K N J I G A    O S A M N A E S T

X                                    X                                    X

–       Gde si do sada, Nikola? Branko je već stigao. Radite li vi u istoj bolnici?

–       Vesna, mi radimo u istoj bolnici – samo sam ja jedan običan ginekolog. Anesteziolozi su pametniji, zaposleniji, revolucionarniji, neka vrsta novatora koji nikada ničim nisu zadovoljni. Sećaš li se one pesme Ljermontova– Парус? Ima jedna strofa:

А он мятежный просит бури,

как будто в бурях есть покой[1]

–       No, to sam najmanje očekivao od jednog ginekologa, da se seća stihova Ljermontova i to iz gimnazije!

–       Jelo je već hladno, dosta filozofije i poezije. Branko, ti sediš pored mene, tvoje mesto prepusti Nikoli, kako bih bar za ručkom mogla da ga gledam. Zaboraviću kako izgleda!

–       Vesna, ti pripadaš jednom posebnom ženskom rodu. Način na koji mu ti daješ na znanje da preteruje i način na koje se naše ostale supruge bune je izuzetan.

–       Ništa tu nije izuzetno. Meni je skrenuta pažnja šta me čeka još pre udaje. Za razliku od vas, on je veliki diplomata, pa sam ja bila spremna i na gore.

–       Sve u svemu, ipak nismo mi tako loši. Nego, da čujemo kako je naš doktor u Nemačkoj? Dakle, deda Boni, sada je na vas red!

–       Ah, vi doktori ste svuda isti! Eto, bili smo kod sina dva meseca, ali smo ga retko viđali. Njihovo radno vreme je drukčije, od 8-12 i od 16-20. Naravno, dežurstva su, kao i kod vas, česta. Sredom popodne su slobodni. Naravno, od ove godine više ne rade subotom, osim kad su dežurni.

–       Znači, subota i nedelja slobodna?!

–       Da, tada smo ih defakto i viđali, Mišu i snaju.

–       A, šta je sa Jelenom? Ko nju čuva, vode li je u obdanište?

–       Tamo nema obdaništa, jer majke retko rade.

–       Naravno da ne moraju, jer suprug, doktor, zarađuje dosta para za celu porodicu ‒ ubaci Nikola.

–       To je svakako tačno. Imaju prelep stan, kola, mogu sebi sve da priušte što hoće, godišnji odmori u Italiji, Španiji, ali svako plaća svoju cenu – Jelenu viđaju takođe za vikend. Dali su je u neku Nemačku porodicu, dete naš jezik skoro da i ne govori. Ona se više oseća kod kuće u toj Nemačkoj porodici nego kod svoje rođene. Šta im vredi stan, pare?

–       Mi smo za vreme vašeg odsustva od dva meseca videli šta nam vrede naša obdaništa. Milica je bila skoro stalno bolesna, svašta je dobila od dece koja se i bolesna primaju u obdanište. Šta bi sa detetom koje kija i kašlje, gde bi ih majke i očevi koji rade? Rano ujutru je vodi u obdanište, kasno posle posla je vodi kući. Jedino smo se osećali kao da imamo svoj sopstveni stan koga ćemo dobiti na „kukovo leto”. Da vas nema, šta bismo mi, kako bismo rešili naš problem? Morala bih da ostanem kod kuće. Sa Nikolinom platom bismo jedva mogli da izađemo na kraj. Rešili smo da nam se i drugo dete rodi. Da li je to bila pametna odluka – videćemo.

–       Vesna, udarila si u pesimizam. Ginekolože, to su, koliko još anesteziolozi znaju, pretporođajne psihoze?

–       Ti se, Nikola, izmotavaš, ali Vesna je potpuno u pravu. Da ja nemam „tetu” koja nam čuva dete, šta bismo mi?

–       Dosta kuknjave! Branko, uzmi još jednu šniclu. Hoćeš li još piva?

–       Dakle, deda, koja kola ima sada Miša?

–       Kupio je novog ford taunusa 20 MGI. Izuzetno lep auto. Bili smo na raznim izletima. Nemačka je stala na noge. Svuda red, čistoća, luksuz, nema sirotinje, svi dobro žive. Mnogo rade, ali svi dobro žive. Bili smo kod naših gastarbajtera. Obični radnici su uspeli da kupe kuće, stanove. Treba samo videti kako su namešteni, mi smo sirotinja za njih.

–       Mi smo uglavnom sirotinja sa malim brojem bogataša. Kod njih nema sirotinje, ali ima i bogatih.

–       Miša je postao ober-artz, dobio je veću platu. Nosi se mišlju da otvori privatnu praksu, da bude sam sebi gazda.

–       Treba u to uložiti novac, treba ga imati. Nije valjda već toliko zaradio?

–       Ako nekog pitaš koliko para ima na računu, kolika mu je plata, smatra se da si nepristojan.

–       Pa nije vam on neko! On vam je sin.

–       E, moj Branko, i sinovi se u Nemačkoj menjaju. Međutim, razgovarali smo o tome. Uzima se kredit od banke. Banka te ne pita da li imaš žirante, nema ovih grdnih formulara. Jednostavno dođeš u svoju banku, koja te zna – zna da si lekar – možeš i milion da tražiš kao hipoteku. Tvoj je problem jedino da taj milion otplaćuješ redovno.

–       A ako nemaš, šta onda?

–       Onda banka proda sve ono što si od tog miliona kupio, kuću, ordinaciju itd. Naravno, jedan deo tog kredita ti skida poreznik, znači plaćaš manji porez. Odbijaju ti se od poreze stručne knjige, kongresi, otplata kuće i mnogo štošta. Kredit se planira tako da ga otplatiš do šezdeset pete godine. Što je na duži period kredit uzet, manja je godišnja otplata. Dakle, kad odlaziš u penziju, prodaješ praksu i, naravno, dobijaš taj milion. Znači da si obezbeđen kao penzioner.

–       Dobro, a oni koji nemaju privatnu praksu?

–       Njima uplaćuje ustanova u kojoj rade, a i sami mogu da u vidu osiguranja života uplaćuju, pa im se to vraća na kraju radnog veka. To svi i rade, jer i u tome učestvuje poreznik, to jest, to im se odbija od bruto prihoda.

–       Naravno da se i pored toga uštedi – naročito kad i muž i žena rade.

–       Ne verujem, Branko, da mnogo uštede. Kad para imaš, onda se pare i troše. Mnogo vas je Miša pozdravio, a tebe, Branko, želi da vidi u Nemačkoj. Tamo ste vi ginekolozi potrebni, mogao bi da ti nađe mesto dok trepneš.

–       Eh, deda Boni, nudili su meni posao i u Americi. Nisam ja za inostranstvo, a ne verujem ni da bi se moja ženica složila. Kada bi samo nekako rešili to svoje stambeno pitanje!! Sve bi drugo bilo lako.

–       Deco, moja deco, tamo niko ne može da shvati da doktor nema stana, da nema kupatilo. Da nam se deca peru u lavorima i kadama od cink-pleha…

–       Ponekad to ni mi sami ne verujemo, ali šta se tu može, to su činjenice!

–       Al’ se napolju smračilo, izgleda da će neko gadno nevreme!

–       Bar da se malo ohladimo, ovo je nesnosna vrućina!

Čulo se zatvaranje prozora. Poče da duva jak vetar, pljusak, pa krupne kuglice grada, zalupaše po simsovima prozora i krovovima kuća. Branko i Nikola poskakaše i izleteše napolje da bi svoje fiće, njihovo jedino blago, parkirali negde ispod strehe, bojeći se da ih teške i krupne kugle leda ne oštete.

Trotoari su bili uskoro pokriveni ledom. Krovovi, ulice i travnjaci bili su beli kao pred Božić. Temperatura vazduha je pala za čitavih 10°C.

Bilo je toliko mračno od crnih, ledom bremenitih oblaka da su se po stanovima palila svetla.

Branko i Nikola više izubijani od leda nego mokri uleteše zadihani. Dočekala ih je kafa.

–       Prednost je kada nemaš svoju kuću kao oni u Nemačkoj. Koliko je samo polupanih crepova, pa i stakala na prozorima. Da si vlasnik, sve bi to morao sam da popravljaš!

–       Ne, to bi ti platilo osiguranje.

–       Deda Boni, vi mi stvarno ne date nikakvu šansu da sam sebe prevarim da ovaj naš život ovde ipak ima i neke prednosti nad onim u kapitalizmu.

–       Kapitalizam imaš i ovde! Pogledaj samo kuće i vikendice koje niču u Grockoj, Banovcima, pa sve uz Dunav. To su ti komunistički kapitalisti – crveni kapitalisti! Njima je i bolje i lakše nego u kapitalizmu.

Rezak zvuk telefona prekinu razgovor. Javljali su iz Zemunske bolnice da Nikola hitno dođe. Na Lidu, Zemunskoj plaži na Dunavu, potonule su jedrilice i čamci, a izgleda da ima i kupača koji su nestali, pa se očekuju hitni slučajevi.

Krenuo je odmah, malo ožalošćeno što fiću mora da isparkira iz pokrivenog prolaza susedne zgrade, štitite od ledenih grudvi, koje su se nešto smanjile, ali su padale istom žestinom. Kola su se klizala, kočiti se nije smelo. Na mostu prema Novom Beogradu ‒ krkljanac. Nekoliko saobraćajnih nesreća zakočile su saobraćaj. Jedva je uspeo da se nekako probije na drugu obalu Save. Kod hotela „Jugoslavija” naglo prestade grad, oblaci se razmakoše i sinu sunce. Jedino su potpuno beli trotoari i travnjaci i klizavi kolovozi bili svedoci zimskog nevremena na kraju leta.

Bolnički hodnik je bio prepun nosila, uzbuđenog sveta i galame onih koji su prepričavali svoje doživljaje na plaži. Nekoliko lakše povređenih pri sudarima kola previjani su u prijemnoj ambulanti. Za operacione sale nije bilo posla.

Urlik nekoliko policijskih sirena odjeknu pred bolnicom, pa naglo prestade. Nikola i Mira, kao po komandi, pojuriše u prijemnu ambulantu. No to nisu bili povređeni.

Predsednik grada Beograda Branko Pešić, sa nekoliko milicionera i nekih nepoznatih, dobro obučenih ljudi, ulete u prijemnu ambulantu.

–       Šta je bilo sa Karlom?

Nije baš svima bilo jasno o kom Karlu je bila reč.

–       Karlo je dobro, u šok-sobi je. Zadržali smo ga jer je imao potres mozga, udario ga je slomljeni jarbol jedrilice po glavi.

–       Hoće li neko da me odvede do njega?

Svi se užurbaše, svi bi da ga povedu. Ipak, Dakić, kao najstariji dežurni hirurg, povede „druga predsednika” kroz mračne hodnike prema šok-sobi.

Branko Pešić bio je Zemunac, borac od 1941. godine, partizan, predratni komunista. Zauzimao je razne odgovorne položaje od narodnog poslanika, sekretara komiteta, predsednika opštine Zemun, do predsednika grada Beograda. Srednjeg rasta, gustih obrva koje kao da su htele da sakriju vrlo oštar ispitivački pogled rukovodioca. Bio je to neprijatan pogled, pred kojim se strepelo od izgovorenih reči, a samo naivni verovali u slobodu mišljenja. Svojeglav, autoritativan, oštar na jeziku, eksplozivan, nepredvidljiv, strog, veran član Partije i njen neumorni borac. U miru se ponašao kao da je još uvek u partizanima, spreman i pištolj da povuče, pa i da ga upotrebi. Nastavio je da se druži sa običnim narodom, da noćima lumpuje i da ostane trezan. Zaboravljao nije ljude koji su mu nekad činili usluge, skrivajući ga od policije pre rata i za vreme rata, dok je bio u partizanima. Bila je to retkost kod tog soja ljudi. Voleo je Zemun i okolinu, sa malim čađavim kafanicama i bircuzima, Dunav, ribare i obične ljude. Zemunci su verovali njemu, tvrdeći da je pravičan i pošten. Voleli su ga pošteni, plašili ga se mućkaroši. Odlazilo se kod njega kada se izgubi nada da pravda postoji, a on se trudio i činio mnogima, bez obzira da li su bili partijci ili ne. Pričali su oni kojima je učinio. Ćutali su oni kojima nije.

–       Čujem, Karlo, da ti je glava bila tvrđa od katarke koja ti pade na glavu!?

–       Nisam ni znao da mi je pala na glavu. Smračilo se nešto odjednom u onoj oluji i gradu, i, eto, posle se nađoh u bolnici.

–       Doktori, pričuvajte mi dobro Karla! Njegova glava nam još treba, nema takvih glava baš mnogo.

Potapša ga po ruci i izađe iz malene šok-sobe u kojoj nije bilo mesta za njegovu pratnju, koja je stajala na vratima, propinjući se na prste da bi jedan preko drugoga mogli da vide i čuju šta se u sobi događa.

Brzim, energičnim koracima prolazio je kroz hodnik bolnice prema izlazu. Odjednom stade i okrete se. Pratnja sa Dakićem na čelu jedva uspe da ukoči, da se sa njim ne sudari.

–       Majku vam doktorsku, pa ovo ovde liči na svinjac! Svinjci u Pančevačkom Ritu izgledaju bolje i čistije nego ovo ovde. Strpate čoveka u onaj špajz, tamo nema vazduha za disanje. Počeo sam ja da se gušim, a ništa me nije lupilo po glavi. Zar je ono bolnička soba?! Ono je magacin, skladište dušeka, boca. Šok-soba piše na vratima. Boga vam doktorskog!

–       Prepuni smo, druže predsedniče ‒ poče Dakić.

–       Ma kakvi prepuni, kome ti to! Našta liči ovaj hodnik, smrdi na paprikaš, mračan, prljav. Kaži sutra upravniku da mi se javi telefonom. Boga vam doktorskog, vidi kakav si mi ti lepotan: bela uniforma kao sneg, bele cipele, mantil ispeglan. A gledam onog Karla, leži u pižami bez dugmeta, pocepanih rukava!

Odjuri dalje sa pratnjom, ne okrećući se više.

–       Kad im doktori pričaju da zdravstvena služba ne valja i kada traže pare, onda se oni smeškaju i ne daju pare.

–       Možda to doktori ne rade na pravi način?

–       Nikola, ne budi naivan, ovo je eksplozija partijskog rukovodioca da bi sutra o tome pričao ceo Zemun. Reklama, dragi moj. Zna on da su pare odobrene za dovršenje zgrade i da će se za dva-tri meseca situacija izmeniti. Za to vreme će se po Zemunu pričati „da nije Branko Pešić doktorima očitao vakelu, ništa se ne bi izmenilo”.

–       Nisi, Savo, u pravu! Doktori se ne snalaze u ovom društvu, treba angažovati političare, industriju i privredu. Naša greška je što se oslanjamo na Ministarstvo zdravlja, komisije i potkomisije. Treba ovaj događaj sa predsednikom iskoristiti.

 

1 8 / 0 2

Projekt odeljenja anestezije o radu u četiri operacione sale i intenzivnoj nezi bio je završen. Anesteziolozi su ga poslali odeljenju hirurgije, Upravnom odboru i direktoru bolnice.

Danilo je bio u pravu. Bomba je pukla. Hirurzi su zajedno sa načelnikom hirurgije stalno sastančili bez anesteziologa. Prvih nekoliko dana nije bilo nikakvih komentara.

Među prvima javio se upravnik.

–       Kolega, pročitao sam vaš, tako da ga nazovem, elaborat. Razočarali ste me, kolega!

Nikola ga začuđeno pogleda, očekivao je neslaganje sa ostalima, ali ne sa upravnikom. Pogled im se ukrsti. Učini mu se da se upravnikove oči dobroćudno smeškaju.

–       Da, razočarali ste me. Očekivao sam od vas anesteziologa mnogo više. Bije vas glas u ovoj kući da ste vrlo agresivni, da ste večno nezadovoljni, da ste nosioci moderne medicine, da za vas nema prepreka kada nešto želite da ostvarite. Čitam vaš elaborat „Stvaranje Intenzivne nege”, dobro je razrađeno i argumentovano. Zahtev za popunu personala zbog otvaranja još tri operacione sale je skroman, mislim da treba to proširiti. Ali, kolega, projektu nedostaje ono osnovno i zbog toga ste me razočarali!

Još uvek onaj osmeh u pogledu, sada još izrazitiji.

–       Na šta cilja? On se sa mnom igra.

–       Dakle, ne pomaže, ne razumete me?! Dobro, sad ću ja da budem anesteziolog i dopuniću projekat, vi ćete ga zapisati i poslati dopunu u vaše ime, naime, u ime anesteziologa ove bolnice. Dakle, pišite:

„Prvo: Anesteziološka grupa koja se nalazi u sklopu hirurškog odeljenja izdvaja se u posebno odeljenje zbog specifičnosti svoga rada. Odeljenje anestezije je bolničko odeljenje koje sarađuje sa svim odeljenjima bolnice, pa je nelogično da anestezija bude pod hirurškom radnom jedinicom.

Drugo: Sva hirurška odeljenja, kao i sva ostala odeljenja bolnice šalju svoje teške bolesnike kojima su ugrožene osnovne vitalne vrednosti u intenzivnu negu bolnice.“

Slažem se sa vašim osnovnim obrazloženjem, koncentracija aparature, ekonomičnost, ali fali:

„Intenzivnom negom rukovode anesteziolozi, konsultujući po potrebi ostale specijaliste bolnice.“

Vi kažete da je za pravilno funkcionisanje intenzivne nege neophodno imati dobro obučen srednji medicinski kadar i tim lekara različitih specijalnosti. Ko će obučiti srednjomedicinski kadar? Ko će doktore Zemunske bolnice navići da je timski rad neophodan danas u savremenoj medicini? Anesteziolozi, kolega! To nigde ne stoji u vašem elaboratu.

„Treće: Dogradnjom operacionih sala – pet na prvom spratu i dve na četvrtom odeljenju ORL[2] ‒ stvara se nova jedinica – operacioni blok. U operacionom bloku rade hirurzi svih hirurških disciplina po određenom rasporedu. Anesteziolozi su specijalisti koji su neprekidno prisutni u operacionom bloku, sarađujući sa svim hirurškim disciplinama, pa je očigledno da organizacija programa, nadzor nad personalom operacionog bloka i odgovornost za funkcionisanje operacionog bloka kao i odgovornost za odeljenje sterilizacije takođe pripada odeljenju anestezije.“

Bez ove dopune vaš elaborat nije potpun, otuda moj komentar da ne valja.

Bio je prijatno iznenađen. Posle duže pauze, koju je upravnik izgleda namerno isplanirao, poručujući dve kafe i kiselu vodu, uz osmeh obrati se upravniku:

–       Izgleda da ste vi, gospodine upravniče, anesteziolog po specijalnosti.

–       Hm, smeje se upravnik, sed sa negovanim sedim brkovima – liči mi na nekog filmskog glumca koji igra dobre „čike” u dečijim filmovima.

–       U pravu si, ali to je samo kad se smeje. Kad je ozbiljan, liči na diktatore Južne Amerike.

–       Priznajte mi, kolega, da ste i vi sve ovo mislili da napišete, ali ste verovali da ćete ispasti neskromni i da ćete izazvati buru negodovanja i možda onemogućiti inače dobar, čak izvanredan, elaborat.

–       Da, želeo sam to da napišem, ali već i ovakav naš plan izazvao je kolegu Milenkovića da prokomentariše da će nas „poslati na pregled kod psihijatra”.

–       Doktor Milenković nije daleko od istine, biće teško sve ovo sprovesti u delo. Međutim, ja verujem u vas i imaćete moju podršku. Potrebne su korenite izmene u našoj bolnici.

–       Pre neki dan sam razgovarao sa Brankom Pešićem. Imaćemo i njegovu podršku, a verujte mi na reč, ima dosta lekara u ovoj bolnici koji se slažu sa vašim malim revolucijama, da ih tako nazovem, pa će se verovatno složiti i sa ovim „državnim udarom”.

–       Moram da o ovim izmenama prodiskutujem sa doktorom Milenkovićem i doktorkom Acović. Verujem da će oni ove izmene prihvatiti.

–       Ne, još sada ne! Posle prvih diskusija na Upravnom odboru i na stručnom kolegijumu, biće ih svakako više, osetićete sami kada treba predložiti dopunu. Sada bi ta dopuna bila stvarno dosipanje ulja na vatru. Radi toga mi je i bilo žao što to nije bio sastavni deo elaborata, onda bi sve išlo o istom trošku. Zapamtite, ljudi imaju otpor prema novinama, na to morate uvek da računate. Otpor je isti bilo da je novina korenita ili samo delimična. Hvala vam, kolega, i ubuduće dođite kad god osetite potrebu da prodiskutujete o nečemu. Sada ćemo se češće viđati na sastancima, koji neće biti laki.

–       Hvala i vama, gospodine upravniče, na razumevanju i savetima.

–       Da, umalo da zaboravim, danas sam vam poslao rešenje da ste naimenovani za člana Stručnog kolegijuma. Očekujem da me nećete razočarati. Videćete i sami, to nije tako jednostavno kao što izgleda. Sedamnaest načelnika odeljenja za istim stolom svake srede. Mnogi od njih se bore samo za interes svog odeljenja i svoj lični, a malo ih je koji se bore za interes cele bolnice. Nadam se da ćete vi biti u ovoj drugoj grupi.

–       Kolega, idete li danas kući ili ste dežurni? ‒ začu glas iza sebe dok je žurio prema operacionom bloku.

–       Ne, idem kući, gospodine načelniče. Hoćete li da vas povezem?

–       Ako vam nije teško?

–       Doći ću po vas kad krenem.

–       Gde si do sada, traže te na sve strane!? Zar kod upravnika provodiš skoro celo prepodne ili posećuješ razna odeljenja i piješ kafu?

–       Gle, Jasna postaje ljubomorna?

–       Bilo bi to lepo kada bi mogla. Slušaj, tražila te gospođa Smilja, zbog nekih instrumenata iz Jugolaboratorije. Gospođa iz Jugomontane, i sladak glas, zaboravila sam kako se zove. Profesor Protić da se dogovori za seminar, Gordana Popović hitno. Tvoj rođeni otac kaže da te ne viđa, majci ti nešto nije dobro. Profesor Kostić ‒ da mu se javiš još danas na neurohirurgiju. Naš zajednički prijatelj iz „Dragiše Mišovića“ – Parezanović, ginekolog. I na kraju JA, Jasna Acović, tvoja koleginica koja mora hitno sa tobom da razgovara – zbog jedne pacijentkinje. Može li to sada, „traženi i nezamenljivi gospodine“?

–       Draga koleginice, za vas imam uvek vremena.

–       Sutra se operiše jedna moja dobra poznanica, ima veliki tumor u trbuhu. Malo krupnija dama od sto i nešto kila. Nijedan organ joj ne funkcioniše kako treba. Dalje, petnaest kolega i koleginica se javilo na konkurs – treba izabrati koga hoćemo da primimo. Danilo je u sali, u ponedeljak ide na godišnji odmor. Moramo zajedno da porazgovaramo, nešto je načuo šta nam hirurzi spremaju. Dakle, odakle počinješ?

–       Od bolesnice sa tumorom i koleginice Jasne.

–       Džentlmen, hvala! Dakle, bolesnica stara 45 godina, naglo se počela da goji. Mislila pošto je izgubila menstruaciju da se radi o klimaksu. Bila na pregledu, dobila neke tablete za slabljenje. Nisu joj pomogle. Posle nekoliko ginekoloških pregleda, ustanovljen mali tumor na levom jajniku. savetovana operacija. Nije mogla da se reši. Dobila još u težini. Teško diše. Stari srčani bolesnik, godinama pod terapijom. Zalečen TBC proces na levom plućnom krilu. Jetra oštećena, posle preležanog B hepatita, krvna slika Hb ispod 6 mm/lit. Povećan pritisak 180/110. Bubrežni bolesnik od prve trudnoće.

–       Internistički nalaz?

–       Bolesnica nedovoljno pripremljena. Visok rizik, predlaže odlaganje operacije.

–       Saglasan u potpunosti.

–       Ja, takođe. Šef ginekologije insistira da se operacija mora hitno izvršiti.

–       Argumenti?

–       Tumor će ugušiti ženu. A ako joj cista prsne, komplikacije će je odneti. Kaže rizik je i jedno i drugo, manji je rizik da se sutra operiše.

–       Idemo da pregledamo ženu, pa kod šefa da ga zamolimo da odloži operaciju za dva do tri dana, da bismo je bolje pripremili za operaciju.

Načelnik Kusovac primio ih je ljubazno, složio se sa predlogom i prihvatio odlaganje operacije. Jasna, izlazeći iz njegove sobe, prokomentarisa:

–       Ovog puta te nije gađao pepeljarom ‒ napreduješ.

–       Dobar dan, doktore. Opet vas nema dugo na našem odeljenju!

–       Baš je lepa ova sestra Milena, kažu da je neosvojiva. Svi uzdišu za njom, niko ne zna ko je srećnik.

–       Suprug.

–       Videla sam ga pre izvesnog vremena sa njom. Lep čovek, ali ne verujem, ima ona nekog drugog.

–       Koga ti imaš?

–       Ti si bezobrazan, kakvo ti je sada to glupo pitanje?

–       Svet ne veruje, uzdiše za tobom i tvrdi da imaš nekog osim muža.

–       Gle, vas dvoje, klanjam se dičnim anesteziolozima. Ljubim ruke doktorici. Ah, prelepi ste danas kao nikada do sada. Blago srećniku!

–       Kome srećniku? Branko, hajde kaži šta misliš kom srećniku.

–       Ih, doktorice, zar mene nađe? Ja čujem pa zaboravim.

–       Branko, prijatelji smo, hajde kaži, neću se ljutiti.

–       Znam da za mene ne kažu, a veruj mi da mi je to žao.

–       Branko, uozbilji se, kaži šta pričaju?

–       Evo, uozbiljio sam se. Pričaju svašta, svako misli da je to neko drugi. Dok ti jedina stvarno znaš ko je. Iskreno da ti kažem, ja mislim, ali nemoj da se vređaš.

–       Neću, kaži slobodno.

–       Mislim da si verna mužu.

–       Odi da te poljubim.

–       Hm, baš ti hvala, poljubac je bio vatren. Šteta što nije bilo više sveta u hodniku da to vidi, kakav bih badža bio u očima drugih. Nego sada ozbiljno, operišemo li sutra onu damu koja će da eksplodira?

–       Ne, Nikola je sada kod Kusovca odložio operaciju.

–       Dobio sam opkladu, tvrdio sam da će Nikola da odloži operaciju.

Okrete se prema Nikoli, ali njega više nije bilo.

–       Gde je sada nestao?

–       Izliferovala sam mu nekoliko desetina poruka. Ako ih sve bude ispunio, telefoniraće do kasno uveče.

–       Iskreno rečeno, ja ne znam odakle mu tolika energija, ja ga znam iz gimnazije, ali od kada je postao anesteziolog, ja se za njega brinem. Ne znam da li će on to sve moći da izdrži.

–       Zašto misliš da neće?

–       Jasna, vi ste prešli u ofanzivu, objavili ste rat, napisavši vaš elaborat bez imalo diplomatije. Biće cirkus! Ja znam da vas troje tako mislite, ali svi misle da je to Nikolino maslo. On nema nikakvu zaleđinu, nije partijac, nema veze u tim krugovima…

–       Ima tebe, Branko.

–       Da, tačno, ima mene! Njemu takvih kao što sam ja treba najmanje deset i još pet iz najvišeg partijskog rukovodstva.

–       Pa, Branko, mi se borimo zajedno da od ovog starog špitalja nešto napravimo.

–       Misliš da je to dovoljno? U ovoj našoj bolnici se vodi politika. Jaki znaju da su jaki, slabi znaju da su slabi i ćute. Vi verujete u jačinu svojih argumenata, i mislite da je to dovoljno. Ne znam da li je to u nekom društvu dovoljno, ali u ovom našem svakako nije.

–       Anesteziologa ima malo u ovoj zemlji, uvek ćemo u nekoj drugoj ustanovi naći posao.

–       Tu se varaš. Postavlja se pitanje kako ćete odavde otići. Za tebe nema problema, tvoj suprug je ugledna ličnost, član Partije, ali Nikola ima porodicu, oca golootočanina, još jedno dete mu je na putu i to je sve.

–       Ja o svemu tome ne mislim, pardon, nisam mislila…

–       Sada znaš, pa ukoči ga malo. Mislim da si mu veliki prijatelj, a znam da te on izuzetno ceni. Izvini, ali sad moram da idem, čeka me mnogo žena u poliklinici, a još sam i dežuran.

Oko pola tri Nikola je precrtao i poslednje ime sa liste koju mu je Jasna dala. Obuče se na brzinu i ode do načelnika da ga poveze kući. Jasna ga zaustavi na izlazu.

–       Zaboravio si na Danila i mene.

–       Nisam, Danilo je već otišao kući, razgovaraćemo sutra. Da li ti je Branko ispričao sve do detalja, da li si doznala o čemu sve svet priča?

–       Da, doznala sam mnogo štošta, može se čak reći da sam postala pametnija posle Brankove priče.

Tog dana je bila gužva na putu. Fića je mileo.

–       Kada krećete na odmor, kolega?

–       U drugoj polovini septembra. Prvi je Danilo, on kreće u ponedeljak, ide kod prijatelja u Švajcarsku.

–       A vi?

–       Supruga mi je u drugom stanju, pa mora malo da se pričuva. Preko nekih prijatelja uspeo sam da rezervišem nešto privatno, a hraniću se u odmaralištu beogradskog preduzeća „Obuća” na Lošinju.

–       Pametno, svakako je jeftinije nego da ste rezervisali hotel!

–       Hoteli su za nas mlađe mislena imenica.

–       Eh, kada se setim kako je to nekada bilo, pre rata. Kao da je bilo juče, da, a nije. Sigurno, da bilo je to, da, lekar je bio gospodin čovek, imao je privatnu praksu i sve je zavisilo od njegovog rada i popularnosti. Hm, da, ja sam već u svojoj četrdeset i nekoj imao privatni sanatorijum. Lekar je mogao kao ugledni građanin, da, baš je to tako bilo, bio je među najuglednijima. Skoro uvek se bogato ženio, što mu je omogućavalo da vrlo brzo stane na svoje noge.

–       Nije baš ni to bilo jednostavno! Trebalo je naći bogatu udavaču, koja bi bila lepa i pametna.

–       Ha, ha, dragi moj, niste vi morali da tražite, ma kakvi, ni slučajno, vas su tražili, vama je ostalo samo da birate! Vi ste bili persona grata, izvanredna prilika. Doktori nisu mogli da propadnu kao političari, veletrgovci ili industrijalci. Zetom doktorom se ponosilo. Eh, ponekad se pitam, gledajući ove moje hirurge, koji su stvarno odlični, kako sastavljaju kraj sa krajem, Što ne odu iz ove zemlje?

–       Nije to lako, napustiti roditelje, prijatelje i večito biti stranac, sve zbog tog novca.

–       Ne zbog novca, nego zbog sigurnosti, zbog poštovanja čoveka, zbog vaspitanja dece, kojoj u tom svetu demokratije imate šta da pružite. Da, zbog dece, da izrastu u slobodne ljude. Ma, molim vas, šta će pa ovde postati? Da govorimo pošteno, pretpostavite da sutra postanete načelnik, pa šta? Prinadležnosti nešto veće. Odgovornost, ma nema ništa za šta niste odgovorni. Ako neko samo hoće, zapamtite samo ako hoće, uvek može da vas zbog nečeg tuži – od čistačice, one su najopasnije, pa do doktora. Džabe vam taj položaj i taj dodatak za rukovođenje. Sad uvedoše i reizbornost. Svake četiri godine mogu da vam kažu, te čistačice i ostali ološ, niste više za načelnika, imamo mi boljeg. Onda šta, da, šta onda, molim vas, da pakujete kufer i da idete, a gde, moliću lepo? Da ostanete, pa da vas novi načelnik kinji i zlostavlja?

Eto, vi na primer, brinete se za savremenu anesteziju u ovoj bolnici zemunskoj, koja nema skoro nikakvu perspektivu. Kada mi, stara garda, jednog dana odemo, zameniće nas partijci koji će dovesti svoje ljude. Bićete im trn u oku, smaknuće vas. Čitam onaj vaš elaborat. Hm…. mnogi kažu… ne, bolje da vam ja kažem šta mislim, vidi se pametno napisan. Sve je to u najboljem redu, za neki drugi svet, za neku bolnicu u inostranstvu. Baš tako, ja razumem vaše namere, ali one su izazvale buru, ne samo među nama hirurzima nego uopšte, u čitavoj bolnici. Vaša je sreća da smo mi svi vanpartijci, skoro svi, a i vi ste. Da ste to napisali u nekoj drugoj ustanovi, da, tačno, u nekoj drugoj, ko zna šta bi sve moglo da bude.

–       Naše je da napišemo, vaše je da date komentar, da se ne složite, hirurško odeljenje može da da i protivpredlog.

–       Sve se to može, ali šta se time dobija? Rasprave, možda svađe. Gledam vaš budžet, pa se pitam gde vi, čoveče, živite. Molim vas, pa ko će da plati tu vašu „savremenu intenzivnu negu”. Mi muku mučimo da nam socijalno plati običan bolnički dan. Da vam čak i poklone svu tu aparaturu, ko će da plaća njenu amortizaciju? To će da ide od bolničkih para.

–       Da, to će morati socijalno da plati bolnici – sve će to biti uračunato u bolnički dan intenzivne nege.

–       Rekoh vam, imao sam ja svoj sanatorijum, ekonomika mi nije nepoznata, pa ni ova nova takozvana politička. Vi, kolega, predlažete uvođenje kavijara i šampanja, a plaćaju vam pasulj i česmenu vodu. Zbog vas bolnica mora u gubitak, gubitak se pokriva iz bolničkog fonda. Šta mislite na koji način? Na način koji je izmislilo samoupravljanje – smanjuje se lični dohodak svakom članu kolektiva. Onda se nađe tamo neki pakosnik pa kaže: „Evo, u šta nas uvališe naši anesteziolozi!” Sve te naše Grozde, Mice i Ljubinke, čistačice sa petoro-šestoro dece, pa vratari, šoferi, svi će biti protiv vas. Uzbudili se moji hirurzi kad su pročitali to što ste napisali, kažu: „Gde je neko video da anesteziolozi leče bolesnike koje je hirurg operisao?“ Bili su oni po svetu, idu momci na kongrese u inostranstvo, pa kažu nigde to nisu videli. E, pa evo nas, hvala što ste me doveli do kuće. Promislite o svemu ovome što vam rekoh. Star sam čovek, pred penzijom, mnogo štošta sam preturio preko glave, žao bi mi bilo, da, stvarno bi mi bilo žao… E, pa pozdravite vaše, naročito vašu gospođu taštu. Znamo se mi iz Kikinde, bili su to bogataši, pa i njima oduzeše sve, baš sve… A da nisu, gde bi vama bio kraj!

Počela je da sipi kiša. Uključi brisače.

–       „Stvarno bi mi bilo žao.” Čega žao? Nije rekao. Da li to treba da shvatim kao pretnju? Zbog čega? Ako hirurzi ne pristanu, ako bolnica nema interes za napredak, njihovo je pravo da ne odobre projekat.

–       Da, ali njegovo razmišljanje o ekonomskoj strani projekta nije za potcenjivanje. Odakle novac za finansiranje čitavog projekta i ko će da plati bolnički dan jedne tako skupe intenzivne nege? Zamisli se malo, ti sa ekonomikom i matematikom nisi nikada bio veliki prijatelj.

–       Ne, nisam, to je stvar pomoćnika upravnika, njihovo je da računaju. Ja sam lekar…

–       Tu moram da te ispravim, ti postaješ sve više rukovodilac, a sve manje lekar.

Zaustavivši kola pred kućom, ugleda Milicu koja se igrala na travnjaku sa drugaricama, u neposrednoj blizini prepunih kanti za đubre, a i oko njih je bilo đubreta. Izašavši iz kola, udahnu vazduh. Smrad istrulele hrane se širio dvorištem. Ljuske od krompira, jaja, plastične kese ispunjene svim i svačim, raznosio je vetar po dvorištu. Ponekad bi u štampi bila slika prepunih kanti i kontejnera za đubre, posledica štrajka đubretara u kapitalističkom svetu.

U Jugoslaviji nije bilo štrajka, u „narodnoj državi” narod ne može da štrajkuje protiv naroda. Narodna država nije imala dovoljno para za kupovinu kanti za đubre, pa je prepustila tu brigu kućnim savetima, koji su morali da se staraju o popravkama zgrada i održavanju osnovne higijene. Zgrade su propadale, desetinama godina nisu održavane. Izbledele su, opao malter, ispucali i oljuštili se ragastovi na vratima i prozorima. Stanari se nisu bunili, pa eto dođe i do toga da se travnjaci prekriju đubrištem.

–       E, moj jadni Beli Grade, postao si siv, oronuo i prljav. Neprijatelji su te bombardovali, rušili i palili, a ti si se ponovo izgrađivao i ostajao beo sve dok nisi postao“narodni beli grad”. Tvoj narod, tvoji građani, zapustili su te i dozvolili da počinješ da ličiš na oronulog staraca koga njegova deca više ne neguju i o njemu ne vode računa.

Bio si ponosan na svoj vodoskok na Terazijama, koga skinuše i odneše. Na svoj Kalemegdan, koji zarasta u korov, sa napuklim asfaltom na stazama, sa sve manje aleja sa cvećem. Bio si ponosan na svoje građane koji leže ispod zemlje, na grobljima oko tebe, kojih je sve više i više. Na građane koje vihori oluje rasejaše po svetu. Nikla su nova naselja velikih ružnih četvrtastih ili pravougaonih zgrada, bez zelenila, parkova, bez dovoljno dečijih igrališta. Bez dovoljno kontejnera za đubre.

Navikli su građane da se ne bune, da budu srećni ako dobiju ključ od stana ma kakvog kvaliteta. Naučili su nas da se ne bunimo i kada nam se deca igraju na đubrištima, naučili su nas da ne vidimo oko sebe. Zato se i ne bunimo čak i kada bismo smeli. Uništili su nam inicijativu da se sami udružujemo, da pronalazimo sredstva i mogućnosti.

Nije to više bio strah za sopstveni život, ne bi nas više terali na Goli otok zbog ulepšavanja grada, zbog unapređivanja zdravstvene službe, zbog buđenja lepog u čoveku.

–       Čoveka ne smemo buditi. Ne, nikako ga buditi, to je opasno!

–       Tačno, u pravu si. Naučili su nas da verujemo kako živimo odlično, kako imamo visoki standard. Naučili su nas da se staramo samo o sebi, da pokušamo na sve moguće ilegalne načine zaraditi novac, jer se legalno on nije mogao zaraditi. Na taj način su kupili naše ćutanje.

Naučili su nas takođe da, i ako nešto hoćeš da izmeniš, prethodno dobro razmisliš.

–       Tatice, tatice ‒ jurila mu je ćerka u zagrljaj.

–       Sutra će tako i druga ili drugi, sa poverenjem ocu u zagrljaj. Možda je ono načelnikovo „žao” bilo što se on bavi nekorisnim poslovima, tako reći utopijskim, navlači mržnju svojih kolega, mesto da počne da se bavi unosnijim poslovima koji rešavaju stambene probleme, pune buđelar, bez sumnje papirima koji „život znače”. Možda će me Milica sutra upitati: „Kako to očevi mojih drugarica mogu, a ti ne možeš?“

–       Da li će ona razumeti i opravdati sve ovo što danas radiš? Da li ti to radiš zbog sebe ili zbog bolje i lepše budućnosti?

–       Hm, protresao te načelnik Stanković?

–       Naterao me je samo da promislim. Pored svih saveta – vredi pokušati.

–       Tatice, a je l’ imaš vremena da me danas vodiš u cirkus? Došao jedan veliki, ima puno lavova i slonova, pričale mi drugarice, vodile ih tate.

–       Eto ti, Nikola, počinje…

–       Imam, lutko moja, vremena, danas ćemo svi u cirkus.

 

1 8 / 0 3

Ušao je u salu za sastanke tačno u pet do sedam. Neki načelnici su bili prisutni i sedeli na svojim mestima. Na Nikolino „dobro jutro” podigoše pogled, neko klimnu glavom, neko mu ljubazno otpozdravi. Osećao se neprijatno, kao uljez. Nije znao gde sme da sedne, da ne zauzme nečije mesto. Tačno u sedam časova uđe upravnik, pogleda ga i očima mu pokaza stolicu u sredini stola. Preko puta njega sedeli su Lacić, Stanković i Kusovac.

–       Ni za ovim stolom se ne razdvajaju.

Pogledi im se susretoše. Načelnik Lacić se osmehnu blagonaklono, načalnik Kusovac je gledao negde u stranu, dok je načelnik Stanković pušio svoju lulu, gledajući sa uživanjem kolutove dima.

–       Dobro jutro, svima. Pre nego što počnemo sastanak hteo bih da obavestim stručni kolegijum da sam pozvao doktora Vajnberga, koga se nadam već svi poznajete…

–       Kako da ne!

Oglasi se načelnik pedijatrije – jedan od malobrojnih članova partije i narodni poslanik, osmehujući mu se ohrabrujuće.

–       Kao što znate, anesteziolozi su već više od godinu dana u našoj bolnici i pokazali su se ne samo kao dobri stručnjaci nego i kao lekari kojima je stalo do opšteg prosperiteta bolnice. Poznato vam je da su anesteziolozi u okviru hirurške službe, mada su njihovi organizacioni problemi, sam specijalistički rad, kao i njihovo mesto u okviru bolnice, specifični. Zato sam doneo odluku, konsultujući neke od načelnika, a pre svega načelnika Stankovića, da doktora Vajnberga zamolimo da od danas prisustvuje stručnom kolegijumu. Mi kao stručni kolegijum očekujemo da ćete nas uvek moći obavestiti o mišljenju anesteziologa po mnogim stručnim i organizacionim pitanjima i pomoći nam u razumevanju jedne mlade specijalnosti, o kojoj mi malo znamo. Dobro nam došli!

–       Samo jedno pitanje, gospodine upravniče – oglasi se Lacić. – Kolega Vajnberg, vama se izvinjavam, ne postavljam ga zbog vas lično. Po pravilniku bolnice stručni kolegijum sačinjavaju načelnici ili šefovi odeljenja. Koji status ima doktor Vajnberg, jer on nije ni načelnik, a ni šef odeljenja?

–       Načelnik Lacić je u pravu. Korektno je citirao pravilnik, osim zadnjeg pasusa koji glasi: „Upravnik bolnice ima pravo da po svom nahođenju imenuje za člana stručnog kolegijuma svakog lekara ili člana kolektiva koji bi, kako stručnom kolegijumu, tako i samom upravniku, pomogao u radu.“

Upravnik pruži Laciću pravilnik.

–       Hm, izvinjavam se! Izgleda da je u kopiji pravilnika koju ja imam ovo izostavljeno. Na kraju je strane, pa je verovatno šapirograf ovo izostavio.

Dnevni red sastanka se odvijao brzo, bez velikih diskusija.

Gradnja bolnice se privodila kraju, obaveštavao je načelnik o planu seobe.

Ovih dana će se takođe potpisati ugovor o plaćanju bolničkog dana između bolnice i zavoda za socijalno osiguranje.

Takođe je stručni kolegijum obavešten o predlozima načelnika odeljenja da se odobre slobodni dani za odlaske na kongrese kao i naknada za troškove kongresa.

U trenutku kada su svi pomislili da je dnevni red iscrpljen, upravnik sasvim ležerno započe:

–       Anesteziolozi su načelnicima svih službi bolnice podneli jedan mali elaborat o viziji svoje službe u okviru rada nove bolnice. Da li ste, kolega, dobili primedbe hirurških službi?

–       Ne, do danas. Dobili smo samo vaše primedbe.

–       Molim načelnike hirurških službi da što pre dostave anesteziolozima svoje primedbe, kako bi se i ostalim članovima stručnog kolegijuma dostavio kompletan elaborat koji će sa mišljenjem svih odeljenja biti upućen Upravnom odboru i Savetu ustanove.

–       Ja sam to shvatio samo kao želju anesteziologa da se izbore za svoj status, pa nisam tome pridao naročiti značaj i nisam konsultovao svoje ginekologe.

–       Želja grupe specijalista lekara, čak i kada je samo njihova želja, zaslužuje pažnju članova stručnog kolegijuma, mene kao upravnika, kao i organe samoupravljanja bolnice. Mi, nažalost, nismo bili do sada u prilici da dobijemo ovakav dobar i iscrpan elaborat, koji, po mom mišljenju, zadire ne samo u razvoj anestezije, nego možda u jednu savremenu organizaciju bolnice uopšte. Kao što sam malopre naglasio, preseljenjem u novu zgradu, stara zgrada sa starim salama će biti renovirana. Čitav taj stari i novi kompleks, kada počne da funkcioniše u maju iduće godine, nalaže svakako i jednu drugu organizaciju čitave bolnice. Anesteziolozi, kao najmlađi, shvatili su to i poslali svoj elaborat, preduhitrivši mene. Ja od vas načelnika to treba da tražim, a i vi načelnici da sami preuzmete inicijativu.

–       Moram da se usprotivim takvoj kritici nas načelnika koji smo malo stariji ili stari. Već pre nekoliko godina je svako od nas dostavio planove rada i potreba svog odeljenja.

–       Tačno, Lazo, dostavili ste vaše želje u okviru svojih odeljenja, ne sagledavajući da su vaša odeljenja u sklopu bolnice Zemun. Naime, u planovima rada specijalističkih službi nema ni nagoveštaja o saradnji među službama u bolnici. Takođe, iz tih vaših elaborata se ne vidi razvoj službi u perspektivi.

Očigledno iznerviran, čak i crven u licu, upravnik završi sastanak stručnog kolegijuma.

 

1 8 / 0 4

–       Kako je bilo, članu stručnog kolegijuma?

–       Koleginice, vaše pitanje je neumesno. Ono što članovi stručnog kolegijuma rešavaju ili se dogovaraju nije za neke obične specijaliste.

–       Vidi, vidi, majku mu, šta se napravi od čoveka posle prvog sastanka. Danilo, da mi nismo izabrali pogrešnog čoveka da nas predstavlja?

–       Jasna, zar ne znaš onu narodnu poslovicu: „Daj Ciganinu vlast u ruke, ubiće i rođenog oca.”

Nikola im ispriča svoj razgovor sa načelnikom Stankovićem u kolima i tok današnjeg sastanka.

–       Pa to je sve izvanredno! – zatapša Jasna rukama.

–       Hm, ja i dalje tvrdim da će nas troje poslati kod psihijatra. Čak ni Protiću u „Dragiši Mišović“ nije uspelo posle toliko godina da uvede sve što smo mi planirali u našem elaboratu. On je još uvek pod hirurgijom, nema intenzivnu negu. Gde smo mi, a gde je on? Gde je „Dragiša Mišović“, a gde bolnica Zemun?

–       Danilo, mislim da je vreme da prekinemo diskusiju! Da ti danas odeš ranije kući, da ostaviš sve brige i da se lepo provedeš u Švajcarskoj?

–       Dodatak, nemoj slučajno da ostaneš tamo! Doći ćemo po tebe!

Beograd se praznio, odlazilo se na godišnji odmor. Zemunska bolnica je bila prepuna povređenih u saobraćaju.

Jasna i Nikola su skoro neprekidno bili u bolnici. Neispavani, umorni, ali ipak zadovoljni. Pristigla je nova dragenova aparatura. Bilo je uživanje raditi sa njom. Osećali su sa sigurno, a novi pulmomati zamenili su ruke anesteziologa i anestetičara. Naime, ruka nije morala da ravnomerno upumpava kiseonik pomešan sa anestetičkim gasovima preko gumenog balona u pluća bolesnika, kome je za vreme operacije medikamentozno prekinuto disanje. To je radio pulmomat. U početku su svi bili nepoverljivi prema tom aparatu koji je, jednom naštelovan tačno, ritmično ubacivao programiranu količinu mešavine kiseonika i anestetičkih gasova. Aparati za anesteziju su takođe bili opremljeni meračima za merenje količine izdahnutog vazduha i pritiska pod kojim se mešavina gasova ubacila u pluća. Do tada je ruka anesteziologa sve to sama dozirala i analizirala.

Prednost pulmomata bila je da anesteziolog ima slobodne ruke za mnogobrojne druge radnje u toku anestezije. Anestičari su stekli poverenje u anesteziologe i obratno. Bio je dovoljan pogled ili pokret ruke, ređe samo jedna reč, pa da se shvati šta treba pacijentu ubrizgati u venu, dati krv pod pritiskom ili promeniti infuziju.

Bilo je i drugih novina. Protić je unapredio Zemunsku bolnicu, koja je zbog tri anesteziologa postala nastavna baza za specijalizaciju. Očekivalo se da će krajem meseca stići i prvi specijalizanti. Bila je to nova obaveza za „trojku“. Ali, i veliko priznanje, na neki način i pomoć, jer bi specijalizanti ostajali tri meseca i mogli dosta da pomognu u svakodnevnom poslu.

Pravljeni su nacrti za prepravku starih operacionih sala. Nikolu je „radni narod“ bolnice izabrao za člana Upravnog odbora. Vitezović ga je stalno vodio sa sobom u novi deo bolnice, gde su se radovi privodili kraju, na sastanke komisije za zidanje, komisije za kupovinu nameštaja, za uređenje novih prijemnih ambulanti.

Dragana je konačno posle nekoliko meseci ležanja u bolnici otpuštena kući. Dragana je pokušala svima da se zahvali, ne nalazeći dovoljno reči. Lekari su se od Dragane oprostili bez mnogo reči, svesni da je ona svakome od njih ostavila jednu nezaboravnu uspomenu. Otišla je praćena svojom decom i suzama, ovog puta suzama radosnicama, kako bi to narod rekao. Otišao je bolesnik koji je ozdravio, a to je uvek radost za lekare. U ovoj radosti je po prvi put u Zemunskoj bolnici učestvovao ceo tim lekara različitih specijalnosti. To je bio začetak timskog rada, pri kome su se izbrisale granice između odeljenja, specijalnosti ustaljenih navika i raznih autoriteta, gde je trijumfovalo znanje, saradnja i upornost, možda ponajviše kolegijalnost.

Načelnik Kusovac je tražio često konsultacije anesteziologa, obraćao se direktno Nikoli, pa čak i počeo da se šali.

Nikola je teška srca otišao na godišnji odmor. Činilo mu se da na to nema prava. Suviše je mnogo bilo nerešenih problema, a svakog dana su se pojavljivali novi. Da nije bilo Vesne i Milice, verovatno ne bi nigde ni otišao.

Bilo je nestvarno da te niko ne probudi bar dva-tri puta preko noći, da se ujutru spava duže, da se svakodnevno od ujutru do uveče može biti sa porodicom. Dnevna štampa se mogla čitati, a ne samo prelistavati, pa se čak može udubiti u neku dobru knjigu, dok Milica ili Vesna sa Milicom ne zažele i ne odvuku ga na plivanje u čisto, modroplavo ostrvsko more.

Lepo obučeni, sa Milicom između sebe, šetali su se obalom, jeli sladoled ili kolače, Milicu vodili na vreme u krevet, pa kada bi ona zaspala, dugo pričali šapatom, koji su prekidali dugi poljupci, dok bi njihove uzdahe zapljuskivao šum mora, a mesečina osvetljavala njihova od sunca preplanula tela.

Bilo je prelepo, ali neprekidno je imao utisak da nema pravo na ovako uživanje, kada se tamo u njegovoj bolnici radi. On je tamo potreban, za ove tri nedelje može da propusti nešto što će posle biti teško nadoknaditi.

–       Suviše smo dugo na odmoru – gunđao je.

–       Ne možemo ga prekinuti, uplatila sam za sve tri nedelje, a povratne karte ne možemo promeniti.

Ponavljala mu je strpljivo, smešeći se. Teško, ali ipak se mirio sa sudbinom. „Da ne propadnu pare”, to je bio uvek jak argument za njegovu generaciju. Bio bi opet, bar na kratko, opušten i smiren na zracima toplog sunca, zagledan u plavetnilo mora. No, misli su mu bile tamo, u Zemunskoj bolnici.

–       Šta krojiš, šta prekrajaš? Hoćeš li da pogađam? Ne razmišljaš o tome kako da dođemo do stana, ne razmišljaš da li će nam se roditi muško ili žensko dete, ne razmišljaš da li ćemo na put oko sveta, mada znaš da ja to mnogo želim…

–       Pogađaš u potpunosti!

–       Razmišljaš kako ćeš od četiri kreveta intenzivne nege napraviti deset. Kako ćeš uspeti da opremiš intenzivnu negu. Kako ćeš povećati broj anesteziologa, i proširiti sistematizaciju.

–       Opet pogađaš. Moja sreća je što si mi supruga, pa ne samo što pogađaš nego me i opravdavaš. Znam da ono u šta si sigurna da ne mislim, treba da mislim, međutim, znam da tu razmišljanja ne pomažu. Sve to ide svojim tokom. Biće i stan. Ti znaš moju teoriju: „Bilo muško ili žensko, dobro nam došlo”. Kad krenemo u penziju, krećemo na put oko sveta. Dušo draga, vidiš, sve je to već manje-više rešeno.

Međutim, ono što si takođe pogodila, problemi bolnice, to jest problemi anestezije, nisu rešeni, nego tek moraju da se reše. Ponekad ti se čini da znaš šta hoćeš, ali baš nisi siguran kako se to može ostvariti. Čini ti se da dovoljno ne znaš, a to što ne znaš, nemaš čak ni gde da naučiš. Da upotrebim novi partijski izraz – „prestrojiti se u hodu”. Učiti u hodu. Nas troje anesteziologa nemamo iskustva, nema ko da nas posavetuje, u stvari, svi nas savetuju da samo dajemo anesteziju, jer to nam je, zaboga, posao.

–       Dobro, ti se viđaš sa profesorom Protićem. Šta on na to sve kaže?

–       Kaže da smo mi njegovi najbolji đaci. Hvali nas gde god stigne. Nama lično kaže da smo se možda zaleteli i da prebrzo želimo da uzmemo sve u svoje ruke.

–       Možda je u pravu?

–       Ne, nije! Prvo, jer mi stvarno ne želimo da uzmemo sve u svoje ruke; drugo, jer je njegov položaj u bolnici „Dragiša Mišović“ bio od početka drukčiji od našeg.

–       Zašto drukčiji?

–       Njegova bolnica je bolnica sa standardom Amerike. Oni su svi počeli skoro sa istog nivoa. Nova kuća, novi ljudi, obučeni u inostranstvu. Mi smo naučili anesteziju u toj kući, a stigli u bolnicu iz vremena K und K^[3]. Mi smo, kao što znaš, danonoćno dežurni, primamo sve što nam dođe pred vrata, a oni su bolnica zatvorenog tipa. Po hodnicima nam leži trauma, naročito saobraćajna. Po njihovim hodnicima, u saksijama cveće i fikusi. Sudbina anesteziologa je da se bori za svoj status, tu smo na istim pozicijama. Bori se on i borimo se mi. Kod drugih specijalnosti toga nema – status im je poznat i priznat.

–       Koliko iz tvojih priča znam, i Protić se bori još uvek za status anesteziologa, kako u svojoj kući tako i van nje.

–       Tačno, zato ga ja cenim i poštujem, mada se mi mlađi pitamo zašto anestezija posle toliko godina nema svoju katedru, ali da to sada zaboravimo. Zašto anestezija „Dragiše Mišovića“ nema intenzivnu negu, pa čak i VMA nema baš takvu instituciju?

–       Vi zemunski anesteziolozi u bolnici iz K und K vremena to hoćete pod hitno. Naravno da vas ne mogu razumeti!

–       Pričao sam ti, Branko Pešić se uzbudio gde smo mu, u kakav ćumez strpali njegovog sekretara. Gospodin, pardon, drug predsednik grada Beograda nije doktor i ne zna da je taj ćumez, u stvari, naša intenzivna nega. Da je doktor, njega bi verovatno udarila kap. Što znači da sve ono što stigne u našu bolnicu kao saobraćajna nesreća, nema uslova da se u njoj leči, ali nema ni u drugim beogradskim klinikama i bolnicama.

Nas je sve u ovom gradu Beogradu vreme pregazilo. Mislim na zdravstvene ustanove, pa i na univerzitetske. Oni nisu na dva druma, a mi jesmo. Ljudi umiru, a ti si bespomoćan. Mogao bi da pomogneš, tome su te učili, ali ipak ne možeš. Nemaš prostora, nemaš opremu, nemaš srednji kadar, nema timskog rada.

–       Sad si sam rekao, nemaju to ni druge ustanove, pa čak ni univerzitetske.

–       Naš je problem što smo mi zemunski anesteziolozi, što smo konfrontirani sa problematikom koja je kod nas, kao što rekoh, nešto drukčija nego u ostalim ustanovama. Ali čak i da to nije sasvim tako, anesteziolozi su lekari, mada to neće baš svi da priznaju među lekarima. Oni ostali čak i ne znaju ko smo i šta radimo. Međutim, ako lekar zna da može da pomogne, a nema gde i nema sa čime, onda je njegova dužnost da se bori da bolesniku obezbedi sve moguće uslove da bude savremeno lečen i da mu pruži maksimalnu šansu da preživi.

–       Dobro, i ja sam zdravstveni radnik, ali i mi se borimo sa besparicom, čitava zdravstvena služba se bori sa tom problematikom.

–       Draga moja, ti si načela jedan problem koji mene muči neprekidno. To jest, ja samo imam pitanja, ali odgovore nemam. Zašto je zdravstvena služba stalno neko pastorče u ovoj državi, a niko ne može bez nje? Zašto zdravstveni radnici nisu bili niti su sada u stanju da se izbore za svoj status? Pravnici su se izborili, inženjeri takođe. JAT kupuje savremene avione, ne leti sa dakotama iz II svetskog rata. Svi to smatraju za normalno. Zidamo moderan aerodrom, lep, luksuzan. Nas doktore u ovom društvu niko ne voli, plaćeni smo bedno i jadno, a niko nam ne veruje. Svi se smeškaju i kažu: „Lako je vama. Eh, da sam ja doktor!” Muž naše Vere iz komšiluka je kapetan vazduhoplova – plovi po vazduhu…

–       Ha, ha, ha, ovo je divno – plovi po vazduhu!

–       Da, plovi po vazduhu i prima dva puta više novca od ma kog specijaliste. Svi ga paze, čuvaju, pregledaju, jer, ne daj bože, ako vazduhoplov padne! Ljudske žrtve, pa milionska vrednost aviona! Zato ima osmočasovno radno vreme i tačka. Naravno i beneficiran radni staž. Koje je naše radno vreme? Imamo li ga uopšte?

–       Imamo ga. Sedam sati za mnoge doktore, ali ne za vas u Zemunskoj bolnici i tebe.

–       Nije tačno! Šta je sa dežurstvima, draga moja? Na ovaj radni staž morali bi da nam daju, ako ništa drugo, bar još pola radnog staža, znači, takođe, beneficirani radni staž. Imamo li ga?

–       Nemate ga.

–       Nemam vremena za to, ali bilo bi interesantno utvrditi koliko doktora doživi penziju?

–       Uh, ala si gorak! Samo, ako ovako produžiš, mislim da ću ja rano postati udovica.

–       Ti se šališ! Moj odgovor je: pored takve žene, kao što si ti, meni ništa ne može da se desi.

–       Interesuje me sve o čemu pričaš, ali da li ti shvataš da se mi ne viđamo? Gde su one naše divne šetnje, razgovori kao što je ovaj sada, gde su tvoji komentari o pročitanim knjigama? Kad smo bili u pozorištu, na koncertu? Pre pet meseci smo bili u bioskopu.

Na ovom odmoru igraš se sa Milicom, čitaš, mada se pitam da li znaš šta čitaš, ili ćutiš, zagledan negde u daljinu. Jedino priznajem, kad si pored mene noću, a i to nije često, divno me maziš i ljubiš.

–       Znači, ipak izvršavam neke bračne obaveze kako treba, te razvod ne bi dobila.

–       Tipičan Nikola! Čim ti se razgovor ne dopada, krećeš na šalu.

–       Razgovor mi se dopada, moje šale su spontane. Uvek mi ljudi daju šlagvort za šalu. Ona iz mene izbije nezadrživo, jer htedoh da dodam zbog ljubljenja noću i maženja, da bi to umornim doktorima takođe moralo da uđe u staž.

–       Da li znaš da često imam potrebu da se sa tobom o nečem dogovorim, da se posavetujemo, ali ti si dežuran? A kada nisi, onda si u operacionoj sali ili na sastanku. Do tebe se ne može stići! Kad si kod kuće, pišeš radove, elaborate. Počeo si sve manje i manje da spavaš!

–       Draga Vesnice, ipak se o svemu dogovorimo, za sve se, ipak, nađe vremena.

–       Da, ali ti sve više i više ulećeš u jedan krug koji te kao moja centrifuga u laboratoriji okreće. Iskreno rečeno, sutra će biti dvoje dece. Njima je sve više potreban otac.

–       Vesnice, onom što je na putu, još nije. Za sada mu je potrebna samo majka.

–       Ali ta majka se plaši da li će sve biti u redu sa porođajem, pa da li će dete biti normalno?

–       Moje i tvoje dete, pa da li će biti normalno?

–       Da, to su moje brige! Ja bih da naslonim glavu na tvoje rame, samo malo, dok to ne prođe – ali tebe nema.

Uze je u naručje, dok su joj suze kvasile naočare i slivale se niz obraze.

–       Ah, izvini, proći će! Ponekad mi je tako teško, tako sam sama i uplašena. Imam i ja probleme na poslu, koji su mali u odnosu na tvoje, ali su problemi. Sve to prođe kada si ti pored mene. Evo. već je prošlo!

Te noći, dok je Vesna mirno spavala u njegovom zagrljaju u maloj iznajmljenoj sobici sa lošim federmadrakom, koji se pod njima ugibao, razmišljao je:

–       Dobro je što si na odmoru, pa ti sive ćelije prorade na drugi način. Možda su to sive ćelije koje se samo na odmoru uključuju. Sada konačno shvataš da su tuđe muke i problemi, problemi skopčani sa profesijom i bolnicom, doveli do toga da ne osetiš i ne primetiš koliko nedostaješ Vesni.

–       Koliko tuge, neizvesnosti i straha ima u njoj. Nekada je bilo dovoljno da je pogledam, pa bih znao šta se sa njom događa. Imaju li doktori pravo na porodicu?

–       Opet jedno pitanje na koje nemaš odgovor.

–       Da, opet o doktorima. Ni ti ga nemaš!

–       Imam! Doktori su ljudi kao i svi ostali, samo što doktori to ponekad zaborave.

–       Ne bih se složio, oni to ne zaboravljaju. Znaju oni to baš zato što su ljudi, koji pomažu ljudima. Tuđa muka mora da im bude primarna.

–       Onda stvarno doktori ne bi smeli da imaju porodicu, kao ni kaluđeri.

–       U tom slučaju, ipak ne bih bio doktor.

Više ga nije čuo, obojica su utonuli u san.

 

1 8 / 0 5

Odmoran i osvežen, preplanuo od sunca, stigao je u bolnicu, na jutarnji sastanak.

–       Deset saobraćajnih nesreća primljeno u toku noći. Osam obrađeno u operacionoj sali. Dvoje umrlo na prijemnom. Od povređenih, četvoro se nalazi u komi sa neizvesnom prognozom.

Uzrok smrti na prijemu kod dvoje povređenih je prekid disanja, koji je verovatno nastupio usled kraniocerebralne[4] povrede. Pored toga su imali i povrede grudnog koša i ekstremiteta.

Nikola pogleda upitno Danila.

–       Gospodine načelniče, kao dežurni anesteziolog moram da dodam da sam u toku rada u operacionoj sali hitno bio pozvan u prijemnu ambulantu, gde sam zatekao dva teško povređena, politraumatizovana pacijenta. Oba sam intubirao i zamolio sestre šok-službe da kontrolišu disanje i po potrebi, ukoliko dođe do prekida disanja, priključe ambi-balon na tubus i započnu sa veštačkom ventilacijom i mene izveste. Mene niko nije obavestio o njihovoj smrti.

–       Pretpostavljam da je došlo do prekida disanja zbog ugroženog centra za disanje, edemom mozga^[5] ili subduralnog hematoma. Oba povređena su prilikom intubacije imali dobar puls i pritisak, bili su mladi ljudi oko dvadeset pet godina starosti.

–       Šta, kolega Milenkoviću, hoćete da kažete?

–       Hoću da kažem da bi im veštačka ventilacija i dobar tretman preoperativno, kao i brz operativni tretman sigurno spasao život.

–       Vi to pretpostavljate, kolega Milenkoviću?

–       Ne, ja to znam, gospodine načelniče! Zatražena je obdukcija, pa ćemo se uveriti.

–       Kolega Dakiću, vi ste bili glavni dežurni, kakvo je vaše mišljenje?

–       Bio sam u sali i operisao, ali verujem da je smrt nastupila zbog traumatskog šoka i da veštačka ventilacija ne bi mnogo pomogla. Radi se o teškoj politraumi. Kolega Milenković je možda u pravu, i o krvarenju u mozgu, ali takođe verujem da je bilo i krvarenje u trbuhu sa naprslom slezinom!

–       Idemo na vizitu! Molim vas da mi se prezentira obdukcioni nalaz, pa ćemo se vratiti na oba slučaja.

–       Ja bih zamolio samo za trenutak, gospodine načelniče. Mi smo već nekoliko puta u sličnim situacijama konstatovali da nismo u mogućnosti da tretiramo politraumatizovane sa povredom glave. Samo intubacija bez veštačke ventilacije i hitne hirurške intervencije nije u stanju da spase povređenoga. Mi ćemo sve češće biti suočeni sa ovakvim slučajevima, te vas molim da na posebnom sastanku prodiskutujemo o merama koje treba preduzeti.

–       Saglasan sam. Podsetite me, pa da se dogovorimo.

Idući prema operacionoj sali Nikola potapša Danila po ramenu.

–       Odlično, dežurni anesteziolože, ponosim se sa tobom!

–       Ništa nije odlično! Za vreme tvog godišnjeg odmora imali smo još četiri na sličan način povređena. Svi su mrtvi i svi su mladi ljudi. Sa Dakićem sam se skoro posvađao. Svu četvoricu sam intubirao i stavio ih na veštačku ventilaciju, oni naši pulmomati su fantastični. Predložio sam da povređene prebacimo na neurohirurgiju. Nije hteo ni da čuje. On ih je operisao.

–       Kako, zar je on radio kraniotomiju^[6]?

–       Da, on, tvrdeći da on to uvek radi i da za to nisu potrebni neurohirurzi. Pored toga sam morao da držim povređenog u anesteziji dok šofer nije doneo termos sa tečnim ugljen-dioksidom, jer on uzima biopsiju mozga i šalje na patofiziološki institut, radi nekog naučnog istraživanja.

–       Nečuveno!

–       Čuveno ili nečuveno, ali je to tako. Oko postoperativnog toka smo se raspravljali. Ah, šta vredi da ti pričam, on je još uvek pripadnik stare škole – dati što manje tečnosti u infuzijama. Napolju 35°C, u onim našim „ćelijama” od šok-sobe još više. Rektalne temperature operisanih 40°C. Dok sam ja u šok-sobi, daje se ono što ja napišem na listi. Kad ja odem, on menja terapiju. Načelnik naravno drži stranu svojim hirurzima i kaže: „Takvi su uvek umirali!” Mislim da svi naši pokušaji da nešto uradimo ne vrede. Odavde treba što pre ići. Radiš dan i noć, ali od toga nikakve koristi, sve ostaje po starom.

–       Umoran si, nije nikakvo čudo što tako reaguješ!

–       Nikola, nije to umor! Ja sam objektivno procenio situaciju: ove naše rasprave sa sestrama u šoku, anestetičarima, hirurzima, upravom bolnice, ne daju nikakve rezultate. Mi smo prestali da živimo, danonoćno smo ovde, pišemo predstavke, elaborate, sedimo na sastancima, svađamo se, pa se ljubazno smeškamo, bavimo se diplomatijom – i kakav nam je rezultat? Prijatelji smo, kolege smo, ovo što mi radimo je Sizifov posao. Odavde treba otići!

–       Idi kući i ispavaj se, pa ćemo o svemu porazgovarati!

–       Najlepše ti hvala, ali znaš da ti i Jasna morate u salu, a ja moram još u šok-sobe da podelim terapiju. Kad uvedeš svog bolesnika, dođi da vidimo šta ćemo sa onim komatoznima. Neka te Jasna zameni za to vreme.

Personal operacione sale je sa radošću dočekao Nikolu. Bilo je smeha, šale na račun njegove crne boje, koja je izgledala još crnja zbog beline uniforme.

Čak ga je i načelnik Kusovac udostojio komentarom.

–       Uh, bolan, đe nađe da se tako unakaradiš! Ode ti nama u crnce!

Mira, anestetičarka, dodajući mu iglu da nađe venu bolesniku, prošapta:

–       Vreme je već bilo da se vratite, ovde se svašta podogađalo i još više pričalo. Moram što pre neke stvari da vam ispričam, vrlo su važne. Promenila sam dežurstvo da bih bila zajedno sa vama.

Jasna, koja je počela rano ujutru svoje anestezije zbog vrućine, stiže da ga na brzinu izljubi.

–       Moraćemo danas svakako pod hitno da porazgovaramo.

Glavna sestra operacionih sala, stroga i principijelna Marija, s kojom se nije dalo šaliti, uvek ozbiljna, često cinična, pocrvene i zbuni se kad je Nikola na brzinu izljubi.

–       Uh, doktore! – To joj se valjda godinama nije dogodilo, biće priča.

–       Seljo, ja ko velim, bolje Mariju nego vas.

–       Morali biste da porastete da biste do mene stigli.

Čak i on, Selja anestetičar, koji ga nije mnogo voleo i protivio se svim novinama, gledao ga je sa svoje dvometarske visine, valjda po prvi put blagonaklono.

–       Kao da sam došao u familiju! Nekad sam se tako osećao posle godišnjeg odmora u Boljevcu. Možda nije sve ni tako crno kao što izgleda?

Tek što je uveo pacijenta u anesteziju, Jasna uvede jednu damu prijatnog osmeha i lepog izgleda, i predstavi mu je:

–       Koleginica Baltić, naš novi volonter. Dovodim ti je da te zameni. Kafa je gotova.

–       Drago mi je, koleginice! Nadam se da ćemo lepo sarađivati!

Prenese joj šta je sve dao bolesnici na uvodu u anesteziju i ostavi je sa sestra Mirom, koja je pravila uobičajene grimase, koje bi značile da ta doktorka ne vredi mnogo i da je Mira ne podnosi.

U sobici za kafu Jasna, sa ponosom i željom da ga prijatno iznenadi, predstavi mu još jednu novu koleginicu, koju je profesor Protić poslao na staž, koleginicu Rumenić.

–       Sve lepše iznenađenje za iznenađenjem. Dobro nam došli, koleginice!

Srdačnog osmeha, možda preljubaznog, srednjeg rasta, malo više popunjena, energičnog izgleda, pametnih svetlucavih očiju, malih energičnih ruku sa ponekim izgrizenim noktom i od nervoze iščupanim zanokticama.

–       Za koga specijalizirate, koleginice?

–       Za Ćupriju, doktore, ako se baš mora. Da, shvatam vaš upitni pogled! Muž mi je dobio specijalizaciju fizikalne terapije, pa će valjda biti primljen u Zemunsku bolnicu, pa zato kažem: „Ako se baš mora“.

–       Koleginica je već godinu dana na specijalizaciji, te nam je od velike pomoći.

–       Kad to Jasna kaže, verujte da to mnogo znači!

–       Idem ja u salu da ne bih crvenela od pohvala.

–       Nedostajao si mi mnogo, radujem se što si opet tu.

–       Radost je obostrana.

–       Nadam se da si pokupio dosta snage, biće potrebno mnogo takta i pameti. Hirurzi su odbili naš elaborat, kao što se dalo i očekivati. Ginekolozi su takođe protiv. Svoje pacijente hoće postoperativno na svom odeljenju. Već su vođeni razgovori na stručnom kolegijumu, ali samo razgovori. Ja sam im objašnjavala naše stavove, ali su to za sada preliminarne čarke. Imam utisak da upravnik odlaže ozbiljnu diskusiju, čeka tebe.

–       Molim te, reci mi šta je sa Danilom. On je u crnom raspoloženju, tvrdi da sve ovo što radimo nema svrhe.

–       Teško je podneo dežurstva na svaki drugi dan. Ja ga razumem. Neoženjen, leto, kupanje, Sava, devojke, a on ovde zarobljen. Uostalom, ja sam ti već ranije rekla da mislim da će nas on brzo napustiti…

–       Inače, kako si ti lično?

–       Lično sam dobro i… i… malo uplašena!

–       Ti uplašena, to je velika novina za mene!

–       Dobro, reći ću ti, to niko ne zna sem Markova. Opet sam ostala u drugom stanju i bojim se da će opet biti kao i do sada!

–       Hej, polako, da razložimo! Prvo si srećna, jer si to želela, pa tek onda dolazi ono „bojim se”. A to ćeš po mom sistemu zaključati u fioku, pa će ti ostati samo da si srećna i presrećna.

–       Ta tvoja filozofija meni ne odgovara, ja to ne umem.

–       Šta kaže Markov?

–       Kaže da je sve u najboljem redu.

–       Pa šta onda, gospođo doktore?

–       Uvek je tako bilo, sve u najboljem redu, i onda…

Uđe Vitezović, skidajući rukavice i prekinu razgovor.

–       Kolega Nikola, mi danas zajedno dežuramo. Ako ne bude ludnica kao noćas, moramo da sednemo i da napravimo plan preseljenja. Gradnja ide punom parom. Drugo, dobro je što smo sami, moram da vam kažem da one vaše zahteve za intenzivnu negu podržavam. Ali deset kreveta, pa to je nemoguće!

–       Zašto? Vaše prve dve sobe bolesničke pored operacione sale, jedna ima pet, a druga šest kreveta, te dve sobe nama trebaju.

–       Pazi ga sad! Ja ga krstim a on… Hajde da ne budem banalan pred ovim ženskim čeljadetom. Nikola, pa vi uzimate hirurškom odeljenju jedanaest kreveta, a znate vrlo dobro da se na mestu šok-soba otvara prolaz prema novom delu bolnice. Tu dolazi lift, znači gubimo još šest kreveta. Svega sedamnaest, za dobrobit bolnice, a vi najbolje znate da su nam stalno skoro svi kreveti puni. Kao što i vi imate planove, tako i mi imamo planove, želimo posebno odeljenje traumatologije. Hoćemo da malo polarizujemo hirurge, da imamo hirurgiju šake i naravno kompletnu abdominalnu hirurgiju. Zašto vaš zahtev nije predvideo da intenzivna nega bude na prvom spratu, pa bijte bitku sa ginekolozima?

–       Intenzivna nega bi morala da bude u okviru operacionog bloka, ili u njegovoj blizini.

–       Mnogo bi što sta moralo da bude, pa nije! Vi biste idealne uslove. I ja bih, ali ovo je stara zgrada, a proširenje koje je predviđeno još pre šest godina sada je već nedovoljno, to i sami znate. Ne sedite zabadava u komisiji!?

–       Ja moram u šok, čeka me Danilo. Vi i ja ćemo naći rešenje, na letovanju sam razmišljao i mislim da imam rešenje.

–       Vidi ga sad, on ima rešenje! A ja pet puta odmeravao i premeravao, jer sam u suštini za vaš predlog, ali ne sa gubitkom sedamnaest kreveta. Gospođo i gospodo anesteziolozi, preterali ste!

Načelnik Kusovac ulete u sobu.

–       Marija, gde je moja kafa? Aha, anesteziolozi popili! Nekada se u ovoj kući znalo za red, a od kada dođoše ovi anesteziolozi, priznaj Dejane, samo muke sa njima imamo. Naročito ovaj „crnac”! Vidi ga, da se uplašiš od njega… Ne, ipak neću da grešim dušu, nisu nam oni loši. Je l’, Dejane, samo pišu neke elaborate?! E, tu ćemo ih srediti! A, šta kažeš, to im proći neće! Čujem da ste i vi izvećali da se to ne može…

Nikola krenu u šok-sobu.

–       Stani – đe ćeš?

–       Moram na vizitu, gospodine načelniče.

–       Vizita neka čeka, hoću nešto da te pitam. Znaš li ti, delijo moj, koja je razlika između inteligencije i mudrosti?

–       Ne, gospodine načelniče.

–       Eto vidiš, znao sam da vi, anesteziolozi, to ne znate! Jer da znate, vi bi se ponašali drukčije. Ti si inteligentan, ali nisi mudar, a ova lepa Jasna i onaj visoki Danilo slede te u korak. Šteta da baš niko od vas nije mudar.

Nikola se nasmeja i htede da nešto odgovori.

–       Ćut’, ne govori, promisli, nauči se mudrosti. Hajd’, blago meni, idi, idi na vizitu.

Kreveti u šok-sobe su bili svi zauzeti. Pozvali su načelnika i sa njim se dogovorili da se četiri komatozna bolesnika prebace na neurohirurgiju. Nikola je preko telefona rezervisao.

 

1 8 / 0 6

Bila je velika olakšica što su dve koleginice mogle da rade u operacionoj sali sa Jasnom. Dobio je malo slobodnog vremena da okrene telefone zastupnika Dragera, Jugoleka i Jugomontane. Već se ranije sa njima dogovorio da mu izrade ponude za monitorsku opremu za deset kreveta intenzivne nege. Dok ga ranije niko od njih nije udostojio ni pažnje kada im je dolazio na noge, sada su se svi topili od ljubaznosti. Već uveliko su počeli pozivi na ručkove i večere, da bi o svemu detaljno porazgovarali. Bili su svi razočarani kad bi im zakazivao razgovore u bolnici i to u popodnevnim časovima, za vreme svog dežurstva.

Smejao se od srca kad bi skoro u svakom razgovoru na korektan način pokušali da mu objasne da ti ručkovi i večere njega ne obavezuju da kupi opremu kod njih. Nije im bio baš mnogo jasan kad im je govorio da za takve izlaske stvarno nema vremena. Drugi su to oberučke prihvatali.

Zastupnik Bakstera, poznanik očev, inače bivši vlasnik nekoliko apoteka u Beogradu, prijateljski ga je savetovao da mora da ode u inostranstvo da bi video nekoliko intenzivnih nega i da se odluka o opremi jedne ovako velike intenzivne nege ne može doneti na osnovu prospekata, literature i ponuda pojedinih firmi.

–       Gospodine Stefanoviću, ja sam vam vrlo zahvalan na vašim savetima i trudu da mi obezbedite prospekte moderne aparature i radove iz oblasti o kojima ja vrlo malo znam.

–       Većina vas doktora nije dovoljno informisana i kupuje često skupu i lošu opremu. Nažalost, za nas predstavnike pojedinih firmi retko imate vremena. Vi ste jedan od malobrojnih koji je uvek spreman da sa nama razgovara.

–       Od svih predstavnika firmi, ja sam stvarno mnogo naučio. Imam utisak da većina od vas ne shvata da ja još uvek nemam ni budžetskih sredstava, a nisam ni ovlašćen da nešto kupujem…

–       To nema nikakve veze! Bili bismo loši predstavnici da ne znamo ko je ko i šta je ko. Međutim, mi smo plaćeni da vas posećujemo i da sa vama doktorima razgovaramo. Mi predstavnici se među sobom poznajemo i mogu da vam kažem da sam prijatno iznenađen što se već po Beogradu pročulo da ste vi jedan mlad i vrlo šarmantan doktor, koji je vrlo ljubazan i uvek nađe vremena za nas.

–       Ne razumem! Kakve koristi onda imate kad znate da vaš trud neće biti konačno krunisan kupovinom.

–       Vidite, iz razgovora sa doktorima izvlačimo i mi korist, jer doznajemo šta su vaše želje i potrebe. Nama je pri ruci literatura iz inostranstva i možemo da dobijemo obaveštenja koja su za vas dragocena.

–       Ipak ne razumem, svi ti pozivi na večere i ručkove, ponude kao ova vaša da bih morao da vidim u inostranstvu kako se radi u jednom velikom operacionom bloku i intenzivnoj nezi – obavezuju.

–       Baš dobro što smo započeli taj razgovor! Vi izgleda još niste razumeli, kao vaše starije kolege, da je to trend koji je u celom svetu već davno poznat. Takvi kontakti, kao što sam malopre rekao, jako su korisni za nas, a vi ulažete vaše dragoceno vreme. Molim vas, ne budite suviše skromni i shvatite da se u inostranstvu vreme jednog doktora skupo plaća.

Završivši telefonske razgovore, u hodniku se skoro sudari sa njemu simpatičnom i uvek ljubaznom načelnicom dečijeg odeljenja doktorkom Pekom.

–       Baš na vas mislim, čula sam da ste se vratili sa godišnjeg odmora. Gde bismo nas dvoje mogli na miru da porazgovaramo?

–       Nažalost, u ovoj zgradi anesteziolozi nemaju svoju sobu.

–       Imate li onda vremena da pređemo preko, na moje odeljenje?

–       Imam, samo da se javim operacionoj sali, da znaju gde sam.

Dečije odeljenje Zemunske bolnice nalazilo se u posebnoj zgradi prekoputa bolnice. Nikola nikada do sada nije bio na dečijem odeljenju. Bio je prijatno iznenađen čistoćom, tišinom, izgledom sestara i načinom ophođenja sa načelnikom. Spontano je reagovao.

–       Gospođo načelnice, prosto da se ne poveruje da jedno odeljenje Zemunske bolnice može ovako da izgleda!

–       Mene ovde oslovljavaju sa drugarice načelnice, pa da vam to ne bi pravilo teškoće, zašto ne biste prihvatili ubuduće kolega i koleginice? Dakle, izvolite u moju sobu!

Uredna, lepo, jednostavno nameštena, pa ipak sa puno ukusa, soba načelnice još više uveri Nikolu da su priče koje je čuo o doktorki Peki, komunisti, narodnom poslaniku, nezgodnoj, nekolegijalnoj, pa čak i opasnoj ženi, bile izmišljene i posledica, verovatno, ljubomore ili možda strogosti jednog dobrog stručnjaka i pravičnog načelnika.

–       Dakle, pročitala sam vaš projekat, kako ga zovu, elaborat. Kolega, čestitam! Godinama sam vas čekala, kolega. Možda će vam to izgledati čudno, ali ja kažem ono što mi je na duši i kad je lepo i kad je ružno. Koleginica Pavlović iz laboratorije pričala mi je o vašoj saradnji sa njom i o izmenjenom stavu hirurških službi prema modernom tretmanu bolesnika. Vi ste mi spasli jedno dete, otkrivši mi novi antibiotik koji nisam poznavala. Ja sam opreznija u prihvatanju takvih „revolucionara” od Olivere. Nažalost, videla sam ih mnogo pre vas i doživela grdna razočarenja.

–       Mislite u struci?

–       Ne, u mom životu! Ja se ne bojim to da kažem. Razumela sam vaše pitanje, no za sada ćemo to ostaviti. Imam sada ja jedno pitanje za vas. Šta vi hoćete da uradite u ovoj Zemunskoj bolnici?

–       Ne razumem pitanje!

–       Borite li se vi za vašu karijeru?

–       Karijeru?

Gledala ga je pravo u oči, kao da je htela da ga dobro osmotri, ne samo spolja nego i iznutra.

–       Vi ste odnedavno lekar ove bolnice, imate meteorski uspon, član stručnog kolegijuma, član Upravnog odbora, član raznih komisija. Međutim, ima takvih dosta, ali se ne čuju. Vi se čujete, ime vam se svuda spominje, ne uvek po dobru. Digli ste veliku prašinu. Zašto?

–       Zbunili ste me. Je ne znam zašto. Možda vam to glupo zvuči, ali ja…

–       Vi drukčije ne možete?

Gledala ga je i dalje onim istim prodornim pogledom.

Nasmejao se.

–       Moram vam priznati da imam utisak da sam na ispitu…

Nasmejala se i ona.

–       Vi to jeste. Dajte mi indeks, dobili ste deset!

–       Mislio sam da ispit tek počinje?

–       Ne, za mene je završen! Ono vaše „ja ne znam zašto” vratilo mi je veru u ljude. Mislila sam da takvih nema, bar ne u Zemunskoj bolnici.

–       Moram da vam skrenem pažnju da su tri anesteziologa došla u ovu kuću i da smo se dogovorili da podelimo poslove. Mene su izabrali da budem u različitim forumima. Što znači da su naši elaborati i sve ono što je, kako bi kažete, „podiglo prašinu” naš zajednički rad i naša zajednička stremljenja, ne samo moja. Ta desetka nije samo moja, pa se bojim da uzmem taj indeks! Vaša desetka obavezuje!!

–       Baš ova vaša izjava dokazuje da je moja desetka zaslužena. Ta desetka obavezuje i mene, i to je ono što želim da vam kažem. Izabrali ste, verovatno nesvesno, izuzetno težak put i dok se budete borili na ovakav način, kao do sada, imaćete moju punu podršku. Ne libite se, makar to bilo u pola noći, zovite me, uvek ću naći vremena da porazgovaramo i da vam pomognem tamo gde ja mogu.

Ustala je i pružila mu ruku.

–       Moram na polikliniku, čekaju me deca. Vi samo nastavite ovako kao što ste počeli, ali mi dozvolite da vam očitam bukvicu ako mi se nešto ne dopadne.

–       Biću vam vrlo zahvalan, ako uz to dobijem i ovako odličnu kafu.

Pogledala ga je opet ispitivački, pa se nasmeja.

–       Vi ste jedan opasan mlad čovek!

Idući prema staroj zgradi bolnice, pokušao je da sredi utiske.

–       Nikada do sada niko nije vodio ovakav razgovor sa mnom. Možda jedino otac. Razumela me je bez mnogo reči.

–       Na nešto bitno nisi pomislio. Kroz Peku imaćeš partijsku podršku!

–       Ha, ha, to će tek da bude povod za priče po bolnici. Konačno će znati ko stoji iza mene. Bar s te strane neću više morati da lupaju glavu.

 

Nadneseni nad projektima prepravke bolnice, Vitezović i Nikola su ih razgledali, stavljajući primedbe za arhitektu.

–       Ajd sad, nacrtaj mi na planu tvoje ideje oko intenzivne nege. Sedamnaest kreveta hirurgija ne može da da, na to neće pristati nijedno drugo odeljenje.

–       Za tu priču mi trebaju planovi nove zgrade.

Preturili su planove, nije ih bilo.

–       Dobro, ja ću da nacrtam to laički. Kada smo pravili raspored preseljenja u novu zgradu na prvom spratu se nalazila soba anesteziologa, soba anestetičara i soba instrumentarki. Te su sobe prostrane, u njih može da stane, po mojoj proceni, dvanaest kreveta.

–       Eto ga sad, pa hteli ste sobe parter hirurgija, levo od operacione sale.

–       Da, to i danas hoćemo, u tim sobama imate danas 11 kreveta i mi vam dajemo tri sobe dežurnih u koje možete da stavite čak jedan krevet više.

–       Gde će te onda dežurne?

–       Na terasu iznad laboratorije.

–       Kakvu terasu sad? Izgleda da sam premoren, ne kapiram više ništa!

–       Slučajno sam ja to otkrio, jer Selja koristi da se sunča kada je lepo vreme ravan krov, koji se nalazio, to jest, nalazi se još iznad stare laboratorije. To je požarni izlaz iz starog hodnika operacionih sala, inače uvek zatvoren.

–       Šta je predviđeno na mestu stare laboratorije?

–       Provereno, magacin, zgrada se ne ruši.

–       Ma tu nema mesta za tri sobe.

–       Ima čak i više. Obećajte mi, kad vidite šta sam sve isplanirao i kako sve može lepo da izgleda, da nećete pronaći razlog da to uzmete za hiruršku službu.

–       Prvo da vidim, pa obećavam.

–       Ne, prvo obećavate, pa idemo da vidite.

–       Ucenama se služiš? Izgleda da je načelnik Kusovac savetima o mudrosti uspeo, i to samo za nekoliko sati. OK, idemo, obećavam, ali zapamti, ja imam načelnika iznad sebe, pa hirurge i, naravno, upravnika!

–       Ja znam šta vaša reč vredi.

Vitezović je bio stvarno iznenađen. Vajkao se što to nije ranije primetio.

–       Dobro, ja častim kafu, dobijaš paklu kenta od mene. Ja idem na vizitu, ti mi crtaj skicu.

Bilo je mesta za četiri sobe, tuš i dva WC-a. Ostao je deo terase, još uvek za sunčanje, to jest pomoćni izlaz i, naravno, hodnik koji se nastavljao na hodnik operacionih sala.

–       Hm, dajte sada da vidimo našeg građevinca. Baš nemate veze sa crtanjem, ali razumem, da razu… Čekaj, čekaj, mladiću, otkud sada pet soba, ne pardon četiri? Vi ustupate tri?

–       Mi ustupamo tri, nisam hteo da vas prepadam, ali, znajte, da bi vam u novoj zgradi uzeli četiri.

–       Kako uzeli četiri, to jest mislite na četvrtu sobu?

–       Tačno, anesteziolozi imaju valjda pravo na sobu šefa anestezije, a to su kolege hirurzi kolegijalno zaboravili da planiraju.

Gledao ga je malo začuđeno, pa odjednom poče da se smeje.

–       Jasno, Bog je sebi prvo bradu stvorio!

–       Ne znam, nisam ni njega video, a ni njegovu bradu. Dakle, meni lepo ostaje soba šefa anestezije, soba anesteziologa, u njoj spava dežurni; soba anestetičara, spava dežurni anestetičar; soba dežurne instrumentarke, spava dežurna instrumentarka. Sve to pored operacionog bloka, sa mokrim čvorom i dva WC-a. Pored toga nudim hirurzima, ako budu pristojni i kolegijalni, ovaj hodnik sa dve-tri klub garniture, gde će između operacija da popiju kafu, pročitaju novine i, ako žele, da se istuširaju, a ako budu jako kulturni, možda i upotrebu WC-a.

Udubio se još jednom u crtež.

–       Da, izgleda, Nikola, da ste u pravu! To stvarno može da bude izvanredno rešenje svih problema, čak mi izgleda i vrlo lepo. Moram ipak da se ogradim…

–       Nema ograda, dali ste reč.

–       Čekaj, stani, čoveče, ne znaš šta hoću da kažem! Moramo da tražimo odobrenje od opštine, jer ova nadgradnja nije u planovima. Međutim, to će i da košta, treba naći novac za to.

–       Razgovarao sam sa gospođom Zubović, znate je. Proverila je statički, sve to može, troškovi su beznačajni, a odobrenje od opštine, kaže, stvar je samo jednog potpisa upravnika.

–       Čudo od čoveka! Ja mislio udvara se Nikola Zubovićki! Video sam da nešto stalno šapućete na sastancima, kad ono: on je zavodi sa razlogom.

–       Ima li zavođenja bez razloga, gospodine? A pored toga, na tom polju ja sam vaša bleda slika.

–       Šta zgrešismo bogu da nam podari ovakvog anesteziologa? De, de, nemoj opet da nađeš neki odgovor, ohladiće nam se ćevapčići, poslao sam Peru bolničara da ih donese. Bolnička večera je večeras užas!

Izgledalo je da se led topi, ali mrazevi su mogli još uvek da naiđu. Bila je to jedna od retkih mirnih večeri u Zemunskoj bolnici. Ležeći u krevetu razmišljao je:

–       Baš je ovaj prvi dan posle godišnjeg odmora bio lep! Izgleda da sam stvarno srećan čovek!

–       Osećaš se tako srećan! Da li si ikad bio nesrećan?

San spreči odgovor.

Jutros je prva na operacionom programu bila Jasnina poznanica, bolesnica sa ginekologije koja je bila odložena da bi se bolje pripremila za operaciju. Trbuh, kao neki naduveni balon, štrčao je uvis i činio telo bolesnice ogromnim, tako da su je jedva uspeli da smeste na operacioni sto.

–       Kako ste spavali noćas?

–       Nisam oka sklopila.

–       Što zaboga, pa juče smo se dogovorili da će operacija lepo da prođe, da ćete se probuditi mnogo lakši nego što ste zaspali, da više neće biti dijete i lekova za mršavljenje?

Namignuo je Jasni, koja naglo ubrizga sredstvo za uspavljivanje i relaksant.

–       Ja mi… sli… m…

Zaspala je, ali je još disala. Još jedan udah pa izdah, disanje se prekinu. Selja je stajao sa tubusom i špricem da odmah naduva balon na tubusu čim Jasna stavi tubus u dušnik, kako bi zatvorio dušnik od eventualnog izlivanja želudačnog sadržaja. Moglo se pretpostaviti da se želudac teško prazni usled velikog tumora u trbuhu, pa, bez obzira na neuzimanje hrane, moglo je pri intubaciji da dođe do izlivanja želudačnog sadržaja kroz jednjak u dušnik pa u pluća. Želudačna kiselina, a i ostaci hrane dovode do zapušenja bronhija, što onemogućava dobru razmenu gasova u plućima, a kasnije kiselina nagriza plućno tkivo. Zbog toga se sa takvim bolesnicima posebno oprezno postupa, a slabo srce, oštećeno dugogodišnjim visokim pritiskom, bio je još jedan dodatni faktor rizika.

Načelnik Kusovac je uvek Nikoli ličio na rimskog papu koga oblače po određenom ritualu pred bogosluženje. Njega su takođe oblačili u sterilni mantil, pa maska, kapa, rukavice, pa bi on seo da sačeka dok asistenti sterilnim čaršavima prekriju pacijentkinju.

Šef je disao teže nego obično, davila ga je njegova astma i emfizem, svi u sali su osećali njegovu nervozu. Posle Draganine operacije i gaze u trbuhu postao je vrlo oprezan i na mahove nesiguran, mada se trudio da to ne pokaže.

–       Nikola, je l’ žena još živa, ima li pulsa?

–       135/70 pritisak, puls 80!

Namignuo je Jasni, ne želeći da uznemiri načelnika. Pritisak je bio nizak, srčana radnja aritmična. Selji je dao znak da otvori maksimalno infuziju. Jasna je otvarala ampulu kardiotonika. Nije uključio aparat za veštačku ventilaciju jer je ventilacija bila otežana. Teško je smeša iz balona ulazila u pluća, verovatno zbog pritiska tumora na dijafragmu, kao i ogromne mase sala na grudnom košu.

Instrumentarka pruži skalpel načelniku, on energično, dugim rezom otvori trbuh i na tom otvoru izlete, kao neki balon, trbušna maramica i uklešti se u načinjenom otvoru.

–       Bolesnica ne spava, napinje se.

–       Bolesnica je maksimalno relaksirana i spava, izgleda da je ogroman pritisak u trbuhu ču se Jasnin glas.

Lagano i vrlo pažljivo načelnik je širio operativni rez. Branko je bio prvi asistent. Mnogo pažnje i strpljenja bilo je potrebno dok se cista od trideset kilograma prvo velikim špricevima ispraznila, pa zatim izvukla iz trbušne duplje. Tri sata je bilo prošlo od početka operacije. Pulmomat je sada bio uključen, bolesnicu je lako bilo ventilirati, puls i pritisak su bili normalni.

–       Branko, završi operaciju!

Načelnik se umorno udalji od operacionog stola, pomoćna sestra mu pomože da skine sterilni mantil koji je bio mokar od krvi i tečnosti iz ciste, a verovatno i od znoja operatora.

–       Biće nam bolesnica kao Tvigi.

–       Neće je poznati kad se vrati kući. Pazi, Branko, kako šiješ kožu!

–       Eto, sad i anesteziolozi popuju! A zašto, moliću, da pazim, kao da ja ne pazim?!

–       Zbog bikinija kad ide na plažu, da joj se ne vidi veliki ožiljak.

–       Dajte se uozbiljite vi! Ja ovde zamenjujem šefa, bolesnica napinje, ne mogu da još zatvorim trbuh.

–       Ne jedi… mušmule, bolesnica je mirna kao buba.

–       Ha, da je načelnik u sali, bilo bi: „Odmah, gospodine načelniče! Evo, gospodine načelniče“, a pošto sam to ja, običan ginekolog, onda mi kaže ova profinjena dama, „duvač u balon” – ne jedi mušmule, to jest, kaže ona meni drugim rečima: „Jedi govna“.

–       Branko, baš si prost, užas!

–       Opet, Branko, a ona što kaže mušmule, a misli govna?! Dobro biću fini – govanca, govančići u velikim količinama i to ona mene hrani… Gospodine načelniče, ja…

–       Šta je, Branko, je l’ nešto nije dobro?

Branko tek sad primeti načelnika koji je skoro nečujno ušao u salu.

–       Ne, to jest, da, hteo sam da vidite da li je ovo dobro zašiveno.

–       Eto ti sad, ni da zašiju bez načelnika ne mogu, specijalista ginekolog… Eh, ta nova generacija!

Branko promumla ispod maske:

–       Anesteziolozi, nahraniću vas mušmulama, pa ćete danima imati proliv.

Zaori se smeh.

–       Smejete se! Da sam se ja tako smejao u Gracu, šef bi me poslao za Crnu Goru prvim vozom.

Jasna uhvati načelnika ispod ruke i izvede ga iz sale.

Bolesnica je posle dve nedelje napustila bolnicu. Branko je bio u pravu, ličila je na Tvigi. Muž joj je kupio novu haljinu, a ona je presrećna došla da se sa svima pozdravi.

 

1 8 / 0 7

Baletan saobraćajac na Terazijama je opet svojim skladnim i lepim pokretima regulisao saobraćaj. Napravi piruetu i otvori put crvenom BMW-u doktorke Baltić, koja je vozila dežurnu ekipu zemunskih anesteziologa, još pomalo sanjivu, na neurohirurgiju. Doktorka naglo ubaci menjač u prvu brzinu. Kola poleteše zaškripavši gumama po već vrućem asfaltu, mada je tek bilo jutro. Baletan saobraćajac prinese obe ruke ušima kao da će da zaštiti uši, prekorno pogleda u vozača, pa zaklati glavom u belom šlemu levo-desno prekorno, dok mu je desna ruka raširenom šakom prema dole pokazivala da „smiri loptu”. Baltićka otpusti naglo gas, kola skoro stadoše, ubaci menjač u drugu brzinu, pa dodade pun gas. Kola se lagano počeše da odlepljuju, motor se gušio od napora, pa poleteše punom brzinom.

–       Ako hoćeš da znaš da li će neko biti dobar anesteziolog, stavi ga za volan i sve će ti biti jasno. – Nikola se seti reči profesora Protića.

Visoka je, tanka, nesrazmerno debelih nogu prema inače skladnom telu, izduženog lica, skoro uvek ozbiljnog i napregnutog, krupnih crnih očiju, koje su se uvek od nekog krile, kratke plave kose, koja je pre farbanja bila smeđa. Doterana, blago našminkana, malih ustiju, koje su uvek bile spremne na osmeh, ali se nisu osmehivale. Dubok, baršunast glas, tih, ljubazan, pomalo ciničan, čak i onda kad cinizmu nije bilo mesta. Preterano ljubazna, uvek na usluzi, izuzetno vredna. Pravila je mnogo više pokreta svojim napregnutim telom, nego što je bilo potrebno da nešto obavi. Za vreme anestezije bila je koncentrisana na nevažne stvari, dok bi joj važne bile van vidnog polja.

–       Ona je opasna! – govorila bi sestra Mira.

No, ostali su smatrali, pa i Nikola takođe, da će se to vremenom popraviti. Sve ih je šarmirala svojom uslužnošću. Radno vreme za nju nije postojalo, nikakvog posla se nije libila. Ostajala je u sali za vreme anestezije dok se neko ne bi setio da je zameni.

–       Kamila – niti pije, niti jede, niti sekretira! – komentarisao je Selja.

Njegove medicinske kovanice su uvek izazivale buru smeha, dok bi on onako mršav i visok ostajao profesionalno ozbiljan.

Neurohirurški program je tog jutra bio siromašan i lak.

Nikola, nemajući nekog posla u operacionoj sali, osim da se tu nađe ako zatreba, izađe u predvorje da popije kafu.

Doktor Ivkov je čitao dnevnu štampu. Pripadao je onoj vrsti neurohirurga koji na jutarnjem sastanku nisu vadili iz džepa list Komunist.

–       Šta ima novo u Zemunu, još uvek epidemija saobraćajnih?

–       Nešto malo manje ovih dana.

–       Ono četvoro što ste poslali morali smo odmah da operišemo. Naime, dvoje su imali subduralne hematome^[7]. Sada su svi dobro.

–       Doktore Ivkov, vi stanujete na Novom Beogradu i to blizu Zemuna?

–       Da, kupio sam tamo lep stan. Da nisam bio u Libiji i zaradio pare još bih stanovao u Beogradu, kod roditelja. Vi svakako stanujete u Zemunu?

–       Ne, stanujem kod tašte i tasta na Paliluli u Cvijićevim paviljonima.

–       Imate li ikakvih izgleda da od bolnice dobijete stan? Vi anesteziolozi ste na ceni.

–       Nalazim se na listi čekanja, ima ih dosta pre mene.

–       Što gubite vreme ovde? Ako hoćete, mogu da vas preporučim. U Libiji nema dovoljno anesteziologa. Za godinu-dve zaradili biste dovoljno da kupite stan, kola i još da vam ostane. Čekaće vas i mesto u Zemunu, ako idete preko tehničke pomoći, kao što sam to ja uradio.

–       Zasad mi je to nemoguće. Nas troje smo tek počeli u Zemunu, moramo još dosta toga da uradimo.

–       Vodite računa, vreme prolazi! Neće ni povoljni uslovi u Libiji biti dugog veka.

–       Doktore Ivkov, hteo sam nešto da vas upitam. Da li biste pristali da budete konsultant u Zemunskoj bolnici?

–       Zašto da ne, to mi ne bi bilo teško.

–       Ja vas pitam, mada ne znam još za mišljenje našeg stručnog kolegijuma i uprave bolnice. Načelno, vi nemate ništa protiv?

–       Ne, nemam! Čak i ako uspete da otvorite mesto za neurohirurga, odmah bi došao. Ovo društvo, osim profesora Kostića, ne podnosi me, pogotovo od kada sam se vratio iz Libije. Ovde nemam nikakvu budućnost.

 

1 8 / 0 8

Oko podne se završio program. Želeo je da ode do biblioteke kada je već bio na klinici Medicinskog fakulteta, da pogleda nove časopise iz anestezije. Bolnica Zemun ih još nije dobijala, još nisu uspeli da dobiju odobrenje. Časopisi su bili skupi, inostrani, domaćih još nije bilo. O ličnoj pretplati nije bilo ni govora, bar ne zasad, sa ovim prinadležnostima.

–       Doktore, nema vas već duže vreme!

Dočeka ga bibliotekarka koja mu je bila pacijentkinja još u Kovinu.

–       Jedva stižem kući.

–       Ne valja to! Sećate se koliko ste me kritikovali što nema dovoljno časopisa iz anestezije? Sada smo ih nabavili, a vas anesteziologa nigde.

Prelistavajući i čitajući samo zaključke, zapazi u ruskom anesteziološkom časopisu rad o uticaju anestetičkih para i gasova na zdravlje anesteziologa. Znao je da se profesor Protić bavi tim problemom, da skuplja literaturu, te ga zainteresovano poče čitati. Rad je bio više informativnog karaktera, statistička obrada podataka nije bila ubedljiva, jer je broj ispitivanih anesteziologa bio mali. Ipak je bilo dosta indicija da anestestetičke pare i gasovi utiču na spontane pobačaje kod žena anesteziologa. „Jasna”, sinu mu kroz glavu. Zapisa broj časopisa i naziv rada.

Dežurstvo je te večeri bilo tako mirno da je mogao da večera zajedno sa dežurnim hirurgom. Doktor Hrasnik je viljuškom gnječio sardine, mešajući ih sa lukom i ukapavajući u tu smešu isceđeni limun. Dugogodišnji šef hirurgije jedne veće bolnice u unutrašnjosti Srbije, bio je od nedavno hirurg Zemunske bolnice, došavši u nju da bi obezbedio deci koja su još bila u gimnaziji kasnije studije u Beogradu. Nešto viši od srednjeg rasta, ćelav, plavih očiju, dobro građen, dobar hirurg, autoritativan, razložan i ljubazan. Osim plavih očiju i prezimena ništa na njemu nije govorilo da je Slovenac. Za vreme Nemačke okupacije veliki broj Slovenaca izbegao je u Srbiju, bojeći se germanizacije koju je Hitler sprovodio. Među njima je bio Janez Hrasnik sa svojim roditeljima. Srbija je imala veliki broj Srba izbeglica iz Hrvatske, gde ih je ustaški režim sa Pavelićem na čelu želeo pokatoličiti, a one koji to nisu hteli klao i ubijao, zatvarao u logore zajedno sa Jevrejima i Ciganima. Sudbina tih ljudi u logorima je bila ista kao i sudbina onih u Dahau, Aušvicu i Buhenvaldu. Razlika je bila što su Srbi bili ubijani od „braće” Hrvata, koji su govorili isti jezik i posle 1918. godine živeli u istoj zemlji – Jugoslaviji.

U nemaštini, pod Nemačkom okupacijom, narod u Srbiji je prihvatio i slovenačke izbeglice pod svoje krovove, deleći sa njima dobro i zlo. Porodica Hrasnik, iz zahvalnosti i teškog razočarenja u politiku koju je vodila katolička crkva, primi pravoslavnu veru i dečak Janez dobi ime Dušan na krštenju – po kumu srpskom seljaku, koji ih je primio pod svoj krov.

Dušan Hrasnik je bolovao od šećerne bolesti. Raniji gurman sa težinom od preko sto kilograma, sada je uporno i principijelno držao dijetu, jedući na dežurstvu samo sardine i crni hleb. Nikola ga je ljubomorno gledao, jer večera koja je bila data dežurnim lekarima stvarno nije mogla da se jede.

–       Nikola, uzmi posle večere i pogledaj nalaz obdukcije onih mladih ljudi što su umrli u prijemnoj ambulanti. Danilo je bio u pravu, oboje su imali krvarenje i hematome u glavi. To je uglavnom i bio uzrok smrti.

Nikola je cenio Duška i kao hirurga i kao čoveka. Između njih se na dežurstvima, a i u operacionoj Sali, razvio lep, prijateljski odnos.

–       Mi smo se dogovorili da se sastanemo i prodiskutujemo na koji način će se tretirati trauma i šta nam je za to sve potrebno.

–       Do tog sastanka verovatno neće doći, a ako i dođe, pa se donesu neki zaključci, oni neće biti sprovedeni.

–       Zašto takav pesimizam?

–       Ja vas anesteziologe volim. Mladi ste, simpatični, dobri stručnjaci, ali kao da ne vidite ništa oko sebe. Dok god načelnik ovog odeljenja bude Stanković, ništa se naročito ne može izmeniti.

–       Vi, stara garda oko njega, možete da utičete na njegove odluke.

–       Vidiš, tu se varaš! Mi, stara garda, nismo jedinstveni. Svako u stvari vodi svoju politiku, čeka da načelnik ode u penziju, i svako od njih, izuzev mene, računa da će biti načelnik. Zato svako radi na svoj način ono što najbolje ume i zna. Nemajući nikakav autoritet, načelnik niti kreira politiku niti je u stanju da se suprotstavi ma kom od njih.

–       Jednom rečju, ti kažeš da plan da unapredimo neke stvari u ovoj bolnici neće uroditi plodom.

–       Ne, ja to ne kažem, ali ti skrećem pažnju da ne očekuješ da će lako moći da se nešto menja, dok je načelnik među nama. Onda kad on ode, zavisi ko će biti načelnik.

–       Duško, ljudi umiru zbog loše organizacije, zbog loše urađenih operacija…

–       Vidiš, opet se zalećeš! Mnogi bolesnici odlaze iz ove bolnice kao izlečeni, o njima ne govoriš. Oni o kojima ti govoriš – to su teški slučajevi! Dobro, dobro, već vidim da hoćeš da kažeš da to nisu svi, ali mislim da u ovakvoj organizaciji i ne može da bude bolje. Ako pogledaš celu organizaciju zdravstvene službe u zemlji, ni ona ne valja, e pa, doktore moj, pokušaj da budeš realan.

Na stručnom kolegijumu izneo je Nikola problem politraume i predložio da se razmotri mogućnost saradnje sa neurohirurškom klinikom, koja bi slala svoje konsultante po dogovoru.

–       Ko zbrinjava sada traumu na hirurškom odeljenju? – obratio se upravnik načelniku Paniću.

–       Pa zavisi ko je dežuran, ali uglavnom doktor Dakić.

–       Pošto je danas kod saobraćajnih nesreća često povređena i glava, da li se takvi slučajevi šalju na neurohirurgiju?

–       Doktor Dakić je hirurg koji se najčešće bavi traumom, pa u lakšim slučajevima zbrinjava i povrede glave.

–       Mislim da se to ne bi smelo dozvoliti. Meni je poznato da traumatologije kao specijalnosti još nema, verovatno će je u skoroj budućnosti biti, Neurohirurgija postoji? Trauma koju mi ovde primamo je skoro uvek praćena povredom glave.

Stručni kolegijum nije mogao drukčije nego da odluči da se, zbog specifičnih uslova Zemunske bolnice koja je non-stop dežurna i prima skoro svakodnevno politraumu, ovlasti upravnik da oformi konsultantsku službu neurohirurga.

Znao je Nikola da posle ovakve odluke stručnog kolegijuma od njegovog velikog prijateljstva sa Dakićem neće ostati više ništa. Duško Hrasnik je u četiri oka prokomentarisao Nikolin istup na stručnom kolegijumu.

–       Nisi me poslušao, radiš na svoju ruku! To što si preskočio nas hirurge i svog sopstvenog načelnika niti je na mestu, niti se to tako zvanično može. Da sam ti ja načelnik, obrao bi bostan. I na stručnom kolegijumu to kod mene ne bi prošlo, mada su svi argumenti na tvojoj strani. Dakić je dobio nervni slom, traži od načelnika da ide kod upravnika i traži da se stornira odluka stručnog kolegijuma, jer tvrdi da ništa bolje jedan neurohirurg ne operiše od njega. Dakić je od danas tebi, a i svim anesteziolozima krvni neprijatelj, bez obzira što vam ništa neće reći. Jedina nada mu je Upravni odbor. Već je razgovarao sa mnom i vrbuje ostale članove, tvrdeći da je honorar neurohirurga bacanje para. Pošto je upravnik na tvojoj strani, ja takođe, tebe ne računam, ostali će teško moći da obore predlog stručnog kolegijuma. Ako si ti sve ovo planski uradio, onda svaka ti čast.

Nikola mu nije rekao da nikakvog plana nije imao. Jednostavno je rekao ono što misli – da je neurohirurg neophodan, čvrsto verujući da je u pravu. Slušajući Hrasnika, shvatio je da se zaleteo i pogrešio, da opet nije bio „mudar”.

Neprijatni događaji se smenjuju sa prijatnim. Inženjer Zubović se javila telefonom. Plan odeljenja anestezije iznad laboratorije je bio gotov. Odobrenje za nadgradnju od opštine Zemun načelno je dato. Troškovi su bili minimalni.

–       Imate sreću, načelnik Kusovac traži da se stara laboratorija pretvori u ginekološko odeljenje za male ginekološke intervencije i abortuse. Znači da najveći deo troškova odnosi taj deo posla. Vaše odeljenje se samo nastavlja na njegovo. Molim vas samo još jednu formalnost. Ko je naručilac projekta? Da stavim vaše ime ili načelnika hirurgije?

–       Auh, to je komplikovano! Moje ime bi izazvalo velike diskusije, ja ta ovlašćenja nemam. Do načelnika hirurgije to još nije stiglo…

–       A Vitezović, on ima ovlašćenje?

–       Ne, mislim da to opet ne bi bilo zgodno.

–       Onda ja imam predlog. Ja sam lično uradila projekt, to će biti moj poklon anesteziolozima. Vi ćete ga prezentirati kao predlog projekta. Ako se usvoji, onda nema problema, ako se ne usvoji, ne mora da se plati.

–       Gospođo Zubović, ne znam kako da vam se zahvalim!

–       O zahvalnosti nećemo da govorimo, ali imam jedno pitanje. Da li ste videli kako izgledaju moje noge?

–       Vrlo sam stidljiv, otac me je učio da ne gledam u ženske noge, a i da sam hteo, uvek su bile ispod stola za vreme sastanaka.

–       Ha, ha, ha. E, baš ste me nasmejali, a ja vam postavljam glupo pitanje. Imam jezivo proširene vene na nogama, kažu da u bolnici „Dragiša Mišović“ to najbolje operišu. Imate li vi tamo nekoga?

–       Svakako da imam, za najzlatnijeg arhitektu, lično ću zamoliti šefa koji to najbolje radi. Dajte mi nekoliko dana vremena, pa ću vam javiti telefonom kad da se javite na pregled.

–       Da li vam je neko rekao da ste jedno veliko srce?

–       Niko pre vas.

–       Doviđenja, šarmantni gospodine lažljivče!

Spusti slušalicu, pa odahnu.

–       Šarmeru jedan, šta bi bilo da ti se Zubovićka nije javila, a na projektu se pojavilo tvoje ime kao naručioca?

–       Ne bi bilo nimalo veselo.

–       Ja skoro da videh tvoju sahranu, za kovčegom Dakić kao najbliži rođak, a za njim ucveljeni hirurzi oborenih glava.

–       Ćuti, izvukli smo se na vreme.

Telefon prekide razmišljanje.

–       Da, ja sam. Znam da me teško možeš dobiti. Mi nemamo još centralu, pa kada smo u operacionoj sali onda nas ne možeš uloviti. Nismo mi kao vi iz „Dragiše Mišovića“. Samo izvoli, imam vremena.

Slušao je dugu priču o mladoj ženi koja se razvela, pa se nalazi u teškom psihičkom stanju, apsolutno frigidna, te je pacijentkinja kolege ginekologa koji se javljao. Međutim, sada je ostala u drugom stanju.

–       Da li je to terapeutska trudnoća?

Uveravanja su bila da to nema veze sa kolegom na drugoj strani žice, ali on moli da Nikola pokuša kod zemunskih ginekologa da joj se uradi abortus, jer je zemunska komisija liberalnija. Naravno, on to ne bi smeo da radi u „Dragiši Mišoviću“ zbog šefa sa kojim ne stoji u najboljim odnosima.

–       Dobro, sve mi je jasno, mislim da ću moći da ovde to sredim. Pošalji mladu damu sutra na pregled. Znaš već: molba, taksene marke, potvrda od opštine, socijalni problem… Šališ se? Ima kuću na Dedinju? Sad razumem, ona ne spada ni pod jedan parametar, osim razvedena – dobro, pokušaćemo! U anesteziji – ne, naši to rade bez anestezije… Dobro, i to ćemo ti učiniti, pobrinuću se da joj lično dam anesteziju. Imaš li još želja?

Ne, nije ih imao. Zahvalnosti i previše.

 

1 8 / 0 9

Dani su Nikoli bili ispunjeni samo delimično anestetičkim parama i gasovima u operacionoj sali. Sve više vremena je provodio van nje, na sastancima od opšteg bolničkog značaja – Upravni odbor, razne komisije. Uz to, bilo je sve više sastanaka koji su imali čisto anesteziološki značaj u bolnici i van nje.

Pre nekoliko godina, pred samu Nikolinu specijalizaciju, održan je prvi kongres anesteziologa Jugoslavije. Bili su prisutni i viđeni anesteziolozi sveta kod kojih su naši anesteziolozi bili na usavršavanju. O kongresu su pričane lepe priče, ali kao da je taj prvi kongres umorio anesteziološki narod, pa se u međuvremenu nije ništa događalo. Profesor Protić, često na putu sa predsednikom Titom, služeći mu kao anesteziološka sigurnost, „za ne daj Bože”, kao da je bio posustao. Neki od tih organizatora su otišli u inostranstvo, rešivši da se više ne vrate, dok su drugi pisali da će se vratiti, ali se nisu vraćali. Samo koleginica Vera Radojković, koja je povremeno gostovala u velikom svetu, uvek se vraćala nazad posle dužeg ili kraćeg vremena. Nabijena iskustvom i znanjem sa tih gostovanja, raspolagala je vrlinom koju, bar naizgled, drugi nisu imali ili su je krili, tek ona se uporno trudila da svoje kolege informiše o onome što je videla i da to primeni u bolnici u kojoj radi.

Nekada davno, Nikola je tada još bio gimnazijalac, bili su zajedno na solfeđu u Muzičkoj školi „Mokranjac“. Već tada se izdvajala od ostalih. Bila je dama u svetu koji je u to doba gajio „drugarice”, ne ceneći ih, dok bi dame kritikovao, ismejavao, ali ih je u potaji poštovao. Mnoge koleginice poprimile su neke od njenih damskih manira u oblačenju, šminkanju, načinu izražavanja, ali ne poprimiše ništa od stručnih novina koje su donete sa inostranog anesteziološkog tržišta.

Koleginica Vera Radojković u jesen te 1965. godine postade predsednik anesteziološke sekcije Srpskog lekarskog društva u Beogradu. Cilj sekcije je bio da okuplja svoje članove i da se stara o njihovom stručnom radu.

Sekcija bi imala sastanak jednom u mesec dana od 5 do 7 sati uveče. Uglavnom su dolazili beogradski anesteziolozi, dok su oni iz ostalih delova Srbije, bilo ih je nekoliko, naročito u Novom Sadu, ređe dolazili. Prvi deo sastanka bi obično imao stručni karakter, drugi deo organizacioni, koji bi skoro redovno započinjao apelom sekretara da se konačno uplate članarine. Uvek su iste kolege i koleginice to zaboravljale.

Poslednji deo je bio najprijatniji, jer bi se odlazilo u neki obližnji restoran na ćevapčiće. Tu bi tek započinjao pravi stručni sastanak, gde bi se pričalo o zgodama i nezgodama anesteziologa.

Na jednom od tih sastanaka doktorka Radojković predloži da se u Beogradu organizuje anesteziološka nedelja i da se pozovu anesteziolozi iz ostalih bratskih republika.

Nikola i Danilo su predloženi da budu članovi organizacionog odbora.

No, nije bilo samo organizovati anesteziološku nedelju. Očekivalo se da će tri zemunska anesteziologa prijaviti i radove za tu nedelju.

–       Nauka, dragi moji anesteziolozi, bez sobe, bez kreveta, sa dežurstvima svaki drugi ili treći dan!

–       Možda bismo morali da zamolimo Dakića, on bi seo i napisao najmanje tri do četiri rada za par dana. Rešili bismo problem. Niko ne bi shvatio o čemu pišemo, niko ne bi diskutovao, jer ne bi ništa razumeo, a mi bismo spasli obraz – šalio se Danilo.

–       Zasada o nauci ne govorimo, ali ja imam jedan drugi problem koji me muči. Radi se o Jasni, u drugom je stanju već četvrti mesec. Poslednjih dana mi ne izgleda dobro, mislim da je uplašena, objektivno ili ne, to ne znam. Morali bismo da porazgovaramo sa Markovim. Ona nikako ne može da iznese trudnoću do kraja. Nisam stigao da ti ispričam, pročitao sam jedan rad objavljen u ruskom časopisu za anesteziju, u kome se govori o uticaju anestetika na povećani broj spontanih abortusa kod žena. Tražio sam fotokopiju iz biblioteke i dobio je. Evo ti ga pa ga pročitaj. Ja odoh na sastanak Upravnog odbora, na dnevnom redu su prostorije intenzivne nege. Drži palčeve.

 

Sastanci Upravnog odbora bolnice održavali su se dva puta mesečno. Počinjali su sat pred kraj radnog vremena. Bilo je predviđeno se da se za taj sat završi, ali to se retko događalo. U zavisnosti od aktuelnosti tema, trajao bi i po nekoliko sati.

Članovi Upravnog odbora su danas bili u kompletnom sastavu.

–       Otvaram današnji sastanak i predlažem sledeće teme dnevnog reda: prvo, intenzivna nega bolnice Zemun, drugo, kupovina novog sanitetskog vozila, treće, kupovina još jednog rendgen aparata za radiološko odeljenje, četvrto, razno.

–       Ima li nekog da želi da predloži tačku dnevnog reda? Nema. Ima li primedbi na neku od ovih tačaka? Nema. Prelazim na prvu tačku dnevnog reda. Vi ste dobili detaljan materijal, mišljenje stručnog kolegijuma i odeljenja, kako hirurških tako i nehirurških. Nadam se da ste ga detaljno proučili. Pre nego što pređemo na diskusiju, zamolio bih podnosioca ovog elaborata da nam ukratko izloži problem. Druže Vajnberg, izvolite.

–       Stručne službe bolnice „Zemun“, stručni kolegijum kao i tadašnji savet bolnice, govorim o vremenu kad bolnica još nije imala organe samoupravljanja, podneli su zahtev za dogradnju bolnice, to jest njeno proširenje, uočivši da su njeni kapaciteti nedovoljni da odgovore lečenju građana Zemuna sa njegovim prigradskim naseljima, kao i stanovnicima Novog Beograda koji su više inklinirali Zemunu nego Beogradu. Takođe se vodilo računa i o industriji koja se u to doba tek počela razvijati na ovoj strani Save. Tadašnji podnosioci zahteva kao i „oči” bolnice, u to doba opština Zemun, razmatrajući zahtev i odobravajući sredstva, nisu mogli da pretpostave da će se broj stanovnika Zemuna, Novog Beograda i prigradskih naselja višestruko povećati, da će se industrija mnogo brže razviti i proširiti, a da će izgradnja autoputa Beograd–Zagreb kao i puta Beograd–Novi Sad biti uzroci neočekivanog broja povređenih u saobraćaju.

Izgradnja proširenog – kako ga mi zovemo „novog dela” bolnice – trajala je nekoliko godina duže nego što je planirano. Razlog je svima poznat. Danas, kada se dogradnja završava, bolnica „Zemun“ nema dovoljno prostora, a ni pojedinih odeljenja, koji bi joj omogućili da odgovori svojoj nameni, to jest da kao moderna zdravstvena ustanova, bude spremna da savremeno leči svoje građane i pruži adekvatnu pomoć pri povredama na radu, kao i da reši epidemiju povreda u saobraćaju.

Ne ulazeći u problem broja postelja, razvoja pojedinih službi i potreba novih službi, danas ću se samo koncentrisati na problem intenzivne nege ili terapije. Oba termina se upotrebljavaju u medicinskoj literaturi za posebna bolnička odeljenja u kojima se leče najteži bolesnici, kojima je potrebna intenzivna terapija i nega 24 časa, na jednom odeljenju.

Dobro organizovana savremena bolnica u naprednom svetu može da opstane samo ako ekonomično posluje. Nemoguće je na svakom bolničkom odeljenju imati sve uslove kako bi se mogla sprovoditi takva intenzivna nega i terapija. Zato se organizuje odeljenje za intenzivnu negu, koje mora biti posebno građeno, posedovati specijalnu opremu i na kome radi posebno obučen lekarski i srednjomedicinski kadar.

Šta to, u stvari, znači?

Potreban je poseban personal – jedna sestra na jedan krevet, posebno obučena za negu bolesnika i za sprovođenje specifične terapije. Ona mora znati kako se radi sa posebnom aparaturom za veštačku ventilaciju, srčanu reanimaciju i mora pratiti monitore i tumačiti njihove parametre.

Lekarski kadar mora biti obučen da pruži reanimaciju ugroženih vitalnih vrednosti terapijski lekovima, infuzijama, koriguje poremećaje u elektrolitima, acido-baznoj ravnoteži, insuficijenciju disanja, loš rad srca kao i vršenje reanimacije srca masažom i primenom defibrilatora i pejsmejkera.

Da bi se sve ovo ostvarilo, potrebna je skupa aparatura, centralno instalirani kiseonik, vazduh pod pritiskom kao pogon aparaturi za veštačko disanje, centralna aspiracija, uređaji za drenažu grudnog koša i bronhijalnu toaletu.

Potrebni su infuzioni rastvori posebnih namena, plazma, krv, Koncentracija određenih medikamenata, potrošnog materijala koji se ne upotrebljavaju na odeljenjima bolnice. Potreban je, kao najosnovnije sredstvo, specijalan krevet koji se bitno razlikuje od običnog bolničkog kreveta.

Iz iskustva drugih ustanova izneću samo zaključke :

A. Koncentracija specijalno obučenog personala na jednom mestu,

B. Koncentracija neophodne skupe aparature na jednom mestu,

C. Instalacije, od električnih do gasnih, na jednom mestu.

D. Omogućuje lečenje teških pacijenata svih bolničkih odeljenja sa ugroženim vitalnim funkcijama na jednom mestu. Takvo lečenje pre svega povećava bezbednost, uspeh i efikasnost u lečenju, skraćuje bolnički dan, smanjuje broj personala srednjeg i visoko stručnog.

E. Znatno umanjuje troškove nabavke skupe aparature, koja se do maksimuma koristi, jer je koncentrisana na jednom mestu.

F. Broj postelja u intenzivnoj nezi se računa od 10% do 20% od ukupnog broja postelja, u slučaju traumatologije i neurohirurgije ide se i na 30%. Objašnjenja su data u materijalu koga posedujete.

G. Postelja bolesnika u intenzivnoj nezi, zbog potrebne aparature i intervencije zahteva najmanje 6-8 m².

Hvala na pažnji, izvinjavam se zbog dužine izlaganja.

–       Otvaram diskusiju po prvoj tački i izlaganju druga Vajnberga…

Nikola zapali cigaretu, otpi gutljaj već hladne kafe i spremi se da odgovori na pitanja.

–       Želeo bih da postavim pitanje, koliko takvih intenzivnih odeljenja ima u Beogradu?

–       Na VMA je u začetku, „Dragiša Mišović“ ima nešto slično i za sada niko više. Primarijuse Stankoviću, daću odmah odgovor i zbog čega ovo pitate. Nama je takvo odeljenje preko potrebno ako mislimo da tretiramo saobraćajne nesreće korektno. Ostale ustanove nemaju toliko traume, zato i nemaju ovakav projekat.

Duško Hrasnik je dugo govorio slažući se sa svakom tačkom Nikolinog izlaganja, ali reče na kraju:

–       Smatram da je problem intenzivne nege problem cele bolnice, hirurška služba, koja ima najveći procenat punih kreveta u toku godine, smatra da ne može da žrtvuje ni jedan krevet od svog posteljnog fonda.

Pedijatrija se slagala u potpunosti i pozdravila inicijativu za ovakvo odeljenje, smatrajući da će takvo odeljenje moći da prihvati i bolesnike dečijeg odeljenja sa ugroženim vitalnim funkcijama.

–       „Koleginica“ načelnik pruža podršku.

–       Da, drži se obećanja. Samo da vidimo koliko ta podrška vredi?

–       Od čijih sredstava bi se opremilo jedno takvo odeljenje? U materijalu koji je dobila internistička služba ne vidi se koliko će koštati bolesnički dan u intenzivnoj nezi i da li će ga zavod za zdravstveno osiguranje plaćati. Naša služba se muči sa nekoliko EKG aparata koji su stalno u kvaru. Ovde se predviđaju skupoceni monitori po postelji, ako sam dobro razumeo. Zbog svega toga naše odeljenje ne može da prihvati ovakav projekat.

–       Ginekološka služba smatra da je ovakvo odeljenje potrebno bolnici. Možda više hirurškoj službi nego ginekološkoj.

–       Naša primedba je da se iz priloženog materijala ne vidi jasno ko vodi ovo odeljenje ili službu i ko snosi odgovornost za tretman pacijenata koji pripadaju raznim odeljenjima – definitivno se izjasnio primarijus Stanković.

Upravnik pogleda značajno u Nikolu.

–       Imate li vi, druže Vajnberg, odgovor na pitanje ko po vama treba da rukovodi ovim odeljenjem i ko snosi odgovornost za bolesnika koji pripada, recimo pedijatriji?

–       Pazi sad da se ne oklizneš, gospodine anesteziolože!

–       U toku svoje specijalizacije anesteziolozi su obučeni da rešavaju probleme ugroženih vitalnih vrednosti, kod urgentnih stanja, zastoja srca, korigovanje elektrolita, kao i urgentne intubacije. U velikim ustanovama u kojima već godinama postoje ovakva odeljenja vode ih anesteziolozi. U našoj zemlji anesteziolozi vode takva odeljenja u Mariboru i u Rijeci. Međutim, svaki specijalista hirurških i internističkih disciplina može da vodi takvo odeljenje ukoliko je za to obučen!

Nikola zastade i pogleda prisutne.

–       Sad si ih nokautirao, ali pazi, iz nokauta se bokseri dižu i napadaju ponovo.

–       Bolesnik za vreme boravka u intenzivnoj nezi pripada odeljenju sa koga dolazi. Odgovornost za tretman je zajednička, to jest, rad u intenzivnoj nezi je timski rad. Znači, pedijatrijskog bolesnika tretira pedijatar i anesteziolog, tako i hirurškog, internističkog i tako dalje. Mi već danas na takav način sarađujemo u šoku hirurške službe. Na sličan način smo tretirali pre kratkog vremena jednu tešku bolesnicu na ginekološkom odeljenju.

–       Ja bih priveo ovu diskusiju kraju, ukoliko nema još nekih značajnih primedbi.

–       Ja nisam dobio odgovor na moje pitanje – zašto hirurška služba mora da se liši svojih kreveta kada bi intenzivna nega pripadala svim teškim bolesnicima bolnice? Da li Upravni odbor sankcioniše predlog dogradnje prostorija nad bivšom laboratorijom? Predlog su dali Vitezović i Vajnberg. Međutim, čak i ako se taj predlog usvoji, hirurgija je još uvek oštećena.

–       Gospodine upravniče, predložio bih da uprava bolnice izvidi mogućnosti da se hirurgiji kompenzuje gubitak kreveta, pa čak i po mogućnosti poveća posteljni fond. Možda bi mogli takav izveštaj da dobijemo na idućem sastanku.

–       Da li su članovi Upravnog odbora saglasni?

–       Ako mi dozvolite, ja bih sada po prvoj tački dnevnog reda napravio zaključak: saglasni smo sa izdvajanjem deset postelja za intenzivnu negu.

1. Intenzivna nega će biti izgrađena u sklopu operacionog bloka i to spajanjem sobe 13 i 14 hirurške službe.

2. Predložiti Savetu ustanove nadgradnju prostorija za službu anestezije iznad bivše laboratorije.

Upravni odbor predlaže savetu da u sklop anestezije uđe intenzivna nega. Od anestezije i hirurške službe se očekuje detaljan plan funkcionisanja operacionog bloka sa intenzivnom negom. Takođe, očekujemo građevinski predlog kao i detaljan budžet intenzivne nege.

Ako dozvolite – ja bih imao predlog da se oformi komisija koja će posetiti intenzivne nege Maribora i Rijeke, i to u što kraćem roku. Predlažem Hrasnika, Stankovića i Vajnberga koji će podneti detaljan izveštaj Upravnom odboru po povratku.

3. Uprava bolnice se obavezuje da razmotri mogućnosti proširenja posteljnog fonda hirurgije.

Da li ima nekoga ko nije saglasan sa ovim zaključkom?

Ne baš sa velikim oduševljenjem, ali bez i jednog glasa protiv ili uzdržanog, zaključak je bio usvojen.

Ostale tačke dnevnog reda su bile vrlo brzo završene. Nikola ih takoreći nije ni čuo. Jedva je čekao da se sastanak završi da bi što pre ispričao Jasni i Danilu da je bitka dobijena, lakše nego što je mislio. Završavajući svoju priču dodao je:

–       Da nije bilo mudrosti i izuzetnog takta upravnika Dujanovića ne znam da li bismo bitku dobili, ali svakako ne na ovakav način. Jednog dana bi anesteziolozi ove bolnice morali da mu se zvanično zahvale i da ga predlože odboru za počasnog člana udruženja anesteziologa. Mislim da bi mu, kad ode u penziju, trebalo postaviti u holu bolnice bistu. No, mi nismo takav svet. Verujem da ćemo to zaboraviti i mi, a kamoli bolnica.

Hirurzi svakako, a ni ostali u bolnici nisu izražavali oduševljenje kada je Savet ustanove usvojio odluke Upravnog odbora.

 

1 8 / 1 0

Između hirurga i anesteziologa u operacionoj sali i na dežurstvu počeo je da se razvija vrlo lep kolegijalni odnos. Na tom terenu bilo je poverenja, saradnje, čak bi se moglo reći prisnosti i prijateljstva. Međutim, za vreme zvaničnih sastanaka, gde bi se raspravljalo o organizaciji i unapređenju zajedničkog rada, taj odnos bi bio obojen nepoverenjem, odbojnošću, pa čak bi se moglo reći da je bio otvoreno neprijateljski, prepun zajedljivosti i cinizma.

Anesteziolozi su se borili da obezbede veću sigurnost bolesnika za vreme operativnog zahvata kao i postoperativnog lečenja, što je značilo da se bore za sigurnost hirurškog rada i njihovog što boljeg uspeha.

Hirurzi su to tumačili kao borbu za lični prosperitet anesteziologa, za njihovu prevlast. Neprihvatanje predloženih bolesnika za operaciju uvek je doživljavano kao lična uvreda za hirurga koji je pacijenta predložio.

Predlozi na jutarnjim sastancima za primenu novih lekova ili korigovanje hirurške terapije, uvek argumentovano iznošeni, prihvatani su nerado, sa podsmehom, ili odbijani neargumentovano. Nekako đački, nezrelo, čekala se najmanja greška anesteziologa da bi se odmah vrlo oštro i detaljno komentarisala, često neosnovano. Manje ili veća komplikacije u postoperativnom toku uvek bi bile praćene pitanjem: „Da nije to zbog anestezije?” U većini slučajeva to nije bilo zbog anestezije, pa ipak se to pitanje dugo vremena postavljalo.

Kada se doznalo za predlog da se anestezija izdvoji u posebnu službu, a pogotovo da će pod anesteziju potpasti operacioni blok u celini, sa instrumentarkama i centralnom sterilizacijom, situacija je postala vrlo napeta, iskričava. I najmanja neopreznost u nekom komentaru ili u najobičnijoj šali bi dovela do eksplozije.

–       Ko je još to video hirurge bez operacionih sala?

–       Moraćemo da im pišemo molbu da možemo da operišemo.

–       Smejaće nam se svet, šta će reći ostali hirurzi?

–       Zar oni uopšte nešto znaju o hirurškom instrumentarijumu, o operacionim stolovima i lampama?

Sestre instrumentarke su bile zbunjene. Za njih su hirurzi, njihove želje i zahtevi, bili nepisani zakon.

–       Ha, sad kad vam dođu anesteziolozi, teško vama. – Komentarisali su glasno hirurzi.

Sestre u šok-službi su takođe bile zbunjene. Neke su tražile da pređu na odeljenje, jer ko zna šta će ovi anesteziolozi sve da izmisle u toj intenzivnoj nezi, za šta one neće biti sposobne, a i posao će biti mnogo naporniji; nije zabadava onaj naziv „intenzivna”.

–       Izgleda da su nas počeli da sređuju, svi su počeli da nas gledaju popreko.

–       Danilo, to još nije strašno, još nisu tražili da nas pošalju psihijatru.

–       Kad sve ovo vidim i čujem, bojim se da malo nismo prenaglili. Mi smo želeli samo anesteziju i intenzivnu negu. Ovo sa operacionim blokom i sterilizacijom nije jednostavno, odgovornost je ogromna.

–       Jasna, mi smo hteli jedno, misleći da će nam predstojati mnogo truda da to postignemo. Za sada smo postigli više nego što smo se nadali, ali dobili smo i ono čemu se nismo nadali. Mi smo o tome dosta diskutovali i to prihvatili. Mislim da upravnik zna šta radi.

–       Da, samo upravnik ne čuje svakodnevno ove priče i ne preživljava ova zezanja.

–       Tek će ih biti, kada se služba izdvoji. Danilo, mi imamo cilj, mi idemo ka njemu. Moram da proverim, neko od velikana je rekao: „Kad kreneš prema cilju koji si sebi odredio, pa na putu do cilja naletiš na pse koji laju, ako počneš da skupljaš kamenice da ih gađaš, nikad nećeš doći do cilja.”

Međutim, na putu su postojale i provalije. Jednog jutra Jasna nije stigla na posao. Nikola je znao da je ozbiljno bolesna. U pauzi između dve operacije pozvao je telefonom. Nije je bilo kod kuće. Nešto kasnije pozvala ga je telefonom sa ginekološkog odeljenja. Tog jutra, pred polazak, primetila je da malo krvari. Trudeći se da sakrije strah u svom glasu, pričala mu je:

–       Kaže primarijus Marjanov da moram u krevet, pa da ležim nekoliko dana. Ja predlažem da krevet stavimo u operacionu salu pa da ja iz njega dajem anesteziju. Gde baš sada da me to snađe?! Kako ćete vi bez mene?

–       Ti ćeš u krevet i to onaj psihijatrijski, sa kaiševima.

–       Ali, kako ćete vi?

–       Za sada je to naš problem, a tvoj je da bar pre podne zaboraviš na njega, a po podne stižem pa ćemo da porazgovaramo kako ćemo i taj problem da rešimo.

Danilo i Nikola su otišli zajedno da porazgovaraju kod primarijusa Markova i odneli mu rad koji je Nikola pronašao u ruskom časopisu.

–       Mislite li da naši anestetici stvarno imaju neki uticaj na spontane abortuse?

–       To ne znam. U našoj ginekološkoj literaturi, bar koliko je meni poznato, toga nema. Međutim, Jasna je hormonalno potpuno u redu, ali, evo, uvek joj se dešava krvarenje između četvrtog i petog meseca, što je vrlo retko.

–       Danilo i ja smo razmišljali da vas zamolimo da joj od sada pa do porođaja otvorite bolovanje i ne pustite je više u salu. Zašto da reskiramo. Vi znate koliko se ona raduje detetu!

–       Prvo ćemo da vidimo kako se stvar razvija. Ostavite mi taj vaš rad da ga malo bolje prostudiram.

Dva anesteziologa zabrinutog lica vraćali su se sa ginekologije, kroz duge starinske bolničke hodnike, ćuteći.

–       Vidim samo jedno rešenje, prema tome nema diskusije. Hoćeš li da dežuraš petnaest dana ti, a petnaest ja ili ćemo da se menjamo na svaki drugi dan?

–       Da probamo na svaki drugi dan, Danilo?

 

 

[1] Jedro. Pesma Ljermontova. Citat : A on buntovnik traži buru/Kao da u buri ima mira.

[2] ORL – Odeljenje oto – rino – laringologija, uho, nos i grlo.

[3] Kraljevina i carevina Austrougarska.

[4] Povrede glave i mozga.

[5] Otok i krvarenje u mozgu.

[6] Operacija pri kojoj se skida kost lobanje.

[7] Krvni ugrušak ispod moždane opne.