetne odgovornosti koju ste preuzeli na sebe kao specijalisti jedne grane medicine, koja, nažalost, još uvek nije doživela svoju istinsku afirmaciju. Zbog toga smo i želeli da donesemo odluku koja bi vas po pravima i dužnostima uvrstila u red ostalih specijalnosti u našoj kući. To znači da ćete dobijati nadoknadu za dežurstvo po pravilniku ove ustanove. Takođe, u ime nas svih prisutnih, želim da vam se zahvalim što ste bili dežurni kod svojih kuća i dolazili svojim kolima kada je to bilo potrebno. Načelnik radiološke službe je izrazio spremnost da vam ustupi svoju radnu sobu posle dva sata po podne, gde će vam se svakoga dana unositi krevet. Hranu ćete dobijati zajedno sa dežurnim hirurzima. Danas smo već isplanirali prostoriju u novoj zgradi, u kojoj ćete, nadamo se od septembra ove godine, imati svoju lekarsku sobu.

Više od četiri meseca čekalo se na ovu odluku, pa ipak su njih troje bili izuzetno obradovani i zadovoljni.

–       Kakav gospodin! Da njega nije bilo ko zna koliko bi se čekalo na odluku!

Direktorov sede čupave obrve se približiše jedna drugoj, lice mu dobi strog izraz.

–       Mislim da ste svesni da svako od vas dežura na svaki treći dan. A u slučaju godišnjeg odmora – na svaki drugi dan. Nadam se da vas zdravlje dobro služi, pa nećete često da obolevate. Neka vam je sa srećom!

Rastajući se pred garderobom gde su se presvlačili da bi otišli kući, Danilo natmuren progunđa

–       Pametan čovek, lepo kaže. „Rodićemo mi mečku” sa tim dežurstvima, svaki drugi dan, svaki treći dan. Užas, sami smo sebi rupu iskopali.

–       Drukčije nije moglo. Zar se nismo zajednički dogovorili? Šta sada komentarišeš, Danilo, kao da ti nisi bio saglasan sa nama?!

–       Lepotan naš, zavodnik, plaši se da ga cice neće čekati ako ih ne miluje svakoga dana.

–       Mnogo mi vas je žao. Kao da vas neće posećivati cice na dežurstvima! – sedajući u Danilova kola, prokomentarisa Jasna.

U tom trenutku pod punim sirenama uleteše kola hitne pomoći. Nikola pokaza rukom da će se on vratiti i Jasna sa Danilom napusti bolnički krug kolima. Otrčao je do prijemne ambulante, gde je načelnik hirurgije već prao ruke posle završenog pregleda. Pogledavši u Nikolu iskosa, progunđa.

–       Opet jedan pao sa građevine, sa četvrtog sprata. Sav je polomljen, ne diše, nema reflekse – mrtav je.

–       Nema pulsa, pritisak se ne meri – konstatova najmlađi lekar na stažu.

–       Ja, ja, to je prelom baze lobanje, verovatno i krvarenje u mozgu, nesretnik. Diše li, kolega?

–       Ne diše, grudni koš se ne pomera.

Nikola izvuče svoje slušalice. Posluša predeo srca. Srce je ubrzano radilo.

–       Laringoskop, tubus, brzo, kiseonik, zovite anestetičara!

–       Kolega, čovek je mrtav, već ima potpuno plavu boju. Čemu sada sve to?

–       Srce mu još uvek radi, vredi pokušati.

Laringoskop mu je već bio u ruci. Usna duplja prepuna krvi, takođe i guša.

–       Aspirator, uključite aspirator.

Crevo aspiratora poče da usisava krv i ukaza se otvor dušnika. Pruži ruku, sestra Mira mu pruži tubus. Više je osetio nego što je video da je tubus ušao u dušnik.

–       Caf[7], naduvajte ga.

Sestra Mira je to već učinila. On joj se osmehnu u znak zahvalnosti i prepusti joj balon za ventilaciju. Pogleda na grudni koš, koji poče ravnomerno da se diže i spušta.

–       Infuziju, dve infuzije. Brzo, dajte mi iglu.

Hladna, modra ruka sa skoro ljubičastim noktima. Podveza podlakticu, ukaza se nešto što je ličilo na venu. Zabode pruženu iglu. Pojaviše se kapljice skoro crne krvi, koje, kao kolebajući se, ovlažiše nadlanicu. Prikopča infuziju, koja u krupnim kapima poče da utiče u venu na izgled mrtvog čoveka. Još jedan ubod u venu nadlaktice, još jedna infuzija

–       Balon, dva peana^[8].

–       Nemamo balon ovde u prijemnoj ambulanti.

–       Trčite u operacionu salu, tamo je jedan koji sam doneo iz „Dragiše Mišovića”, požurite!

Preuze balon od Mire i poče da uduvava kiseonik. Balon je šištao i pištao, bio je star, ulepljen, sa nekoliko otvora. Crevo koje je vodilo od kiseoničke boce takođe je bilo staro i ispuštalo je na nekoliko mesta. Boca sa kiseonikom, sva prekrivena belom prašinom od gipsa, takođe je izdašno propuštala kiseonik. Skazaljka na manometru je pokazivala da je boca skoro prazna.

–       Drugu bocu i novi set sa balonom.

Dežurni ambulante ga zbunjeno pogleda.

–       Nemamo drugu bocu, to je jedini set.

Ljubičasta boja i modrilo se gubilo.

Načelnik je držao ruku na pulsu. Gledao je u Nikolu kroz svoje uvek zamašćene naočare.

–       Sve to nema svrhe, čovek je mrtav! – Pa, kao da se sam sebi obraća, produži: – Kako i ne bi, pao sa skele, sa četvrtog sprata!

Balon je bio donet i upumpan vazduh u flaše sa infuzijama. Tečnost poteče u mlazu u vene.

–       Miro, sa ovim priborom i ovom skoro praznom flašom kiseonika nećemo daleko dogurati, hitno aparat za anesteziju iz operacione sale.

Otvorite ampulu petidina, još dve flaše infuzionog rastvora.

Mučio se da flasterima zatvori rupe na balonu, da bi bar nešto kiseonika uspeo da ubaci u povređenog.

–       Puls i pritisak, molim. Pripremite mi curare. Javite stanici za hitnu pomoć da najhitnije moramo da bolesnika prebacimo na neurohirurgiju.

Uz buku ugura Mira aparat za anesteziju. Boca sa kiseonikom bila je prazna.

Ampula je bila uvučena u špric.

–       5 mg za početak – doviknu lekaru na stažu, prikopčavajući aparat. Sa olakšanjem oseti pun balon u svojoj ruci. Sad je bar mogao da ventilira bolesnika kako treba.

Načelnik se nešto uznemiri. Kao ni sam ne verujući, progunđa.

–       Puls se ponovo pipa.

–       Manžetnu za pritisak. Pokušajte, kolega, da sada izmerite pritisak.

U tom trenutku uđe Vitezović u prijemnu ambulantu, pa iznenađeno zastade.

–       Šta se ovde događa?

Načelnik mu ukratko ispriča o čemu je reč. Vitezović započe ponovo sa pregledom. Pažljivo je pregledao trbuh.

–       Izgleda da nema unutrašnjeg krvarenja. Prosto neverovatno! Hm, pao sa četvrtog sprata. Levo četiri rebra izlomljena, desno potkolenica.

Izvadi lampicu iz džepa, pa baci svetlo u levo, pa u desno oko.

–       Sigurno se radi o teškoj komociji i kontuziji mozga, krv koji teče iz ušiju je svakako znak preloma baze lobanje… Pritisak se meri, 80/40.

–       Miro, te infuzije ne teku dovoljno brzo, povećajte pritisak!

Život se vraćao, pulzacije su na vratu povređenog bile skoro golim okom vidljive. Zenice su bile sužene.

Prestao je da ventilira, puštajući balon da bi video da li povređeni diše. Nije disao!

–       Pritisak 120/80, puls dobro punjen, 120 u minutu.

Vitezović pogleda u Nikolu.

–       Ja ne vidim nikakvih mogućnosti da ovde zadržimo pacijenta. Treba ga prebaciti na neurohirurgiju, tamo će možda imati neke šanse da preživi.

–       Kako ga ovakvog transportovati, sa aparatom za anesteziju, a šta li će tek tamo da mu urade? Sigurno je oštećenje mozga znatno, čovek je donet u ambulantu bez pritiska i disanja. Ko zna koliko dugo nije disao! Ovo je herojski pokušaj, kolega, ali, šta sad dalje …

–       Ja sam spreman da ga pratim na neurohirurgiju.

Svi prisutni odahnuše, problem je bio rešen. Kola prve pomoći su već bila pred vratima bolnice. Uputi napisani. Mira je ostala da dežura, a Voja, koji se spremao da pođe kući, ponudi se da krene sa Nikolom.

Balon se u rukama Nikolinim poče sam da pomera, puneći se i prazneći. Povređeni poče sam da diše. Dolazio je svesti, počeo je da bude nemiran.

Nikola mu spremi koktel od sedativa i analgetika, pa mu ubrizga na kraju curare, koji razlabavi mišiće, pa disanje i nemir prestaše.

Kola prve pomoći su se uz zavijanje sirene probijala kroz gust saobraćaj, krivudajući ulicama, između autobusa i trolejbusa, prolećući kroz crveno svetlo na semaforu. Nikola i Voja su jedva uspevali da savladaju aparat za anesteziju koji je jurio po unutrašnjosti kola, preteći da na svakom zaokretu udari u jednog od njih dvojice ili pak da razbije pregradu između šofera i njih. Voja je pokušavao da ga svom svojom snagom ukroti da ne bi sve oko sebe uništio i da bi omogućio Nikoli da kako-tako ritmično ventilira povređenog. Nijedna kola prve pomoći nisu u to doba imala kiseoničke boce. Bio je to verovatno prvi intubirani pacijent koji je prebacivan iz jedne bolničke ustanove na kliniku Medicinskog fakulteta.

Poskakivali su po uzanom prostoru kola prve pomoći, bežeći od aparata za anesteziju koji se kotrljao mada su mu točkovi bili ukočeni. Kao da je aparat želeo da pregazi ovu dvojicu, jednog koji je sve vreme pokušavao da ga zadrži i spreči u njegovim namerama i drugog koji je stalno nešto čeprkao po njemu, okrećući mu razne točkiće i pritiskajući i otpuštajući balon.

–       Ih, da je kamera, pa da ovo snimim, ala bi bilo smeha, doktore! – zadihano i oznojeno prokomentarisa ovo bežanje i skakanje Voja.

Nikoli nije bilo do smeha, niti je mogao da izmeri pritisak, niti da opipa puls. Zbog curarea povređeni je bio nepomičan, uvezan, u nosilima, bar njega nisu morali da jure po kolima.

–       Možda i nije više živ. „Herojski pokušaj”, kako reče načelnik, mogao je da se završi neslavno. Bar će kolege hirurzi biti oduševljeni sutra na jutarnjem raportu kada budem raportiralo da je „već preminuli transportovan kao živ, da bi neurohirurzi potvrdili dijagnozu smrti”.

Grčevito je stezao i otpuštao balon aparata za anesteziju, uduvavajući kiseonik u pluća nepomičnog čoveka na nosilima, teturajući se i odskačući u trenucima kada mu se čelični aparat približavao.

Kao nekad u detinjstvu molio se, ponavljajući u sebi:

–       Ako postojiš, pomozi ovom čoveku da ostane živ.

–       Opet se moliš, a to loše činiš. Ti se moliš samo kada si u škripcu, pa i onda to ne činiš kako valja. „Ako postoji”, kažeš ti. Znači sumnjaš, ne veruješ. Takvima se molbe neće uslišiti.

–       Da, u pravu si. Te misli kao da same od sebe traže neki oslonac. Šta se to događa u meni, odakle ta želja, ta opsesija, da ja lekar ne smem da dopustim da život napusti telo, da milioni ćelija ostanu bez dotura kiseonika, da prestane rad mozga, srca. Ovo je bio beznadežan slučaj. Šta se to pokreće u meni da ne želim da pristanem, da se pomirim da smrt postoji kao i život. Da li ne želim da priznam da mi lekari nismo čudotvorci?

Već refleksno se sklanjao aparatu, koji Voja nije uspevao da, na krivinama u koje su sanitetska kola uletala u punoj brzini, savlada.

–       Da li ne želiš da priznaš da si ti lično bitku izgubio. Nisi li sujetan, preambiciozan, željan slave?

–       Sujetan? Ambiciozan? Ne, mislim da nisam. Mene je strah, ja se bojim da ne umem, da dovoljno ne znam, da bi možda mogao da ovom čoveku pomognem bolje nego što mu sada pomažem. Čini mi se da sve to nije dovoljno, da se još mnogo toga može učniti da bi se sprečila smrt.

–       Zašto da se spreči? Čovek je pao sa građevine i, ako ostane živ, biće invalid, možda samo biće bez želje, bez svesti. Pašće na teret porodice, društva. Možda će proklinjati tebe što si ga sprečio da se preseli na neki drugi svet. Šta ti uopšte znaš o ovom čoveku, koji leži tu nepomičan, šta znaš o njegovom životu?

Kola hitne pomoći stadoše, sirena prestade da svira. Vrata se naglo otvoriše, dva bolničara sa neurohirurške klinike uskočiše u kola.

–       Dobar dan, doktore – osmehnuše mu se. Poznavali su ga sa staža.

Učini mu se da i ne pogledaše čoveka na nosilima. Otkačiše nosila i počeše da ih izvlače iz kola.

–       Polako, Vojo, dodajte mi „ambu-balon”[9]!

Otkopča creva od aparata za anesteziju pa prikopča balon i njime nastavi da ventilira, dok su bolničari u trku prolazili kroz hodnik klinike unevši povređenog u prijemnu ambulantu.

Sulejman, u civilu, spremajući s da pođe kući, razrogači oči.

–       Šta ste nam to dovezli, doktore?

–       Brže, Sulejmane, bocu sa kiseonikom, dajte da je prikopčam na balon.

–       Nikola, otkud ti? Šta je bilo s tim čovekom?

Na brzinu ispriča događaj, ohrabren, jer je ustanovio da krvni sud na vratu pulsira. Čovek nije bio mrtav.

–       Šta sad ti od nas očekuješ, Nikola, pa čovek ne diše?

–       Ne diše jer sam mu dao intravenozno curare. Disao je kod nas u Zemunu. Vojo, aparat za pritisak. Dajte, promenite infuziju, flaša je skoro prazna!

–       Pritisak 130/70.

–       Napumpao si ga infuzijama, ali otkuda znaš da neme unutrašnjih krvarenja u trbuhu?

–       Aha, zenica mu je proširena na levom oku, prelom baze lobanje, krvari iz ušiju i nosa… Šta se to događa, kolege? – začu se glas profesora Kostića. Kao i uvek elegantan, u civilu, verovatno je krenuo kući, bio je kraj radnog vremena.

Kratak raport doktora Torbice.

–       Kolega Nikola, ja ne znam šta bi mi sad sa ovim unesrećenim, pa on ne diše.

–       Profesore, pre nepunih 20 minuta ubrizgao sam mu curare i relaksirao ga, da bi bio miran u transportu. Ako dozvolite, za nekoliko minuta će on opet disati. Mislim da je glavni problem subduralni ili intercerebralni hematom. Zato sam ga i doveo na neurohirurgiju.

Profesor je ćutao, pregledavajući reflekse zenica. Kao da je prečuo priču o curareu. Da, znao je Nikola, ako pacijent ne diše, bio je on za neurohirurge izgubljen slučaj. Ne čekajući više, pogleda u Sulejmana.

–       Jednu ampulu atropina i dve neostigmina brzo. Profesore, da ga prebacimo do radiologije, za to vreme će prodisati, dok mu napravimo snimak lobanje.

Profesor pogleda u Nikolu nekako sa nevericom, neodlučno, pa se na njegovom lepom inteligentnom licu ukaza osmeh.

–       Pa da vas poslušamo, kolega, kada ste povređenog čak iz Zemuna doveli ovamo!

Okrenu se Torbici i ostalim kolegama koji su se skupili oko njega.

–       Kolege, ovo je prvi pacijent koji je doveden na ovu kliniku od kada ona postoji intubiran i veštački ventiliran, u pratnji anesteziologa. Možda je ovo početak jednog novog prilaza traumi glave. Da vidimo snimke i nadam se da će povređeni početi da spontano diše. Obećali ste!?

Za vreme Rö snimanja povređeni je prodisao.

Tri sata kasnije povređeni je ležao zavijene glave u šok-sobi, disao je spontano. Dežurna ekipa uz prisustvo profesora izvadila je veliki hematom koji se nalazio ispod moždane opne.

–       Videćemo kako će se razvijati postoperativni tok, kolega. U svakom slučaju mislim da ste pravilno postupili što ste povređenog doveli na našu kliniku i što ste nam sugerisali operaciju. Napravili ste čitav mali podvig, neuobičajen kod nas. Verujem da će se to sve češće dešavati u budućnosti. Možda će se na ovaj „vaš” način mnogi životi biti spaseni.

Klimnu mu glavom, osmehnu se i izađe iz šok-sobe.

Kasnije, za okruglim stolom, dežurna ekipa je pila kafu.

–       Sećaš li se kako smo u Kovinu transportovali one opečene zavijene u Vesnine nove čaršave, jer nismo imali zavoja. Sad dovodiš intubirane povređene bolesnike, ubrizgavaš im curare. Pa za ovo nekoliko godina smo dosta napredovali obojica. Nego, ono sa disanjem je delovalo kao da si veliki vrač: „Kroz nekoliko minuta će prodisati”, kažeš ti profesoru i, gle čuda, povređeni prodisa. A da nije?

Sulejman, gromko se smejući, tapšao je Nikolu po ramenu.

–       Ne, ne morate im odati tajnu. Oni su neurohirurzi, ne razumeju se u farmakologiju. Tako ponekad uspem i ja da ih ubedim da sam mađioničar.

–       Dragi moj Sulejmane, kako bi oni uopšte znali da mi postojimo, da im nismo potrebni. Uskoro će shvatiti da bez nas ne mogu.

–       Šta nam to vredi, doktore! Eto, doktor Torbica je danas od jednog pacijenta dobio dve flaše viskija. Spakovao ih, a mene ni da ponudi. Znam bolesnika, sećam se da su jedva zatvorili lobanju posle vađenja tumora. „Sulejmane, koliki je pritisak? Sulejmane, diše li bolesnik? Sulejmane, daješ li krv?” Moj doktore! A viski zapakovan u torbu, nema ništa za Sulejmana.

Za okruglim stolom smeh i navijanje da se bar jedna flaša otvori. Torbica je nevoljno pristao. Nije imao kud.

Nešto kasnije, još jedan pogled na temperaturnu listu u šok-sobi, oslušnu ravnomerno disanje, opipa puls. Izgleda da je sve funkcionisalo – bar za sada. Na izlazu iz šok-sobe srete kolegu ortopeda, konsultanta.

–       Ha, Nikola, čujem da kod vas u Zemunu kad neko počne da pada sa građevine, pada pravo na neurohiruršku kliniku. Kaži, brate, kako ostade živ kada je pao sa šestog sprata?

–       Priče su priče. Kada je kod nas stigao u Zemunsku bolnicu pao je sa četvrtog.

 

1 5 / 0 7

Na jutarnjem sastanku hirurga i anesteziologa dežurni hirurg je započeo svoj izveštaj.

–       U popodnevnim časovima primljen je u prijemnu ambulantu radnik „Trudbenika” koji je pao sa četvrtog sprata građevine. Bio je u vrlo teškom šoku, sa prelomima butne kosti desno, levo potkolenice, verovatno i prelomom rebara. Rendgenski snimci grudnog koša nisu napravljeni, zbog kratkoće vremena. Povređeni je odmah intubiran i, posle brze reanimacije uz veštačku ventilaciju u pratnji anesteziologa i anestetičara, prenet je na Neurohiruršku kliniku gde je odmah i operisan. Jutros rano smo tražili izveštaj od dežurnog neurohirurga. Povređeni je dobro sa stabilnim opštim stanjem. Bolesnik iz sobe broj 6 Stanko…

Jasnin pogled je tražio Nikolu. On pročita u njemu radost i ponos. Danilo mu namignu.

Na kraju raporta načelnik poče da prazni lulu, lupajući o pepeljaru.

–       Gospodo, možda ne bi tako lako trebalo preći preko prvog slučaja, to jest traume, pada sa građevine. Ja bih samo da kažem nekoliko reči. Da nije bilo anesteziologa, taj čovek bi bio mrtav. Doktor Vajnberg ga je reanimirao i zahtevao da se pošalje na neurohirurgiju radi operacije. Pristao sam. Nisam verovao da će stići živ na kliniku. Moram da priznam da mi, uopšte, držanje anesteziologa imponuje. Dokazali su za ovih nekoliko meseci da postoji i neka druga medicina, a ne samo ona na koju smo mi ovde u Zemunu navikli.

–       Pa i red je, gospodine načelniče, da i mi neke vajde od njih vidimo, dosta nam iskomplikovaše život – progunđa doktor Hrasnik glasno.

Smeh i bučno pomeranje stolica označi kraj raporta.

Anesteziolozi su znali da su ih hirurzi prihvatili kao svoje, ali su isto tako znali da sukoba ima i u najboljim porodicama, i da će ih u budućnosti biti.

Posle završenog operativnog programa, presvučeni u blještavo bele uniforme, tri anesteziologa se pojaviše u sali za sastanke, jedinoj velikoj prostoriji u kojoj su mogli da se skupe lekari. Stara, već odavno otpisana baraka van bolničke zgrade, koja je negde stajala napuštena posle odlaska nemačkih trupa i koju zemunska opština nikome nije mogla posle okupacije da utrapi, našla se u bolničkom dvorištu. Na uporne zahteve uprave bolnice da se broj postelja poveća, opština je kao „prvu pomoć” dodelila bolnici ovu baraku. Pored nekoliko prostorija za bolesnike, urološke ambulante, upravnikove kancelarije, bila je i jedna velika prostorija, koja se teško mogla zimi zagrejati, u kojoj je patos obilovao brežuljcima i dolinama, koje su se pri hodi ugibale.

Dugi redovi stolica, govornica, sto za predsedavajućeg i zadnji zid, prekriven velikom crvenom zastavom sa srpom i čekićem. Na zidu iznad govornice velika slika maršala Tita u svečanom crnom odelu, sa vrlo brižljivo vezanim čvorom tamne mašne na beloj košulji. Lepog lica, mudrih očiju i visokog čela, brižljivo začešljane talasaste kose, uporno je i sa pažnjom posmatrao ovaj skup belih mantila pred sobom. Levo i desno od maršala bela velika slova, brižljivo isečena pa prikačena na crvenoj podlozi zastave.

Nikola pročita:

„Samoupravljanje je dokaz visoke svesti naših naroda i narodnosti.“

Ne stiže da promisli o mudrim rečima maršala predsednika, jer se za govornicom pojavi predsednik stručne sekcije zemunskih lekara, koji bez ikakvog uvoda najavi prvu temu „Zloupotreba antibiotika”. Referent je izlagao internista koji je lepo, sažeto i stvarno vrlo instruktivno ukazivao na opasnost preterane upotrebe antibiotika. Citirao je nova istraživanja u Americi, gde se antibiotici ne daju preventivno, što se u našim bolnicama još praktikovalo. Buran aplauz, a zatim tišina.

Predsedavajućev pokušaj da natera specijaliste na diskusiju ostade bez uspeha.

Druga tema je bila ona za koju su anesteziolozi bili zainteresovani.

–       Uticaj intubacije na poboljšanje Apgar skora kod novorođenih carskim rezom…

Primarijus Markov započe svoje izlaganje mirnim samouverenim glasom. Odmah se osetilo da referent ima iskustvo u izlaganju:

– Podaci koje vam iznosim su tako očigledni da je svaka diskusija izlišna…

Tri anesteziologa, koja su na svojim stručnim seminarima navikli na burne diskusije, bili su iznenađeni ćutanjem auditorijuma specijalista. Ovakva napomena referenta izgledala je neverovatno. Sada su tek shvatili koliko je ova sredina bila drukčija. Diskutovalo se retko, a još ređe kritikovalo. Anesteziolozi nisu to znali.

–       Upoređujući materijal za poslednjih pet godina kod novorođenčadi koja su na svet došla carskim rezom ustanovili smo: Sva deca koja su rođena od majki koje su bile operisane u lokalnoj anesteziji imala su lošiji AS nego deca koja su rođena carskim rezom u anesteziji sa intubacijom.

Jasnine ruke su se nervozno grčile za vreme čitanja referata. Palila je cigaretu za cigaretom. Danilo, naizgled miran, dobovao je prstima po svom kolenu. Nikola je uvek pred neku diskusiju osećao neku nejasnu uzbuđenost i mada je sebe primoravao da napravi u glavi neki plan šta će reći, nikada mu to nije uspevalo, nego se dizao i započinjao, a onda bi sve išlo samo od sebe.

Podigao je ruku i zatražio reč, ne primetivši malo iznenađene poglede i okrenute glave prema njemu.

–       Hteo bih da se zahvalim gospodinu primarijusu na lepo iznetom referatu. Međutim, ima nekoliko parametara koji bi sigurno mogli da se izvuku iz vrlo obilnog prezentiranog materijala, a koji bi još jasnije podvukli prednost opšte nad lokalnom anestezijom. Intubacija je samo jedan od tehničkih pomagala za vreme opšte anestezije, koja pomaže da se bolje i lakše ventilira bolesnik za vreme operacije i da se sa manjom količinom anestetika postigne isti efekat. Međutim, izuzetno je važno izvući parametre o starosti majke i indikacijama za carski rez. Kod lokalne anestezije se postavlja pitanje kako je majka bila oksigenirana i kada je postavljena indikacija za carski rez, naime, da li je novorođenče intrautreino trpelo ili nije. Zato moje pitanje glasi: da li su se i neki drugi parametri upoređivali osim intubacije pri donošenju zaključka, jer svi oni svakako utiču na apgar score.

Gospodin primarijus nije ni pokušao da prikrije iznenađenje što neko nije uspeo da razume njegovo izlaganje. Njegov ljutit glas Nikola ne zapazi.

–       Mislim da naša studija jasno ukazuje na prednost intubacije. Mi smo nekoliko godina davali majkama anesteziju maskom bez ikakvih komplikacija – možda smo mi ginekolozi oprezniji, a i naši anestetičari nego mnogi anesteziolozi – prigušeni smeh pa – Da li je moj odgovor zadovoljio kolegu?

–       Ne, nažalost nije. Mislim da se nismo u potpunosti razumeli. Intubacija sama po sebi ne može da poboljša oksigenaciju. Pravovremena odluka da se započne sa carskim rezom, izbor anestezije, upotreba hipnotika i relaksanata, i to pre i posle vađenja ploda, mogu da dovedu do poboljšanja ili do pogoršanja apgar score-a. Mislim da bi te parametre, ako nisu uzeti u obzir, trebalo izanalizirati pa će to dati jasniju sliku poboljšanja, a samom istraživanju veću vrednost. Hvala lepo.

Nikola sede. Nastade neprijatna tišina. Predsedavajući upita ima li još nekog ko želi da postavi primarijusu pitanje u vezi sa referatom. Niko se ne javi. Gospoda specijalisti kao da jedva dočekaše predsedavajućeve reči da je sastanak završen i pokuljaše na vrata da bi se što pre uputili kućama.

–       Ne znam da li je dobro što smo diskutovali, oni ništa ne shvataju! – prošaputa Jasna idući između Nikole i Danila, glasno dodajući: – Prijatno vam, ja ostajem, donesite sestri nešto lepo sutra za doručak.

Nikola uđe u mušku garderobu i otvori orman da bi se presvukao. Razmišljao je:

„Možda je Jasna u pravu, možda nije bio jasan u svojoj diskusiji. Ovakav rad ne bi smeo da bude izlagan ma gde, a pogotovo ne na kolegijumu gde sedi toliki broj specijalista.“

–       Gde je taj mali sveznajući, da mu smrskam kosti, pa da se ubuduće ne usudi da soli pamet pametnijima od sebe! Krv mu Isusovu, kad ga ja opaučim! Pustite me, pustite me da vidi on svog boga!

Nikola se okrete da vidi ko se tako prostački izdire i vide iskolačene oči i besno bledo lice doktora Markova, rođenog brata primarijusa Markova, koji je specijalizirao urologiju. U trenutku shvati da su pretnje razjarenog kolege uperene njemu i da je Sima stvarno spreman na fizički obračun sa njim. Sava i Danilo su ga sprečavali i onako podivljalog držali da ne nasrne na Nikolu. Okrenuo se da dovrši oblačenje, praveći se da ne čuje i ne vidi šta se oko njega dešavalo. Srce mu je ubrzano kucalo, svakog trenutka je očekivao da Sima nasrne na njega i da počne da ga udara. Reskirao je da on prvi primi udarce. Šta potom, zar da se bije sa svojim kolegom zbog jedne obične akademske diskusije, na stručnom kolegijumu? Gde je on to uopšte stigao? Sa kakvim on to ljudima treba da sarađuje? Kako se uopšte sa njima treba ponašati? Vika iza njegovih leđa je prestala. Sava i Danilo su uspeli da Simu izvuku iz garderobe. Iz hodnika se više ništa nije čulo. Vezivao je pertle na cipelama kada se Danilo vratio.

–       Lud čovek! On je stvarno hteo da te bije, eno ga u načelnikovoj sobi još uvek urla. Sava ga ubeđuje da ti nisi ništa loše mislio, nego si izlagao samo svoj stav. Hajde sad, kreni već jednom kući i ne izazivaj suviše tom svojom mirnoćom. Da sam ja na tvom mestu, već bih se pobio sa njim.

–       Nadam se da nikada neću pasti na tako niske grane da bi se sa nekim tukao. Pogotovo ne sa kolegom. Ja u početku nisam ni shvatio da se sve to odnosi na mene.

–       Mislim da to sutra treba raščistiti sa Markovim starijim.

–       Promisliću, ali ne verujem da ću išta raščišćavati. Ja nisam nikoga vređao. Ako neko treba nešto da raščišćava, neka izvole. Ja im stojim na raspoloženju. Hvala ti na tvom zauzimanju i doviđenja do sutra.

U kolima vozeći se kući, pokušavao je da nađe bar nešto što je moglo da uvredi primarijusa Markova u njegovoj diskusiji.

Dan sunčan, ulice prepune ljudi. Fića poskoči iznenađeno, jer mu je gazda pritisao gas pedalu do daske. Smejao se Nikola otvarajući fioku svog ormana i stavljajući ovaj nemili događaj u nju. Možda Sima Markov smatra da brata treba braniti, možda je to ljubav prema bratu. On je bio jedinac, nije imao brata. Fioka je bila zatvorena.

Čekali su ga na ručku. Zagrlio je Vesnu i udahnuo miris njene kože, podigao i bacio u vis Milicu, koja se blaženo smeškala željna maženja sa ocem.

–       Konačno da se pojaviš, već smo zaboravili da si član porodice. Da li ti jedini posle dežurstva ostaješ u bolnici ili to svi zemunski doktori rade?

–       Zidaće mu Zemunci spomenik. – dodade tašta.

–       Spomenik veliki kao onaj na Kalemegdanu, što mi je deda pokazao? – upita Milica radoznalo.

–       Malo manji, Milice, jer je i Zemun manji od Beograda.

–       Zašto onda moraš da radiš u tom Zemunu?

–       Zato što i tamo ljudi moraju da idu kod čike doktora.

–       E, a ja sam od tetka Rade čula da ti i nisi pravi doktor, kaže ona da si ti anasti, anastilog …

–       Rasplakalo se dete, ona Rada se šali sa njom. Došla danas pa se žali na bolove u krstima, a Milica kaže; „Što ne kažeš mome tati, on je doktor?” A Rada kaže: „Otkud, kad je on samo anesteziolog?”

Milica napući usne i obori pogled prema zemlji, bio je to znak njenog pretplačnog stanja.

–       Neću da budeš ana… anastazilog, hoću da budeš doktor, hoću da to kažeš tetka Radi…

Nikola uze Milicu, stavi je u krilo. Ona se pripi uz njega i on oseti kako to malo telo u njegovom zagrljaju zadrhta nekoliko puta. Znao je sada su joj suze tekle niz lice.

–       Milice, ima mnogo vrsta doktora. Jedni operišu pa se zovu hirurzi, drugi leče decu, pa se zovu dečiji lekari ili pedijatri, treći leče pluća, četvrti srce, svi su oni doktori. Svi su oni zato tu da pomažu bolesniku, svi su oni jednaki. Tako i ja moram da uspavam bolesnika da ga ne bi bolelo kad ga hirurg operiše, da se brinem o bolesniku za vreme i posle operacije, i to je isto tako važno kao rad svakog onog čika doktora koga sam malo pre spomenuo.

–       Ali u obdaništu su me pitali šta mi je tata, a ja rekla da si anast… zigolog, a oni me gledaju, kažu da ne znam, da takvih doktora nema, niko ne zna… Lilin tata je kasapin, on uvek dođe po Lilu, a ti nikad nisi došao po mene, nego uvek majka ili deka. Naše drugarice koje nas čuvaju se uvek trude oko njega, ljubazno pričaju sa njim. A mene pitaju: „Imaš li ti tatu?” Ja im kažem: „Imam”, a oni pitaju: „Zašto on ne dođe po tebe, da ga vidimo?” Ja kažem: „On stalno radi, on je doktor”.

 

Lekar u porodici, znači da će ga porodica viđati ponekad. Za obedom je često odsutan i kada je prisutan. Zastane usred rečenice, ili ne čuje kada mu se deca ili supruga obraćaju. Šta treba reći za lekare, naročito za hirurške discipline, koji nikada nemaju radno vreme, a njihov radni dan zavisi od dužine operacije, od broja bolesnika, epidemija, od onih poslova koji se ne mogu odložiti, za malo posle ili za sutra?

U romanima i na filmu sve to izgleda herojski, ali samo lekar zna kako je to biti retko ispavan, koncentrisan do maksimuma, čak i u časovima kad treba da se spava. Da li se nekad neko zapitao da li lekar to može? Kako on to uspeva?

Rudari rade jednu smenu. Pilotima je dozvoljeno da lete samo osam sati, šoferi smeju da voze ne duže od osam sati.

Da li je neko ustanovio norme za lekare? Koliko lekari smeju da rade?

Lekari su dali predloge da se uvede beneficirani staž za radnike na izuzetno teškim i odgovornim poslovima.

Teški poslovi sa ne regulisanim radnim vremenom, poslovi koji se ne mogu da ograniče samo na dan ili noć, rad u smenama. Odgovornost sa maksimalnom koncentracijom. Sve su to situacije u kojima je radnik pod stresom, što umanjuju njegovu radnu sposobnost. Zdravstveni radnici, izuzev lekara, imaju razne beneficije u odnosu na njihov radni staž. U državama u kojima su svi pred zakonom jednaki, lekari to nisu.

Za sebe same lekari nisu ništa preduzeli da se zaštite. Oni nemaju beneficirani staž. Oni ne rade u rudniku, ne voze kamione, ne upravljaju „džambo“ letelicama. Odgovorni su samo za ljudske živote koji su tog trenutka pred njima. Koliko takvih trenutaka u toku dana i noći!

Važno je znati kada se više ne može, ali i kada se može reći „probudi me za pola sata“. Ljudski život se ugasi za nekoliko minuta, ako doktor spava.

 

1 5 / 0 8

Svako popodne unosilo se kanabe u sobu načelnika rendgen službe, gde je dežurni anesteziolog odlukom Upravnog odbora mogao da spava. No vremena za spavanje nije bilo mnogo. Saobraćajne nesreće i hitni slučajevi bili su tako česti u popodnevnim i noćnim časovima da je ponekad broj hirurških zahvata bio veći, teži i dugotrajniji nego za vreme dnevnog planiranog operativnog programa. Tri anesteziologa je bilo premalo za tako obiman posao. Posle tako neprospavane noći, ujutru bi dežurni nastavljao da učestvuje u normalnom operativnom programu, mada mu je po zakonu sledovao slobodan dan. Bio je to i fizički i psihički naporan posao, pogotovo što se pored toga posla moralo boriti za nabavku aparature, organizaciono formirati jedno bolničko odeljenje koje do tog doba nije postojalo, preuzimati brigu za neposrednu kontrolu bolesnika u postoperativnom toku u šok-sobi. Najteže je bilo promeniti ustaljeno shvatanje da hirurg o svemu odlučuje, za sve odgovara, da on planira operacije bez obzira da li je pacijent dobro pripremljen za operaciju ili nije.

Nikola nije osećao nikakav umor; što je više radio, sve je više uživao u svom poslu. Osećaj da su njih troje anesteziologa upućeni jedni na druge, da od njih zavisi sigurnost pacijenta na operacionom stolu, davala im je ne samo snagu i polet u kreacijama nego i postojanost u zahtevima kako stručnom kolegijumu tako i Upravnom odboru i upravi bolnice.

Baš kada se spremao kući, posle napornog dežurstva i operativnog programa koji je završavao od ranije, uđe sestra Mira da saopšti kako su sa ginekologije javili da hitno moraju operisati mladu ženu u vrlo lošem stanju, sa vanmateričnom trudnoćom .

Baci pogled na veliki sat na zidu operacione sale, bilo je skoro dva sata. Znao je da Danilo, koji posle dva sata preuzima dežurstvo, neće biti u stanju da ga zameni. Bio je zauzet u drugoj operacionoj Sali, gde se operisao urološki bolesnik sa velikim zloćudnim tumorom na mokraćnoj bešici. Jasna je još uvek bila zauzeta hirurškim programom i takođe skoro neće biti gotova.

–       Obećao sam Vesni i Milici da ću ih danas voditi u Topčider, opet će biti razočarane.

–       Operacija je završena, sve je u najboljem redu.

Dva očna kapka sa dugim trepavicama zadrhtaše i polako počeše da se otvaraju, pa se ponovo spustiše.

–       Hajde, pokušajte da otvorite oči i da dišete duboko.

Još uvek ga je fasciniralo to buđenje, to vraćanje svesti bolesnika. To je bila najveća nagrada anesteziologu za uloženi trud, za dobru anesteziju.

Dva plava oka pogledaše u njegove oči. Još uvek ga nisu primećivala.

–       Operacija je završena, sve je dobro prošlo, hajde još jednom udahnite duboko. Tako, hajde sada još jednom. Hajde, stisnite moju ruku što jače možete.

Proverio je snagu mišića da bi ustanovio da li je dejstvo kurarea, koji je za vreme operacije olabavio mišiće, prošlo.

–       Hvala vam…

Ču se glas bolesnice, koga zameni kašalj. Taj kašalj je budio uvek radost kod anesteziologa – znači da su svi refleksi u grudnom košu i grlu funkcionisali ponovo. Dva bolničara su preuzeli bolesnicu da je prebace na odeljenje.

Opra ruke i uđe u malu mračnu sobicu kraj ulaza u operacione sale u kojoj bi se pušilo i pila kafa između operacija. Jedan mali sto i nekoliko stolica bio je ceo inventar prostorije. Sestra Micika mu donese šoljicu crne kafe koja se pušila primamljivo mirišući. U trenutku kada je hteo da zapali cigaretu ulete sestra Mira:

–       Hitno, doktore, pacijentkinja jedva diše!

Na pokretnim nosilima užurbano su unosili bolesnicu u operacionu salu.

–       Laringoskop, tubus…

Potpuno belo lice, sklopljenih očiju, grudni koš je jedva primetno pomerao. Čitavo telo kao da je bilo bez kapi krvi. Čak i bela boja je boja. Telo pred njim je bilo pepeljastosivo – bezbojno.

Brzo je intubirao bolesnicu i prepustio sestra Miri da je ventilira. Uzeo je iglu da joj nađe venu. Na šaci i podlaktici ništa se nije videlo. Nokti su bili bez boje, ruke hladne, znojave. Puls se nije mogao da napipa.

Znao je – ako joj za nekoliko trenutaka ne nađe venu i ne uključi infuziju, bolesnica će biti mrtva.

–       Polako, smiri se, ne budi u panici, naći ćeš joj venu.

–       Šta vredi što mi ti pričaš priču koju i ja znam i koju bi i ja drugom govorio! Ne mogu nigde da je napipam. Vene su prazne, bez krvi.

Bubnjalo mu je u ušima, ruka mu je postajala nesigurna.

Učini mu se da vidi plavičasti trag na nadlaktici. Zabode iglu. Ništa, na njenom kraju se ne pojavi krv. Tišina, nesnosna tišina. Samo je čuo kako kroz creva aparata za disanje ulazi i izlazi kiseonik iz pacijentkinje. Svi su čekali na njega. Nije ih video, ali je osećao da ginekolozi stoje oprani i već spremni sa sterilnim rukavicama na rukama. Osećao je Mirinu nervozu, znao je da je razočarana što svi vide njegovu nemoć, njegovu neodlučnost. Ponovo zabode iglu – ništa. Na drugoj ruci takođe ništa.

Ču Mirin šapat:

–       Pritisak je nemerljiviv. Jedino na vratu još pipam otkucaje srca.

„Pipa otkucaje srca, pipa otkucaje srca, pipa otkucaje srca”, nešto je ponavljalo u njemu.

Mira je posle kraćeg vremena dodala tiho, da samo on čuje:

–       Sve su slabiji.

–       “Slabiji… sve su slabiji… sve su slabiji…”

Znao je da svaka takva rečenica traje bar tri sekunde. Tri sekunde za život koji je oticao.

Bespomoćno baci pogled na dve bele noge i na zglobu levog stopala primeti jedva vidljiv plavi trag.

Jodira ga i stežući esmark[10] oko noge. Pod pritiskom je osetio da ispod kože nečeg ima.

Nasumice zabode iglu u to nešto. Na završetku igle ponovo ništa. Ču oko sebe uzdahe razočarenja.

–       Kako bi pa moglo nečeg da bude kada skoro nema cirkulacije krvi?

–       Dajte mi špric!

Povuče lagano klip šprica. Crna, skoro sasvim crna krv pojavi se u špricu.

–       Infuziju!

Prikopča je na iglu.

–       Pumpajte tečnost brzo!

Preuze od Mire balon i prisloni prste na hladni vrat. Prvo ne napipa ništa. Prsti su grozničavo tražili i najednom oseti pod pritiskom, slabo pulsiranje arterije.

Pogleda prema infuziji, tečnost je iz flaše uticala mlazom u venu.

Ginekolozi su jodirali užurbano predeo donjeg trbuha. Sestre instrumentarke su ređale ubrzano instrumentarijum.

Pade mu pogled na ruku gde je malo pre pokušao da nađe venu. Učini mu se da sada vidi nešto što je ličilo na venu. Morao je još jednu infuziju da ukopča, da bi bolesnici nadoknadio što pre izgubljenu tečnost i krv.

–       Miro, prihvatite balon!

Ugleda Voju koji je ušao da vidi da li nešto može da pomogne.

–       Vojo, brzo spremi još jednu infuziju sa hemacelomom.

Ponovo steže esmark oko ruke. Ponovo jodira mesto gde mu se činilo da je nešto video. Opipa prstima. Bio je siguran, bila je to vena. Zabode iglu, pojavi se kapljica krvi koja kao da se dvoumila da li da izađe iz otvora igle ili ne.

Sterilni čaršavi prekriše telo bolesnice. Prihvati ponovo balon od Mire, uključi isparivač sa etrom na najmanji podeok.

Pogleda u Miru koja je merila pritisak, sa slušalicama u ušima.

Primarijus Markov je držao skalpel u ruci.

Ču Mirin glas, koji zazvuča radosno, skoro pobedonosno.

–       Pritisak 80/40. Tonovi se dobro čuju!

–       Mogu li da počnem? – zapita primarijus.

–       Izvolite, gospodine – naglasi Nikola.

Primarijus baci iskosa pogled na Nikolu i oštrim sečivom skalpela zaseče kožu. Potpuno bledo tkivo bez i kapi krvi.

Ekarteri[11] skloniše kožu i potkožno tkivo, proširujući operativno polje. Pokulja crna, delimično koagulisana krv. Zazujaše aspiratori usisavajući krv. Veliki parčići koagulisane krvi vađeni su rukama operatora.

Nikola je tražio pogledom podeoke na staklenoj posudi aspiratora koji se punio kao iz česme – krvlju bolesnice. 800, 1000, 1500 ml – litar i po. Prebacuje se na drugu posudu.

–       Miro, šta je bilo sa krvlju, hoće li najzad stići?!

Mira slegnu nevoljno ramenima i šapnu mu:

–       Tek je pre nekoliko minuta poručena. Nulte grupe nemaju. Poslali su kola u zavod za transfuziju.

Smrknut stavi slušalice u uši. Pritisak je nešto pao 70/40.

–       Napumpajte balone i još dva hemaceloma, brzo!

Nadao se da neće poprskati vene u koje se slivala tečnost pod vrlo jakim pritiskom.

–       Neće valjda obe. Ko li bi još jednom imao sreće da nađe novu venu?

Ču škljocanje klema za krvne sudove. Znao je da je sada zaustavljeno krvarenje.

Nekoliko minuta kasnije poče da se penje živin stub na aparatu za pritisak 90/55, 110/70. Puls se još uvek teže pipao.

–       Pritisak je 110/70, puls se smiruje i dobro se pipa.

Reče glasno da umiri ginekologe.

Infuzione flaše su se brzo praznile i zamenjivale sa drugim punim. Ubrizga još nekoliko kubika petidina. Otvori isparivač sa etrom i ubrizga novu dozu relaksanta.

Primarijus okrete glavu prema sestri instrumentarki koja mu velikom gazom obrisa čelo na kome su bile bezbrojne kapljice znoja.

Nikola sede na stolicu kraj aparata za anesteziju da upiše tok anestezije u kartu anestezije. Otvori istoriju bolesti da bi uzeo najosnovnije podatke. Istorija bolesti bila je prazna.

Okrenuo je prednju stranu na kojoj su se nalazili podaci bolesnice. Pisalo je radnica fabrike lekova „Galenika”:

stara: 36 godina, udata, majka troje dece

primljena:     kao hitan slučaj u 4^h ujutru

primio:         primarijus dr Markov

Još uvek napet od prethodne anestezije, ne misleći da će ikome naneti neko zlo, čak ne primetivši ni ime lekara koji je primio bolesnicu, napisa u istoriju bolesti:

„Bolesnica na operacionom stolu bez puls i bez pritiska. Istorija bolesti bez ikakvih anamnestičkih i laboratorijskih nalaza. Hitna reanimacija infuzionim rastvorima hemaceloma, plazmom – krvi nije bilo, niti je trebovana. Bolesnici je počeo da se meri puls, a zatim pritisak 80/40, te je započeta anestezija. Bolesnica intubirana bez teškoće. Anestezija nastavljena kiseonikom i azotoksidulom, 50:50 % uz dodatak petidina. Pritisak se čitavo vreme operacije meri između 90/50 i 100/55, puls dobro punjen ritmičan 100 – 120. Pred kraj operacije dato 4 boce krvi „O” grupe Rh+. U toku operacije lab:

Hb- 3,4mml Er 1.750 000; L 3225. Po završetku operacije bolesnica budna, odgovara na postavljena pitanja. Preneta u antišok-sobu ginekologije. Bolesnica u vrlo lošem stanju, još uvek hipovolemična, sa dežurnim ginekologom dr Ljubićem dogovorena postoperativna terapija.

Potpisa svoj nalaz i stavi datum i čas – 14³⁰. Danilo uđe u sobu.

–       Čujem od Mire da je bilo gadno, skoro mrtvu iskrvarenu bolesnicu su ti stavili na sto. Šta su radili, zaboga, na prijemnom odeljenju kada to nisu primetili?

–       Ne na prijemnom, nego na odeljenju. Primljena je u 4^h ujutru.

–       Boga im božijeg, koji je taj nesrećnik koji ju je primio!

–       Iskreno da ti kažem nisam pogledao na istoriji bolesti, a najstrašnije je što je istorija bolesti bila potpuno prazna.

–       Zašto si pristao da daješ anesteziju? Ja bih im to odbio. Znaš li u šta si se upustio? Da je žena umrla na stolu, šta bi bilo? Bio bi ti kriv. Zar ne znaš da ti šef Kusovac nije ni malo naklonjen?!

–       Danilo dragi, sve ja to znam. Bili su sekundi u pitanju, žena je jedva disala, periferne cirkulacije više nije bilo, jedva sam joj venu našao, pretpostavljao sam da joj je pun trbuh krvi. Mislim da je jedino mogla da preživi baš zato što sam je dao anesteziju!

–       A da je umrla na uvodu u anesteziju? Da li si tražio od Kusovca da ti bar napiše u istoriju bolesti u kakvom je žena stanju bila pre uvoda?

–       Danilo, mislim da ni ti to ne bi tražio. Život je bio u pitanju, i to majke troje dece. Mislim da nije bilo vremena za diskusiju.

–       U našem pozivu je uvek život u pitanju, ali ne možemo uvek prihvatati tuđe greške kao svoje. Dokle ćemo mi vaditi kestenje iz vatre?

–       To nisam ni učinio, napisao sam u istoriju bolesti u kakvom je stanju bolesnica preneta u operacionu salu.

–       Sada dosta kritike, šta je bilo bilo je. Izgledaš jako umoran, odlazi kući, detetu i ženi. Odmori se i hvala što si ostao, inače bih ja morao da dam anesteziju, možda ne sa toliko sreće.

–       Nadam se da ćeš imati mirno dežurstvo.

Presvukao se u garderobi i otišao na ginekologiju da vidi bolesnicu.

–       Veliki doktor na našem odeljenju! Znam i zbog čega je došao. Bolesnica je dobro, baš sam joj sada uključila novu flašu krvi.

Zastao je i okrenuo se ka njoj.

–       Liči na cvet. Ruža, ne, nikada nisam znao imena cveću. Da li je uopšte treba upoređivati sa nekim cvetom? Te plave oči, tako nežne, vragolasto podsmešljive, to potpuno belo lice sa rumenilom po obrazima. Možda zato ruža? Taj ten kô u novorođenčeta.

–       Sestro, imate li vi dece?

Plavi, podsmešljivi pogled nestade. Plavetnilo pređe u čeličnosivu boju, pa sasvim isprano plavu. Pogled tuge, taj pogled je on poznavao, pa bio je lekar.

–       Ne, nemam, skoro – šapatom reče, jedva pomerajući usne na kojima se zaustavi njegov pogled.

–       Da li onaj ko ih ljubi zna da ih ljubi? – pomisli.

–       Apsolutno najkvalifikovaniji donžuan! Nisi spavao dve noći. Da nisi zaboravio – pošao si da obiđeš bolesnicu, da te samo podsetim.

Skrenu pogled sa njenih usana

Da, ipak liči na ružu. Lice joj je bilo prekriveno rumenilom koje se preko vrata spuštalo kroz strogo zakopčan prorez i nestajalo.

–       Sad još samo zaviri, da vidiš dokle to crvenilo dostiže. Zamoli da otkopča jedno ili dva dugmeta!

–       Šta je to sa vama, doktore. Kakav vam je to pogled? Izgledate kao čovek kom neko nešto brani, kao da razgovarate sami sa sobom.

–       Izgleda da ste u pravu, sestro. Možda i razgovaram. Ranije su to bile česte diskusije, ali u poslednje vreme su retke, nemam vremena.

–       Ipak, ne možete se žaliti, vremena imate toliko da se čak raspitujete za moj privatan život.

–       Ja… ma molim vas… otkud bih ja!

–       Prebiću onog Branka.

–       Kako otkud vi? Malopre ste me pitali da li imam dece. Zašto?

–       Ah, to, zbog tena.

Okrete se i uđe u antišok-sobu. Pogleda na bolesničku listu i zaboravi na sestra Milenu.

 

 

[1] Keizerreich und Königreich – Carska i kraljevska

[2] Bolnica provincijskog tipa

1 Bolesničke sobe u kojima leže tek operisani ili najteži bolesnici.

[3] Nizak kalcijum dovodi do grčeva mišića, a izuzetno nizak do grča celog tela – bolesnik je oslonjen na teme i pete dok mu telo u obliku luka lebdi.

[4] Strani radnici zaposleni u zapadnoj Evropi, najčešće Grci, Turci ali i Jugosloveni.

[5]Apgar score je test kojim se određuje opšte stanje novorođenčeta.

[6] Barbiturat – hipnotično sredstvo za uvod u anesteziju.

[7] Balon koji se naduvava kako bi se tubusom potpuno zatvorio dušnik da bi se veštački mogao uduvavati vazduh, kiseonik ili smesa anestetičnih gasova.

[8] Pean – hirurški instrument.

[9] Ambu-balon– elastičan gumeni balon koji i preko jedne valvule uzima spoljni vazduh, koji se pritiskom upumpava preko maske u pluća. Upotrebljava se kada nema boce sa kiseonikom prilikom transporta i reanimacije.

[10] Ezmark– pantljika ili crevo koje se upotrebljava da bi se podvezala ruka ili noga kako bi se sprečila cirkulacija

[11] Kuke kojima se širi koža i potkožno tkivo