K N J I G A    S E D A M N A E S T

–       Ruska salata ti je fantastična! Ko bi to rekao, Jasna, da ti umeš da budeš i dobra domaćica?!

–       Zar još sumnjaš_ Tek da probaš moje ostale kuvarske veštine!

–       Nikola, predlažem da Jasna bar jedanput nedeljno nešto kuva za nas. Zar to ne bi bilo lepo?

–       Hoću ako se pretplatite!

–       Pretplaćeni smo na anesteziju, pa zato krećemo vremeplovom u budućnost. Skora budućnost ‒ dva nova specijalizanta.

–       Nikola, to je stvar uprave, ona raspisuje konkurs.

–       Tačno, pun pogodak Danilo! Međutim, na konkursu će biti dosta molbi. Imamo li ideje koga ćemo uzeti?

–       Nikola, molim te, ne… Prvo pitanje će biti muško-žensko. Dosta mi je vaših mišljenja da su samo muškarci bogom dani anesteziolozi! Ne ostajete u drugom stanju, niste histerični – zaboga, za anesteziju su potrebni i mišići da bi se otvorili zavrtnji na bocama za kiseonik, nosili cilindri! Naravno, vi nemate menstruaciju!

–       Odlično, Jasna, sve si tačno nabrojala! Ja glasam sigurno da bar jedan bude muškarac.

–       Ih, ala ste oboje brzopleti! Na pamet mi nije palo da postavim takvo pitanje. Pitanje je da li uzeti nekog ko je na specijalizaciji već duže od godinu dana i volontira. Na primer, time ćemo brzo dobiti gotovog anesteziologa.

–       Greška, ja sam za lekara koji počinje od „a”. Da ga mi obučimo od početka, i to ovde, u našoj kući.

–       Danilo, šta ti kažeš?

–       Ne vidim neki jak razlog zbog čega bi to tako moralo biti.

–       Naučićemo ga redu i anesteziji ove kuće. Nama će to biti velika pomoć i u dežurstvima i u svakodnevnom radu. Zatim, ne želim da nam se vrate nadobudni i da nam sole pamet kako se to radi u drugim kućama.

–       Shvatam Jasnu, međutim, pre svega treba se potruditi da Zemunska bolnica postane nastavna baza, pošto u ovoj kući imamo sve mogućnosti osim neuro i kardijalne hirurgije. Znači da bi tada specijalizant samo jedno kraće vreme proveo van naše kuće.

–       Znači, ostajemo pri odluci. Kod nas se specijalizira, o tome razgovaramo sa Protićem da bi se išlo na kruženje od eventualno šest do osam meseci van kuće. Drugi zaključak, ne ulazimo u problem polova, draga Jasna, nego biramo kvalitet. Jesi li zadovoljna?

–       Potpuno, ja bih još dodala, najrađe nekog ko volontira, kako bismo što pre dobili gotovog specijalistu. Vas dvojica zaboravljate da sam i ja žensko, i to već u godinama, i da i ja želim decu.

Danilo i Nikola se pogledaše. Pogled im je rečito govorio da o tome stvarno nisu razmišljali. Jasna je za njih bila koleginica anesteziolog, privlačna i lepa žena. O Jasni majci nisu razmišljali.

–       Po sebi se razume da ova moja izjava nije danas tema dnevnog reda. Dakle, idemo dalje Nikola!

Nikola htede da se pobuni, međutim, reši da sa Jasnom porazgovara u četiri oka.

–       Gospodin upravnik i kolega Vitezović obavestili su me da neko od nas mora da uđe u komisiju koja se stara o izgradnji i novom traktu bolnice. Kao što znate, pare su dobijene i već se krenulo punom parom. Dužnost komisije je da se postara za opremu operacionih sala, da se izbori za prostor poliklinike, da stanu na put apetitima pojedinih odeljenja koja žele da se prošire. Za nas to znači da moramo da se izborimo za svoje prostorije i da započnemo rat oko intenzivne nege. Prethodno bismo morali da izradimo jednu studiju šta mi o tome mislimo. Da li uključiti intenzivnu negu u sklopu anestezije?

–       Hm, službe anestezije! Pa mi smo još pod hirurgijom – nasmeja se malo cinično Danilo.

–       Tačno, sada jesmo, ali dolaskom još dvojice specijalizanata, sa pet anesteziologa nismo više mačiji kašalj.

–       Nikola je u pravu, Danilo. Ako sada ne iskoristimo priliku i ne uspemo da se nametnemo, neće nam to u budućnosti lako poći za rukom.

–       Znate li vas dvoje kakav će to biti napor i koju odgovornost mi uzimamo na sebe? Čitav smo svoj život podredili dežurstvima i radu u ovoj bolnici. Ti govoriš o želji da dobiješ decu, a to znači porodiljsko bolovanje.

–       Danilo, decu zaboravi, rekla sam da to danas nije tačka dnevnog reda. Biće naporno, slažem se. I ovo je naporno što sada radimo, bez ikakvih uslova. Nas troje smo započeli bitku sa konzervatizmom u ovoj kući. Mi moramo da je nastavimo, ne možemo da se zadovoljimo sa ovim što smo do sada postigli.

–       Zar vi očekujete da će ova okolina tako lako da proguta službu anestezije, sa novim načelnikom, pa još i intenzivnu negu? Ko će da šalje pacijente u intenzivnu negu? Hirurzi? Urolozi? Ginekolozi neće na to nikada pristati. Pogledaj onu tvoju bolesnicu Draganu. Žena će da umre, a načelnik neće nikoga da konsultuje. Crevo za gasove, sukcija i infuzije, i to je sve. Mislite li vi da bi on ikada dozvolio anesteziologu da mu kaže: „Gospodine načelniče, ova pacijentkinja se mora hitno prebaciti u intenzivnu negu!“ Vama je dozvoljeno da svakog jutra dođete na vizitu i da se raspitujete za njeno stanje od 11 do 12h i od 13 do 14 časova.

–       Danilo, ako se ne budemo borili, to se neće dogoditi. Naravno da si ti potpuno u pravu. Biće to vrlo teško sprovesti.

–       Stop, vas dvojica! Mi govorimo o intenzivnoj nezi načelno. O tome se mora diskutovati ozbiljnije. Treba skupiti literaturu. Mi, nažalost, malo znamo o tome. U ovom gradu nema nijedne bolnice koja tako nešto ima.

–       Mi se ovde borimo da nam pacijenti imaju preoperativne nalaze kako treba, ja pokušavam da napravim neki red u onom ćumezu od hirurške anti-šok službe, pa mi to jedva polazi za rukom. Nemamo ni ispravne aparate za anesteziju, nemamo ni jedan isparavan defibrilator, za ne daj bože, ako nekome stane srce. Vi ste romantičari! Ono malo što sam video u Americi uverilo me je da treba imati poseban sestrinski kadar, obučen za rad u intenzivnoj nezi. Ne postoji ni ustanova koja bi sestre obučila za takav rad! Možda vam se čini da bi se ove naše dame koje u anti-šok službi peglaju svoje uniforme, kolmuju kosu, seku zanoktice i sređuju nokte, mogle pretvoriti u školovane sestre intezivne nege?!

–       Jasna je u pravu, ne treba se upuštati sada u detalje. Govorimo o jednom od nas koji će ući u komisiju, o planovima tek kasnije. Mi čak ne znamo šta je sve planirano u tom novom delu. Sigurno je da se na anesteziju pre nekoliko godina nije mislilo.

–       Ja predlažem da u komisiju uđe Jasna. Mogu čak i da obrazložim zašto. Sa svim šefovima je u dobrim odnosima, šarmiraće i komisiju i postići će mnogo više i od tebe Nikola i od mene.

–       Danilo je u pravu, ja se apsolutno slažem. Ti si energična, znaš šta hoćeš, a na kraju krajeva o svemu ćemo se dogovoriti i pomagati.

–       Slušajte vas dvojica, nekoliko puta sam vam govorila, ja sam običan anesteziolog, volim svoj posao i nemam nikakvih drugih ambicija. Ako zaboravimo ono što sam vam malopre napomenula, onda mislim da nisam za to pogodna ličnost. Moj predlog je ‒ Nikola. Mislim da je najstariji, najiskusniji i najautoritativniji. To što su ti „akcije” na ginekologiji u padu, to je trenutno. Mislim da si za njih i te kakav autoritet. Napunili su gaće, pa ih sramota da priznaju. Moraćeš da se naučiš diplomatiji, mislim da za to imaš smisla.

Pošto ste pojeli svu salatu, a ja jadna obećala i Savi da će dobiti za večeru, sad razlaz, promislite o svemu. Mislim da odgovor ne treba dati odmah.

Danilo je jedva dočekao i krenu prema vratima.

–       Juriš na sastanak sigurno, ali ja imam još dve kratke tačke o kojima nismo prodiskutovali.

–       Opširan si, Nikola. Hajde da te čujemo, stvarno žurim.

–       Iduće nedelje smo pozvani da pred hirurškom sekcijom Srbije čitamo referat o „Požarima i eksploziji u operacionoj sali“. Izgleda da nismo ni svesni da bi trebalo da budemo vrlo ponosni. Doktor Protić je bio nekoliko puta pozvan i niko od anesteziologa do sada. Svi profesori hirurgije su prisutni, za naš renome je to bitno, da gospoda znaju da i mi Zemunci imamo nešto da saopštimo. Dijapozitivi su gotovi i lepo su ispali. Vidi se na jednom i načelnikova lula i ruka koja se naslanja na kanister sa soda-liemom.^[2]

–       Dobro, šta je tu sada problem? To je inače tvoj referat sa naših sastanaka četvrtkom, prema tome ti ga čitaš.

–       Danilo, vrlo je važno dobro prezentirati taj rad, kako zbog našeg renomea tako i zbog same teme. Hirurzi o požarima i eksplozijama u operacionim salama stvarno nemaju pojma. Ti imaš smisla za prezentaciju, lepo govoriš, mislim da zbog važnosti takvog referisanja jedino ti možeš to da prezentiraš kako treba.

Danilo se još malo nećkao i pristao.

–       Narode, stvarno žurim, ima još jedna tačka. Nikola, ti me hvataš na brzinu, zato tako lako pristajem na sve.

–       Tačka je mnogo komplikovanija od ove prethodne. Šta da se radi sa Draganom? Ovo je već treća nedelja. Ona je u jako lošem stanju, dehidratisana je, u elektrolitskom disbalansu. Creva i dalje ne rade. Vitezović je obećao da će da je pogleda, ali izgleda da neće da se meša u delokrug ginekologa. Sa Savom sam takođe razgovarao. On mi je na njegov način, cinično se smeškajući, dao na znanje da sam nedorastao. U bolnicama ljudi umiru zbog grešaka lekara, kaže. Stvar je ginekologa da pozovu u konsultaciju, ako misle da je to potrebno. Njegovo mišljenje je da se anesteziolozi inače isuviše mešaju u tuđe poslove i da se „mrtvom magarcu ne ispravlja rep”.

–       Ja ću da uzmem prvi reč. Draganu sam pregledao noćas na dežurstvu. Zamolio sam i brata da je pregleda. Vi znate koliko mu ja verujem i koliko on sve hoće da učini za mene. On misli da je načelnik Kusovac u nečem zabrljao i da se radi o opštoj sepsi. Operacija ne dolazi u obzir dok se žena malo ne oporavi. Zato se nijedan pametan hirurg ne bi upustio u operativni zahvat, jer bi posle on bio krivac za neuspeh operacije. Iskreno rečeno mislim da ona ne bi ni podnela još jednu anesteziju. Bojim se da bi nam ostala na operacionom stolu. Sad je odoh. Znate moje mišljenje, sutra ću čuti vaše – budite lepo pozdravljeni.

Vrata se za njim zalupiše.

–       Želela sam da ostanem malo nasamo sa tobom. Već nekoliko dana želim to, pa mi u ovoj našoj gužvi ne uspeva. Ako želimo nešto da napravimo u anesteziji u ovoj kući, ti se moraš prihvatiti članstva komisije. Danilu ne bi odgovaralo da se pored svega još upušta u izgradnju. Čak verujem, to intuitivno osećam, da je on ovde nezadovoljan i da razmišlja da nas uskoro napusti.

–       Gde si sada pokupila te novosti? Ja u njih ne verujem. Mi smo jedan drugom dali reč, zato verujem da bi nam to rekao. Danilu verujem i mislim da bi mi rekao da ima takve želje. Mislim da je izuzetan momak, lepo vaspitan i vrlo uporan u nastojanju da nešto učini od anti-šok službe i odličan anesteziolog

–       Ja to osećam nekim svojim šestim čulom. Nikola, ti si se u Kovinu i tvom Boljevcu borio za unapređenje zdravstvene službe, ti nisi bio samo lekar, ti već imaš iskustva i smisla za organizaciju. Ti to moraš da nastaviš i ovde. Kažem moraš, jer mi drugog izlaza nemamo. Ili ćemo se utopiti i biti dobri „uspavljivači” jednog hirurškog odeljenja ili ćemo biti služba anestezije sa intenzivnom negom!

Pogledao je u njene lepe plave oči i osmehnuo se.

–       Tebi je jasno da se na dve stolice ne može da sedi. Ili ćeš biti anesteziolog ili ćeš se baviti organizacijom, sastancima i traženjem materijalnih sredstava. Mislim da sam ja želeo da budem samo lekar, i to lekar opšte prakse, silom prilika sam postao specijalista one grane medicine za koju sam bio najmanje zainteresovan. Ti me, Jasna, guraš na jedan put o kome nikada nisam čak ni razmišljao. Ti i ja znamo da ja velike šanse nemam u odnosu na moje poreklo, član Partije nisam…

–       Za te tvoje komplekse nisam znala!

–       Ne, to nisu kompleksi, to su činjenice. Mi se nalazimo u takvom društvu gde čovek sa mojim pedigreom nema naročite šanse.

–       Te kvalifikacije nema niko od nas troje. Ne zaboravi da se nalazimo u kući u kojoj članove Partije možeš na prste da nabrojiš, pa i ti članovi nisu oni „otrovni”. Skoro nijedan šef, bar hirurških disciplina, nije član Partije. Znači, tvoji zadnji argumenti se ne prihvataju. Moje mišljenje si čuo, volela bih da još o svemu promisliš i, ne zaboravi, osloni se na moju žensku intuiciju ‒ Danilo će nas napustiti.

–       Želim ti mirno dežurstvo, vreme je i ja da krenem. Pre nego što kreneš, još jedno pitanje! Ako nam uspe da organizujemo službu anestezije i reanimacije, jesi li svestan toga da neko od nas troje mora da bude i načelnik te službe? Jesi li ti spreman da konkurišeš?

–       Na pamet mi ne pada! Ti si završila prva specijalizaciju i red je da ti to budeš.

–       Ja sam već rekla da na mene ne računate jer ja sam žena. Moram malo da razmišljam i o svom braku. Drugo, ja za to nemam smisla. Ovo vrlo pošteno kažem.

–       Koješta, ti imaš tih sposobnosti. Kakva glupost: „Ja sam žena!” Pa mi nismo u srednjem veku!

–       Želela bih da me dobro razumeš. Ti i ja smo zajednički radili u „Dragiši Mišović“. Upoznali smo se odlično. Ti moraš da konkurišeš, jer imaš smisla za takav položaj. Ne želim da ti večeras delim komplimente, ali znam da će to biti izuzetno naporno i da je to nezahvalan posao. Ali, veruj ženskoj intuiciji! Ako mislimo da nešto postignemo, to je jedina mogućnost. Ako ti ne poznaješ sebe, ja te zato znam. Na kraju krajeva, i zaslužio si da budeš na takvom položaju, ali moraš da se za njega izboriš!

–       Podsećaš me na Vesnu, jer i ona tvrdi da se ja mogu uvek da staram za ceo svet, samo za sebe nikad!

–       Ako bi i njen komentar bio isti, onda znači da mi žene imamo samo bolju intuiciju nego vi muškarci. Imam utisak da ti ne umeš da sa boriš za sebe lično. Za svakog drugog se zauzmeš do maksimuma. Još za vreme specijalizacije u „Dragiši Mišović“ si stalno za nekog intervenisao. U početku sam mislila da su ti to rođaci, bliski prijatelji, da bih kasnije utvrdila da ih jedva poznaješ. Moram da ti priznam da ti se zbog toga divim, ali te ne razumem.

–       Važno je da se ti meni diviš. To što me ne razumeš, možda je i dobro.

–       Ja sam već došla do zaključka da ti o sebi nećeš da diskutuješ. Kada se dodirne tvoj ego, onda počinješ da se šališ i tu sve prestaje. Ovaj razgovor ne vodim slučajno. Danas-sutra će se postaviti pitanje odvajanja odeljenja anestezije. Ne misliš valjda da svi dele tvoje mišljenje? A i da ga dele, zaboravljaš da ja moram da se posvetim i svojoj porodici, i taj moj muž mora ponekad da zatekne svoju ženu kod kuće…

Zapali cigaretu i odjednom se dva lepa plava oka zamutiše i niz obraze potekoše suze. Ruke joj nervozno počeše da pretražuju džepove tražeći maramicu.

–       Izvini, ali već nekoliko dana želim da ti kažem, da se posavetujem sa tobom, ali nikako da stignem od ove ludnice ovde i naših zajedničkih problema.

Zastade, izduva svoj mali lepi nos, obrisa suze ljutitim pokretima, pokušavajući da se savlada i da nastavi razgovor, ali joj to ne pođe za rukom, lice joj se zgrči, suze grunuše. Ona skoči i priđe prozoru, okrećući Nikoli leđa.

Bio je iznenađen. To sve nije ličilo na Jasnu, energičnu, ponosnu, malo ciničnu, ponekad čak i grubu. On se sam spetljao, ne znajući da li da nešto kaže, ili da sačeka. Bračni problemi, pomisli.

–       Vi me svi skoro ubrajate u muškarce. Čak i moj suprug tako misli o meni, no to nije tačno. Ja sam žena, koja, kao i većina žena, želi decu…

Tu se prekide priča, ramena su joj se jedva primetno povila, a ruke joj počeše opet da traže maramicu po džepovima. Nikola pripali dve cigarete i jednu pruži njoj. Ne okrećući se uze cigaretu.

–       Ne vredi da ti se stalno izvinjavam za ovo moje cmizdrenje, ali šta mogu!

Pušila je ćuteći, a zatim se okrete tražeći pogledom pepeljaru. Izgledala je opet staložena, samo su još oči bile mutne i crvene, dok joj se šminka razmazala po licu. Priđe joj, uze joj maramicu iz ruke i obrisa joj…

–       Te vaše ratničke boje moram da dovedem u red jer, ako neko naiđe, imaće utisak da smo se dobro posvađali.

Pustila je da joj briše lice, zatvorivši oči. Bilo mu je žao što to lice nije veće i duže da bi mogao nežno i dugo da ga briše. Kao da je pročitala njegove misli, otvori oči, pa se lagano odmaknu od njega, sede na stolicu, uvukavši ruke u rukave mantila, kao da joj je hladno, pa se osmehnu

–       Sad je već bolje, hvala ti.

Pogleda ispred sebe. Učini mu se kao da želi nešto da sakrije obarajući pogled.

–       Za poslednjih godinu dana imala sam tri spontana abortusa. Sve analize su u najboljem redu, ali trudnoća se ne održava. Ginekolozi sležu ramenima. Duško obožava decu. Duško želi ženu koja bi bila stalno pored njega, da ga prati na službenim putovanjima i odlazila na poslovne večere. Dva puta su mu ponudili da bude direktor poslovnica u inostranstvu. Odbio je, jer mu žena specijalizira neku anesteziju. Kada je to završila, dežura svaki drugi ili treći dan, ne viđa je, a i kada je vidi, i onda nema mnogo od nje. Tek kada si u braku duže vremena, otkriješ da je tvoj doživotni saputnik imao o tebi sasvim drukčije mišljenje. Možda je i moje bilo drukčije, možda sam se premlada udala, makar smo se pre braka godinama poznavali i voleli, dok, eto, danas ne znam da li je to bila ljubav. Mislim da je krivica do mene. On je divan čovek, kome doktorka, anesteziolog, nije smela da bude žena. Opterećena sam krivicom da nisam dobra supruga. Ja ga volim, cenim i poštujem, pa bar da mogu da mu rodim dete. Čini mi se da bi nam oboma bilo lakše!

Urlik sirena sanitetskih kola prekinu tišinu koja je nastala u pauzi Jasnine priče. Skočiše oboje i poleteše u prijemnu ambulantu. Nosila su se ređala: dvoje, četvoro, šestoro. Svi teško povređeni, troje od njih jedva su disali. Zabrundale su električne sukcije, usisavajući krv iz ustiju, laringoskopi su osvetljavali ulaze u dušnike, preko sijalica se prelivala krv. Uprkos tome, skoro u isto vreme, dve iskusne ruke anesteziologa ubaciše tubuse u dušnike povređenih. Špricevi u rukama, anestetičari uduvaše vazduh u balone koji su se nalazili na donjoj ivici tubusa, te se zatvoriše ulazi u dušnik. Preko balona koji su prikopčani na tubuse ruke anesteziologa počeše da ritmički ubacuju kiseonik u pluća. Grudni koševi povređenih počeše ritmički da se šire i spuštaju. Spasonosni kiseonik je preko pluća ulazio u krv. Infuzije su već u mlazevima tekle u venu. Jasna se naginjala nad trećim pacijentom, koji je još ležao na nosilima.

–       Ova žena više ne diše. Brzo tubus i laringoskop!

Klečeći, spretno uvuče laringoskop između stegnutih zuba. Povređena se zakašlja, lice i ruke Jasnine se prekriše krvlju, pljuvačkom i povraćenim sadržajem koji je kuljao iz jednjaka i dušnika.

Sukcije su radile, sa naporom uvlačeći parčiće nesvarene hrane, krvi i sekreta.

–       Ne vidim ništa ‒ prostenja Jasna. ‒ Obrišite mi sijalicu laringoskopa.

Dograbi balon i masku i započe da ventilira. Creva sukcije su isprana vodom. Jasna prekide da ventilira, zavuče crevo u usta. Creva se obojiše crvenom bojom i ponekim parčetom povraćenog sadržaja. Ponovo laringoskop i tubus prolete između zuba u dušnik.

–       Slušalice, nisam sigurna da tubus dobro stoji u dušniku.

Selja stavi slušalice na grudni koš žene, dok je drugom rukom naduvavao balon na tubusu. Jasnina desna ruka pritisnu balon.

–       U redu je, čujem… oba pluća se ventiliraju.

Grudni koš žene poče takođe da se ritmično kreće.

Hirurzi su sabirali povrede, prelome, otvorene rane.

Anesteziolozi su se sa anestetičarem trudili da povređene izvuku iz šoka, da im stabilizuju krvni pritisak. Započinjalo je jedno normalno veče dežurne ekipe, a ko zna šta će se do ujutru događati. Koliko će sanitetskih kola sa urlikom sirena još doći, koliko će biti života koje treba spasiti?

Bolnica na dva auto-puta sazidana u vreme carevine Austrougarske upinjala se da održi korak sa vremenom, da primi pod svoj krov ljude koji su besomučno jurili auto-putevima u trci sa vremenom, pa tu trku gubili svojom nepažnjom, agresivnošću, alkoholizmom i nedovoljnom vozačkom kulturom i iskustvom.

Nekoliko sati kasnije, izlazeći iz bolnice, Nikola pogleda u vedro nebo na kome su se već videle zvezde. Sumrak se spuštao na niske krovove zemunskih kuća oko bolnice. Miris cveća, koje su domaćice u svojim baštama zalivale, pomešan sa mirisom hrane koja se na šporetima pripremala za večeru. Večernju tišinu je remetio poneki glas majke ili bake koji je dozivao dete da prekine sa igrom i dođe kući, jer je već noć. Poneki lavež uznemirenog psa, škripa starih drvenih vrata na ulazima u prizemne raznobojne kuće i malih uzanih prozora, koji bi se otvarali da bi se sobe izluftirale pred spavanje, propuštajući svežinu noći koja će u jutarnjim časovima biti zarobljena njihovim zatvaranjem. Stari debeli zidovi građeni u prošlom ili početkom ovog veka i prozora sa navučenim zavesama i roletnama čuvali bi hladovinu u ove vruće i sparne letnje dane. Taj nekadašnji Zemun, svega nekoliko ulica, kao da je ostao da upotpuni sliku sa starom, još uvek držećom, bakom – Zemunskom bolnicom.

–       Dobro veče, doktore! ‒ trgoše Nikolu glasovi časnih sestara koje su u redu dve po dve išle ka bolnici na noćno dežurstvo.

Mlada lica, uokvirena belim uštirkanim kapama, čiji su obodi malo izvijeni prema gore strčali skoro do njihovih ramena, bele kragne i zakopčane zatvoreno plave mantije do zemlje, tako odevene podsećale su na visibabe.

Zapalivši cigaretu, on priđe fići koji je bio parkiran sa zadnje strane bolnice i po prvi put zainteresovano pogleda u siluetu tamne nedovršene građevine bez prozora, bez fasade, samo kostur prekriven krovom. Bio je to budući novi deo bolnice. Već godinama tako stoji, jer gradski oci nikako da nađu sredstva za njeno dovršenje, a grad ‒ preko Dunava. Beograd je i sam imao puno zdravstvenih ustanova koje su čekale na popravke, prepravke i proširenja.

–       Dakle, gospodine neimaru, kako ti se čini?

–       Hm, šta tu ima meni da se čini? Šta pa ja znam o zidanju bolnica, ko me je to učio?

–       Lakše ćeš se izboriti za mesto anestezije ako se nalaziš u komisiji. Nova bolnica dobija i novac za opremu? U Kovinu si pregrađivao i želeo da od onog ćumeza napraviš bar nešto što liči na zdravstvenu ustanovu. U Boljevcu si dovršavao i opremao novu bolnicu. Zašto ne i u Zemunu?

–       Ja sam anesteziolog, lekar. Ako se prihvatim „neimarstva“ na početku svoje karijere, imam sve šanse da budem loš anesteziolog i loš građevinar.

Sreća je što nije umeo da se brine. Ostavljao je vremenu da problem ili brigu ublaži, razvodni, a za to vreme bi ga gurnuo u jednu od svojih „fioka”. Ponekad svesno, češće nesvesno, skoro automatski, kao da je težina problema sama otvarala fioke kada je to bilo potrebno.

Tako i sada, uživajući u pravilnom radu motora fiće sa nogom na gasu do daske „preletao” je aveniju pored Saveznog izvršnog veća, ovlaš bacajući poglede levo-desno da ga ne iznenadi neki milicijski radar.

Nikada nije mogao dovoljno da se nauživa tog pogleda na svoj grad u sumrak. Na treperenje tek upaljenih svetala, na Dunav i Savu, na ponosnog „Pobednika” i zidine Kalemegdanske tvrđave; na svoje sugrađane koji bi odjednom rešili da pređu ulicu van propisanog prelaza, verovatno ni sami ne znajući zašto. Odjednom bi se našli pred kolima. Veština u obilaženju i kočenju spasavala bi im život. Iz zahvalnosti bi osuli paljbu spominjući majku, decu, marvu pa čak i krv Isusovu, mada ova zadnja nije bila u modi.

Nikolu je to čak i zabavljalo. Nije im odgovarao istom merom, jedino mu je bilo žao što ne može da iskonstruiše neku napravu koja bi ih dobro isprskala nekom farbom koja se teško skida. Nekada bi u sred saobraćajne gužve lepo obučena žena prelazila ulicu njišući kukovima, ne obraćajući pažnju na zatutnjala vozila, kao da se šeta po bašti ili da učestvuje na modnoj reviji. Na škripu kočnica i psovke šofera nije davala ni pet para. Samo bi još više isturila grudi i zanjihala kukovima, ni na šta se ne obazirući. Voleo je on njih kada su se veselili, voleo ih je ljute, razjarene ili zabrinute. Njih je najčešće sada viđao po bolničkim hodnicima, skrušene, suznih očiju ili bučne, rasplakane, koje su znale i da grde, kukaju ili nariču, psujući doktore.

Ne, nisu onog doktora koji sa njima razgovara, nego sve one prethodne. Bili su uvek spremni da o svakom govore ružno, nikad im niko nije bio dovoljno dobar. Uvek su oni sve najbolje znali i o svemu su imali svoje sopstveno mišljenje, koje su hteli da nature drugome. Bili su opasni čak i kada su bili dobronamerni. Osvetoljubivi, čak i bez razloga. A kako li tek sa razlogom? Ako si im bio simpatičan, tapšali bi te po leđima i kleli se na veliko prijateljstvo. Sve su bili spremni da učine za tebe i činili bi bez interesa. Ali to bi bilo samo danas, već sutra su mogli da promene mišljenje i da te grde na sva usta. Te osobine znala je i policija i Udba i koristila ih do kraja.

U poslednje vreme je taj „naš“ narod postao podmitljiv. Teško se nešto moglo da nabavi, kupi ili učini u nadleštvima ako nisi imao „prijatelja”. Sve se moglo preko organizacije VIP (veza i prijateljstvo). Ako ti nisi imao vezu, imao je neko od tvojih prijatelja.

Sutra treba fiću odvesti na servis. Mora da pozove Vladana Torbicu i proveri da li njegov prijatelj još radi kod „Kompresora”. Svoju ličnu vezu je izgubio, njegov poznanik ne radi tamo više. Opasnost je postojala da prilikom servisa mnogi dobri delovi motora nestanu, a stari budu ugrađeni. Branko je u šali komentarisao:

–       Uđeš na servis sa plavim fićom, kad dođeš da ga podigneš sa servisa, a on zelen. Kažeš: „Moj auto je jutros kada sam ga predao bio plav.“ „Ne, vaš auto je bio zelen“, kažu oni. Pa nastave: „Molim vas, vidite da auto ima registarske tablice. Da li je to vaš broj?“ „Broj je moj, ali auto nije.“

Ako padneš u vatru i počneš da se svađaš, a nisi prijatelj direktora ili nekog glavnog rukovodioca, možeš da završiš na očnoj klinici, gde će tvoj kolega, koji takođe mora da vozi svoj auto na servis, ustanoviti da si ti slep za boje. A, ako stigneš do sudije, ne zaboravi, jer i on naravno ima auto koji mora na servis. Zato, bolje „ne talasaj”. Trudi se da ti svi sugrađani na važnim mestima budu prijatelji. Teško tebi, građanine, ako ih nemaš.

Parkirao je kola ispred kuće. Komšija je pod svetlošću velike štek lampe završavao pranje svojih kola.

–       Zdravo doktore. Ih, bre, al’ ti je prljav fića! Sramota, doktore, da voziš takav auto! Znam, nemaš vremena, ali zato imaš komšiju. Nema da brineš, dok trepneš, biće opran.

Nećkao se, reda radi, i na kraju pristao.

Ušavši u sobu, zatekao je komšinicu koja je pila kafu sa tastom i taštom.

–       Dobro veče! Eto, ja zasela pa pričam i čekam vas. Gde ste pobogu do sada? Baš vi doktori imate težak posao! Kako i ne bi, kad ovaj današnji svet za svako malo trči kod doktora. Nego, kad sam već tu, da li bi bili ljubazni da mi izmerite pritisak, da ne moram sutra da čekam red u ambulanti?

–       Ma hoće moj zet, kako da neće. Ma, samo izvolite kad god se osećate loše.

Nikoli nikad ništa nije bilo teško, on ni ovako ni onako ne bi odbio nekog, ali mu bi smešno što se tašta meša u to.

Znao je da je gospođa Mica šef jedne obližnje kasapnice gde tašta dobija meso „ispod tezge”, kada za druge nema. I to još kakvo meso, samo za „prijatelje”.

Pritisak je bio povećan, pa se razvezla diskusija o lečenju, o dijeti, da bi se posle skoro sat komšinica digla da ide.

–       Doktore, baš vam hvala! Onaj moj doktor u Domu zdravlja je gluvonem. Izmeri pritisak, ništa ne kaže, napiše recept, pa jedva otvarajući usta procedi: „Na šalteru će vam objasniti kako da uzimate lek. Ko je dalje na redu?” Vi ste stvarno pravi doktor, kako ste mi sve ovo lepo objasnili oko pritiska. Al’ zna to Mica da ceni i poštuje. Gospođo Julijana, vi samo zvrcnite telefonom kad god vam meso treba, za vas i doktora ga uvek ima. Ne morate ni da dolazite po njega, ja ću vam ga doneti kada idem sa posla kući.

Taman je krenuo ka kupatilu da se istušira posle 24sata dežurstva i današnjeg posla i sastanka i hitnih slučajeva do malo pre:

–       Nema gasa, bojler ne radi. Mislili smo da ćeš da dođeš ranije, pa da odemo na Dunav da ga podignemo kolima. Naručio sam ga još pre deset dana, ali ga još nisu doneli. Ni Milica nije mogla da se okupa, pa smo je večeras prali u lavoru. Dete je danas bilo na izletu, pa se vratila sva od peska. Posle kupanja je zaspala ovde na kanabetu, nije želela da ode na spavanje dok ti ne dođeš, ali nije izdržala, pa smo je preneli u sobu. Žena ti je na sastanku sindikalne podružnice pa je rekla da, ako dođeš do 8 časova, odeš pred njen dom zdravlja.

Neko zazvoni na ulaznim vratima.

–       Dođi sad da ga vidiš, komšija! Mesec se ogleda u fići, blista. Nego, da te nešto zamolim. Znaš, moja majka ima neku komšinicu, pa, njena majka ti je sasvim u autu. Da ti ne pričam, muka živa, jednosoban stan, dvoje dece, pa bi oni majku da smeste malo u bolnicu da se i oni i majka malo odmore. Ma šta ja tebi da pričam. Znam te, znam da ćeš pomoći!

Krenuo je pred Vesnu. Ulice su bile pune. Mirisala je rascvetana lipa. Kod „Politike” ispod kestenova sedelo je društvo, pijući hladno pivo. Pred Narodnim pozorištem zastajali su mercedesi, kadilaci i oni malo jeftiniji automobili, Nikoli nedostupni. Među njima, kao neko ružno pače, bio je i poneki fića. Iz njih su izlazili svečano obučeni posetioci pozorišta. „Kultura narodu” ‒ seti se jedne od mnogih parola koje su često bile ispisane. Narod u kadilacima i mercedesima. Osmehnu se. Bruka, pomisli, ne mogavši da se seti kada su Vesna i on bili poslednji put u pozorištu.

Pred Domom armije Francuska ulica zakrčena isključivo crnim mercedesima sa oznakama JNA[3] na tablicama. Među njima nije bilo fića. Skrenu pored Kluba književnika i stade pored nekoliko fića čiji su vozači čekali svoje sa sastanka sindikalne podružnice. Iskrsnu mu pred očima parola: „Naše društvo svakog nagrađuje prema radu”.

Znao je da za volanima ovih fića, koji su bili starijeg datuma proizvodnje, sede muževi i žene, koji čekaju da se sastanak sindikalne podružnice završi. Većina njih su bili fakultetski obrazovani, najčešće oboje zaposleni. Nisu imali mogućnosti da voze mercedese i kadilake.

–       Šta li rade oni iz kadilaka i mercedesa?

Za ove koji su fiće kupili na kredit, pa ih otplaćuju godinama, znao je.

–       Izvini, dugo smo se zadržali, verovatno dugo čekaš! Svađa sa stambenom komisijom. Lista onih koji su se prijavili da im Dom zdravlja reši stambeno pitanje svakim danom je sve veća. Zato sam i ja danas išla na sastanak. Dete će da nam se rodi, gde ćemo ga? Kada sam ja došla na red, rečeno mi je da mi je suprug lekar, pa neka mu da Zemunska bolnica stan. Posvađala sam se sa njima i mogu da ti kažem da je društvo na sastanku bilo na mojoj strani. Žaliću se, rekla sam im. Pa ja u ovom Domu zdravlja radim već deset godina! Imam valjda i ja neka prava.

–       Bravo, sigurno da imaš prava, ali nisi član Partije, nisi u Upravnom odboru ni u Savetu ustanove. Ti samo radiš, drugarice, a u našem društvu nije to dovoljno. Ne zaboravi, oni koji nisu sa nama, oni su protiv nas!

–       Ti večeras izbacuješ parole, dragi. Jesi li ti meni dobro ili te je neko opet „grickao“?

–       Ne, niko me nije grickao, vozio sam se ulicama Beograda i razmišljao. Tu i tamo sam se družio sa prijateljima i komšijama.

–       Važno da nisu bile komšinice?!

–       Ha, bile su i one…

–       Stani, gde voziš? Kuća nam je na drugoj strani.

–       Misliš? Nekada nam je bila baš ovde.

Zaustavio je fiću pred ulazom na Mali Kalemegdan.

Mesec je kao i nekad, za vreme studentskih dana, osvetljavao senovite staze kojima su se šetali zaljubljeni parovi. Sve klupe su bile zauzete, sve usne su bile zauzete, uzdasi su bili isti – ništa se nije promenilo.

–       Sve je ostalo isto kao pre – šapnu Nikola.

–       Sve osim nas – prošapta Vesna.

–       Ko kaže? – reče Nikola vrlo glasno, sedajući na klupu pored jednog para i privuče Vesnu koja mu od iznenađenja skoro pade u krilo. Usne im se spojiše u kratak, ali zvučni poljubac. Par koji je već sedeo na klupi, demonstrativno se diže i žurno se udalji.

–       Sve je ipak ostalo isto, čak i stari trikovi pale – pomeri se zauzimajući celu klupu pa privuče Vesnu u zagrljaj.

–       Sramota, otac jednog ženskog deteta, specijalista aneste… ‒ otimala se Vesna.

Usne im se spojiše u dug poljubac i, kao i nekad, svet oko njih prestade da postoji.

 

1 7 / 0 2

Amfiteatar na neurohirurškoj klinici bio je prepun hirurga. Danilo i Nikola su bili jedini anesteziolozi. Sedeli su u gornjem redu, malo nervozni, jer ovo je bio njihov prvi nastup na ovakvom skupu, na kome su prisustvovali skoro svi profesori hirurških disciplina. Autoritativni, ćudljivi, o njihovoj su strogosti, autoritetu i veštini pričane priče, kako među studentima tako i među specijalistima. Mnoge od njih lično su poznavali sa ispita i kasnije sa specijalizacije. Sad, kao specijalisti, gledali su ih malo drukčijim očima, bez one studentske uzbuđenosti, pa možda i straha, bez one treme lekara na specijalizaciji koji se plaši da nekom svojom greškom ne izazove gnev „veličine”.

Međutim, danas su se ponovo osećali uznemireni pred ovim skupom, puls im je bio ubrzan, a dlanovi vlažni.

–       Nema nam doktora Protića, bio je red da dođe da čuje svoje anesteziologe ‒ progunđa Danilo.

Nikola htede da prokomentariše, ali ga Vitezović prekide…

–       Koleginice i kolege, otvaram naš redovni sastanak hirurške sekcije. Pozdravljam sve prisutne.

Rođeni aristokrata, pomisli Nikola, gledajući ga kako ležerno govori u sredini amfiteatra, visok, stasit, elegantan. Svi su u Zemunu bili ponosni što je on njihov hirurg. Uvek ljubazan, nasmejan, spreman za šalu, izvanredan hirurg, promišljen, staložen, velike medicinske kulture, čovek kome se teško mogla naći mana.

–       Danas će nam po prvi put na hirurškoj sekciji održati predavanje anesteziolozi, kao naši gosti, sa temom “Požar i eksplozije u operacionoj sali”. Meni je posebna čast da ih najavim jer su oni anesteziolozi Zemunske bolnice. Nadam se da će se ovakva naša saradnja između sekcije anesteziologa i hirurške sekcije i dalje razvijati. Kolega Milenković, Acović i Vajnberg ‒ „Požar i eksplozije u operacionoj sali”!

Nikola steže ruku Danilu, koji poče da se spušta stepenicama amfiteatra.

–       Gospodine predsedniče, koleginice i kolege!

Započe Danilo, malo promuklim glasom od uzbuđenja.

–       Požar ili eksplozija u operacionoj sali se dogode čoveku samo jednom u životu, a ako se slučajno dogodi da neko iz ekipe preživi, skoro je sigurno da se više neće baviti svojom specijalnošću.

Amfiteatrom prostruja žamor. Nikola ugleda malo podsmešljiva lica hirurga. U svojoj blizini ču jednog od njih: „Ovaj je rešio baš da nas prepadne.”

Međutim, lica su bila sve ozbiljnija kada je Danilo počeo da iznosi podatke o opisanim eksplozijama i požarima koji su se dogodili, i to u čuvenim bolničkim centrima Evrope i Amerike. Svi su pažljivo slušali, više nije bilo podsmešljivih izraza na licima hirurga.

Dijapozitivi su bili perfektno urađeni. Smeh je izazvao jedan od njih, na kome su se videla dva hirurga u sterilnim rukavicama kako u blizini cilindara za kiseonik i azotohidul puše, dok na zidu stoji tabla „Opasnost – požar i eksplozija“. Još gromoglasniji smeh je izazvala načelnikova ruka (na dijapozitivu se videla samo ruka sa lulom) oslonjena na aparat za anesteziju.

Teorijska objašnjenja su bila vrlo popularno ispričana i na dijapozitivima duhovito prikazana.

–       Šef jednog velikog operacionog bloka u bolnici u K. u SAD nije hteo da posluša svoje anesteziologe kada su tražili da se prilikom gradnje novog operacionog bloka napravi antistatički pod i specijalne operacione klompe, koje bi statički elektricitet hirurga i anesteziologa odvodili u zemlju. Smeškajući se ironično, govorio je da je „on dvadeset pet godina hirurg i da nijednom nije doživeo ni požar ni eksploziju u operacionoj sali”. Sale su izgrađene onako kako je on želeo. Direkcija bolnice je takođe bila zadovoljna. Antistatički podovi su vrlo skupi te je ušteda bila znatna. Nekoliko godina kasnije šef je otišao u penziju. Međutim, u Korejskom ratu mu je teško povređen sin, koji je na njegov zahtev prenet u bolnicu u K. radi definitivne operacije. Otac hirurg je prisustvovao operaciji, sve vreme stojeći pored aparata za anesteziju i anesteziologa. U jednom trenutku je spustio ruku na aparat za anesteziju u blizini ventila preko koga su se anestetički gasovi izduvavali. Sevnula je varnica i došlo je do jake eksplozije. Sin je poginuo, anesteziolog takođe, dok su hirurzi prošli dobro, ali sa teškim opekotinama. Hirurg otac je bio teško povređen, ali je takođe preživeo…

Sigurnim i jasnim glasom Danilo je završio sledećim rečima:

–       On sada veruje! Da li se mi svi moramo da uverimo na takav način? Požar i eksplozija su potencijalna opasnost za sve one koji rade u operacionim salama. Direkcija bolnice K. naredila je da se što hitnije naprave antistatički podovi i izdala pismeno naređenje kako se personal operacionih sala mora da vlada u njima.

–       Hvala vam na pažnji ‒ završi Danilo.

Dugotrajni aplauz se zaori salom. Nikola odahnu. Gospoda hirurzi su bili zadovolji.

Danilo ga pogleda upitno, sedajući pored njega ponovo.

–       Gospodine, bilo je to profesorski!

Dok je čitan drugi referat, Nikola ga skoro nije ni čuo. Vratio se mnogo godina unazad, u vreme kada je još bio demonstrator na hirurgiji.

U ovom istom amfiteatru doajen tadašnje hirurgije, profesor Milivoje Kostić, demonstrirao je apsolventima medicine amputaciju noge. Bio je određen da daje anesteziju, narkozu, kako se to tada govorilo.

Bio je tada student treće godine medicine. Skoro čitave prethodne noći nije spavao od straha. Profesor je bio veličina, autoritet, grubijan i svađalica. Neverovatno vulgaran (bila je to tada moda – ako si bio veličina), znao je čak i da šutne svojom šimi-cipelom ako mu instrumentarka doda nespretno instrument. Pričalo se da je u mlađim godinama opalio ponekad i šamar svom asistentu. Sve je to bio razlog Nikoline neprospavane noći. Možda, ponajviše strah da ga profesor ne grdi pred punim amfiteatrom apsolvenata. Bila bi to bruka. Ipak, bio je vrlo ponosan što pripada timu tako čuvenog profesora. On, neki student treće godine.

–       Eh, taj život, strepiš, ali se i ponosiš. Sada, kada se setim, kao da se u tom životu neko igra sa svima nama. Bio sam tada student koji je davao anesteziju, preplašen, nesiguran, znajući jedino sigurno da nikad neću biti „narkotizer”. Tada su bili retki anesteziolozi. Danas u tom istom amfiteatru sedim vlažnih dlanova, uzbuđen kao specijalista anesteziolog.

–       Momci, to je bilo odlično ‒ u pauzi im priđe Vitezović. ‒ Dok je Danilo pričao, gledao sam našeg načelnika, sakrio je lulu u džep.

Priđe im profesor Rašović sa prve hirurške klinike.

–       Bogami, vi anesteziolozi ste prava napast! Sve više počinjete da uzimate vlast u svoje ruke, i to na kakav način! Izmislili ljudi požare i eksplozije u operacionoj sali. Taman htedoh da u diskusiji kažem da sam hirurg već četvrt veka i da to nisam nikad doživeo, kad ti navede onaj tvoj zadnji primer, pa sad moram da ćutim.

Uhvati Danila i Nikolu ispod ruke pa ih povede prema ćošku amfiteatra.

–       Kada se diskusija po vašem referatu završi, sedajte u kola i pripremite onu ženu sa ginekologije. Ja dolazim da je operišem, zamolio me je primarijus Kusovac. Čuo sam da je u vrlo teškom opštem stanju. Pa, drugovi anesteziolozi, sve je u vašim rukama.

Ne čekajući nikakav komentar, napusti ih.

Vozeći se prema Zemunskoj bolnici obojica su ćutali. Znali su šta ih čeka. Potpuno iscrpljena Dragana, koja, ako preživi uvod u anesteziju, treba da preživi operaciju, a ako i to preživi, treba je probuditi iz anestezije. O daljem za sada nisu mislili.

–       Profesoru Rašoviću treba skrenuti pažnju na opšte stanje bolesnice koje je krajnje kritično. Ubićemo je na uvodu u anesteziju. Ako pristanemo, bićemo mi, anesteziolozi, krivi. Matori lisac po svojoj crnogorskoj liniji zove profesora Rašovića da vadi kestenje iz vatre. Jasno ko dan, komentar će biti: „Umrla žena, ni profesor Rašović nije uspeo da joj pomogne.” Niko se neće pitati šta se događalo za sve ove nedelje. Zašto nisu odmah konsultovani hirurzi Zemunske bolnice?

–       Ako je postojalo nepoverenje prema hirurzima sopstvene kuće, koji nisu univerzitetski profesori, ako nije hteo da dozvoli da ti, kao najmlađi specijalista, koga ne podnosi, budeš u pravu, zašto nije odmah zvao svog Crnogorca? Naravno, profesor nema pojma u kakvom je stanju bolesnica.

–       Ne, on nema, čak i ti, Danilo, ne znaš! Ja sam pogledao laboratoriju jutros i bio kod nje. Ona je u toksičnom šoku, pritisak joj je između 70-80 mmHg. Ona više nije ni pri svesti. Nadam se da ćemo je još naći živu.

–       Znači, slažemo se – ako je još živa, odbijamo na osnovu svega toga da dajemo anesteziju.

–       Ti si potpuno u pravu, ali…

–       Šta sada ali, nema tu nikakvog ali?!

–       Danilo, ja sam tebe saslušao! Da li bi i ti meni dozvolio da i ja dam svoj komentar? Bilo bi izuzetno glupo da se pred profesorom ti i ja raspravljamo.

–       Zašto bismo se raspravljali kad sam kažeš da sam u pravu? Na kraju krajeva, zašto ne bismo uključili i trećeg Crnogorca – našeg budućeg profesora Protića? I on bi delio naše mišljenje, bila bi nam mirna savest.

–       Sve što si sada rekao govori apsolutno da si vrlo mudar. Međutim, dozvoli mi da objasnim moje „ali”. Ako Draganu zateknemo živu, ona će sigurno umreti za dan-dva ako joj se ne otvori taj trbuh. Šta se u tom trbuhu događa, izgleda da ne zna niko od nas.

–       Tu su vezana creva, zato i ne mogu da prorade, to je bar jasno. Pa ti to tvrdiš od prvog dana.

–       Ja tvrdim da joj treba otvoriti trbuh. Mi možemo sa puno prava da odbijemo anesteziju. Zar veruješ da će je profesor Rašović otvoriti u lokalnoj anesteziji?

–       Tek to bi bilo ubistvo!

–       Konačno ćeš uspeti da razumeš ono moje „ali”. Ti si sam napravio zaključak. Ženu treba operisati, to joj je jedina šansa. Ako zaboraviš naše sujete, naša prebacivanja odgovornosti sa jednog na drugog, onda ti lično kažeš da je najmanji rizik operacija u opštoj anesteziji, dajući joj onu najmanju šansu da preživi.

–       Ti nisi čitav! To ja nisam rekao, to bi bila ludost, dokaz naše nestručnosti.

–       Ne slažem se. Dokaz naše stručnosti i dokaz da smo lekari je pružanje poslednje šanse, jer drugih mogućnosti nema. Mi lekari smo tu zabrljali zbog sujete, zbog toga što nismo hteli da ispravimo grešku, ako je greška. Čak ni to ne znamo, ali naši hirurzi nisu hteli da se mešaju…

–       Zaboga, pa ti si se mešao, pa ti maltene nisu razbili glavu pepeljarom! Zar želiš da svu krivicu mi prihvatimo?

–       Ne, moj predlog je da upozorimo profesora Rašovića sa rizikom, da mu saopštimo da je rizik ogroman, ali da vredi pokušati.

–       Znači, nisi ništa naučio! Napisao si sve to jednom u istoriju bolesti i istorija nestala. Hoćeš li opet sve to da upišeš u istoriju Draganinu?

–       Tačno to, i pošto sada već ulazimo u bolnicu, završavam diskusiju. Ja ću joj dati anesteziju. Biće mi drago i osećaću se sigurnijim ako ti budeš pored mene, ali odgovornost snosim ja.

Jasna ih je sačekala u predvorju operacione sale.

–       Draganu pripremaju za operaciju. Šef me je zvao da je pregledam, u užasnom je stanju. Dok ste vas dvojica prodavali mudrost, uspela sam bar delimično da joj popravim disbalans elektrolita i da joj dam krv. Hemoglobin joj je ispod 6 mmol. Pritisak se popravio, negde je oko sto sa tendencijom pada, ali mislim da će teško izdržati uvod u anesteziju, a da ne pričamo o operaciji.

–       Profesor Rašović operiše, verovatno zajedno sa Kusovcem ‒ procedi Danilo. ‒ Ovaj naš ludi kolega hoće da daje anesteziju, nije mu bilo dosta problema sa ginekolozima.

Jasna ga iznenađeno pogleda i on shvati da ga ni ona ne razume. Nije bilo vremena za diskusiju. Na brzinu se oblačio. Branko uđe, skidajući masku i rukavice posle završene operacije. Pogleda ih sve redom.

–       Šta je pilići, uzbuđeni ste? Biti ili ne biti, pitanje je sada?

Ćutali su. Nikola bez reči krenu ka izlazu iz operacionog bloka.

–       Šta je sada, zar nećeš da pitaš svog starog druga šta on o svemu misli?

Nikola zastade i okrenu se prema Branku.

–       Mislim da je žena izgubljena. Mislim da tebe, ako si nešto rešio, ne vredi ubeđivati u suprotno. Međutim, neka mi moja Partija oprosti što ću ovo reći, Bog se stara o pijanima i ludima. Ti ne piješ, a ja se sa Bogom ponekad slažem, naročito kad drugog izlaza nema. Nadam se da ove moje reči nećete dostaviti mojoj partijskoj organizaciji!

–       Tvojoj partijskoj organizaciji neću, ali Bogu hoću.

–       Znači, Branko ima zračak nade?

–       Stani, ne preskači po dva stepenika. Branka nisi dobro razumeo. „Bog pomaze pijanima i ludima“. Znači samo ludi mogu da se prihvate ovakvog rizika.

Pred Draganinom sobom srete sestra Milenu.

–       Čudotvornog anesteziologa čeka bolesnica, neće da da pristanak na operaciju dok ne razgovara sa njenim anesteziologom. Čak je i šefa odbila, koji je sa njom razgovarao čitavih pola sata.

Nikola bez komentara otvori vrata Draganine sobe…

–       Izgleda još gore nego jutros ‒ pomisli.

–       Hm, mladiću, jasno ti je da je Danilo u pravu. Ona tek što nije izdahnula. Pogledaj je: upale, već skoro staklaste oči, sama koža i kost.
Pogledaj joj trbuh ‒ naduvan kao da je u devetom mesecu. Nemoj sebe da ubeđuješ da to još može i na dobro da se okrene, ne varaj sebe, ja ti to ne dam. Ja zato postojim. Znam da me retko slušaš, znam da misliš da sam cinik, svađalica, šaljivdžija, ali…

–       Znam, ti si moja savest, moj anđeo čuvar, ali ja sam tvoj drugi deo…

–       Dragana, kako smo danas?

Samo oči se lagano, i to sa naporom, okrenuše prema njemu. Bledo, ne, belo lice, upalih obraza sa ispucalim usnama, koje počeše da se pomeraju.

–       Kao riba na suvom, doktore ‒ prošaputa sa naporom.

–       Pa, evo, ja sam došao da vas pitam da li da vas vratimo u morsku ili slatku vodu.

–       Nema meni povratka, doktore, znam ja to. Govorila sam vam ja, još pre operacije, ali mi vi to niste verovali.

–       To nije tačno, Dragana. Vi ste tvrdili da se nećete probuditi posle operacije. Probudili ste se i danas je već treća nedelja kako živite. Znači, ja sam bio u pravu.

–       Četvrta je nedelja, ako je to život, doktore.

–       Dragana, ja sam došao da se dogovorimo. Mnogo vremena nemamo. Kao što ste čuli od šefa, moraćemo ponovo da vas operišemo. To je za vaše dobro. Onoj deci, kod kuće, potrebna je majka.

Odnekud se iz upalih očiju, suvih beonjača pojaviše dve suze, pa jedna skliznu ka obrazu, a druga osta nemoćno u oku. Prošaputa:

–       Oni već nemaju majku. Pogledajte ovu ruku, to je ruka kostura.

Nikola je prihvati opipavajući joj puls. Ubrzan, jedva pipljiv, kao da krv više ne protiče kroz krvne sudove. Hladna, mlitava – bez života.

–       Tvoj prijatelj Danilo je u pravu. Kakav li će puls da ima posle uvoda u anesteziju? Pogledaj na listi, pritisak je ponovo 90. I sam vidiš, nema svrhe, a ni ona sama neće, ona se pomirila sa sudbinom.

–       Da, skoro nemam nijedan argument. No, ona je ipak živa, to mi je za sada jedini argument.

Ćutao je pokoleban.

–       Doktore, ako vi kažete, neka bude, da pokušamo…

Prošaputa, jedva pomerajući ispucane usne.

Nesvesno, Nikola pomilova tu ruku, pa je uze među obe svoje, kao da je hteo da je zagreje toplotom svojih ruku, da joj ruci vrati čvrstinu i život. Ćutali su. Osluškivao je njeno ubrzano disanje. Očni kapci su joj bili sklopljeni. Ona više nije imala nikakvih problema. Sada je bio na njega red, pa posle na profesora.

Kao da se bojao da će da je probudi, polako joj pusti ruku na čaršav bolesničke postelje, izađe iz bolesničke sobe.

Sestra Milena ga je čekala. Pruži mu istoriju bolesti sa rendgenskim snimcima. Debela je to bila knjiga.

–       Neće se moći lako izgubiti.

U sobi za kafu u operacionom bloku čekali su ga Jasna i Danilo.

–       Dragana je pristala na operaciju. Jasna, pobrini se za kafu i limunadu, umirem od žeđi.

Uze kartu anestezije i poče da je popunjava podacima iz istorije bolesti. Danilo, da bi mu olakšao, poče da mu diktira nalaze laboratorije, rendgena i do sada primljenih lekova. Kada je stigla kafa i limunada, administrativni posao je bio završen. Opeče se srknuvši kafu, pa pogleda u Danila.

–       Gledaš me, gledaš i verovatno već znaš da ja prijatelja i kolegu neću da ostavim na cedilu. Jasna će da dovrši hirurški program, a ti i ja ćemo zajedno sa profesorom. Već sam bio u sali, pregledao aparat i rekao Brki da sve bude spremno. Imam samo jedan uslov: da pofesor napiše u istoriji bolesti da je operacija urgentna i da je upoznat sa rizikom.

–       Uslov prihvaćen.

Profesor Rašović i Kusovac uđoše. Kusovac ih i ne pogleda i ode u predvorje da bi počeo da se pere za operaciju.

–       Nešto ste mi pokisli, drugovi anesteziolozi?

–       Profesore, da li ste videli bolesnicu? ‒ upita Danilo ljubazno.

–       Kako da nisam, pregledao sam je. Taj njen trbuh mi nije jasan, ali dugo se čekalo, dugo…

–       Njeno opšte stanje je izuzetno kritično ‒ produži Danilo.

–       Svakako, mene nisu zvali tek tako. Ni vas, a ni mene ne očekuje lak posao. Razgovarao sam sa doktorom Protićem, on mi je rekao da ima puno poverenje u vas, dakle da krenemo …

Brka je stajao na vratima i dao znak da je bolesnica u sali. Nikola pokaza rukom da kreće. Danilo zavrte glavom pokazujući na istoriju bolesti, pa kao da htede da kaže još nešto profesoru, koji je oblačio operaciono odelo, pa shvati da je deplasirano da profesor ma šta upisuje u istoriju.

Dragana je ležala mirno, zatvorenih očiju, izgledalo je kao da spava. Oko mršave ruke Nikola jedva uspe da joj stavi manžetnu za merenje pritiska. Ruka joj je bila kao dečija, manžetna je bila preširoka. Zbog svake sigurnosti reši da joj uključi još jednu infuziju. Vena skoro da i nije bilo.

Obe ruke su joj bile u hematomima od infuzija primljenih za sve ove nedelje i od uzimanja krvi za laboratoriju.

Danilo mu pokaza očima da počnu sa uvodom, a da će joj on kasnije pokušati da nađe venu.

–       Pa, Dragana, vi ste već iskusan bolesnik, pa znate šta će sve da se dogodi. Doktor Milenković će sada početi da ubrizgava sredstvo za spavanje, evo ja vam stavljam na nos masku sa kiseonikom, san će vrlo brzo da dođe. Dišite duboko… tako… Sve je u najboljem… redu.

Otkucaji srca su se čuli, uključen je bio monitor, jedini koga su imali. Zbog loše izolacije na ekranu su više registrovane smetnje nego sama srčana radnja, zato je Nikola stavio dva prsta na vratnu arteriju, a Danilo opipavao puls na ruci. Brka napumpa manžetnu i pokuša slušalicama da izmeri pritisak. Lice mu je bilo napregnuto, videlo se da ne čuje tonove. Otkucaji srca su se i dalje čuli. Puls na vratu bio je ubrzan, sitan. Balon se retko pomerao. Nikola je pokušavao da u momentu njenog udaha pritiskom na balon uduva kiseonik.

–       Pritisak se jedva meri, negde je oko 70.

Danilo ga pogleda i pokaza mu špric sa efedrinom. Nikola mu klimnu glavom i pokaza Brki da pusti jače infuziju.

–       Marija, daj mi rukavice!

Eksplodira bas šefov kao bomba. Nikola ga besno pogleda, jer je bila potrebna tišina prilikom uvoda u anesteziju.

–       Pritisak jedva čujan 85/ 60, puls 120.

–       2 mililitra kemitala.

U operacionoj sali bila je potpuna tišina. Profesor i primarijus potpuno obučeni u sterilne mantile, sa kapama i maskama na licu sklopljenih ruku u rukavicama, sedeli su na stolicama i strpljivo čekali.

–       Danilo, još dva mililitra kemitala lagano!

Jedva je Nikola osećao da se balon pomera u njegovoj ruci. Uspevao je da u tom ritmu ubacuje čist kiseonik u pluća.

–       Pritisak jedva čujan 90/50, puls 100!

Disanje prestade. Danilo ubrizga 2mil. sukcinila pokazujući ampulu Nikoli.

Posle nekoliko pritisaka na balon ostavi masku i prihvati laroingoskop i tubus i bez problema intubira i onako potpuno opuštenu Draganu.

Brka fiksira tubus dok je Danilo preuzeo od Brke merenje pritiska i vođenje karte anestezije.

Pogledom je pratio Danila, koji je vrteo odrečno glavom, što je značilo da ga više ne čuje.

Srčana akcija se još uvek čula.

Još jedan mililitar efedrina.

Danilo je uzeo iglu da nađe još jednu venu.

Srčana radnja je bila sada mirnija, puls 90 u minutu. Danilo je našao još jednu venu i, proverivši sa Nikolom krvnu grupu bolesnice sa krvnom grupom na listi i flaši krvi, uključi krv.

Profesor je gledao u Nikolu očekujući znak da može da počne.

Još jednom efedrin, pa, kurare, pritisak se popeo na 100/70. Znao je da je to privremeno, pa zato zamoli profesora da počne.

Rez, ekarteri, trbušna maramica, vodoskok smrdljive tečnosti pomešane sa izmetom. Creva ljubičasta, gangrenozna.

–       Pritisak ponovo pada na 80/40, srčana akcija se ubrzava.

Šaputao je Danilo.

–       Bol i hipovolemija – najteža kombinacija. Ako se doda analgetik^[4], pada pritisak.

–       Krv pod pritiskom, kroz obe vene.

Gledao je u monitor, smetnje od dijatermije[5] mu nisu dale da presudi šta se sa srcem događa, puls na vratu bio je preko 130. Za srčani mišić je to bilo pogibeljno, ako još doda efedrina ‒ srčana akcija će biti još brža. Sačekati, ništa ne davati. Bol je ponekad najbolji prijatelj anesteziologu. Pogleda na stalke za infuziju, boce sa krvlju su već bile skoro prazne. Srčana akcija se smirivala, ali je još bila oko 115.

–       Još dve boce krvi. Lagano, kap po kap.

Ne dobi nikakav odgovor. Pogleda prema Danilu koji je onako visok gledao prema operacionom polju. Od maske mu nije mogao da vidi lice, ali su mu oči bile širom razrogačene.

–       Danilo, još dve krvi!

–       Brzo, uzmi krv i hitno pošalji u laboratoriju. Šta vam je obojici, probudite se?!

–       Da mu jebem sve po spisku, pa ovo je trbušna kompresa, Duško!

Baci pogled preko sterilnog čaršava koji ga je odvajao od operatora i operacionog polja. Profesor je lagano između creva polako odlubljivao slepljenu, izmetom izmrljanu, zelenkasto sivu masu. Pogleda u načelnika Kusovca. Pobledeo, teško dišući, čela orošenog znojem, tiho, promuklo, skoro šapatom kao da sam sebe pita:

–       Kako gaza, otkud… Kako to meni da se desi?

Nije to bio glas Ilije Gromovnika, bio je to glas uništenog čoveka, lekara koji konstatuje grešku, sa nevericom gleda oko sebe, kao da očekuje da će ta gaza pred njim nestati, da je to sve nerealno. Neverica nestaje, jer vidi oko sebe poglede koji se od njega sklanjaju. Ne čuje ono što je navikao: „Izvanredno, šefe, savršeno, svaka vam čast. Ne brinite, šefe, ja ću to da dovršim umesto vas…” Ne, niko nije hteo da prihvati ovu gazu umesto njega.

–       Danilo, izvedite ga iz sale, on će da se sruši!

Danilo se trže, pogleda u Nikolu sa nerazumevanjem, a on mu pokaza očima na načelnika, koji se jedva držao na nogama. Uze načelnika ispod ruke i on se bez ikakvog protivljenja prepusti da ga Danilo izvede iz operacione sale.

Tih nekoliko trenutaka svi pogledi bili uprti u načelnika.

Brka upisuje na karti anestezije tako da Nikola može da vidi: pritisak 70/50, puls 130. Lice kao šefovo, belo. Ruka mu je ritmično, skoro automatski, „disala” umesto Dragane. Pogleda na gomilu creva, ljubičastih, gangrenoznih.

–       Zaboga miloga, šta se tu može još da učini?! Bez tri metra creva se još može živeti, ali bez svih creva…

–       Dve velike komprese sa ugrejanim natrijum hloridom, oblažiti creva pa da vidimo šta će se od njih povratiti. Moramo da veliki deo njih izbacimo. Tragično je što za anastomozu[6] imam malo materijala. Kako je bolesnica?

–       Za sada je dobro, profesore. Pritisak je oko sto, puls je mirniji, krv je poslana u laboratoriju. Četiri flaše krvi smo do sada dali.

–       Odlično, odlično! Mislite da će ovako intoksicirana izdržati još sat do dva?

–       Moraće, profesore ‒ izlete Nikoli.

Nasmeja se od srca.

–       Moraće, kažete! Moram to mojim anesteziolozima da ispričam, oni meni stalno postavljaju neke uslove. „Moraće da izdrži!“ Da li vi to onako, da mene utešite, ili ste stvarno procenili ovo njeno katastrofalno stanje?

–       Bolesnica je pre jednog sata bila u gorem stanju nego sad. Debaloniran joj je trbuh, data sveža krv, čekamo da vidimo elektrolite, pa da ih korigujemo. Ako treba, ako se slažete, prešli bismo na antibiotike šireg spektra. Imali smo tu skoro jednog pacijenta sa sličnim trbuhom, pa smo uspeli da nabavimo kolimicin. Izvanredno je delovao.

–       Opet gaza?

–       Ne, nego saobraćajna nesreća, povreda creva.

–       Kolimicin! Nikada nisam čuo za taj antibiotik, vi Zemunci ste bolje obavešteni od nas na fakultetu…

Otvarao je polako komprese razgledajući creva. Jedan deo je izgledao bolje, dobijao je svoju prirodnu boju, znači da se cirkulacija popravljala, ali drugi deo je ostao isti. Sada je poprimio skoro crnu boju.

–       Gospodine profesore, da pozovemo Vitezovića da vam pomogne, ići će brže.

–       Odlična ideja. Da nije bolesnici loše, pa se žurite?

Pogleda ga ispod oka,

–       Ne, nije, dobro je.

Operacija se nastavljala. Očekivao je loše rezultate iz laboratorije, nisu ni mogli da budu dobri posle ovakvog trbuha, u koji se sve slivalo što je davano u infuzijama nedeljama.

–       Profesore, načelnik Kusovac se izvinjava i moli da vi nastavite operaciju, pa će vam poslati primarijusa Markova.

–       Već smo pozvali doktora Vitezovića, ako je stigao u bolnicu, jer se posle naših sastanaka ide na zajednički ručak. Žao mi je što sam vas uposlio, inače biste bili naši gosti. Ali ima vremena, pozvaćemo vas drugi put.

–       Vitezović je u pravu, suviše smo mi hirurzi odvojeni od ostalih sekcija. Ovaj današnji referat je bio za nas osveženje, stvarno je bio dobar.

Operacija se nastavljala, Vitezovića su digli sa ručka. Profesor je napravio anastomozu, o gazi u trbuhu niko više nije ni reč progovorio.

Krv je učinila svoje. Hemoglobin se popravio, elektroliti su posle dve korekcije bili stabilniji, jedino je još natrijum bio zastrašujuće nizak. Pritisak se stabilizovao na 120/70, puls je bio 75. Danilo i Nikola bili su zadovoljni.

–       Danilo, šta ćemo posle ove operacije?

–       Da, šta ćemo posle? Ginekolozi sa ovim poremećajima neće uspeti da izađu na kraj. Ne uobražavaj da će neko dozvoliti da se mi mešamo u terapiju.

Nikola je ćutao. Anastomoza u ovakvom trbuhu, prepunom izmeta i bakterija. Velika je verovatnoća da neće zarasti, pretila je opasnost od stvaranja fistula. Koliko su bubrezi i jetra načeti ovom opštom intoksinacijom?

–       Šanse Draganine su i dalje nikakve, ali bar da se pokuša da se organizmu pruži ono što mu je potrebno. Ah, da imamo intenzivnu negu! Stalne korekcije vode i elektrolita, veštačka ishrana. To ginekolozi ne mogu sami, čak ni hirurzi sa njima, anesteziolozima, još nisu dorasli da opreme šok-sobu i obuče personal koji nije navikao na ovako tešku intenzivnu negu i terapiju iz minuta u minut, 24 časa. Možda bi jedino laboratorija, u koju je Nikola verovao, mogla da im pruži mogućnost da se sa ovako teškim bolesnikom izbore.

–       Danilo, imam plan! Tražićemo da se Dragana smesti u hirurški šok.

–       To zaboravi! To ti neće uspeti! Čak ne verujem da će načelnik hirurgije pristati. Veliki je to rizik, a sve što se dogodi, biće krivci hirurzi i anesteziolozi.

–       Politika, politika i opet politika! To sada zaboravi. Ja imam samo jedno pitanje, za mene, tebe i Jasnu – da li smo mi spremni da se upustimo u neprekidni posao oko Dragane. Znači da će jedan od nas možda morati da bude stalno pored nje, dok će drugi biti dežuran?

Danilo je ćutao i razmišljao.

–       Mesec dana, možda dva, ako uspemo da je održimo u životu.

Menjali su infuzije, merili pritisak. Jasna je ušla, jer je već čula za gazu.

–       Jesi li promislio, Danilo?

–       Jesam, pristajem. Moramo još sa Jasnom da se dogovorimo. Nikola, ja pristajem, ali znam da nama niko neće dozvoliti da mi tretiramo ovaj slučaj i da nam se niko ne meša u naš posao.

–       Dozvoliće, videćeš, to pusti meni.

Anastomoza je bila dovršena. Profesor prepusti zatvaranje trbuha Vitezoviću.

Nikola prepusti balon Danilu i izađe iz operacione sale za profesorom.

U prostoriji za kafu nije bilo nikoga osim profesora koji je pio kafu.

–       Odlična anestezija, kolega!

–       Hvala, nadam se da će se probuditi. Međutim, hteo sam nešto da vas zamolim.

Pogledao ga je upitno.

–       Zamolio bih vas da utičete na primarijusa Kusovca da dozvoli da bolesnica bude posle operacije preneta u šok-sobu hirurgije. Složićete se sa mnom da je ovo čist hirurški slučaj, a ne ginekološki. Ginekolozi nemaju ni opremu, a ni iskustva u ovako složenom postoperativnom lečenju.

–       Učiniću sve što mogu, kolega!

I učinio je. Dragana je bila preneta posle operacije u hirurški šok. Bio je to presedan. Ginekolozi su bili zapanjeni, a hirurzi ništa manje. Anesteziolozi nisu imali vremena da čuju sve diskusije iza zatvorenih vrata. Čak nisu ni mogli da pretpostave koliko je sastanaka održao doajen bolnice primarijus Lacić sa načelnicima hirurgije i ginekologije, kakvi su se razgovori vodili kod upravnika bolnice.

Zaboraviti gazu od pola kvadrata u trbuhu bolesnice ‒ samo je po sebi neverovatno. Gaze se pre zatvaranja trbuha ili grudnog koša uvek prebrojavaju, pa se uporedi broj gaza izvađenih iz sterilnih paketa sa brojem upotrebljenih. Mali broj trbušnih kompresa se za vreme operacije upotrebljava. Instrumentarka je odgovorna da sve gaze budu na broju. Kako je došlo do toga da ni operator, ni asistenti ne primete da je jedna tako velika, specijalno pravljena gaza ostala u trbuhu ‒ nikome nije bilo jasno. Krivicu za svaki neuspeh ili nehat za vreme operacije snosi uvek glavni operator, mada i sestra instrumentarka snosi deo odgovornosti. Za neblagovremeno postavljanje dijagnoze ili postavljanje pogrešne dijagnoze u postoperativnom toku i neadekvatnost terapije ili operacije, odgovornost snosi glavni operator i načelnik odeljenja. U Draganinom slučaju i glavni operator i načelnik odeljenja bili su jedna ličnost – načelnik primarijus Kusovac.

Prvih 24‒48 sati kod teških operacija, ako su dobro urađene, obično nema velikih problema. Komplikacije nastaju kasnije. Anesteziolozi su bdeli nad Draganom. Vodili su računa o svakoj infuziju, krvi, plazmi, elektrolitima, antibioticima, kontrolisali negu, konsultovali hirurge, jer se ginekolozi nisu pojavljivali, sem šefa koji je dolazio da vidi bolesnicu onda kada je sigurno znao da su u operacionoj sali sva tri anesteziologa. Danilo je posetio i Lackovića, zamolio ga za konsultacije sa njim lično svakoga jutra.

O bolesnici starao se svakodnevno tim specijalista, koji je zajedno sa anesteziolozima pravio plan dnevne terapije. Zbog izuzetno promenljivog stanja tim se sastajao, na zahtev anesteziologa, i po nekoliko puta dnevno. Laboratorija i apoteka su imale neobične dane. Danonoćno su se pravili novi infuzioni rastvori. Prvi put se u bolnici upotrebio bikarbonat, rastvori za korekciju kiselosti krvi.

Laboratorija je uvela neke nove analize. Po prvi put se na osnovu njenih nalaza korigovala terapija, pa se ponovo slali uzorci urgentno u laboratoriju, da se vide postignuti rezultati.

Dragana je bila živa, stanje joj se popravljalo. Anesteziolozi su bili neprekidno pored nje. Danilo je držao sestrinski kadar u stanju neprekidne pripravnosti, koordinirao i pozivao potrebne specijaliste. Bio je to stvarno tim koji je, svako sa svojim različitim specijalističkim znanjem, učestvovao u lečenju jednog bolesnika, i to danima. Bolesnica je bila negovana kao u najmodernijoj intenzivnoj nezi.

Danilo i Nikola su sedeli zajedno po nekoliko puta dnevno, računajući i zapisujući šta sve bolesnica mora da primi u toku 24 časa. Sve se to moglo dosta tačno proračunati ako se ima poverenje u laboratoriju, pošto su u osnovi svih proračuna bili laboratorijski nalazi. Sve troje anesteziologa su bili po prvi put suočeni sa primenom teoretskog znanja u praksi, pored bolesničke postelje. Bilo je neobično videti šta se može timski svakodnevno učiniti. Bilo je to prvi put u Zemunskoj bolnici da su se granice između odeljenja izbrisale. Dragana je živela, ona se oporavljala.

 

1 7 / 0 3

Građevinska ofanziva je počela. Bezbroj radnika se vrtelo po građevini. Čekrci su se kotrljali i raznosili građevinski materijal, cementare su mlele, kamioni su dolazili i odlazili, donoseći već gotove čitave zidove. Pokretale su se velike dizalice. Pneumatski čekići su potresali zgradu, a u svom tom haosu i galami bolnica je funkcionisala.

Turistička sezona bila je u jeku. Urlikale su sirene sanitetskih kola, koja su danonoćno dovozili unesrećene sa auto-puteva. Operacione sale su radile neprekidno. Počeli su i godišnji odmori, učestala su dežurstva godišnjih odmora. Anesteziolozi još na godišnji odmor nisu ni pomišljali. Između operacija su se na brzinu dogovarali. Skoro da i nisu odlazili kući. Kada bi im to vreme dozvolilo, vraćali bi se predveče ili kasno noću opet u bolnicu.

Posle jedne zajedničke operacije, Vitezović uze Nikolu pod ruku.

–       Sada idemo na građevinu. Red je da dobijete detaljno obaveštenje šta se sve oko vas zbiva i da počnete već aktivno učešće u radu komisije.

–       Pa, mi još nismo rešili ko će od nas…

–       Razgovarao sam sa Jasnom, oni su rešili. Vi ste, gospodine, od danas član komisije i sutra imamo sastanak.

Vitezović je jurio po daskama, skelama i već dovršenim stepenicama po spratovima kao da je kod svoje kuće.

Informacije su bile brze, kratke, bilo ih je mnogo, trebalo ih je upamtiti. Na kraju, posle te trke, oznojeni, prašnjavi, u lekarskoj sobi uz kafu Nikola dobi hrpu planova, i komentar:

–       Pogledajte ovo, pa sutra da mi znate sve! Ako ima pitanja, zovite me telefonom, biću kod kuće kasno.

Nije vredelo ništa reći, u sobi je ostao sam. Vitezović je već bio u autu, odlazio je po honorar u Dom zdravlja na Novom Beogradu. Nikola se vraćao nazad u salu da produži sa operacionim programom. Danas je bio dežuran. Možda će noćas imati vremena da pogleda planove. Kroz ovu trku je razumeo da su u planu dve velike i jedna mala operaciona sala. Uz ove dve stare biće ih pet. Hirurzi su dosta dobro isplanirali te operacione sale, mislili su i na anesteziju, naravno u okviru njihovih potreba i u okviru njihove organizacije. Radeći to popodne u sali pokušao je da stvori sebi bar neku viziju stvarnih potreba anestezije, i u prostoru i u organizacionom pogledu. Kasnili su, to je bilo bez ikakve sumnje. Svi kvadratni metri su bili podeljeni. Svako se odeljenje za njih izborilo, i to pre nekoliko godina. Šta sada oni mogu? Pokloniti im niko ništa neća. Treba skupiti dovoljno argumenata, napraviti dobru organizaciju. Projekat, pismeni projekat.

–       Ko će to da uradi? ‒ nasmeja se setivši se Vitezovićevih reči:„Sutra je sastanak. Ja sam noćas kod kuće, ako imate neka pitanja.“

–       Imam ih već sada. Jedno je najvažnije. Gde naći vremena za sve? Nemam vremena kao anesteziolog, mada mi tu stručnost pomaže da brzo rešim svoje probleme. Šta sa građevinskim? Nemam predstave kako čitati građevinske planove i simbole, niti viziju o organizaciji. Ha, ha, imam ja viziju kako treba da izgleda u ovoj zastareloj kući moderna anestezija, ali nemam prestave o tome kako ona treba da izgleda sutra i prekosutra. Treba otići u inostranstvo, videti moderne operacione centre, specijalno traumatološke… Kad? Noćas?

Na sastanku komisije pio je svoju kafu i posmatrao članove, slušao njihove diskusije i pokušavao da se u njima snađe. Predstavnici svakog bolničkog odeljenja su iznosili svoje probleme sa opremom, prijemom novih lekara ili službenika. On jedini nije imao odeljenje, anestezija je bila u sklopu hirurgije. Noćas je teškom mukom uspeo da pronađe u planovima jednu soba za anesteziologe, ali ni u to nije baš bio siguran, jer je pisalo anestetičari. Međutim, oni su već imali prostoriju, pa je zaključio da su ipak mislili na njih.

Pored četiri operacione sale planirane su prostorije za uvod u anesteziju, premalene da bi toj svrsi služile. To je bilo sve. Hirurgija je planirala za svoju šok-službu šest kreveta. Ginekologija četiri. Otorinolaringologija je retko tražila anesteziju (njihove su operacije bile uglavnom u lokalnoj anesteziji), ali su zato odvojeno, na četvrtom spratu, sebi obezbedili dve operacione sale. Vreme je takvo bilo, svako je hteo da ima svoju državu u državi. Jedino su anesteziolozi bili „leteći doktori”, koji će se po potrebi seliti sa jednog odeljenja na drugo, sa sprata na sprat.

Slušajući diskusije crtao je na papiru pred sobom čoveka sa ruksakom na leđima, iz koga su virile boce sa kiseonikom i azotoksidulom, tubusi, laringoskopi. Mučio se da u ruksaku pronađe mesto aparata za anesteziju. Čovek je na nogama imao rolšue.

–       Anestezija se danas nije čula. Da li bi nam doktor Vajnberg izneo stavove anesteziologa?

–       Stavovi, stavovi! Koji stavovi? Pa, mi ih još nemamo!

–       Danas prvi put prisustvujem sastanku sa željom da od svih vas čujem koji su vaši planovi, kakvu organizaciju predviđate, a da bismo mi mogli na osnovu toga da planiramo naše potrebe u personalu, opremi i prostorijama. Molio bih malo strpljenja, verujem da ćemo za idući sastanak imati naše planove.

–       Aha! Gospodo, idućeg sastanka ćemo imati čast da čujemo naše anesteziologe. Pripremite se, iz njihovog dosadašnjeg istupanja na raznim sastancima znamo, njihove želje nisu nimalo skromne.

Opšti smeh.

–       Ja sam vaše želje danas čuo, kao što rekoh! Potrudićemo se da budemo isto tako skromni kao i vi, međutim, verujem da će naši zahtevi biti takvi da vama svima omoguće bolji rad nego do sada.

Sastanak se završio. Vitezović pođe zajedno sa njim na odeljenje.

–       Niste me sinoć zvali. Znači da vam je sve jasno. Prijateljski savet, tražite više da biste dobili ono što mislite da vam je potrebno.

Imao je malo vremena, pa zato skoknu u hirurški šok da vidi Draganu.

Krevet je bio prazan. Nije mogao da udahne vazduh. Bol u grudnom košu, podseti ga da mu se puls ubrzava.

–       Šta te čudi? Čemu si se nadao? Šanse su bile nikakve. Ne mogu svi ostajati u životu po tvojim željama, koje nisu realne. Da li neko sme uopšte po tebi da umre?

–       Dragana je na zahtev šefa ginekologije prebačena na njihovo odeljenje ‒ dobi informaciju.

–       Živa je!

Obradova se, ali odmah zatim oseti da počinje da gori, da u njemu nešto eksplodira, da ga to nešto tera da zaurla, da viče. Jedva se uzdrža, pa sasvim tiho, ali režeći upita.

–       Ko je dozvolio prebacivanje?

–       Naš načelnik Stanković.

–       Da li za to zna doktor Milenković?

–       Mislim da ne zna, on je u operacionoj sali.

Odjuri u načelnikovu sobu.

–       Gospodine načelniče, zašto ste dozvolili da Dragana bude prebačena na ginekologiju?

–       Načelnik Kusovac je tražio da njegova bolesnica bude prebačena na njegovo odeljenje. To je njegovo pravo. Šta imam ja tu da dozvolim i ko pa mene pita? Ko je mene uopšte konsultovao da ona bude u našem hirurškom šoku? – palio je lulu koja nikako da se zapali.

Greška, pomisli. Ima pravo.

–       Ko je mene pitao? Meni je rečeno da će bolesnica biti preneta u hirurški šok. Onda sam ja pitao: ko je to odredio? Onda sam čuo da su profesor Rašović, anesteziolozi, a posle i Kusovac rešili da… Dakle, što sada vi ulećete kod mene uzbuđeni, kada se ja nisam uzbuđivao i nikoga nisam ništa pitao, niti nekog zvao na odgovornost?

–       Izvinjavam se! Vi ste u pravu, ali ta bolesnica, o kojoj ste vi sve čuli i sve znate, ne može i nema uslova da preživi tamo gore kod ginekologa.

–       Pobogu, kolega, zar vi mislite da medicina postoji od vašeg dolaska u ovu bolnicu?

–       Ne, svakako ne!

–       Odlično, to mi je drago. Da, bojao sam se… Da, bojao sam se…

Istresao je lulu, jer je konačno shvatio da je duvan u njoj izgoreo.

–       Hm, svašta… Kad pre izgore? Da, razumete li vi mene? Mnogima izgleda da vi, anesteziolozi, a naročito vi… mislite… Ha, evo, zapalila se konačno! Da, gde smo stali? Ha, šta stojite tu? Sedite. Da, vi ste lepo vaspitan čovek, ali ponekad izgleda, naročito u diskusiji, kao da niste čuli za Hipokrata. Od njega pa do vas i mene prođoše vekovi… Političari lažu, naravno, upropaste zemlju, narod. Vojskovođe greškom izgube sto, hiljadu ljudi u bitkama. Drugi svetski rat je koštao 50 milione života. Svi ti grešnici su bili uvereni da su u pravu i da znaju šta… hm… rade. Da li me razumete? Da li lekar namerno pravi greške? Ne, ne pravi, greši se u najboljoj nameri, jer ne zna da greši. Pre te greške i posle te greške izleči mnoge svoje bolesnike, ali, ne lezi vraže, zbog jednog ljudskog života ili propusta svi ga kritikuju, svi su onda pametniji od njega, svi ga osuđuju. Zbog jedne nenamerne greške koja odnese jedan život, ne zbog sto, hiljadu ili milion života. Vi verujete, bogami, izgleda da čak i znate, da ta bolesnica ako ostane u našem hirurškom šoku ima nade, a na ginekologiji nema?

–       Da, verujem, znam jer…

–       Čekajte, ne ugruvavajte se dalje! Verujte jednom starom kolegi. To niko ne zna. U tom grmu leži zec. Znam, znam, hoćete opet da mi date medicinske argumente zašto tamo ne može, a zašto kod nas može. Pored svih tih vaših argumenata bolesnica može da umre i kod nas i kod njih.

–       Šansa da preživi je kod nas veća, to nije više ginekološki slučaj…

–       To je bolesnica načelnika Kusovca, bolesnica primljena na ginekološko odeljenje. Svuda postoji hijerarhija, pa i kod nas, dragi kolega. Da li je to anesteziološki slučaj? Ćutite. Naravno da nije. Zato je i bilo moje pitanje da li ste vi izmislili medicinu.

–       Gospodine načelniče, mi se ne razumemo. Verovatno se sa mnogima u ovoj bolnici mi anesteziolozi ne razumemo. Mi ne operišemo, to je stvar vas hirurga. Međutim, preoperativna priprema, a naročito postoperativni tok je naša zajednička stvar. Mislim da ću biti potpuno jasan ako pokušamo nas dvojica da zaboravimo svu hijerarhiju i sva imena učesnika, pa konstatujemo da je jednoj bolesnici pri operaciji zaboravljena trbušna kompresa u trbuhu. Da je početan tok posle operacije bio normalan, ali da creva bolesnici nisu proradila ni posle šest dana. Mislilo se na paralitični ileus, pa na ileus. I sada, kako da zaboravimo tri propuštene nedelje za koje vreme gaza izaziva zapaljenje, upliće se između creva koja bi da prorade, ali ne mogu? Greška je svakako u zaboravljenoj gazi – nenamerna. Međutim, skreće se pažnja da jedna mlada žena, zdrava, sa jednim dobroćudnim tumorom materice nema nikakvih razloga da joj creva ne prorade. Zašto se tri nedelje čeka, zašto se niko ne konsultuje? Tvrdoglavost, autoritet, hijerarhija, neznanje – u koju vrstu greške to spada? U ovoj Zemunskoj bolnici imamo oko deset specijalista ginekologa – svi ćute. Niko ne zove hirurge u konsultaciju. Međutim, ja pozitivno znam da je hirurzima skrenuta pažnja nekoliko puta na taj slučaj. Svi peru ruke, jer to gospodine načelniče, nije njihov slučaj. Niko se čak ne želi da udubi šta bi to moglo da bude kod bolesnice…

–       Kolega, ta vaša priča je optužnica…

–       Ne, gospodine načelniče. Zato se vi i ja ne razumemo – ovo je samo konstatacija bez imena, bez optužbe. Dozvolite, ne ironišem, ali ću da upotrebim vaše reči. Od Hipokrata do danas je medicina mnogo što šta otkrila i stalno otkriva nove i nove načine lečenja, nove lekove, ali i nove tajne ljudskog organizma. Suviše je mnogo tih saznanja da bi ih jedan lekar sve znao i primenjivao. Znam, vidim po vašem licu kako hoćete da pitate šta to on meni priča. Ja želim da opet samo konstatujem da samo dobri timovi specijalista u jednoj ustanovi, kao što je ova, mogu danas da savremeno leče i smanje greške na minimum. Morate mi dozvoliti da spomenem još nekoliko činjenica koje su poznate. Za ove četiri nedelje bolesnica je gubila tečnost i elektrolite preko levin tube i zbog procesa u trbuhu. Gubila je kalorije, belančevine, masti i ugljene hidrate. Za četiri nedelje dobijala je glikozu i infuzije NaCl i ništa više. Zbog sepse – truljenja gaze, prepunih creva ‒ intoksicirani su ostali organi: bubrezi, jetra… Sve vi to znate. U praksi ginekološko odeljenje nije naviklo niti to upražnjava nadoknadu svih organizmu potrebnih supstanci u takvoj situaciji. Ne rade to mnoge bolnice. Nas anesteziologe tome uče i, u zajednici sa hirurzima u šoku hirurške službe, to se danas u skromnim razmerama sve primenjuje. Samo još jedan trenutak! Trbuh je konačno otvoren, o gangreni creva i anastomozama koje su napravljene vi sve znate. Kako sada ta creva i te anastomoze treba da se oporave ako je organizam potpuno iscrpljen?

Možda se komplikacije mogu izbeći kompletnim lečenjem organizma, znači dodavati mu sve ono što mu je svakoga dana potrebno plus antibiotike i ostale neophodne lekove. Sve ovo nisam ja izmislio niti mi anesteziolozi, sve je ovo i vama poznato, međutim, zbog nekog konzervativizma, surevnjivosti i „netalasanja“ se to u ovoj kući ne primenjuje. Ako vi i ja znamo da na listi pacijentkinje na ginekologiji danas stoji samo 1 litar 5% glikoze i 1 litar NaCl i (nadajmo se da nisu skinuti) naši antibiotici, da se današnji laboratorijski nalazi nisu korigovali, pa ponovo kontrolisali, pa ponovo korigovali ‒ da li vi i ja treba da odemo kući i prepustimo nekom drugom da se o bolesnici stara, a unapred znamo da to ne može biti dovoljno i da bolesnica nema šanse?

Zapalio je cigaretu i zaćutao je.

Načelnik je opet nešto petljao oko svoje lule ne gledajući ga.

–       Jeste li vi to pokušali da objasnite Kusovcu?

–       Pokušao jesam, ali mi nije uspelo. Gađao me je pepeljarom.

–       Ja, ja, čuo sam to. Priča se, ali ne i razlog.

–       Pošto znam da ne vredi da ponovo zakucam na njegova vrata, ja to više i ne radim direktno, ali nisam položio oružje. Zato sam pokušao da nešto učinim preko profesora Rašovića i, evo, zato sam došao do vas.

Načelnik se naglo diže, stavi lulu u džep od mantila, pogleda na sat, pa krenu prema vratima zamišljeno, kao da Nikole nema u sobi.

Na otvorenim vratima se zaustavi, pa kao da se seti da je Nikola prisutan.

–       Da bi se stiglo na vrh brda ima samo dva puta ili direktno ili serpentinama. Prvi je vrlo zamoran i može da dovede do padanja nizbrdo, a serpentinama se sporo stiže, ali se ne pada.

Zatvori vrata za sobom.

Danilo je u svojoj operacionoj sali popunjavao kartu anestezije tek u anesteziju uvedenog pacijenta. Nikola mu stavi ruku na rame.

–       Kako je bilo na sastanku?

–       Ima vremena, sve ću vam ispričati. Znaš li da je Kusovac prebacio Draganu na ginekološko odeljenje?

–       Ma nije valjda! Pa i te naše sestre, zar nisu mogle da me pozovu kada se to događalo? Ne, nema ovde nikakve discipline, ovde se ne zna za red. Svinjarija, šta sada? Toliki trud, ma kažem ja tebi, naši napori su uzaludni. Nisam pametan, šta sada? Da li da odemo do upravnika?

–       Bio sam kod našeg načelnika, imali smo dug razgovor i mislim da je sada otišao kod Lacića, koji će valjda onda zvati Kusovca na razgovor.

–       To sve ništa ne vredi, sva naša muka od ovih nekoliko dana je bila uzalud!

–       Mislim da nije, sad ću da pozovem i profesora Rašovića telefonom i da mu sve ispričam.

–       Idemo zajedno! Sestra Miro, da li biste me zamenili? Pacijent je stabilan. Ako vam zatrebam, ja sam u predvorju.

 

1 7 / 0 4

Dva sprata više u sobi načelnika Lacića vodio se žučan razgovor.

–       Taj mali anesteziolog je u pravu! Dušane, ne budi tvrdoglav, nisi smeo da na takav način, bez dogovora, prebaciš bolesnicu kod sebe. Ja sam zbog tebe sišao u hirurški šok, pogledao sam listu ordiniranih lekova, plan infuzije i laboratoriju. Sve je na svom mestu, momci znaju svoj posao. To je savremen tretman i mi se načelnici moramo lagano sviknuti da ima novina u postoperativnom tretmanu koji mi ne znamo. Zato ih treba pustiti da rade svoj posao.

–       Koliko sam ja žena sa uspehom operisao, pa one otišle kući bez svih tih tvojih savremenih tretmana! Ja sam ženu danas pregledao, ona je dobro. neću da se sutra priča da nije bilo tih balavaca, Kusovac bi imao mrtvu bolesnicu.

–       Ja sam malom pokušao da natrljam uši, ali moram da vam kažem da mislim da je on ispravan lekar, inteligentan, možda za nas neobičan…

–       Ma on je jedan uobraženko! On meni da kuca na vrata i da mi skreće pažnju šta ja treba da radim. To ni moji primarijusi na odeljenju ne smeju.

–       Duško, on je specijalista i, ako je to dobronamerno, u šta mi svi sumnjamo, on to ima prava.

–       Da, kaže on da je hteo samo s tobom da porazgovara, a ti si ga gađao pepeljarom…

–       Ha, ha, ha ‒ zaceni se Lacić od smeha ‒ gađao… gađao ga… pepeljarom.

Lacićev smeh je bio zarazan, pa svi prasnuše u smeh. Kusovac skide naočare da ih obriše, pa prvi uspe da se savlada.

–       Bila mi pri ruci pepeljara, pa htedoh malo da ga uplašim, ali ima dobre reflekse. Pepeljara prolete pa razbi prozor u hodniku. Skupo, boga mu, to staklo, pre neki dan mi stigao račun da platim. Vremena se menjaju. Ko bi ranije iz uprave bolnice meni poslao takav račun? Sada moraš još i da ga platiš.

–       Ha, ha, prozor u hodniku. Duško, pa to je divno! E, baš sam se nasmejao.

–       Lako je vama da se smejete, ali ja noću sanjam onu gazu.

–       Grozno, neshvatljivo ‒ uozbilji se Lacić.

–       Ja neću da sada svoju muku prebacujem na drugog, ali, Đuro, ti si načelnik tih naših usranih instrumentarki. Kako je moguće da nisu to primetile?

–       Zabrojali se, kažu.

–       E, da je ono nekadašnje vreme, letele bi one napolje!

–       Ne vredi stalno spominjati ono staro vreme. Vreme je drugo, za nas doktore loše, za nas načelnike vanpartijce još lošije. Sreća je što smo u ovom Zemunu, inače bi nas vetrovi novog vremena oduvali. Duško, ipak moram da ti kažem, ovo sa gazom može da bude i sudski proces. Ja bih, da sam na tvom mestu, pustio da se u zajednici sa tobom anesteziolozi brinu o postoperativnom toku. Tako će i oni, kad već to sami hoće, sa tobom deliti odgovornost.

Telefon zazvoni.

–       Molim? A, profesor Rašović! Kako ste profesore, nismo se davno čuli… Ja sam dobro. Da, da, tu je, sad ću vam ga dati! Duško!

–       Kaži, Ljubo! Ja bih rekao da je dobro. Šta kažeš? Već si to čuo u Beogradu. Majku mu… ma da ti objasnim… Dobro, dobro!

–       Ljut je, neko je sa njim već razgovarao. Ne slaže se ni on što sam bolesnicu prebacio na odeljenje. Traži da anesteziolozi nastave sa terapijom i da se mi ostali u to ne mešamo. To ja neću na svom odeljenju da dozvolim. Ja sam načelnik i ja za sve odgovaram. Taj Ljuba je takođe poludeo. Čiji je on prijatelj ‒ moj ili tu nekih balavih anesteziologa? To je opet sve zakuvao onaj mali. Ako ga na vreme ne sredimo, biće još i direktor bolnice. Mene samo interesuje ko stoji iza njega, ko ga gura.

–       Duško, ja za sada ne ulazim u sve to. Mada, možda imaš pravo, za kratko vreme se vrlo brzo probija. Danas je direktor razgovarao sa mnom i traži da on uđe u stručni kolegijum. Ja se ne slažem, to je presedan. U stručnom kolegijumu su samo načelnici i tako mora da ostane. Naravno, malopre sam i sam rekao, slažem se sa Rašovićem. Pusti anesteziologe da se zajedno sa tobom bave terapijom kod tebe na odeljenju. Ako im uspe, to je tvoj uspeh, ako ne, onda je to dokaz da nisu dorasli takvom zadatku.

–       Lako je tebi da filozofiraš. Nažalost, kako god da bilo, to je bruka – gaza u trbuhu, na kraju karijere!

 

1 7 / 0 5

Jasna uđe u operacionu salu i stade pored Nikole, koji je menjao praznu flašu infuzije novom. Sačekavši da upiše novu flašu u kartu anestezije, šapnu:

–       Zvao me je veliki šef Kusovac na razgovor. On više ne liči na sebe. Potpuno je izgubljen.

–       Verujem da mu nije lako.

–       Njegova želja je da se ti i Danilo i dalje bavite Draganom, bez obzira što je prebačena iz hirurškog šoka na ginekologiju.

–       Da li ti je pokušao da objasni zašto je to učinio, a da nam nije i jednu reč rekao?

–       Ne, nije!

–       Još 10 mg kurarea – bolesnik jače krvari. Brko, spremite prvu flašu krvi ‒ uzviknu Jasna. ‒ Možda je ipak najbolje da se nađemo posle završenog operativnog programa.

–       Bolesnik krvari, momci.

–       Tumor na debelom crevu je vrlo veliki, mora da krvari. Koliko imamo krvi?

–       Svega tri flaše, krvna grupa je retka, Zavod za transfuziju nema više krvi.

Doktor Hrasnik ga pogleda iskosa kroz naočare, pa nastavi da operiše. Ponovo ga pogleda.

–       Anesteziolog, pa počeo da štedi, prosto da ne veruješ. Uskoro ćete od nas da tražite da operišemo bez krvi. Poznato je da bolesnik više krvari kada je anestezija loša.

–       Tačno, ali ako je anestezija dobra, poznato je da bolesnik krvari zbog lošeg hirurga.

U sali smeh.

Hrasnik se takođe smejao.

–       Poznato je da je anesteziolog uvek u pravu i uvek ima zadnju reč.

–       Tačno, naučio i preuzeo od hirurga.

Operativno polje postade suvlje. Uskoro je tumorozni deo creva izbačen iz trbušne duplje. Operacija je bila brzo završena.

Skidajući rukavice sa ruku, Hrasnik pogleda u sud aspiratora.

–       Nismo izgubili ni pola litra krvi. Nikola, ti se sa nama igraš?!

–       Još jedna litra je u gazama. Počeli smo da ih merimo, što do sada, nažalost, nije bio običaj.

–       Bolje bi bilo da se prebrojavaju i ne zaboravljaju – gunđao je Hrasnik napuštajući operacionu salu.

–       Vaš komentar doktore Hrasnik?

–       Moj, nego šta! Eh, da sam je ovde gazda. Hvala na anesteziji.

–       Bilo nam je uživanje raditi sa vama.

–       Opet ima zadnju reč – smeškao se Hrasnik zatvarajući konačno vrata za sobom.

Bolesnik se brzo probudio. Na listi za šok-sobu tražio je ponovo laboratorijske nalaze, naročito hemoglobin i hematokrit da bi procenio da li postoperativno bolesniku treba da se da krv ili ne.

Danilo i Jasna su ga čekali. I njihov operacioni program je bio završen.

–       Danilo, hvala ti što si ostao, radno vreme je već prošlo.

–       Ti si još jutros mogao da odeš kući, posle dežurstva, pa nisi. Ja se samo pitam dokle ćemo svi mi ovako?

–       Ako imaš neki pametniji predlog kako bolje organizovati ovaj naš posao, samo izvoli. Nego, ako se slažete, da odemo zajedno do Dragane da je obiđemo i da se dogovorimo šta ćemo sa njom dalje. Niko od nas nije video njenu današnju laboratoriju, a nismo ni videli šta je šef izmenio u njenoj terapiji.

–       Samo jedan trenutak. Posle razgovora sa tobom, još sam jednom dobro promislio. Guramo se tamo gde nam nije mesto. Kusovac nikada ne bi pristao na ovaj ustupak da ga na tvoju ili, ako hoćeš, našu intervenciju na to nije naterao profesor Rašović. Ako se sa Draganom loše završi, biće loše i po nas.

–       Danilo, ako se sa Draganom sve dobro završi, mi smo pre svega spasli jedan život, jednu majku troje dece. Međutim, dokazujemo da postoje slučajevi koji se moraju lečiti na odeljenju za intenzivnu negu, koja pripada celoj bolnici, a ne svakom odeljenju ponaosob. Takođe, dokazujemo da ga leči tim lekara, ne samo njegov operator i načelnik tog odeljenja.

Na današnjem sastanku za opremu bolnice, dok sam slušao naše kolege drugih specijalnosti, napravio sam plan koji ću vam kasnije izložiti, jer taj plan je u osnovi ovoga što se sada događa sa Draganom.

–       Naslućujem šta Nikola misli i slažem se sa njim da moramo da prihvatimo ovaj rizik. Danilo, mi smo svesni toga da mi Dragani možemo da pomognemo više nego ma ko drugi u ovoj bolnici.

–       OK, ja sam samo rekao šta mislim i vrlo dobro znate da sam u pravu. Međutim, dva na prema jedan, vi ste dobili i ja se pridružujem!

Trojka je napravila plan. Tri puta dnevno vizita, svi zajedno. Ujutru, pred odlazak kući oko 14^h i uveče između 18-19^h. Dogovarati se za celokupnu terapiju i pokušati da se sa šefom odeljenja dogovore pre nego što je upišu u listu. Obavestiti laboratoriju kako bi analize bile precizno i brzo urađene. Razgovarati sa šefom interne Lackovićem za internističke konsultacije. Izuzetno dobro voditi sve dokumentacije u duplikatu, za svaki slučaj. Zatražiti od šefa ginekologije da samo iskusne sestre budu u smenama stalno pored Dragane. Ukoliko dođe do ma kakvih urgentnih problema, dežurni anesteziolog poziva u ma koje doba dana i noći ostale, zbog čega se ostavljaju telefoni ukoliko ono dvoje ili dvojica nisu kod kuće.

–       „Crna trojka”, apsolutno tačno. Šta vi sve radite u ovoj bolnici i šta sve smišljate, to se nadam da vi dobro znate! ‒ susrete ih Branko.

–       Ja samo znam da mi nije ništa jasno. Svog rođenog šefa ne mogu da poznam, postao pitom ko jagnje. Dozvolio nekima da na našem odeljenju, ginekološkom naravno, mi ginekolozi ima da metanišemo kad ugledamo nekog od anesteziologa. Šefovi nam stalno nešto konferišu iza zatvorenih vrata. Dakle, gospodo anesteziolozi, dobar dan, ljubim ruke. Da li može moja malenkost da učini nešto za vas? Da vas podmitim: hoćete li kafu, ima još neotvorenog džoni vokera…

–       Branko, prestani da se izmotavaš –smejala se Jasna.

–       Bože sačuvaj, gde bi ja običan ginekolog smeo da se sa vama zajeba… Oprostite, izlete ‒ izmotavam. Ej, da vas sada nešto ozbiljno pitam. Znate li vi u šta ste se upustili? Kažite mi, molim vas, da li su vam gaće pune. Ako nisu, onda imate opstipaciju. Glupi niste, znam vas, ali ljudima ponekad udari u glavu…

–       Misliš udareni?

–       Tačno, Danilo, baš sam to mislio danas…

Danilo pogleda pobedonosno u Jasnu i Nikolu, pa procedi jedva čujno:

–       Odličan je dijagnostičar, skoro kao ja.

–       Branko, ja glasam za kafu i džoni voker, a vas dvojica ‒ kući! Neću više nikog da vidim do sedam sati.

–       Ujutru, misliš?

–       Ne, Branko, večeras! Malopre si konstatovao da smo udareni.

Počele su velike vrućine. Živa u termometru se pela do 35°C. Draganina do 40°C. Svakog puta kada bi se trojka skupljala za vizitu sa strepnjom je otvarala vrata od bolesničke sobe. Svakog puta su hteli da uzviknu: živa je. Još je živa!

Prelistavale su se knjige, tražili metodi da se konstatuje kako da se utvrdi količina tečnosti koja je potrebna Dragani koja je gorela od temperature u vrućini neobično toplog leta. Litri i litri infuzionih rastvora su bili potrebni u toku 24^h. Veliki deo te tečnosti se gubio negde. Posle dva-tri dana poče rana da vlaži. Unet je kantar da bi se merila gaza pri previjanju. Da se te gaze nisu merile, niko nikada ne bi poverovao da se u gazama za 24 sata izmeri i do deset litara tečnosti. Taj gubitak obogaćen vitaminima i elektrolitima se ponovo kroz infuzije ulivao nazad.

Sestre su počele da se bune. Nikada do sada nisu morale da mere gaze, nikada nisu imale toliko posla oko jedne bolesnice. Sva ta merenja, upisivanja, česta uzimanja krvi i mokraće za analize. Čak su se ta gospoda anesteziolozi počeli da mešaju i u ono što su one uvek bolje znale od doktora, kako se neguje bolesnik. Okretanje, trljanje, presvlačenje, pa to merenje gaze.

Načelnik se držao po strani, uvek je obilazio bolesnicu kada anesteziolozi nisu bili u sobi.

Nije ništa menjao od terapije, ali nije ni tražio da ga neko obaveštava ili traži saglasnost. Bili su toliko zaposleni, da nisu ni primećivali da su prepušteni sami sebi. Ipak se jednog jutra posle njihove vizite šef umešao.

–       Kako si, Dragana, danas? Bi li nešto pojela? Dosta više samo sa tom „vodom”.

–       Bih, gospodine šefe. Jede mi se jedna dobra salata od paradajza.

–       Čuli ste, odmah da se ode u kuhinju i da se spremi jedna salata za Draganu!

Danilo je slučajno otišao kod Dragane i zatekao sestru koja je merila gaze sa rane. Gaze su bile čudno crvenkaste, ali ne od krvi nego od paradajza.

Bilo je sve jasno, stvorila se visoka fistula na mestu šava creva, zato je rana i vlažila i zato su postojali veliki gubici vode.

Danilo je predlagao da se publikuje nova metoda za otkrivanje visokih fistula – paradajz salata.

Sve je opet počelo od početka. Nova operacija, krv, plazma, grami, miligrami elektrolita, belančevina, litre infuzionih rastvora, novi antibiotici. Visoke temperature, zapaljenje pluća, početak dekubitusa[7]. Opet vlažne gaze, nova fistula. Ponovna operacija gde se fistula zatvara placentom[8]. Svi vrte sumnjičavo glavom. Metod profesora Rašovića, koji lično oba puta operiše. Niko nije čuo da se placenta upotrebljava u te svrhe.

Nadu je trojka gubila. Računa količine elektrolita, jedinice antibiotika, grame i miligrame ostalih lekova često automatski, ne verujući u uspeh. Dođe do malog poboljšanja, pa se nada povrati, ponekad za miligram. Eh, kad bi se NADA mogla meriti, pa korigovati i za više grama, ona se ne bi gubila.

Prošla su tri meseca. Užareno leto je polako ustupalo mesto jeseni. Na novom delu bolnice nameštala su se stakla na prozorima. Moleri su pevali svoje pesme, krečeći sobe, farbajući vrata i ragastove prozora.

Dragana je počela da sedi, pa da ustaje iz kreveta. Gaze se više nisu merile. Kantar je odnet u apoteku. Kod Dragane se odlazilo u posetu kao kod prijatelja – anesteziolozi su prekinuli svoje zvanične vizite, nisu više ostavljali dežurnom svoje telefone.

Bili su srećni, zadovoljni i potpuno nesvesni svoga uspeha. Bilo je toliko problema, starih nerešenih i novih koji su stalno odnekud nadolazili. Bili su umorni, ali to nisu primećivali.

Nisu primetili da su za ta tri meseca naučili mnogo od onog što nisu znali – o tretmanu pacijenta u intenzivnoj nezi. Nisu stigli ni da zapaze da su stekli autoritet, da su kolege počele da ih ljubazno pozdravljaju ujutru pri ulazu u bolnicu. Da je načelnik primarijus Kusovac ponovo počeo da galami, da je za vreme operacije direktno postavljao pitanja o stanju bolesnika Nikoli. Led se potpuno istopio kad ga je načelnik Lacković zamolio da njega i načelnika Kusovca poveze kada krene kući za Beograd.

 

1 7 / 0 6

Pročulo se po gradu da se Zemunska bolnica proširuje i da je od gradskih otaca dobila sredstava ne samo za završavanje građevinskih radova nego i za opremanje medicinskom opremom.

Tri nove operacione sale zahtevale su veći broj hirurških instrumenata, operacionih stolova, operacionih lampi, anesteziološke aparature, a da ne govorimo o intenzivnoj nezi, za koju čak ni razni zastupnici nisu znali šta je sve potrebno.

Domaće firme za medicinsko snabdevanje nisu bile u stanju da ovladaju proizvodnjom svega onoga što je bolnicama bilo potrebno. Ono što su državna preduzeća i proizvodila bilo je lošeg kvaliteta, ali svakako jeftinije i moglo se kupiti za dinare. Kupovati u inostranstvu se nije moglo zbog plaćanja u devizama. Bolnice su dobijale dinarska sredstva. Zato se osnivaju državne firme – Jugolek, Jugomontana, Vetprom, Bosnalek i mnoge druge, koje uvoze opremu iz inostranstva, i stoje između inostranih proizvođača i domaćih kupaca. Jedino preko njih su se dinarska sredstva mogla pretvoriti u devizna na bazi kvota koje su godišnje Ministarstvo za zdravlje i socijalnu politiku i neki drugi državni organi stavljali bankama na raspoloženje. Inostrani proizvođač nije mogao da ima svoje zastupništvo u socijalističkoj zemlji. Morao je da plaća priličnu sumu deviza godišnje jednom od jugoslovenskih posrednika da bi bili uopšte zastupljeni na domaćem tržištu. Da li će nešto uspeti da prodaju, bilo je neizvesno.

Kao preko noći, iznikle su lepe građevine, sa lepo opremljenim kancelarijama, tip-top obučenim službenicima, lepim sekretaricama i jednim novim profilom ljudi – „zastupnicima”. Lepo obučeni, inostrana roba, ljubazni – kapitalistička ljubaznost, školovani sa ili bez policijskog, to jest Udbaškog pedigrea, ali u svakom slučaju partijci, i to provereni, koji su često putovali u inostranstvo na seminare i obuku koju su inostrane firme organizovale nekoliko puta godišnje. Ti zastupnici su posećivali doktore, naime šefove, načelnike odeljenja i direktore bolnica. Njihove tašne, a zatim moderni koferčići samsonajt ili neke druge skupe svetske marke, bili su puni raznih prospekata i kataloga, ali i raznih rokovnika od kože, hemijskih olovaka, prelepih, kakvih nije bilo u prodaji – parkeri, pelikani, mali ukusni stoni časovnici i niz drugih poklona, socijalizmu nepoznatih. Time su kupovali vreme doktora i njihovo interesovanje.

Dobro su bili obučeni da osete da li zainteresovani doktor ima uticaja na upravu bolnice, da li je u svojoj specijalnosti ugledan i, naravno, politički uticajan, jer zahtevi za nabavku aparature instrumentarijuma ili lekova takvih budža bili bi prihvatani od ministarstava, banke bi davale kredite ili odmah devize. Taj krug od zastupnika, preko doktora do inostranog prodavca začinjen mnogobrojnim birokratskim peripetijama, završavao se konačno kupovinom. Svako iz tog kruga imao je svoju korist i dobit.

Razgovori koji su vođeni sa zastupnicima bili su vrlo informativni, jer su doktori dobijali inostranu literaturu sažetu i ilustrovanu o najnovijim dostignućima u medicinskoj tehnici, farmaceutskoj industriji i raznim građevinskim rešenjima u izgradnji novih, modernih bolnica.

Zavideli su Jugoslaviji mnogi u svetu, jer je svaki naš građanin imao pravo na besplatno lečenje. Razlika između našeg i zapadnog osiguranja bila je u tome da su oni plaćali u većini slučajeva lično ili delimično svoje zdravstveno osiguranje, lečili su ih u savremenim i dobro opremljenim ustanovama, dok je nama plaćao Republički zavod za zdravstveno osiguranje, lečenje u domaćim ustanovama i bilo je naizgled besplatno. Ustanova je bilo malo, opremljenost im je bila loša.

Ta odškrinuta vrata u svet Zapada omogućavala su doktoru da otkrije nove načine rada, da se upita zašto on nema tu savremenu opremu i da kritički preispita da li je to neophodno. Vrata mu je odškrinuo zastupnik. Mogao je da mu nabavi časopise, publikacije, da ga odvede u inostranstvo kako bi posetio jednu ili više bolnica; da plati odlazak na kongres. Zastupnik je bio Deda Mraz[9].

U dobrog Deda Mraza čak ni deca nisu verovala u socijalizmu. Nisu ni „Super Doktori”, a zastupnik je bio socijalistički Biznismen. Postojao je samo zajednički interes. Retko pošten, još ređe u korist struke, a najređe u korist zdravstvenih ustanova. Često se nabavljala već zastarela, nepotrebna i neupotrebljiva oprema. Bilo je mnogo neraspakovanih sanduka po magacinima i podrumima. Bilo je dosta aparature koja nije funkcionisala. Sve su to zastupnici ukalkulisali kada su doktore slali na kongrese, posete inostranim čuvenim klinikama, začinjeni mnogim skupim hotelima, ručkovima ili večerama, pa sve do korišćenja „slobodnih” večeri u javnim kućama sa predstavama uživo posle „napornog rada”. Uticajni su primali i „dnevnice“ za „uloženi trud”. Nagrade su zavisile od položaja i spretnosti doktora. Ne isplati se pogađati! Isplaćivane su keš ili na neku inostranu banku.

Mali broj doktora je bio upoznat sa ovim poslovanjem velikih medicinskih firmi. Proširenje kruga značilo je deljenje velikog kolača na više delova.

Nikola je u taj svet uplivao zbog svoje nove funkcije i sopstvenog interesovanja. Suviše je bilo malo vremena da bi anesteziolozi Zemunske bolnice mogli da studiozno i planski naprave projekat o modernizaciji opreme i prostoru za svoje odeljenje. Još pre mnogo godina su planovi sa rasporedom svih odeljenja napravljeni. Menjati takve projekte je bilo nemoguće. Ipak su na brzinu pokušali. Morali su da izaberu relativno jeftinu, ali dobru opremu – ako to uopšte postoji.

Sve je to bilo skopčano sa detaljnom studijom opreme i poznavanjem tehničkih svojstava, u čemu je Nikola bio potpuni laik. Bilo mu je jedino jasno da je nemoguće sa uspehom lečiti akutnu traumu bez moderne opreme. Iz knjiga i prospekata koje su donosili zastupnici mogao je da stekne sliku koja im je oprema u Zemunskoj bolnici najpotrebnija.

Na mnogobrojnim sastancima su Jasna, Danilo i Nikola uspeli da naprave grube projekte prostorija za intenzivnu negu, što je opet zahtevalo posebne investicije za građevinske radove i opremu koja je bila neophodna da bi se bolesnici mogli pratiti 24 sata automatski elektronskim putem i preko posebnih uređaja biti ventilirani danima, ako za to postoji potreba.[10]

Teški bolesnici Zemunske bolnice, naročito traumatizirani sa dva auto-puta, svakodnevno su mu dokazivali da su čula anesteziologa nedovoljna, vrlo subjektivna i vrlo gruba aparatura za otkrivanje mnogih, vrlo suptilnih promena, koje treba na vreme uočiti i korigovati.

Doktor Protić je u međuvremenu postao profesor. Kao anesteziolog broj jedan bio je vrlo dobro upoznat koje preduzeće koga zastupa i znao je imena važnijih zastupnika. Tako je mladi anesteziolog, nepoznat, krenuo da traži zastupnike, a ne oni njega.

Bila su to za Nikolu prva iskustva, a sebi je ličio na dečaka koji skuplja sličice fudbalera ili životinja, pa kuca na vrata onih radnji koje to poklanjaju deci svojih dobrih mušterija. Ta dobra mušterija je bio profesor Protić, a prospekti te sličice.

Niko ga nije ga nije shvatao kao potencijalnog kupca. Zemunska bolnica nije bila univerzitetska, a još se nije bilo pročulo da su joj odobreni krediti i dotacije za opremanje.

–       Pa eto, doktore, našla sam vam tu neke prospekte opreme za anesteziju. Za sada nemam više, ali obavestiću vas telefonom kad stignu iz Nemačke. Izvinite, vi ste već jednom dolazili kod mene, ali sam vam zaboravila ime. Ah, da, doktor Vajnberg. Vas je poslao profesor Protić, nešto ga nismo skoro videli. Šarmantan doktor! Vi u Zemunu, koliko ja znam, nemate dragerovu aparaturu za anesteziju?

–       Ne, nemamo je, zato sam i došao kod vas.

–       A, izvinite, u kom ste vi svojstvu u bolnici?

–       Anesteziolog – osmehnuo se nonšalantno.

Nije mu uzvratila osmehom, pravila se da ga ne razume. Bio je on suviše sitan za nju, možda tamo nekad i potencijalni kupac. Zasad, ipak, čemu trud?

–       Vi ćete me izviniti, ali imam jedan hitan sastanak u VMA pa moram da žurim!

Pogleda na svoj moderan časovnik na zlatnoj grivni koga je nosila lepa negovana ruka sa par prstenova, verovatno velike vrednosti. Bila je žena neobične lepote, doterana, obučena prema poslednjoj modi. Svesna svoje lepote, svesna cene svoje ambalaže, proračunata čak i u poklanjanju svoga osmeha i naravno ljubaznosti, koja košta vreme. Lepo vaspitanje je ipak natera da pruži svoju malu, lepo negovanu ruku i da ga, napola se podižući, zapahne neobično finim mirisom – naravno inostranim – koji Nikola nije poznavao.

Spuštao se liftom u prizemlje zgrade u kojoj je ranije, pre dosta godina, bila Udba za Beograd, gde je ocu svake subote nosio pakete dok je bio u zatvoru. Onaj prelepi miris mu je još ostao na ruci, koju pomirisa još par puta, prolazeći kroz hodnik sa portirskom ložom danas, u kojoj je nekad sedeo dežurni oficir i saopštavao da je „banda likvidirana”.

–       Sve se to izmenilo na bolje. Kakva su samo skupa kola u ulici uparkirana. Nekada su se tu videle samo uniforme, sada ne vidim nijednu.

Nije bio dobro obavešten. Uniforme su samo zamenjene civilnim odelima. Kola su pripadala tim civilima. Velika novoizgrađena zgrada pored koje je prolazio bila je centra Udbe za Jugoslaviju.

 

1 7 / 0 7

–       Na osnovu svih ovih skupljenih prospekata danas moramo definitivno da se odlučimo. Danilo, ti si ih takođe pregledao, Jasna, kod tebe su bili do sada.

–       Mene ne dirajte, oprema je vaša stvar! Koliko puta sam vam govorila da imam averziju prema struji i aparatima?

–       Oprema je naša zajednička stvar. Što se operacionih sala tiče, mislim da izbacujemo sutjeske i da ćemo u svim salama naručiti drager tiberijuse. To su najbezbedniji aparati, na njima smo radili za vreme specijalizacije. U prospektu ste videli da je konstruisan i već u mnogim bolnicama u upotrebi plumomat – koji veštački ventilira bolesnika. Ako time snabdemo sva četiri aparata, bićemo mnogo mobilniji u operacionoj sali, jer su nam slobodne ruke. Da vas sada čujem!

–       Potpuno se slažem, u engleskoj i američkoj literaturi više niko i ne ventilira bolesnike rukom. Mada će nam u početku biti vrlo teško, jer smo preko balona navikli da osetimo da li je bolesnik relaksiran, da li nam je aparta ispravan, kakva su pluća bolesnika.

–       Ja sam navikla na ručnu ventilaciju, Danilo, mada glasam da se pulmomati nabave. Ali ću ja da nastavim da ventiliram bolesnike ručno. Da vidimo da li će mene matirati gospodin pulmomat ili ja njega.

–       Jednu staru sutjesku šaljemo na ušno odeljenje, a jednu u prijemnu ambulantu. Poslednju u petu salu za male intervencije.

–       Jesi li predvideo defibrilator^[11] i šta je sa monitorima^[12]?

–       Predvideo sam dva defibrilatora, jedan za sale i jedan za intenzivnu negu. Monitore za svaku salu i za deset kreveta intenzivne nege.

–       Za sale se slažemo, evo i mojih beležaka. Ali jesam li te dobro čuo – deset kreveta?

–       Tačno, dobro si me čuo, deset kreveta, Danilo!

–       Kako proračuna taj broj kreveta? Vitezović je juče sa mnom razgovarao, on računa da je četiri dovoljno.

–       Jasna, sada smo bili konfrontirani sa Draganinim slučajem, preturali smo dosta literature. Moja računica se svodi na ukupan broj hirurških kreveta bolnice. Tako se uglavnom i računaju kreveti intenzivne nege, a to je 1 do 3 posto.

–       Ti si uzeo 3 posto, mi u vrh glave imamo dvesta pedeset hirurških kreveta.

–       Da, ali smo bolnica na dva druma – šta je sa traumom koja, kao što vidimo, danima i nedeljama može da zauzme krevet. Ja sam to napisao i sada ću vam pročitati koncept, to jest samo obrazloženje:

„Deset kreveta intenzivne nege su neophodnost jedne moderne bolnice, čija je specifičnost što se nalazi na dva auto-puta. U njoj leže svi teški bolesnici sa ugroženim vitalnim vrednostima, kako preoperativni tako i postoperativni. Intenzivna nega ne zamenjuje takozvane šok ili antišok-sobe hirurškog odeljenja. Koncentracija vrlo skupe opreme (respiratori, monitori, defibrilatori i pejsmejkera) na jednom mestu i posebno obučen personal kako srednji tako i specijalistički, omogućuju efikasnu upotrebu opreme (izbegava se dupliranje na odeljenjima) što smanjuje troškove kako nabavke tako i eksploatacije.“

–       To zvuči dobro, jedino razmišljam ko će nam dati tih deset kreveta. Ne očekuješ da će to biti hirurška služba!?

–       Ima i tu odgovora u projektu:

„Intenzivna nega prostorno mora da bude u sastavu operacionog bloka ili u njegovoj neposrednoj blizini.“

–       Hirurška služba je jedina u blizini operacionog bloka. Tu se ništa ne može, Jasna. Čitam dalje:

„Razlog je brza hirurška intervencija koja je često neophodna. Stalno prisustvo anesteziologa kao i izolovanost od ostalih pacijenata bolnice, (infekcija, posete, izolacija i klimatizacija). Klimatizacija se tehnički sa minimalnim troškovima nadovezuje na klimatizaciju operacionog bloka.”

–       To nije odgovor na moje pitanje?

–       Jeste, Jasna, ja to nisam direktno kazao, ali se operacione sale nalaze u sklopu hirurške službe.

–       Ali hirurzi ni sada nemaju dovoljno kreveta!

–       To je njihov i bolnički problem, problem direktora i Upravnog odbora.

–       To će nas zavaditi sa hirurzima. Pa mi smo još uvek u njihovoj radnoj jedinici, isti nam je načelnik.

–       Klimatizacija, kažeš – to nam niko neće odobriti, čak i ako dobijemo tih deset kreveta.

–       Danilo, mi ne dobijamo tih deset kreveta, nego bolnica. Pazi, takva greška može da nas kompromituje. Klimatizacija? Zar si zaboravio koje probleme smo imali sa Draganom, ona ima 40°C temperaturu, a napolju je 35°C. Zar opet hladni čaršavi i skupljanje leda po bolnici? Zar tešku traumu sa poremećajem centra za regulaciju temperature, povećanim intrakranijalnim pritiskom treba lečiti i veštački ventilirati sa usijanim letnjim vazduhom koji ulazi kroz otvorene prozore.

–       Dovešće nam neuropsihijatra da nas pregleda kada pročitaju naš projekat. Zaboga, Nikola, bolnica nema pristojne klozete. Bubašvabe nam mile po zidovima bolesničkih soba, posteljina zakrpljena, kreveti bolesnički bez točkova – stoje na ciglama – klimatizacija!!!! Utopija!

–       Ja sam dao koncept projekta da se prekuca. Na kraju radnog vremena sutra svako od vas dobija ceo materijal. Molim vas, vaše primedbe i, naravno, vašu saglasnost. Posle toga jedna kopija ide načelniku na korekturu. Znam, znam šta hoćete da kažete, biće to eksplozija. Opet sastanci trijumvirata, namrštena lica, ali i to ćemo preživeti. Druga kopija ide upravniku – još uvek korektura. Kad dobijemo primedbe svih, onda definitivan predlog koji ide komisiju za opremu. Direktor će to verovatno proslediti na Stručni kolegijum, Upravni odbor i Savet.

–       Znači trešće se gora…

–       Bojim se samo da se ne rodi miš!

–       Vas dvoje, neće biti ni miš ni pacov, nego služba anestezije. Zahvaljujući vama dvoma koji ste me na neki način gurnuli u sve ovo – shvatio sam da je neminovno odvajanje od hirurgije. Tu se više ne radi da li oni hoće! Da li mi hoćemo? Organizaciono je drukčije nemoguće. Znači, biće odeljenje anestezije, reanimacije i intenzivne nege. Sad ja bežim, Vesni sam obećao da ću stići ranije na ručak. Do sutra – ne, pardon do ponedeljka.

Mada je bio septembar, i to druga polovina, kuvao se u fići koji je bio parkiran na suncu. Pogleda na termometar koji je bio poklon od zastupnika Hellige-a, bilo je 55°C.

–       I meni bi bila potrebna klimatizacija u kolima!

–       Da si lekar u inostranstvu, to bi imao sigurno!

 

 

[1] Intenzivna nega IN.

[2] Soda–liem ‒ deo aparata za anesteziju koji sadrži zrnastu materiju koja izdvaja ugljen-dioksid iz izdahnutog vazduha bolesnika.

[3] Jugoslovenska narodna armija

[4] Analgetici – lekovi protiv bola.

[5] Električni nož.

[6] Anastomoza ‒ spajanje dva isečena dela šivenjem.

[7] Rane koje se stvaraju na telu pri dugom ležanju.

[8] Posteljica koju materica izbacuje posle porođaja.

[9] Božić se zvanično nije slavio u socijalističkim zemljama. Nije bilo Božić Bate. Slavio se 1. i 2. januar – poklone je delio Deda Mraz.

[10] Arteficijalna ili veštačka ventilacija je neophodna danima kod teških povreda glave i kod raznih drugih teških oboljenja koji su praćeni poremećajem ili potpunim prekidom disanja.

[11] Aparat za reanimaciju srčanog zastoja.

[12] Aparat za praćenje rada srca, pulsa, pritiska itd.