K N J I G A    D V A D E S E T

Crveni ford taunus brzo se približavao Subotici. Nikola je uživao slušajući rad motora. Navika ostala još od vožnji maloga fiće 600, čiji su se vlasnici uvek plašili da će ih neki iznenadni kvar ostaviti negde na putu. Mreža benzinskih stanica, a pogotovo servisa bila je vrlo skromna, tako da je vozač bio ostavljen samom sebi, svom znanju mehanike i raspoloživim rezervnim delovima. Na milost sabraće vozača se retko moglo računati, da u slučaju kvara pomognu da auto bude osposobljen za dalju vožnju bar do prvog servisa ili nekog privatnog mehaničara. Nije bila retkost da se vidi kako dva vola vezana za branik automobila vuku auto drumom. Sve je uvek bilo pitanje sreće. Čuti na vreme po zvuku da se nešto događa sa motorom, pa na vreme konsultovati stručnjaka, moglo je vozaču uštedeti mnoga nerviranja. Oni sa slabim sluhom bili su srećni ako ih auto izneveri pred nekom pumpnom stanicom ili servizom.

Dva dana je taunus bio kod Milana mehaničara, da bi bio spremljen za put do Holandije. S obzirom da nije bilo nekih delova, nešto se prikrpilo s tim da se kod Miše u Nemačkoj još jednom kola odvedu na servis.

–         Tamo kada ga stave na aparaturu za testiranje, sve će da mu nađu što ne valja, čak će i u dušu da mu zagledaju. Eh, bez alata nema zanata.

Gunđao je Mile, predajući ključeve od kola Nikoli.

–         Srećan ti put, moj doktore, auto će te poslužiti, ne brini se! Pazi kako voziš po njihovim autostradama. Nemoj da te tamo zavedu, pa da nam se i ti ne vratiš nazad, šteta bi bilo za sve nas, ali ne i za tebe.

–         Milane, ova mi tvoja mudrost nije baš sasvim jasna!

–         Ako nije, biće ti. Slušaj me dobro, ja sam u Nemačkoj proveo pet godina radeći da steknem ovu svoju radnju i da mogu da budem sam sebi gazda. Radio sam kao crnac i bio izvanredno plaćen. Bio sam gospodin čovek posle posla. Ovde što više radim sve manje zarađujem, ode mi skoro sve na porezu.

–         Tamo su poreze još veće, Milane!

–         Tamo znaš uvek šta ćeš da platiš. Ovde zavisi od poreznika. Ako mu popravljaš auto, onda je to fraj. Ako ne umeš da mu daš onoliko koliko on misli da treba da mu daš, onda bolje zatvaraj radnju, osvetiće ti se, pa ćeš platiti najveću stopu poreza. Gospodin ovde ne smeš da budeš, to su pravo rezervisali za sebe samo drugovi partijski rukovodioci.

–         Ko ti je kriv, Milane, i ti si bio u tom klubu?

–         Jesam dok nisam shvatio da biti gospodin, nije pošteno.

–         Da li me sada razumeš? Šteta bi bilo za nas tvoje prijatelje da ostaneš, ali budućnost svih nas ovde je nula plus. Promisli dobro, doktore, i pokušaj da dobro izmeriš život tamo i ovde kod nas. Ne zaboravi šta ću ti reći: ne želim da budem prorok, ali ja ovaj naš narod poznajem odlično. Borio sam se u ratovima i jedva glavu spasao. Verovao sam u bratstvo i jedinstvo, kako stalno naglašava naš maršal Tito. No, od toga nema ništa.

–         Kako to misliš? Nisi valjda i ti kao neki moji poznanici počeo da predviđaš građanski rat sa braćom Hrvatima, Slovencima i ostalom braćom iz drugih jugoslovenskih republika.?

–         Da li će biti građanski, da li verski ‒ ne znam, ali će biti bratoubilački. Raspašćemo se kao dulek kad ga baciš.

 

Nasmeja se, nedostajaće mu Milan, prijatelj, specijalista za njegovog taunusa, običan čovek, koji je bio uvek spreman da pomogne. Nedostajaće mu njegova supruga Spomenka koja je kuvala najbolju kafu na svetu, nikom ne odajući tajnu kako je spravlja. Mnogi će mu nedostajati, ali kada se najzad rešio da ode za inostranstvo i to privremeno, onda se sa tim mora pomiriti.

Baci pogled na svog suvozača, njegovu Vesnu koja je duboko spavala pored njega.

Premorila se Vesna, najveći teret pakovanja je spao na nju. Posebno je morala da vodi računa da nešto ne zaboravi da spakuje za njega. Znao je da je bila vrlo uznemirena njegovim odlaskom na čitavih šest meseci. Bilo je to prvi put da su se odvajali na tako dug period. Sada je spavala snom pravednika sve dok nisu stigli na mađarsku granicu.

 

Nikola je izabrao put preko Mađarske, jer je hteo da spoji korisno sa lepim, pa da se još jednom pred rastanak provesele u Budimpešti.

Rampa je na mađarskoj strani granice bila spuštena, tako da se napravio red od vozila koja su čekali da se rampa podigne i da se pojavi graničar i carinik.

–         Nikada se na tim granicama nije znalo zašto se čeka i zašto te važne gospode nema..

–         Ti si to baš vozio ko Fanđo, baš smo brzo stigli!

–         Da, stigli smo vrlo brzo, nije bilo gužve na drumu, ali sada sve zavisi da li ćemo večeras da lumpujemo uz dobra mađarska muzika ili ćemo da čekamo narodnu vlast da se smiluje i pusti nas da pređemo granicu.

–         Ne znam zašto se uvek uzbuđujem kada prelazimo granicu, osećam se kao prodavac droge ili neki veliki mafijaš koji iza sebe ima nekoliko poubijanih ljudi. Osećam se tako ponižena, od nečeg nepoznatog uplašena. Ne znaš u stvari ko je gori! Da li ovi u istočnom bloku, za koje smo svi isti ili oni na Zapadu koji samo nas iz istočnog bloka probadaju svojim pogledima, dok svoje čak i ne zagledaju nego ih sa osmehom propuštaju uz obavezno: srećan put i dobar provod.

–         Ništa se tu, draga moja, ne može kada si rođena pod takvom zvezdom, zvezdom petokrakom. Ha, čuvaj se sada, policajka kontroliše, žene su opasnije od muškaraca!

Bio je u pravu. Dva stroga oka ispod namrštenog niskog čela na čijoj je sredini stajala kapa sa petokrakom, utegnutog mundira, zategnutog širokim opasačem oko debelog struka, da bi joj se istakle grudi kao dva brega, zadnjice ravne, nogu nevidljivih, sakrivenih u duboke čizme očišćenih do visokog sjaja.

Preturala je ona listove pasoša, povremeno vlasnika mereći ispod oka. Najzad se udostoji da reskim, pijučućim glasom upita na mađarskom, koliko nose sa sobom para. Vesna joj je odgovorila na mađarskom, što je policajku malo iznenadilo.

Međutim, izgleda da je efekat bio suprotan od onog koji je Vesna očekivala. Narodna vlast pošto je dva puta obišla oko kola, stala je pored Vesninog prozora, uhvatila za kvaku i naglo otvorila vrata, odmerivši i Vesnu i Nikolu brzim pogledom, pa zatraži da se otvori fiočica za rukavice koja se nalazila ispred suvozača. Vesna je morala da vadi stvar po stvar iz tog ormančića, dok se ona malo udaljila, kao da se plašila da joj ovo dvoje „terorista“ ne bace neku bombu pod noge.

–         Stop! ‒ dreknu ‒ zadržite to u ruci i ne pokrećite se. Vi, lagano povezite kola tamo na onaj veliki parking i stanite i oboje izađite iz kola.

Nikola vozeći prema parkingu primeti kako se sa dve visoke kule upiru u kola cevi mitraljeza.

–         Šta sam pogrešila? Šta sada hoće od nas? ‒ promuca Vesna drhtavim glasom.

–         Misli da je sprej koji držiš u ruci bomba.

–         Nemoguće, valjda nije toliko blesava!

–         Nikada se ne zna!

Velike grudi u čizmama su prišle na pristojnu razdaljinu.

 

–         Izađite iz kola, molim! Tako sada skinite lagano poklopac. Tako, sada pritisnite na vrh, ne prema meni, čujete… ne prema meni, nego u stranu i maksimalno ispružite ruku.

Naravno, ništa se nije dogodilo, osim što je iz kantice za sprej izletela magličasta tečnost za parfimisanje kola. Madam narodna vlast je omirisala vazduh kao dobar lovački pas i malo pokislo naredila.

–         Možete da se vratite u kola!

Tortura se sa tim nije završila. Nastao je pregled prtljaga. Svi koferi su morali biti otvoreni, svuda je zavukla svoju ruku. Najzad je sve bilo gotovo. Udarila je pečat na oba pasoša i bez reči je pasoše dala Nikoli.

 

Put od jugoslovenske granice do Budimpešte vodio je kroz nepreglednu ravnicu. Tu i tamo, kao da se priroda trudila da razbije monotoniju, pojavljivali su se mali šumarci, po neki đeram usamljen usred pustare, po neka kuća, nekako izdužena, bez reda razbacana, okružena šarolikim kravama. Put je prolazio kroz sela, koja su ličila jedno na drugo, sa ušorenim kućama, sličnim crkvama, i skoro isto raspoređenim stablima bagrema niz duge šorove kojima se nije video kraj.

Lišće je počelo da žuti. U tim ranim popodnevnim časovima bilo je mučno voziti.

Kola sa konjskom zapregom natovarena senom, krompirom, grožđem; traktori sa prikolicama, natovarenim radnicima koji su se vraćali sa polja. Rashodovani kamioni koji su se tresli pod svojim teretima i na tom uskom asfaltnom putu opasno krivudali. Teško ih je bilo obilaziti. Na ulazima u sela, kolona gusaka koje su, dostojanstveno i ne žureći, rešile da sa jedne strane puta pređu na drugu. Neoprezne, dobro uhranjene svinje, koje bi se odjednom stvorile pred kolima, pa zastale zbunjeno ne znajući da li da nastave svoju šetnju ili da se vrate.

Ređi, otvoreni kamioni prepuni ruskih raspevanih vojnika, koji su se vraćali u kasarne i ljubazno mahali, srećnih osmeha kada bi im Vesna i Nikola takođe mahnuli. Celu tu gužvu komplikovale su ogromne hladnjače sa i bez prikolica koje su samouvereno tutnjale očekujući da će im se svi skloniti sa puta.

 

Svako je bio zadubljen u svoje misli, koje bi se prekidale, pa nastavljale u zavisnosti od trenutnog problema koji bi iskrsnuo pred šoferšajbnom ili u retrovizoru.

–         Gledao sam kako čežnjivo gledaš u retrovizor kada si prolazio kroz Zemun. Zašto? Dugo si se rešavao i najzad rešio. Svi negde idu, pa je vreme da i ti odeš da nešto vidiš i naučiš. Hm, znam, bojiš se da je to i suviše rano da se odeljenje nije uhodalo. Misliš li ti da si stvarno nezamenjiv?

–         Ne, ne mislim, ali imam utisak da su svi bili neobično ljubazni, dajući saglasnost za ovaj moj odlazak. Jedino je Kusovac bio protiv i to uporno. Znam da je pošteno mislio i mislim da je u pravu. Verujem da će ponovo da vrate anesteziju pod hirurgiju. Verovatno kao posebno odeljenje.

–         Šta to moj dragi tako duboko premišlja?

–         Razgovara sam sa sobom.

–         Svađa se po običaju ili meri svoje postupke?

–         Uglavnom ovo drugo.

–         Može li se to čuti.?

–         Naravno da može, razmišljam koliko je ovaj moj odlazak mudar.

–         ‒ Zašto sada kada smo o tome toliko razgovarali i konačno doneli odluku? Ja takođe premišljam i nikako ne mogu da poverujem da ćemo se stvarno kod Miše u Nemačkoj razdvojiti. Ti u Holandiju, a ja kući. Pokušavam da ovaj naš put doživim kao godišnji odmor, ali mi to ne polazi za rukom.

Nikola pogleda Vesnu i vide kako joj suze klize niz obraz.

–         Šest meseci prođe dok trepneš, znam da za tebe ti meseci neće biti baš laki! Pored posla u laboratoriji, naše dve dame kojima ćeš sada biti i otac i majka, mada od oca nisu imali baš mnogo koristi, jer su ga retko viđale i do sada, pokupiće ti sve slobodno vreme. Zatim i tvoji i moji roditelji, koji će zbog svoje prevelike ljubavi prema nama biti više ljubomorni nego obično. Naravno, ima i prednosti na koje svakako ne misliš. Prva je, imaćeš više mesta u krevetu!

–         Nikola, zaboga, šta to pričaš! Mislim da uopšte nisi duhovit. Ako misliš da me na takav način tešiš, onda bolje nemoj. Teško mi je, a ti znaš da ja nisam hrabra i da ne mogu da zadržim ove suze. Meni ništa do danas nije bilo teško. Nemamo stan. Ugurali smo se mi i naše dvoje dece kod mojih roditelja. Naše dve plate su nam taman dovoljne za pristojan život. Hvala Bogu zdravi smo, volimo se, pa mi se čini da stvarno imamo sve što nam treba. Znam da si odličan lekar i za vrlo kratko vreme si i ovde u Beogradu postigao sve što si želeo i postao poznat među svojim kolegama. Znaš da se ponosim sa tobom, ali isto tako znam, da mom dragom nije nikada dovoljno ono što je postigao i da mora stalno dalje i dalje. Potpuno je razumljivo da moraš da odeš na dalje usavršavanje. No, pored svega toga, dozvoli da mi je teško, jer za mene je svaki dan bez tebe čitava godina.

Spustio je svoju ruku sa volana na njenu i nežno je počeo da je miluje. Bila je u pravu.

Reči šaljive ili ozbiljne nisu mogle da pomognu.

Odjednom, bezbroj masnih kapljica prekri šoferšajbnu. Uključio je brisače, ali se kapljice razmazaše u masnu masu koja je skoro onemogućila da se vidi gde se vozi. Stade ukraj puta. Kada je otvorio haubu na motoru, imao je šta da vidi. Ceo motor je bio prekriven uljem. Gumeno crevo za dovod ulja bilo je kao nožem presečeno. Šta sada na otvorenom drumu daleko od svakog naselja? Rezervno crevo nije imao. Počeo je da zaustavlja retko prolazeće automobile, ali su svi odmahivali glavom. Niko nije imao takvo crevo. Pokušavao je nešto da smisli, ali je sve bilo uzalud. Prošao je čitav sat. Počeo je da se spušta sumrak. Iz daljine se pojavila jedna drumska krstarica, kako su često šoferi nazivali velike hladnjače sa prikolicom. Nikola bezvoljno podiže ruku, ne verujući da će šofer uopšte stati.

Kočnice zaškripaše, hladnjača stade. Bugarska registracija. Iz kabine iskoči visok crnpurast momak.

–         Šta je, bratko, peh si imaš?

–         Pogleda crevo koje je bilo pocepano, pogleda u Nikolu i nasmeja se.

–         Bratko iz Beograd, ha Crvena zvezda?[1]

Da, kiselo se smejući, potvrdi Nikola.

–         Sad če bratko iz Sofija da popravi.

Nepoverljivo je gledao, kako bratko vadi alat iz jednog velikog metalnog kofera, a creva koja izvadi bila su debelog lumena kao Nikolina ruka.

–         Za hladnjaču, naravno ali ne za mog taunusa!

Kao neki mađioničar, šofer poče da trese jedno crevo iz koga počeše da ispadaju creva, svako užeg lumena od prethodnog. Najzad, ispade jedno koje je izgleda odgovaralo.

–         Toj si je!

Reče bratko samouvereno, obrisa ga o svoj radnički kombinezon i prionu na posao. Za deset minuta bilo je sve u redu. Motor je opet radio. Bratko je pakovao svoja crevca, mala u veliko i spremao se da krene.

–         Bratko, koliko ti dugujem?

–         Ništa mori, bratko za bratka, Beograd –Sofija. Srećan ti put!

Pruži ruku, a zatim uskoči u svoju „krstaricu“, i uz mnogo dima i tutnjave, ode kao da nikada nije ni postojao.

Vesna je nekim krpama uspela da skine masnoću sa stakla, pa oboje srećni, nasmejani i dobro umazani nastaviše put za Budimpeštu.

–         Kako divan čovek, onda kada smo se najmanje nadali, sve se dogodilo za čas!

–         Izgleda da je to tako u životu, zato više nema ozbiljnih i tužnih razgovora, večeras lumpujemo, a od sutra smo na godišnjem odmoru do god se ne rastanemo, gospođo! Prolazimo kroz najlepše delove Evrope i radujemo se životu.

 

Tek novootvoreni hotel Budim dočekao je svoje goste u svoj svojoj lepoti. Prelepa soba na desetom spratu sa pogledom na Peštu koja je palila svoje fenjere niz mostove koji su spajali Peštu sa Budimom i čije su svetiljka ličile na biserne ogrlice prebačene preko srebrnastog Dunava. Zagrljeni, posmatrali su sa balkona grad koji se spremao da dočeka noć koja je bila poznata po mađarskim primašima, dobroj hrani i lumpovanju do zore.

Malo umorni od puta, zamazani od ulja, uživali su u predivnom pogledu.

–         Gospođo, mislite li vi da se počnete da spremate za večerašnji izlazak? Ja samo idem da vidim da li će nam neko oprati kola, jer ne mogu tako lepu dama sutra da vozim po svetu u zamazanim kolima.

Poznata melodija iz operete Kraljica kardaša tiho, nenametljivo ih je dočekala kada su izašli iz lifta mameći ih svojim veselim akordima prema restoranu. Gospođa, obučena u ljubičastu haljinu, koja je otkrivala njena lepa ramena, spuštajući se u širokom trouglu prema grudima, čija se lepota dala naslutiti. Haljina odignuta žiponom spuštala se do ispod kolena, pa kao iz neke čigre, mesto jedne, izvirivale su dve lepo izvajane noge završavajući se u crnim cipelama sa visokom štiklom.

Osećala se kao u snu, kao žena koja zna da je lepa i da je gospodin koga drži ispod ruke ponosan i zadovoljan njenim izgledom. Pročitala je to u njegovim očima kada ju je odmerio od glave do pete pružajući joj njenu crnu malu tašnicu i propuštajući je da izađe iz hotelske sobe. Ponosila se njime koji joj je u ogledalu pored koga su prolazili ličio na nekog filmskog glumca. Prvi put je obukao, tek pred put sašiveno, crno svečano odelo sa leptir mašnom.

Štof su kupili na kredit. Koštao je pravo malo imanje, a šiven je kod jednog od najboljih beogradskih šnajdera da bi doktor izgledao dovoljno reprezentativno u tom velikom i bogatom svetu. Za čas ga je zaustavila i veštim pokretom mu popravi leptir mašnu pre nego što su ušli u restoran.

Ober u crnom fraku im se naklonio i poveo ih ka jednom stolu kraj staklenog zida. Nekoliko trenutaka su ostali zadivljeni pogledom koji se pružao ispod njihovih nogu. Grad je blistao pod njima, a u Dunavu, koji je tekao pod njihovim nogama, ogledale su se svetiljke mostova. Iznad grada veliko zvezdano nebo i u daljini tanak srp tek rođenog mladog meseca.

–         Daj mi ruku, dragi! Tako, sigurno znaš zašto je tražim? Ne, ne žuri promisli. Grozno, vidim da si u nedoumici. Dakle, da ti odam tajnu? Kad vidiš mlad mesec…

–         Uhvati se za nešto zlatno!

–         Tačno, pa ćeš biti srećan i bogat!

–         S onim prvim se slažem, ono drugo nije važno, ali ti se nisi uhvatila za zlato, nego za mene…

–         Ti si za mene sve zlato ovog sveta!

–         Greška, dragi, ja sam dijamant i to Kohinor.

Engliš valcer ih je podigao i odveo ih do podijuma za igru. Zaplovili su nošeni predivnim zvucima, uranjajući pogledima bremenitim ljubavlju jedan u drugog.

 

2 0 / 0 2

Taunus, opran i izglancan, blistao je na zracima sunca kada su se dva pikola, propisno uniformisana, trudila da upakuju kofere u njega. Dugo su im mahali dok je taunus izašao iz hotelskog kruga.

–         Grofe, kakav si im to bakšiš dao kada su ovoliko ljubazni?

–         Nećeš mi verovati! Juče kada sam sišao da ih zamolim da mi operu kola, shvatio sam da samo imam krupne novčanice i to u markama. Setio sam se da u kolima imamo još jednu nenačetu čokoladu sa lešnikom. Kada sam im dao celu čokoladu, odlomili su samo dva rebra i vratili mi je uz naklon i osmeh. Jedva sam ih naterao da uzmu celu čokoladu. Bili su toliko zbunjeni i zahvalni da mi, maltene, nisu poljubili noge. Naravno, da nisu hteli da prime nikakav novac, još uvek su mi se jutros zahvaljivali.

–         Kola nam se nisu nikada tako sijala. Juče nismo stigli da prokomentarišemo. Od našeg poslednjeg boravka u Budimpešti izgleda da im je standard naglo skočio. Ovaj predivan hotel, sinoćnja večera, pogledaj samo izloge pored kojih prolazimo, sve to govori da im je krenulo na bolje.

–         Suviše smo kratko da bismo mogli to da konstatujemo. Za dva rebra čokolade ne bi meni niko oprao kola u nekom hotelu u Beogradu. Što znači da im je standard porastao samo naizgled, jer za luksuznu robu još nemaju dovoljno sredstava i ne mogu da je kupe. Vidiš i ovo su Potemkinova sela. Autoput samo deset kilometra od Budimpešte i sada opet običan.

Smanjio je brzinu, jer je opet počela gužva. Kamioni, traktori, zaprežna kola i automobili, kolona koja je jedva milela. Neki nestrpljivi vozači su pokušavali da obiđu vozila koja su zastajala, pa su zbog toga čas uletali, a čas izletali iz kolone. Nikola je suviše mnogo puta video takve na nosilima i u operacionoj sali. Najednom oseti da su mu vlažni dlanovi. Bio je iznenađen

–         Strah! Odakle strah? Hajde, sveznajući, objasni mi sada taj fenomen? Jutros, kada sam se probdio, osetio sam taj isti strah kada sam pomislio koliko me još stotina kilometara čeka do Holandije.

–         Neobično mi je, retko se plašiš, stvarno nemam odgovor. Osim možda daljina puta, pa možda i neizvesnost koja te tamo čeka. Možda ti je bilo samo u podsvesti, pa nisi razmišljao da češ se naći u jednoj modernoj ustanovi, gde se govori jedan strani jezik koga ti baš ne znaš najbolje.

 

Kolona se jedva kretala. Ispred njih, teška saobraćajna nesreća. Sanitetska kola odnose povređene. Saobraćajna policija reguliše saobraćaj.

–         Strašno, i ovaj narod neoprezno vozi kao i mi u Jugoslaviji. Sve bi to drukčije bilo kada bi postojali dobri putevi.

–         Ipak sam nasledio sujeverje na majku. Da ne nastradamo u nekoj saobraćajnoj nesreći?

–         To je sada stvarno bez veze, saberi se, oteraj taj strah od sebe, misli na jučerašnju večeru, na prelepu noć!

–         Šta mogu, takav užasan strah skoro da mi je potpuno nepoznat. Dođe mi da na prvom skretanju okrenem kola i da se vratim kući..

–         Nađi razlog, potrudi se!

–         Nemam baš nikakav razlog. Bolje rečeno, ima ih bezbroj. Neizvesnost, ako to pokušavam da raščlanim, ispada da mi je sve izvesno. Znam kuda idem, znam šta me čeka. Znam da sam za sobom ostavio nedovršen posao, ali takođe znam da se to moralo učiniti, da bi se moglo dalje. Možda premoren od suviše briga zbog tempa kojim su se događaji ređali, jedan za drugim. Možda previše oštra borba, više sa drugima nego sa sobom, da bi se postiglo ovo što danas postoji i što je zaživelo.

–         Ti nisi imao vremena da razmišljaš šta se događa sa tobom. Nisi li mnogo šta izgubio u sebi što ti je ranije davalo snage da se boriš i da težiš ka nekome svom idealu. Imaš li ga danas?

–         Hm, imam li ga danas? Izuzetno dobro pitanje: imam li ga danas?

–         Gde si opet otplivao? Približavamo se granici Austrije. Ovo je prvi put da ulazimo kolima u jednu kapitalističku zemlju.

–         Baš da vidimo kako to izgleda? Da li ću morati opet da odvrćem sprej za kola?

–         Siguran sam da nećeš, mada smo sada mi za njih crveni đavoli koji dolaze iz jednog opasnog sveta.

Ne, nije bio u pravu! Granična rampa je bila otvorena i kada je zastao pred kućicom granične austrijske policije, policajac mu je pokazao rukom da produži put. Mislio je da nije razumeo znak. Zaustavio je kola očekujući da će mu neko zatražiti pasoš, jer, zaboga, na svim graničnim prelazima mora da se dobije pečat u pasošu. Niko mu nije prilazio. Izišao je iz kola sa dva pasoša i odneo ga u kabinu graničara. Zašto? ‒ pitao je graničar. Osmeh razumevanja mu ozari lice. ‒ Ah, gospodin je hobist, skuplja pečate. Drage volje!

Ruka u beloj rukavici udari dva pečata u dva pasoša čak i ne otvarajući stranu na kojoj su bile slike. Nije bilo podozrivog pogleda sa slike na dotičnog i ustanovljavanja identiteta. Ljubazan osmeh uz:

–         Dobro došli u Austriju i srećan vam put želim!”

Zbunjen, jedva se i zahvali.

 

Beč, zašto Beč, kada ga ceo ostali svet zove Wien, Wiena? Zašto li ga mi zovemo Beč?

 

Dok su sa periferije ulazili u grad u kome je bila neopisiva gužva, jednim okom je ipak uspevao da vidi prelepe barokne zgrade, velike trgove i kao da mu je neko šaptao: Marija Terezija, Meternih, Hajdn, Franc Jozef, Betoven, Šuman, Štraus, pa čuveni Medicinski fakultet na kome su studirali mnogi jugoslovenski lekari, moglo bi se reći i da je i Beogradska medicinska škola deo te bečke škole. Bilo bi lepo ostati nekoliko dana i diviti se ovom gradu.

Nažalost, nigde se nije moglo stati, kola ispred kola, pozadi svi mile, i nestrpljivo trube. Policija je neke ulice zatvorila za saobraćaj. Gubi pravac, počinje da se vrti u krug. Staje na jednoj benzinskoj pumpi da se raspita kako da izađe na autoput za Minhen. Doznaje da je engleska kraljica u poseti, zbog toga takva grdna gužva.

Napuštaju ideju da negde popiju wiener melange. Žure ka Minhenu.

 

Autoput ‒ gust saobraćaj. Svi voze brzo. Ima utisak da i kamioni brže voze od njega. Ne, nije utisak, stalno ga obilaze. Povećava brzinu na 140 km. Strah ga je. Zašto?

Tek posle ponoći stižu na periferiju Minhena. Jedva se snalazi da bi konačno uspeo da pronađe put, kroz široku i kilometrima dugu Dahau štrase. Stižu u Dahau u Fazanenštrase u kojoj je stanovala Vesnina tetka. Bio je to kraj vila srednjeg staleža i ratnih udovica iz Drugog svetskog rata. Iako umoran od puta pomisli:

–         Ko zna, možda je neke od njih i poznavao? Možda je to neko od onih folksdojčera sa kojima je išao u školu, nemačkih vojnika koje je sretao skoro svakog dana za vreme okupacije u Jagodini? Neko od onih koji su bombardovali Beograd ili familije onih koje kao dečko video kako leže mrtvi pored puta posle napada savezničkih aviona.

 

Kapija tetkine kuće bila je širom otvorena, ali je bilo dosta muka dok su tetku probudili. Zaspala je čekajući, jastukom je bilo pokriveno uho sa kojim je još dobro čula.

Nikola je te noći u snu još dugo vozio po nekakvim auto-putevima. Oko njega more vozila koja voze ogromnim brzinama. Trzao se u snu od jakih sirena hladnjača koje su mu stalno bile za kolima i pretile da ga pregaze. Auto putu nikad kraja, gužva sve veća. Koči, ali mu kočnice ne funkcionišu. Budi se pred zoru okupan znojem. Potrebno mu je vreme da se snađe. Nije njegov krevet u bolnici, a nije ni onaj kod kuće, jer ne oseća Vesnu pored sebe. Pruža ruku, pipa i u susednom krevetu dodiruje Vesnino rame. Umiren, okreće se na drugu stranu da bi kroz nekoliko trenutaka ponovo bio na autoputu.

 

Sunčani jesenji dani obasjavali su kupole katedrala i crkava. Ulice su bile prepune sveta koji je pokušavao da upije toplinu sunčevih zrakova pred nastupajuću zimu. Lepo odeven svet, pretežno ženski, sedeo je po kafeima, restoranima i na terasama. Parkovi su bili prepuni dečijeg smeha, uzvika, kotrljanja rolšua i lupe kofica i lopatica. Žagor iz kafea i poslastičarnica, velike šolje kafe koje su se primamljivo pušile uz mameći miris, prepuni tanjirići ukusnih kolača. Negovane ženske ruke na čijim su se prstima svetlucali raznobojni kamenčići, pridržavani zlatnim držačima, koji su ih bezbedno čuvali da se ne pogube. Srebrne kašičice koje su te ruke povremeno ležerno i bez žurbe prinosile ustima sladeći se. Šeširi, šeširići, svih farbi i oblika pokrivali su deo kose koje su verovatno bile sveže uređene kod frizera, čijih je ordinacija bilo bezbroj u okolini. Gospoda su bila zastupljena u nesrazmerno manjem broju, takođe izvanredno obučena sa kao sneg belim košuljama, nestvarno ispeglanim kragnama i ukusnim, skupocenim mašnama. Pušili su debele cigare, povremeno ispijajući po gutljaj kafe ili nekog pića, razno obojenog u čašama čudnih oblika i veličina.

Vesna i Nikola su bili takođe među njima.

–         Šta misliš, koliko li košta ova kafa, a tek mogu da zamislim koliko košta ovo parče torte?

–         Dogovor je, draga, da smo na godišnjem odmoru, koliko košta da košta, red je da i jedan lekar i jedan biohemičar na ovako lepom danu uživaju. Pogledaj ih, kao da niko od njih nema briga ni problema. Ne verujem da je neko ovde iz onog krem dela krem društva. To je sve srednji sloj. Da, draga moja, kapitalizam koji izrabljuje radni narod.

Vesna se oprezno okrenu da proveri da li je neko čuo Nikolu.

–         Teško meni sa tobom, mi smo u Minhenu, nismo u Jugoslaviji, niko nas ne prati i niko nas ne sluša, molim te, odvikni se od tih tvojih strahova.

–         Ne, ne mogu, to je u meni i ti to tako dobro znaš! Molim te, sada u toj Holandiji vodi računa šta govoriš! Obećaj mi da se nećeš baviti tvojim teorijama političke prirode. Šalju te zbog anestezije i IN, a ne…

–         Znam, sve naši doznaju i čuju uvek sve. Verujem da su sigurno za mnom poslali čitavu četu agenata koji će se sve vreme baviti sa mojom malenkošću. Već ih vidim kako svako veče do kasno u noć pišu izveštaje o mom vladanju u inostranstvu.

–         Mislim, da nema smisla da zbijaš sa mnom takve šale. Ostalo nam je tako malo da budemo zajedno.

Njena mala lepa ruka potraži njegovu, a njene krupne crne oči ispuniše se suzama.

Dug poljubac, pa dok se još nije osvestila još jedan.

–         Zaboga, šta će ovaj svet da misli o nama?

–         Imam dokaze da si moja rođena žena i da na tebe delujem terapeutski, jer da to nisam uradio bilo bi još gore. Šta bi svet kazao kada bi video da plačeš? Ti znaš da se ti i ja odlično razumemo, ali nikako ne želiš da prihvatiš jedan drugi način razmišljanja. Da se na kratko ne rastajemo ne bismo danas sedeli ovde. Zar nam nije lepo? Ovih nekoliko dana što ćemo ih provesti kod Miše biće takođe prelepi. Kada smo maštali na kalemegdanskim klupama, nismo ni stigli do sopstvenih kola, ovog kafea u Minhenu i nekog mog boravka u inostranstvu. Koji smo mi put prešli za ovo kratko vreme našeg zajedničkog života? Uvek je sve bilo neizvesno. Često su se tvoje lepe okice punile suzama, zbog straha i zbog neizvesnosti. Draga, nigde do sada nije bilo razloga za tako nešto. Zato od sada molim promeniti način razmišljanja, u životu treba uživati u svakom lepom trenutku, a ostaviti suze i strah za one dane koji neće biti lepi. Jedino ne verujem da će njih u našem životu ikada biti.

–         Kada te ovako slušam, pitam se da li ti to mene tešiš ili stvarno tako misliš? Toliko si različit od mene, pa verovatno zato i ne prihvatam takav način razmišljanja, naime, ja bih prihvatila, ali ne mogu. Mislim da si ti izuzetno srećan čovek, ako ti to stvarno uspeva.

–         Verovatno da te i tvoj profesionalni život menja. Verujem da toga nisi svestan, no ja to primećujem. Spomenuo si naše kalemegdanske klupe, naše razgovore i naša maštanja. Taj Nikola je, dragi moj, već davno nestao.

–         Svakako da se svi menjamo sa godinama. Sasvim si upravu kada tvrdiš da sami to ne primećujemo. Mi smo već deset godina u braku, a čini nam se da smo se tek juče upoznali. Život trči pred nama, ali nas ne pušta, nosi nas sa sobom. Profesija je samo deo tog života.

–         Tebi je, dragi moj, to vrlo bitan deo života. Vi anesteziolozi meni liči te na oklopnike, koji najčešće imaju čak i spuštene vizire. Teško je znati šta vi stvarno osećate i mislite. Ono što mi vidimo, to niste vi, to su samo vaši oklopi.

Bio je iznenađen, pred njim kao da je sedela jedna druga potpuno nepoznata Vesna. Retko se događalo da njih dvoje tako razgovaraju. Znao je on da se izmenio, ali mislio je da samo on to zna.

–         Ko ste to vi?

Upita radoznalo.

–         Pa mi, tvoja najbliža okolina. Ti si bio jedan mlad veseo čovek, vrlo osećajan, hajde da upotrebim jednu otrcanu reč, romantičan, plenio si svoju okolinu nekom radošću, uvek spreman na šalu, uvek ljubazan, nikad namrgođen i nikad ljut. Ti si po kući pevao, danas čak i u društvu više ne pevaš, pa te ljudi mole, znajući kako si ranije lepo pevao, da nešto otpevaš. Retko pristaješ. Meni si ranije znao da predivno prepričavaš pročitane knjige, bajke koje si sam izmišljavao. Bože, kako sam ti se divila i danas ti se divim, jer meni Bog nije podario takve prelepe osobine. Međutim, to je danas samo prošlost, koja se samo ponekad pojavi, na trenutak, kao da se boji da sve ne ostane samo prošlost.

Zaćutali su. Nikola, da bi prekinuo nastalu tišinu, pozva kelnericu da plati. Vesna je bila u pravu. Bio je to veliki izdatak za građane Istočne Evrope.

 

Udobnim i čistim tramvajem, u kome nije bilo gužve, vraćali su se tetkinoj kući dok im je Minhen, paleći ulična svetla i osvetljavajući svoje bogate izloge, krunisao završetak jednog prelepog dana u kome je život, ko zna iz kojih i kakvih razloga, usporio svoju uobičajenu trku i pokazao jedno lice koje su retko viđali, a još ređe u njemu uživali.

 

2 0 / 0 3

Crveni taunus je opet jurio autoputem prema Milhejmu u kome je živeo i radio Vesnin brat Miša. Samo nekoliko desetina kilometara od holandske granice. U obližnjem gradu Esenu nalazio se holandski konzulat gde treba Nikolu da sačeka viza za šestomesečni boravak u Holandiji.

Mada je jugoslovenskim građanima bilo moguće da se svuda po Evropi šetaju bez vize kao turisti, za boravak od više od tri meseca bila je potrebna dozvola boravka u svakoj evropskoj zemlji. Za dozvolu boravka bio je potreban i razlog. Razlog je bio stručno usavršavanje, ili pak obezbeđeno zaposlenje. Ministarstvu u Holandiji nije bilo baš sasvim jasno ko plaća jednog takvog doktora na usavršavanju. Bolnica Zemun nije htela da izda takav dokument zato što ona defakto nije snosila troškove. Bolnica u Holandije takođe nije snosila troškove boravka, nego su učesnici seminara ili njihove ustanove same plaćale i boravak i troškove.

 

Nikola je opet bio izuzetak, a svaki izuzetak je za ma koju birokratiju u svetu sumnjiv. „Poseban slučaj“ slegali su ramenima u Holandskoj ambasadi u Beogradu, a dr de Braun, organizator seminara, uporno je urgirao u ministarstvu da se viza izda jednom doktoru koji nema uplaćen seminar, za koga nema potvrde da će da stanuje u hotelu, za koga se baš ne zna sasvim sigurno gde će da se hrani, ali je jedino sigurno da će u Holandiji boraviti šest meseci i da za njega urgira jedan doktor. To je u Holandiji nešto značilo dok u Jugoslaviji nije značilo baš ništa, ukoliko taj doktor nije imao neke jake veze.

Viza nikako nije stizala preko ambasade u Beogradu. Međutim, seminar je započeo prvog oktobra i Nikolino odsustvo započinjalo je, takođe, prvog oktobra. Zato je predlog dr Brauna bio da Nikola krene na put, i da će ga u Esenu koji je bio granični grad između Nemačke i Holandije, sačekati viza.

 

Oslobođen svog straha od vožnje na autoputu, Nikola je jurio sa 160 km na sat, misleći da će mu se taunus raspasti ako krene brže, no oko njega su jurili drugi automobili još mnogo brže. Taman kada je počeo da uživa u brzini i da primećuje da se sve više uklapa u taj ludi saobraćaj poče volan da ga naglo vuče u desno. Lagano koči kako bi stao na deo autoputa koji je bio dozvoljen za parkiranje. Kočeći, ugledao je da se benzinska pumpa nalazi samo nekoliko metara od njega.

–         Izgleda da imamo sreću. Sigurno nam je crkla guma. Baš nam to ništa nije trebalo. Kako da se desi da crkne kada smo stavili nove gume pred polazak.

Guma na zadnjem točku je bila pojedena od trenja. Za nepunih 15 minuta guma je bila zamenjena i izbaždarena, tako da su mogli da produže put. Mehaničar je sa čuđenjem razgledao skinute parčiće gume raspitujući se gde je kupljena. „O, ja“, bio je njegov komentar kada je čuo da je kupljena u Jugoslaviji.

–         Ode nam 40 DM, ali je neverovatno kojom brzinom se to sve završilo. Kod nas bi prvo sačekali da se ohladi usijana felna, pa dok bi namestili gumu prošlo bi najmanje sat.

–         Zato si platio 40DM. Kod nas bi to bilo mnogo jeftinije. Teško je upoređivati onaj naš svet i ovaj ovde.

–         Verovatno da si u pravu! Imaću dosta vremena da to činim. Ovaj svet mi se više dopada. Ljubaznost, spremnost da budeš saslušan i uslužen, da ne moraš da tražiš neku vezu da bi popravio kola, kupio bojler i to, naravno, sve za svoje rođene pare. Čak ni onda, kada si poslan od nekog ili preko nekog, niko nije ovako ljubazan i uslužan.

Gužva na autoputu se smanjila. Bilo je prosto uživanje voziti po izvanrednom asfaltu bez rupa i neravnina. Ulazili su u Rursku oblast, nizala su se imena velikih poznatih gradova. Veliki aspirin Bajera kao maketa i ogromna postrojenja farmaceutske industrije videla su se sa puta. Šuma malih gradića, pa velikih Dizeldorf, Keln i sela kao na slikama, oprana i okrečena, osvetljena zracima zalazećeg sunca.

Prvi put od kada su pošli na put, Nikola se osećao ugodno, straha je nestalo. Taunus je jurio sa 170/km.

–         Nisi li malo preterao sa ovom brzinom. Niko te ne juri. Već smo blizu cilja.

–         Hm, pokušavam da probam šta ovaj naš taunus sve može. Ti izgleda imaš vrlo veliko poverenje u šofera, ali zaboravljaš da tek kada siđemo sa autoputa predstoji vožnja kroz grad i traženje Mišine ulice. Mi još nikada kod njega nismo bili kolima.

–         U šofera imam puno poverenje, ali ne u gume koje imamo. Čuo si ono mehaničarevo: „O, ja!“

 

Nisu mnogo lutali, uspeli su vrlo brzo da nađu Mišinu ulicu. Bilo je veliko uživanje posle ovog dugog puta sedeti zavaljen u Mišine velike i udobne fotelje u prostranom i lepo nameštenom stanu i pričati o danima provedenim u vojsci, o familiji i zajedničkim prijateljima. Obilna večera sa svim mogućim nemačkim specijalitetima, serviranim u luksuznim i skupim servisima, uz neko posebno špansko vino, nateralo je dvoje putnika da brzo potraže udobnost kreveta.

 

Konzul u Esenu, kome su se javili odmah ujutru posle doručka, nije još uvek dobio odobrenje od Ministarstva spoljnih poslova Holandije da Nikoli izda vizu. Izvinjavao se i obećao da će se javiti telefonom čim odobrenje stigne. Sva sreća da je seminar počinjao tek za sedam dana, pa su ovaj prinudni godišnji odmor Vesna i Nikola dočekali sa uživanjem.

Miša i Dobrila su bili u bolnici skoro čitav dan, pa su se gosti sami širili po stanu, uživali u divnoj muzici iz savršenih stereo-uređaja. Miša je bio čovek koji, ako je nešto imao, onda je to moralo biti najboljeg kvaliteta. Odlazili su u šetnje po gradu i naravno, šta bi Jugovići drugo, obilazili su velike robne kuće i prelepe radnje, diveći se svemu i po običaju ništa ne kupujući.

Ponekad bi se popila i kafa, ali su stalno jedan drugog ubeđivali da je kafa ipak ukusnija kod kuće, a da su kolači iz Mišinog frižidera ipak ukusniji nego oni u poslastičarnicama pored kojih su prolazili.

Večernje časove su provodili u razgovoru sa Mišom ili u gledanju televizije i to u boji sa velikog ekrana uz stereo-zvuk. Bili su oduševljeni, jer toga u Jugoslaviji još nije bilo.

Najzad, telefon iz konzulata. Konzul, mlad lep čovek, nasmejan i ljubazan, izvinjavao se što su morali da čekaju toliko dugo vizu. Nije baš onima u Ministarstvu bilo jasno, zašto doktor ide u neku gradsku bolnicu, a ne u neku univerzitetsku kliniku. No, sada je sve u najboljem redu. Poželeo je srećan put i lep boravak u njegovoj zemlji, ispratio ih je do lifta, pa čak i pozvao lift mesto njih.

 

Nikola je na izlazu iz konzulata još jednom otvorio pasoš, da pogleda vizu Kraljevine Holandije koja je glasila na godinu dana. Kakva ljubaznost, valjda da mu nadoknade čekanje, dali su mu vizu koja traje sve do iduće godine u ovo doba.

–         Šta je ptičice, šta praviš tako ozbiljno lice?

–         Kako da ga ne pravim kad je sada kraj svim ovim lepim danima koje smo proveli zajedno. Mislila sam, da će opet biti komplikacija oko vize. Nadala sam se. Teško mi je da ti priznam da se za malo nisam molila Bogu da ta viza uopšte nikada i ne dođe Jedva sam uspevala da to ne učinim, jer sam znala koliko to za tebe znači, ali za mene…

–         Eto, sada opet ti mali dijamanti koji teku iz tvojih očiju, dogovorili smo se da nismo toliko bogati da možeš da ih tako rasipaš i to na ulicama nekog Esena.

Brzo je okrenuo Vesnu prema sebi i poljupcima je osušio njeno lice. Naslonila je glavu na njegovo rame dok joj se telo treslo od nečujnog plača.

Seli su u mali simpatični kafe u kome je bio polumrak, u koga su verovatno dolazili ljubavni parovi da uživaju u romantičnoj atmosferi i divnoj muzici. No Vesni su i dalje tekle suze.

 

To poslednje veče nije bilo ni malo prijatno. Vesna je bila neraspoložena, Nikolu je opet uhvatio onaj strah od vožnje i neki strah od nečeg nepoznatog. Miša ih je odveo na Oberhauzen Kreuc odakle se odvajao put za Holandiju. Na tom mestu se račvalo i spajalo nekoliko auto-puteva tako da je na vreme morao da se pronađe izlaz za auto-put koji je vodio za Holandiju.

–         Pazi, momče! Ako ovaj izlaz propustiš, bićeš izgubljen u ovom haosu od saobraćaja, teško ćeš se opet vratiti na ovo mesto. Bog ti bio u pomoći, ako ti se to desi!

Nikola pomisli da bi on sigurno izveo svog rođaka na pravi put vozeći ispred njega. Ipak, izgleda da posle provedenih godina u tom zapadnom svetu čovek izgubi neke kvalitete koje je imao. Da li ih izgubi ili ih nije nikada imao?

 

Noć su proveli u milovanju. Želeli su da jedan drugom pruže svu strast, svu ljubav i sve nežnosti za mnogo meseci unapred.

Zaspali su kao i uvek zagrljeni.

 

2 0 / 0 4

Sivo, nisko, oblačno nebo i hladnjikavo jutro. Gust saobraćaj onih koji žure na posao. Na jednom ćošku ostala je Vesna koju je video u retrovizoru. Znao je da su joj oči pune suza i da će dan provesti tugujući.

Sirena kamiona iza njega trže ga, opet je vozio presporo. Propusti ga i poče da se koncentriše na ulice koje su vodile ka auto-putu. Bio je sam sa sobom, što mu se retko događalo.

–         Da nisi krenuo u taj beli svet, bio bi u ovom trenutku u operacionoj sali, neko bi te smenio da popiješ kafu. Okružen bi bio poznatim licima, ne bi razbijao glavu da li voziš po dobrom putu ili ne. Šta ti je ovo sve bilo potrebno?

–         Detinjasta pitanja, dovoljno smo razmišljali o tome. Sve što je lako, nije uvek dobro.

–         Mogao bih da budem takođe pametan pa da pitam da li je sve što je teško uvek dobro?

–         Nazad se više ne može. Izazov je videti dokle je stigao ovaj napredni svet. Literatura je literatura, ono što pročitaš treba i opipati, doživeti i izvesti neke svoje zaključke.

–         Da li negde daleko u tvoj podsvesti nije i želja da vidiš da li se ti u tom svetu, možeš da snađeš. Izgleda da ti se mnogo svideo taj svet? Mnogi tvoji prijatelji i kolege su već davno otišle u taj svet Zašto ne bi i ti? Ovih dana si video kako živi Miša. Ti tako nećeš ni za pedeset godina. Nemaš jedan najobičniji stan. Deca ti rastu. Gde ćeš za par godina?

–         Milioni žive tako, kao ja. Mi se svi trudimo da od tog našeg života tamo nešto učinimo, da ga popravimo nabolje. Miša samo radi svoj posao korektno i to je sve. Ne znam da li bih ja takvim životom bio zadovoljan?

–         Da li ti to sam sebi prodaješ neku filozofiju koja je apsolutno netačna? Zar se već nisi uverio da si na putu napretka, jedino što put ima grdne prepreke. Taj tvoj put niko, ko nije mazohista, ne želi.

–         Sad je bilo dosta, pogrešiću stvarno put.

 

Jedna velika hladnjača mu je zaklonila vidik. Jedva je uspeo da na vreme ugleda tablu koja mu je pokazivala da treba da skrene sa auto-puta na put koji vodi za Holandiju Ugurao se između dva autobusa i odahnuo. Nažalost, prerano je odahnuo, jer je to bila račva za dva auto-puta sa koje se odmah desno skretalo za auto-put koji je vodio za Holandiju. Zbog saobraćaja više nije mogao da skrene na onaj pravi za Holandiju, morao je da produži za Oberhauzen, grad u Nemačkoj koji je bio na suprotnoj strani od Holandije.

Grozničavo je razmišljao i dalje vozio napred, sve više se udaljavajući od auto-puta. Gradske ulice, trgovi, bezbrižan svet koji ulazi u radnje, kupuje novine bira cveće. Gde da skrene? Koga da pita? Zamalo ne prolete kroz jedno crveno svetlo.

Odjednom, ugleda pred sobom jednog malog renoa sa NL ‒ holandskom registracijom. Skoro da se prilepio uz njega, verujući da Holanđaninsigurno vozi za Holandiju.

Posle nekoliko stop svetala posumnjao je u tu svoju pametnu ideju. Ablendovao je Holanđaninu i ovaj je zaustavio kola.

 

„Za Holandiju? Ne. On je tek stigao iz Holandije. Sa ovog mesta mu je nemoguće objasniti kako da izađe na auto-put. Na sreću, zaustaviše se policijska kola, da bi ih opomenuli da se na tom mestu ne sme da stoji. Saznavši za problem, ljubazno su se ponudili da oni izvedu zalutalog stranca na pravi put.

 

Dugo su krstarili kroz ulice i uličice da bi se konačno našli na auto-putu. Policajci su vozili do prvog parking prostora pokazujući Nikoli da i on skrene na njega.

Oba policajca su izašla iz kola da mu požele srećan put i da mu uz osmeh saopšte: Imer gerade aus.[2]

Bio je dirnut pažnjom policajaca i odahnuo je. Pre nego što je ponovo krenuo, želeo je da na miru popuši cigaretu i da definitivno sredi svoje živce koji su bili do maksimuma napeti. Početak puta prema Holandiji nije bio baš sjajan. Ko zna šta ga je sve još čekalo do tog Dordrehta! Naravno, nije baš sve bilo samo pravo napred, morao je još da promeni dva auto-puta dok nije stigao konačno u Dordreht.

Bolnica je bila sva opkoljena zelenilom i, naizgled, mala. Rampa na ulazu i vratar koji gospodina koji govori nemački nije hteo da pusti u bolnicu nego mu je rekao da se parkira na parkingu pred bolnicom. U malom foajeu koji je blistao od čistote i ukrašen cvećem, sedela je dama za pultom čitajući neki časopis. Dosta je naziva i strelica bilo na lepim plastičnim pločama koje su visili sa plafona, no Nikola ništa od napisanog nije razumeo.

–         Ja sam doktor Vajnberg, došao sam na seminar koji organizuje doktor von de Braun.

Preturala je neke spiskove, međutim, njegovog imena nije bilo.

–         Vi ste, svakako, dobili od nas pismo i ime hotela?

–         Nažalost, jedino pismo koje imam je ovo, ali tu nema ime hotela, jer ću ja stanovati u bolnici.

–         U bolnici? To je skoro nemoguće ‒ začudi se žena.

–         Doktor Vajnberg?

Začu iza svojih leđa jedan tih dubok glas.

Okrenuvši se, ugleda pred sobom visokog prosedog doktora u besprekornom belom mantilu, zatvorenom do grla. Kroz naočare sa debelim okvirima posmatrale su ga dva plava oka, radoznalo, smeškajući se. Setio ga se.

–         Dobro došli, nadam se da ste dobro putovali? Izvinite, samo da nešto objasnim službenici.

Ništa nije razumeo od jezika kojim su govorili. Bio je to neki grlen jezik. Bilo je tu čak i nekog šištanja, možda i nekih nemačkih reči, ali ih nije mogao razumeti.

–         Gde je vaš prtljag?

–         U kolima koja su parkirana na ulazu u bolnicu.

–         Dajte mi ključeve? Portir će vam ubaciti kola na bolnički parking i doneti vam vaše stvari. Ako nešto zaboravi, kasnije ćete sami uzeti.

Opet kraća diskusija sa damom iza pulta koja se sva topila od ljubaznosti, uz više puta ponovljeno OK.

–         Sada možemo da krenemo prema vašoj sobi. Pre svega želim da se izvinim zbog mog nemačkog, znate, ja baš nemam vijugu za jezike, ali se nadam da ćemo uspeti da se sporazumemo.

Ušli su u stakleni lift, nestvarno čistih stakala.

–                   Biće vam svakako lako da zapamtite, vaša soba je na poslednjem spratu. Ovo B je na našem jeziku parter, beganegroend. Vi ste na trećem spratu, tu je, na svu sreću, brojka koja je svuda u svetu ista.

Hodnik dug i uzak. Levo i desno vrata, kao u hotelu. Potkrovlje, pomisli Nikola, kakva li je tek soba? Otključavši jedna vrata, na sredini hodnika propusti ga uz malo nelagodan izraz lica.

–                Moram da vam se izvinim. Ovo je jedna od lekarskih soba. Izabrali smo je ali znate kako je, to su skromne sobe, gde naši lekari mogu da rade kada nisu na odeljenju i eventualno da spavaju, ako to zatreba za vreme dežurstva.

 

Soba je bila velika. Levi, prostraniji deo, imao je čitav zid u staklu ispod koga su bili radijatori, a između njih i prozora bila je duga polica na kojoj su se nalazile saksije sa prelepim cvećem. Veliki pisaći sto. Klub garnitura sa dve udobne fotelje. U ćošku iza pisaćeg stola lavabo sa toplom i hladnom vodom, ogledalom iznad koga su se nalazile sijalice. Ispod lavaboa ormančić sa čistim peškirima. Ceo taj prostor mogao je da se zatvori jednom zavesom. Desno od ulaza u sobu su se sužavala tri ugrađena plakara. Preko puta njih, uza zid, prostrani krevet iznad koga se nalazila noćna lampa i telefon koji su bili na jednom pokretnom postolju. Cela prostorija je bila veća od polovine stana u Beogradu.

‒ Kupatilo i WC su prekoputa. Naše lekarske sobe nemaju kupatila, ali mislim da vam to neće praviti veliki problem. Desno od vaše sobe je čajna kuhinja gde možete da skuvate kafu, čaj, supu, hranićete se zajedno sa dežurnim lekarima u trpezariji koja je dole u parteru.

U međuvremenu je portir doneo stvari i ključeve od kola. Neka starija gospođa donela je dva termosa i šoljice. Dr de Braun ju je predstavio kao domaćicu koja će se starati o doktoru za vreme njegovog boravka, zatim je seo u jednu od fotelja, ponudivši Nikolu da sedne u drugu. Sa vrlo ozbiljnim izrazom lica, čak i po malo bojažljivo, upitao je:

–         Znam da niste oduševljeni, ali stvarno u bolnici bolje sobe nema. Ukoliko ne možete da prihvatite ovaj smeštaja, ja sam već razgovarao sa direktorom koji mi je obećao da postoji neka mogućnost da vas smestimo u jednu privatnu kuću, ali to će tek moći za mesec dana.

–         Koliko mi se na prvi pogled čini, mislim da je smeštaj u redu. Ipak ću zadržati pravo da vam to kažem za nekoliko dana dok se smestim i naviknem na okolinu.

–         Odlično! Pre nego što vas napustim, moram još da pogledam pacijente koji su sutra na operativnom programu. Moj predlog je sledeći : gospođa de Braun i ja pozivamo vas na večeru kod mene kući. Oko deset sati stići će šefovi bolničkih odeljenja da se upoznaju sa vama i da zajedno popijemo po piće. Sutrašnji program vam je na stolu, kao i program seminara. Svi učesnici su već stigli osim kolege profesora Stojanova iz Bugarske koji je isto tako imao neke probleme sa vizom kao i vi. U deset do osam dolazim po vas.

Kada je ostao sam, nije mogao, a da ne počne na glas da se smeje.

–         Znam da niste oduševljeni… Šta bi gospodin doktor pomislio da je video stan u Beogradu i njih šestoro u njemu?

Prišao je pisaćem stolu. U jednoj lepoj vazni nalazio se buket cveća sa vizitkartom na kojoj je pisalo: Dobro došli u Holandiju. Staf Opšte bolnice Dordreht. Pored buketa braon gleđosan sud, imitacija poludubokog lonca od pečene gline sa dve uške, prepun južnog voća, jabuka i krušaka. .

Na sve su mislili. Olovke, hartija čista, kao i hartija sa zaglavljem bolnice. Koverti. Telefonski imenik bolnice, telefonski imenik grada. Program seminara, sa napomenom kada se treba prijaviti policiji, kog dana i u koliko sati. Ono što ga je iznenadilo, bolnica je imala samo dva anesteziologa dr Braun i dr Aneke vaan de Maan. Znao je da bolnica ima pet operacionih sala. Kako sa dva anesteziologa?

 

–         Vesna dušo, stigao sam sa nešto malo problema jugo-vozača koji se ne snalazi na putevima. Znam da si se brinula, ali tek sam sada ostao sam, pa mogu da popričam malo duže. Molim te, ne brini se više! Sve je ispalo preko očekivanja, imam divan smeštaj. Doktor Braun me je sačekao i večeras sam kod njih pozvan na večeru.

–         Srećan tebi put za Minhen, poljubi tetku. Pa se čujemo. Sada moram pod tuš, pa se spremam za večeru. Ljubim te.

Raspakovao je svoje kofere. Istuširao se, seo u fotelju, zapalio cigaretu i još jednom sa uživanjem pogledao svoj apartman. Izgleda da je imao sreću.

 

Cela organizacija puta ‒ od saglasnosti bolnice, vize, do troškova seminara i obezbeđenja smeštaja ‒ imala je toliko slabih karika u lancu da je čitav poduhvat izgledao neostvariv. Nastojanje Eme Ružić koja je sve isplanirala do detalja omogućila mu je da sve ipak prođe bez velikih komplikacija. Sada je bar taj deo rešen. Stigao je.

 

2 0 / 0 5

Nedaleko od bolnice, nepunih pet minuta vožnje kolima nalazila se lepa kuća doktora Brauna. Bio je to kraj verovatno imućnijih ljudi gde su se nalazile samostalne kuće okružene zelenilom i cvećem. Prilikom svoga prvog boravka bio je na ručku kod dr Brauna, pa se sećao njenog izgleda. Bez obzira što je sada bila pozna jesen, ispred kuće se nalazila mala bašta sa još uvek lepo podšišanom zelenom travom i čitavom kolonadom ruža koje su vodile do ulaza u kuću. Na ulazu u kuću dočekala ih je gospođa Anemik kao starog poznanika, mada su se samo jednom videli u životu.

Kao i prvi put, ostao je zadivljen ogromnim prostorom dnevne sobe koja je kao u većini holandskih kuća bila podeljena na dva dela. Jedan deo je bio namenjen dnevnom boravku, a drugi deo je bio trpezarija.

U kaminu su pucketala dva velika panja, veselo obasjavajući svojim plamenom prostoriju. Na duguljastom niskom stočiću, koji su okruživale udobne fotelje, gorele su dve sveće čiji se treptavi plamen igrao sa naborima velike kristalne vazne, pretvarajući se u mnogobrojne male zvezdice koje su se čas palile ‒ čas gasile. Veliki buket raznobojnog poljskog cveća, mnogo cveća u saksijama, koje Nikola nije imao prilike do sada da vidi, ukrašavale su celu prostoriju i govorile o prefinjenom ukusu domaćice, kao i da domaćica svakodnevno poklanja mnogo pažnje nezi ove male botaničke bašte. Nemački jezik gđe Anemik je bio mnogo bolji od jezika njenog supruga.

Razgovor se vodio o Nikolinoj porodici, o problemima oko vize i smeštaju u bolnici. Posluženo je piće, a Nikola je iskoristio priliku da se zahvali na poslatom južnom voću i dobrodošlici. Izvinjavajući se što nije bio u mogućnosti da kupi cveće, podelio je svoje sitne poklone koje im je doneo iz Jugoslavije. Imao je utisak da su bili vrlo obradovani i da to nisu očekivali.

 

Večeralo se pod lelujavom svetlošću sveća u velikim srebrnim svećnjacima. Dok je dr Braun pričao o problemima koje je imao sa Ministarstvom oko Nikoline vize, Nikola je posmatrao Anemik. Bila je to još mlada, srednjeg rasta, lepo građena plavuša, sa licem koje je, na prvi pogled, privlačilo svojim pitomim, skoro uvek nasmejanim izrazom, tihom veselošću i nekom pažljivošću kojom je slušala svoga sagovornika. Cela njena pojava ulivala je poverenje, staloženost i opuštenost. Večeras je bila svečano obučena. Setio se njihovog prvog boravka kada su bili pozvani na lanch, kada je, videvši je, pomislio da je ona verovatno ćerka dr Brauna. Večeras je to bila prava dama.

 

Dr Braun je na sebi imao tamno odelo i leptir-mašnu. Nikola je obukao svoje crno odelo koje je više ličilo na smoking nego na odelo, belu košulju i crnu leptir-mašnu. Oblačeći se, pomisli da možda nije preterao i da je previše svečano obučen, ali sada se pored njih u ovoj lepoj atmosferi osećao vrlo prijatno i opušteno. Ah, kako bi bilo lepo da je sada i Vesna među njima, pa da i ona uživa u ovoj lepoj atmosferi! Kafom i sladoledom se završila večera.

Kao da je svaki minut bio isplaniran. Oglasi se zvono i uskoro je prostorija koja je za Nikolu bila tako velika, bila ispunjena doktorima i njihovim žamorom. Dr Braun je svakog pojedinačno predstavljao Nikoli.

Gospoda doktori su palili svoje cigare, dobar deo njih lule i smeštali se gde je ko stigao. Od nekud su se pojavljivale stolice i čaše sa pićima.

Nikola je bio zbunjen. Osećao se, kako bi njegova baka rekla, kao usran golub. Kako i ne bi? Gospoda šefovi su bili nonšalantno obučeni. Ne, možda je taj izraz preblag. Gospoda su bila grozno obučena.

Džemperi raznih boja, istegljeni od dugog nošenja, mogli su se primetiti i kožom obloženi laktovi, iz kojih su virile kragne košulja čije su boje vrištale u odnosu na resto. Pantalone uglavnom izlizane. Plavi džins ili pantalone koje davno nisu osetile peglu, šućmurastih boja. Najinteresantnije su bile cipele. Robusne, nepoderive sa debelim đonovima, duboke na šniranje, neke čak nisu bile ni zašnirane do kraja, čišćene ko zna kada. Čarape, srozane, nemogućih boja. Toliko je bio iznenađen njihovim izgledom da nije ni primetio da su ipak bila dva doktora koji su imali košulje sa mašnama i blejzer sa grao pantalonama, ali i to je bilo iznošeno i izgužvano sa cipelama koje su više odgovarale planinarima, nego ljudima koji rade u bolnici.

A on: crno odelo, pantalone na čiji se šav moglo i poseći. Bela košulja,leptir-mašna, bela maramica u malom džepu na sakou. Cipele koje su se sijale. Bilo mu je neprijatno, njima ne!! Bar se to na njima nije primećivalo. Levo sedeći sused ispuštajući kolutove dima, okrenu se prema Nikoli:

–         Znate, pre par godina bio sam u Jugoslaviji na godišnjem odmoru. Lepo smo se proveli. Svi su prema nama bili ljubazni kada su čuli da smo Holanđani, a ne Mofen[3]. Mi mrzimo Nemce,pa su nam i svi narodi koji ih ne podnose odmah simpatični.‒ Šta ce biti kada umre Tito? ‒ ubacio se u razgovor kolega prekoputa.

–         Kako to mislite, šta će biti?

–         Mislim, da li će ući Rusi u Jugoslaviju ili će se Jugoslavija raspasti. Mi ovde u našoj štampi čitamo da ima mnogo nacionalnih problema.

–         Ne verujem da ih ima toliko mnogo kao što se priča. Kada Rusi nisu ušli 1949. godine i okupirali Jugoslaviju posle rezolucije Informbiroa, neće ni sada. Kada nisu ušli posle Praškog proleća, prošle godine, kada je situacija bila vrlo ozbiljna jer je Tito stao na stranu Čehoslovaka, onda Rusi neće krenuti u takvu avanturu. Svi se pitaju šta će biti kada Tito umre? Moje mišljenje je da se neće ništa u Jugoslaviji promeniti, kao što se nije ni u Sovjetskom Savezu u strukturi države ni posle Staljinove smrti promenilo.

–         Mi smo svi oduševljeni ovde sa vašim samoupravljanjem.

–         To mogu da vam verujem. Jedino mi nismo.

–         Da li biste mi objasnili zašto?

–         Vrlo rado, jedino to nije baš tako jednostavno. Pre svega zbog mog insuficijentnog nemačkog jezika, a drugo koliko vi lično znate o samoupravljanju?

–         Dosta sam čitao o tome. Nekoliko mojih školskih drugova koji su pravnici, a jedan od njih je direktor preduzeća, bili su u Jugoslaviji da izučavaju samoupravljanje.

–         Da, iz naše štampe znam da je dosta vaših zemljaka bilo jako zainteresovano za taj sistem. Mislim da su neki i doktorirali na tu temu. Možda sam bio malopre preoštar pa moram da se korigujem. Jedno je čitati i studirati, a drugo je biti jedan od samoupravljača i živeti u zemlji u kojoj se samoupravlja. Mislim da je i komunizam idealno društveno uređenje, ali kao što se može videti ne funkcioniše bez diktature.

Zastao je, jer je primetio da ga sada svi slušaju.

–         Kod nas postoji mišljenje da će posle Titove smrti doći do velikih nemira u Jugoslaviji?

–         Posle trideset i nešto godina diktature, jednopartijski komunistički sistem ne zavisi više od smrti jednog čoveka.

–         Naši političari misle da će doći do raspada federacija, kada nestane čvrste Titove ruke koja drži sve nacionalnosti zajedno u Jugoslaviji koju je on stvorio.

–         Jedna korekcija, Jugoslaviju nije stvorio Tito. Kralj Aleksandar Karađorđević je ujedinio Srbe, Hrvate i Slovence u jednu državu posle Prvog svetskog rata, a kasnije joj je dao ime Jugoslavija.

–         Doktor Vajnberg je došao kod nas na seminar o IN. Po vašim pitanjima i njegovim odgovorima reklo bi se da je ovo skup zabrinutih političara.

Razleže se smeh i diskusije krenu sasvim drugim putem posle primedbe dr de Brauna. Ponoć je davno prošla kada se Nikola našao ponovo u svojoj novoj sobi u svom novom krevetu u kome je zaspao pre nego što je uspeo da napravi i najmanju analizu svog prvog dana u Holandiji.

 

2 0 / 0 6

Sivo, nisko nebo iz koga je sipila sitna kiša koja je dobovala po limenoj nastrešnici krova na mansardi, dočekala je Nikolino buđenje. Brzo jutarnje spremanje, oblačenje uredno složenih mantila, košulja, belih čarapa i spremanje za program koji je do detalja bio izložen na pisaćem stolu.

 

Bele bluze holandski doktori nemaju. Mesto njih se nose košulje od belog pamučnog materijala sa dva velika džepa i bele pantalone. Preko toga mantil, zatvoren do grla sa kragnom koja Nikolu podseti na katoličke sveštenike. Na gornjem levom džepu bilo je ispisano prezime doktora običnim flomasterom. Bele čarape i bele cipele, sve je to bilo spremljeno u jednom ormanu, gde je bilo i nekoliko krevetskih presvlaka i bezbroj mekanih i velikih peškira.

U rasporedu je pisalo da je doručak u asistentskoj sobi u parteru. Na planu bolnice je lako pronašao sobu. Soba je bila velika, funkcionalno i udobno nameštena. Nekoliko udobnih fotelja, dva troseda ispred njih veliki televizor čije dimenzije Nikola još nikada nije video. Nizak orman iznad koga su se ređale police sa časopisima, novinama i nedeljnim žurnalima u bojama. Na sredini prostorije dugačak sto, svojim užim delom prislonjen uza zid, širim okrenut prema sredini prostorije, prekriven belim čaršavom i postavljen za šest osoba, sa termosima za kafu i čaj, posudom za mleko, jogurt, tanjirom, sa raznim sirevima, tanjirom sa raznim mesnim prerađevinama. Puter, margarin i poslužavnik na kome su se nalazili džemovi i med. Korpa sa nekoliko vrsta hleba crnog i belog i nečeg što je ličilo na loše pečeno testo, premazano katranom.

 

Pijući čaj i grickajući na brzinu napravljene sendviče, od svega po malo, sećao se borbe da se operacionom bloku u Zemunu vrate sendviči koje je Uprava bolnice ukinula zbog štednje. Borba se završila neuspehom.

–         Dobro jutro, ja sam doktor Du Mee! Vi ste verovatno doktor Vajnberg. Znamo da ćete biti sa nama asistentima. Za nas je to čast, jer mi najmlađi doktori koji smo još na specijalizaciji retko u ovoj našoj sobi vidimo specijaliste.

–         Meni je takođe drago, pogotovo, ako vam ne budem smetao, jer ovo je vaša prostorija.

–         Vi bar znate kako je u bolnici, nismo mi toliko slobodni da se često svi nađemo u ovoj sobi. Posla preko glave!

Ulazak još trojice, ne sasvim rasanjenih hirurških asistenata, ispunilo je prostoriju. Upoznavši se, navalili su na velike šolje kafe i sendviče sa impozantnim sadržajem.

Zatim su svi zajedno krenuli ka operacionom bloku.

 

Bolnica je bila stara preko sto godina. Još juče je na ulazu zapazio u foajeu vrlo lep mozaik na zidu koji je predstavljao sirotinju i bogalje kojima se pruža pomoć. Naime, juče je za vreme večere saznao da je taj mozaik prenet iz jedne stare ustanove koja je bila namenjena beskućnicima i starima u kojoj se samo dolazilo za vreme zime i kada je kucnuo zadnji čas, ali koja je polako prerasla u kuću za negu, a zatim mnogo kasnije u pravu bolnicu u kojoj se lečila sirotinja. Bogatiji svet se tada lečio po kućama, zatim po privatnim skupim bolnicama. Danas su bolnice u Holandiji mahom opštinske ili pak pripadaju raznim religijskim organizacijama. Sve, manje ‒ više, finansijski opstaju od sopstvenih zarada. Univerzitetske bolnice pored toga dobijaju dotacije od države, ali svi lekari koji u njima rade privatno praktiziraju. Znači, bolesnik ili njegov zavod za zdravstveno osiguranje plaća boravak u bolnici, hotelske troškove, bolnici, dok sve lekarske intervencije plaća svakom lekaru ponaosob.

 

Bolnički hodnici bili su prostrani, osvetljeni raznim svetiljkama, blistavo čisti sa velikim prozorima koji su gledali na bolničku baštu. U lepim, velikim, raznobojnim saksijama nalazile su se neke, Nikoli nepoznate, biljke i cveće koje je bilo osvetljeno malim reflektorima. Na zidovima sa strane, na tačno određenim rastojanjima, nalazile su se svetiljke pokrivene mat staklom u obliku velikih listova i, konačno, u plafon ugrađena neonska svetla sunčevih boja. Kada se išlo hodnicima, dobijao se utisak lepog sunčanog dana, dok je samo pogled kroz prozor otkrivao tužni, kišni, jesenji dan.

Čistačice još nije nigde sreo, ali je sve bilo besprekorno čisto. Vrata su se sama, automatski, otvarala ispred njih.

Najzad, operacioni blok sa uobičajenim natpisima koje Nikola nije mogao da razume. Ponovo presvlačenje u tanke bele pantalone i košulje i, naravno, mesto cipela, bele klompe.

Mala lekarska soba, u kojoj su lekari pisali svoje operativne nalaze i pili kafu, bolje rečeno, soba za kafu. Prostorija za sekretarice, niz telefona, pisaćih mašina i dve sekretarice. Upoznavanje, nova imena i ljubazni osmesi.

–         Dobro jutro! Crna sa mlekom i šećerom ako sam to zapamtio juče.

Bio je to dr de Braun sa velikom šoljom kafe koja se pušila.

Veliki termos, pun kafe sa nekim kolačićima na lepom tanjiriću i, naravno, svi atributi za kafu stajali su na jednom stočiću. Prostorija je bila skromno opremljena sa velikim radnim stolom i nekoliko udobnih stolica. Nikolu su oduševljavale velike staklene površine koje su gledale na baštu bolnice.

–         Tako, sada idemo kod sekretarica. Dakle, ovde vam je tabla sa operativnim programom. Sekretarici se javlja iz operacione sale kada treba da poruči bolesnika sa odeljenja. Ona kontroliše da li je dokumentacija sa bolesnikom stigla kompletna. Ona zove hirurge, ako već nisu u operacionoj sali, njoj se javlja, ako treba krv. Lekovi, naime, sve što se mora dopremiti u operacionu salu spolja. Takođe, vodi svu dokumentaciju. Vidite, ima par diktafona, na svakom piše ime doktora. Doktori za vreme pauze dok mi uvodimo pacijente u anesteziju, izdiktiraju svoje nalaze u te male diktafone, ona vadi traku, stavlja je u ovaj magnetofon koji je povezan sa nožnom papučicom i preko slušalica čuje nalaze i odmah ih kuca u istorije bolesti.

–         Izvanredno, kakva ušteda u vremenu!

–         Mi se sa vremenom stalo borimo. Ako imate neka pitanja, ostavićemo ih za kasnije. Idemo dalje.

Velika prostorija, koju je Nikola već video prilikom prve posete, jutros je bila potpuno prazna, nije bilo ni bolesničkih kreveta. Dve sestre su nešto užurbano radile. Opet osmesi i upoznavanje.

–         Kao što znate, ovo je još kombinovana prostorija. Rikaveri sa IN. Svi operisani pacijenti koji su primili anesteziju dolaze u ovu prostoriju dok nisu potpuno budni i dok im vitalni[4] parametri nisu stabilni. Tek onda idu na odeljenje. Operiše se planirano do 17h, sigurno da se kod težih operacija i hitnih slučajeva, što se kod nas ređe događa, bolesnici šalju oko ponoći na odeljenje. U većini slučajeva ova prostorija se zatvara u ponoć.

Prostorija je bila velika, izbrojao je da na specijalno izgrađenim policama koje su ugrađene u zidove stoje kompleti monitora za osam bolesničkih kreveta, ali kreveta nije bilo.

–         Za sada toliko, moramo hitno u operacionu salu. Operativni program treba da počne. Ako želite, možete sa mnom.

–         Kako da ne, vrlo rado!

Opet su bili u dugačkom hodniku bez prozora gde su i levo i desno bila mnogobrojna vrata. Kroz prva su ušli i zatekli hirurge koji su prali ruke. Dvojicu je poznao po očima, lica su im bila pokrivena maskama, dok su se druga dvojica naklonila izgovarajući svoja imena. Oni juče nisu bili kod dr de Brauna. Dok su razmenili par ljubaznih reči, dr de Braun je bio već u OP.

Nikola potraži masku, ali je ne nađe. Nigde kape nije bilo. Zbuni se kad ugleda kroz staklo koje je odvajalo prostoriju za pranje ruku od operacione sale, da svi u sali imaju kape i maske Čudne neke kape od nekog papirnog obojenog mrežastog materijala. Maske su im bile takođe od nekog papirnog materijala zelene boje, bar mu je to tako izgledalo. Prelete pogledom još jednom celu prostoriju, ali ne nađe nigde ni kape ni maske. Baš mu bi neprijatno. Dr de Braun baci par puta pogled kroz staklo, pa izgleda da je shvatio problem.

Uđe jedna sestra i iz jedne jedva primetne tanke pljosnate kutije, izvuče masku, a iz još jedne manje i pliće izvuče jedno parče papira koga raširi i pruži Nikoli. Sada je tek razumeo da je kapa od hartije koja je bila tako savijena da je ličila na podeblju pantljiku. Ko bi se toga setio? Maske su takođe bile u jednoj četvrtastoj kutiji i tako isto su bile od neke specijalne zelene hartije, posebno impregnirane.

–         Hoćete li vi da uvedete bolesnika u anesteziju?

Čudno pitanje. Da uvede bolesnika u anesteziju o kome ništa nije znao, pa čak ni od čega se operiše. Proba li ga?

–         Hoću, zašto da ne!

Izlete iz njega mada to nikako nije želeo da kaže.

Držeći neku cev u ruci, pruži mu njen deblji kraj, usput razgovarajući sa pacijentom.

Sada je već počeo da ima kompleks. Nije nikada video ovu malu plastičnu cev, nije znao zašto služi.

Anestetičar koji je stajao pored aparata za anesteziju izgleda da je razumeo šta dr Braun hoće. Izvadi iz jedne kutije koja se nalazila na jednom ormaniću pored aparata za anesteziju istu takvu cevčicu, povuče kraj koji je bio pružen Nikoli i, gle čuda, pojavi se jedna igla čiji je donji kraj bio čudno zadebljan. Nikola je uze iz ruke anestetičara i pođe ka ruci bolesnika. Ruka je već bila spremna za ubod. Vene su se odlično videle. Ubod iglom, bio je siguran da je u veni, ali krvi na kraju igle nije bilo. Iznenađen pogleda u anestetičara. On mu pokaza jedno izdignuće na igli, ali ga Nikola ništa nije razumeo. Najzad, nenametljivo stade ispred izvadi iglu i pruži je Nikoli da je pridrži. Iznenađen, vide iglu sa nekim čudnim završetkom punim krvi koja nije kapala, a onda priključi infuziju na plastični deo koji je ostao u veni. Dr Braun je nešto preturao po fioci aparata i kao ništa nije primetio.

Znači, to su bile igle za jednokratnu upotrebu, o kojima je čitao u literaturi. Spoljna plastika bila je vođena metalnom iglom koja je služila za punkciju i prolazila kroz njenu sredinu. Na svom završetku je imala rezervoar u kome se pojavljivala krv, kao orijentacija da je igla u veni.

Rezervoar je bio poluzatvoren tako da krv nije tekla na zemlju, po rukama anesteziologa ili pak po njegovim cipelama ili pantalonama.

Imao je utisak posle ovih novina kao da stiže iz neke daleke afričke zemlje. Dodali su mu špriceve. Počeo je lagano da ubrizgava anestetik, oporavljajući se od ovih sitnih malih šokova koji su se jedan za drugim ređali u prvih deset minuta njegovog boravka u op. sali.

–         Hm, polako, momče, koliko će ih još biti? Sve je to tehnika koja naravno zavisi od standarda tj. Para, dragi moj!

–         Jako utešno. Maske i kape od papira, igle od plastike, sve samo za jednu upotrebu. Nije njima lepo, ne oštre oni igle kod oštrača žileta. Ha, ha, ko bi pa od Holanđana oštrio žilete?

Mučio se dr Braun, nikako da uvuče tubus u grlo bolesnika. Onako visok izgledao je smešno skoro ceo presavijen nad operacionim stolom koga je anestetičar još do maksimuma podigao. Videlo se da mu je neprijatno. Najzad je intubirao, prikopčao aparat za anesteziju i prepustio anestetičaru da se dalje stara o anesteziji.

–         Hajdemo, idemo dalje. Na vratima se skoro sudari sa hirurzima koji su ulazili u operacionu salu.

Nikola se nevoljno okrenuo, zbunjen što još nedovoljno uspavanog bolesnika ostavljaju bez ikakvih instrukcija anestetičaru.

–         Moramo da požurimo u drugu operacionu salu. Ova intubacija nas je suviše zadržala. Znate vi već i sami iz iskustva, uvek kada treba da brzo i lako intubirate, ne ide vam to od ruke.

–         Kao što vidiš, i njemu od jutros ne ide sve od ruke. Ovo mu sada zvuči kao opravdanje, ako ja taj nemački jezik dobro razumem!

–         Kako samo ostavi pacijenta, bez reči. To liči na Zemunsku bolnicu pre dolaska anesteziologa.

Druga operaciona sala, ista kao i prva. Kape, maske, igle nisu više bile problem. Opet ista priča. Dr Braun je pružio ruku pacijentu, napravio neku šalu.

–         Bože, kakav jezik, samo liči na nemački. Bilo je mnogo nekih grlenih glasova, a i šištećih. Zamisli da nešto moraš da ga naučiš. Koji će nesrećnik morati da ga uči?

Opet uvod u anesteziju i odmah dalje u treću pa četvrtu i petu operacionu salu. Posle svakog uvoda u anesteziju, anestetičari bi prihvatali i ostajali sami u operacionoj sali. Posle zadnjeg uvoda, krenuli su ponovo u sobu za kafu.

–         Kao što vidite, danas sam sam, koleginica koja je moj partner, bolesna je već nekoliko dana, pa jedva stižem da se bavim organizacijom seminara, svakodnevnim operativnim programom i obavezama u bolnici.

–         Koliko sam video za ovo kratko vreme, izvanredno je sve organizovano. Iznenađen sam da u ovom momentu u pet sala anesteziju kontrolišu anestetičari.

–         Ne, tu niste u pravu! Anesteziju u svih pet sala kontrolišem ja. Pogledajte iznad vaše glave se nalazi svetlosni signal. Podeljen je kao što vidite na nekoliko delova, da kažem prozora. Pozvao je sekretaricu i dao joj je neki nalog. Evo, čujete li signal, pogledajte. Sada se u prvom prozoru pojavila osvetljenja brojka 3 u drugom 2. Što znači, anestetičar iz sale tri traži anesteziologa broj 2, to ste, na primer, vi. Ovi prazni prostori su rezervisani za hirurge. Znači, prva brojka je uvek op. sala koja traži hirurga ili anesteziologa. Svako zna svoj broj.

–         Stvarno izvanredno, dobro zamišljeno, ali šta ako vas obe sale traže u isto vreme?

–         U salama se nalaze isti takvi svetlosni ormančići, tako da i tamo mogu da vidim koja me sala traži.

–         Izvinite što sam neprijatan, ali šta ako ste zauzeti sa reanimacijom bolesnika koji je imao zastoj crca, onda ne možete da čak i na kratko vreme ostavite op. salu.

–         Na svu sreću, takvi komplikovani slučajevi su retki. Sa druge strane, sve hirurge smo naučili da reanimiraju i intubiraju. Znam šta ćete reći: to nije isto! Ali šta da se radi kada u našoj zemlji nema dovoljan broj anesteziologa! Začu se gong sa prvog svetlosnog aparata, i na njemu se ukaza 1-1, što je značilo da dr Brauna traži prva sala.

–         Samo vi popušite i popijte kafu na miru. Evo mene odmah nazad!

 

–         Kakva organizacija, kakvo izobilje aparature u op. sali i rikoveriju. Jednokratna upotreba tubusa, katetera, rukavica, kapa, maski, špriceva i igala, da ne veruješ. Sve ode u đubre. Samo dva anesteziologa? Jedan bolestan i ceo program operacija se odvija, čak se i kafa pije i diskutuje sa anesteziologom iz inostranstva?

–         Da, sa jedne strane razumljivo, to se i može sa takvom organizacijom, ali ipak mislim da je bolesnik manje bezbedan na operacionom stolu nego kod nas u Zemunu.

–         Zemun je Beograd, Dodreht je bolnica koja se može da uporedi sa bolnicom u Valjevu. Tamo nema anesteziologa, pa ipak se operiše.

–         Ako želite, idemo sada da ponovo uvedemo bolesnika koji je stigao u prvu op. salu.

–         Zar se operacija već završila?

–         Da, malopre sam izveo bolesnika iz anestezije i on se već nalazi u rikaveriju.

 

Sve je išlo kao po fabričkoj traci, bez ikakvog zastoja. Bolesnici su se lako i brzo budili, što je značilo da su anestetičari vrlo dobro istrenirani. Sale su se brzo spremale za novu operaciju. Bolesnici su sa odeljenja donošeni tačno na vreme zahvaljujući dobrom radu sekretarice. Tačno u podne završavao se rad u op. salama i nastavljao se popodne od dva do pet zvanično. Nezvanično kada se završi program.

Već prilikom prve posete iznenadio ga je običaj da se, mesto kafe i čaja, pred podne pije supa. Reč pije je sasvim adekvatna, jer se vrlo retko upotrebljava kašika. Bio je to čitav ritual. Bolnička kuhinja je dostavljala svim odeljenjima supu, kako za pacijente, tako i za personal cele bolnice. Supa se nalazila u posebnim termoaluminijumskim posudama kako bi bila dugo vruća. Svaka ta supa je imala svoje ime pa bi se već oko 11 sati postavljalo pitanje kakva je danas supa na redu? Supe su bile vrlo ukusne i kuhinja je vodila računa da se jedna vrsta supe ne ponovi bar nedelju dana.

Nikola nikada nije voleo ni supe ni čorbe. Očeva diktatura u mladosti navikla ga je da se sve mora jesti. Vesna je volela supe, a on ne. No, jeo ih je reda radi, a od kada su došle ćerke morao je da vodi računa i da ništa ne odbija, jer bi odmah i ćerke prestale da jedu uz obrazloženje: Pa ni Tata neće!

Naravno, u sobi asistenata je već bio postavljen sto i serviran ručak, kada je Nikola stigao iz operacionog bloka. Asistenti su ga čekali da zajedno ručaju. Kurtoazija, poštovanje prema kolegi specijalisti ili pažnja prema strancu? Nije bilo važno naći pravi razlog, ali je Nikoli to bilo prijatno.

Hrana je bila neobična, ali ukusna. Slušao je kako asistenti čavrljaju, pokušavajući da ih razume. Nažalost, nije to bilo moguće, mada je bilo puno nemačkih reči, ali se čak ni smisao razgovora nije mogao naslutiti. Povremeno su se njemu obraćali sa raznim pitanjima, a u ljubaznosti je prednjačio Du Mee.

Posle ručka je otišao u svoju sobu. Soba je bila spremna. Sva je sijala. I pored oblačnog neba u njoj je bilo puno svetla zahvaljujući prozorima koji dužinom celoga zida gledahu u veliki bolnički park.

Seo je u udobnu fotelju sa visokim naslonom. Misli mu odjuriše hiljada kilometara daleko.

Vesna je već sigurno stigla kod tetke u Minhen. Da li se bar malo smirila? Šta li rade ona dva mala stvorenja koje su roditelji ostavili? Znao je da starija sigurno kaže mlađoj: Kada se vrate doneće mnogo poklona, a mlađa gleda u sestru svojim krupnim crnim očima I pita: A je l’ će da donesu veiku lutku koja govori?

Danas je sreda, sastanak stručnog kolegijuma u bolnici, a sada se uveliko diskusije na Upravnom odboru. Kako li će Jasna moći da izađe sa svim tim problemima na kraj? Pametna je ona žena, ali je suviše poštena da bi se borila sa starim prevejanim liscima.

 

Sredom popodne operacioni blok nije radio. Hirurzi su tog dana svi radili na poliklinici. Što je u holandskim uslovima značilo, pregledali su svoje privatne pacijente. Operisani su samo hitni slučajevi. Danas ih nije bilo, pa je dr de Braun obećao da će doći da pokaže svom gostu grad.

 

–         Dordreht je stari grad. Zovu ga Starcem među gradovima. Kao što sa ovog mesta vidite, grad se nalazi na pet reka, mnogo vode je pored njega proteklo, mnogo brodova je pored njega plovilo. Danas manje brodova, a više ogromnih šlepova. Skoro svakog sekunda prođe pored njegovih obala po jedan plovni objekat. Grad mnogi po svetu poznaju po građevini koja se vidi skoro sa svih strana. Grote Kerk [5]kako je svi zovu, izgrađena je u 14. veku. Čudo od arhitekture i građevinarstva, izgrađena pored samog Novog Maasa[6]. Tako velika, skromna, ali ponosita, prkosi već vekovima poplavama, vlazi, ledu i jakim vetrovima. Kažu da je prilikom osvećenja, kada su se njena velika vrata narodu otvorila, znači negde početkom 14. veka, već su tada njeni tornjevi mogli da pogledaju 500 godina u prošlost grada. Grad okrenut reci je bio bogat, nekad jedna od najvećih luka u Holandiji. Još uvek se u starom delu mogu videti magacini koji nose imena kolonijalnih gradova. Gde su se u zlatnom veku Holandije donosili začini i ostali dragoceni tereti prekookeanskim brodovima i ovde istovarivali da bi se dalje transportovali rečnim putevima po Evropi.

–         Kako su lepi ovi gipsani ukrasi na ovim starinskim kućama!

–         To su ukrasi koji su različiti u zavisnosti od graditelja i vlasnikovih materijalnih mogućnosti, nazivaju se Gevels[7]. Ima divnih novih arhitektonskih podviga, divnih novih kuća, ali Gevelsi su stari, njih više niko ne pravi. Potiču iz jednog drugog doba. Mnogi su već u Americi u muzejima, mnogi u holandskim, ove koje sada gledate, troše se, ruše ih, što se u prošlom veku nije moglo učiniti ni za milion guldena.

–         Mnogi ukrasi kao i stare zgrade u centru, pogledajte, dobijaju često fejslift. Ne pitajte šta to košta ili šta će to u budućnosti koštati.

Ipak, kada stignem da gradom prošetam, kao sa vama sada, onda uživam kada vidim da se građani brinu da se grad obnovi i očisti, da dobije jedno monumentalno osveženje za možda idućih dva do tri veka.

 

Kuće su bile prelepe. Sazidane od crvene cigle, pojedine su imale svoja imena, sa godinom kada su podignute. Nigde u svojoj zemlji Jugoslaviji nije na kućama mogao da vidi, pa čak ni da pretpostavi da je kuća sazidana 1380. još uvek cela i da u njoj vrlo komforno stanuju ljudi na dva sprata dok se u prizemlju nalazi prodavnica muzičkih instrumenata i jedan restoran.

‒         Pre Kosovskog boja,”[8] pomisli.

Te kuće, stare po šest-sedam vekova, bile su u odličnom stanju i govorile o tadašnjoj arhitekturi. Videlo se koliko se truda ulaže da se očuva sve što je lepo i staro. Mada je bio tek samo dva dana u ovoj zemlji, već je mogao da razume sa koliko ljubavi su Holanđani čuvali uspomenu na svoju prošlost. Hodajući ulicama Dordrehta i slušajući dr Brauna, mogao je sebi da dočara slike života ovog grada kroz vekove. Vekovi su bili prisutni u kanalima sa malim mostićima koji su se dizali i spuštali da bi propustili jedrenjake, kasnije teretne parne brodove, a sada velike šlepove koji su po njima plovili, nekad imajući mnogo mesta, a danas su se jedva provlačili. Mostići su se nekada dizali na ručni pogon, danas ih je dizala električna energija. Izgleda da Holanđanima nikada nije bilo teško da se osavremene i pronađu mogućnosti da jednostavan život svojih predaka prilagode današnjici. Prohujali vekovi su odnosili mnogo toga sa sobom, sve ono što je bilo nepraktično i danas u savremenom životu neupotrebljivo. Generacije su se vaspitavale na predanjima iz prošlosti, na pisani dokumentima i prenosili su se sa kolena na koleno generacijama koje su umele i želele da ono najlepše i najvrednije obnavljaju, sačuvaju od zuba vekova, a da restauriraju sve ono što bi svakoj novoj generaciji govorilo o prošlosti, zahvaljujući kojoj su danas, iako mali narod, cenjeni u svetu.

–         Ovde u hotelu Belle Vie pije se najbolja kafa i uživa se u pogledu na prošlost i sadašnjost. Ono što je najlepše, pogledajte, to je pogled na reke i na njihov danonoćni živ saobraćaj. Meni one liče na život koji protiče brzo, bučno, nezaustavljivo.

–         Izgleda da ste danas malo filozofski nastrojeni?

–         Mi anesteziolozi smo izgleda u celom svetu pomalo i filozofi. Da to nismo, mislim da bismo teško mogli da obavljamo svoj posao. Evo, od sutra počinjemo jedan seminar koji je takođe neka vrsta filozofije.

–         Imate, svakako, neki razlog kada to kažete!

–         Mnogi faktori su uticali da se ljudski život na zemlji produži. Razni faktori na to utiču. Život je već znatno produžen u odnosu na prošli vek. Statističari kažu da je duži za skoro osam punih godina kod muškaraca i skoro 12 kod žena. Ako smo već počeli da filozofiramo, onda možemo već danas da predvidimo da će se stalo produžavati i da nam je nemoguće sagledati granicu tog produženja.

Međutim, već danas smo svesni da nije dovoljno samo život produžiti nego se mora učiniti da se taj produženi život proživi aktivno uz potpuno prisustvo svesti. Da bi se to postiglo u ovom našem veku velikih tehničkih dostignuća, već sada menjamo delove ljudskog organizma koji su dotrajali ili loše funkcionišu. Već danas možemo na osnovu genetskih istraživanja da otkrijemo bolesti u ranoj fazi, pa ako hoćete, ne samo da otkrijemo nego da ih zamenimo. Postoje novi lekovi i načini na koje možemo da utičemo na vrlo komplikovane mehanizme našeg organizma koji su dotrajali i koji loše funkcionišu. Pitanje transplantacije čitavih organa nije više daleka budućnost. Bubrezi, koža, rožnjača, a prve transplantacije srca i pluća već su sa uspehom vršene.

 

Tehničari su nam obezbedili nove instrumente kojima smo u stanju da neprekidno pratimo pojedine procese u organizmu. Imamo monitore koji nam svakoga sekunda daju pregled vitalnih funkcija, savršenu aparaturu kojom možemo da vidimo šta se u našem telu događa. Približava se vreme u kome će moći da se prati rad svake ćelije, pa i da se menja ako je potrebno.

Sve je to moguće, ali zahteva posebno obučen kadar specijalista,, naviknutih na timski rad, bez koga nema uspeha u poslu koji se zove intenzivna nega i terapija. Mi smo pioniri toga posla koji je izuzetno teško ostvariv, potrebna je čitava nova filozofija da bismo mogli da, pored stručnog znanja, u čoveku, lekaru, probudimo svest da kao individualista ne može više da funkcioniše sa uspehom. Možda sam se ipak loše izrazio, eto čak je i to teško nama današnjim doktorima, dakle, omogućiti našim kolegama i saradnicima da lični uspeh vide u timskom radu. Bez toga nema uspeha intenzivne terapije i nege, nema uspeha u daljem napretku borbe za duži život, dostojan čoveka.

 

Kafa je bila popijena. Krenuli su opet kroz stari deo grada prema bolnici. Dr Braun je sigurno želeo da Nikoli predstavi grad u najlepšem mogućem svetlu u trenutku kada se sumrak brzo povlačio pred dolaskom noći.

Fenjeri su se palili, da, baš pravi fenjeri kao nekad, samo sa specijalno pravljenim sijalicama koje su stvarno ličile na sveće čiji je plamen čak i trepereo. Bio je to najnoviji uspeh u proizvodnji sijalica holandske fabrike Filips.

Neobično veliki prozori nesrazmerni sa kućama, najčešće bez ikakvih zavesa, bacali su takođe obilje svetlosti na ulicu. Nikola je krišom bacao poglede trudeći se da vidi unutrašnjost kuća. U mnogim su gorele sveće, a stone lampe rasute po prostorijama koje su bile začuđujuće velike, širile su ugodno i toplo svetlo po čitavoj prostoriji. Utisak je bio izvanredan, učini mu se da šeta kroz grad iz Grimovih bajki. Utisku su doprinosili izlozi radnji i radnjica ukusno nameštenih i osvetljenih izloga, kafanice sa svećama na stolovima, jednostavno nameštene i pune mladog sveta.

Ulice su postajale puste. Malo je naroda bilo na njima. Međutim, na stazama određenim za bicikle, a svaka ulica ih je imala, bila je prilična gužva.

Automobil za automobilom, svi su negde žurili.

–         Ovo je večernja gužva, završen je radni dan, svi su gladni i jure kućama na večeru.

Kod nas se večera između šest i sedam. Od osam pa do ponoći se posećuju prijatelji i počinje društveni život. Televizija je mnoge prikovala za kuću i sofu. Šta se kod vas događa?

–         Naš radni dan počinje dosta ranije nego vaš.

–         Mnogi moraju da se do svojih radnih mesta prevezu gradskim saobraćajem koji nikada nema dovoljno vozila, pa su skoro uvek velike gužve. Bicikli se retko viđaju na našim gradskim ulicama. Nema staza za bicikle. Automobil je mnogima nedostupan. Radno vreme nam je kraće od vašeg. Za nas zdravstvene radnike je šest časova dnevno, ali zato radimo i subotom

–         Da li se kod vas mogu pare uzeti iz zida?

–         Ne, do takvog standarda još nismo stigli.

–         Evo, pogledajte!

Izvadio je neku karticu iz buđelara stavio je u prorez nekog automata koji je visio na zidu. Na malom ekranu pojavilo se svetlo i tekst Dobro veče gospodine v/d Braun, zatim Dr Braun je ukucao 4×25 guldena i gle, automat mu je izbacio četiri puta po 25 guldena.

–         Zar nije zanimljivo? Šta bi narod kod vas radio kada bi imao takve automate?

–         Da li je to maksimum koji možete da dobijete odjednom?

–         Da, automat registruje broj kartice i datum, tako da ako pokušate na drugom automatu, ne možete da dobijete više.

–         Moj narod bi pokušao da vidi, možda bi automat pogrešio pa bi mu isplatio još jednom 4×25 guldena bez upotrebe kartice, pa da vide šta bi se dogodilo.

–         Ne bi se dogodilo baš ništa. Zato mi i ne pokušavamo. Ako bi se i desila takva greška, to bi sutra videli na izveštaju iz banke. Znači, videlo bi se da ste podigli 200 guldena. Automat je odlično napravljen.

–         Hajde, pokušajte još jednom, da proverimo!

Pogleda ga malo u nedoumici, ali ipak pritisnu dugme.

–         Gle čuda!!

De Braun je još uvek začuđeno gledao u novčanice, najzad se rešio, uzeo ih iz fiočice i dva puta ih sa nevericom prebrojao. Najzad je i on počeo da se smeje.

–         Gospoda bankari će širom otvoriti usta kada im sutra budem ispričao šta sam naučio od jednog Jugoslovena. Hm, hajde da probam još jednom.

Pritisnuo je jednom, ništa se nije dogodilo. Pritisnuo je još nekoliko puta, pa okrećući se Nikoli nekako tužno, razočaranim licem i nemoćno raširenim rukama, kao da očekuje da će Nikola da reši problem.

–         Šta bi sada vaš narod uradio sa ovako dobijenim novcem?

Nikola se i dalje smejao. Znao je Nikola šta bi njegov narod uradio, pa je zato odgovorio.

–         Nemamo tako savršene automate pa ne mogu ni da pretpostavim šta bi moj narod uradio, ali šta ćete vi sutra sa tim novcem da uradite?

–         Hm, pre svega, sačekaću da vidim da li je banka registrovala ovih zadnjih 4×25 guldena. Što je verovatno, a ako nije, vratiću im novac i ispričati im šta sam naučio od jednog Jugoslovena.

–         Znači, vratiće te im 100 guldena?

–         Pa svakako, to nije moj novac!

 

Posle prijatne šetnje i večere gledao je televiziju zajedno sa asistentima u bolnici. Zatim je otišao u svoju sobu da se obuče, jer je dr Braun sada pozvao ponovo sve šefove odeljenja kod sebe da bi upoznali kolegu profesora Stojanova iz Bugarske. Pozvao je i Nikolu, mada Nikola nije pripadao toj grupi šefova.

–         Kako bilo da bilo, ovog puta nećemo crno odelo, pa da se u njemu osećam kao sinoć.

–         Ah, baš si mi bio smešan onako uparađen među onom bratijom u džemperima i cokulama!

–         Svaka zemlja ima svoje običaje.

–         Ti si mislio, kao što si viđao na filmovima, da se za večeru oblače smokinzi?

 

Obukao je svoje obično odelo, razmišljajući da li da veže mašnu? Ipak ju je vezao.

Pošao je peške. Spuštala se magla. Hodajući pored velikih prozora bez zavesa video je kamine kako gore, porodice na okupu kako gledaju televiziju, međusobno pričaju, čitaju novine. Sve je to odisalo posebnom atmosferom pri gorućim svećama, mnogobrojnih stonih ili stojećih lampi čiji su abažuri delili različita svetla. Nikome izgleda nije smetalo što će neko sa ulice moći da vidi čime se oni bave i šta rade. Pomisli na naše male sobe i uzane male prozore na koje se navlače zastori ili spuštaju roletne čim se po sobama zapale svetla. Nešto ga steže u grudima kad pomisli na svoje dve devojčice koje već danima nije poljubio za laku noć. Morao je da izvadi maramicu i da izbriše nos.

–         Čudna neka magla, vlaga skoro do kostiju probija!

Ležeći u krevetu te noći, razmišljao je:

–         Pitaš se šta je on sada bolji od tebe, taj profesor Stojanov? Ti došao na seminar, on došao na seminar. Ti iz zemlje najsocijalističkije, on iz iste takve zemlje, obe na Balkanu.

–         Tačno, baš se to pitam? Zašto večeras gospoda holandski šefovi u smokinzima, belim uštirkanim košuljama i leptir-mašnama, a ja jedini u grao odelu? Opet kao posran golub, među braćom doktorima. Zašto?

 

2 0 / 0 7

U devet sati u udobnoj, ukusno nameštenoj sali ukrašenoj cvećem otvoren je seminar o IN. Držani su pozdravni govori. Izlagao se program nastave. Bili su predstavnici proizvođača medicinske opreme, naročito sistema za monitorovanje teških pacijenata i aparature za veštačku ventilaciju. Specijalni bolesnički kreveti, električni i hidraulični, i mnogo različitih plastičnih špriceva, katetera svega i svačega, do sad Nikoli nepoznatog. Bilo je mnogo kafe, voćnih sokova i ukusnih kolača uz kafu. Doktori su se međusobno upoznavali, predstavnici industrije i bioinžinjeri za koje je Nikola prvi put čuo da postoje, delili su svoje vizitkarte i reklamirali svoje proizvode.

Oko podne su se svi rastali, otišavši u svoje hotele na ručak. Dr Braun uhvati Nikolu ispod ruke.

–         Razočarani?

–         Ne, nipošto! Mislim da je ovo vrlo interesantan skup ljudi i da će biti vrlo poučno čuti njihova mišljenja i njihove rezultate. Ja sam izuzetno zainteresovan za predstavnike industrije da čujem njihova mišljenja o našim planovima i opremanju IN.

–         Nisam mislio na to što vi mislite. Idemo na supu u moju sobu. Moram nešto da vas pitam!

Sedeći na ivici stola tako da su mu, onako visokom, noge skoro polusavijene ležale na podu, gledao je nekako čudno u Nikolu, kome je izgledalo da mu se oči iza naočara, sa velikom dioptrijom, smeškaju, a, u isto vreme, kao da žele da u njemu, Nikoli, nešto otkriju.

–         Imam jednu molbu, doktore. Ja se zovem Johan, prijatelji me zovu Han. Mogu li da očekujem da ćete me tako zvati, bez dodatnih titula, a, uz vaše dopuštenje, dozvolite i meni da vas zovem Nikola.

Kucnu se on svojom šoljom supu sa Nikolom, pa, i ne očekujući da Nikola nešto kaže, nastavi.

–         Dakle, sada kada smo malo intimniji, očekujem i iskren odgovor. Šta kažete na društvo sinoć?

–         Iskreno rečeno, malo sam iznenađen. Ako je suditi po odelima vaših šefova odeljenja, onda je pitanje šta sam ja učinio da se ili ja ili zemlja iz koje dolazim tako malo ceni u odnosu na kolegu iz Bugarske.

–           Ha, ha, znao sam da ćete tako da mislite. Video sam to juče na vašem licu. Bilo je to samo na trenutak, a posle ste se vešto savladali. Međutim, objašnjenje je veoma prosto. Direktor naše bolnice, posle vašeg predstavljanja, džentlmena u crnom, kako vas je on nazvao, ujutru nas je pozvao sve kod sebe na raport i rekao nam da smo svi dobili lekciju i da nas više neće da vidi u radničkim kombinezonima na sličnim skupovima. Dakle, Nikola teško je bilo pretpostaviti da ste vi to razumeli. Ja sam se jedva uzdržavao da ne prasnem u smeh kada sam video našu gospodu doktore koji se izmeniše u džentlmene u crnom, zahvaljujući vama. Naravno, kao po pravilu, jedino vi niste znali razlog.

 

Dani su brzo prolazili. Predavanja sa diskusijama o IN, sa aspekta građevinskih, ekonomskih, organizacionih, humanitarnih, pravnih, personalnih i etičkih.

Posle svakog predavanja bila je diskusija, a učesnicima je bilo ostavljeno na volju da u večernjim časovima mogu da zakažu sastanke sa temom za diskusiju ili pak da traže detaljnija objašnjenja za teme koje su lekarima bile strane, pa su bila potrebna dodatne diskusije. Sve je do detalja bilo je isplanirano. Većina predavanja bila su odštampana i mogla su se dobiti odmah posle predavanja.

Nikola je koristio svoje stanovanja u bolnici da bi ušetao u operacioni blok uveče, te je mogao da gleda hitne operacije i naravno anesteziju u akciji. Zatim bi prelazio u rikaveri da bi video šta se sa bolesnikom događa postoperativno. Bio je prijatno iznenađen odnosom bolničkog osoblja prema bolesnicima. Naročito anestetičara i osoblja rikaverija.

 

Škola za medicinske sestre nije postojala, bar ne onakva kakva je bila kod nas. Na konkursu koje su raspisivale bolnice primane su devojke i mladići sa završenom nižom gimnazijom u privremeni radni odnos, s tim što bi odmah počeli da rade u bolnici na raznim odeljenjima, a uveče bi pohađali školu, gde su predavanja organizovana kao blok kursevi, koji traju po dve nedelje od ujutru do uveče. Na kraju svake godine polagali su se ispiti iz pređenog gradiva na kursevima.

–         Šta ih posmatraš, doktore? Da li je to samo sa profesionalne strane ili su to posmatranja usamljenog čoveka.

Kao što bi morao da zapaziš, ja sam ovde da proučim organizaciju. Dakle, srednjomedicinski kadar je svakako bitan faktor u organizaciji jedne bolnice. Gledam ove devojke i mladiće sa kakvom ljubavlju prilaze bolesniku.

Ne razumem im jezik, ali kada pogledam lica bolesnika vidim kako iz njih izbija zadovoljstvo što se o njima neko stara na tako lep način. Gledam sestre koje su juče dovozile bolesnike za operaciju. Gledam kako se od njih opraštaju, i koliko ih razumem, pokušavaju da ih umire i da im požele sreću.

–         Upoređuješ ih sa našim srednjomedicinskim kadrom?

–         Da, pokušavam. Znam i svakog dana se sve više i više uveravam da je ova zemlja vrlo bogata kada može da ima tako uređenu i tako dobro održavanu bolnicu. Možda je suviše rano donositi zaključke, ali šta bi o nama mislili kad bih ih odveo u Zemunsku bolnicu?

–         Nismo bogati. Sirotinja ima sirotinjske bolnice.

–         Sirotinja može da bude čista i oprana. Sirotinja, baš zbog toga što je sirotinja, mora da ima odličnu organizaciju, mora takođe da ima ovako vaspitan srednjomedicinski kadar, jer sirotinja bi morala da zna šta je sirotinja. Ljubazna reč i human odnos ne koštaju novčanih sredstava, nego se postižu vaspitanjem.

–         Moraš da priznaš da su naše sestre lepše, elegantno obučene, uštirkane, doterane.

–         Da, sasvim si u pravu! Predivno su obučene i doterane, a malopre si mi tvrdio da smo mi sirotinja. U prvo vreme sam mislio da su ove jednostavno obučene sestre i bruderi[9] bolničari i da ovde srednjomedicinskog kadra nema.

–         Pogledaj samo ove njihove bele haljinice koje se na leđima zakopčavaju odozgo do dole, njihove papirne kapice koje liče na nataknute limene tanjire, klompe ili neke vrste nanula, pa i mis Evrope bi u takvim uniformama izgledale kao ružna pačad. Nema po meri skrojenih sukanja da se istakne figura, nema plavih bluza sa dubokim dekolteima, nema cipelica sa visokim štiklama i kapica belih i uštirkanih koje su na vrh glave, pa više služe kao ukras nego što imaju neku funkciju.

–         Školovanje našeg kadra je temeljnije i bolje..Više znaju. Možda su zato ovi ovde bolji praktičari.

–         Zato ih i posmatram, i ne mogu da im se nadivim, kako savesno obavljaju svoj posao. Sve što čine je tako po protokolu da to prosto ne mogu da verujem. Svako od njih radi skoro sve na isti način i to bez greške.

Međutim, ono što me oduševljava, ništa im nije teško. Za čas uzmu da operu operacionu salu posle operacije, da prebrišu operacioni sto, da urade poslove za koje bi se kod nas čekale čistačice. Sad ih razlikujem, jer su svi isto obučeni, među njima nema bolničarki, svi su srednjomedicinski kadar. Juče je glavna sestra operacionog bloka gurala trebovanje iz apoteke i prala operacionu salu.

–         Školovanje našeg kadra, o tome sam govorio, ti ga preskoči.

–         Ne, ni samo njihovo teoretsko znanje nije nimalo loše. Oni samo ne idu u takve detalje, ali prerano je da dajem ma kakve zaključke.

 

Svakog dana je bilo puno iznenađenja. Prošlo je dosta dana dok je shvatio da dežuraju samo lekari na specijalizaciji. U čitavoj bolnici nije bilo ni jednog specijaliste. Svi su bili u pripravnosti, ali kod kuće. Lekari na specijalizaciji su nosili naziv asistenti. Na njima je, u stvari, i počivala čitava bolnica. Morao je sebi da prizna da se sa takvom organizacijom ne može da složi. Međutim, što se više šetao kroz hodnike bolnice nije mogao da ne primeti da, u trenucima kada je trebalo iskustvo starijeg kolege, taj ne bi bio prisutan za nekoliko minuta. Ipak, bio je anesteziolog, a anesteziologu su minuti dragoceni.

 

Prednost Nikolinog stanovanja u bolnici imala je i negativne strane. Nije viđao svoje kolege koji su stanovali u gradu u hotelu. Oni su se u slobodnim večerima skupljali po kafeima, šetali kroz grad i uživali. Nije se osećao usamljen. Kao i uvek, i ovde su mu dani bili kratki, te je potkradao noć pretvarajući je u dan. San je zamenio čitanjem, naravno, ne u potpunosti. Bolnica je imala izvanrednu biblioteku i more stručnih časopisa iz svih oblasti medicine, pa i iz anestezije. Posle večere bi obično ostao sa asistentima u asistentskoj sobi, pa bi uz čaj i kafu gledali i slušali vesti. Na televiziji je mogao da gleda Nemačku i Englesku i nekoliko holandskih kanala. Jedva je čekao da asistenti, umorni od svakodnevnog posla, odu na spavanje ili da ih pozovu na odeljenje kako bi mogao da uživa u nekom dobrom filmu, reportaži ili različitim političkim diskusijama okruglog stola. Nepotpuno znanje nemačkog jezika, a još oskudnije znanje engleskog, činilo mu je poteškoće da u potpunosti sve razume. Ipak se svakog dana sve bolje snalazio, pa je čak počeo da nešto razume od holandskog. Ponekad se sam sebi smejao, jer bi ustanovio da ono što je mislio da je razumeo ‒ nije razumeo. Holandski je samo ličio na nemački.

Dr Du Mee je bio izuzetan kolega. Specijalizirao je hirurgiju mada je bio čak i nekoliko godina stariji od Nikole. Dugo godina je proveo u opštoj praksi. Zaradio dosta para i onda rešio da ipak postane hirurg.

–         Nije to lako, rešiti se da ponovo postanete student. Sve se to kod nas dosta razlikuje od onog što ste vi u Jugoslaviji navikli. Mi ovde imamo privatnu praksu. Prošlog puta kada smo o tome razgovarali, imao sam utisak da me baš niste dobro razumeli. Molim vas, slobodno me prekinite i pitajte sve što hoćete.

–         Hvala, koristim odmah priliku! Skoro 15 godina ste se bavili opštom praksom. Da li specijalista više zarađuju od lekare opšte prakse?

–         Ne, zarada je skoro ista. Ako ste izuzetno dobar i čuven specijalista, onda je zarada izuzetno velika. No, ono što bih želeo da razumete, što zarađujete više para, ostaje vam sve manje.

–         Porez?

–         Da, porez koji se plaća na svaki zarađen gulden je različit. Što ste bogatiji, to vam je porez veći. Znači da spadate u sve višu i višu grupu poreskog platiše. Ja sam u opštoj praksi zarađivao oko 300-400.000 godišnje i naravno na tu sumu novca sam godišnje plaćao 72 % poreza.

–         Znači da ste na svaki zarađeni gulden 72 centa plaćali porez?

–         Tačno. Zato i kažem, negde postoji granica, ako preko nje zarađujete, onda vam je poreza tolika da vam se ne isplati da više radite i zarađujete. Svakako da imate i poreskih olakšica. Kupujete, na primer, veliku i skupu kuću, lepu i skupu ordinaciju, sve je to na kredit od banke, a interes koji plaćate na taj kredit vam se odbija od poreze. Kongresi, plata vaših službenika, čistačica, sekretarica, lekarski pomoćnik, knjige za stručno usavršavanje, razna osiguranja, kola i još mnogo šta. Koliko će vam poreznik, koji je kod nas strah i trepet, odbiti i priznati od vaše bruto zarade, zavisi od vaše umešnosti ili, bolje reći, od vašeg akauntenta.

–         Stop, ko je sada taj gospodin?

–         Taj, gospodin je čovek koji stoji između vas i poreznika. Naime, on vodi vaše knjige u kojima se nalaze svi vaši prihodi i svi vaši rashodi. Pa na osnovu zakona, svake godine on razvrstava vaše prihode u niz grupa koje se mogu da odbiju od poreza I, tako sačinjen godišnji izveštaj, šalje porezniku koji se slaže ili ne slaže sa takvim obračunom. Od toga, naravno, zavisi kolika će vam biti poreza.

–         Znači, vi zarađujete novac koji vam plaćaju pacijenti za vaše usluge i nikada. u stvari. ne znate koliko ste zaradili stvarno?

–         Da i ne. Nekada na mom računu u banci ima mnogo para, ali ja, dok ne platim porezu, ne znam šta je od toga moje, a šta je od tog novac mog poreznika.

–         Komplikovano, ja nemam takvih problema. Svakoga meseca dobijam kovertu u kojoj je moja plata i to mogu da potrošim, ne moram da vodim računa o porezniku i nemam akaunteta.

–         Vi ste srećan čovek?

–         Tačno, samo ja sa tom svojom kovertom, jedva izađem na kraj do idućeg prvog u mesecu. Bolje rečeno, moja supruga dobija skoro isti sadržaj koverte, što znači da su nam te dve koverte jedva dovoljne da izađemo na kraj do kraja meseca.

Znači da ne mogu da uzimam kredit od banke niti da kupim kuću, a iako je kupim, niko mi ništa ne odbija od moje bruto zarade. Vidite, ja znam da moja ustanova plaća na platu koju primam doprinose za zdravstveno osiguranje, stambenu izgradnju, prosvetu itd. No, to se meni sve odbije pre nego što mi se da koverat, tako da niko od nas i ne zna kolika mu je bruto plata.

–         Ha, ha ovo mi se sviđa! Znači vi i ne znate šta vam se odbija od bruto zarade.

–         Ne, principijelno znam, ali ne znam koliko je to! Zvuči čudno, ali šta bih imao od toga što znam.

–         Čekajte, nešto ne razume, a ti fondovi?

–         Da, u pravu ste! Iz tih fondova se, na primer, školuju deca, mi ne plaćamo nikakve školarine čak ni za studije, lečimo se potpuno besplatno. Moja ustanova dodeljuje dva do tri stana godišnje onima koji stanove nemaju. Stanovi se kupuju iz fonda za stambenu izgradnju.

–         Takvih je svakako malo?

–         Ne, takvih je jako mnogo.

–         Na osnovu čega se oni onda dodeljuju?

–         Na osnovu broja bodova.

–         Šta kažete?

–         Pa sada ne znam da li se to tako kaže tačno. Opisno, za stanove se podnosi molba u kojoj je tačno naznačeno koliko imate članova porodice, kolika su vam deca. Šta vam radi supruga, prinadležnosti itd. Svaka ustanova ima stambenu komisiju koja na osnovu vaših podataka, koje naravno proverava, vama određuje broj bodova. Što imate više bodova, to vam je šansa veća da u dogledno vreme dobijete stan.

–         Šta vam to znači dogledno vreme?

–         Od danas pa do penzije.

–         Šalite se?

–         Ne, bože sačuvaj, vidite ja nemam dovoljan broj bodova i zato još uvek nemam stan. Živim kod tasta i tašte. Supruga radi i ja radim i imamo samo dvoje dece. Nismo na ulici pod šatorom. Da radim samo ja i da imam desetoro deca, moj broj bodova bi bio veći i šansa da dobijem stan bi bila mnogo realnija.

–         Vaš tast ima sigurno veliku kuću?

–         Ni govora, ima trosobni stan. Sedamdeset kvadratnih metara.

–         Hoćete da kažete da se na tih sedamdeset kvadratnih metara nalazi životni prostor za vas šestoro?

–         Mi se tešimo, ima i gorih slučajeva.

Tako uz mnogo kafe, ponekad i šljivovice dva doktora su upoznavala dva različita sistema. Jedan kapitalistički i jedan socijalistički. Kapitalistički u kome je čovek bio podjarmljen i iskorišćavan do maksimuma i jedan socijalistički, koji tek što nije komunistički, u kome čovek živi slobodno, oslobođen poreznika, akaunteta, u kome je bogatstvo u čoveku, a ne oko njega.

Pored mnogo utisaka, raznog stečenog znanja, novih poznanstava, različite elektronske aparature o kojoj je Nikola samo mogao da sanja, ostajalo bi mu dosta vremena, više nego ikad od kada je postao lekar. Razmišljao je o razgovoru sa dr Du Meeom koji u svojoj 40. godini ima veliku i prostranu kuću i da je obezbedio svoju porodicu, a da on, Nikola, nema baš ništa, osim neobezbeđene porodice.

Svakog dana se osećao sve manje i manje strancem u ovoj novoj sredini. Dr de Braun Han, koji je uveliko već prešao na ti sa Nikolom, bio je kao stariji brat. Neprekidno su se i on i njegova porodica starali da ni jedan slobodan trenutak ne bude usamljen. Ostali doktori bolnice koji su ga sretali u operacionoj sali i u večernjim časovima u rikaveriju odnosili su se prema njemu kao prema nekome koji već godinama radi sa njima. Srednjomedicinski kadar ga je stalno pojio sa supama, kafama i čajem uz kolače. Ponekad je imao utisak da ga sažaljevaju, da se boje da nije gladan ili žedan, jer je ipak svima bilo jasno da on stanuje u bolnici, zbog toga što nije imao dovoljno sredstava da kao i ostale njegove kolege živi u hotelu. Do dolaska u Holandiju verovao je da su Jugosloveni jedan od najgostoprimljivijih naroda na svetu. Postepeno je morao sebi da prizna da se vara. Nije se radilo samo o ljubaznosti i gostoprimstvu, nego o kreiranju jednog prijatnog, nenametljivog i izvanrednog organizovanog života. Nije se to sve moglo tek tako, morao se imati poseban smisao i iskustvo, a moralo se žrtvovati i slobodno vreme koga u ovom svetu niko nije imao napretek. Bila je to jedna kultura, za Nikolu potpuno nepoznata. Do sada su sva iznenađenja te kulture bila prijatna, dok su upoređenja bila bolna i gorka.

 

Svako od učesnika seminara posle detaljnih predavanja o zadacima, organizaciji, izgradnji i opremi IN morao je da da detaljan prikaz IN u svojoj ustanovi. Za mnoge učesnike to nije bio mali problem, jer ili nisu imali u bolnici IN ili nisu učestvovali u njenoj izgradnji.

 

Za Nikolu nije bilo uopšte problema, jer je sve te elemente imao u svojoj glavi, tako da je sa vrlo malo truda uspeo sve to da stavi na papir. Veliki problem je bio, pred prezentaciju, prevod teksta i naravno nedovoljno vladanje jezikom. Sva sreća, medicinski termini su bili opšte poznati, a i novi termini u odnosu na aparaturu takođe su bili internacionalni.

Predsedavajući po ovom pitanju bio je iskusan bioinžinjer koji je bio glavni konstruktor monitoringa kod čuvene elektronske firme Filips. U svojoj uvodnoj diskusiji pohvalio je Nikolinu prezentaciju kao jednu od najboljih do sada održanih.

–         Vaše izlaganje još jednom pokazalo da se naš zapadni svet vara kada sudi o bolnicama iza gvozdene zavese.[10] Mi mislimo da su naše bolničke ustanove vrlo savremene i opremljena maksimalno. Slušajući vas lekara, anesteziologa, čuo sam jednu koncepciju gde bi, pre svega bolnički ekonomisti bili vrlo zadovoljni. Vi ste ujedinili koncepciju savremenog tretmana najtežih bolesnika u bolnici uz najminimalnije građevinske zahteve, uz opremu koja odgovara savremenim zahtevima, tako da pruži bolesniku pun komfor i kontrolu uz najminimalnije novčane izdatke. Imam nekoliko pitanja za diskusiju:

1. Kao inžinjer, koji skoro ceo svoj vek provodi na sastancima po bolnicama, upoznao sam dosta dobro psihu vas doktora, zato želim da vas zamolim da nam kažete da li ste mislili na otpor vaših kolega, ostalih specijalista, kada vide ovakav projekat gde je anesteziolog šef tima IN, najskupljeg odeljenja bolnice.
2. Kako ste regulisali plaćanje bolničkog dana u IN?
3. Moje sledeće pitanje je vrlo indiskretno: na koji način mislite da pribavite sredstva za izgradnju jednog tako skupog odeljenja?
4. Sledeće pitanje je da sam iznenađen, jer vi dolazite iz sveta gde je radan čovek na prvom mestu, međutim, u vašem izlaganju nije bilo reči o prostorijama za personal, sobu za odmor lekara i kafeteriju, kao i prostorije za tehničku službu.

–         Želim da se izvinim što ću početi sa odgovorom koji nema direktne veze sa današnjom temom. Jugoslavija se nalazi ispred gvozdene zavese, kao nezavisna i neblokovska zemlja i mi se nadamo da ćemo takva zemlja i u budućnosti ostati.

Ove Nikoline reči propratio je dugi aplauz. Stvarni odgovor na vaše pitanje je sledeći:

–         Prezentirani plan i projekat je moja ustanova već prihvatila i izgradnja IN se već završava. Vi ste u pravu, nje ni malo lako ubediti svoje kolege, lekare sa drugih odeljenja i njihove šefove, da je ovakvo nezavisno odeljenje koje pripada svim specijalnostima neophodnost već danas, a neminovnost sutra. Čvrsti argumenti i konsultacije sa mnogim timovima koji ne pripadaju našem lekarskom svetu su neophodne. Ne dozvoliti ni pod kakvim uslovima da lekari bez pomoći sa strane sami nešto kreiraju. Kada to kažem, mislim na stručnjake inžinjere, elektroničare, građevince i možda ‒ zastade i uz smešak dodade ‒ psihologe da pomognu u savlađivanju interpersonalnih lekarskih odnosa i hirurške sujete.

 

Ovog puta iznenadi Nikolu jedna lupa nogama o patos i u isto vremeno aplauz koji je potrajao.

 

–         Hvala vam, vaš aplauz je znak da imamo zajedničko mišljenje da je bez visoke diplomatije, izuzetno jakih živaca, solidnog znanja urgentne medicine i neophodnosti prihvatanja timskog rada, nema uspeha u radu IN. Svaki klinički specijalista može da vodi IN, ali mora da poznaje urgentnu medicinu. Danas, naglašavam danas, jedina specijalnost koja poseduje ovakvo bazalno znanje je anestezija. Znači da u okviru raznih kliničkih specijalizacija to znanje poseduje svaki završeni specijalista anesteziolog. Stoga i tvrdim, ne iz neke prepotentnosti ili pak omalovažavanja ostalih specijalnosti, da anesteziolozi moraju da budu nosioci ovakvih projekata.

Rad u IN je timski rad. Odgovor na vaše pitanje je, dakle, nema šefa odeljenja u takvoj konstelaciji, nego postoji šef tima specijalista, koji koordinira rad tima. Takav šef može, ali ne mora, da bude i odgovorni lekar za organizacione i funkcionalne poslove.

 

Na drugo vaše pitanje, gde se mogu naći sredstva za izgradnju i opremanje IN, odgovor je : van bolničkog budžeta. Mi smo novčana sredstva dobili od velikih industrijskih preduzeća u vidu dotacija. Direkcije preduzeća su shvatila našu ideju da savremeno lečenje i skraćeni boravak u bolnici povećava njihovu produktivnost rada. Zato su i pristali na finansiranje i opremanje IN. U ovom svetu, dakle iza gvozdene zavese ili ako hoćete ispred ‒ sve zavisi od toga gde stojite ‒ suviše sam kratko u Holandiji da bih mogao da znam način finansiranja bolnica.

 

Treće pitanje je komfor personala koji svakako nije zaboravljen, ali je to bio diplomatski potez kako bi se u prvom trenutku smanjili troškovi i naravno zahtevi novih kvadratnih metra koje bi morao da nam ustupi neko od susednih odeljenja, u našem slučaju hirurgija. Ako treba verovati našem iskustvu, onda se mora početi sa skromnijim, ali ne preskromnim projektima, u slučaju da se od postojećeg bolničkog prostora prepravkama zida IN. Ako se kreira IN prilikom izgradnje nove bolnice, onda treba projektovati više prostora nego što je potrebno. Taj višak prostora služi kao moneta za potkusurivanje da bi se nešto dalo” kako bi se nešto moglo i da uzme, da bi se dobilo ono što se hoće. Sa druge strane, zidanje nove bolnice traje dugo, dok tehnička sredstva postaju sve mnogobrojnija zahtevajući sve više i više prostora.

Još jedno opravdanje za nekreiranje pomenutih prostorija je da takve prostorije nemaju ni ostala odeljenja naših bolnica, te bi takvo naše planiranje moglo da bude kontraproduktivno.

 

Bilo je još dosta pitanja i diskusija je potrajala čak i preko određenog vremena. Ocena je bila vrlo laskava.

 

Glavni inžinjer fabrike Godar, koja je trebalo da isporuči monitore za IN, bio je, takođe, jako zadovoljan, jer je i za njih to bila velika reklama. Na koktelu koji je priređen posle diskusije Han je prišao da se pohvalno izrazi o čitavom izlaganju, mada je on znao ceo projekat, jer su o njemu dosta diskutovali i njegovi saveti su Nikoli bili dragoceni.

 

2 0 / 0 8

Stizala su pisma iz Zemunske bolnice, pisala je Jasna. Bilo je mnogo posla i mnogo sastanaka.

Ne sekiraj se, možemo to sve mi i bez tebe. Tamo gde nam stvarno nedostaješ, to su sastanci. Bojim se da mi, sa jedne strane, nedostaje tvoja diplomatija, dok takođe primećujem, kada se osetim nesigurna, da to odmah svi primećuju, pa im se napadi udvostručuju. Ti si bio sasvim drukčiji, jedino sam ja osećala kada si nesiguran, međutim, ti si tada izgledao vrlo siguran, pa čak i prepotentno agresivan. Tada su oni koji su te slušali bili pod utiskom tvojih reči, pa su se plašili da ti se suprotstave čak i onda kada su znali da nisi u pravu.

 

Hirurzi su jako zadovoljni što ćeš biti tako dugo odsutan. Veruju da će uspeti da se izbore da se operacioni blok ponovo vrati pod njihovu radnu jedinicu. Čujem da idu kod članova Upravnog odbora na kafu za vreme dežurstava  kako bi ih ubedili da je to jedino pravilno rešenje. Čak je i naš kolega Čanak počeo da diskutuje i ubeđuje nas anesteziologe da smo se zaleteli i preuzeli na sebe preveliko breme tuđih obaveza. Naše je samo anestezija, nega, kaže on, niko ne plaća posebno za sve one mukotrpne poslove u IN, sterilizaciji i organizaciji čitavog operacionog bloka. „Ako Nikola hoće spomenik u Zemunskoj bolnici to je njegova stvar”, njemu, Čanku, spomenik ne treba. Pozvala sam ga nekoliko puta na razgovore, ali ti znaš njega, nije on samo tvrdoglav, očigledno je da je on uvek protiv tebe i tvojih postupaka. Da je žensko bilo bi mi sve jasno, ali on je muško? Ja ti sve ovo pišem jer hoću da znaš šta se sve ovde događa. Žao mi je, sa jedne strane, da tamo moraš i o svemu ovom da razmišljaš i da se sekiraš.

Mnogo mi nedostaješ, nadajmo se da će i to proći brzo. Zli jezici kažu da si otišao i da se nećeš ni vratiti, naravno da ja u to ne verujem!

 

Pisma od kuće su bila mnogo deblja po sadržini, jer su bila prepuna crteža od Maje, pisama napisanih krupnim slovima sa velikim proredom od Milice.

Vesnina pisma su bila puna ljubavi i izveštaja o svakom članu familije ponaosob. Činilo mu se da je Vesna postala samostalna i preokupirana svim problemima koji svaki dan sa sobom nosi i koje nije mogla da deli s njim. Bila je obradovana predlogom da za vreme Božićnih praznika uzme godišnji odmor i da dođe da ga poseti u Holandiju. Po pismima se osećalo da broji dane do svog polaska.

 

2 0 / 0 9

Najlepši trenuci Nikolinog boravka bili su svakako upoznavanje pojedinih krajeva u Holandiji koje je Han i njegova porodica organizovala za svog gosta. Nenametljivo želeli su da upoznaju Nikolu sa svojom zemljom. Već naviknut na Hanove uvek dobro pripremljene programe i rasporede. ipak ga je još uvek uspevao da iznenadi svojim organizacionim sposobnostima. Bio je on vrlo zaposlen doktor. Svakoga dana morao je da bude u operacionoj sali, deleći operacioni program sa jedinim anesteziologom koga je imao, sa koleginicom von de Maan. Kao organizator seminara, bio je dužan da koordinira predavanja i da se, s vremena na vreme, pojavljuje na seminaru, da drži predavanja. Od kafe pa do zabavnog programa za učesnike seminara, sve je zavisilo od njega. Svake druge večeri bio je dežuran. Nisu to bila dežurstva kao u Zemunskoj bolnici, ali dežurstva su dežurstva, uvek se bar po nešto nađe za anesteziologa koji opslužuje sve specijalnosti u jednoj bolnici. Bio je majstor da delegira svoje obaveze. Izgleda da je pored svega još imao izuzetan osećaj kome se šta može poveriti. Tako se događalo da su i njegovi najbliži prijatelji Nikolu vodili kroz te turističke obilaske Holandije, ako bi on bio sprečen.

 

Do sada se Nikola uvek divio prirodnim lepotama, a mnogo manje ljudskoj ruci koja je gradila, zidala ili ostavljala pokoljenjima tragove svog postojanja. U ovoj zemlji, ravnoj, prepunoj vode, gde su samo oblaci na nebu bili predivni u svojim varijacijama, od penasto belih, sivih, zastrašujuće crnih, do nežno ružičastih, svetlo crvenih pa do ljubičastih. Nikola se sve više i više divio ljudima, Holanđanima, koji od močvarnog tresetišta, velike mase vode, velikih reka ispod nivoa mora sa severa i zapada, napraviše zemlju kao iz bajke. Nije znao čemu pre da se divi.

Da li širokim auto-putevima kojih je bilo bezbroj, do malih seoskih puteva koji su krivudali između polja sa lalama, povezujući seoca uz kanale i kanaliće, preko peskovitih dina i napravljenih visokih nasipa koji su branili osvojenu zemlju od mora. Svi ti putevi su bili asfaltirani i dobro održavani I, što ga je još više čudilo, još uvek su nove gradili.

 

Divio se lepim selima i gradovima koji su zadržali tradiciju prošlih vekova, minimalno menjajući svoj izgled da bi udovoljili sadašnjosti i uveliko kreirajući modernu sutrašnjicu. Ogromni šlepovi plovili su po kanalima koji su bili samo nekoliko metara široki

Ogromni tankeri od po trista hiljada tona uplovljavali su oprezno, vođeni specijalno obučenim pilotima u najveću luku na svetu – Roterdam. Hiljade sitnih izuma, bezbroj dokaza ljubavi prema svojoj rodnoj grudi koji su za sobom ostavljali i još uvek ostavljaju hiljade malih pronalazača, koji ostaju anonimni pa sve do čuvenih graditelja, naučnika i umetnika, koji stvoriše raj na zemlji.

 

Čovek koji dolazi iz zemlje koja je obdarena prirodnim lepotama u kojoj teku velike reke, gde su proplanci prepuni mirisnog cveća koje niče zahvaljujući kiši i suncu, gde žubore potoci, gde se sa planina, grmeći, slivaju vodopadi, gde se snežni planinski vrhovi u sred leta ogledaju u mirnim vodama jezera, gde šume kriju hladovinu za vreme žarkih leta, gde more ima lepotu plavog vedroga neba, čije dubine zatvorenog plavetnila zarobe ljudsko oko koje se teško rastaje od te lepote.

Svaki Jugosloven, pa i Nikola, nije mogao, a da ne oseti divljenje prema tom narodu koji skoro ni iz čega stvori svu ovo lepotu pod sivim, tmurnim nebeskim svodom koje tako često padavinama zaliva ispod sebe mnogo vode sa nešto malo zemlje. Gde se sunce dočekuje sa radošću čitave nacije.

Bio je on svakog vikenda bogatiji zahvaljujući ljudima koje skoro nije ni poznavao, a koji su mu pružali mogućnost da sve ovo vidi i doživi. Možda se najviše divio tim svojim vodičima koji su mu pričali istoriju borbe naroda koji je od svoje prirodne i lične sirotinje uspeo da sve ovo stvori. Pričali su to oni, kao da se to radi o nekom drugom narodu, nikad nije osetio ni trunku hvalisanje, ali je sve više, družeći se sa njima, uspevao da oseti prikriveni ponos što su takođe Holanđani.

Bilo mu je teško na duši kada bi pomislio na svoje zemljake Jugoslovene, koji su sve više počinjali da budu Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci, Bosanci, pa su čak i Srbi iz Crne Gore zaboravili da su Srbi, pa želeli da postanu nova nacija Crnogorci. Bez mnogo truda, mašte i ljubavi, više osiromašujući, nego ulepšavajući te prirodne darove, tu lepotu svoje zemlje, narod je uživao u darovima neuništive prirode skoro je i ne primećujući. Što je više upoznavao Holandiju, sve je bio tužniji razmišljajući o svojoj zemlji i svom narodu. Možda, već tada pravio jednu veliku grešku, jer njegov narod skoro da i nije više postojao, to su bili narodi i narodnosti.

Svake godine zadnje nedelje novembra stizao je iz daleke Španije preko mora u Holandiju na galiji sa veliki mnogobrojnim jedrima Sveti Nikola. Svetac moreplovaca koji u velikoj Božijoj hijerarhiji brine o svim onima koji se nađu u neprilici na morima i rekama. No, imao je on još jedno nemalo zaduženje, da deci koja su u toku godine bila dobra, oda priznanje poklonima koje je delio za svoj rođendan. Lošoj deci poklanjao je, sećao se Nikola iz svog detinjstva, šibu kao opomenu. Poklone i kazne delio je u tajnosti noću, ali ne i u Holandiji.

 

Holandski Sveti Nikola bio je drukčiji, možda zato što je stizao iz Španije. Nikola se nije mogao da seti odakle je naš stizao, ali činilo mu se da mu je baka pričala da dolazi kod nas direktno sa neba. Naš je bio neki vrlo brz svetac pa je uspeo da obiđe svu decu samo u toku jedne noći i da im ostavi poklon ili šibu u dobro očišćene cipele koje bi se pre spavanja stavljale u prozor. Niko ga nije nikad video, niti sa njim razgovarao.

 

Holandski je stizao po danu opkoljen svojim pomoćnicima, malim crncima koji su nosili ogromne vreće iz kojih su deci bacali šećerleme i poklone. Za decu su oni bili atrakcija, ti Crni Pitovi. Nosili su oni još nešto vrlo važno, a to je bila jedna debela knjiga u koju je neko tamo gore, Onaj koji sve vidi i zna, upisivao sva dobra ali i loša dela svih devojčica i dečaka. U njegovoj crvenoj odeždi sa mitrom[11] na glavi koja bi mu pokrivala dugu sedu kosu. Velika bela brada i brkovi skrivali su njegov pravi lik. Obilazio je on gradove i sela na konju ili peške. Ostajao bi on sve do svog rođendana koji je bio tek 5. decembra, pa se opet vraćao brodom u Španiju. Deca su ga pratila i znala da će se iduće godine ponovo pojaviti sa debelom knjigom u kojoj je sve bilo zapisano.

 

Taj holandski Sveti Nikola bio je ljubazan svetac koji je pričao sa decom, bio strog prema lošoj deci, ponekad bi im progledao kroz prste, pa bi im uslovno ipak dao poklon uz obećanje da će se popraviti iduće godine. Nije delio šibe. Znao je on da se nalazi u demokratskoj zemlji gde se nasilja gnušaju. Dok su naša deca Svetog Nikolu viđali samo na ikonama, holandski je razgovarao sa decom, da od njih sazna zašto nisu bila dobra. Posećivao je bolesnu decu i decu u bolnicama. Pojavljivao se čak i na televiziji. Svi su ga poštovali, čak i stariji, pa i sa predsednikom Vlade je on mogao da razgovara i da se rukuje.

 

Bila je to jedna velika predstava u kojoj su učestvovali svi bez razlike, da bi deci pružili veliko zadovoljstvo. Predstava o humanosti i pravdi u kojoj su mali holandski građani učili na praktičan način da neko o njima i te kako vodi računa, da se dobro nagrađuje, a zlo kažnjava.

Gledajući iz dana u dan tu dečiju radost i maštovitost odraslih, Nikola se cinično smeškao, jer nije mogao da se otme utisku da su ipak lepotu nagrade dobra i kažnjavanja zla zapadni narodi stavili u ruke Svetom Nikoli, a nikako predsedniku Vlade ili Holandskoj kraljici.

 

Istočni nisu verovali svecima, niti knjigama gde se upisivalo dobro i zlo. Oni su imali Deda Mraza koji je delio poklone svima i verovatno bio analfabeta. Bilo je to ipak sigurnije.

–         Bože, šta se događa sa građaninom koji je tek nekoliko nedelja u kapitalističkom svetu? Nije ni čudo. Građanin je iz one stare generacije, pa zna dosta o tom Svetom Nikoli koga naša deca u Jugoslaviji skoro da i ne znaju. Možda, ipak samo onaj mali broj koje su bake krišom odvele da se u crkvi krste, da ne znaju tate i mame, partijci ili rotkvice.

 

Večeras se seminar završio ranije. Mnoge kolege iz kapitalističkog sveta su odleteli svojim kućama da sa porodicama proslave rođendan Svetog Nikole. Idući kroz puste bolničke hodnike na večeru bio je iznenađen gužvom pred dečijem odeljenjem. Kroz staklene zidove video je Svetog Nikolu koji je zavlačio svoje ruke u belim rukavicama u torbe Crnih Pitova, idući od kreveta do kreveta i deleći deci poklone. Te, krupne dečije oči, na bledim, od bolesti, izmučenim licima, ozarenim nekom srećom, dok su im glasovi pevali pesme zahvalnosti svecu kojih ima bezbroj i koje svako holandsko dete uči skoro čim progovori. Neki od tih dečaka i devojčica vide Svetog Nikolu večeras poslednji put.

Doktor, anesteziolog, čije su se oči napunile suzama, produži put niz hodnik ka asistentskoj sobi tražeći maramicu koju ne nađe u svom bolničkom mantilu.

Soba je bila prazna, večera je bila postavljena samo za Nikolu. Na stolu su gorele sveće, a prigušena svetla stonih lampi bacala su čudne senke po zidovima. Asistenti su otišli svojim kućama nadajući se da im piperi[12] neće zapištati obaveštavajući ih da se moraju da jave bolnici.

 

Večeras je bio u mislima sa svojim devojčicama, žaleći što one nisu mogle da uživaju u ovim danima kao sva holandska deca.

–         Zasuzile ti oči, doktore, setio si se dečijeg odeljenja Zemunske bonice koje samo zahvaljujući svom izvanrednom načelniku liči na bolničko odeljenje. Pomislio si koliko puta si pokušavao da nađeš neke lekove preko svojih poznanstava u inostranstvu da bi se u teškim urgentnim situacijama spasao jedan dečiji život. Lekovi nisu uvek stizali na vreme, a neki nisu mogli biti nabavljeni.

–         Ne, nisu meni zasuzile oči zbog dečijeg odeljenja moje bolnice, zasuzile su mi oči zbog celog naraštaja mladih i zbog njihove neizvesne budućnosti. Gledao sam i divio se ovom narodu koji se trudi da vaspita mladu generaciju u duhu humanosti, da nagradi dobro i da osudi zlo. Uzbudio me način na koji se to radi, ne ostavlja se šiba kao našoj deci, nego se daje svakom detetu mogućnost da se ispravi, čak mu se i poverenje ukazuje, verujući mu da će se popraviti. Videvši sa koliko truda i ljubavi se bolnički personal trudi zajedno sa Svetim Nikolom i maskiranim malim crncima koji nose džakove prepune poklona da bi toj bolesnoj dečici priredili radost i veru u budućnost, koju mnogi od dečice nisu imali.

Kod nas u mojoj zemlji sveci ne silaze više na zemlju, zamenili smo ih Deda Mrazom koji nema poreklo. Lenjin i Staljin i ostali partijski rukovodioci koji posle smrti ostadoše samo na stranicama istorije ne silaze sa neba da se staraju o deci, a ne verujem da će i ovi naši savremenici kada napuste zemlju biti drukčiji.

 

Ostao je još dugo u asistentskoj sobi gledajući televiziju. Kada je konačno krenuo na spavanje, zatekao je pred vratima svoje sobe veliku okruglu kutiju.

–         Greška, Sveti Nikola, ovde ne stanuje ni dete ni građanin ove zemlje.

 

Saže se jer je nešto pisalo sitnim slovima na poklopcu kutije u želji da je stavi tamo gde je bila namenjena. Na svoje veliko iznenađenje pročita svoje ime, uze kutiju i unese je u svoju sobu.

Doktoru jednom iz daleka sveta,

Koji nije znao da će biti Svetom Nikoli meta

Ovaj paket zaslužio je po knjigama ovoga leta

Uz izvinjenje, ako njegovim običajima to smeta

Sveti Nikola želi da Milica i Maja kao sva dobra deca sveta

Budu radosna kada preko mame Vesne u Holandiju dođu

Od Svetog Nikole lično poklone predati može.

 

Kroz prozor je u sobu na mansardi zavirivao pun mesec. Nikola ipak zapali svoju romantičnu svetlost, koja se sastojala od velike stajaće lampe sa abažurom boje meda, noćne lampe koja se nalazila kraj kreveta i male neonske cevi koja je diskretno osvetljavala ugao u kome se nalazio lavabo. Zatim sede u duboku fotelju sa visokim naslonom, namenjenu po holandskim običajima domaćinu kuće, dok je veliki paket koji je više ličio na valjak parne mašine, roze obojen, stavio preko puta sebe na fotelju sa nižim naslonom, namenjenu domaćici kuće ili nekom drugom gostu ili gošći.

–         Ha, kako se brzo postaje Holanđanin. Čudo jedno da je Uprava bolnice čak i o tome razmišljala pa u doktorske sobe i ovakva svetla kreirala. To samo onako usput. Pomalo si zbunjen i raznežen. Tako nešto nisi očekivao od tog holandskog Svetog Nikole. Onaj naš to već dugo godina zaboravlja. Možda zato što su naši prozori mali pa nema više mesta za cipele, jedva stanu Miličine i Majine.

–         Zbunjen, raznežen? Ne, ja sam čak i skoro do suza dirnut. Pogledaj samo to obilje sitnih malih poklona. Svaki upakovan u specijalnu hartiju sa motivima o Svetom Nikoli. Na svakom prilepljena cedulja sa pesmicom duhovitom i simboličnom. Pogledaj samo ovu malu baterijsku lampu u obliku bubamare. Namenjena je meni. Tekst u stihu glasi:

Daleko u tuđini

gde je mrak gušći

nego u otadžbini

Sv. Nikola ti šalje

ovu bubamaru malu

Da ti put osvetljava u mraku

Zna ona da pravi put nije naći lako,

Zato kada se nađeš u stisci i pitaš se kako

Pritisni leđa bubamare i sve će potom ići lako

         Svetlost će da sine, osvetliće nepoznate daljine

Pa ćeš onda svuda se snaći i prijatelje naći.

                             Sv. Nikola           

 

U paketu je bilo mnogo lepih poklona, naročito za Milicu i Maju.

Svaki poklon je bio paketić umotan u prigodnu hartiju sa slikama Sv. Nikole okačenim pismom sa šaljivim tekstom često vrlo iskrenim, poučnim i vaspitnim. Buba Mara je bila mala baterijska lampa sa jakim izvorom svetlosti. U poruci u stihovimabilo je mnogo simbolike i budućnosti, za koju Nikola još nije znao.

–         Ko li je poslao ovaj paket, moraćeš to da ustanoviš; Han, uprava bolnice ili, možda sestre sa anestezije?

–         Ko je poslao da je poslao, ali meni skoro suze poleteše. Kakav je ovo svet koji se samo trudi da ti učini život prijatnim, da te obraduje, da ti pomogne onda kada ti je pomoć najpotrebnija, a tebi se čini da niko ne primećuje da ti je pomoć potrebna.

–         Možda to i nije tako, možda vide mnogo dalje u budućnost nego mi pa, žele da te obavežu dobrim.

–         Bio bih vrlo srećan kada bi i moj narod bio takav, kada bi te obavezivao dobrim. Bojim se da mi i sebe i druge obavezujemo samo lošim.

Mada je svaki telefonski razgovor sa Vesnom bio dug i skup, ipak je večeras morao da podeli sa njom neki čudan osecaj tuge, zadovoljstva i još nečeg što u sebi nije mogao da definiše.

 

Međutim, telefon zazvoni. Nije se odmah snašao. Odvikao se. Više od dva meseca nije dežurao.

–         Izvini što te budim, nemam drugog izlaza, čitava jedna porodica se otrovala ugljen-dioksidom, neću biti u stanju da ih sve sam brzo zbrinem. Već smo u ricaveriju.

 

Nije mnogo znao o trovanjima ugljen-monoksidom, ni jedno nije u svojoj praksi video. Znao je da se ugljen-monoksid brzo vezuje za hemoglobin crvenim krvnim zrncima, te ćelije našeg organizma ne mogu da “dišu,” jer krv nije u stanju da raznosi kiseonik koji je neophodan za njihov život.

U rikaveriju je bila gužva, pet članova porodice se pri spavanju nadisalo “zemnog gasa” koji je lagano isticao iz neke oštećene cevi. Svaka holandska kuća imala je gasovod za grejanje, kuvanje i zagrevanje vode u kupatilu, kao što se u našim kućama sprovodi vodovod i struja. Mada su se gasovodi redovno kontrolisali, ipak su se povremeno dešavala ovakva trovanja, pa čak i eksplozije, ako bi se gas zapalio.

Nikola je odmah potegao da prvom povređenom stavi kiseonik na nos, ali je čuo poluglasno Hanovo “ne, nikako “. Pokazao mu je na bocu sa infuzijom u kojoj je bilo nešto rastvoreno.                                       

Naravno, napravio bi veliku stručnu grešku, koja je mogla da ima tragične posledice po pacijenta. Kiseonik, nije mogao da se veže za hemoglobin, bio je blokiran ugljen-monoksidom. Znači, morao se prvo hemoglobin osloboditi tog “uljeza”, a to se moglo samo jednim medikamentom koji se direktno ubrizgavao u krv, zato mu je Han i pokazao očima na infuziju. Sve ostalo je bilo jednostavno. Oko pet časova su oba anesteziologa pila kafu, a bolesnici su bili zbrinuti i van životne opasnosti.

–         Da nisi bio u bolnici bojim se da ne bi stigao svima da pomognem. To je prokletstvo manjih bolnica. Ponekad prođu dani da sve možeš sam da obaviš, čak ima dežurstava gde i telefon ne zazvoni, a onda ni tri anesteziologa ne bi bila dovoljna. Ljudi ne znaju ko dežura i da li je bolnica svojom organizacijom u stanju da pomogne pri masovnim nesrećama u saobraćaju ili pak u ovakvom slučaju.

–         Zamisli kako je to kod mene u bolnici, gde nas je skoro svake večeri nedovoljno, kada mi stanica za hitnu pomoć, odjednom poređa po deset teško povređenih. Moj anestetičar i ja smo u situaciji da moramo da biramo kome ćemo pomoći, a koga ostavljamo sudbini, pa ako izdrži dok do njega stignemo onda možda ima šanse. Dešavalo nam se da ne stignemo, da smrt biva brža. Znaš ti taj osećaj, koji ja ne mogu da opišem ni na svom jeziku, a kamo li na tuđem. Osećaj izgubljene bitke, neke tuge, nemoći. Pitanja se roje: da nisam pogrešno procenio težinu povrede ili opšteg stanja pacijenta, da nisam prespor? Porodica ili rođaci te čekaju s nadom koja im viri iz očiju, a ti…

–         Ja sam bio prinuđen da držim kurseve hirurzima i ostalom osoblju. Stigao sam cak do portira, svađao se i sa upravom bolnice, tražeći više anesteziologa, kojih mi nemamo dovoljno u čitavoj zemlji. Tada stiže statistika pa ispadne da moja traženja nisu na statistici zasnovana, jer ispada da i ja nisam dovoljno iskorišćen.

–         Haan, želim nešto da vam predložim ‒ da vam ja pomognem sa dežurstvima, inače spavam gore dva sprata iznad operacionog bloka.Za manje intervencije ne moraju uopšte da vas bude, neka zovu mene.

–         Ne dolazi u obzir, ti si na seminaru i ja nemam pravo da te uznemiravam noću.

–         Kada bi me uznemiravao, ja se ne bih ni nudio. Molim te promisli, verovatno bi morala i bolnica da da takvu saglasnost, jer ja nisam anesteziolog ove kuće, no to je sve tvoj problem.

–         Sada idemo da odremamo, hvala ti mnogo na pomoći, možda još više na predlogu da nam pomogneš. ‒ Lupio je Nikolu po ramenu i izašao iz kafeterije.

Nikola požuri za njim.

–         Hvala, što si dao Sv. Nikoli moju adresu, bojim se da ga više neću videti, jer sam juče na TV video da je otplovio iz Holandije, pa mu isporuči moje najlepše pozdrave i zahvalnost, svakako i njegovim saradnicima.

–         Hm, ipak mislim da ti nisi samo anesteziolog, vi iz istočne Evrope svi ste vi bili na kursevima KGB-a. Kako si otkrio da sam baš ja dao tvoju adresu? Sve si naše sestre zaveo, upravnika si šarmirao svojim crnim odelom, dakle zašto baš ja?

–         Zbog očiju koje ti se smeškaju. Na prvom času kursa za špijunažu nas u istočnom bloku uče da čitamo iz očiju.

 

2 0 / 1 0

Nikola nije bio jedini doktor iz istočnog bloka koji je stanovao u bolnici. Na hirurgiji je bio jedan lekar, Poljak koji je pobegao iz Poljske i zatražio azil u Holandiji. Prilikom bekstva izgubio je svoje papir, pa nije imao nikakve dokaze da je hirurg, mada je on to tvrdio. Poslali su ga zato na hirurško odeljenje da ga hirurzi testiraju. Govorio je dosta dobro nemački, taj plavokosi lepotan.

Hirurzi su sumnjičavo vrteli glavom, jer baš nije bio mnogo spretan kao hirurg. Nikola se smeškao, jer se sećao kako mu je bilo kada je prvo jutro ušao u operacionu salu. Sve je u ovom svetu bilo drukčije, instrumentarijum, hirurška tehnika, a Tedeuš je po prirodi bio spetljan. Fini momak, dobro vaspitan, vrlo skroman, ćutljiv, prava sentimentalna slovenska dušica, bez kučeta i mačeta u ovom velikom tuđem svetu. Ostavio je ženu i dvoje dece u Poljskoj i pobegao, jer su hteli da ga strpaju u zatvor. Svako od nas iz istočnog bloka ima svoju priču koja na zapadu biva prihvaćena sa rezervom. Priče koje za nas zvuče vrlo istinito, jer znamo situaciju, za zapadnog Evropejca izgledaju ne stvarne. Nikoli se odmah dopao, trudio se da ga kad god ima vremena pozove kod sebe.

 

 

[1]. Crvena zvezda Jedan od najačih fudbalskih klubova u Beogradu.

[2] Imer gerade aus stalno samo pravo.

[3] Mofen ružan izraz kojim su Holanđani uvredljivo nazivalii Nemce.

[4] Vitalni parametri

[5] Grote Kerk Velika crkva je najstarija katedrala u Dordrechtu

[6] Novi Maassa jedna od reka koja protiče pored Dordrechta

[7] Gevls neka vrsta ukrasa koja se nalazi na imučnijim zgradama ima ih nekioliko vrsta.

[8] Kosovski boj bitka na polju kosovu izmedju Srpskwe iTurske vojske 1389 godine. Srbi bivaju poraženi od Turaka.

[9] Bruder – Srednjomedicinski tehničar.

[10] Gvozdena zavesa. Iza gvozdene zavese odnosile su se na države koje su se nalazile pod uticajem Sovetskog saveza. U tim državama bio je vrlos trog režim koji nije dozvoljavao odlazak na zapad i vrlo teško je dozvoljavao ulazak u takozvani Istočni blok.

[11] Mitra kapa koju nosi vladika.

[12] PIPER Vrsta djepnog telefona preko koga se svaka osoba koja ga poseduje može da bude kontaktirana preko bolničkog telefoniste.