K N J I G A     D E V E T N A E S T

Jasna je prihvatila predlog da se više ne pojavljuje u bolnici. Otvoreno joj je porodiljsko bolovanje. Danilo i Nikola su podelili njena dežurstva, što je značilo da će svaki drugi dan biti dežurni.

Dan i noć su bili vremenski previše kratki, sadržali su samo 24 časa. Teoretski, posle dvadesetčetvoročasovnog dežurstva sledio bi slobodan dan. Praktično to nije bilo moguće. Jutarnji raport sa hirur­zima, vizita u šok-sobi, hitni slučajevi, saobraćajke i reanimacije u prijemnim ambulantama, na bolničkim odeljenjima previjalištima, kratkim anestezijama na rendgenu, ginekologiji i ORL. Od svih tih zaduženja najteže je bilo biti uvek spreman da se odjuri na hitan poziv u šok-sobe, gde su ležali najteži bolesnici postoperativno ili komatozni bolesnici povređeni u saobraćaju. Hirurzi su bili odgovorni za rad u šok-sobama, a anesteziolog je bio član tima. Na kraju, svakodnevni planirani operacioni program u tri operacione sale nije mogao da obavi samo jedan anesteziolog sa lekarima na specijalizaciji i anestetičarima.

Tako je dežurni anesteziolog, iako mu je sledovao slobodan dan posle dežurstva, morao da ostane u bolnici. Bilo je to često, posle provedene noći u operacionoj sali, izuzetan, ne samo psihički, nego i fizički napor. Nekada se danima nije spavalo, a odlasci kući bili su retki, samo na nekoliko sati.

Niko nije pitao Danila i Nikolu da li to oni mogu. Još manje zbog čega se toliko angažuju. Takav iscrpljujući rad nije mogao da se zahteva. Takav rad su Danilo i Nikola nametnuli sami sebi. Prvi i najvažniji razlog je bio da se njihova koleginica Jasna udalji iz operacionih sala, sa verom da će joj time biti pružena mogućnost da iznese svoju trudnoću do kraja. Drugi razlog je bio što su njih troje zajednički započeli da grade jedno moderno odeljenje anestezije u bolnici „Zemun“ i od toga se nije moglo odustati dok se kadrovski anestezija ne ekipira.

Biti lekar u bolnici između dva autoputa bio je veliki izazov. Bila je to jedina bolnica na teritoriji grada čija su vrata bila danonoćno otvorena. Bila je 24 časa dežurna. U bolnicu su stizali hitni slučajeva iz cele regije, a naročito teške povrede u saobraćaju.

Broj saobraćajnih nesreća je stalno rastao. Bila je to prava epidemija. Ljudi su umirali u transportu, tako da su lekari u bolnici samo mogli da konstatuju smrt. Umirali su još nepregledani hitni slučajevi na nosilima, čekajući da se završe intervencije nad već ranije prispelim politraumama[1].

Organizacija jedne provincijska bolnice, njeni nedovoljno obučeni kadrovi, zastarelost opreme, nedovoljan broj bolesničkih kreveta i oskudna materijalna sredstva, nisu mogli da zbrinu adekvatno mnogobrojne teške povrede u saobraćaju i razne urgentne bolesnike koji su se često nalazili između života i smrti. Neophodna je bila brza reanimacija, hirurška intervencija i izuzetna postoperativna nega. Nekima od njih koji su bili u dubokoj komi hirurške intervencije nisu bile neophodne. Potrebna je bila savremeno opremljena i.n.[2] Nažalost, takvi bolesnici su ležali u šok-sobama, gde se za njihove živote borio brojčano nedovoljan personal, bez neophodne opreme.

Sticajem okolnosti Zemunska gradska bolnica bila je prva u blizini dva internacionalna autoputa, ali, nažalost, nespremna da prihvati posledice saobraćajnog haosa zbog kojih je i dolazilo do velikog broja saobraćajnih nesreća. Uz velike napore bolnica je stalno kaskala za rastućim brojem saobraćajnih nesreća, koje su kulminirale u vreme turističke najezde od početka proleća do kasne jeseni.

Timovi anesteziologa i hirurga primenjivali su ono što su teoretski naučili, a svakodnevnom praksom obogatili, uz oskudne tehničke mogućnosti kojima je bolnica raspolagala. Traumatologija kao nova grana medicine bila je tek u povoju. Anesteziolozi su specijalizirali, najčešće, na univerzitetskim klinikama, koje su bile nosioci savremenih metoda dijagnostike i lečenja, i raspolagale savremenom tehničko-dijagnostičkom opremom, koja je, iako najsavremenija u zemlji, zaostajala je za opremom takvih savremenih centara u zapadnoj Evropi.

Nažalost, bolnice opštega tipa, zaostajale su za univerzitetskim bolnicama u pogledu opreme, ali isto tako i u pogledu savremenog lečenja. Uzrok je bio u nedovoljnim sredstvima koja su dobijali od ministarstva, osiguravajućih zavoda, pa sve do raznih vrlo imućnih lokalnih donatora ‒ velikih uspešnih preduzeća i industrija.

Lekari koji su želeli da budu informisani šta se događalo u savremenom svetu mogli su to da saznaju iz stručnih časopisa. Oni su mogli da se poruče samo za devize, koje nisu bile lako dostupne. Retko koja bolnica je imala dovoljno deviznih[3] sredstava za kupovinu odgovarajućih časopisa. Ako ste imali slobodnog vremena, mogli ste da odete do stručne biblioteke medicinskog fakulteta. Bilo je mnogo interesenata, a malo časopisa. Ponekada se čekalo i po nekoliko nedelja. To je zavisilo od dobre volje ili „veze“ kod bibliotekarki, naravno i od vašeg ličnog šarma. Ako ga je bilo dovoljno, javile bi vam kada su časopise vratili „drugovi profesori“ ili oni koji su bili snalažljiviji od vas.

Imati „slobodno vreme“ u Zemunskoj bolnici bila je mislena imenica, teško ostvariva. Lekar je morao da se bavi svim mogućim poslovima, od onog zbog koga je studirao medicinu i završio specijalizaciju do člana raznih organa „samoupravljanja“, sindikata, raznih komisija i to na nivou bolnice, opštine, grada, a oni izuzetno aktivni čak i na nivou Republike. Bilo je i onih koji su posle vrlo napornog rada i dežurstava imali „honorar“[4] u nekoj drugoj zdravstvenoj ustanovi.

To potpuno abnor­malno stanje bilo je normalno u Zemunskoj bolnici. Hirurga i ostalih specijalista bilo je neuporedivo više, tako da su im dežurstva padala na svaku treću ili četvrtu noć. Anesteziolog je bio potreban svakoj dežurnoj ekipi hirurške specijalnosti. Nažalost, specijalista anesteziologa je bilo nedovoljno. U Zemunskoj bolnici sada samo dvojica, treći je bio na bolovanju.

Od kada je Zemunska bolnica proglašena za nastavnu bazu sa novoprimljena dva lekara koja su specijalizirala anesteziju, tim anesteziologa se bitno uvećao, ali odgovornost je ležala, sasvim prirodno, samo na dvojici specijalista.

Uprave bolnica nisu na vreme isplanirale broj anesteziologa. Često, jer i sami nisu znali obim njihovog posla i njihov značaj, ređe zbog uštede sredstava. Tek kada su anesteziolozi počeli da rade u ustanovi, onda se mogao da shvati njihov značaj, pa prema tome i potreban broj.

Bilo je to doba kada anesteziologa nije bilo u mnogim velikim bolnicama, a da ne govorimo o manjim, pogotovo u unutrašnjosti. Taj posao su obavljali anestetičari. Dolazak anesteziologa, lekara specijaliste, prouzrokovao je uvek manje ili veće potrese u ustanovi. Anesteziolog je po svojoj specijalnosti bio savremeno obučen lekar koji je mogao da radi samo u savremenoj zdravstvenoj ustanovi uz savremenu opremu. Tako se dogodilo da jedan specijalista kome je namenjeno da „uspavljuje” bolesnike, da ih za vreme operacija oslobađa bola i da ih posle operacije i bezbolnog sna ponovo probudi, postane lekar koji će početi da „budi“ svojim radom okolinu oko sebe, svoje kolege drugih specijalnosti i sve one koji se bave organizacijom zdravstvene službe.

Buditi „zaspale i zadremale” rizičan je i vrlo nezahvalan posao.

 

Jedan anesteziolog manje u Zemunskoj bolnici, u tako malobrojnom timu, predstavljao je veliki gubitak. Jasna im je mnogo nedostajala, naročito Nikoli. Nedostajao im je svakodnevno pogled njenih lepih plavih očiju, njena uvek lepa i doter­ana figura. Nedostala mu je njena umešnost u kritičnim situa­cijama, kada je svojim energičnim šaljivo-grubo-ciničnim glasom, kritič­no pretvarala u normalno. Falio je drug, prijatelj i kolega koji je znao da čita misli, sa kojim se moglo u nekoliko kratkih rečenica posavetovati, podeliti sumnje u dijagnoze i lečenje. Bilo je lakše doneti odluke, podneti nerazumevanje okoline i bolničke intrige. Nedostajala su njene informacije, koje bi neprimetno sakupila od šefova odeljenja pa do vratara bolnice. Nedostajao je specijalista na koga se moglo osloniti za vreme najkomplikovanijih operativnih zahvata.

Jasna je bila ličnost, lepa žena, koja je toga bila svesna. Znala je da tom svom spoljnom omotaču svakodnevno, nonša­lantno, sa puno ukusa, doda urednost i da istakne sa ponosom svoju ženstvenost. Umela je da se raduje uspesima koje bi zajednički ili pojedinačno postizali i da vraća optimizam posle neuspeha.

–       Večeras bi sedela pored mene!

Pomisli, slušajući izlaganje koleginice o „Anesteziji kod carskog reza”. Sastanak sekcije anesteziologa u Srpskom lekarskom društvu održavan je svakog zadnjeg ponedeljka u mesecu.

Anesteziolozi i lekari na specijalizaciji bi se okupljali u večernjim časovima da čuju neko predavanje o novinama u anesteziji ili o tuđim iskustvima. Dogovaralo se oko mnogih organizacionih pro­blema, ali svakako da je najvažniji razlog okupljanja bio da se međusobno vide, popričaju, izjadaju i razmene mišljenja o problemima koji je svako imao u svojoj ustanovi.

Večerašnji sastanak je bio izuzetno dobro posećen. Druga tačka dnevnog reda bila je značajna za svakog anesteziologa, a pritom je kod svakog budila radoznalost. Tužba anestetičara protiv profesora Protića.

Takav naslov u dnevnoj štampi iznenadio je ne samo lekare nego i ostale građane Jugoslavije.

Štampa u socijalističkoj Jugoslaviji nije se bavila takvim problemima. Profesor Protić je ispričao razlog zbog koga su anestetičari podneli tužbu.

–       Sviznate da se već nekoliko godina vode diskusije na razli­či­tim nivoima, počevši od Ministarstva za zdravlje, pa do uprava bolnica i hirurških sekcija različitih specijalnosti. Pitanje je: imaju li anestetičari pravo, s obzirom na svoju školsku spremu, da samostalno daju anesteziju ili ne.

Profesorov glas je zvučao malo više promuklo nego obično. Govorio je kao i uvek ­kratko, staloženo, a na licu mu se nije moglo otkriti koliko ga ova afera u novinama pogađa. Ipak, Nikola je osećao po onoj promuklosti u glasu da je vrlo uzbu­đen.

–       Anestetičari nemaju pravo na osnovu svojih stručnih kvalifi­kacija da daju samos­talno anesteziju, to je izjava koju sam dao na jednom sastanku i ja iza toga i dalje stojim.

Izjava je publikovana u Večernjim novostima, pa se oko nje podigla velika prašina. Usledila je tužba anestetičara, lekarskih pomoćnika. Tražili su od suda da se ozakoni njihovo samostalno davanje anestezije.

–       Kao što znate ‒ nastavljao je profesor Protić ‒ veliki broj bolnica u Jugoslaviji nije imao lekare specijaliste anesteziologe. Nije ih dovoljno bilo ni u velikim bolnicama, tako da čak i u vrhunskim ustanovama nije moguće organizovati da za svakim operacionim stolom daje anesteziju lekar specijalista anesteziolog. Zbog nedostatka specijalista prećutno je tolerisano da anestetičar daje samostalno anesteziju.

Anestetičari su za bolničke uprave bili jeftiniji i poslušniji. Mnoge bolničke ustanove nisu u sistematizaciji radnih mesta ni predvidele lekare anesteziolo­ge. Hirurzi bi govorili: „Sa anestetičarima radimo već godinama, pa nam se nikakve tragedije nisu događale. Anesteziolozi suviše komplikuju naš hirurški život svojim zahtevima, svojom opreznošću i svojim kritikama, a da ne govorimo o zahtevima za modernizacijom opreme.”

Bolničke uprave su, pod takvim uticajima hirurga, želeći da uštede na inače malim budžetskim sredstvima, „zaboravljale” da raspišu konkurse za prijeme lekara anesteziologa. Ministarstvo zdravlja je znalo da još uvek nema dovol­jan broj anesteziologa kako bi se mogao ozakoniti inače potpuno ispravan stav sekcije anesteziologa:

„Anesteziju daje lekar specijalista anesteziolog. Lekarski pomoćnici – anestetičari, kao srednjemedicinski kadar, pomoćnici su lekara specijaliste anesteziologa. Odgovornost za stručno izvedenu anesteziju bolesnika na operacionom stolu snosi anesteziolog. Pravno, u ustanovi gde nema anesteziologa, za rad anestetičara odgovara hirurg.”

Nastala je potpuno nejasna situacija u ustanovama gde ima anesteziologa, ali u nedovoljnom broju.

Ka­ko anesteziolog može da bude odgovoran za stručno izvođenje anestezije u operaci­onoj sali u kojoj nije prisutan, a anesteziju daje lekarski pomoćnik? Ko je odgovoran za anesteziju van radnog vremena, kod hitnih operacija kada nema anesteziologa u ustanovi tj. kada dežura anesteti­čar?

Sa žaljenjem moram da konstatujem ‒ trajao je i dalje Protićev govor ‒ da se još uvek moramo boriti za svoj status. Kao što znate, to traje godinama. Zbog toga sam i dao izjavu u novinama koju ste vi svi pročitali. Ta izjava je izazvala reakciju Udruženja anestetičara, koje je angažovalo Večernje novosti da iznese u javnost sukob između profesora Protića i Udruženja i da obelodani tužbu sudu. Optužnica glasi:

„Rušenje ugleda profesije koja je u praksi dokazala da je sposobna za samostalni rad. Nepriznavanje kvalifikacija i buđenje straha kod bolesnika kada im lekarski pomoćnik daje anesteziju.”

Meni je drago ako dođe do procesa, da bi se bar na taj način uticalo na konačno reše­nje ministarstva i donela odluka koliko anesteziologa mora da ima ustanova da bi se rad hirurških odeljenja odvijao odgovorno ‒ završio je profesor svoj monolog.

Za diskusiju se nije niko javio, što je bilo simptomatično za većinu diskusija na sastancima gde se nije znalo ko će bitku dobiti. Posle završenog sastanka, diskusija se nastavljala u restoranskoj atmosferi uz ćevapčiće.

–       Lako je Protiću da priča, a ja svakog dana moram da razgova­ram i radim sa anestetičarima. Samo čekam kada će mi nešto podmetnuti. Bojim se da je sada, posle profesorove izjave, na njih red da dokažu da mi ne funkcioni­šemo kako treba. Što će oni svakako učiniti, pa će biti bruke.

–       Mislim da o svemu tome nije moralo da se raspravlja preko štampe. Postoje toliki drugi forumi.

–       Koji forumi? Srpsko lekarsko društvo? Hirurška katedra? Da nema profesora Protića, koji je autoritet, lekar „Dragiše Mišovića“ i Titov lekar, zar mislite da bi se neko usudio da potegne ovo pitanje? Šta mislite da sam ja objavio rat Udruženju aneste­tičara? Da li bi neko iz Večernjih novosti uopšte došao mene da intervjuiše?

–       More, pakovao bi ti kufer i morao da se seliš. Ukoliko te ne bi okrivili da si još protivnarodni element, a onda se već zna šta bi s tobom bilo.

Nikola je slušao svoje kolege i njihove diskusije i pitao se zašto je ovde u restoranu, uz špricer i ćevapčiće, diskusija bila živa, a na sastanku sekcije posle Protićevog izlaganja niko se nije javio za reč. Da li je to strah sprečavao ljude da ne kažu ono što misle? Anesteziolozi su u većini slučajeva bili vanpartijci, jer inače ne bi specijalizirali anesteziju, koju skoro niko nije hteo od onih koji su bili članovi Partije ili imali nekoga da ih progura na konkursima za popularnije specijalizacije.

–       Mi smo građani drugog reda, drage kolege, pa smo i spe­cijalisti drugog reda. Znam da je teško izaći sa anestetičari­ma na kraj, koji u suštini nisu ništa krivi.

–       Eto ti sad, „nisu ništa krivi”? Arogantni, uobraženi u svoje znanje… Mrze nas…

–       Lekari su ih tome naučili. Od koga su naučili anesteziju?

–       Poprimili su osobine učitelja, naših kolega, a hirurzi su ih razmazili.

–       Kolege hirurzi i dan-danas tvrde da nemaju problema sa anestetičarima i da sa uspehom obavljaju svoj hirurški posao i bez nas anesteziologa. Niko nije seo da sakupi podatke koliko je bolesnika umrlo na operacionom stolu i šta je bio razlog, bolje rečeno, uzrok smrti.

–       Nikola, ti si otišao predaleko. Ko uopšte u ovoj zemlji poklanja pažnju takvim „sitnicama”?

–       Da, uvek se vraćamo na istu temu. Ko je kriv lekarima u ovom društvu što ne umeju ili neće da se izbore za svoj status?

–       Doktor se zamislio. Izgleda da ste vrlo odsutni. Možda vam neko nedostaje?

–       Pogodili ste! Vi mi uvek nedostajete.

–       Eto, čitavo veče na mene ne obraćate pažnju, dragi kolega.

–       Obraćam ja na vas pažnju već dugo vremena, draga koleginice.

–       Samo tako kažete. Ko se još od vas mlađih bavi koleginicama u godinama?

Vragolasta, simpatična, bez dlaka na jeziku, srednjeg rasta, lepuškasta, crnooka, crnokosa, velikih debelih usana, previše premazanih karminom. Elegantno obučena, naglašenih grudi, utegnuta, kukova koji teraju na razmišljanje, u cipelama previše visokih štikli. Oči su joj bile nasmejane, zavodljive, glas dubok, šaputav.

–       Dakle, šalu na stranu, kako je koleginica Jasna? Čujem da je na porodiljskom bolovanju. Poznato je da ste džentlmen i šarman­tan čovek, ali kada sam čula od Danila da ste Jasnu naterali da ode na bolovanje, bila sam prijatno iznenađena. Recite mi da li stvarno mislite da anestetici imaju uticaja na spontane poba­čaje.

–       Da, ako je verovati radovima nekih sovjetskih autora koji su se bavili tom problematikom, pa se pokazalo da je statistički signifikantan broj koleginica koje se bave anestezijom i koje su imale nekoliko spontanih abortusa. Jedan dobar deo njih je rodio zdravu decu kada su bile udaljene iz operacione sale. To je i bio razlog zbog koga smo Danilo i ja rešili da nagovorimo Jasnu da ode na bolovanje.

–       Kako stoji sa kolegama, da li i na njih utiču anestetične pare i gasovi?

Gledala ga je smešećim, značajnim pogledom.

Osetio se nelagodno. Primetio je njene poglede i često njene dvosmislene rečenice, ali je pokušavao da ne reaguje na njih. Zbunjivala ga je. Udata za vrlo viđenog profesora ekonomije, majka dvoje dece. Nešto starija, ali još uvek vrlo privlačna i poželjna.

–       Utiču i te kako, draga koleginice. Većina anesteziologa je impotentna.

Pogledala ga je iznenađeno, zatim obori pogled i promeni temu.

–       Da li još dugo mislite da ostanete u ovom društvu?

–       Ne, baš sam mislio da krenem.

–       Pošto Jasna nije sa vama, da li biste bili ljubazni da me odbaci­te kući, ako ste tu sa kolima

Njena mala ruka našla se za trenutak na njegovoj, a njena noga ispod stola se kao slučajno našla pripijena uz njegovu. Pogle­dao ju je pravo u oči. Učinu mu se da kažu: „Povedi me, nećeš se kajati”.

Vozio je koleginicu kroz već prazne beogradske ulice. Imao je utisak da njeno ćutanje znači očekivanje. Kada se pred kućom opraštala, bila je veoma hladna, jedva se zahvalila. Verovao je da je razočarana i uvređena.

–       Baš si uobražen.

–       Možda? Nikada se to ne zna, ako ne pokušaš.

–       Zbog čega mora uvek da se pokuša?

–       Pa kako bi znao da je dijagnoza tačna?

–       Zašto je to važno? Zbog jedne crte više u osvajačkom notesu.

–       Možda radoznalost? Hormoni? Ego?

–       Da li bi ikada pokušao da se približiš koleginici Ađić zato što te je privukla svojim izgledom?

–       Verovatno ne bih. Žene se prime­ćuju onda kada one žele da budu primećene, onda kada one žele da budu osvojene.

–       Zar je moguće da su muškarci tako naivni pa veruju da zavode svojom pameću, duhovitošću i svojim izgledom?

Vesna ga je čekala na večeri.

 

1 9 / 0 2

Jedne oči su ga pratile dok je kontrolisao aparat za anest­eziju. Oči u kojima je video znak pitanja i strah.

–       Dobro jutro. Kako ste spavali noćas?

–       Spavao? Spavao? Oh, da, spavao sam loše.

Oči se ovlažiše, mišići lica se zategoše. Ruka koju Nikola dodirnu bila je hlad­na, vlažna, drhtava.

–       Ništa zato, sada ćete to sve nadoknaditi. Spavaće te dubokim snom, kada se probudite, operacija će biti završena.

Nikola dade glavom znak i Mira poče polako da ubrizgava pentotal. Gledao je u te oči pune straha i neverice

–       Hoću li se probuditi? Eh… tako… bih još… da… ži…vim.

U uglovima očiju pojaviše se dve suze, preko kojih se spustiše kapci, pa se oklevajući ponovo podigoše samo da propuste dve suze, koje se razliše po licu, pa se ponovo, otežali, spustiše. Bolesnik je utonuo u san.

Neizvesnost, strah, brige – sve nesta­de. Prevuče kažiprstom preko dugih trepavica da bi utvrdio dubinu sna. Kapci ostadoše nepomični.

–       Sukcinil 20 mg.

–       Ubrizgano 20 mg sukcinila.

Preko maske priljubljene uz lice bolesnik je udi­sao čist kiseonik. Balon na aparatu za anesteziju se lagano pomerao pri svakom udisaju i izdisaju. Ritmično, sve sporije disanje je bilo sve pliće i pliće. Nikola obuhvati balon šakom. Bio je to čudesan osećaj spajanja dva čoveka, jed­nog koji bespomoćno leži i poverava svoje životne funkcije jednoj šaci drugog čoveka, anesteziologa, koja evo sada počinje da ritmično i nežno uduvava kiseonik u pluća, zamenjujući udah i izdah bolesnikov. Kada te ruke ne bi bilo, san bi prestao da bude san. Život bi napus­tio telo.

–       Život, kako lako pesnici i književnici to mogu da definišu, da o njemu pevaju i pišu! I svi ih razumeju.

–       Kako je teško taj život stvarno proučiti! Teško ga je satima održavati dok hirurg operiše. Koliko truda da se ne ometu stotine procesa koji život čine. Koliko znanja i veštine da se popra­ve oni procesi za koje znamo da ih je bolest pore­metila. Ima procesa o kojima malo ili skoro ništa ne znamo,­ koji mogu u toku operacije da nas iznenade, da ugroze život. Anesteziolog ih mora otkriti na vreme i reagovati što pre, kako zna i ume.

–       Svaki anesteziolog bi morao da se rodi pod srećnom zvezdom. Oni najbolji pod čitavim sazvežđem.

–       Doktore…

Trže ga iz razmišljanja sestra Mira, pružajući mu je la­ringoskop.

Desnom rukom obuhvati potiljak bolesnikove glave, zabaci je sa lakoćom unazad. Usne se same otvoriše. U levoj ruci držao je laringoskop, iz čijeg se vrha razlivala obilna svetlost. Priti­snu nadlanicom bradu kako bi se usne još više razmakle. Pod svetlošću laringoskopa lagano prodre u usnu duplju, ali mu se ne ukaza otvor dušnika. Bez obzira na uobičajene manevre larigo­skopom, nije čak ni uspeo da vidi dušnikov poklo­pac koji bi mu bar dao pravac prema kome bi mogao da usmeri tubus.

–       Polako, ne vredi, nećeš snagom ništa uspeti!

Izvuče laringoskop, ponovo uze masku, priljubi je uz lice boles­ni­ka i poče ravnomerno da uduvava kiseonik u bolesnikova pluća.

Obično se da naslutiti da će biti komplikacija pri intubaciji bolesnika. Kratak vrat, mala usta, zubi ili neka ranija obolje­nja u usnoj ili ždrelnoj duplji. Ništa od svega toga nije mogao da primeti na ovom bolesniku.

Pogleda u sestra Miru, koja ga je malo razočarano gledala svojim izuzetno krupnim crnim očima.

–       Još 5 kubika pentotala!

Osetio je pod rukom da se iz balona teže ubacuje kiseonik u pluća bolesnika. Bio je to znak da se bolesnik ponovo budi.

–       Atropin i 40 mg sukcinila!

Mira je spretno ubrizgavala u infuzioni sistem sadržinu nekoliko špriceva. U operacionoj sali bila je potpuna tišina. Hirurzi su čekali.

Ponovni pokušaj nije dao opet nikakav rezultat. Svi su i dalje ćutali i gledali u anesteziologa.

Tišina, da, baš ta tišina, nedostatak kretnje u operacionoj sali činila je jednu posebnu atmosferu u kojoj se anesteziolog osećao potpuno sam, bespomoćan. Bio je tu još jedan čitav koktel raznih osećanja: straha, sujete, nepoverenja, malodu­šnosti i maksimalnog savlađivanja da se okolini ne otkrije panika.

Hirurzi su mogli da traže po trbušnoj duplji slepo crevo, da ne mogu da mu priđu, da im ne uspe ovo ili ono, no nikada u operacionoj sali nije takva tišina i napetost kao kada anesteziolog ne može da intubira.

Još jedan pokušaj i opet ništa. Do sada mu se nije nikada desilo da odloži operaciju zbog toga što ne može da intubira.

–       Ha, i to se jednom može desti. Važno je da se bolesniku ništa loše ne desi. Da, jadan čovek, neprospavana noć, strah. Zamisli kada otvori oči i upita: „Šta su mi našli? Da li ću ozdraviti?“

Teško je tada reći: „Operacija se odlaže, nije ni započeta, jer nismo mogli da vas intubiramo.”

Po očima bolesnika se vidi da on to ne shvata, pa to treba nekoliko puta ponoviti. Razoča­renje, pa opet jedan ili dva dana straha i neizvesnosti.

–       Miro, molim vas pozovite doktora Milenkovića!

Dešavalo se da kod teških intubacija drugi anesteziolog bez problema intubira. Anesteziolozi su to znali, ali hirurzi ne. Tumačilo se to spretnošću i znanjem onog drugog koji je uspeo. Zbog toga je kolega kolegu retko zvao u pomoć.

To je bio razlog što je Mira napravila grimasu koju je trebalo protumačiti:

–       Našli ste koga ćete da zovete u pomoć, baš vam to ništa nije potrebno.

Ljutila se ona. Grimasa je imala i nijansu razočarenja, začinjenog sa malo stida.

–       Kako je to njemu, NIKOLI, smelo da se desi?

Voleo je Nikola da radi sa sestrom Mirom. Bila je odličan anesteti­čar, pouzdana, pedantna, savesna, verovala je da Nikola sve može. Držala se čvrsto svojih moralnih principa, ponekad je bila neelastična, neko bi je možda i okarakterisao kao tvrdoglavu.

Ne, Danilu takođe nije pošlo za rukom da intubira bolesni­ka. Vreme je odmicalo, nervoza je počela da se oseća u operacionoj sali Bolesnik je ponovo počeo spontano da diše, budio se. Nikola je još imao jednu mogućnost, nešto što je video za vreme specija­lizacije, što je Protić koristio u ovakvim teškim sluča­jevima.

–       Miro, molim ksilokain i tubus broj sedam.

Ukapa nekoliko kapi ksilokaina u jednu i drugu nozdrvu, da anestezira sluzokožu nosa i smanji krvarenje. Preuze masku od Dimitrija. Bolesnik je već dubokim udisajima praznio balon, bio je skoro budan.

Produbio je anesteziju.

Čekao je još nekoliko trenutaka da sredstvo počne da deluje na nosnu sluzokožu i da je pripremi za prolazak tubusa, učini je manje osetljivom i spreči krva­renje. Za to vreme je bolesnik ponovo bio u anesteziji, spontano disanje je postalo ravnomerno i plitko. Uze od Mire tanji tubus, koji takođe isprska ksilokainom, pa lagano poče da gura kroz desnu nozdrvu.

Prislonivši uho uz otvor tubusa koji je strčao iz nosa, Nikola poče da osluškuje disanje, lagano gurajući tubus sve dublje i dublje. Šum disanja je bio sve jači i jači što je značilo da se približava dušniku. Tubus skliznu pod pritiskom ruke kao u sir, disanje se i dalje čulo nepromenjeno. Mira je odmah prikopčala creva aparata za anesteziju i balon je počeo da se prazni i puni, što je značilo da je tubus na pravom mestu.

–       Dajte ceo pentotal koji je ostao u špricu i 20 mg skolina!

Tubus je bolesnika dražio u guši i terao ga na kašalj. U takvim trenucima postoji mogućnost da, zbog naprezanja bolesnika i nesvesnog nemira, tubus koji još nije dobro fiksiran ispadne iz dušnika, a onda čitav proces počinje iznova, samo još otežan krvarenjem iz nosa, što neminovno prati ovakve intubacije.

Bolesnik je ponovo tonuo u san. Danilo proveri stetoskopom da li se oba pluća simetrično ventiliraju i podignu palac u vis, sto je značilo da tubus dobro leži.

Sestra Mira obavi flasterom tubus i fiksira ga. Nikola je u među­vremenu uključio nitrooksidul i halotan i klimnuo glavom hirurzima koji su jedva čekali taj znak da bi započeli sa dezinfekcijom operativnog polja. Operacija je mogla da počne. Nastade ponovo živost u operacionoj sali. „Film” koji se naglo prekinuo, nažalost za jedno duže vreme, nastavio se.

‒ Pritisak 130/80, puls 100 ‒ čuo je Mirin glas.

Oštra ivica skalpela zaseče kožu. Pojaviše se sitne tačke krvi koje asistent sterilnom gazom upi dok je operator produžavao i produbljivao rez. Počela je operacija koja će trajati satima. Bolesnik na stolu imao je rak penisa.

Mladić, visok, lepo građen, student psiholo­gije. Pregledom istorije bolesti sinoć na dežurstvu vide da je rođen pre 25 godina. Mirno, lepo, produhovljeno lice, opušteno, sklopljenih kapaka, ležalo je sada pred njim. Visoko, još nenaborano čelo uokvireno crnom kovrdža­vom kosom. Zadnje reči su mu bile pre nego što je zaspao: Eh, ja bih još tako želeo da živim!

–       Zašto su te reči naterale na razmišljanje?

–       Život ima svoje kvalitete, bez kojih nije život. Iako sam lekar, ja se ne borim samo za disanje i otkucaje srca, za mene je život…

–       Za tebe… Izvini, zašto polaziš od sebe? Za svakog od nas je to „moj život”, to nije isto što i tvoj život. Za sve ovo vreme od kada si lekar, borio si se da očuvaš taj tuđi život. Otkud ti sada ova razmišljanja?

–       Znam šta ga čeka. Niko mu to od nas lekara nije jasno saopštio. Plašili smo se da mu kažemo istinu.

Bojali smo se jer smo znali kako je ona delovala na nas, a kamoli na njega. On posle operacije neće biti ono što je pre nje bio. Uništen čovek. A život, koliko dugo? Dok se ne pojavi neka metastaza. Život sa mokraćovodima u debelom crevu. Užas. Možda ima devojku, možda je želeo da se sa njom oženi? Želeo je možda decu? Šta kada poželi da je dugo ljubi, da mu prsti uvežbanim pokretima otkopčaju dugmeta, da dlanovima oseti njene nabubrele dojke, nemirne kukove, da oseti njenu želju i svoju nemoć?

Očajavaće, ne zbog sebe, nego zbog nje. Plašiće se njene blizine, njenih pogleda u kojima će videti želju i kada je ne bude bilo. Poglede pune ljubavi i želju da mu pomogne razumeće kao sažaljenje. Bezbroj puta u besanim noćima pitaće se čemu ovakav život. Zašto baš on? Patnje će se vremenom komplikovati novim bolovima, možda novim operativnim zahvatima. Većina bolesnika gaji dugo nadu, veruje u ozdravljenje, mole se, očekujući neko čudo.

Njemu jedino smrt može da zameni život, ako se to životom može nazvati.

Bolesnik je krvario, moralo se boriti za život. Lekar, anesteziolog, Nikola, prestao je da razmišlja o životu; sadašnjost ga tera da misli o životu koji treba sačuvati, koji će da istekne kao ova krv što ističe ako ništa ne predu­zme. Da li stvarno treba nešto da preduzme? Do toga još nije uspeo da stigne. Anesteziolog u operacionoj sali nema ni mogućnosti ni vremena za filozofiranje, sva sreća!

Operacija je bila duga i teška. Vodila se bitka, kao na bojnom polju. Čas je izgledalo da se bitka gubi, a čas da se dobija. Hirurzi su pokušavali da odstrane sva tkiva i sve žlezde koje su bile zahvaćene malignim procesom. Krvarilo je na sve strane. Zvuk neprekidnog usisavanja krvi preko aparata za sukciju[5] podsećao je na let projektila, a zvuk dijatermije ličio je na pogotke projektila, eksplozije i dim. Pumpanje krvi, dodavanja raznih infuzionih rastvora, čas prekidanje dotoka anestetika, čas njihovo ponovno uključivanje, pa zatim balansiranje njihovim količinama uz izveštaje da „pritisak pada, puls se ubrzava, puls jedva pipljiv, pritisak jedva merljiv”. Brojke koje su se brzo pele i spuštale, pa za jedno kraće ili duže vreme bile stabilne, zbog dobre nadoknade izgubljenih tečnosti i krvi, zbog pravovremenog intervenisanja anesteziologa.

Odjekivale su komande hirurga i anesteziologa, dobro uvo bi razlikovalo trenutke nastupanja i odstupanja, komande juriša i komande koje su zvučale nesigurno, nervozno, ponekad čak i histerično, uz upotrebu izraza koji su svi počinjali sa „jebem”, a završavali se najbližim članovima familije, pa sve do Isusa Hrista.

Bili su to trenuci kada je izgledalo da se temperatura u operacionoj sali penje. Čela namrštena, orošena finim kapljicama znoja, koje bi u trenutku bile pretvorene u potočiće što su se slivali po licu ispod hirurških maski. Dežurne sestre bi ih jedva uspele da upiju gazama. Sterilni mantili hirurga i sestara instrumentarki, odela anesteziologa i ostalog personala operacione sala lepila su se za tela. Znoj je probijao praveći čudne šare.

Dešavalo se to i kada bi živa na termometru pokazivala samo 16°C. Teško je pretpostaviti šta se događa kada živa u letnjim mesecima pokazuje 25‒30C.

Prasak koji prouzrokuje skidanje hirurških rukavica, živost i veseli žagor u operacionoj Sali – značio je kraj operacije.

–       Nikola, kako je bolesnik? – raspitivao se doktor Nikolić.

–       Diše spontano, za koji trenutak će biti potpuno budan.

–       Molim te, odredi mu infuzionu terapiju, ja ću u šok-sobi napisati listu i medikamentoznu terapiju. Ko je od vas danas dežuran?

–       Ja sam dežuran.

–       Odlično. Molim te, biću po podne sve do uveče na poliklinici. Ako bude problema, javi mi se. Hvala na izvanrednoj anesteziji.

–       Hvala hirurgu na brilijantnoj operaciji. Pre nego što pođeš iz bolnice, molim te, porazgovaraj sa momkom, objasni mu šta je sve urađeno za vreme operacije. Koliko sam iz razgovora sa njim juče za vreme premedikacije saznao, on nije svestan šta ova operacija za njega znači.

Bolesnik namršti čelo, očni kapci mu zatreperiše. Nikola razdvoji tubus od aparata za anesteziju, uvuče dugi kateter za usisavanje sekreta, koji se nakupio u usnoj duplji i u bronhijama jer je bolesniku bio paralisan refleks kašljanja za vreme anestezije, još jednom proveri da li bolesnik dobro spontano diše, pa izvuče tubus iz dušnika. Ču se dubok udah pa zatim kašalj, koji svakom anesteziologu zvuči kao najlepša muzika, jer znači da su se bolesniku vratili svi refleksi koji su za vreme operacije medikamentozno bili odstranjeni.

Bludeći pogled bolesnikov, govorio je da nije sasvim budan. Pogled se zaustavi na Nikoli.

–       Doktore, da li je uspelo?

–       Operacija je uspela. Sada se dobro odmori, pa ćemo o svemu porazgovarati.

Neće to biti nimalo lep ni prijatan razgovor. Zar nije bilo pametnije da se taj razgovor obavio pre operacije? No, takvi su bili stavovi: „Kriti težinu bolesti dok i sam bolesnik ne otkrije istinu”.

U dežurnoj sobi anestetičara širio se miris kafe koju je Mira tek samlela. Trenuci opuštanja posle duge operacije uz kafu bili su uvek najlepši trenuci u toku dana.

–       Zadužili su me da vas pitam da li hoćete sa nama anestetičarima na sastanak u Nišku banju?

–       Ko vas je to zadužio?

–       Selja, naravno, a i ostali, mada su odmah rekli da vi na to nećete pristati, jer je sastanak sazvan zbog izjave vašeg doktora Protića da mi anestetičari ne smemo da dajemo samostalno anesteziju, jer nismo za to kvalifikovani.

–       Koliko je meni poznato, vaše udruženje je rešilo da tuži Protića.

–       Nego šta. Valjda i mi imamo prava da se bavimo onim što smo izabrali? Zar, zato što su se sada pojavili specijalisti anesteziolozi u dovoljnom broju, mi moramo da budemo žrtvovani? Ima naših kolega koji se tim poslom bave godinama. Zar sada treba da počnu da prodaju novine na ulici?

–       Zaboga, sestra Miro, pa vi ste pametna devojka. Zar stvarno mislite da u priči, koju ste verovatno čuli od Selje i njemu sličnih, ima istine?

–       Kažu oni, a sada sam i ja uverena, da ste i vi na strani vaših anesteziologa. Kako bi vama bilo kada bi neko pokušao da vašu kvalifikaciju ukine preko noći i to još na takav način, izjavom preko novina?

 

1 9 / 0 3

Nikola je smatrao da se treba odazvati pozivu anestetičara i otići na njihov sastanak.

Anestetičari su bili njihovi najbliži saradnici i nije bilo potrebno pogoršavati odnose, koji ni onako nisu bili dobri. Posle razgovore sa Mirom shvatio je da su se anestetičari uplašili za svoj dalji opstanak i da su pogrešno protumačili Protićevu izjavu. Možda su u svemu tome imali i hirurzi svoju ulogu, da doliju ulje na vatru.

Dogovorio se sa Danilom da se jave profesoru Protiću i da čuju kakvo je njegovo mišljenje. Protić se nije slagao sa njima, jer su anestetičari pozvali na sastanak sve profesore hirurgije i ugledne hirurge, a sekciju anesteziologa nisu obavestili. Koliko je njemu bilo poznato, ni nikog od anesteziologa. Skoro im je zabranio da idu na taj sastanak, verujući da će biti uperen protiv anesteziologa i da bi moglo doći do vrlo neprijatnih diskusija, koje bi samo pogoršale odnose.

Ipak su Danilo i Nikola rešili da pođu. Nikola se radovao, jer nije nikada bio u Niškoj banji. Bilo je lepo što su mogli Danilo i on da u isto vreme budu negde drugde, a ne samo u bolnici. Sastanak je bio organizovan u nedelju, te su mogli da organizuju zamenu za dežurstvo.

U subotu, u popodnevnim časovima krenuli su kolima za Niš. Namerno je Danilo u svojim kolima vozio deo anestetičara, a Nikola drugi deo, da bi se izbegao utisak kako se doktori odvajaju.

U večernjim časovima stigli su u Nišku banju. Banja je bila prepuna anestetičara, bio je tu i po neki anesteziolog. Za zajedničkom večerom svih učesnika sastanka u hotelu videli su se doajeni kako civilne tako i vojne hirurgije. Danilo došapnu Nikoli:

–       Izgleda da su se našli na istom polju oni koji nas ne vole. Mislim da će sutra biti dobar okršaj. Možda je profa bio upravu što nije bio saglasan da mi budemo na ovom sastanku.

–       Još uvek verujem da između ljudi treba zidati mostove, pa makar oni bili i pontonski.

Velika sala hotela Park, koja se koristila za kongrese i simpozijume, bila je prepuna anestetičara iz svih krajeva zemlje. U prvom redu sedeli su profesori raznih hirurških disciplina, među kojima se isticala markantna figura profesora Isidora Papa, koji je baš tih dana bio proizveden u čin generala, pa su mu se blistale zlatne epolete na ramenima. Doajen vojne hirurgije, čovek koji je uživao veliki autoritet kako u zemlji tako i u inostranstvu. Otac srčane hirurgije, veliki organizator, čovek koji je u svoju prošlost utkao skoro samo zasluge. Hirurg za vreme Drugog svetskog rata u partizanima, jedan od osnivača VMA, član komunističke partije, dugogodišnji Titov lekar, naučnik, akademik. Svi ostali profesori koji su sedeli u prvom redu bili su veličine kako u pogledu svoje stručnosti tako i u pogledu svoje partijske pripadnosti. Bili su to autoriteti u medicinskom, i, što je mnogo važnije, političkom životu.

Dimitrije progunđa:

–       Gospoda anestetičari su pravi majstori. Hoće da pokažu da su skoro svi viđeni profesori hirurških disciplina na njihovoj strani.

Jedva nađoše mesto u sredini sale.

–       Gledaj ko nam sedi među velikanima, naš kolega Milojković. Osim njega i nas nema ni jednog civilnog anesteziologa. Protić je bio upravu.

–       Mislim da je to greška.

–       Neko svakako greši, bojim se da ćemo to biti mi.

–       Druže generale, drugovi profesori i drage koleginice i kolege, drugarice i drugovi!

Predsednik sekcije anestetičara, iz redova vojnih anestetičara, naravno, u uniformi kapetana JNA[6]. Uniforma je na neki način uvećavala njegov autoritet, a i njegovo izlaganje započeto sa pregledom zasluga anestetičara poslednjih dvadeset godina kako u ratu tako i mirnodopskim uslovima. Cilj je bio jasan – da svi prisutni uvide neophodnost postojanja ove grane medicinskih tehničara. Svojim dosadašnjim radom i stručnošću obezbedili su mesto koje sada hoće da im ospore.

Ne upuštajući se u analizu izjave profesora Protića, čak ga direktno nije ni spomenuo, založio se da se kroz diskusiju iskristališe mišljenje koje bi se zatim poslalo i ministarstvu. U njemu bi se tražilo zakonom regulisano pravo anestetičara da mogu samostalno davati anesteziju pri hirurškim intervencijama uz prisustvo hirurga ili anesteziologa. Predložio je i radno predsedništvo koje bi formulisalo zaključke današnjeg sastanka.

Prvi se za diskusiju javio profesor Papo. Biranim rečima se zahvalio anestetičarima za ogromne zasluge i neprocenjivu pomoć hirurzima u operacionoj sali.

–       Ogroman napredak medicine u posleratnim godinama zahteva stalno praćenje savremene literature. Moramo stalno učiti kako bi se obogatili novim saznanjima, savlađivali nova tehnička dostignuća, otkrivali nove metode koje bi doprinele što boljem i što sigurnijem tretmanu naših bolesnika. Anestezija u svemu tome ima ogroman značaj. Ono što se nama hirurzima činilo još pre nekoliko godina nemogućim, danas je naš svakodnevni posao. Bez dobre i sigurne anestezije nema ni dobre ni uspešne hirurgije. Anestezija, kao mlada medicinska grana, doživela je svoj neverovatan uspon.

Svedoci smo skoro svakodnevnih novina, kako u pojavi novih anestetika tako i na polju aparature i elektronike.

Neminovno je da se sve to odražava i na organizaciju rada u operacionom bloku, kao i u samoj strukturi i odnosima, kako između hirurga i anesteziologa tako i između anesteziologa i anestetičara.

Mislim da je ovaj sastanak neophodan da bi se kroz diskusiju iskristalisalo mišljenje i zaključak koji bi doprineo rešavanju statusa anestetičara i njihovog odnosa sa lekarima specijalistima anesteziolozima.

Opet jedan eksplozivan aplauz, namenjen više generalu kao ličnosti nego onom što je rečeno.

–       Diplomata, on nije ništa rekao.

–       Mislim da jeste. Danilo, promisli malo.

Još nekoliko profesora se javilo za reč, svi su bili puni hvale i, naravno, ostajali do kraja neopredeljeni. Očigledno da predsedavajući nije bio zadovoljan sa tokom diskusije. Nikola je primetio da počinje da šara pogledom po sali i daje neke znake. Bilo mu je to poznato. Na dobro organizovanim partijskim sastancima, kada bi diskusija počela da uzima neželjeni pravac, uvek su bili pripremljeni diskutanti koji bi na dati znak tražili reč i diskutovali onako kako je bilo pre sastanka dogovoreno. Diskutanti anestetičari javljali su se jedan za drugim za reč.

–       Mislim da nas je doktor Protić ocrnio pred javnošću i zato smatram da mi moramo tražiti satisfakciju na sudu. Ja tražim da se opere ljaga sa našeg poziva i da javnost sazna da smo mi ti koji smo i do sada bili odgovorni za anesteziju i živote bolesnika na operacionom stolu. Anesteziologa nije bilo dovoljno, niti ih danas ima, da bi mogli preuzeti naš posao.

Doktor Protić tvrdi da mi nismo kvalifikovani da dajemo anesteziju, hoće od nas da napravi kućne pomoćnice. Molim vas, ko će to onda da radi kada anesteziologa nema dovoljno u Beogradu, a kamoli u provincijskim bolnicama? Znači, do sada smo nosili odgovornost za svakog bolesnika koji je stigao na operacioni sto, a od danas treba da budemo kućne pomoćnice ‒ začu se aplauz i smeh‒ da peremo aparaturu, punimo špriceve, dopunjujemo isparivače sa anesteticima i menjamo cilindre sa gasovima na aparaturi za anesteziju.

–       Drage kolege i koleginice, znači, ako dopustimo da se ozakoni da nemožemo samostalno davati anesteziju, onda ćemo biti stručni samo kada anesteziolozi piju kafu ili moraju da odu na ono mesto ili kada im se priča sa hirurzima, onda smemo i mi da ih zamenjujemo.Molim vas,kako to onda može, kada je za samostalno davanje anestezije potrebna specijalistička diploma?

Posle ovih diskusija, predsedavajući je dao pauzu. Svi su se razbili u male grupe koje su diskutovale živo među sobom. Aca Milojković se nalazio u grupi profesora i, primetivši Danila i Nikolu, mahnuo im je samo rukom. Bio je jako iznenađen. Kao da je hteo da kaže: „Otkud vi ovde?”

Zemunska grupa je za vreme pauze ostala zajedno, osim Selje, koji je bio u Upravnom odboru sekcije anestetičara, te je negde otišao, verovatno po instrukcije.

–       Početak je bio pristojan, a što je sastanak više odmicao sve je više bilo govora mržnje.

–       Zašto mržnje, Miro? Mislim da svako ima prava da kaže ono što misli. Međutim, ljudi imaju pravo i da pogrešno misle.

–       Ko je taj koji treba da ih ubedi da pogrešno misle? – reče Voja uz jedan pomalo ciničan osmeh.

–       Ma ko, ko bude raspolagao sa činjenicama. Sigurno da to nije uvek baš lako, treba strpljenja.

–       Doktore Vajnberg, vi ste nepopravljivi idealista. Nadam se da nas vi ovde nećete danas ubeđivati.

–       Doktor Aleksandar Milojković!

Objavi predsedavajući, otvarajući drugi deo diskusije. Aca se uputi laganim korakom ka govornici. Nikola se seti svog prvog gafa, koji je napravio na specijalizaciji, poslušavši Acu i njegov ljubazan poziv da ostave Protića u operacionoj sali, a da oni odu na kafu.

–       Dragi moji anestetičari, želim da vam sa ovog mesta, ja kao anesteziolog, odam priznanje, jer vi ste ti koji su nas, anesteziologe, naučili anesteziji. Ovo govorim iz svog ličnog iskustva. Iskreno rečeno, ne znam kakav bih ja anesteziolog bio da nije bilo vas.

Prozori se na sali zatresoše od pljeska. Danilo i Nikola se zapanjeno pogledaše. Sve se od Ace moglo očekivati, ali ovo ne.

–       Vama danas govore da je anestezija opasna. Halotan[7] ubija, fentanil[8] ubija. Ono što ste vi ranije učili i u praksi godinama sprovodili, to je bila stara dobra etarska anestezija, koja nije nikog mogla da ubije. Vi ste se obučili da dajete jednostavne, ali sigurne anestezije. Novine nisu uvek dobre. Neka vam kažu moji anestetičari da sam im ja dao potpunu samostalnost i, evo, do danas oni nisu nikoga ubili.

Oduševljeni aplauz.

–       Mogu da zamislim vaš revolt, jer su vas skoro, bar preko štampe, napravili ubicama. Vi to niste zaslužili. O vašim uspesima treba pisati u štampi, jer narod treba da zna kolike ste vi bolesnike vratili u život. Zato ja pozdravljam ovaj sastanak, jer konačno vi morate da se izborite za svoju specijalnost i za svoja prava. Kao čovek i kao lekar kažem da ste vi potpuno u pravu. Želim sa ovog mesta da vam dam svoje obećanje da uvek i u svako doba možete računati na mene.

Opet se salom razleže šum aplauza. Nikola ga više nije čuo. Znao je da će morati ovakvoj priči da se suprotstavi. Nekada se stideo, možda čak i plašio da govori pred masom. Međutim, u trenucima kada se sve u njemu bunilo, osećajući negde u dubini sebe da je nešto nepravedno i da se to mora odmah ispraviti, nije mogao da se savlada i morao je da kaže ono što je tog trenutka mislio.

–       Naravno, to sada nećeš učiniti. Nema nikakve svrhe. Ti ih, posle ovakvog govora tvog kolege, nećeš ubediti da su na pogrešnom putu. Sve što budeš rekao biće nekolegijalno prema Aci.

–       Da li je Acina priča bila kolegijalna? Da li treba dopustiti da ovaj sastanak bude početak rata između anestetičara i nas anesteziologa? Zar mi nemamo baš nikakvih drugih problema?

–       Izviždaće te, možda ćeš se vratiti u Beograd i malo ljubičastoplav?

Nije čuo zadnje Acine rečenice, ali buran aplauz je potrajao nekoliko minuta. Kada je počeo da se stišava, Nikola podiže ruku tražeći reč.

Sestra Mira, zaprepašćena, mahinalno ga povuče za sako kako bi mu spustila ruku. Danilo promrlja:

–       Ti nisi čitav, to je besmisleno!

Predsedavajući ga nije poznavao, pa se obratio nekom u predsedništvu, a onda malo zbunjen:

–       Izvolite, druže!

–       Ni ime ti ne znaju. Zar ne vidiš da si čak i predsedavajućeg iznenadio? Lepo ti je govorio otac – niko od tebe ne može da napravi budalu, kao što to možeš ti sam.

Izgledalo mu je da je sala jako dugačka, a kada je stao za govornicu učinilo mu se da je nastala takva tišina da ju je prosto bilo šteta narušiti. Dok je prolazio kroz salu, želeo je da napravi bar neki koncept šta će reći, ali kada je stao za govornicu i video bezbroj očiju uprtih u sebe ‒ znao je.

–       Ja sam doktor Vajnberg, anesteziolog. Radim u Zemunskoj bolnici. Doktor Milojković i ja smo zajedno specijalizirali i za to vreme smo upoznali mnoge među vama i sa mnogima postali prijatelji. Nesebično ste nas uputili i pokazali nam bezbroj onih tehnički i praktičnih stvari bez kojih nema dobre anestezije, ali van operacione sale su u nas naše starije kolege uložile mnogo truda i znanja da nas nauče onome što se u operacionoj sali nije moglo naučiti. Saznali smo da etar, koji se već dugo upotrebljava, halotan i fentanil, sa kojim tek sada srećemo, i mnogobrojni drugi anestetici koji se već u svetu upotrebljavaju i oni koji će se tek pojaviti na tržištu – svako od njih može biti štetan, pa čak i smrtonosan. Dakle, sva naša sredstva za anesteziju mogu da ubiju, kako reče doktor Milojković. Ne ubijaju samo anestetici pogrešno dozirani ili pogrešno upotrebljeni, nama umiru bolesnici na operacionom stolu ili u postoperativnom toku jer smo pogrešno procenili bolesnika čije opšte stanje nije takvo da mu se svaki anestetik može dati. Bolesnika dovodi u opasnost svako naše neznanje, nepažnja i nesavesnost. Anestezija više nije ono što je bila. Kod nas, u našim salama, ona je već danas zastarela u odnosu na moderan medicinski svet. Neminovno će biti komplikovanija i preciznija već sutra.

Salom prostruja žamor. Nikola na njega ne obrati pažnju.

–       Jedna izjava koju su novinari preneli izazvala je burnu reakciju i tužbu vas anestetičara. Vi ste se okupili ovde zabrinuti za vaš status. Moram iskreno da vam priznam da bih i ja na vašem mestu bio zabrinut. Vi ste na svojim plećima nosili preveliku odgovornost, i to moralnu. Zakonsku odgovornost ste delili sa operatorom, ukoliko niste imali u bolnici anesteziologa. U kritičnim situacijama, kada je operator bio zauzet svojim operativnim problemima, vi ste bili prepušteni sami sebi, imajući pred sobom bolesnika koji se u takvim trenucima nalazio između života i smrti.

Nekoliko šaka zapljeska. Nikola nastavi:

–       Anestetičar je kvalifikovan medicinski tehničar, njegova specijalnost je anestezija. Lekar specijalista za poslove anestezije je anesteziolog. Gde je problem? Anesteziolog i anestetičar prestavljaju jedan tim, kome je poveren život bolesnika za vreme anestezije i operativnog zahvata. Svako od njih ima svoja zaduženja. Medicinski tehničar anestetičar je školovan za određenu delatnost u okviru pripreme bolesnika za operaciju, održavanje aparature, poznavanja raznih tehnika anestezije, farmakologije anestetika. On učestvuje u timskom radu zajedno sa anesteziologom od uvoda u anesteziju do odlaska bolesnika iz operacione sale. Zadatak anesteziologa je i preoperativna priprema bolesnika, izbor anestezije prema opštem stanju bolesnika i u zavisnosti od njegove bolesti. Dužnost anesteziologa je da za vreme hirurške intervencije popravlja opšte stanje bolesnika koje je bilo narušeno bolešću i hirurškom intervencijom. Po završetku operativnog zahvata anesteziolog nastavlja da se stara o bolesniku zajedno sa timom hirurga i ostalih specijalista. Već danas se u svetu gubi naziv šok-soba. Bolesnik u postoperativnom toku odlazi u intenzivnu negu, a ne u šok-sobu. To postoperativno stanje je samo nastavak intenzivne terapije za vreme operativnog zahvata. Taj naziv će se vremenom izmeniti kad anestezija bude tako dobra da hirurzima neće uspeti da bolesnici posle operacije budu u šoku ‒ začu se aplauz. – Šok-sobe će nestati i na njihovim mestima će se stvoriti intenzivne nege.

Salom se razleže prvo smeh, pa onda i aplauz.

–       Anesteziolog i anestetičar su jedan tim. Organizacija bolnice mora biti u najskorijoj budućnosti takva da za vreme operativnog zahvata za svakim operacionim stolom bude i anestetičar i anesteziolog, jer su i jedan i drugi neophodni za vreme anestezije i operacije. Da li neko danas postavlja pitanje da li je sestra instrumentarka neophodna za vreme operacije i da li može sama da operiše?

Kao što je etar prošlost, tako je i način dosadašnjeg rada prošlost. Na vama anestetičarima i nama anesteziolozima je da se izborimo za budućnost. Niko vama niti hoće niti može da uzme vaše znanje i vaše pravo. Anestetičari i anesteziolozi moraju da sednu za sto i da se dogovore o načinu zajedničkog rada u budućnosti, jer jedan bez drugoga ne mogu da funkcionišu pred zadacima koje pred njih postavlja moderna hirurgija i medicina. Verujem da mi nećete uzeti za zlo ako završim moje izlaganje sa verom da će u skoroj budućnosti biti ozakonjeno da ni jedan anesteziolog neće smeti da daje anesteziju u operacionoj sali bez prisustva anestetičara.

Hvala vam na pažnji!

Dok se vraćao na svoje mesto, bila je tišina.

–       Ipak me nisu razumeli.

Odjednom poče da se valja prema njemu jedan ogroman talas pljeska dlanova. Bio je to pravi aplauz.

Za vreme zajedničkog ručka nastavljao se razgovor o sastanku čiji su zaključci bili da se sudski proces mora povesti protiv profesora Protića. Samim tim bi se iskristalisalo mišljenje da li anestetičari imaju pravo da samostalno daju anesteziju ili ne.

–       Bila sam iznenađena i uplašena kada ste se tako odjednom javili za diskusiju.

–       Nisam ni ja ništa manje od vas, Miro.

–       Opet se šalite sa mnom. No ja se stvarno ne šalim. Onaj vaš kolega Milojković je stvarno bednik. Kako samo može onako? Sramota.

–       Verovatno je očekivao da ga anestetičari postave za svog počasnog predsednika. Međutim, tebe su upisali u crnu knjigu, čuh u prolazu kako jedan „dobronamerni” komentariše: „Onog zemunskog anesteziologa mora da ga je poslao Protić”.

–       Zemunski doktor je ispričao lepu priču, jedino se ne zna da li je to priča ili ima i nečeg istinitog.

–       Vojo, trebalo je takvu priču ispričati. To je uspeh u ovoj sredini. Ova priča jedino ima nekoga smisla. Naročito ono sa instrumentarkama. Vi biste u stvari hteli da i instrumentarke imaju pravo da operišu.

–       Doktore Milenkoviću, mi nismo instrumentarke i naš status ne bi danas bio ovakav kakav jeste da se vi anesteziolozi niste pojavili. Mislim da je za danas dosta diskusije, predlažem da se bar malo prošetamo po Niškoj banji.

–       Hej Nikola, zar već bežiš? Dakle, moram da ti priznam da je govor bio na akademskoj visini. Jedino što te je malo ko razumeo.

–       Možda si u pravu, doktore Milojkoviću, ali ono što si ti govorio, to smo svi razumeli. Mislim da na to nisi imao pravo ni kao čovek ni kao lekar.

–       Treba tim anestetičarima malo podići moral. Neka rade samostalno kada hoće. Ja ih ostavljam same, pa čitam i uživam. Drugo, treba onom Protiću što više zapapriti čorbu, pa neka je kusa. Dosta nas je maltretirao i iskorišćavao dok smo specijalizirali.

–       Naučio te je anesteziji, doktore, kao i sve nas koji smo hteli da od njega naučimo. Ti to javno priznaješ anestetičarima, ali ne njemu. Zašto? Anestetičar nije kvalifikovan da samostalno daje anesteziju, to ti najbolje znaš, jer si ti odgovoran za svaki njegov propust. Sada, izvini, moje društvo je već prilično odmaklo, moram da im se priključim.

Na izlazu iz hotela čekao ga je predsednik sekcije anestetičara.

–       Doktore Vajnberg, hteo sam da vam se zahvalim. Mislim da ste govorili iz srca. Ako to bude stav sekcije anesteziologa, mislim da će naši odnosi biti rešeni.

–       Siguran sam da je to jedini pravi put, drago mi je da ste me razumeli.

Šetajući po stazama prelepog banjskog parka, Nikolu su zaustavljali anestetičari koji su želeli da mu čestitaju, verujući da je izložio jedini izlaz iz nastalog nesporazuma.

 

1 9 / 0 4

U prepunom bolničkom holu bila je uobičajena jutarnja gužva. Bilo je tu bolesnika koji su čekali na prijem u bolnicu. Seljanki i seljaka koji su čekali da se raspitaju kod doktora o rezultatima lečenja njihovih rođaka ili prijatelja. Svuda su bile razbacane prepune korpe povrća, voća, a iz nekih korpi bi na časak provirila i glava nekog petla ili kokice, spremnih za prodaju na pijaci, koja je bila nedaleko od bolnice.

U toj gužvi i galami Nikola se probijao da bi stigao na vreme na jutarnji hirurški sastanak. Pred samim ulazom na hirurško odeljenje zastade iznenađen.

Plavokosa žena divnih, krupnih i plavih očiju, boje čistog jutarnjeg kristalno plavog neba, pravilnih, lepih crta lica, u crnom kostimu koji je isticao lepotu njenog tela, stajala je uspravno, nekako ponosno na prelepim nogama u malenim cipelicama sa previsokim, kao igla tankim štiklama. Prava mala markiza iz nekog Balzakovog romana.

Te oči, prepune nekog straha i neodlučnosti, pogledaše ga i ostaše na njemu.

–       Otkuda vi ovde?

Htede da produži, pa se trže, jer ču svoje misli glasno izgovorene, pa zaustavi reči dok mu misli krenuše dalje „u ovom ćumezu koji pre liči na pijacu nego na ulaz u bolnicu”.

–       Treba da se javim doktoru Stanisavljeviću, ali me vratar ne pušta. Nemam uput.

Baršunast, dubok alt, kao da je hteo da dopuni sliku savršenstva.

–       Hajde, pođite sa mnom, ja ću vas odvesti k njemu!

U hodniku ču Mirine korake.

–       Doktore, bolesnik koji je prvi na programu nema još laboratorijske nalaze, drugi…

Zastade, jer joj pogled pade na „markizu“. Odmerila je od glave do pete, onako kako samo to žena ume.

–       Ništa, reći ću vam kasnije, vidim da ste sada zauzeti.

Nikola se osmehnu, jer je shvatio u kom pravcu teku Mirine misli, budući da su se on i mala lepotica nalazili na putu prema ginekologiji.

Skinuo je sa operativnog programa bolesnika koji nije imao laboratorijske rezultate. Kao i obično, zahtevalo je to raspravu sa hirurzima, ali su i te rasprave sada bile sve kraće.

Sastanak komisije za opremu nove bolnice bio je zakazan za posle 12 časova. Vitezović je hteo da razgovara o nekim malim izmenama planova operacionog bloka. Bilo je još četiri operacije do kraja programa. Oko 12 časova zvoni telefon.

–       Čekamo ta u kiretarnici, izgleda da si zaboravio.

Nije zaboravio, ali mu je vreme prolazilo prebrzo. Nije znao da je već 12 časova. Trčećim korakom, preskačući stepenice, jurio je na ginekologiju sa ampulama anestetika i ambu[9] balonom u rukama.

–       Evo ga doktor Vajnberg, sada će vas on uspavati i ništa nećete osetiti. Za tren će sve biti gotovo.

Slušao je Borin glas koji je nekog tešio dok je on rastvarao sadržaj ampula i spremao špriceve za anesteziju. Priđe da nađe venu i uključi infuziju. Zastade. „Markiza” je ležala na operacionom stolu. „Plavetnilo jutarnjeg neba, zamagljeno suzama,“ gledalo je u njega. Kratka anamneza o dosadašnjim bolestima i primljenim anestezijama i san je prekrio pogled i osušio suze.

–       Gde pronađe ovu lepoticu? Ovako nešto se retko sreće, pogotovo u ovom našem špitalu.

–       Zašto je ja nađe?

–       Pa, jesi li me molio da joj uradim kiretažu, pre izvesnog vremena? Otkuda je pa ti sada ne poznaješ? Slušaj, nemoj sada da mi se praviš lud. Svi vi stignete kod „čike ginekologa” kad-tad. I svi kao niste ništa imali sa dotičnima, nego, eto tako, činite samo usluge svetu, sve „dobre duše”, jedna do druge. Bojim se da će u paklu biti samo malo mesta za sve vas. Greh božiji, ovoj lepotici raditi kiretažu, nju bi trebalo naterati da rodi najmanje deset. Hajde, budi je, gotovo je.

Posle par trenutaka ukaza se opet krajičak plavog neba, kapci se otvoriše potpuno, posmatrajući Nikolu koji ju je nosio u naručju da bi je stavio u bolnički krevet. Ličila je na dete koje se probudilo iz sna pa sa čuđenjem i nerazumevanjem gleda oko sebe.

Skačući opet po par stepenika, ovog puta samo nizbrdo, utrčao je na sastanak koji je tek počeo.

„Markiza” je ustupila mesto raspravama kako malo para iz budžeta podeliti na sva odeljenja bolnice tako da se kupi najpotrebnija oprema. Novčana sredstva nisu bila dovoljna ni za potrebe jednog odeljenja.

Skida se beli mantil, oblači se izanđalo odelo, pa hop na građevinu.

–       Uh, samo jednom da nestane taj malter po stepenicama, prašina, štektanje pneumatskih čekića, šum teraco mašina, dovikivanje radnika na građevini, juriš gore–dole po budućim spratovima. Pokušavam da vidim kako će izgledati bolesničke sobe, previjališta, laboratorije, lekarske sobe, operacione sale, njihove pripreme, kupatila, tuševi. Još ničeg nema, samo goli zidovi i metri građevinskih planova.

–       „Pontonski most” između golih zidova i planova je mašta, pa se trudiš, sa neznatnom količinom miligrama iskustva, koje je istina svakog dana sve veće, da sve vidiš, da nešto ne zaboraviš, da se svega na vreme setiš. Setiti se kasno, ne znači samo zakasniti, pa se ne može kasnije izgraditi. Ne, moraš da žuriš da se neko pre tebe ne seti, jer „ko pre, njegova je i devojka”.

Pa onda opet tišina operacionih sala, pregrejan vlažan vazduh, mirisi alkohola, etra, lizola i kafe. Gaze prepune krvi, delovi ili celi organi, amputirane ruke, noge, sirene sanitetskih kola, izlomljena tela, ulubljene i razbijene glave i povređena, uplakana, krvlju oblivena, prašnjava deca; iscepana, krvlju i povraćenim sadržajem natopljena odeća. Tela iscepane kože, izbodena noževima, probijena mecima, prvi udah i plač tek novorođenog deteta, izvađenog iz majčinog tela. Zadnji uzdasi umirućih. Bolni krici tek operisanih, koji noću remete tišinu praznih dugih bolničkih hodnika. Trka kroz te hodnike i stepenice, jer je nečije srce iznenadno stalo. Ako zakasniš, srce ćeš možda i naterati da opet proradi, ali čovek će biti prošlost. Trka sa vremenom zavisi od brzine trčanja, broja stepenica i dužine hodnika. Borba sa srcem koje je stalo zavisi od ko zna koliko faktora od kojih poznaješ samo nekoliko ‒ tehniku svojih dlanova, nekoliko medikamenata i koktel od „želje i nade”.

–       Hm, anesteziolog građevinar!

–       Ideja je i meni izgledala, a kamoli drugima, smešno, nespojivo, nerazumno, ubistveno po struku. Kada me je Jasna naterala da se toga prihvatim, nisam verovao da je to neophodno i da je izvodljivo. Znao sam da iziskuje žrtvovanje mog slobodnog vremena i ne samo slobodnog. Čovek, ako mora, može mnogo da učini sa organizacijom svog vremena. Da li brzina mišljenja, brzina donošenja odluka i njihovog sprovođenja raste sa „kvadratom vremena“ od 24h?

–       Hm, nije to samo organizacija, ti želiš da zaboraviš san i to ti uspeva.

–       Nateraš sebe da ga zaboraviš. Čim legneš, čim mu dopustiš, odmah te san prekrije svojim plaštom, kao da želi da ti pruži maksimalan odmor za što kraće vreme. Nikad se ne zna koliko dugo ćeš moći da spavaš! Ponekad je to par minuta, ponekad i nekoliko sati, a ti kao da želiš da sati što brže prolete, da san što pre odleprša. Igraš se sa snom dajući mu sve manje šanse, ne primećuješ ga. Kad mu ne dozvoliš da te pobedi, drugi te bude, jer si hitno potreban. Da, baš to „potreban”, čini te neizmerno zadovoljnim.

–       Anesteziologija, koju sam mrzeo, danas je skoro čitav moj život!

–       Strah da ću izgubiti povereni mi život bolesnika koga ja od njega delimično uzimam i nikada nisam siguran da li ću moći da mu ga vratim, samo je delimično nestao. Znanje i iskustvo pružilo mi je sigurnost i prividnu mirnoću.

–       Da li ima anesteziologa koji ne zna za strah?

–       Svaka medicinska grana ima svoje lepote. Ipak, retko koja može da lekara ispuni takvom srećom kada vidi kako mu se bolesnik vraća u život, a to se dogodi ponekad i nekoliko puta dnevno. Stigneš, pa praviš neki obračun sa sobom, dok gledaš u veliki pun mesec kroz prozor sobe radiologa, u koju je malo pre unet krevet da bi prespavao.

–       Šta si u stvari dobio celom ovom trkom? Slušao sam te strpljivo, izgleda da si čak počeo i sam sebi da se diviš. Ne, nikakvih upadica, sada ja imam reč. Dakle, da pođemo od običnih stvari. Vi, drugovi anesteziolozi, nemate čak ni svoju sobu u ovoj bolnici. Plata vam je tako mala da ti žena ne radi i da nisi kod tasta i tašte u kući, ne bi sastavio kraj sa krajem. Tvoje kolege traže honorare, dok se ti baviš gradnjom bolnice. Pre koliko dana si bio kod kuće? Tvoja sreća je da postoji telefon, pa te ponekad podseti da imaš ženu i dete i stare roditelje. Drugo dete ti je na putu, a ti stanuješ u jednoj sobici. Domaćine, roditelju!

Ti si svoj lični život potisnuo u drugi plan, inače bi te uhvatila panika. Govoriš o organizaciji vremena, čak si i ponosan kako sve to lepo stižeš. Kada si bio u pozorištu? Na koncertu? Nekom predavanju? Kad čitaš nešto što nije tvoja stručna literatura? Oči ti se sklapaju od umora. Hm, ponosiš se što si uspeo da pokradeš san, doktore! Znaš ti dobro da ćeš sve to jednog dana skupo platiti. Zar je moguće da čovek sam sebe tako može da vara?

–       Sve je to tačno, ali nešto mora biti u prvom planu. Dobre anestezije nema u primitivnim uslovima. Skup je srećnih okolnosti da se sve ovo baš sada događa u ovoj bolnici. Ako sada zakasnimo, biće sve vrlo teško nadoknaditi. Moram još i u svet, da vidim šta drugi rade, kako izgledaju velike bolnice i šta sve rade anesteziolozi. I za to se mora naći vreme. Moj“ zanat“ zahteva posebne uslove i vrlo skup i precizan alat. Izgleda da je došlo vreme da pored specijalnosti neko mora da se bavi i menadžerstvom. Tome nas niko nije učio!

Sirena sanitetskih kola zapara tišinu noći, započe trka za jedan život.

 

1 9 / 0 5

Na pisti aerodroma Beograd stajala je karavela i čekala odobrenje od komandnog tornja da se vine u nebo. Nikola je ustupio mesto koleginici Arijani sa kojom je zajedno putovao u Frankfurt. Oboje su bili pozvani da budu gosti fabrike Hochst koja je pravila novi, moderan anestetik halothan, koji je sve više i više osvajao i potiskivao etar i ostale isparljive anestetike.

–       Molimo putnike koji sede da privežu pojaseve, a one koji stoje da se čvrsto uhvate za sedišta ‒ začuo se glas stjuardese.

Avion poče da rula po pisti i za nekoliko trenutaka se nađe visoko nad poljima prekrivenim raznobojnim tepisima. Beograd je ostao u izmaglici. U ovakvim nekomfornim uslovima se putovalo do Zagreba, gde su se putnici delili da bi ih drugi avioni odneli prema svim stranama sveta. Znali su da ih u Zagrebu čekaju kolege iz Zagreba, Splita i Ljubljane.

Prelep sunčan dan ih je sačekao kada su sleteli na frankfurtski aerodrom. Predstavnik firme Hans Brandenburg, koga su lično poznavali, čekao ih je sa širokim osmehom dobrodošlice, ružama za dame i čvrstim stiskom ruke za gospodu. Gospodin Brandenbur je bio zastupnik fabrike Hochst, pa je često obilazio anesteziologe i bio organizator mnogih kongresa i seminara.

Raspoređeni u nekoliko taksija, radoznalo su razgledali auto-put po kome su tutnjali automobili svih mogućih marki. Auto-put je prolazio kroz šumu, a samo raznobojni krovovi automobila i njihova stop svetla u daljini pokazivali su pravac auto-puta. Nikola baci pogled na brzinometar taksija ‒ 160 km/h. Njemu se činilo da kola mile, jer ih je svakog časa neko obilazio. Velike plave table sa krupnim oznakama gradova proletala su pored njih. Mada je već dva puta bio u Nemačkoj, još uvek se divio uređenju auto-puteva, a još više divnim kolima koja su jurila kraj njih.

Sišavši sa auto-puta, prolazili su pored novoizgrađenih zgrada i samo po neka od njih, verovatno renovirana, odavala je stil starog Frankfurta. Još uvek su se videli tragovi bombardovanja, bolje rečeno, videli su se prazni prostori i na nekim građevinama tragovi požara, tragovi građevina čija je samo senka ostala na zidu višespratnice koja je bombardovanje preživela. Bio je to grad koji se punom parom gradio, koji još uvek nije imao svoje pravo lice, već se ono možda samo dalo naslutiti. Nicali su oblakoderi od čelika i stakla, čija su prizemlja bila prepuna ogromnih izloga, bogato osvetljenih. Velike reklame i imena robnih kuća, gomila sveta koja se kretala u svim pravcima i saobraćaj koji je automatski bio regulisan. Pošto je taksi sada mileo, okružen sa svih strana vozilima, radoznalo je Nikola zagledao vozače i putnike.

Lepa plavuša sa belim vozačkim rukavicama sedela je za volanom poršea. Sada ga je prvi put video iz bliza, inače ga je poznavao samo sa slika.

U džipu sede dva crnca potpuno opuštena, sa nogama izbačenim van karoserije, vrlo ozbiljnog izgleda, sa belim šlemovima sa oznakom MP[10]. Istu oznaku su imali i na rukavima.

Veliki crni mercedes, za volanom šofer u uniformi sa obaveznom šoferskom kapom. Odvojena staklom, starija dama ljubila je belu pudlicu u njušku, mazeći je rukom prepunom prstenja.

Ispoliran, srebrni ford taunus stade pored trotoara i iz njega izađe visok, skladno građen čovek u belom, sa prekrasnim belim cipelama.

Pekar ili lekar, kolega, pomisli. Sigurno pekar, valjda doktori ne smeju da šetaju u svojim belim uniformama po centru Frankfurta.

Bio je to ipak kolega. Kad se okrenu, mogao je čoveka u belom da pogleda spreda. Jedno nasmejano lice i četvrtasta pločica na gornjem džepu belog mantila na kojoj nije mogao da pročita ime. Pretpostavlja, ipak. da pekari ne nose ime i prezime na mantilu.

–       Taman posla da se ja tako pojavim na Terazijama. Hm, možda, možda kada bi moja uniforma bila od takvog materijala i kada bih ja imao takve bele cipele…

–       Naravno, ne kažeš: „Kada bih ja imao takav srebrni taunus“, jer je to za tebe misaona imenica.

–       Imao bih ga i ja kada bi mi pacijentkinja bila ona dama sa pudlicom i rukom načičkanom dijamantskim prstenjem.

Mali, izuzetno lep i čist hotel primi goste iz sveta iza „gvozdene zavese”. Portir, prosedi gospodin, sa velikim poštovanjem izgovarao je sa posebnim naglaskom „her doktor” pa ime dotičnog doktora, dajući mu ključ od sobe, želeći mu dobrodošlicu. Mali pikolo je nosio kofer, jer gde bi, zaboga, doktor mogao da nosi kofer na sprat, pa čak i onda ako je sprat prvi, a vozi se liftom! Otključava vrata od sobe, zatim otvori vrata od velikog kupatila, upali nekoliko svetala. Sve to radeći, povremeno je bacao pogled na doktora, očekujući bakšiš. Doktor se osećao neprijatno, jer nije imao sitnine. Za doktora je marka bila veliki novac, a za pikola uobičajen bakšiš. Odahnu, kad pikolo prepun ljubaznosti najzad reši da napusti sobu uz osmeh i želju da se her doktor dobro provede u Frankfurtu.

Program boravka, koji su još u Beogradu dobili, nalazio se na stolu uz pismo dobrodošlice i veliku kutiju čokoladnih bombona. Večeras je bila predviđena svečana večera, na kojoj bi se grupa iza „gvozdene zavese” upoznala među sobom. Bili su gosti jednog od mnogih prisutnih direktora fabrike Hohst. Kao kroz maglu, Nikola se priseti da je velika nemačka industrija IG Farben, u stvari, današnji Hochst. IG Farben je radio za vojsku, eksperimentišući sa bojnim otrovima, lekovima i bojama. Bila je to jedna od vodećih hemijskih industrija Nemačke. Veliki deo zastupnika i službenika IG Farbena po svetu bili su članovi čuvene „pete kolone”, špijunske organizacije. IG Farben je liferovao svetu, zvanično, boje i lekove, a svojoj obaveštajnoj službi podatke koji su nemačkoj vojsci za vreme rata omogućavali brze pobede i tačne informacije o snazi, industriji i naoružanju, pa čak i o rasporedu trupa. U toku rata koncern je bespoštedno koristio radnu snagu iz koncentracionih logora.

 

Vlasnici su se našli pred sudom za ratne zločine posle rata. Nije mogao da se seti šta i kako se to sve završilo, ali je činjenica bila da je današnji koncern radio punom parom i bio nekoliko puta veći nego neposredno posle rata. Između ostalih čuda, koncern je imao svoju veliku bolnicu za radnike i njihove porodice, a ono što je Nikolu iznenadilo, bio je veliki stadion koji je mogao da primi oko 30.000 ljudi. Stadion nije bio namenjen fudbalskim utakmicama, nego nedeljnim koncertima klasične, pa i moderne muzike, besplatno za radnike.

Da bi iskoristili prostor ispod stadiona, sagrađen je, između ostalog, i veliki luksuzni hotel sa nekoliko restorana, predviđen za goste fabrike, kao i za saradnike ili naučne radnike i stručnjake iz drugih zemalja.

Prigušena muzika, koraci koji se ne čuju zbog tepisona u koje cipele duboko upadaju. Prigušena svetla velikih kristalnih lustera. Razbacani stolovi oko malog vodoskoka osvetljenog reflektorima u boji, okruženog cvećem i nekim vrlo zelenim biljkama, čudnih širokih tropskih listova.

Dugačak ovalni sto, blešteći instrumentarijum koji treba da pomogne da hrana i piće dobiju što primamljiviji izgled. Pre svega uživati u atmosferi večere, da bi uživanje u samoj večeri zavisilo od hrane i načina njene pripreme.

Gospodin direktor dr Kac[11], koji ih je sačekao pored stola, nije imao nikakve veze sa njegovim prezimenjakom u životinjskom svetu.

Omanji rastom, impozantne izbočine između grudnog koša i nogu, očigledno je uživao u konzumaciji velike količine dobrog piva. Sitne, male, pronicljive oči, koje je izveštačen osmeh skoro potpuno sakrivao, tako da čak ni debela stakla visoke dioptrije nisu mogla da sagovorniku pruže nikakve podatke o ličnosti gospodina Kaca.

–       Verovatno ovakvi i krče sebi put do direktora!

Večera je počela sa jednim, naizgled, nemilim događajem, koji se ipak pretvorio u poen za pripadnike „istočnog bloka”.

Pored direktora, sa njegove desne strane, sedela je Arijana, koja je stvarno izgledala vrlo reprezentativno; sa leve strane sedeo je prof. Jan Barđek iz Varšave. Gospodin, neodređene starosti, reklo bi se ipak između 55 i 60 godina, aristokratskog izgleda i manira. Poručeni aperitivi su već bili skoro na dnu čaša kada se g. Kac okrenuo svom levom susedu i biranim rečima ga delegirao da izabere vina koje će se piti za vreme večere.

Izvadivši iz pohabane futrole naočare sa zlatnim okvirima, prvo se maši za kartu koja je stajala pred njim, tj. pred svakim, a na kojoj je, pored dobrodošlica fabrike, ispisan i jelovnik koji će biti poslužen. Tek zatim otvori pruženu kartu vina.

–       Sva sreća što ja nisam sedeo do direktora, ovaj ritual mi ne bi bio poznat. Logično, bira vino prema jelima. Nadajmo se da zna šta radi.

–       Ako je iz starih aristokratskih krugova, ti se za njega ne brini.

Nikola ga ču kako kelneru naručuje eisbeinwein iz 1957. godine i još neka crna vina čija imena mu nisu ništa značila.

–       Eisbeinwein, smrznuta noga, ako je to tačan prevod. Vidi ti Poljaka!

Kolege i koleginice su među sobom pričale, probijajući barijeru jezika i tek sklopljenog poznanstva. Naravno da je anestezija bila svima najlakša tema.

Kelner, u belom mundiru austrijskog oficira, otvarao je svečano poručenu flašu vina, koju je prethodno okrenuo tako da poručilac vidi etiketu na flaši.

–       Hm, vidi profesora! Etikete čita i bez naočara!

Kolega profesor klimnu glavom i kelner sipa manju količinu vina u izglancanu kristalnu čašu u kojoj se vino, žuto kao dukat, iskrilo.

Profesor ponovo stavi laganim pokretom svoje naočare, diže čašu kao neku veliku dragocenost, polako muteći njen sadržaj, dajući čaši čas jedan ‒ čas drugi ugao, trudeći se da sadržaj ne izleti van ivice čaše.

–       Eh, šta čovek zna jer nije bio Titov pionir. Vidi se, potiče iz neke druge „trule” generacije!

Prinese nosu, pomirisa zlatnu uzburkanu tečnost, još uvek lagano muteći sadržaj, pa ga ponovo pomirisa, pružajući ruku kelneru u koju mu ovaj stavi zapušač od boce. Profesor malo izgnječi zapušač, pa ga prinese nosu. Na čelu mu se pojaviše bore, lice mu izražavaše razočarenje, obojeno nekom ljutnjom, koju kao da se starao da prikrije.

–       Entschuldigen Sie, Bitte, aber das ist keine Eisbeinwein ’57.[12]

Razgovor za stolom utihnu. Direktor Kac, savršeno vladajući svojim osmehom, kao bez ikakvog uzbuđenja pozva obera koji se za tili čas nađe kraj njega, i još uvek sa istim osmehom požali se da je gospodin ustanovio da to nije ono vino koje je traženo.

Ober u „generalskoj uniformi” sa zlatnim epoletama uze novu čašu u koju mu kelner sipa vino. Nastade tišina za stolom. Najzad odahnusmo. Prinese čašu ustima pa zastade, još jednom zagleda u etiketu flaše, koju je ukipljeni kelner tako okrenuo da se videlo sve što je napisano na etiketi, prinese čašu ustima, gucnu malo, zadrža vino u ustima, kao da je razmišljao da li da ga ispljune, pa ipak reši da malo promućka zube sa njim i najzad ga proguta. Iskolačivši oči, obrati se, kao snebivajući se, direktoru.

–       Gospodin je upravu, to zaista nije Eisbein ’57. Moje najdublje izvinjenje, odmah će stići pravo!

Nakloni se duboko, pa kao da ga breme krivice i sramote pritisnu, pogrbljen nestade. Baš neprijatno ćutanje je potrajalo dok nije stigla nova flaša vina. Direktor je pokušao da povede neki razgovor o vremenu sa Poljakom, dok su ostali mislili da je Poljak preterao.

Najzad, evo i nove flaše. Ponavlja se ritual vađenja zapušača, nova čaša i najzad profesor počinje ono mućenje vina, mirisanje, razgledanje prema svetlosti, pa opet mućenje, razgledanje ivice čaše. Potraja jedno vreme dok se gledalo i mutilo, zatim nastade mirisanje sa razdaljine od dugog nosa, pa onda iz same blizine, pa opet, pa opet. Moralo se priznati da je sve to radio izuzetno spretno i elegantno. Kada se poverovalo da će prineti čašu ustima, na opšte iznenađenje, spusti čašu na sto, pa zamoli kelnera da mu donese Bredchen, ili ti kajzericu, kako bismo mi to rekli na našem jeziku. Zatim nastavlja razgovor sa direktorom kao da se ništa nije dogodilo.

Profesor, brat anesteziolog, Poljak, dobivši na jednoj srebrnoj izglačanoj tacni kajzericu, elegantnim pokretom je raspolovi nožem, pa stavi jedan priličan deo u usta. Zatim počne vrlo ispitivački da je žvaće lagano, dok mu ruka ponovo uze čašu. Mljacnu nekoliko puta, pa sa uživanjem zalogaj proguta.

Prinese čašu ustima nekako radoznalo, kao da je u njoj eliksir života, ali ipak suzdržano, jer kao da mu je izraz lica hteo da kaže, obuhvativši nas sve pogledom: „Čak se i u Frankfurtu svašta može dogoditi”.

Profesor ponovo reče da nije dobio traženo vino.

Svima je dah zastao.

Ne, nisu mogli da poveruju, učinilo im se da nisu dobro čuli. Neki su pomislili da nisu dobro razumeli, „jer taj nemački…“

Po izrazu lica direktora Kaca, čiji osmeh nestade, i po zbunjenoj fizionomiji kelnera, ipak svi razumeše, da eto, taj neki profesor iz tog nekog „istočnog bloka”, neki Poljak, opet nije zadovoljan. Njemu opet to nije bilo to vino. Otkud on, stranac, bolje zna rajnska vina od Nemaca?

Tihi šapat prisutnih začu se oko stola:

–       Čemu sada ova komedija? Brate, mi smo gladni, a on pravi predstave.

–       Lako je njemu kada je pojeo bar ono parče kajzerice, mi nismo ni to!

–       Sviraj, sviraj, pa i za pojas zadeni ‒ šapnu Arijana na uho Nikoli.

–       Koji mu je sledeći potez? Da li je on stvarno takav poznavalac vina? Šta sada ako treća flaša opet bude ćorak?

Pretpostavke su bile osujećene pojavom obera koji nosi treću flašu vina, ali nekako radosno užurbano, dok su ga pratila dva „generala”, verovatno nižeg čina, jer su samo na levom ramenu imali zlatnu epoletu sa fronclama. Između sebe su nosili jedan vinski sanduk iz koga su virile male glavice zlatom optočene na dugim zelenim vratovima, dok su tela flaša bili zaklonjena daščicama sanduka.

Ober je, uz duboko izvinjenje, otvarajući flašu, objašnjavao razlog zbog koje je nastala zabuna. Te 1957. godine je Rajnsku oblast još pre završene berbe grožđa zahvatio jutarnji mraz, tako da je ta godina imala vino od smrznutog grožđa i od grožđa koje nije zahvatio mraz. Podrumaru je preneto da gospodin želi rajnsko vino iz 1957. godine, ali bez dodatka „Eisbeinwein”. Otud razočaranje koju je izazvala prva flaša. Druga flaša je bila samo proba, „jer ima raznih gostiju”. Sa nestašnim osmehom, pravdajući se tradicijom dobrih restorana, gostu se posluži vino slično prvom da bi se ustanovilo da li je gost pravi stručnjak.

–       Poštovani gospodine, ovom restoranu je čast što vas ima kao gosta. Kao izvinjenje što smo posumnjali u vas, kao poznavaoca vina, a, verujte, takvi su danas retki, kuća vam poklanja sanduk ovog lepog i retkog vina sa željom da ga u zdravlju i veselju popijete.

–       Da, ovo je tačno to vino koje sam predložio!

Tišinu koja zatim nastade, prekinu direktor Kac tihim aplauzom koji ostali prihvatiše.

Profesor, kome su sada svi zapamtili ime i prezime, a zvao se Jan Barđek, postao je zvezda večeri.

–       Ha, alal vera, pokazao im je da mi anesteziolozi nismo mačiji kašalj!

–       Još malo pre smo mislili da je bezveznik, koji se pravi važan, čak nas je bilo i sramota. Ništa promenljivije od ljudske ćudi.

Posle završene izvanredne večere, direktor Kac se oprostio od društva sa molbom da ostanu koliko žele, a da će svaka njihova želja biti ispunjena, osim ako profesor Barđek opet ne pronađe nešto čega u njihovom restoranu nema. Anesteziološko društvo se raspoložilo, veselo zagrejano od dobrog jela i pića. Čula se i pesma, različitih melodija, na različitim jezicima. Orkestar se preselio za njihov sto. Muzičari su bili Česi emigranti, tako da su, uglavnom, znali sve pesme koje je društvo pevalo. Lumpovanje je trajalo do zore. Na kraju lumperaja pomogli su profesoru da se njegovih 25 flaša prebaci u njegovu sobu. Profesor je, veseo i zadovoljan, svečano otvorio jednu flašu da počasti nosače sanduka, otkrivši im sledeću tajnu.

–       Ne, nisam nikakav ekspert. Što je najlepše, retko kada pijem vino. Nekad, u srećnija vremena, otac mi je bio veliki ljubitelj vina i u podrumu našeg dvorca, koji je za vreme rata izgoreo, imao je bezbroj raznih vina, od kojih se meni najviše dopadalo baš to Eisbein vino. Naravno, to je jedino vino koje ja uopšte poznajem. Drage kolege, sada ste ga i vi probali, pa ste i vi sada eksperti, jer buke i ukus tog vina je tako specifičan da ćete ga uvek prepoznati. Otkriću vam još jednu tajnu. Svaka flaša ovog vina je izuzetno skupa, pretpostavljam da košta oko sto maraka, a možda i nešto više. To je za nas iz istočnog bloka pravo malo bogatstvo.

Zahvaljujući ljubaznosti portira, vino je bilo prodato za 90 DM po flaši. Profesor se radovao kao malo dete, sada je mogao da svoju porodicu obraduje lepim poklonima. Novac od prodatog vina bio je jednak profesorovoj šestomesečnoj plati na univerzitetu u Varšavi.

Vraćajući se avionom za Beograd, Nikola je pokušao da sredi svoje utiske. Video je dosta novina, novih načina davanja anestezije, opremu operacionih sala, kliničkog centra Medicinskog fakulteta u Frankfurtu. Razgovarao sa kolegama i imao sreću da sretne koleginicu Mihanović iz Zagreba, koja već godinama radi na frankfurtskom fakultetu. Bila je iskusan anesteziolog, pa je mogla da mu pruži odgovore na mnogobrojna pitanja.

Bila je to ljubazna, malo starija dama, koja je davno rešila da napusti Zagreb, socijalizam, male plate, mnogobrojne sastanke i supruga, koji je bio loš hirurg i aktivan partijski rukovodilac.

–       Rešila sam da svojoj ćerci pružim život u slobodnom svetu, da ne dozvolim da joj od malena ispiraju mozak, prodajući joj lažne ideale i more neistina kao istinu.

U slobodnim večernjim časovima pokušala je da jugoslovensku grupu upozna sa životom tog poznatog univerziteta. Omogućila im je da zajednički posete muzeje i ostale znamenitosti Frankfurta, kao i da probaju kulinarske specijalitete u znamenitim restoranima.

Zadnje večeri pred polazak za Beograd bili su Arijana i Nikola njeni gosti.

–       Imali smo sreću sto nam je koleginica Mihanović bila tako prijateljski naklonjena. Ona jučerašnja večera i njen stan me je oduševio.

–       Kao da mi pogađaš misli, sad baš razmišljam o tome. Kao da smo čitave prošle nedelje bili u nekom drugom svetu, opuštenom, gde se možda više radi nego kod nas, ali ležerno i bez stresa.

–       Uživala sam u onom prostranom i ukusno nameštenom stanu. I sve to posle nekoliko godina rada. Razmišljala sam o našoj deci. Primetilo se tvoje iznenađenje kada si video radnu sobu i odvojenu spavaću sobu ćerke.

–       Primetila si, ali to nije bilo samo iznenađenje. Prvi put sam se upitao šta ću ja moći da pružim svojoj ćerci i detetu koje je na putu. Mi još tačno ne znamo ni gde će da spava!

–       Da li si zapazio kristal, i prefinjenost ukusa u izboru servisa, escajga, nameštaja, bolje rečeno, svega što joj je u kući?!

–       Iskreno rečeno, nisam! Bilo mi je izuzetno prijatno u tom ambijentu i bio sam svestan da je sve to prelepo, dok za vrednosti nemam oko. Iznenadio sam se kada je došla po nas kolima. Dodž! Jeste da je stari model, ali je prekrasan. Čula si je kada je na moje pitanje: „Da joj takav auto nije preskup“, odgovorila da sam u pravu, ali je robustan, veliki i siguran, te da pri sudaru mora mnogo čelika da se pretvori u ništa, pa da ona bude povređena. Šta bi pomislila kada bih je stavio u fiću?

Zadubljeni u svoje misli i ne primetiše da se avion počeo spuštati.

Plavičaste svetiljke piste i nekako čkiljave svetiljke aerodroma „Beograd“ prenuše ih iz razmišljanja. Nikola nije mogao da ne pomisli na blistajuća svetla Frankfurta, koja su ih pre nepunih dva sata ispratila.

Pasoška i carinska kontrola, namrgođena lica predstavnika vlasti koja je sa nepoverenjem odmeravala po nekoliko puta svoje građane, studirajući njihove pasoše i prtljag. Siromašnog, neljubaznog rečnika, predstavnici vlasti kao da su želeli da kod svih putnika stvore atmosferu nelagodnosti, krivice, da ne kažemo, straha.

Policajac u Frankfurtu, pogledavši pasoš, osmehnuo se i poželeo srećan put, a carinike niko nije ni video.

Mučan utisak odagnala je graja srećnih ukućana koji su sa radošću primali poklone iz Nikolinog kofera. Kasno u noć čuo se Nikolin šapat, koji je Vesna radoznalo slušala.

U sobici u kojoj je sa njima spavala i njihova ćerka nisu želeli svojom pričom da remete njen san.

Priče o Frankfurtu nisu su bile vredne dečjeg sna, mada su priče o stanu koleginice Mihaljević i dečijoj sobi ličile na san.

 

1 9 / 0 6

Lekari ne vole lekare kao pacijente. Kada lekar leči lekara, ili člana njegove porodice, kažu, uvek se nešto komplikuje. Bolest ima neuobičajen tok, lekovi ne deluju, jednom rečju, svašta se dešava. Da li je to samo fama? Nema statističkih podataka, ali zato ima mnogo priča koje pričaju lekari i medicinsko osoblje.

Lekar može da leči nepoznatog kolegu. Kažu da nije prijatno kada lekar leči poznatog kolegu. Obojica su na oprezu. Šta ostaje anesteziologu kada ga pozovu da svom najbližem saradniku, koleginici anesteziologu, hitno da anesteziju, jer će se doktorka porodi carskim rezom?

Nikola nije bio sujeveran i nije verovao u priče o doktorima kod kojih „sve ide naopačke”. Činilo mu se da se sasvim miran presvlači u garderobi i da sačekuje Jasnu u operacionoj sali sa osmehom.

–       Gospođo, ja sam vaš anesteziolog. Imate sreće, jer ja sve o vama znam. Prema tome, naš razgovor će biti izuzetno kratak. Vi sve o anesteziji znate, pa će moja priča izostati. Ono što vi o sebi ne znate, to je da izvanredno izgledate, staloženo i pribrano kao da ste anesteziolog i to iz bolje kuće.

–       Ne znaš sve sveznajući, jutros sam doručkovala!

–       Doručak jedne Ličanke je za nas sitnica, bilo bi opasno da ste Sremica. Vi bar znate da sam bezbroj puta slušao predavanja o punom stomaku trudnica od profesora Protića.

–       Danilo, zar je moguće da ste oboje rešili da mi dajete anesteziju?

Ruka joj je bila hladna, grčevito je stegla Nikolinu ruku dok joj je stavljao iglu u venu.

–       Čuvaj mi dete, za mene ne brinite!

Očni kapci se spustiše. Nikola da znak Danilu koji lagano poče da ubrizgava pentotal u venu.

Rodilo se jedno normalno žensko dete. Cela operacija se odvijala bez ikakvih problema.

–       Gospodine načelniče, svaka čast! Rez se sada već skoro ne vidi.

–       Šta si pa ti očekivao? Vodim ja računa o lepim damama. Nosiće ona bikini i ništa se neće videti.

Jasnini kapci se lagano otvoriše, pa, još ne probuđenim pogledom, pokušava da nađe Nikolu.

–       I?

Jedva čujno prošapta.

–       Žensko, 3.500 g, 54 cm dugačko, na oca. Potpuno zdravo, gunđa kao i majka. U ime anesteziologa i anestetičara, čestitamo!

–       Hvala, hvala vam svima, ali… ja bih da je vidim.

–       Mlada dama je na odeljenju. Moraš da naučiš, majko, da su deca nezahvalna i da imaju odmah svoj život. Dete nije htelo da sačeka da joj se majka probudi. Verujem da će se dati nagovoriti da te poseti kada i ti budeš na odeljenju.

–       Sagni se… da ti nešto… šapnem…

Sagnuo se i osetio je njene usne na svom obrazu.

U maloj sobici kraj operacione sale Selja, Danilo i Nikola pili su kafu.

–       Daleko ćete dogurati, doktore Vajnberg! Posle tolikih godina provedenih na anesteziji, nisam nikad dobio poljubac od bolesnika na operacionom stolu, a kamoli od tek probuđenog pacijenta.

–       Nije to ni moglo da vam se desi. Razlog nije samo stručnost, nego još mnogo drugih faktora. Zbog toga sam ja specijalista, a vi niste, dragi moj Seljo.

–       Ne možete, a da ne grickate.

–       Verovatno da nam je taj gen srodan.

Namignu na Danila koji je pio kafu nekako odsutno. Selja se podiže i demonstrativno napusti prostoriju.

–       Baš lepo, da nas dvojica popričamo. Čini mi se da već čitavu nedelju dana nismo imali vremena, ovo je valjda trenutak kada je neko zatišje.

–       Pazi se, kada god ja pomislim da je mirno dežurstvo, počinju sirene da zavijaju.

–       Danilo, verujem da je i tebi laknulo što smo uspeli da izdržimo ovu probu koju nam je život nametnuo. Radujem se što se tako lepo završio Jasnin porođaj. Verujem da je sada srećna, za koji mesec će nam se vratiti, pa ćemo opet biti kompletni.

–       Ja se takođe radujem, ali imam još jednu radosnu vest. Sreo sam danas profesora Protića na benzinskoj pumpi. Obojica smo žurili, ali je uspeo da mi ukratko ispriča da je uspeo da nam izdejstvuje da postanemo nastavna baza i da će nam od sutra slati specijalizante na praktičnu obuku. Izvinjava se što to nije uspeo ranije.

–       Pa to je stvarno divna vest, Danilo. Nadajmo se da će nam stići kolege koje su već duže na specijalizaciji!

–       Reče mi, ali sam ja prečuo ime. Kaže da je to kolega koji je bio u Švedskoj, a počeo je specijalizaciju pre nego što si ti otišao iz „Dragiše Mišović“. Stiže takođe koleginica koja specijalizira za Kragujevačku bolnicu. Kaže da je odlična i da je kod njega provela nekoliko meseci.

–       To će nam omogućiti da svako od nas ima slobodan dan posle dežurstva.

–       Daj bože da to bude moguće. Veruj mi da mi je stvarno dosta ovog života, ako se to uopšte može nazvati život.

–       Potpuno te razumem, ali i sam znaš da se nije nikako drukčije moglo.

–       Nikola, hteo bih da porazgovaramo, jer imam jedan problem koji moramo da rešimo. Iskreno, moram da ti priznam da sam vrlo premoren i da bih želeo da na kraju nedelje uzmem ceo svoj godišnji odmor. Idem kod nekih prijatelja u Švajcarsku. Jasna dolazi uskoro na posao, tako da mislim da ćete sa ovom mladom radnom snagom lako izaći na kraj i bez mene. Kao što vidiš, Rumena i Bošnjakovićka mogu bez problema da dežuraju uz tvoju i Jasninu superviziju.

–       Kako da ne, Danilo! Kreni i ne brini. Mislim da je ovo mirniji period, turisti su se već vratili kući. Možda će ti izgledati čudno, ali želim da ti se od sveg srca zahvalim za drugarstvo, kolegijalnost i veliku stručnu pomoć. Mislim da smo bili izloženi velikom iskušenju da li ćemo izdržati ovaj nemoguć tempo, jer se pre neki dan napunilo šest meseci kako smo skoro po dvadeset sati neprekidno u bolnici. Za to vreme smo pored operativnog programa imali bezbroj urgentnih operacija, mnogo teških povreda koje si ti tretirao u nekadašnjim šok-sobama.

–       Koje čak ni to nisu bile, jer se u njima nije moglo ni da se okrene ljudski.

–       Omogućio si mi da pored tog, hajde da kažemo anesteziološkog posla, obavljam sve one poslove oko izgradnje bolnice i sve one nemile dužnosti: svakodnevne sastanke i beskrajne diskusije. Sada smo, ipak, u mnogo boljem položaju.

–       Kako da ne! Za ovih šest meseci nismo imali skoro nikada mogućnost da ovako opušteno razgovaramo.

–       Međutim, mnogih naših uspeha nismo bili, pa ni sada nismo svesni!

–       Tačno, upravu si! Nismo imali vremena da gledamo unazad, nego samo unapred.

–       Ipak, moram da ti kažem da sam juče bio pozvan kod načelnika Kusovca. Tražio nas je obojicu. Ti si već otišao kući.

–       Šta je tvoj najbolji prijatelj u ovoj kući hteo?

–       Ti se izmotavaš, ali mnogo šta se promenilo u našem odnosu. Verujem da smo na dobrom putu da on stvarno bude jedan od najboljih prijatelja anestezije. Već sada na sastancima Stručnog kolegijuma je često na našoj strani.

–       Kako i ne bi, jer mu niko nije učinio u životu ono što su mu anesteziolozi učinili. Da nas anesteziologa nije bilo, niko ne bi uspeo da spase bolesnicu sa pola metra gaze u trbuhu.

–       Da, zbog Dragane me je i pozvao da se zahvali, jer niko nas nije obavestio da je bila podignuta tužba protiv Kusovca zbog te zaboravljene gaze.

–       Ko je to učinio?! Sećaš se da smo mi mislili da se to sve izuzetno dobro zataškalo.

–       Mnogi su to znali u bolnici, pa nije ni čudo što je procurelo, ali zamisli ko je tužio? Nikada nećeš pogoditi!

–       Neko od personala operacionih sala ili… ne, stvarno ne znam.

–       Njen razvedeni suprug. Tražio je odštetu, verujući da će se obogatiti na taj način.

–       Neverovatno. I, kako se to sve završilo?

–       Zato me je načelnik zvao. Na osnovu naše dokumentacije, koju smo vodili iz dana u dan, veštaci su podneli sudu izveštaj da je bolesnica lečena na najsavremeniji mogući način te da je izlečena bez ikakvih posledica od zaboravljene gaze. Možeš misliti kako se načalnik Kusovac osećao na tom suđenu, i to na kraju svoje karijere. Sud je jedino stavio primedbu da je kod tako teške operacije došlo do komplikacije bolesti iz nehata i nepažnje, te je izrekao opomenu operatoru. Molim te, svrati danas kod načelnika Kusovca, jer želi da te vidi i da se tebi lično zahvali.

–       Hoću svakako!

–       Nikada nismo detaljno razgovarali o tom našem izuzetnom tretmanu tako teške bolesnice kao što je bila Dragana. Juče nisam imao mnogo posla na dežurstvu, pa sam potražio sve naše liste intenzivnog dnevnog tretmana koje smo vrlo savesno vodili, pretpostavljajući da će možda ceo slučaj dobiti sudski epilog. Ostavio sam ih tebi. Kada ih budeš pregledao, bićeš vrlo ponosan na nas obojicu.

Pre svega, sa ove današnje distance gledajući, uložili smo mnogo truda i pažnje puna tri meseca. Stvarno, verujem da u mnogo opremljenijim ustanovama gde je tretman teških bolesnika u intenzivnoj nezi rutina, ne bi sve bilo tako savesno vođeno i proračunavano, a zatim ordinirano.

–       Bila je to jedna velika škola za nas, ali i za ceo tim koji je Draganu lečio. Ono što će meni ostati kao nezaboravna uspomena je, sećaš se, ono merenje gaze da bi mogli da izračunamo gubitak tečnosti.

–       Da, bili smo u nedoumici kada smo dnevno merili gubitak po deset do dvanaest litara tečnosti kroz fistulu, pa smo se bojali da joj toliku tečnost vratimo infuzijom.

–       Zahvaljujući tom tretmanu, naše kolege, a naročito načelnici, shvatili su šta se može učiniti intenzivnim lečenjem. Sve naše priče i rasprave na sastancima ne bi imale takav efekat kao takvo lečenje bolesnice, čiji je život bio ugrožen i niko nije verovao da će ostati u životu. Mislim, Danilo, da smo kao trojka za ovaj mali broj godina uspeli samo zahvaljujući slozi i požrtvovanom radu. Želim ti da se lepo odmoriš, srećan ti put i ne dopusti da te neka Švajcarkinja zavede. Imamo još mnogo posla koji moramo zajednički da obavimo.

–       Da li i koliko smo uspeli, videćemo. Uložili smo stvarno izuzetno mnogo truda. Bojim se da to ne bih mogao još jednom.

Zagrljaj je bio dug i Danilo napusti operacioni blok.

–       Izgleda da je stvarno premoren. Imam utisak da je svojom poslednjom rečenicom da se boji da to ne bi mogao još jednom, nešto hteo da kaže

–       Pa rekao je da je premoren. Bio je to za nas sve izuzetan napor.

–       U zadnje vreme je bio vrlo zamišljen i nekako odsutan.

–       Ne misliš valjda da se neće više vratiti?

–       Ne verujem, mada je Jasna imala takav utisak već ranije.

Dok se vraćao kolima kući, razmišljao je da li bi se Jasna porodila normalno da je ostala da radi u operacionoj sali. Da li je rad sa anesteticima bio uzrok pređašnjih spontanih abortusa ili je to bio stres?

–       Bolje bi ti bilo da se baviš takvim problemima nego da zidaš nove bolnice i da se baviš organizacijama zdravstvene službe, sedeći satima na sastancima.

–       I to će proći!

–       I život će proći.

–       Možda ću jednog dana i doktorirati na toj temi.

 

1 9 / 0 7

Posle dužeg zatišja, zatišja pred buru, eksplodirala je bomba. Načelnik hirurgije, posle uobičajenog jutarnjeg raporta, zatražio je da se odloži operacioni program za jedan sat. Zatim je svoje lekare poveo, umesto na vizitu, u salu za sastanke gde je bio sakupljen ceo personal hirurškog odeljenja. Kada su se svi skupili, nekako nevoljno uze načelnik Stanković reč:

–       Po nalogu upravnika bolnice, Saveta ustanove i Upravnog odbora naređeno mi je da vam svima saopštim da se sa današnjim danom hirurška radna jedinica deli na radnike… da, baš na radnike operacione sale, to jest… kako ono beše… da, radnike operacionog bloka i na ostale radnike hirurškog odeljenja. Mislim da me razumete? A i čuli ste dosta takvih diskusija na raznim nivoima. Kažu da će nam svima tako biti bolje! Ja se nadam da zbog te… hm… reorganizacije naš posao neće da trpi i da će od ovog trenutka prestati… nadajmo se… svaka diskusija o tom pitanju. Dakle, za vršioca dužnosti načelnika ovog novog odeljenja predložen je doktor Vajnberg koji će zajedno sa anesteziolozima, anestetičarima, sestrama u šok-sobi, instrumentarkama i osobljem sterilizacije formirati tu novu službu koja će se zvati „Služba operacionog bloka i intenzivne nege”. Znači, kao što i sami čujete, biće to in-ten-ziv-na služba. Hm, da, baš tako, vrlo intenzivna, služba. Ovi, dakle, ovi preostali će i dalje ostati radnici, radnici… baš tako kažedu… baš radnici hirurške službe. Dr Vajnberg bi, ako hoće da, baš tako, ako hoće, mogao bi da uzme reč. Izvol’te vi samo, kolega!

–       Kao što je gospodin načelnik rekao, odlukom Saveta ustanove i Upravnog odbora, deo hirurške službe se otcepljuje i formira se nova služba bolnice Zemun, Služba operacionog bloka, anestezije i intenzivne nege. Ova nova služba ima za cilj da objedini sve hirurške službe bolnice, da im pruži što savremeniji rad u operacionoj sali, a da direktno postoperativno preuzme brigu o svim operisanim pacijentima čije vitalne vrednosti još nisu stabilizovane, pa da ih posle nekoliko sati ili dana vrati hirurškim službama kojima pripadaju. Za vreme boravka bolesnika u intenzivnoj nezi o njima će se, pored anesteziologa, starati i ordinirajući lekar sa odeljenja sa koga dolazi bolesnik. Po potrebi će se formirati tim ostalih raznih specijalista iz naše bolnice, a po potrebi i iz drugih ustanova.

Moram da istaknem sa ponosom da je ovo jedna od prvih ovakvih službi u Beogradu, a jedna od malobrojnih u Jugoslaviji. Biti među prvima nije jednostavno. Kada ovo kažem, mislim da postoji jako malo iskustva kako treba da funkcioniše jedna ovakva bolnička služba, koja otvara vrata svim hirurškim službama, njihovim bolesnicima i pruža im mogućnosti za još bolji i efikasniji tretman nego do sada. Takva intenzivna nega će biti opremljena najsavremenijom aparaturom, koncentrisanom na jednom mestu, što će dovesti do velike uštede. Opremom će rukovati za to specijalno obučeno osoblje.

Želim u ime svih nas koji smo do sada pripadali hirurškoj službi da se zahvalim pre svega gospodinu načelniku i hirurzima na svemu što smo od njih naučili. Posebno, želimo da se zahvalimo na razumevanju pokazanom prema nama anesteziolozima, koji smo stigli u ovu kuću kao najmlađi specijalisti najmlađe specijalnosti. Hvala na potpori i zalaganju da se ovakva služba oformi. Iskreno se nadam da ćemo ispuniti vaša očekivanja na ovom putu koji moramo zajedno trasirati.

Mislim da će mi gospodin načelnik dozvoliti da završim ovaj sastanak i da sve zamolim da se kroz pola sata započne sa operacionim programom. Hvala vam na pažnji!

Podigoše se nekoliko ruku, i to hirurških, da zatraže reč. Nikola se pravio da ih ne vidi, dok je načelnik hirurgije uporno čačkao svoju lulu, koja se opet ugasila. Prostorija se praznila.

Operacioni program je tog dana dugo trajao. Bio je to razlog što su svi hirurzi i ostalo osoblje sada već bivše hirurške službe požurili kućama.

–       Greška, stvarno greška, što nisi otišao u diplomatsku službu. „Hvala na potpori i zalaganju”. Ako je iko bio protiv nas i protiv operacionog bloka, to su bili svi oni kojima si se zahvaljivao.

–       Mi smo im prijateljski i kolegijalno pružili ruku i time dali na znanje da smo prošlost zaboravili.

–       Oni to nikada neće zaboraviti, slušaj ti svoju koleginicu Jasnu.

Ne, hirurzi stvarno nisu nikada zaboravili otcepljenje anestezije i formiranje nove Službe operacionog bloka, anestezije i intenzivne nege. Ginekolozi, urolozi i otorinci su se vrlo brzo uhodali, bili su za saradnju. Hirurzi ni izdaleka. Ništa im nije bilo dobro organizovano, stalno im je nešto nedostajalo. Bilo je to detinjasto i smešno, ali je unosilo nemir među personal operacionog bloka. Iskrsavale bi svađe sa instrumentarkama, pokušavali su da zavade i anesteziologe između sebe.

Danas im nije bio dobar sapun za pranje ruku. Sutra su četke za pranje ruku bile preoštre. „Koža nam je sva u ranama, nećemo moći ni da operišemo”.

Juče nisu hteli da operišu u kaljačama, sutra im nisu bile dobre platnene čizme, jer su ih stezale oko nogu. Kasnili su kad je trebalo da započnu operaciju. Stizali u operacioni blok galameći da čekaju satima kako bi mogli da operišu. Nisu im valjali instrumenti: makaze su bile tupe, koheri i peani se nisu otvarali lako, dijatermija je bila prejaka ili pokvarena, skalpeli su bili drek na čačkalici, a ne noževi kojima se reže koža. Pretili su da su životi bolesnika ugroženi i da oni ne snose nikakvu odgovornost. Predviđali su sepse, postoperativna krvarenja, reoperacije. Operacione sale su im čas bile kao saune, čas su se smrzavali. Anestezija je bila neprekidno loša, jedva su uspevali da zatvore trbuhe koliko se bolesnici napinju, jer su budni.

„Boga mu, creva mu izlaze“, čuli su se besni uzvici, „šta se tamo kod vas događa. Krv je potpuno crna, pogledajte da li vam je pacijent još živ.”[1]

Postoperativno hirurški pacijenti u intenzivnoj nezi nisu bili dobro negovani. Bili su ili previše „suvi” ili prepunjeni infuzionim rastvorima. Hteli su da izmene terapiju. Dežurne sestre nisu prihvatale izmene, tražile su da se pozove anesteziolog, pravdajući se da im je njihov načelnik naredio. Dolazilo je do sukoba i rasprava.

–       Gde je načelnik? Zovite ga da mu ja kažem, da mu ja pokažem!

To načelnik je bilo izgovarano sa podsmehom, ali je načelnik sve shvatao ozbiljno, bar se trudio da im se tako čini. Ponekad su imali utisak da on, pa i resto anesteziologa, stvarno ne primećuju da ih zafrkavaju.

Anesteziolozi su se držali dogovora da ih ništa ne sme izvesti iz takta. U tome su uglavnom uspevali, ali sa srednjim kadrom bilo je mnogo problema. Bilo je mnogo suza, crvenih obraza, skidanja sterilnih mantila i rukavica i odlazaka is operacionih sala. Srednjomedicinsko osoblje je sve primalo k srcu. Bilo je nezadovoljno što su izdvojeni is hirurške službe i činilo im se da novi načelnik nema dovoljno autoriteta da ih odbrani od svih i svakodnevnih bezrazložnih optužbi.

Vodila se bitka da se dobije u vremenu. Da li će se novi pravilnici operacionog bloka sprovesti u život, da li će se objektivne žalbe hirurga (o kojima su ćutali dok su oni vodili operacioni blok) brzo moći ispraviti ili će izmaltretiran personal potpomognut „nezadovoljstvom hirurga“ dovesti do vraćanja na staro, do ukidanja cele službe.

Nikola je sve to osećao više intuitivno, ali nije imao vremena da razmišlja šta će se desiti sutra.

Danas je bilo suviše prisutno. Vodio se pravi mali rat u kojoj je samo jedna strana napadana.

–       Dva hitna slučaja treba staviti na program, a ni jedna operaciona sala nije slobodna. Ovde je totalni haos, ne zna se ni ko pije ni ko plaća!

–       Hoćete da zovnete načelnika? Čekam već pola sata, jer instrumenti još nisu stigli sa sterilizacije.

–       Neka načelnik dođe hitno u salu dva, koleginici Rumenić je ispalo kontaktno staklo iz oka u dušnik pacijentu pri intubiranju!

–       Glavna sestra vas čeka, treba da pogledate instrumente koji nisu više za upotrebu.

–       Hirurzi u operacionoj sali tri neće da operišu, nisu im ispravni instrumenti.

–       Nalog koji ste potpisali za nabavku instrumenata je vraćen, nema novaca za kupovinu.

–       Ventilacija u sali tri ne radi. Tehnička služba kaže da je nemoćna.

–       Hirurzi neće da operišu dok se ventilacija ne popravi.

–       Aparat za anesteziju u prvoj sali nije ispravan. Molim vas, hitno dođite!

–       Bolesnik u intenzivnoj nezi krvari, arterijski pritisak mu je nizak. Traži vas doktorka Rumenić hitno!

–       Načelnik ginekologije vas traži hitno zbog konsultacije oko sutrašnjeg programa!

–       Pokvario se kazan za sterilizaciju, pa sutra neće biti dovoljno sterilnih instrumenata za operacioni program.

–       Nikola burazeru, dođi kod mene na kaficu da se dogovorimo, sutra na kolegijumu se raspravlja o sistematizaciji radnih mesta.

–       Upravnik vas traži, sekretarica je javila i pita da li ste zaboravili na sastanak sa građevinarima.

–       Halo, ovde tvoj otac. Danas je četvrtak, čekamo sina na večeri. Verujem da ne znaš da je napolju sve sleđeno. Pazi kako voziš! Ima mnogo sudara. Dođi večeras sa Vesnom bolje gradskim saobraćajem. Ne zaboravi, ona svaki čas treba da se porodi. Ponesi aparat za pritisak, baka se žali na glavobolju.

–       Halo, doktore, ovde Mika, vaš mehaničar. Da li možete da pregledate mog prijatelja, mnogo je bolestan. Bio je kod svih doktora, boli su ga, snimali i niko ne zna šta mu je. Doći ću po vas da vas odvezem kod njega.

–       Halo. ovde Vesna, koja te je jako željna, a koju nisi video već tri dana. Pored toga – stiže Božić, treba otići i kupiti jelku i poklone, oče i domaćine!

–       Halo, ovde doktorka Radojković. Kako ste? U gužvi? Ko od nas to nije! Nikola, sa koliko radova mogu da računam od vas i vaših saradnika za anesteziološku nedelju? Odlično, baš ste zlato… Ne, nisam još završila. Ja sam vas stavila u radno predsedništvo prvog dana. Takođe sam vas stavila u organizacioni odbor. Kako nećete? Pa to je već odštampano u programu. Nikola, ne ljutite se, znam da sam morala prvo da vas pitam. Znam u kakvoj ste gužvi, ali stalo mi je da uđete u organizacioni odbor i da mi bar malo pomognete! Srce ste što se ne ljutite.

–       Mira vas moli da hitno dođete u salu, bolesnik jako krvari!

–       Hirurzi nemaju laboratorijske nalaze za dva bolesnika koja sutra treba da budu na operacionom programu… Da, lako je tebi da to tako odbiješ, ali oni neće ni da čuju, kažu da su to potpuno zdravi pacijenti i da smo mi formalisti. Dobro, poslaću ih kod tebe.

–       Halo, ovde Ema. Kako je moj lepi doktor? Ne date se ni videti ni čuti. Da, primila sam vaš zahtev i projekt intenzivne nege. Poslala sam ga u Nemačku i Holandiju. Danas sam dobila teleks. I jedni i drugi predlažu da posetite obe fabrike, budete njihov gost, pa da se tamo na licu mesta prodiskutuje o svim detaljima projekta. Projekti su vrlo ozbiljni. Iskreno rečeno, niko takav projekt nije do sada napravio, pa su nam se proizvođači opreme uzbudili. Pitaju da li je to projekt Žil Verna. Mora se dobro razmisliti i dogovoriti.

–       Da li sam izračunala koliko će oba projekta da koštaju? Kako da nisam, doktore! Vi me bar znate, ja prvo to proračunam, pa tek onda organizujem. Dakle, da li sedite čvrsto?

Godarovi monitori za intenzivnu negu koštaju franko bolnica sa instalacijom 300.000 maraka. Šta? Skupo? Pa vi se šalite! Da im nisam objasnila da je to prva intenzivna nega u Beogradu i da će služiti drugima za ugled, a da je to je za njih besplatna reklama, ne biste vi dobili popust od 40%, da nemate mene. To sam uradila prvi put u životu. Ne zaboravite to! Zašto? To ni sama ne znam.

Ne, nemojte se ni nadati da ćete moći da još više oborite cenu. Zavoditi? …Ne vredi ih zavoditi… Mene ste već zaveli, ali direktor Godarta je muškarac, i to u poodmaklim godinama.

–       Dobro, dajte da se dogovorimo. Ja vas pozivam na ručak, znam jedan odličan tek otvoreni restoran, pa se možemo o svemu natenane dogovoriti. Molim vas, hoću da znam kada možete da krenete na put. Računajte najmanje deset dana za Holandiju i Nemačku. Nema više nikakvi izgovora. Drugi bi doktori jedva dočekali ovakav poziv i ostali bi najmanje dvadeset dana, a vas moram da molim da se odlučite. Kakav ste to vi čovek?

Skidao je svoju belu uniformu užurbano, imao je slobodno popodne.

–       Nikola, jesi li obučen?

–       Delimično, ali možeš da uđeš.

–       Izvini, znam da žuriš, ali ovo je poslednji sastanak na brzinu.

–       Samo izvoli!

–       Trebalo bi nešto preduzeti, hirurzi su nemogući. Ti si sada dosta van operacionih sala, juriš po sastancima, pa ne vidiš kako se društvo ponaša. Svima nam je strpljenje na izdisaju.

–       Misliš da ja to stvarno ne primećujem? Mi smo se dogovorili da moramo apsolutno da zauzmemo miroljubiv stav, da pokušamo da im sve učinimo što objektivno traže, a da se za sve ostalo pravimo ludi, naravno uz osmeh. Znam da je potrebna samo mala varnica sa naše strane pa da bukne požar. Molio bih da pokušamo sve da do tog požara ne dođe.

–       Instrumentarke su na ivici svojih živaca, skoro svakog dana neko plače, anestetičari gunđaju, a i nama je već svega dosta. Sve što uradimo, njima ne valja.

–       Čini mi se da već sada operacioni blok funkcioniše bolje nego što je ranije funkcionisao.

–       Apsolutno si u pravu!

–       To je najvažnije. Prestaće oni da gunđaju. Danas sam primetio da pojedini od njih potpuno nepropisno peru ruke. Razgovarao sam sa koleginicom Pavić. Silaziće u salu i uzimaće im briseve posle pranja ruku. Operacione sale su još uvek nedovoljno čiste i to će zvanično bakteriologija kontrolisati.

–       Nikola, to će napraviti situaciju još gorom. Počeće revolucija.

–       Znam, ali mi moramo dalje. Mora stvarno da bude sve bolje nego što je bilo. Zar nam ne prete sepsama i raznim drugim komplikacijama? Imamo za sada ludu sreću da se ništa nije loše dogodilo. Jednog dana će se dogoditi, jer se to normalno i pored svih preventivnih mera može dogoditi, pogotovo u ovim uslovima, kada se još svuda gradi oko nas.

Zato moramo imati, znaš ti mene, starog birokratu, napismeno šta smo sve preduzeli i kakvu dokumentaciju imamo. Draga Jasna, mi se nismo borili da bih ja postao načelnik i mi preuzeli komandu nad operacionim blokom. Nama je bio cilj da se poboljšaju uslovi rada, da pomerimo ovu kuću iz doba carevine. Nažalost, sada moramo da prekinemo diskusiju. Ja stvarno bežim, mirno ti dežurstvo želim!

Krenuo je ka vratima, ali je osetio da Jasna još nešto želi da mu kaže.

–       Nikola, ima još jedna vrlo tužna i loša vest. Danilov brat je u nekom zemunskom društvu rekao da se njegov brat neće vratiti iz Švajcarske i da je dobio izuzetno dobro zaposlenje u jednoj renomiranoj bolnici.

–       Ne verujem. Mislim da su to opet priče. Znam sigurno da bi se Danilo prvo nama javio sa takvom vešću. On je naš drug, a ne samo kolega anesteziolog. Da te na kraju utešim, brinem se i ja, ali za brige nemam vremena. Pokušaj da se i ti ne brineš, veruj mi, to se može.

Otac je bio u pravu, na ulici je bio led. Jedva je uspevao da vozi prema Beogradu.

–       Kažeš da za brigu nemaš vremena, a znaš vrlo dobro da brige stalno guraš u fioke. Kada se ujutru voziš na posao, razmišljaš da li će se svi bolesnici probuditi posle operacije iz anestezije. Kakav će im biti postoperativni tok? Šta sve treba preduzeti u intenzivnoj nezi da bi se na vreme zapazilo pogoršanje stanja svakog operisanog bolesnika.

–       Nekada sam brinuo samo o svom bolesniku, a sada brinem o svim bolesnicima koji su na programu.

–       Ali ti sukobi oko operacionog programa svakog dana sa hirurzima, i to nije normalno!

–       Pa valjda neću da dozvolim da mi bolesnik leže nebezbedan na operacioni sto! To nismo nikada dozvoljavali, pa nećemo ni sada radi nekog mira u kući.

–       Želim da svakom bolesniku pružimo maksimalnu bezbednost, bezbedan rad anesteziologu, komforne uslove hirurgu da bezbedno operiše, da mu se pruže sve mogućnosti da ne brine za opšte stanje bolesnika kada se nađe u „neobranom grožđu”, pa ne zna šta će i kako će. Ono što nikako ne mogu da razumem, to je da se mi anesteziolozi trudimo da sve što sam malopre nabrojao učinimo, i da se pored svega toga kod naših kolega hirurga javlja tako veliki otpor prema nama. Polovinu briga smo preuzeli na sebe, za ove tri godine smo bar nešto izmenili u pogledu bolje organizacije, bezbednijeg, a uskoro, kada se završi gradnja, i komfornijeg rada.

Nikoga od njih ne ugrožavamo ni stručno ni materijalno. U kom grmu leži zec?

–       Dr Hrasnik Duško, koji je vama anesteziolozima naklonjen, rekao ti je pre neki dan da ste se mnogo zahuktali, da se to mora sprovoditi sve mnogo sporijim tempom, da su šefovi u godinama i da su konzervativni. Da treba sačekati njihov odlazak u penziju, što nije daleko.

–       Sačekati, sačekati! Mogu li bolesnici da sačekaju? Postoji moderna medicina, koja ne čeka penzionisanje. Ne brinu mene „stari šefovi”, nego me brinu oni koji posle njih ostaju. Mladi su prerano ostarili, čekajući da stari odu.

–       Hrasnik je još nešto, kao uzgred, rekao – da se kolege osećaju ugroženi vašim jurišem. Suviše brzo ste uleteli u prvi plan. Mnogi ovde vredno rade godinama, pa nisu članovi raznih komisija, ne zidaju bolnicu, nisu posle tri godine postali v.d. načelnika. Kome misliš da objasniš da ti nikom ne ugrožavaš pozicije? Da si član Partije, ponašali bi se mnogo manje maliciozno, bojali bi se. Ko si pa ti? Vaša anesteziološka taktika „sve čujemo, ali reagujemo koliko možemo, i to sa osmehom”. Hm, videćemo koliko ćete izdržati. Vi niste od čelika. Živčani sistem vam je sazdan od istih ćelija i vlakana kao i kod ostalih jedinki ljudskog roda. Biće i gorih dana nego što je bio današnji. Šta ćete ako je Danilo stvarno rešio da ostane u Švajcarskoj?

–       Mislio sam o tome, ali za sada znam da takvog kolegu teško možemo naći. Mislio sam da bi Danilo bio izuzetno pogodna ličnost da bude šef intenzivne nege.

 

1 9 / 0 8

Božićnji praznici su proslavljeni. Bili su to dani kada su familija i najbliži prijatelji bili na okupu, kada su se pokloni koje je donosio u velikim sankama sa praporcima Božić Bata dobijali ispod okićene jelke. Uživajući u dečijim radostima, radovali su se i odrasli.

Bolnice su u to vreme najčešće bile poluprazne. Operisali su se samo hitni slučajevi, pa su „često dežurajući doktori” uspevali da provedu bar jedan dan u krugu porodice.

Lepotu tih prazničnih dana krasio je te 1966. godine veliki beli pokrivač, koji je prekrio krovove kuća, drveće u parkovima, ukrasio drveće po ulicama. U velikom gradu sneg je dovodio do pravog saobraćajnog haosa. Veći deo zemunskih doktora stanovao je u Beogradu, pa je u tom saobraćajnom haosu trebalo stići do Zemuna, preći često zaleđen Savski most, a popodne se vratiti kući.

Dok se preko dana sneg topio, večernji mraz je ledio ulice i kolovoze, pa su se kola klizala kao na sličugama. Prava umetnost je bila izbeći sudare. U jutarnjim časovima, ukoliko bi u toku noći bele pahuljice ponovo prekrile crne trotoare i kolovoze, sneg bi potpuno zatrpao kola, pa bi se morala otrpavati. Bila je to odlična jutarnja gimnastika.

Skidanje takvog pokrivača, paljenje kola, strepnja – hoće li ili neće, sve je to diktiralo ranije ustajanje i kasniji dolazak kući. Ponekad je čovek bio srećan što je dežuran, pa ne mora da napušta bolnicu i da po klizavim ulicama vozi, prolazeći kroz gust saobraćaj. Nisi nikada bio siguran da li će neko naleteti na tebe.

Vesna je sa nestrpljenjem brojala dana i sa strepnjom očekivala porođaj. Nadala se da ovog puta neće biti nikakve „prenesene trudnoće” kao sa Milicom. Svako jutro kada nije bio dežuran, Nikola je vozio kolima na posao. Ipak, njegova dežurstva su bila tako česta ‒ a tada je spavao u bolnici ‒ da je morala koristiti gradski saobraćaj, koji je zbog poledica i neraščišćenog snega bio neredovan. Trudnice su imale privilegiju, mogle su da uđu i na prednji ulaz autobusa ili trolejbusa, ali kada si već jednom bio unutra, gurali su te neštedimice i spreda i pozadi. Kad bi trudnoća već bila vidljiva, ustupali su trudnicama mesto oni lepo vaspitani. Bojala se Vesna da se tom „malom stvoru“ u njoj nešto ne dogodi.

Znala je da skoro svi očekuju da rodi muško. Želela je, tako je želela, da rodi opet devojčicu. Želela je da Milica ima sestru. Volela je ona svog brata, ali ipak postoji drugi odnosi između brata i sestra, i sestre i sestre.

Brinula se, kao i svaka majka, sada već sa iskustvom, možda manje nego kada je nosila Milicu, da li će joj dete biti zdravo. Ah, i ti doktori, svašta imaju i svašta se izmislilo, ali niko još nije izmislio aparat koji bi mogao da vidi kako dete izgleda dok se ne rodi. Ima li sve delove tela, koga je pola? Možda je bolje što takvog aparata nema, pa žena može da se nada čitavih devet meseci.

Nikola joj je govorio da je njemu svejedno, da li je muško ili žensko, važno je da je zdravo i da je „pametno i lepo na majku”. Mnogo više je bila zabrinuta gde će da smeste tog novog člana porodice. Porodice, koja ima samo jednu sobicu.

Nikola i ona su spavali na jednom kauču koji se svake večeri rasklapao, a svakog jutra ponovo sklapao.

Milica je spavala između kaljeve peći i prozora, u još uvek dečijem krevecu, koji će joj uskoro biti sasvim tesan i kratak, ali za veći nije bilo mesta.

Jedini izlaz, a to se dogovorila sa roditeljima, bio je da se za Milicu kupi kanabe i da se stavi u dedinu i bakinu sobu. Milica je bila oduševljena. Vesna je strepela. Šta ako se neko razboli? Šta kada Maja, tako je Vesna već dala ime tom malom stvoru, koji će svakako biti žensko, koji se sve češće i češće koprcao u njenom trbuhu, za nekoliko godina preraste svoj krevetac? Gde će je?

Niko im ne garantuje da će im se za to vreme rešiti stambeno pitanje.

Sećala se svog detinjstva, njihove velike kuće, svoje velike sobe, u kojoj je bilo toliko mnogo lutaka i prostora. Gledala je Milicu, koja se igrala ispod stola sa svojim lutkama, dok ostali ukućani za istim stolom piju kafu i razgovaraju sa posetama.

–       Sve će se to već srediti – govorio je Nikola.

 

Nikola joj je ponekad izgledao lakomislen. Volela ga je mnogo, divila se njegovoj upornosti da sve učini za svoje bolesnike i za bolnicu. Bila je tako usamljena. Čeznula je za onim dugim šetnjama, odlascima u pozorište, na koncerte i u bioskope. Nema više onih njihovih diskusija u malim restoranima i kafeima, uz strepnju da neće imati dovoljno para da plate svoju kafu ili čaj.

Bila je srećna i zadovoljna svojim poslom u laboratoriji. Samo što laboratorija nije za nju bila glavni deo njenog života. Njen život je bila njena ljubav prema Nikoli, prema Milici, pa uz osmeh doda u mislima, prema svojoj deci. Taj njihov zajednički život činio je srećnom.

U noćima kada je Nikola bio dežuran, a tih noći je bilo tako mnogo, u joj je krevetu bilo hladno, pa tako zgrčenoj san nikako da sklopi oči. Bila je tako sama bez njega. Obuzimao ju je strah od nečeg neodređenog. Možda je, eto, to bio strah od jedne neizvesne budućnosti. Bojala se tog „sutra”, nažalost, čak i „danas” je bilo neizvesno.

Više je osećala nego što je znala da Nikola svojim upornim nastojanjima da menja sadašnjost, i to što brže, može steći sebi neprijatelje. Odomaćeni izraz „ne talasaj”, koji su svi uz cinični osmeh ponavljali, nije bio slučajan. Svako ko talasa je u opasnosti.

Dovoljno je na nekoga samo pokazati prstom i njega neće za jedno kraće ili duže vreme biti.

Loši materijalni uslovi! Nikola o njima kao da ništa nije ni znao. Ne, on nije hteo da zna!

Prepuštao je on to njoj, a nije znao koliko se moralo uložiti truda da bi se sa njihovim platama dočekao kraja meseca. Bila je zahvalna svojoj majci koja je kao mađioničar uspevala da ih od najminimalnijih sredstava svakodnevno sve nahrani.

Pored svega, želela je svoj stan, njihov, samo njihov stan. Nije jednostavno živeti sa roditeljima. Pored svih prednosti oko čuvanja dece i uštede u domaćinstvu, ipak je svoja kućica ‒ svoja slobodica.

Pomisli da se i to dogodi, da preko bolnice ili preko njenog doma zdravlja i dobiju stan: treba kupiti nameštaj i niz najpotrebnijih sitnica koje sada koriste od roditelja.

Gde su novčana sredstva za sve to?

Otplaćivali su se kredit za kola i za tekstil, biće sada troškova i oko porođaja i krštenja.

Ne, nije mogla da poveruje Nikoli i njegovom „sve će se to srediti”.

Zato je i bila zabrinuta, jer nije videla ništa u toj budućnosti što bi joj pružilo ma kakvu garanciju da će se sve to srediti.

 

1 9 / 0 9

Prošli su božićnji praznici, januar je držao Beograd još uvek okovan ledom i snegom. Ulice Beograda su bile veliko klizalište. Saobraćaj je mileo bulevarima, retki prolaznici su hodali kao po jajima. Padalo se i dizalo, sirene kola hitne pomoći su se često čule, jer su u bolnicu prevoženi unesrećeni da bi se polomljena ruka ili noga stavila u gips. Pojedine ulice su bile neprohodne, jer je sneg padao uporno dva čitava dana i noći.

–       Nikola, budi se, čini mi se da je počelo!

–       Hm, da, znam, već nekoliko dana stalno počinje!

–       Nikola, doktore dragi, prsao je vodenjak!

Skočio je iz kreveta i dohvatio telefon da pozove stanicu za hitnu pomoć. Posle dugog zvonjenja uspeo je da ih dobija. Nisu imali ni jedna kola slobodna. Bilo je premnogo poziva, a kola su se jedva kretala kroz klizave ulice.

Pomisli:

–       Posle toliko porođaja u Kovinu i Boljevcu, mogao bih to i sam ukoliko hitna pomoć ne stigne na vreme.

–       Ne bih to činio da sam na tvom mestu. Ovo je Beograd, ti si anesteziolog. Ne izigravaj heroja.

Fića se probijao kroz zavejane ulice i klizao po raščišćenim ali zaleđenim ulicama bulevara. Vesna je izrazila želju da se porodi na Dedinju u bolnici „Dragiša Mišović“, a ne u njegovoj bolnici, i on je tu želju poštovao. Pored pijuka i lopate na zadnjem sedištu bila je Vesna, a na prednjem, pored njega, „za svaki slučaj” nalazio se njegov komšija Žika. Gledao je u put pred sobom, povremeno otpuštajući čvrsto stegnuti volan i smanjujući gas, kao da je puštao fići na volju da sam sebi pronađe put.

Čuo je Vesnino povremeno kratko učestalo disanje i mogao je da proceni da je do porođaja još daleko.

Konačno je izašao na dobro očišćen i solju posut put, koji je vodio prema Dedinju, na kome su stanovali naši dični rukovodioci, i koji je uvek bio dobro održavan.

Predao je Vesnu kolegama, dežurnim ginekolozima, koji su ga poslali kući, predviđajući porođaj tek u jutarnjim časovima.

Ginekolozi su se prevarili. Dva sata kasnije zazvonio je telefon. Dežurna ekipa je čestitala rođenje jedne malene devojčice i prenela pozdrave majke, koja se izvanredno osećala. Bake i deke su bile umirene, Milica, koja je još bila budna, postavljala je mnoga pitanja gledajući oca svojim krupnim crnim očima:

–       Ima li sekica kosu?

–       Kakve su je boje oči?

–       Kako će da se zove?

–       Da li je velika kao lutka?

–       Da li ću moći sa njom da se igram?

Ali bilo je i diplomatskih pitanja. Radilo se o egzistenciji! Iznenadilo je tatu:

–       Tata, da li voliš ti svoju devojčicu Milicu?

–       Sigurno. Zar možeš tako nešto da pitaš? Pa ti znaš da tata, mnogo voli svoju devojčicu.

–       Kako ćeš onda da voliš moju sestricu, kad nemaš odakle?

–       Tata ima jedan veliki džak ljubavi, pa će za vas obe biti dovoljno, čak će i preostati.

Pošto je dobila uglavnom pozitivne odgovore i poljubac za laku noć, zaspala je mirnim snom.

Kasnije, kada je legao na kauč, koji je odjednom postao preširok, bilo mu je neobično što više nije morao da se povlači prema ivici kauča da bi Vesni i tada još nerođenom detetu oslobodio što više mesta. Sobu su raskošno osvetljavali mesečevi zraci. Čudno, do sada nije primećivao koliko je soba mala, učinila mu se još manja nego što je bila.

–       Da, oče dvoje ženske dece, soba nije samo na mesečini mala, ona je stvarno mala! Vreme je da malo porazmisliš i o svoj porodici, a ne samo da se baviš zidanjem bolnice.

 

1 9 / 1 0

Predsednik sekcije anesteziologa dr Radojković lagano se i ležerno uputila ka govornici u velikoj sali Srpskog lekarskog društva. Dama, u pravom smislu te reči. Uvek elegantna, odmerena u razgovorima, oprezna u donošenju zaključaka. Izvrstan anesteziolog. Učestvovala je na mnogim kongresima u inostranstvu i bila na supspecijalizacijama na raznim klinikama u svetu. Bila je među prvim damama koje su završile specijalizaciju u našoj zemlji. Početak govora /uzeti od Vere/

Anesteziološki dani predstavljali su skup anesteziologa iz svih republika, sa ciljem da se kroz druženje i iznošenje naučnih i kliničkih dostignuća dobije pregled šta se na polju anestezije dešava u Jugoslaviji, a da se kroz referate i prikaze saopšti šta se događa i u velikom svetu.

Nikola se divio pribranosti, elokventnosti, autoritetu i u isto vreme lakoći sa kojom je koleginica Radojković pozdravila skup, a zatim nastavila sa izlaganjem svog uvodnog referata………………………….?

Ređali su se nosioci referata. Diskutovalo se. U pauzama se međusobno upoznavalo i nastavljala se diskusija. Razmenjivala su se iskustva sa koleginicama i kolegama iz većih zdravstvenih centara i univerzitetskih klinika.

Veze su se još više učvršćivale na zajednički provedenim večerima, prijemima, svečanoj večeri u Domu univerzitetskih nastavnika. Na završetku anesteziološke nedelje opraštali su se međusobno kolege i prijatelji koje je vezivala struka, ali i dani provedeni zajedno. Osećaj anesteziologa da su malobrojni, da im se glas u velikom timu lekara „ne čuje” nije bio objektivan. Posle jednog ovakvog sastanka svako je stekao utisak da pripada jednoj grupi specijalista vrlo mlade specijalnosti, čiji značaj još nije bio široko poznat. Kroz pročitane referate i diskusije jasno se moglo uočiti da je anesteziologija u Jugoslaviji na visokom nivou, da ne zaostaje za modernim svetom.

Anesteziolozi Zemunske bolnice prezentirali su nekoliko dobro primljenih referata. Nikola je bio ponosan na svoje kolege koje su, i pored teškog svakodnevnog posla u operacionim salama, uspeli da prikažu svoja iskustva u primeni novih anestetika i rezultate tretmana teških trauma u transportu i u postoperativnom toku.

Shvatio je, takođe, da u budućnosti, kada služba anestezije bude imala dovoljan broj specijalista i kada prođu sve ove neimarsko-organizacione teškoće, anestezija Zemunske bolnice će imati mnogo toga da kaže i moći će da se istinski bavi naukom.

Vraćajući se kući posle ispraćaja gostiju, koji su otputovali svojim kućama, jedna misao mu izmami osmeh.

Vide jednog studenta koji je honorarno radio kao terenac Drugog doma zdravlja i davao injekcije po kućama nepokretnim bolesnicima, sa torbicom punom špriceva po kiši, snegu i letnjim vrućinama. Bio je to težak i odgovoran posao. Nije bilo jednostavno svakog dana davati injekcije kod hroničnih bolesnika, čije su vene bile skoro neprohodne od dugog davanja različitih intravenoznih injekcija i dugotrajnih infuzija. Takođe je imao male pacijente koji su dobijali injekcije antibiotika i u to doba popularnog kristalnog penicilina, koji se davao na tri sata i danju i noću.

Vide lekara u vojničkoj uniformi, koji u Kovinu na biciklu pokušava da umakne razjarenim psima za vreme obilaska bolesnika iz oficirskih porodica. Lekara opšte prakse koji je bio prezadovoljan svojim poslom, koji ni u mašti nije mogao sebe da zamisli kao specijalistu, ponajmanje anesteziologa, a, evo, sada razmišlja o bavljenju naukom.

Kako je sada delovao nestvarno i tako daleko onaj mladi lekar koji je na vrhu planine Rtanj, obavijen oblakom, nesrećan, u nedoumici zbog svojih stavova, za koje je on mislio da su ispravni i pošteni, a koji su nailazili na osudu kolega lekara i tadašnje narodne vlasti! Tu, daleko od sveta, pokušavao je da nazre svoj put ka budućnosti. Teško je to bilo naročito, u to doba. Jedan put je bio onaj na koji ga je uputio njegov otac, put koji nije ostavljao za sobom gađenje kada bi se svakoga jutra pogledao u ogledalu pre brijanja. Drugi put – poltronski i kukavički, koji je obezbeđivao karijeru i bolji položaj u današnjem društvu, ali je vodio uništenju samopoštovanja.

–       Hm, oblačno ti je izgledala budućnost, a kako je i mogla biti drukčija kada si je gledao iz oblaka sa vrha visoke planine Rtanj, doktore moj! Međutim, čudno da ne vidiš mladog doktora na specijalizaciji anestezije, koji se grdno uplašio kada je video šta je anestezija. Danima si želeo da pobegneš is operacione sale. Ovih dana niko ponosniji od tebe, anesteziolože!

–       Eh, taj život!

–       Da, taj život, kažeš, staro momče! Juče u Klub univerzitetskih nastavnika? Svečana večera, izvanredno! Govori, klavirski koncert. Pre samo nekoliko godina zgrada rejonske UDBE. Znao sam da ćeš otići na sprat da proveriš da li su odneli sliku izgladnelog vuka od Kolesnikova. Slika je restaurirana. Vuk je ostao isti, olinjao, gladan i smrznut. Nije te prepoznao, bio si svečano obučen i nisi ličio na onog studenta druge godine medicine koji je čekao satima na saslušanje, uplašen da će opet izgubiti pravo na studije, onog kome su pretili da će ga zajedno sa ocem poslati u Sovjetski Savez. Pušeći cigaretu za cigaretom, trudio si se da ne otežaš sudbinu svoga oca koji je mesecima bio u zatvoru. Tako je malo falilo u tim teškim i mutnim vremenima da te zajedno sa ocem proteraju, kao mnoge Ruse emigrante negde u Sovjetski Savez, a, ko zna, možda i u Sibir.

 

1 9 / 1 1

Stigla su još dva specijalizanta koje profesor Protić poslao u okviru staža u Zemunsku bolnicu. Izgledalo je da su dežurstva na svaki drugi dan prestala da postoje. Dvoje kolega su bili pred kraj svoje specijalizacije, tako da se moglo osloniti na njih, kako u toku svakodnevnog operativnog programa, tako i u toku dežurstava. U stvari, dežurstva su još uvek bila zvanično na svaki treći dan. Novodošavše kolege su u početku ipak dežurale pod nadzorom Jasne i Nikole, koji su bili kod kuće u pripravnosti i dolazili na poziv u slučaju većih saobraćajnih nesreća ili teških i dugotrajnih operacija. Posle mesec dana, kada su se kolege uhodale sa specifičnim uslovima dežurstava u Zemunskoj bolnici, sve su se više osamostaljivali, a Jasna i Nikola su sve ređe dolazili na njihov poziv.

Pošto je anesteziologija u Zemunskoj bolnici postala zvanično nastavna baza za specijalizaciju anestezije, ugled anesteziologa je porastao.

Nikola je bio u stanju da se posveti sve više organizaciji Odeljenja anestezije i intenzivne nege.

Danas je posle vizite poveo dva nova specijalizanta da ih predstavi upravniku. Jasna je radila još uvek samo pola radnog vremena u operacionom bloku kao dežurni specijalista u četiri operacione sale, u kojima su davali anesteziju „gosti” lekari na specijalizaciji.

Upravnik je mlade specijalizante dočekao ljubazno.

–       Drago mi je da ste stigli u našu Zemunsku bolnicu kao mladi specijalizanti u okviru vašeg specijalističkog staža. Verujem da će vam boravak u našoj kući biti prijatan i koristan. Verujem da ni u jednoj kući u kojoj se na teritoriji grada Beograda specijalizira anestezija nećete uspeti da vidite tako raznolik operativni program kao u našoj kući. Naročito ćete videti i, naravno, učestvovati u zbrinjavanju urgentne politraume koja nam stiže sa oba autoputa. Verujem da će vas naši anesteziolozi obučiti na koji način se danas rešava ne samo anestezija u operacionoj sali kod takvih teških operativnih zahvata, nego i postoperativno lečenje tih teških bolesnika u intenzivnoj nezi.

Slušao je Nikola upravnika sa kolikim je ponosom pričao mladim kolegama šta su sve anesteziolozi Zemunske bolnice za ovih nekoliko godina uspeli da organizuju u jednoj od najstarijih bolnica na teritoriji grada.

Nije mnogo vremena prošlo od trenutka kada su tri anesteziologa pisali molbu Upravnom odboru i Stručnom kolegijumu tražeći dozvolu da im se odobri dežurstvo. Vide pred sobom zabrinutog načelnika hirurgije koji nervozno pokušava da raspali svoju ugašenu lulu mrmljajući: „Anesteziolozi, hm, hm. Dakle, hajde da vidimo šta ćemo sa vama…“

Pošto su se vratili posle popijene kafe u operacioni blok, mlade kolege je odveo u operacione sale. Branko je završio operaciju i baš je izlazio iz operacione sale.

–       Gospodine načelniče, moje najdublje poštovanje. Ne sećam se da smo se skoro videli, ali mi je jako drago što mogu da kažem da ste mi, iako načelnik, još uvek prijatelj.

–       Mislim da ti je najvažnija zadnja rečenica u tvom jutrošnjem govoru. Inače, ako misliš da odgovorim u tvom stilu reći ću sledeće: „Načelnik ima danas vremena pa hajde da u mojoj sobi popijemo kafu, bar da ti ostali „obični“ specijalisti, kao što si i ti, malo zavide.“

–       Sa velikim zadovoljstvom, jer i meni moje dužnosti danas to dozvoljavaju. Hm, počeću i da ti stvarno zavidim. Do pre kratkog vremena niste imali, vi anesteziolozi, osim hodnika nikakvo drugo mesto da se sa vama porazgovara, a gledaj sada ‒ gospodin načelnik ima svoju sobu, a ostali anesteziolozi svoju. Brzo ste vi postali važni ljudi u ovoj bolnici. Ali da niste omiljeni, niste. Naročito načelnik.

–       Šta vam sada opet on smeta?

–       Sve što je najlepše, pokupite. Kako ti je palo na pamet da ovu bivšu laboratoriju u kojoj mi napravismo kretarnicu i u nemamo još uvek dovoljno prostora – ti uzmeš krov i napraviš ovu cvetnu baštu? Bilo je potrebno samo nekoliko stepenika pa da se sada mi baškarimo u ovim prostorijama.

–       Dragi moj, zašto niste imali ideje, a sada se ljutite i zavidite jadnim anesteziolozima, koji su ideje imali? Još vam, kao dobro vaspitani ljudi u socijalističkom društvu, ustupismo jedan dobar deo prostora da imate gde da popijete kafu i pročitate dnevnu štampu između operacija. Misliš da bi neko od vas to ustupio nama anesteziolozima?

–       Možda i bi da ste malo skromniji i da stalno ne izmišljate neke novine, pa dovodite do očajanje ostale načelnike i ostale doktore u ovoj kući.

–       Šta smo to sada opet skrivili?

–       Tvoj plan za izgradnju intenzivne nege je potpuno neostvariv. Zar si mogao da pomisliš da će ti hirurzi stvarno dati da im uzmeš prostorije u kojima oni imaju svojih dvanaest kreveta?

–       Meni niko ništa ne daje. Naš stav sam nekoliko puta objašnjavao na stručnom kolegijumu. Intenzivna nega služi čitavoj bolnici da bi smestila svoje najteže bolesnike. Statistički podaci govore da ti bolesnici najčešće dolaze sa traumatologije i opšte hirurgije, a zatim sa ostalih hirurških odeljenja. Prostorije, sve je napisano u elaboratu, moraju biti pored operacionog bloka. Dakle, dragi Branko, sve je jasno i čisto kao suza.

–       Druge veće bolničke ustanove nemaju takva odeljenja, pa čak ni klinike medicinskog fakulteta. Kazaće: opet mladi, novopečeni načelnik traži nešto nemoguće. Hirurzi su poslali žalbu Savetu ustanove. Dok Savet ne reši, biće ti zabranjena dalja izgradnja.

–       Zato i čekam odluku Saveta. Nadam se da će problem intenzivne nege staviti na dnevni red već na prvom sastanku.

–       Nemoj biti naivan. U Savetu sede hirurzi, neće se složiti da samo oni daju krevete za intenzivnu negu.

Razgovor prekide sirena kola hitne pomoći. Kafa osta nepopijena, a razgovor nedovršen.

Sjurio se niz stepenice i ušao u prijemnu ambulantu, gde je Voja anestetičar stigao pre njega i proveravao aparaturu sa dvojicom specijalizanata.

Mlađi dežurni hirurg bio je takođe spreman.

–       Naučili smo ipak nešto, dobre navike.

Kroz širom otvorena vrata, trčeći, unesoše nosila na kojima se nalazilo telo žene prekriveno izmešanom krvlju i prašinom. Duga crna kosa bila je seda od prašine. Na krvavom licu isticale su se samo potpuno ljubičaste usne, poluotvorene, iz kojih se po ivicama slivala skoro potpuno crna krv. Makaze su parale odeću, dok je maska sa šuštećim kiseonikom prekrila veći deo lica. Povređena žena nije disala. Nikola poče da uduvava kiseonik i da diše za povređenu ženu. Povremeno prekidajući ventilaciju da bi joj očistio usnu duplju od ugrušaka krvi pomešanog sa ostatkom povraćene hrane. Na vratu je još pipao slabe otkucaja srca.

–       Pritisak se ne meri, periferni puls se ne pipa.

–       Ne čujem srčanu radnju!

–       Na karotidnoj arteriji imam puls, slab je, jedva pipljiv. Uključiti još jednu infuziju, obe pod pritiskom. 5 mg noradrenalina u infuziju. Počni sa masažom srca. Iz frižidera brzo doneti svu raspoloživu krv i plazmu. Predlog, intubiram je i hitno u operacionu salu.

–       Saglasan sa predlogom. Sa leve strane prelom skoro svih rebara. Trbuh naduven, tvrd, verovatno naprsla slezina, ne znam šta je sa jetrom. Natkolenica desno – prelomljena. Levo, karlična kost pokretna, verovatno prelomljena. Potkolenica – dva otvorena preloma. Stopalo levo luksirano, potpuno unazad, to je za sada sve što sam mogao da ustanovim površnim pregledom.

–       Zvati starijeg dežurnog hirurga da dođe u operacionu salu!

–       Nikola, ako joj opšte stanje dozvoli, pre sale na rendgen, neka je slika od glave do pete.

Operacija je trajala punih sedam sati. Preko dve litre krvi i pet litara plazme i infuzionih rastvora bilo je potrebno da bi se arterijski pritisak održavao na donjoj granici normale. Povređena je bila u teškom traumatskom šoku kada je doneta. Postoperativno su preduzete sve terapijske mere da se izvuče is šoka, međutim, posle neurološkog pregleda ustanovljeno je da se radi o teškoj kontuziji i komociji mozga. Bar za sada nije bilo nikakvih znakova moždanog krvarenja.

Zbog otoka mozga bolesnica nije spontano disala te je veštačka ventilacija bila neophodna. Respiratora nije bilo ni na klinikama, oni koji bi prestali da dišu bili su osuđeni na smrt. Zbog preloma rebara, koja su sada bila imobilisana, disanje bolesnice je inače ugroženo. Moglo se sa sigurnošću očekivati pogoršanje opšteg stanja zbog kontuzije pluća i slomljenih rebara.

Nade da će ta mlada žene posle ovakve teške i multipne traume ostati živa – skoro da nije bilo. Nikola je gajio nadu verujući u njenu mladost. Međutim, niko nije mogao da predvidi u kakvom će opštem stanju biti definitivno kada prebrodi sve krize koje su je čekale. Kakvo će biti definitivno stanje njene svesti i koji stepen invaliditeta će joj ostati? Sve ih je čekala duga i uporna borba za jedan život. Borba bez odgovarajuće opreme. Šta vrede ovoliki napori kada vrlo mogući prekid spontanog disanja zbog traume glave ne može da se prebrodi uključivanjem respiratora.

Međutim, osvanuo je novi dan sa novim problemima. Telefon je stalno zvonio.

–       Halo, doktore, tražim vas satima! Kažu da ste u operacionoj sali. Zar je moguće više od sedam sati! Zar bolnica Zemun radi tako komplikovane zahvate? De, de ne ljutite se… Stvarno nisam znala, mislila sam da tako teške operacije rade jedino klinike. Dakle, što se tiče bunkera za kiseonik, ne može da se napravi u dvorištu bez dozvole, javljaju iz sanitarne inspekcije opštine. Ko izdaje dozvole? Ne, oni to ne znaju, ali moraju da imaju neki dokument. De, doktore, znam da ja to treba da istražim, ali sam mislila da vi možda znate. Dobro, javiću se čim nešto doznam.

–       Ema, sedam sati smo operisali jednu mladu devojku koja je nastradala u saobraćajnoj nesreći, mogla bi biti vaša ćerka. Operacija je uspela, međutim, bolesnica loše diše zbog teške povrede mozga i preloma rebara. Znam da imate na lageru neki aparat za veštačku ventilaciju. Pozajmite mi ga, ako Boga znate. Ko zna koliko će nam mladih ljudi otići koji imaju šanse da žive dok ja i vi izgradimo intenzivnu negu, nabavimo aparate za veštačku ventilaciju, izgradimo bunkere za kiseonik!? Ema… alo, da li ste još tu?

–       Tu sam, doktore, razmišljam kako da vam pomognem. Dajte mi malo vremena da razgovaram sa direktorom.

–       Ema, da li vam je iko rekao da ste vi najdivnija žena na svetu?

–       Mnogi mi to kažu, doktore, kada im nešto od mene treba. Niste originalni.

Prekinula je vezu.

–       Sestre intenzivne nege hoće da razgovaraju sa načelnikom, može li večeras? Znam da niste dežurni, ali nam je večeras najzgodnije.

–       Saglasan, Zorice. U osam sam u bolnici.

–       Uređaji za ventilaciju operacionih sala i intenzivne nege su skuplji pa su probijena odobrena sredstva. Upravnik moli da dođete kod njega zajedno sa dr Vitezovićem kada završite operaciju.

–       Nikola, juče sam uzimala briseve sa ruku hirurga posle pranja. Osvetiću vam se za tako pametne ideje. Samo što me nisu tukli. Pomoglo je jedino što sam se pozvala na saglasnost direktora. Skoro svako vas je spominjao i to na hirurški način, spominjući vam bližu i dalju familiju, tvrdeći da ste vi svemu kumovali. Bakteriološke kulture su prepune bakterijske flore. Neverovatno je da nemamo velikih i teških infekcija na odeljenju. Da, potpuno ste u pravu, kroz nedelju dana ponavljamo. Svakako da ću se pojaviti iznenadno. Nemojte da se zahvaljujete, ja bih to morala i sama da se setim i uradim. Bila je to moja dužnost. Hvala vama. Kada stignete, dođite na kafu da pregledate rezultate.

–       Halo, Nikola, Vitezović! Moramo na krov operacionog bloka, završavaju sa izolacionom košuljicom i pločom, bilo bi neophodno da vidimo kako to izgleda pre nego što stave čeličnu oblogu. Čuo si da nas „gazda očekuje“, jer smo probili fond za veštačku ventilaciju?

–       Čuo sam. Ne brini, našao sam donatora, nisu to velike pare!

–       Danas u 12 – Upravni odbor. Pripremi se za diskusiju. Pravilnik o dežurstvima hirurških disciplina je na dnevnom redu. Radi se o plaćanju dežurstava. Hirurzi su dobili najveći broj bodova jer obavljaju najteži posao.

–       Gde su smestili anesteziologe?

–       Anesteziologe su stavili među interniste, jer vam dežurstva nisu tako naporna, te ste dobili skoro upola manje bodova.

–       Mora da je predsednik komisije hirurg?

–       Da, u pravu si, predsednik komisije je hirurg.

–       Sala dva nema dovoljno krvi. Frižider transfuzije je prazan. Da li biste možda mogli da zovete Zavod za transfuziju Vojnomedicinske akademije? Možda će za vas lično nešto učiniti, nas su odbili!

–       Alo, general Trifunović?

–       Hvala na unapređenju, ovde kapetan doktor Trifunović. Šta mogu da učinim za vas?

–       Kapetane, doktor Vajnberg, bio vam je nekada drug i kolega!

–       Nije nekad, stari druže, nego je još uvek. Šta mogu da učinim za tebe?

–       Krvari mi bolesnik, nemam više krvi. Znam da su vam frižideri uvek puni, učini rodu i prijatelju! Nažalost AB… Divno je imati prijatelje, čak i kada nisu generali. Neizmerno ti hvala za te 4 flaše!

–       Doktore, sutra na sastanku stručnog kolegijuma je na dnevnom redu plan preseljenja u novu zgradu. Direktor očekuje od vas detaljan pregled sa vremenskim naznakama. Vaša tačka dnevnog reda je četvrta po redu – raspodela nameštaja koji ste naručili za sva odeljenja. Bilo bi dobro da imate prospekte nameštaja.

–       Nikola, može li popodne? Proverio sam, nisi dežuran, ali neophodne su mi dve anestezije za kiretažu. Molim te, znam da si u gužvi, ali jedna od dama je žena kolege, a druga nije dama, ali je žena drmatora iz opštine. Trebaće nam… VIP kažeš? Šta ti je to sada? Veza i prijateljstvo… Ha, ha… nisam za to čuo. Ne, brate, smejem se zbog skraćenice. Kažeš da tebi nije smešno. Nije ni meni, ali bez toga se danas ne može.

–       Moleri traže da razgovaraju sa načelnikom, treba izabrati boje za hodnike operacionog bloka i prostorija odeljenja anestezije.

–       Gospodine načelniče, pomoćnik upravnika nam je smanjio sledovanje kafe. Hirurzi sada više piju kafu nego ranije. Kada im kažem da nema, ljute se i kazu: „Idi kod svog načelnika, pa se žali”. Načelniče, mnogo nam kinje personal i stalno su nezadovoljni. Kao glavna sestra vas molim da nešto preduzmete. Pobeći će nam personal. Imam utisak da oni to i žele, da bi pokazali da operacioni blok ne može da funkcioniše.

–       Doktore, trebalo bi da porazgovaram sa tobom, ako je moguće u četiri oka i to još danas. Kada za mene imaš vremena?

–       Za pomoćnika upravnika imam odmah vremena. Sada sam završio operacioni program, dođi do mene.

–       Vesna dušo, žao mi je, ali ne mogu da dođem na ručak. Ostaću u bolnici. Ne, ne, nisam dežuran, bio sam to noćas, kao što znaš, jer nisam spavao pored tebe. Molim te, dozvoli da ti kažem, ali… Ne daš mi da ti objasnim. Imam jednu tešku bolesnicu koju ne mogu da ostavim, jer očekujem da ću možda dobiti mašinu za veštačku ventilaciju, koju ću morati da instaliram. Verujem da sam na večeri kod kuće. Moram da prekinem, javiću se ja još. Pozdravi mi ćerke.

–       Izvoli, Karlo!

–       Drago mi je da mogu da sa tobom porazgovaram pre sastanaka koje ćeš imati ove nedelje. Mi iz Uprave bolnice prilično navijamo za vas anesteziologe, mada ste izabrali vrlo nezgodan metod da postignete ono što ste naumili.

–       Metod nismo birali, nego se rukovodimo osnovnim postulatima organizacije zdravstvene službe u bolnici opšteg tipa kao što je Zemunska.

–       Tačno je da je ovo najdirektniji i najbrži metod, ali najrizičniji.

–       Otkud sada to?

–       Pošto sam ja u kontaktima sa svim doktorima ove kuće, po službenoj dužnosti mogu da ti sažeto kažem da se svi osećaju na neki način ugroženi vašim zahtevima. Razumećeš ako ti ispričam ono što najčešće čujem: „Kako smo to mi pre živeli i bez tako skupe opreme i bez tih anesteziologa?“

Ne želim da ulazim u diskusiju zašto se koči napredak, i to ne samo u našoj kući. Nažalost, često se za to koriste organi upravljanja. Interodeljenjske intrige, kojima vi doktori najčešće kumujete, prenose se na srednjomedicinski kadar, a sa njih sve do čistačica i portira. Dakle, da bi ti bilo jasnije, momentalno se šire glasovi koji treba da deluju na Savet ustanove, a odnose se na novac koji ste vi anesteziolozi dobili za nabavku opreme. Kažu: „To što su anesteziolozi dobili grdne pare, ej, nije to šala ‒ 1 milon maraka.”

–       Dakle, cifre se povećavaju kako se kome svide. Mi smo dobili samo šest stotina hiljada.

–       Nije to sada toliko bitno! Te pare se troše samo na operacioni blok i „tu njihovu intenzivnu negu”, a šta mi svi imamo od toga? Baš ništa. Sve ćemo mi to morati da platimo iz svog džepa, jer će se taj milion nama odbijati od plate svake godine zbog amortizacionog fonda.

–       Mnogi u bolnici nisu ništa znali o amortizacionom fondu. Otkud sada to svi znaju?

–       Tačno, ali zato svako dobro zna šta znači smanjenje i onako malih prinadležnosti. Najugroženiji su oni sa malim platama, zato se i računalo da će proletarijat da digne galamu i da se ne složi. Verovalo se da će oni, kao najmnogobrojniji u sindikatu i organima samoupravljanja, glasati protiv predloga anesteziologa. Zato sam i želeo da znaš za sve ovo. Bilo bi poželjno, to ti je moj savet, da sami malo pričate sa ljudima i da im objasnite šta vi to u stvari radite i zašto.

–       Doktore, traže vas na telefon, drugarica Ružić.

–       Odoh ja da ne smetam.

–       Sačekaj, molim te. Halo. Da, ja sam… To je izvanredno. Kada mislite da će aparat stići? Ovog puta stvarno ostajem bez reči… Verujem da imate dokumentaciju, jer sa tim aparatom nisam nikada rukovao… Divno, čak ste i na to mislili. Da li je Laci… Znači, Laci je bio u Nemačkoj na obuci i sve detaljno zna… divno. Još jednom, nemam reči da bih vam zahvalio. Ne, mislim da nema problema, tu je baš kod mene pomoćnik upravnika. On će to da sredi… Razumem, ta potvrda je samo fiktivna. Hvala mnogo.

–       Treba li da pogađam? Nešto opet mutiš bez ičije saglasnosti, pa sada treba ja da podmećem leđa.

–       Pričaju da si bio sekretar Branka Pešića^[2] zato što si bio jedan od najboljih udbaša^[3] na teritoriji Zemuna, ali ovoga puta nisi sve sasvim pogodio.

–       Znam da mnogi to misle, pa su zato izuzetno ljubazni sa mnom. Međutim, ne kvari mi reputaciju, ali to stvarno nikada nisam bio. Hm, znaš, čudan si ti čovek. Znam da se to iza mojih leđa govori, ali mi još nikada nije niko to rekao direktno u oči. Ti si hrabar momak!

–       Zašto bih bio zbog toga hrabar?

–       Zbog šaranovih brkova, kažu Zemunci ribari. Dakle, šta je posredi?

–       Kažu za tebe…

–       Slušaj, ne izmišljavaj, žurim kući na ručak, čeka me žena.

–       Kažu za tebe da si takođe i inteligentan, pa ćeš me razumeti i ako nisi doktor. Noćas smo operisali skoro svu noć devojku koja je letela kroz vazduh nekoliko metara pošto ju je udario neki mercedes, koji je nepropisnom brzinom naleteo na nju na pešačkom prelazu. Priča se da je to verovatno bila čitava kolona nečijeg obezbeđenja. No, to nije bitno. Pored mnogih preloma i potresa mozga, ima polomljena skoro sva rebra. Bez obzira što je dobro podnela operaciju, diše zbog preloma rebara i potresa mozga teško i nalazi se u dubokoj komi. Ako se takvi bolesnici ne stave na aparat za veštačko disanje, umiru posle nekoliko sati..

–       Od čega?

–       Prestanu da dišu.

–       Tačno, kada prestanu da dišu, oni su onda mrtvi.

–       Malobrojni znaju da to nije tačno, no zakasnićeš na ručak ako moram sve da ti objasnim. Primi ovo zdravo za gotovo. Ako ih prikopčam na aparat koji mi sada šalje gospođa Ružić iz Jugomontane, upoznao sam te sa njom na zagrebačkom Velesajmu…

–       Da, sećam se, to je ona prelepa dama!

–       Odličan ukus, pa i rečnik za jednog udbaša! Dakle, ona šalje taj aparat sada na probu po jednom njihovom elektroničaru. Od tebe se samo traži da, forme radi, izdaš potvrdu da je taj aparat u bolnici Zemun kao uzorak na testiranju. Ukoliko bi došlo do njegovog oštećenja ili nestanka, bolnica će snositi troškove popravke ili nabavke novog aparata.

–       Koliko košta taj aparat?

–       Ništa ako ga vratimo u ispravnom stanju, a inače nov košta oko 40.000 Nemačkih maraka.

–       Tebe treba stvarno najuriti iz ove bolnice! Ne grešim, tebi bi u onom kapitalističkom svetu platili grdne pare da daš ostavku i odeš dobrovoljno.

–       Hajde sa mnom.

–       Neću, ti znaš da ja ne podnosim te vaše strašne prizore kojima ucenjujete svet. Verujem ti na reč.

Nikola ga ipak uvuče u šok-sobu.

–       Ne, to nije fer. Ti znaš da ne podnosim ovakve prizore, dosta mi je bilo ono nekoliko dana što sam ja ležao u ovakvoj sobi. Slušaj, pa šta joj radi ova sestra sa tim balonom iznad glave. Naime, ja pretpostavljam da joj je tu glava, jer je sva u zavojima?

–       Sestra zamenjuje taj aparat, diše za nju.

–       Ako prestane?

–       Vrlo brzo ćemo morati da joj napišemo umrlicu.

–       Ah, vi anesteziolozi i taj vaš način priče! Dobro, pošalji mi nekoga sutra ujutru po potvrdu, pokušaću da sve objasnim direktoru.

–       Ne, ti inače moraš u kancelariju da se obučeš. To tebe košta nekoliko minuta i potvrda je napisana. Ako direktor bude vikao, pozovi mene, a ujutru na tvom stolu imaćeš od mene akt u kome tražim takvu potvrdu, jer je to pitanje života ili smrti.

–       Ubedio si me na izuzetno human način.

–       Hvala Karlo. Ako ti opet padne jarbol na glavu, potrudiću se lično da se staram o tebi da dobiješ najbolji krevet u intenzivnoj nezi.

–       Samo se ti šali, ali ja nemam nikakvih namera da me ponovo dovedu kao hitan slučaj.

–       Nisi ti ni svestan koliko si ti nama anesteziolozima pomogao. Naravno da se ne sećaš kada si posle one oluje i nevremena na Lidu prenet u bolnicu. Bio si bez svesti, jer te je jarbol lupio po glavi. Branko Pešić je odmah došao da obiđe svog šefa kabineta i našao te u šok-sobi, koja stvarno nije ličila na bolničku sobu nego na ostavu. Bio je strašno ljut i očitao nam je vakelu. Tada sam prvi put pomislio da treba na bolničkom nivou organizovati odeljenje za urgentna stanja i tako se kasnije došlo do intenzivne nege.

–       Da, vidiš, sada je i meni jasno otkuda da pristanem da ono moje lepo mesto u opštini zamenim za ovo u bolnici „Zemun“ i da se mučim sa vama doktorima. Sve je to, dragi moj, posledica onog jarbola koji me je lupio po glavi po onom užasnom nevremenu na Dunavu.

 

1 9 / 1 2

Gospođa Ema Ružić bila je prava dama. To, naravno, nije bilo sve. Bila je izuzetno lepa, ljubazna, uvek perfektno obučena i doterana po poslednjoj modi i to, naravno, inostranoj. Ničim se nije isticala, jer je sve na njoj bilo skladno, od tela do odela. Zračila je nekom neobičnom svežinom. Pametna, inteligentna, govorila je nekoliko jezika i bila vrlo poslovna. Muški svet je prema njoj bio pun poštovanja, uvažavajući granicu koju je ona postavljala, da se ne bi pogrešno tumačila njena ljubaznost i poslovnost. Bila je veliki stručnjak u svom poslu. Poznavala je medicinsku opremu do tančina. Cenili su je u preduzeću u kome je radila.

Rado je bila viđena na klinikama i u bolnicama, dok je u inostranstvu tretirana kao neko ko je „njihov”, pa je nekim pukim slučajem bio u Jugoslaviji.

Nikola, udobno zavaljen u mekanoj kožnoj fotelji Eminog kabrioleta, uživao je u jedva čujnom radu motora, prelepom sunčanom danu i ozeleneloj okolini Beograda.

–       Doktor je vrlo ćutljiv danas. Umoran, ili ga muče neke muke o kojima ne želi da priča?

–       Ni jedno ni drugo ni treće. Uživam. Videli ste, Ema, da iznad vozačeve glave u trolejbusu stoji natpis : „Ne uznemiravajte vozača pri vožnji.“

–       Ha, ha, iznad mene nema takvog natpisa. Da li se plašite da vozač nije dobar, nemate u njega poverenje?

–       Šalu na stranu, rekao sam da uživam. Kada dobar deo života provodite u operacionoj sali, onda uživate kada se dogodi da u sred bela dana osećate zrake sunca na licu, da udišete vazduh bez primesa anestetika i bolničkih mirisa. Nisam ni primetio da je drveće ozelenelo i da je proleće već davno stiglo. Pogledajte Savu kako mirno teče oko Ade Ciganlije^[4]. Tim putem sam nekada veslao kao gimnazijalac i student. Ne pamtim kada sam bio na Adi, a o veslanju da i ne govorim. Bilo je divno, međutim, već kao apsolvent medicine morao sam da prekinem treninge, jer se nije imalo vremena. Ah, to vreme, danas ga isto tako nemam. Anesteziolozi, kažu, retko dočekaju penziju, pa čak i ako je dočekam, onda verovatno neću moći da veslam.

–       Niste li se mnogo upregli u kola koja su preteška za vuču?

–       Možda, mada ja ne osećam da su teška.

–       Ne znam da li ste svesni šta ste sve započeli? Na neki način, koji meni baš nije sasvim jasan, kao mlad anesteziolog, stvarate nešto što vaše starije kolege nisu još ni započele.

–       Sećam se, gospođo, kada sam prvi put došao do vas u Jugomontanu da tražim prospekte za anesteziološke mašine. Bio sam iznenađen. Nisam očekivao da ću videti takvu damu kao što ste vi. Znate, dame se u ovom društvu retko sreću.

–       Treba li ja to sada da shvatim kao kompliment?

–       Da sam na vašem mestu, to ne bih tako shvatio. To nije kompliment, to je istina i to vi dobro znate. Hteo sam nešto drugo da vam ispričam. Dakle, ta dama pogledala me je ledenim pogledom, uz jedan prelep, ali smrzavajući osmeh. Izuzetno ljubaznim, ali neverovatno odbijajućim glasom, saopštila mi je da nema prospekte, a kada sam počeo da joj postavljam neka pitanja koja su me interesovala, dobio sam šture odgovore, uz izvinjenje da se gospođa žuri na sastanak.

–       Auh, kakav opis! A ja pomislila: komplimenti će tek da počnu, a vi me, doktore, upropastiste kao niko do danas. Ne mogu da verujem da sam se stvarno tako ponašala!

–       Oprostite, još uvek nisam dovršio. Dakle, to popodne sam bio na seminaru kod profesora Protića, kome ste vi dali prospekte toga istog dana. Mladi anesteziolog is Zemunske bolnice, o kojoj ste vi sve znali, jer sam se uverio da ste vi izuzetno dobro informisani… Dakle, neki anesteziolog iz Zemunske bolnice, stare, seoske, iz doba Marije Terezije, ah takvom nije vredelo ni poklanjati pažnju. „Taj nikada neće biti kupac”, mislili ste vi gospođo, zar ne?

–       Kada vas čovek čuje, prosto da ne poveruje da sam se ikada mogla tako ponašati.

–       Ni ja nisam mogao da poverujem kada sam vas video, kasnije sam vas razumeo. Za vas sem posla skoro da ništa drugo i ne postoji. Zato se i sada pitam ‒ gde li me sada vodite i zašto.

–       Vidi ti njega! Još ću biti optužena da sam šarmantnog anesteziologa kidnapovala?

–       Verujem da biste vi čak i to učinili, ukoliko biste smatrali da je to neophodno da bi se zaključili poslovi.

Kola skrenuše na šumski put. Posle nekoliko metara ‒ iznenađenje. Nikola ugleda lepu veliku brvnaru sa mnogo stakla i lepom terasom, na kojoj su za stolovima sedeli gosti. Ema se spretno uparkira između dva luksuzna mercedesa. Izlazeći iz kola, baci pogled na veliki parking koji je bio prepun skupih kola sa crvenim tablicama.[5]

–       Dakle, kao što vidite, moje namere su bile vrlo poštene, o kidnapovanju ni govora.

–       Nisam baš siguran! Kada sam pogledao kola na parkingu i gospodu, to jest, drugove za stolovima, bojim se da smo stigli među „crvenu mafiju”.

–       Pst, zaboga, mogu i da vas čuju!

–       Dobar dan, gospođo Ružić! Izvolite za mnom, sto vam je rezervisan.

Propustivši je ispred sebe, sa uživanjem je pratio gracilne pokrete žene koja je umela da hoda. Prolazeći pored stolova, zapazio je prekinute razgovore i poglede kojim je bila praćena Ema. Osećao je da mu zavide. Sto koji ih je čekao bio je okrenut prema šumi, u uglu terase, zaklonjen od ostalih stolova.

–       Dakle, da čujemo kritiku dalje. Baš me interesuje!

–       To nije kritika, bio je to samo opis našeg prvog susreta.

Uozbiljila se. Nestade osmeha. Njene krupne oči bile su uperene u njegove. Ćutala je, potpuno bezizraznog odsutnog lica, kao da je tražila nešto u njemu, negde duboko, nešto što ni on nije znao da postoji. Ćutanje bez pokreta koje traje dovodilo ga je u nedoumicu.

Nije mogao da odgonetne taj njen pogled, kroz njega se nisu mogle pročitati njene misli. Pogled kao da je odsutan, slučajan, dug, bez treptanja, ni topao ni hladan. Bilo ga je teško izdržati. Vaspitavao ga je otac da se pogled ne obara. Sekundi, minuti, ne, nije mogao da odredi vreme.

–       Dvoboj pogledima? Zašto?

Jedva primetan osmeh u pogledu, neka toplina koja kao da nepomično lice natera na osmeh. Lepe negovana ruke, sa noktima brižljivo manikiranim izuzetno skupim inostranim lakom, obgrliše čašu crvenog martinija. Ču se zvuk dodira dva skupocena prstena čiji krupni dijamanti zasvetlucaše.

–       Priznajem, iznenadili ste me! Vaš opis je originalan i odgovara istini. Navikala sam da budem poslovna žena, da sakrijem svoju ženstvenost, svoja osećanja, jer su mi u početku samo smetala poslovima. Počela sam da procenjujem ljude po kriterijumu „ovde imam interesa, a ovde ne”. Vi ste to zapazili, mnogi nisu. Možda neki i jesu, ali mi nikada nisu rekli. Priznaću vam, naš direktor je bivši visoki oficir Udbe, tako da mi o svakom sve znamo. Naš svet, svet zastupništva medicinske opreme je mali. Sve se čuje i sve se zna. Dakle, saznala sam za vas i setila sam se našeg prvog susreta. Mladog doktora sa lepim crnim očima, gospodskog izgleda. Da, to je u meni videla žena. Poslovna Ema u vama nije videla, oprostite, baš ništa.

–       Hvala na komplimentu!

–       Ne prekidajte me sada, vi gospodine. Vi vrlo dobro znate da se razlikujete od mnogih. Kada sam sve o vama saznala, uvidela sam svoju grešku. Sebi ne dozvoljavam dve greške u procenama poslovnih partnera. Malopre sam tražila u vama čoveka.

–       Video sam da nešto tražite. Ne znam šta ste našli?

–       Radoznali ste. Našla sam svašta, ali o tome drugi put. Da nisam našla ono što sam tražila, ne bih sa vama sada ovako razgovarala.

 

Kelner donese nekoliko ukusnih predjela, koje niko od njih nije poručio.

–       Ne gledajte me tako začuđeno. Ja imam čarobni štapić, ponekad sam i vila. Ja kelneru putem misli poručujem jelo. Izvol’te, uživaćete u jelu, ovde je sve perfektno. Prijatno!

–       Da ostavimo psihoanalizu, kao što ste predložili, za drugi put. Da se vratimo na poslove, poslovna damo. Ponudu koju su nam Holanđani poslali, na osnovu našeg projekta, pregledao sam i mislim da je uglavnom dobra. O cenama zasada nećemo govoriti. Ponuda da dođem u Holandiju, da se na licu mesta dogovorimo i da pogledam sve ponuđeno in situ, kako bi doktori rekli, vrlo je primamljiva. Jedino što još ne znam gde da nađem tih sedam dana.

–       Niko nije nezamenljiv. Mislim da je neophodno da odete. Ja sam vam organizovala da posetite dve moderne bolnice, gde ćete videti monitore u funkciji. Obe bolnice imaju i intenzivne nege, tako da možete da pogledate i njihovu organizaciju.

–       To bi bilo izvanredno, jer ja moram da priznam da sam ceo projekt radio na osnovu prospekata, nešto literature i ono što sam od vas zastupnika čuo i naučio.

–       Da sam na vašem mestu, ja bih put za Holandiju spojila sa posetom Dregeru u Nemačkoj. Sada se proizvode nove mašine za anesteziju. U isto vreme bi se dogovorili koje su sve mogućnosti za pravljenje bunkera za kiseonik. Međutim, ne ljutite se, ali nemojte da se završi i ovaj naš sastanak, a da ja još uvek ne znam datume vašeg polaska i povratka. Planiramo ih za sredinu idućeg meseca. Vis major je vis major, ali ako ih sada ne planiramo, ništa nećete učiniti. Dakle, ja upisujem u svoj rokovnik. Ne, ne vredi da se bunite.

–       Ja moram da razgovaram sa direktorom, potrebno je i odobrenje stručnog kolegijuma. Ima tu i troškova.

–       Mladi gospodine, ništa vi ne znate. Poslaćemo vam zvanični poziv od obe instance u koje idete. Sve troškove snose fabrike. To je za vašu ustanovu najvažnije! Koliko sam shvatila, vi ste se dosta angažovali oko gradnje bolnice i mislim da bi mogli da vas puste samo na osnovu toga.

–       Otkud sada da sve troškove podnosite vi? Igramo otvorenim kartama. Veliko je pitanje ko će od vas koji ste podneli ponude da dobije na konkursu!

–       Da skratimo razgovore oko toga! Rekla sam da ja ponekad mogu da budem i dobra vila. Šaljemo vas bez ikakvih obaveza. Iduće godine u septembru organizuje se kurs za intenzivnu negu u Holandiji. Kurs će trajati oko šest meseci i obuhvatiće teorijski i praktični deo. Bilo bi neophodno da budete tamo. To stručno usavršavanje bi morala da plati bolnica, to je za nas krupan zalogaj.

–       Možete misliti kako je on tek krupan za bolnicu!

–       O svemu tome ćemo razgovarati kada se vratite. Za sve to još ima vremena!

–       Ne verujem da je to izvodljivo. Nas je troje anesteziologa, dvoje je na specijalizaciji. Tek su kroz godinu specijalisti.

–       Postarajte se, neka vam profesor Protić pošalje više ljudi na specijalizaciju. Zbog vas sam se potrudila da proučim rad vaše bolnice. Upoznala sam se sa ogromnim brojem saobraćajnih nesreća koje vaša bolnica zbrinjava. Kod vas ima šta da se nauči iz urgentne hirurgije više nego na ma kojoj klinici u Beogradu. Zar se to ne može iskoristiti?

Uz ukusnu hranu koja je stizala na sto bez porudžbine, razgovor je tekao neusiljeno, uz čitavu paletu tema: porodičnih, literarnih, uz vraćanje na problematiku štednje u zdravstvu, nabavku deviznih sredstava za kupovinu aparature, uz savete Nikoli na koja sve vrata treba pokucati, s kim uspostaviti kontakte da bi se mogle ostvariti ideje zemunskih anesteziologa.

–       Da li je devojka za koju ste me molili da obezbedim respirator još u životu?

–       Još uvek je u dubokoj komi, ali da nema vašeg respiratora, ne verujem da bi bila u životu.

–       Baš me raduje, jer se direktor raspitivao o njoj. Nadam se da se neće pojaviti neko od kupaca. Onda ćemo morati da vam ga tražimo nazad!

Šta mislite, koliko vam dana može biti potreban?

–       To niko od nas ne zna, a pogotovo ja, kome je ovo prvi slučaj da nekoga danima držimo na veštačkoj ventilaciji. Iz literature znam da ovakva koma može da traje mesecima.

–       Bog joj bio u pomoći, a bogami i vama i meni, da nam ne potraže aparat.

Bilo je kasno popodne kada je Ema iskrcala Nikolu pred kućom. Prihvatajući malu, toplu pruženu ruku na rastanku, dodirnu je usnama.

–       Hvala, na divnom ručku, gospođa Vilo! Hvala na toplini koju sam otkrio ispod plašta poslovne žene.

Osmeh zaleprša u pogledu prema Nikoli i bez reči srebrni kabriolet odnese Emu, ostavljajući ga u nedoumici.

 

1 9 / 1 3

–       Znači, konačno joj znamo ime ‒ Milena Kovačević, student, odbačena pri prelazu ulice ispred Saveznog izvršnog veća na Novom Beogradu. Saobraćajna patrola je našla pri redovnom obilasku. Svedoka nema. Tragova kočenja nema u raportu, piše da je verovatno bio vrlo silovit udarac i da je sigurno letela nekoliko metara kroz vazduh. Njeno opšte stanje je nepromenjeno. Spontano diše i nalazi se pod kiseonikom neprekidno. Još uvek je u komi, možda nešto plićoj. Neurološki nalaz i snimci glave nepromenjeni, nema znakova subduralnog hematoma. Visoka temperatura možda je centralnog porekla i govori u prilog mikro hematoma mozga, što bi odgovaralo ovoj komatoznoj slici, mada ona ima toliko preloma drugih kostiju, pa bi se to moglo tumačiti i kao masna embolija.

–       Laboratorijski nalazi su u granicama normale. Krvna slika korigovana, primila je do sada sedam flaša krvi.

–       Moje pitanje je: kada mislite da se ona može staviti na operacioni program?

–       Što se nas tiče, mi mislimo da je što pre treba operisati, zbog multipnih fraktura koje nam ometaju negu bolesnika i, bez obzira na analgetike, bol kao stalan uzrok šoka i teškog opšteg stanja. Prilikom prijema su urađeni najhitniji operativni zahvati, jer je bolesnica bila u dešperatnom opštem stanju. Da bi smanjili broj operativnih zahvata, smatramo da bi dve hirurške ekipe morale u isto vreme da operišu. Vitezoviću, predlažem da se dogovorite, jer treba da se obezbedi prilična količina krvi, a i preoperativna priprema zahteva vremena.

–       Dobro, dogovorićemo se.

Bila je to jutarnja vizita u prostorijama novog dela bolnice, koje su privremeno bile osposobljenje za prihvatanje teških postoperativnih pacijenata, čije opšte stanje nije bilo stabilno i kojima je bila potrebna intenzivna nega. Broj kreveta je još uvek bio isti kao u starim prostorijama antišok-sluzbe, ali su prostorije bile prostrane, sa puno svetla. Moglo se već sada konstatovati da je broj kreveta nedovoljan. Povređeni u saobraćaju su ležali danima u intenzivnoj nezi, ponekada čak nije bilo dovoljno ni svih šet kreveta da bi se prihvatile samo saobraćajne nesreće. To bi blokiralo krevete koji su morali svakodnevno da prihvate bolesnike postoperativno. Zbog toga je dolazilo do smanjenja operativnog programa, pa su komplikovaniji i teži hirurški zahvati morali da budu odlagani.

Postepeno su i hirurzi uviđali da je intenzivnoj nezi potrebno osam do deset kreveta, pa, i pored sveg otpora prema novoj organizaciji operacionog bloka sa anestezijom i reanimacijom, prihvatili su da ustupe svoje dve bolesničke sobe, u kojima je bilo dvanaest hirurških postelja, da bi se od njih napravila jedna velika prostorija ‒ intenzivna nega bolnice sa osam kreveta.

Bili su to prvi veliki ustupci hirurške službe. Strasti hirurga su se stišavale. Sa manjim ili većim naporom sve je polako ali sigurno dolazilo na svoje mesto. Operacioni programi su svakodnevno pravljeni skoro bez poteškoća. Lekarska soba za anesteziologe je dodeljenja, pa im se krevet nije unosio i iznosio svakog dana u kancelariju rendgen odeljenja. Jeste da su se selili sa jednog kraja bolnice na drugi, ali tako se moralo zbog građevinskih radova.

Za ovih nekoliko godina nije bilo nikakvih ekscesa u operacionoj sali, niti u postoperativnom toku. Anesteziološka grupa se u celini povećala zahvaljujući specijalizantima koje je slao profesor Protić.

Kontakti ove male grupe specijalista su svakog dana bili sve prisniji sa svim odeljenjima bolnice. Svojim upornim radom, strpljenjem, svakodnevnim prisustvom, čak i kada su imali slobodne dane, u bolnici, postali su faktor na koji se, hoćeš‒nećeš, moralo računati.

Zadnja prepreka, oko koje su vođene diskusije na svim forumima bolnice, savladana je. Prekoputa dve stare operacione sale, koje su se sada renovirale, već je srušen zid koji je vodio na hirurško odeljenje. Dve velike bolesničke sobe koje su pripadale hirurškom odeljenju su na taj način postale prostorije buduće intenzivne nege. Porušen zid je činio jedan veliki ružan otvor, budući ulaz u novu intenzivnu negu. Jasna i Nikola stajali su u tom haosu: u prašini, ciglama, malteru, na podignutom podu, gde su zjapili otvori od nekadašnjih prozora i vrata, dok su na zidovima visili delovi razrušenog plafona, ispod koga su se videli ostaci trski i starih greda. .

–       Ovo sve izgleda kao ruševina posle bombardovanja. Pored sveg tvog tumačenja plana, ja još uvek ne vidim kako će to sve da izgleda. Prostor je ogroman, deluje zastrašujuće. Kad pomislim na svu aparaturu koju smo predvideli i na sve parametre koje ti aparati izbacuju skoro svaki minut, mene hvata strah.

–       Koleginice draga, ja uglavnom sve već sada vidim kako će da izgleda, sve do vrlo sitnih detalja. Ti spomenu bombardovanje i ruševine, a i sama ne znaš koliko si u pravu. Ratovalo se, a ove ruševine prestavljaju ostatak prošlosti. Budućnost zavisi od svih nas. Momentalno je primirje. Ovaj otvor je za mene kao neki Arc de Triumf. Strepeo sam sve do danas, dok nisam video da je zid između dve hirurške bolesničke sobe porušen. Uvek ga je moguće ponovo zazidati, ali mislim da se to teško može dogoditi.

–       Kada smo pre nekoliko godina započeli, nismo ni sanjali da ćemo dovde stići. Reci mi iskreno, zar se ne bojiš trenutka kada se sve to završi i kada sve počne da funkcioniše? Znaš da se bojim svih tih aparata, a da i ne govorimo o podacima koji će nam biti prikazivani na ekranima, podacima koji će biti registrovani. Naša čula i intuicija bili su naši monitori.^[6] Kome sada verovati? Sebi ili nekoj mašini koja je prikopčana na bolesnika i daje ti podatke sa kojima se ti ne slažeš? Reci mi iskreno čemu se sada smeješ.

–       Kako se ne bi smejao! Toliko toga mora još da se uradi građevinski, da se sprovedu instalacije, električne, monitorske, da se sprovede kiseonik, nitrooksidul^[7], vazduh pod pritiskom i vakuum. Moramo se jednom osloboditi ovih cilindara sa gasovima zbog kojih naše sestre i anestetičari imaju probleme sa kičmom, šištanja i curenja ventila koji dobro ne dihtuju. Potrebni su nam hitno novi kreveti za intenzivnu negu, po mogućnosti električni, a ne ovi u kojima sada leže pacijenti, a federi dodiruju patos. Specijalni veš… i…

–       Dobro, gde to ćeš ti da se izboriš, a šta dalje? Kad sve to bude urađeno, gde ćemo da kupimo znanje da bismo mogli da radimo stručno sa tom opremom?

–       Već su i ti projekti napravljeni.

–       Ja ih nisam nikada videla. Evo, opet se smeješ. Mislim da to nije fer!

–       Nisi ni mogla da ih vidiš. Oni su u mojoj glavi.

–       Ti se sa mnom izmotavaš, a ja sam ozbiljno zabrinuta. Kako mogu da znam šta je u tvojoj glavi?

–       To niko i ne zna. To je uzrok svih mojih dosadašnjih uspeha i naših zajedničkih pobeda.

–       Zar ni ja ne smem da znam?

–       Vreme je da krenemo, verujem da nas već traže. Dakle, ima u mojoj glavi mnogo čega što nije uvek zgodno da se zna.

–       Meni bi bilo mnogo lakše kada bih to znala.

–       Verujem da bi tebi to predstavljalo velike poteškoće, te je ipak bolje da sve ne znaš.

–       Gde ste, zaboga! Pretražujemo bolnicu. Doktorku traži načelnik ginekologije zbog hitnog carskog reza. Vas traži čitav bataljon. Sve sam ih odvela u lekarsku sobu. Neka malo sačekaju, svratite u našu sobu. Jedna zahvalna vaša pacijentkinja donela je vruću gibanicu. Jedva sam uspela da za vas sakrijem dva parčeta.

Zastupnici i inžinjeri Simensa došli na sastanak zbog planirane klimatizacije operacionih sala i intenzivne nege. Službenica Jugoleka čekala je na definitivnu narudžbenicu instrumentarijuma za nove operacione sale.

Pregovori za skupe operacione lampe i stolove su danas ušli u zadnju fazu.

 

1 9 / 1 4

Celokupna oprema je poručena. Sve je odjednom počelo da teče glatko, bez velikih prepreka. Bilo je to nekako nestvarno, pa se Nikoli činilo da će sa neke strane sigurno stići udarac Osećao se kao bokser u ringu koji ne vidi protivnika, a zna da meč nije završen.

Izgled bolnice se iz dana u dan menjao. Stari mračni ulaz, koji je više ličio na ulaz u neki katolički samostan, bio je zatvoren. Više od jednog veka unošeni su kroz taj ulaz teški bolesnici uz stepenice, a u mračnom holu na klupama čekali rođaci i prijatelji da čuju kako su njihovi mili i dragi.

Otvoren je novoizgrađeni glavni ulaz u krilu bolnice u kome su se nalazile polikliničke ordinacije urgentne ambulante, prijemno odeljenje sa tuševima i garderobom. Konačno je i Uprava bolnice dobila svoj aneks sa velikom salom za predavanja i konferencije. Široki ulaz, sav u staklu, vodio je u prostrani foaje, prepun svetla i svetlog mermera kroz koji su se kretali i mešali beli mantili i pacijenti, i odavao je više utisak nekog poslovnog centra nego bolnice. Moderni liftovi su iz tog hola odnosili pacijente po spratovima,, a ljude u belom u poliklinike, sastanke ili na razgovore kod direktora. U tom delu na četvrtom spratu nalazile su se prostorije Uprave bolnice sa reprezentativnom kancelarijom upravnika, administracija bolnice i, konačno, velika moderna sala za sastanke i predavanja.

Kroz taj hol nisu više jurili bolničari sanitetskih kola sa nosilima sa kojih je kapljala krv, a na kojima su bila osakaćena polugola tela izobličenih, bledih lica, ili pak lica boje zrele šljive sa potpuno modrim usnama, mirni, koji nisu pripadali više našem svetu, ali nisu stigli ni u neki drugi.

Za takve bolesnike i za sanitetska kola obezbeđen je drugi ulaz, pa majke više nisu morale da kriju dečije glave u svoja krila, odrasli nisu morali da zatvaraju oči ili da se okreću prema zidu.

Nikola je prvi put jutros ulazio na tek novootvoreni glavni ulaz. Bilo je još rano, pa je hol bio skoro prazan, prepun sunca čiji su se zraci odbijali o izglačane mermerne ploče.

Novi lift ga brzo donese na četvrti sprat, u novu salu za novi dugačak ovalni sto. Sala za sastanke. Jutros je zasedao stručni kolegijum. Poranio je, bio je prvi.

–       Jedino će načelnici odeljenja na čelu sa direktorom biti stari znanci u ovom potpuno novom ambijentu. Biće interesantno posmatrati da li nova sredina utiče na stara razmimoilaženja i zađevice.

–       Zadovoljan, čak mi se čini da si srećan. Nešto se dogodilo sa tobom dok si prolazio kroz hol i penjao se liftom?

–       Da, u pravu si, ne znam kako da nazovem to osećanje ili osećanja koja te obuzmu kada je nešto lepo oko tebe, a znaš da si u izgradnji toga lepog učestvovao. Prolazeći kroz hol, imao sam utisak da smo skočili iz jednog veka u drugi. Imam utisak da nisam hteo sebi da priznam da sam se stideo što sam lekar Zemunske bolnice. Možda sam je video više oronulom, zapuštenom, mnogo prljavijom nego što je u stvari bila. Tuga za Boljevcem i za onom lepotom od bolničice, čija se ni veličina ni značaj nije mogla porediti sa Zemunom, uticala je svakako.

–       Ova bolnica pripada velikom gradu, ima mnogobrojne specijaliste koji se brinu o svom usavršavanju. Ni na kraj pameti im nije bilo da se bave poslovima kojim se ti baviš. Kako njih nije bilo sramota da budu lekari ovakve bolnice?

–       Zamislio si se mladiću. Koje te brige more?

–       Ne more me brige, gospodine načelniče. Uživao sam u ovoj Sali, u novom ulazu i prostranom holu, bolje rečeno, u svemu što je učinilo da se standard ove bolnice popravi.

–       Hm, vidi ti njega! Ja sam se pitao zašto sve to tako sporo ide. Gradnja je započeta pre deset godina, a tek je danas samo jedan deo gotov. Zašto? Ja sam u tvojim godinama bio mlad lekar, komunista, borio sam se da dođe ovo društveno uređenje, da radnik upravlja državom. Ništa od svega toga. O radniku, njegovom životu i zdravlju ne vodi se dovoljno računa. Iznova se stvara klasno društvo, društvo rukovodilaca i društvo hohštaplera…

Načelnici su ulazili, pa se diskusija prekinula. Nekad najveći Nikolin neprijatelj, načelnik ginekologije, dozvolio je sebi ovakav izliv iskrenosti.

Upravnik je ušao u novu salu i zauzeo mesto u čelu novog širokog i dugačkog konferencijskog stola.

–       Gospodo načelnici, želim vam dobro jutro i otvaram ovaj prvi sastanak Stručnog kolegijuma Zemunske bolnice u novom ambijentu. Evo, posle toliko godina uspeli smo da i to dočekamo. Dnevni red sastanka:

1. Preseljenje pojedinih bolničkih odeljenja,
2. Stručno usavršavanje,
3. Organizacija intenzivne nege,
4. Zvanično otvaranje bolnice,
5. Razno.

 

–       Da li ima neko još nešto urgentno što bi moralo da se stavi na dnevni red?

–       Načelnik pedijatrije, izvol’te!

–       Intenzivna nega i pedijatrijski bolesnici.

–       Prihvatamo.

Drugih tačaka nije bilo. Oko preseljenja nije bilo nekih naročitih diskusija. Plan koji su sačinili Vitezović i Vajnberg prihvaćen je u celosti.

–       Znači da je plan preseljena u svim njegovim fazama prihvaćen u celini. Želim da se zahvalim načelniku anestezije i doktoru Vitezoviću, koji su ovaj plan sačinili.

Druga tačka dnevnog reda, stručno usavršavanje, izazvalo je dugu i oštru diskusiju.

Upravnik je izneo da bolnica na stručno usavršavanje izdvaja godišnje 27.000.000 dinara. Pregledom dokumentacije se ustanovilo da skoro uvek isti ljudi koriste ovaj fond, najčešće radi odlaska na kongrese u inostranstvo. Upravnik je izrazio svoju sumnju da ustanova ima dovoljno koristi od dosadašnjeg načina usavršavanja. Kada je u svom izlaganju spomenuo „kongresni turizam“, došlo je do eksplozije. Načelnici su pokušali da opovrgnu takvo mišljenje, dokazujući da su kongresi najbolji vid stručnog usavršavanja, jer se u toku nekoliko dana dobija celokupan pregled modernih naučnih dostignuća iz pojedinih specijalnosti, susreće sa kolegama iz celoga sveta uz upoznavanje, druženje i razmene stručnog mišljenja.

Nikola nije hteo da učestvuje u diskusiji, ali se setio Dakića, koji je bio najčešći korisnik ovoga fonda, i njegovog ubeđivanja da zajednički iziđu na kongres anesteziologa. Kada je primetio da mu rad nije razumljiv, dobio je sledeći odgovor. „Što te manje razumeju, misle da si pametniji, pa ti zato i ne postavljaju pitanja.”

Upravnik je bio dobro pripremljen i njegovi podaci su kao mačem sekli diskusiju ostalih.

–       Želim da vam svima navedem jedan primer. Kolege koje nisu bile skoro ni na kakvom kongresu niti su tražili stručno usavršavanje u inostranstvu, uveli su niz organizacionih novina. Svojim zalaganjem i upornošću pri završetku građevinskih radova omogućili su ovoj kući da danas stane u red najmodernijih ustanova u ovom gradu. Kada ovo kažem onda mislim na anesteziologe.

Nikola je bio zbunjen, ovo nije očekivao. Bilo je to veliko priznanje od čoveka koji je stvarno znao šta je organizacija zdravstvene službe, koji je mnogo toga video u svetu. Međutim, znao je da će ovakve pohvale, kao i ona malopređašnja, navući ponovo mržnju na anesteziologe, „koji sve umeju i sve znaju”.

–       Čini mi se da su i drugi specijalisti učestvovali u uvođenju novina u ovu kuću. Niz novih metoda lečenja, hirurških intervencija, kao i novina u dijagnostici su baš rezultat stručnog usavršavanja i odlaska na kongrese.

–       Da li će nam novine koje su anesteziolozi doneli u ovu kuću biti od stvarne koristi, to ćemo videti u skoroj budućnosti.

–       Počelo je, bio si u pravu. Tek kada se ova diskusija prenese na odeljenja, tek onda će biti bune protiv anestezije. Mislim da shvataš da će vas uzimati za primer kako bi se uštedela sredstva iz fonda, drugim rečima da se i u ovoj zemlji mogu videti novine, a i da se iz literature mnogo šta može naučiti.

Rešio je da ne učestvuje u diskusiji, jer je znao da bi samo još više pogoršao mišljenje ostalih o anesteziolozima. Istinu reći bilo bi pogubno. Istina je bila da bi se mnogo više postiglo stručnim usavršavanjem u ustanovama vrhunskog tipa. Da bi jedna komisija morala da pregleda radove koji se šalju na kongres ili u inostranstvo na štampanje u časopise, a da bi se po povratku sa kongresa na stručnim sastancima obaveštavali ostali lekari o raznim novinama u medicini. Bilo mu je drago kada je upravnik izveo skoro potpuno isti zaključak, ne dajući mnogo na protivljenje ostalih.

–       Danas nam je gospodin upravnik diktatorski raspoložen ‒ šapnu novoimenovani načelnik ORL službe.

Napravivši mali uvod o organizaciji intenzivne nege, upravnik je dao reč Nikoli.

U kratkim crtama Nikola je obrazložio, pomažući se uveličanim crtežom građevinskog plana, kako će izgledati intenzivna nega. Naglašavao je da ona već sada nema dovoljno prostora za osam kreveta, takođe nema dovoljno nus-prostorija, a da već sada može da se uoči da je potreban veći broj kreveta. Broj saobraćajnih nesreća i politraume raste svake godine za oko 20%. Zatim je prikazao mogućnost proširenja, nazivajući to drugom fazom izgradnje. Objasnio je da će se vrlo brzo uvideti potreba za drugom fazom, te da je prva faza tako i urađena da će se bez velikih investicija druga faza moći nastaviti kada stručni kolegijum i organi upravljanja daju za to proširenje „zeleno svetlo”.

Mislio je da je bio vrlo taktičan u svom izlaganju, da je pominjući saglasnost stručnog kolegijuma i organa upravljanja oko dalje izgradnje smirio duhove, ali se prevario. Diglo se odmah nekoliko ruku tražeći reč.

Čulo se sledeće:

–       Mi nismo Mayo klinika.

–       Želimo da smanjimo fond za stručno usavršavanje da bismo uštedeli sredstva, a ovakvo odeljenje će ugroziti čak i mesečna primanja radnika bolnice.

–       Neskromnost onih koji su projekt napravili (naravno anesteziolozi), ogleda se u novim planiranjima „faza”, a još nije ni prva faza završena.

–       Na uštrb kog posteljnog fonda? Molim vas, posteljni fond bolnice donosi prihod, posteljni fond intenzivne nege samo rashode. Znači, parazitira na račun drugih odeljenja.

–       Ko snosi odgovornost za bolesnika koji se privremeno nalazi u intenzivnoj nezi, a matično pripada drugom odeljenju?

–       Koliki je broj sestara planiran na jedan krevet u intenzivnoj nezi?

–       Da li je opravdano kupovati tako skupu aparaturu i krevete, kada veće ustanove od naše nemaju takva odeljenja?

Nikola je spremno i vrlo koncizno davao odgovore, argumentovano, da su se teško mogla opet postavljati potpitanja. Naravno da mu je mnogo bilo olakšano, jer je predsedavajući vešto izbegavao da ponovo da reč onome ko je već postavio pitanje. Na kraju je on uzeo reč i na svoj uobičajen način napravio zaključak.

–       Mogli bismo da zaključimo da smo se složili da nam je intenzivna nega neophodna. Mislim da su nam svima jasni razlozi i da su odgovori doktora Vajnberga… tome doprineli. Prvoj fazi izgradnje pristupamo odmah i zahtevam da se stručni kolegijum od strane načelnika anestezije uredno obaveštava o fazama izgradnje i opremanja. Vaše mišljenje ću Savetu ustanove preneti kao definitivno.

 

Načelnik internog podiže ruku.

–       Želim da izdvojim mišljenje! Ja se ne slažem i to želim da uđe u zapisnik!

–       Načelnik Lacić se ne slaže! Molim vas, da li ima još nekog ko se ne slaže sa zaključkom? Hvala vam. Prelazimo na sledeću tačku dnevnog reda. Na poslednjem sastanku sa ekipama građevinara i preduzeća koja opremaju bolnicu dalo se zaključiti da bi se krajem maja meseca moglo planirati zvanično otvaranje bolnice. Molim sve načelnike odeljenja da podese svoje godišnje odmore, kongrese ili ostale poslove kako bi u to doba bili prisutni u bolnici. Tačan datum ćete dobiti uskoro. Predlažem da se otvaranje izvrši svečano, ali vrlo skromno. Pozvaćemo gradske oce i sve one koji su nam pomogli da završimo bolnicu, kao i one od kojih očekujemo da će nam dati novčana sredstava za opremu. U ovoj sali će biti posle otvaranja priređen mali koktel. To bi naravno bilo sve. Ima li još neko nešto da doda? Hvala.

–       Sledeća tačka dnevnog reda, molim načelnika pedijatrije.

–       Dozvolite da vas malo podsetim na naše pređašnje diskusije o intenzivnoj nezi. Mi smo ovde diskutovali o jednom specijalnom bolničkom odeljenju koje će služiti svim urgentnim stanjima. Nažalost, ta dobra ideja je pretrpela izmene. Hoću odmah da napomenem da sam zahvalna anesteziolozima, i to najviše doktoru Vajnbergu, koji je uspeo da se izbori sa svim zastarelim gledištima koje je ova kuća imala, ali, nažalost, moram da priznam da je i on počeo da pravi koncesije, što nije nikakvo čudo, ako se uzme da se u našoj sredini nalazi već nekoliko godina. Da budem konkretna, intenzivna nega nije bolničko odeljenje u kome, po prvobitnom projektu, treba da se leče sva urgentna stanja. To odeljenje je odeljenje hirurških službi. Tome se principijelno protivim.

–       Doktore Vajnberg, želite li vi da odgovorite?

–       Svakako. Pre svega želim da se izvinim gospođi načelniku što je nisam lično obavestio o izmenama koje su pred ovaj sastanak napravljene. U svom pređašnjem izlaganju napomenuo sam da se pristupa gradnji u fazama i da prva faza ima suviše mali broj kreveta da bi mogla da prihvati sva teška stanja sa svih bolničkih odeljenja. U drugoj fazi će to biti moguće. Međutim, ako obratite pažnju, na planu se vide na samom ulazu u intenzivnu negu dva kreveta koja su iscrtana isprekidanim linijama. To su rezervni kreveti namenjeni urgentnim bolesnicima sa dečijeg odeljenja, koji moraju biti na monitoru ili pak koji zahtevaju veštačku ventilaciju. Da li ste zadovoljni odgovorom?

–       Ne, nisam. Moram da izrazim svoje nezadovoljstvo zbog delimičnog rešenja. Bojim se da ste me čak i vi pogrešno razumeli. Ulažem svoj protest, ne zbog toga što sam mislila da se nije vodilo računa o krevetima u intenzivnoj nezi za pedijatrijska urgentna stanja, nego se bunim zbog toga što se odustalo, hoću da kažem, što se okrnjila jedna izvanredna ideja. Znajući sa kakvom mukom se kod nas sve dobre ideje realizuju, bojim se da do izgradnje druge faze neće nikada doći. Zato predlažem da ostala odeljenja u budućnosti zadrže pravo da na svojim odeljenjima kreiraju sopstvene intenzivne nege.

Upravnik upitno pogleda u Nikolu.

–       Iskustva u lečenju i organizaciji intenzivne nege su još vrlo malobrojna. Najnovije publikacije, pa čak i kongres u Berlinu od pre nekoliko nedelja, pozabavili su se pitanjem da li treba centralizovati intenzivnu negu u bolnicama našeg tipa ili ne. Predložio bih da se ovaj problem i predlog načelnika Krčmar razmotri posle jedne godine rada intenzivne nege, pa da na bazi sopstvenog iskustva rešimo taj problem.

Stručni kolegijum se složio sa predlogom.

Pod tačkom „Razno” su brzo završene žalbe načelnika na tuševe koji ne funkcionišu, čistačice kojih nema dovoljno, bolničku lošu hranu. Problemi, koji su povremeno vaskrsavali, mada su uvek postojali i izgledali nerešivi.

–       Pitanje za načelnika anestezije. Upravniče, ako dozvolite. Dakle, da li naš najmlađi član stručnog kolegijuma želi da nas provede kroz novi operacioni blok i odeljenje anestezije? Mislim da mi ne moramo da čekamo zvanično otvaranje.

–       Najmlađem članu stručnog kolegijuma, doktorka Krčmar, biće čast ako odmah sada krenemo, mada Operacioni blok u celini nije još u potpunosti završen.

Odavno bolnica nije doživela da vidi povorku svih načelnika koja je defilovala kroz hodnike prema operacionom bloku. Operacioni blok je bio u punom pogonu. Sve se sijalo i hodnik koji je nekada bio kratak, vodeći samo u dve operacione sale, sada je izgledao dugačak i prostran. Pet operacionih sala sa predvorjima za uvođenje u anesteziju, prostorijama za hirurško pranje ruku, prostorijama za sterilizaciju instrumenata, činili su jedan impozantan operacioni blok. U trenutku kada su načelnici stigli do intenzivne nege, baš su majstori nameštali staklena vrata. Svima se oteo uzvik čuđenja kada su prvi put videli koliko je to velika prostorija.

–       Ovo pre liči na pozorišnu salu, a ne na intenzivnu negu ‒ komentarisao je načelnik Lacić.

–       Eto, od nas hirurga su uzeli, pa im, kao što ste jutros čuli, nije još dosta.

Komentarisao je načelnik Stanković, tražeći svoju lulu po džepovima.

Znao je da će ih sve iznenaditi kada je otvorio staklena vrata koja su nekada vodila na terasu iznad laboratorije. Lep svetao hodnik sa velikim prozorima koji su gledali prema parku, nekoliko klub-garnitura sa stočićima predviđenih za predah operatorima i osoblju operacionog bloka u pauzi između operacija ‒ tu se mogla popiti kafa ili pojesti užina, uz štampu ili stručne časopise. Soba načelnika anestezije, dežurnog anesteziologa, dežurnog anestetičara i dežurne instrumentarke nalazile su se sa druge strane hodnika.

Dva WC-a i tuševi nalazili su se na kraju hodnika. Na sredini su se nalazila vrata, koja su vodila na mali ostatak terase, pa će se u prolećnim i letnjim mesecima moći sedeti i napolju.

Ponovo uzvici iznenađenja, sa prizvukom divljenja. Bio je to stvarno najlepši deo bolničkog prostora, koji je tako slučajno otkriven, a tek kada je izgrađen postao je lepši i praktičniji nego što se to u planovima moglo videti. Bila je to sreća za osoblje operacionog bloka, pa i za hirurge koji su mogli da se istinski relaksiraju između ili posle operacija. Poslužena je kafa i voćni sokovi, pa su se načelnici uz smeh i šalu razmileli po sobama ili zaseli u fotelje u hodniku.

Nikoli je izgledalo da su bili prijatno iznenađeni, da u stvari nisu sve ovo i ovako očekivali. Zapalivši cigaretu, posmatrao ih je.

–       Kako simpatično i dobroćudno društvo! Zar je moguće da ti, Nikola, sa njima imaš uopšte neke teške i mučne razgovore? Nije moguće da ova ljubazna i nasmejana gospoda načelnici smišljaju tako sitne pakosti, boreći se da ih slučajno neko ne pretekne u njihovoj veličini. Šefovi, doktori? Zar humanost, zbog koje su izabrali poziv, poznavanje čoveka i njegovih reakcija kako fizičkih tako i psihičkih, nisu bitni razlozi zbog kojih bi se morali boriti za napredak, kolegijalni odnos uz samokontrolu egoizma i agresivnosti? Oni su, evo, oduševljeni sa ovim što je urađeno. Pogledaj kako ljubazno i prijateljski komuniciraju međusobno. Mora biti da nešto sa tobom nije u redu.

–       Možda, ono što sigurno znam je uvek počinjem da brinem kada su sa mnom, kako ti kažeš zadovoljni, i kada me hvale.

 

1 9 / 1 5

Na veliku žalost Nikolinu stiglo je pismo od Danila u kome je pisao Nikoli i Jasni da je rešio da ostane u Švajcarskoj. Ponuđeno mu je mesto u jednoj kantonalnoj bolnici uz vrlo dobre prinadležnosti. Danilo je pokušao da objasni da je na godišnjem odmoru razmislio i da je, ipak, pored sveg zadovoljstva koje je imao u radu u Zemunskoj bolnici i izuzetnom slaganju („bili smo kao jedno biće”) došao do zaključka da takav naporan posao i naporna i teška dežurstva nisu za njega. Molio je da ga shvate i da uzmu u obzir da je već čovek u godinama kada mora da razmišlja o svojoj budućnosti i stvaranju porodice. Želeo je Jasni i Nikoli puno uspeha u daljem radu, verujući da će ga razumeti.

Bio je to grom iz vedra neba. Danilo je bio prijatelj, izuzetan kolega, odličan anesteziolog, čovek koji je po Nikolinom mišljenju bio budući odličan organizator intenzivne nege i lekar sa izuzetnim smislom za obuku srednjeg medicinskog kadra.

Šta su vredele prostorije i oprema, koja je uz tešku muku skoro nabavljena, kada nisu imali kome da prepuste organizaciju bolničkog odeljenja kakva još Beograd nije imao, te su nedostajala iskustva kako organizaciona tako i stručna. Intenzivna nega je bilo mesto u kome se morao organizovati timski rad sa mnogo stručnog znanja, diplomatije i organizacionih sposobnosti. Takvog anesteziologa nije bilo ni malo lako pronaći. Trebalo bi ga školovati, a za tako nešto bilo je malo vremena.

Neko tiho zakuca na vrata i pojavi se Jasna sa dve šolje kafe.

–       Kolega izgleda vrlo zabrinut.

–       Potpuno si u pravu.

–       Nisam navikla na takvog Nikolu. Gde je problem?

–       Stiglo je pismo od Danila iz Švajcarske. Izvoli, pa ga pročitaj.

Nastupila je pauza u kojoj je Nikola posmatrao kako se menja Jasnin izraz lica. Znači da pored toga što je imala utisak da će Danilo ostati u „belom svetu”, tako privlačnom za veliki deo Jugoslovena, izgleda ipak nije verovala da će se Danilo odlučiti na takav korak.

–       Dakle, koleginice, izgledate mi vrlo zabrinuti?

–       Nemoj da se sa mnom šališ. Žao mi je stvarno, bili smo dobar tim!

–       Bili smo odličan tim!

–       Ipak, mogu Danila savršeno da razumem. Mislim da nije verovao da ćemo uspeti da savladamo sve prepreke koje su pred nama. Nas u ovoj kući očekuju veliki napori ako mislimo da nastavimo ovako kako smo počeli.

–       Nažalost, moramo da priznamo da se nalazimo u bolnici u kojoj se mnogo toga mora promeniti kako bi mogla da odgovori obavezama koje joj nameće njena lokalizacija. Dva autoputa, industrijski centar i naravno grad Zemun, koji se spojio sa velegradom.

–       Danima razmišljam kako naći, pre svega, značajna materijalna sredstva da bi bolnica građevinski odgovorila svojoj nameni. Zatim dolazi ono najvažnije: planiranje školovanja kadra koji bi bio savremeno obučen za rad u takvoj ustanovi. Doškolovati postojeći personal koji ima stečeno iskustvo, što nije samo po sebi dovoljno za zadatke koji se postavljaju pred jednu modernu traumatološku ustanovu. To bi morala da bude jedna dugoročna isplanirana politika koju Uprava bolnice sa svojim stručnim kolegijumom mora da sprovodi. Mislim, Jasna, da je to Danilo shvatio i, na osnovu dosadašnjeg iskustva i rada u ovoj ustanovi, došao do zaključka da je to neizvodljivo. Kod Švajcaraca je to već sređeno i zna se koja bolnica šta leči, kakva joj je namena u savremenoj organizaciji zdravstvene službe.

–       Zašto ti misliš da se to sve može ostvariti? Odakle ti toliki optimizam?

–       Hm, teško je dati odgovor na to pitanje. Nemoj da misliš da i ja nisam imao dane kada sam mislio da se ne vredi boriti. Međutim, moj učitelj, koji me je vaspitavao, imao je običaj da mi govori: „Daj sve od sebe i kada vidiš da si došao do zida, stani, znaj da se glavom kroz zid ne može.“

–       Ko je taj mudrac?

–       Moj otac. Dakle, ja nisam optimista, ja samo pokušavam da učinim sve i kada dođem do zida, onda mi je mirna savest. Pokušao sam i nije mi pošlo za rukom. Ako ne radi tako, čovek ostaje sa jednom velikom boljkom koja ga čini vrlo nesrećnim. To je kajanje, draga Jasna.

–       Vidim ja da ćeš i ti, kada dođeš do tvog „zida“, takođe jednog dana otići.

–       To već nekoliko puta u našim razgovorima ponavljaš. Kada ja budem rešio da napustim ovu kuću, saopštiću ti to mesecima unapred. Za sada mi to ne pada na pamet.

–       Udaljili smo se od teme. Nas dvoje i četiri specijalizanta nećemo još dugo moći da obavljamo čitav ovaj posao. Kada se završi intenzivna nega, potreban nam je jedan specijalista sa iskustvom samo za taj posao.

–       Iskreno rečeno, nemam momentalno nikakvih ideja, a kamoli rešenje. Moraćemo da promislimo, mada nam to, izgleda, neće mnogo pomoći. Ako raspišemo konkurs za popunu radnog mesta na kome je bio Danilo, znaš unapred da nećemo nikoga naći. Znači da jedan od nas dvoje mora da preuzme intenzivnu negu?

–       Već unapred znaš vrlo dobro da si to jedino ti. Ti si preturao literaturu, bio inicijator intenzivne nege, vodio sve bitke, dokazujući da anesteziolozi po svojoj specijalnosti jedino mogu da budu vođe ovih timova specijalista. Ti si napravio građevinske planove, poručio aparaturu i zacrtao čitavu organizaciju.

–       Nije sasvim tačno, u svemu tome smo zajedno učestvovali. Vas dvoje, ti i Danilo, mene ste samo isturili da zastupam anesteziju pred Upravom bolnice. A konto svih tih naših planova, uspeli smo da dobijemo još dvojicu specijalizanata i postali smo nastavna baza. Danilo i ja smo bili vrlo srećni kada ti se rodila ćerka i jedva čekali da se vratiš na posao. Izgleda da nam nije suđeno da radimo sve troje zajedno, pa bar dok nam ne stasaju naši specijalizanti.

–       Za to nemamo vremena, treba najmanje četiri do pet godina.

–       Moraćemo da promislimo šta ćemo moći da uradimo u ovoj zaista komplikovanoj situaciji.

–       Baš dobro što ste još u bolnici, dragi moji anesteziolozi! Moramo da se nešto dogovorimo, jer nam Milena pravi velike probleme od kada se izvukla iz kome. Primetili ste jutros na viziti da je bila vrlo nemirna i nije uopšte komunikativna, niti je orijentisana. Ispušta neke potpuno animalne krike. Slušajte… Evo, čak se ovde čuje. Pokušali smo da je sediramo, ali nam to ne polazi za rukom. Izvol’te vi „uspavljivači”, sada ste vi na redu, mora da se prebaci ponovo u intenzivnu negu.

–       Čim sam čula ono „dragi moji anesteziolozi“, shvatila sam da smo gospodinu budućem načelniku hirurgije preko potrebni.

–       Nije fer, koleginice Jasna, ako je iko uz vas anesteziologe u ovoj kući, onda sam to ja. No, o tome drugi put, sada nemam vremena za takvu diskusiju. Bolesnica mora nazad u intenzivnu negu! Ako mislite da nisam u pravu, onda kompromitujete vaše dosadašnje stavove.

 

–       Mislim da niste u pravu, doktore Vitezoviću. Njeno postoperativno lečenje je završeno. Milena diše spontano, njene vitalne vrednosti su stabilne. Verovatno se kod nje radi o posledicama teške traume mozga. Bilo bi možda dobro da pitamo konsultanta koga mi, nažalost, nemamo u našoj bolnici. Za to vreme ćemo je vratiti sa odeljenje u intenzivnu negu i sedirati je.

–       Imate li vi uopšte predstavu šta se to sa njom događa? Da nije bilo onog vašeg pozajmljenog respiratora, ona ne bi pored sveg našeg truda bila živa. Posle svih naših mnogobrojnih operacija, bila je još u komi 30 dana. Znači, koma je trajala 50 dana. Nisam očekivao da će spontano prodisati i da će se probuditi. Nekoliko puta sam mislio da treba prekinuti sa veštačkom ventilacijom. Vaša upornost i vera da trud neće biti uzaludan, sprečavala me je da zatražim da se prekine sa daljim lečenjem. Kada se pre neki dan probudila iz kome, bili smo svi oduševljeni. Sada je za mene ovo dokaz da je njen mozak bio od početka oštećen i da je ovo simptom teške decerebracije.^[8]

–       Doktore Vitezoviću, i da ste to predložili, mi ne bismo smeli da prestanemo sa veštačkom ventilacijom, jer bi to bila eutanazija.^[9]

–       Vi, znači, hoćete da kažete da nismo upotrebili aparat za ventilaciju i da je bolesnica umrla na prijemu, jer je prestala da diše, niko ne bi nikome odgovarao. Ali ako smo za vreme svih operacija i veštačke ventilacije ustanovili da je bolesnica nesposobna za samostalan život zbog trajnog oštećenja mozga i na osnovu toga zatvorili aparat za veštačku ventilaciju i bolesnica preminula…

–       Moram da vas citiram: „Da smo ustanovili da je bolesnica nesposobna za samostalni život, zbog trajnog oštećenja mozga“. Čime smo to mogli da ustanovimo? To će biti naš problem u budućnosti, kada budemo imali respiratore i pejsmejkere.[10]

–       Već se svašta dešavalo. Opisano je u literaturi da je kod neke devojke, posle godinu dana provedenih na respiratoru, na zahtev roditelja prekinuta veštačka ventilacija i, mesto da dođe do zastoja srca posle prekida ventilacije, bolesnica je spontano prodisala.

–       Jasna je u pravu, ali se već uveliko radi na tome da se iznađu parametri koji će morati da budu prisutni kako bi se prekidalo dalje lečenje, to jest, jednom rečju, izvršila eutanazija.

–       Dakle, doktore Vitezoviću, da ste tražili prekid daljeg lečenja, bili biste optuženi za ubistvo sa predumišljajem. Jer, kao što se može zaključiti danas, bolesnica je živa, spontano diše i, što je najvažnije, diže takvu galamu da eto ne znamo šta da radimo sa njom.

–       Sada nemam vremena, ali o tome moramo zajedno da prodiskutujemo. Vi ste verovatno u pravu, ali to znači da će nam to vaše intezivno lečenje doneti velike probleme.

–       Hajde da je još jednom zajedno pogledamo bolesnicu, a diskusiju ostavimo za drugi put.

Hodnik je ječao od niza krikova koji su dolazili u pravilnim razmacima, ali različite jačine. Bio je to urlik nekog nepoznatog bića, koji kao da je dolazio iz džungle, neka tužna žalopojka za nečim izgubljenim. Bio je to čas poziv u pomoć, čas ljutit bespomoćan urlik propraćen škrgutanjem zuba.

Nikola zapazi kako se Jasna strese. Priđe Mileni i nežno je uhvati za ruku. Nije bilo nikakve reakcije. Urlici prestaše. Nekoliko minuta je držao tu ruku koju je Milena povremeno stezala. Oči su joj bile otvorene, pogled uprt negde u daljinu. Čim bi joj ispustio ruku, opet su započinjali krici.

Rešili su da pošalju kola po profesora Ristića, neuropsihijatra, da Milenu on pregleda, jer je imao najviše iskustva sa komatoznim pacijentima.

–       Žurim na jedan sastanak u Srpskom lekarskom društvu. Javiću se tebi, Nikola, kući da čujem šta ste rešili. Hvala vam!

–       Javite se na bolnicu. Sačekao bih da vidim šta će profesor Ristić da utvrdi pregledom.

Nikola natera Jasnu da krene kući, jer je popodne ustupalo mesto sumraku.

–       Hajde, majko jednog ženskog deteta, vreme je da odmeniš supruga i da se dete uveri da ima majku.

–       Misliš da dva ženska deteta ne žele da vide povremeno i svog oca pre nego što utonu u san.

–       Majka je najpotrebnija, a ona uvek ume da oca opravda. Ne brini se!

–       Ne, ja se ne brinem. Samo sam uverena da se ne možemo lako izvući iz nastale situacije, jer nam je teško bilo bez Danila ili nekog od nas kada je kratko odsustvovao, a sada smo u bezizlaznom položaju. Evo uverio si se, neko od nas dvoje mora da ostane!

–       Do sada se uvek neki izlaz nalazio. Ja imam jednu vezu koju retko upotrebljavam i nikada ne očekujem da će mi uspeti da izmolim za rešenje nekog teškog problema, ali moram da ti priznam da mi se uvek do sada molba uslišila. Ko zna?

 

1 9 / 1 6

Profesor Ristić je bolesnicu dugo i savesno pregledao. Zamišljeno i dugo je prao ruke u lekarskoj sobi posle pregleda. Brisao ih je lagano i odsutno, zatim je seo i uzeo vruću šolju kafe koju je sestra donela i držao je obema rukama, kao da greje dlanove.

–       Dragi kolega, vi sada od mene očekujete da vam objasnim šta se to događa kod bolesnice koja je letela kroz vazduh i niko ne zna gde je i kako je udarena, a nađena je na mestu na kome je ležala kada ju je našla policija. Tragova kočenja nije bilo, te se nije moglo da konstatuje mesto udara, niti koliko je letela kroz vazduh. Teška politrauma sa prelomima baze lobanje sa velikom impresivnom frakturom desne temporalne kosti, desne ruke iznad lakatnog zgloba i leve podlaktice, prelomima rebara, karlice i obe butne kosti. Neverovatno je da nije na licu mesta izdahnula. Slučajno je policija odmah tu prolazila i donela je u bolnicu Zemun koja je bila blizu. Samo veliko iskustvo i uigranost dežurne ekipe, koja svakodnevno prima ovako teške povrede, uspeva da je hirurški urgentno zbrine i reanimira. Letimično sam pogledao postoperativni tretman. Da li biste ga ukratko izneli?

Postoperativno se ne budi, nalazi se u dubokoj komi, ne diše spontano. Pristupa se veštačkoj ventilaciji, traheotomija. Koma traje pedeset dana uz intenzivnu terapiju, krvlju, plazmom, infuzionim nutritivnim i elektrolitsko-vitaminskim infuzijama. Dva puta obostrano zapaljenje pluća, sanirano antibioticima. Melena kao posledica želudačnog ulkusa, nekoliko zapaljenja mokraćne bešike. Sve to sanirano odgovarajućom terapijom. Za to vreme vitalne vrednosti u granicama normale. Nakon 50 dana bolesnica otvara kapke i počinje da spontano diše. Neorijentisana u vremenu i prostoru. Od pre sedam dana, diše spontano, sve vitalne vrednosti stabilne i u granicama normale. Prebačena na odeljenje radi pripreme za prebacivanje na ortopedsku kliniku radi ugrađivanje veštačkih kukova. Od pre nekoliko sati ispušta neartikulisane glasove i krike. Kontakt sa bolesnicom nemoguć. Rendgen glave posle povrede nije pokazao nikakvo krvarenje u mozgu, osim što se može pretpostaviti da je bilo petehijalnih ili, pak, znakova masne embolije zbog preloma dugih kostiju. Dakle, možemo da zaključimo da je na osnovu neurološkog pregleda ustanovljeno da nema ispada funkcija, da se verovatno radi o postkomatoznom stanju posle izuzetno teške politraume, komocije i kontuzije mozga.

–       Da, ali do sada nismo imali, profesore, ovakav slučaj izlaska iz kome, sa ovakim kricima.

–       Dragi kolega, vama anesteziolozima je pripalo da otvorite nove, još nepoznate stranice u, ako hoćete, nauci i praksi. Vi uspevate da reanimirate povrede mozga koje su još nedovoljno proučene i koje su se ranije završavale smrću. 50 dana veštačke ventilacije, uz intenzivnu terapiju nutritivnim i elektrolitskim infuzijama, uz neprekidnu borbu protiv raznih zapaljivih procesa, koji bi bolesnicu odneli da je niste pokrivali određenom antibakterijskom terapijom i intenzivnom negom. Verujem da ćemo uskoro znati nešto što do sada nismo znali. Kod mladih osoba ćelije mozga se regenerišu. Da sam ja to za vreme mojih ispita rekao, mene bi oborili i proglasili za neznalicu. Dakle, na pragu smo novih otkrića. Moj predlog je da sutra pošaljem ekipu koja će bolesnici da uzme EEG.^[1]Bolesnica je sada sedirana, bilo bi dobro da ostane tako do sutra ujutru, pa da je probudite tek kada joj stave elektrode EEG-a na glavu. Tako ćete registrovati početak prekida sedacije sve do potpunog buđenja.

Drago mi je što ste me pozvali, jer u mojoj praksi nisam imao ovakog bolesnika.

Tek što je profesor napustio bolnicu začu se sirena kola hitne pomoći. Trka kroz hodnike.

Kolega Đorđe, kome je danas bilo jedno od prvih dežurstava, pregledao je aparat za anesteziju. Koleginica Rumenić pripremala je infuzije zajedno sa anestetičarkom Mirom, bila je stariji dežurni. Kolega Đorđe, mada je već bio na kraju specijalizacije, još nije doživeo vatreno krštenje, bilo mu je ovo prvo dežurstvo u Zemunskoj bolnici. Specijalizirao je u Švedskoj. Nikoli se učini da je stvarno suvišan, pored ovako iskusnih lekara, ali ipak reši da ostane.

–       Hvala vam što ste uzeli na sebe da sedirate Milenu, nama nije pošlo za rukom.

–       Znate, to je uvek tako kada ste na specijalizaciji, video sam da ste je sedirali tačno po šemi kao što treba. Međutim, čim sam je uhvatio za ruku, ona se umirila.

–       Mislite da ću vam ja to poverovati?

–       Moj otac me je učio da se ne kladim. Tvrdio je da se klade samo hohštapleri i budale.

–       Zašto?

–       Hohštapleri zato što unapred znaju da će opkladu dobiti, a budale, naravno, što su budale.

–       Ako ja to dobro razumem, vi nećete da se kladite zato što znate da ćete opkladu dobiti?

Vrata se otvoriše, osoblje hitne pomoći unese na nosilima jednu ženu čija se starost nije mogla odrediti, jer joj je lice bilo prekriveno debelim slojem već usirene krvi. Padalo je u oči da je, za razliku od mnogih povređenih u saobraćajnim nesrećama, ova žena bila obučena sa mnogo ukusa, a haljine, čarape, cipele i vidljivi delovi ruku i nogu, potpuno očuvani. Svako je krenuo na svoj posao. Hirurg je pokušao da ustanovi brzim pregledom povrede, anesteziolozi da prokontrolišu vitalne vrednosti.

–       Srčana radnja ritmična, 120 u minutu, disanje površno, jedva čujno 10 puta u minutu. Na plućima ništa osobeno. Arterijski pritisak 90/60, jedva merljiv.

–       Infuzija teče u venu, uključen hemacel.

–       Sukcijom očišćena usna duplja, mešavina povraćenog sadržaja i krvi u većoj količini. Hemacel pod pritiskom. Pentotal lagano ubrizgati. Bolesnica diše spontano površno. Atropin, skolin 60mg. Pokušavam da intubiram… glasne žice ne vidim… epiglotis^[2]u krvi… nazirem tubus… prolazi bez otpora… nalazim se verovatno u traheji, naduti kaf. Ventiliram, ali ne čujem disanje.

–       Desno pipam polomljena rebra u donjem delu grudnog koša obostrano. Ekstremiteti i gornji i donji izgledaju nepovređeni. Trbuh mekan sa lakim defansom u predelu slezine, špric sa dugom iglom za punkciju ‒ oglasio se hirurg.

–       Pritisak pada, jedva merljiv 70… 70 sa… ne meri se…..

–       Ne čujem disanje iako ventiliram pod pritiskom. Kontrolišem tubus… izgleda da je u traheji. Disanje i dalje nečujno. Izlazi vazduh iz usne duplje, nokti bolesnice plavičasti.

–       Krv koja teče iz povreda na glavi… tamna.

–       Hitno uključiti još jednu infuziju. Hemacel i dalje pod pritiskom, pripremite efedrin.

–       Druga infuzija teče u venu.

–       Hvala, čestitam na brzini.

–       Pokušajte da jače naduvate kaf na tubusu. Ne čujem ništa, vazduh u velikoj količini izlazi iz usne duplje.

–       Trbušna duplja puna krvi. Verovatno pukla slezina, hitno u operacionu salu ‒ ču se opet hirurg.

–       Problemi sa intubacijom. Sačekajte trenutak!

Nikola uze laringoskop, Đorđe mu ustupi mesto. Zavukao je laringoskop ponovo u usnu duplju da bi prokontrolisao gde se nalazi tubus. Nalazio se ispod epiglotisa ali je bilo očigledno da se vazduh vraća nazad u ždrelo, jer su se videli mehurići koji su izlazili iz krvi koja se nakupila u ždrelu.

–       Aspirator, brzo drugi kateter ! Izgleda da je zapušen, aspirator na maksimum… tako… otpusti kaf…

Pokušao je da špatulom laringoskopa podigne epiglotis i to mu je pošlo za rukom. Pokušao je da tubus gurne dublje, nije išlo, osetio je otpor. Lagano je počeo da izvlači tubus. U momentu kada je prošao ispod epiglotisa, svetlost laringoskopa mu je osvetlilo ulaz u dušnik, gle čuda, nije bilo glasnih žica.

–       Pritisak 100/70 puls 125, bolesnica pokreće ruku! Fiksirajte jače da ne izvuče infuziju!

Nikola vide u dubini, kada se bolesnica napela, slabo osvetljen otvor i pokuša da u njega ugura tubus. Bio je to refleksni pokret kome se i sam začudio, no ipak skoro viknu.

–       Naduvajte kaf. Slušalice, šta sada čujete nad plućima?

–       Oba pluća se ventiliraju, puna su sekreta.

–       Fiksirajte tubus! Aspirirajte, nešto nije u redu, aspirator ne vuče dobro, sperite kateter! Tu je problem, zapušen je! Brzo drugi, sada je ok. Koliki je pritisak? Dajte još šest kubika pentotala i aloefrina 40.

–       100/ 70, puls sto. Teče druga flaša hamacela.

–       Idemo na rendgen. Đorđe, nastavite, ali bolesnica je budna, dodajte nitroksidula i petidina.

Čuvajte taj tubus kao oči u glavi. Bojim se ako bi došlo do slučajne ekstubacije da više ne bismo mogli da je intubiramo. Mislim da je dušnik otkinut i, samo zahvaljujući sreći da je bolesnica počela da se budi i refleksno se napinjala, video sam nešto što je ličilo na otvor nečega i tu sam oprezno ugurao tubus, i sam ne verujući da je to dušnik. Moramo da javimo „otorincima“ da se spreme za hitnu traheotomiju[3].

Ja ću im objasniti šta sam video, ali mislim da ni oni neće imati večeras lak posao.

–       Doktore, to je neverovatna priča i sada moram da se zahvalim bogu što ste bili prisutni. Ne verujem da bismo Đorđe i ja to uspeli!

–       Ni ja ne verujem još uvek da sam ja to uspeo! No jedino ventilacija pluća koju čujemo i boja kože, noktiju i krvi govori da smo sada u dušniku.

–       Načelnika traži šok-soba, Milena opet viče i nemirna je.

–       Doktorka, čuvajte mi tubus zajedno sa Đorđem. Ne verujem da bismo još jednom imali sreću. Imam utisak da je povreda glave mnogo ozbiljnija nego što nam se čini. Čim budem mogao, doći ću do vas u operativu salu. Ne znam da li se može tačno rendgenom proveriti gde nam stoji tubus i kako izgleda dušnik, da li je „otkinut“.

 

Trčeći hodnikom prema intenzivnoj nezi vide saobraćajnog milicionera.

–       Druže, da li ste vi dopratili ovu ženu povređenu u sudaru?

–       Jesam, doktore.

–       Šta je bilo? Kakav je sudar bio?

–       Povređena je vozila mercedes i nabila se ispod jedne ’ladnjače kojoj nisu radila stop-svetla. ’Ladnjača je naglo kočila, jer je ispred sebe imala autobus. Sudar je bio užasan, jedva smo uspeli da izvučemo povređenu, i to tek posle dolaska vatrogasaca koji su imali električnu testeru za čelik. Povređena je bila zakačena bradom za volan, ostali deo tela je bio ispod haube koja je bila skroz pomerena udesno, zajedno sa motorom, tako joj je telo sa nogama praktično visilo van kola, inače bi bilo smrskano. Tako nešto nisam nikada video, imala je veliku sreću.

–       Hvala vam.

Produžio je da trči prema intenzivnoj nezi. Put mu preprečiše momci iz tehničke službe sa merdevinama. Kačili su table ‒ putokaze. Na brzinu pročita natpis Operacioni blok – anestezija i intenzivna nega.

–       Mnogo truda je uloženo i evo i rezultata. Moraš da priznaš da je sve mnogo brže počelo da se odvija nego što si mislio da će moći.

–       Da, to je tačno. Čudno je to baš kada sam ugledao ove nove poručene table sa natpisima. Pomislih, taman kada misliš da se obraduješ, uvek nešto stigne da tu radost pokvari.

–       Znam, misliš na Danila i njegov ostanak u Švajcarskoj?

–       Da, mislim da je Danilo mudar momak!

Krici su se ponovo čuli. Možda nešto malo slabiji. Izgledalo je da to neka žena plače i povremeno tužno zapomaže. Kada je ušao u intenzivnu negu, uzeo je ponovo Mileninu ruku u svoju. Prestala je da zapomaže.

–       Hajde, Milena, pogledaj me. Mi smo već stari prijatelji, znamo se, proveli smo tolike dane i noći zajedno. Tebi je dobro, nisi sama, svi smo pored tebe, ne plaši se! Stegni mi ruku ako me razumeš. Tek si se probudila iz jednog dubokog sna, pa ne znaš šta se sa tobom dogodilo. Povređena si u saobraćajnoj nesreći, u bolnici si, ne boj se, ozdravićeš. Milena, stegni mi ruku ako me čuješ. Stegni mi ruku, Milena. Razumeš li me?

–       Ništa se ne događa, ruka je ostala nepokretna u mojoj. Ipak verujem u rad koji su Šveđani objavili o nekoliko bolesnika koji su ležali u intenzivnoj nezi i probudili su se iz kome.

Od sto pedeset komatoznih bolesnika, sto su delimično ili potpuno mogli da ponove šta su doktori ili sestra za vreme dežurstva pričali kada su bili pored njihove postelje. Predlagalo se da se komatoznom bolesniku uvek kaže šta će se sa njim raditi. Treba ga obavestiti pre nego mu se daje injekcija, pre nego što se na njemu radi neka intervencija koja boli. Često je postojao skok pritiska i ubrzanje srčane radnje, naizgled, potpuno bezrazložno. Kasnije se otkrilo da je bolesnica čula razgovor koji su vodili dva doktora pored njenog kreveta o lošoj prognozi bolesti i neminovnoj smrti za nekoliko dana.

Zato joj je Nikola pričao kako je van bolnice mnogo snega, kako se deca na ulici sankaju i grudvaju, praveći velikog Sneška Belića. Za to vreme je nije držao za ruku, a ona je bila potpuno mirna. Imao je utisak da ga sluša. Čim je prestao da joj priča i kada se udaljio od postelje, ponovo je započinjala da zapomaže uz neverovatno jake, neobične glasove.

Dogovorio se sa sestrama iz intenzivne nege da na smenu svaka od njih, ako to posao dozvoli, odsedi pored Milene i da je drži za ruku ili da joj priča makar šta.

Hteo je da ode do operacione sale i da vidi šta se tamo događa sa bolesnicom, za koju je strahovao da će se teško izvući, pogotovo što nije nikada čuo da je nekome bio otkinut dušnik. Doktora Vitezovića je sreo na ulazi u operacioni blok.

–       Zar je već završen sastanak?

–       Nije, ali zvali su me u operacionu sala. Doktor Lukić ima probleme, nije samo slezina prsla, nego i creva, i to naročito debelo.

–       Nije to jedini problem, mislim da joj je iskidan dušnik. Nije mogla da se intubira. Posle nekoliko pokušaja nisam mogao da vidim ispod epiglotisa ništa. Glasnih žica nije bilo. Slučajno je bolesnica počela da se budi i napela se kada sam bio sa laringoskopom ispod epiglotisa, tako da sam video neki otvor u koga sam refleksno ubacio tubus. Bio sam u traheji. Doktorka Rumenić je obavestila doktora Janjatovića pa ćemo joj morati da uradimo traheotomiju. Ja nisam nikada do sada čuo da se nekome otkinuo dušnik.

–       Nisam ni ja, ali hajde, videćemo. Nego kako je Milena, šta je mišljenje profesora Ristića?

–       Mišljenja je da Milena ima mnogobrojna ishemična žarišta u korteksu, te juče predložio sedaciju do sutra, a zatim dolazi njegova ekipa da je napravi EEG. Pa ćemo čuti. Za sada je mnogo mirnija sa priličnom dozom sedativa. Sve vitalne vrednosti su u granicama normale osim svesti.

U operacionoj sali bila je tišina. Anestezija nije imala probleme. Oba plućna krila su se ventilirala.

–       Koleginice Rumenić, šta su našli na rendgenu glave?

–       Subduralni hematom veličine manje mandarine. Predložena je kraniotomija. Ja sam obavestila konsultanta neurohirurga koji će doći pred kraj hirurškog operativnog zahvata da bi nastavio odmah operaciju glave, ako stanje bolesnice dozvoli.

–       Koleginice, javite mi kada hirurzi završe operaciju, ja ću biti u mojoj sobi. Molim vas, pred kraj operacije kompletnu laboratoriju, pozovite Zavod za transfuziju i obezbedite dovoljno krvi i plazme!

Morao je da se javi Vesni, jer mesto na ručak, evo, neće stići ni na večeru. Verovao je da će se povratkom Jasninim i već stasalim sopstvenim specijalizantima situacija popraviti i da će se smanjiti broj dežurstava i ovakvih neplaniranih ostanaka u bolnici. Nažalost, posle današnjeg Danilovog pisma nije se mogao nazreti takav preokret u Zemunskoj bolnici.

–       Njegov postupak me je nagnao da razmišljam o svojoj porodici. On misli da je vreme da je osnuje, a ja je imam. Zahvaljujući Vesni i roditeljima, izgleda da porodica ne trpi što joj je glava porodice zauzeta ostvarivanjem nekih svojih želja ili, bolje rečeno, želja tima anesteziologa koji su stigli sa svoje specijalizacije u bolnicu koja je još živela životom provincijske bolnice austrougarskog pograničnog grada Zemuna.

–       Hoćeš da kažeš da je to pravi gradski „špital“?

–       Mada nisam proučavao istoriju ove bolnice, izgleda da period posle završenog Prvog svetskog rata nije doneo mnogo izmena u načinu rada. Došao je i Drugi svetski rat. Opet je Zemun postao granični grad između okupirane Srbije i Nezavisne države Hrvatske. Za vreme tih ratnih godina ne samo da se bolnica nije izmenila nego se slobodno moglo reći da su je te godine unazadile.

–       Da, ali Zemun posle Drugog svetskog rata postaje jedna od opština glavnog grada Beograda. „Gradski špital“ postaje Gradska bolnica. Naglo se menjaju okolnosti. Grad se nalazi na dva važna puta, oba internacionalna. Neko shvata da će se Zemunska bolnica blagovremeno morati odenuti u savremenije ruho, ali kako? Nađu se neka sredstva i gradnja se započne.

–       Uvek se započinje jedan posao pa onda političke prilike, bolje rečeno neprilike, odnose sredstva pa gradnja staje. Posle niz godina, gradnja se nastavlja, ali projekti koji su bili planirani za bolnicu od pre nekoliko godina nisu više aktuelni. Vreme ih je pregazilo.

Nikao je čitav grad u blizini ‒ Novi Beograd. Zemun se širi, počinje da se na periferiji stvara industrija i, naravno, dva autoputa sa saobraćajnim nesrećama i politraumom. Evo nas sada, tu gde smo. Pokušava se da se planovi osavremene, ali to retko uspeva, naročito kada su sredstva ograničena.

–       Hoćeš da kažeš: pregazilo nas vreme i svi ovi pokušaji i teško izvojevani uspesi ne mogu da funkcionišu, jer mnogo toga treba da se učini da bi bolnica mogla odgovoriti potrebama vremenu u kome se zida.

–       Gde si sada ti, Nikola, u svemu tome?

–       Mnogo daleko od cilja koji sam sebi postavio.

–       Možda je cilj bio nerealan, loše procenjen?

–       Verovatno. Verovao sam da ćemo za pet godina stići tako daleko da ćemo moći da izgradimo temelje koji će nam dati mogućnosti da radimo svoj posao onako kako doliči anesteziolozima. Evo tu smo blizu, ali naravno da nisam uračunao okolnosti koje će se događati van naših mogućnosti. Ovakve i slične okolnosti nisu zavisile od nas. Bila je to u računu greška.

–       Misliš na Danila?

–       Ne samo na njega.

–       On te je naterao da danas počneš da misliš i o sebi. Kao uvek kada imaš neki takav problem, onda ga gurneš u fioku.

–       Da, gurao sam ga do danas, ali to više niti mogu niti smem.

–       No, prvo da se vratimo još poslu u ovoj kući.

–       Da, potrebno je da odem na možda duže vreme iz bolnice da vidim kako i šta ostali savremeni svet radi. Intenzivna nega sa savremenom aparaturom uneće potpuno nov način rada. Mislim da mnogi nisu svesni toga. Izuzetak čini upravnik Dujanović. Shvatio sam njegovu taktiku, zašto je insistirao da se Operacioni blok, anestezija i intenzivna nega odvoje od hirurških službi. Hteo je jedno moderno odeljenje u kome su mladi ljudi, koji se ne boje rada, koji još nisu pali pod uticaj atmosfere kuće. Znači da se već sada naglo menjaju stavovi bolnice, koja od jednog „špitalja“ postaje moderna ustanova uprkos zastarelom shvatanju stare garde, koja će morati uskoro u penziju.

–       Ostaju, kako ti kažeš „mladi starci“, oni koji nemaju nikakvu, a kamoli novu koncepciju.

–       Da, toga se najviše bojim. Nastupiće vreme kada će neznanje, nerad i nesavesnost biti vidljivi. To se neće moći skrivati kojekakvim pričama o lošim platama i često navođenom rečenicom: „Niko ne može da me tako malo plati kao što ja mogu malo da radim“. Kreiraće se nove koncepcije razvoja odeljenja, a preko njih i čitave bolnice. Neće više biti „ja mislim“ ili „ja znam“ i „zašto mi moramo da prednjačimo kada to niko u našoj okolini nema ili se time ne bavi“. Manje nepotrebnih i neargumentovanih diskusija, mnogo dobro argumentovanih projekata.

Ovaj narod je izgubio mnogo vremena zbog neznanja, loših rukovodilaca, zastarelih koncepcija. Izgleda da nikako ne uspevamo, i pored odlazaka u inostranstvo, i pored mnogobrojnih skupih kongresa i specijalizacija, da zaboravimo kako ne moramo da izmišljamo toplu vodu i rupe na saksijama, kada to u svetu postoji već vekovima. Moraćemo konačno da priznamo da se problemi i organizacije zdravstvene službe ne mogu rešavati beskrajnim besplodnim diskusijama. Autoriteti u tim poslovima moraju da budu ljudi koji su zato školovani i koji su videli kako to u svetu funkcioniše, a ne najjači partijski funkcioneri.

–       Biće tu krvavih bojeva. Oni koji neće da prihvate takav način rada, braniće se.

–       Ne sme se zavaravati da će se takav način rada brzo i lako postići. Na visokim položajima nalaze se rukovodioci koji, osim partijskih, nemaju druge kvalitete da bi mogli da sprovedu ovakve reforme u današnjem društvu. Zato će biti borba teška i uporna, jer će ti drugovi upotrebiti svu svoju moć partijskih rukovodilaca da po svaku cenu zadrže vlast i svoje fotelje. Vremena nemam, već nas je davno pregazilo.

–       Ono što ne znam je da li će biti dovoljno onih koji će hteti da se bore ili će, hajde da tako kažem, dezertirati odlaskom u svet gde se traži znanje, rad i savesnost i oni predstavljaju jedini razlog prosperiteta.

–       Gde si sada ti u svemu tome?

–       Kako možeš tako nešto da me pitaš kada znaš da sada momentalno stojim pred velikim problemima?

–       Zar je bilo neko vreme kada nisi?

Začu se kucanje na vratima. Kao stidljivo, promoli se Brankova glava.

–       Čuo sam da je drug načelnik u svom kabinetu, pa ko velim da vidim da li će da dâ jednu kafu doktoru koji je završio četiri porođaja, biće ih još dva noćas.

–       Slušaj ti, obični doktore, moraš već jednom da se uozbiljiš i da prekineš sa tim titulama!

–       Šta ćeš, drug si mi pa moram da ti priznam da mi je jako drago što mi je drug načelnik.

–       Tu grešiš, jer drug ti je samo vršilac dužnosti načelnika.

–       Ah, sada se i ti izmotavaš! Akcije su ti porasle i mislim da tu neće biti nikakvih teškoća.

–       Mislim da je sve to još neizvesno. Zaboravio si da i ja treba da želim mesto načelnika, međutim, ono mi se sve manje i manje sviđa. Taj svakodnevni okršaj sa hirurzima i ostali doktorima koji ni sami valjda ne znaju zašto su protiv nečega. Neshvatljivo je da im smeta što neko preuzima deo njihove odgovornosti i time im olakša svakodnevni rad. No i tebi je sve jasno kao i meni. Imam jedno sasvim drugo iznenađenje za tebe. Evo ti pa pročitaj!

Odoh da poručim kafu.

Kada se vratio sa kafom, zatekao je Branka kako još čita pismo.

–       Mislio sam da mi je drug savladao čitanje još u osnovnoj školi.

–       Bezobrazniče, čitam ga po treći put!

–       Dakle, šta kažeš?

–       Šta da kažem! Nisam to očekivao zato ga i čitam po treći put. To je veliki gubitak za vas preostalo dvoje.

–       Tačno se to dogodilo da nam ne dozvoli da dovršimo ono što smo započeli kada smo došli u ovu kuću. Pismo koje sam dobio od Danila otvorilo je fioku u koju guram probleme mog ličnog života.

–       Aha, govorio sam ti da taj tvoj princip nije bezopasan, jer mogu sve fioke da se odjednom otvore.

–       Kao što vidiš, otvorila se samo jedna. No, dozvoli da ti završim priču. Ovih nekoliko godina sam želeo da žrtvujem i da se bavim pretežno problemima koji je pred mene postavio moj poziv. To se moglo, jer je to bio fer dogovor između Jasne, Danila i mene. Nisam pretpostavio da će to biti tako teško kao što je bilo, ali nastranu sve to, ipak smo sve troje nešto učinili. Kada pogledaš unazad, mnogo toga se dogodilo i danas možemo reći smo stvorili uslove za pristojan rad.

–       To valjda ja najbolje znam, ali ne razumem zašto kažeš da se otvorila fioka sa tvojim ličnim problemima?

–       Danilo spominje da je vreme da povede računa o svom ličnom životu, pa da zato želi da uplovi u neku mirnu luku.

–       Da, razumeo sam ga. Neoženjen, pa hoće da osnuje porodicu.

–       Nasuprot tome, ja imam porodicu koju skoro i ne viđam. Nažalost, nisam uspeo mnogo da učinim do danas za njih. Pretpostavio sam da ću konačno imati više vremena. Izgradnja se završava. Planirano je bilo da Danilo preuzme intenzivnu negu, a Jasna operacione sale da bih ja moga da se posvetim malo porodici. Od iduće godine će nam se dežurstva prorediti. Ostalo mi je da odem tri meseca u inostranstvo.

–       Mislim da to nije razumno, jer treba da budeš tu. Tvoj odlazak će omogućiti mnogima koji vas ne vole da utiču na preinačenje odluke Upravnog odbora i Saveta ustanove i da sve opet vrate na staro.

–       Na staro se više ne može ništa da vrati. Jedino mogu da nas ponovo stave pod hirurgiju, no to nije najveća tragedija.

–       Mislim da to ne bi bilo nimalo dobro!

–       Od dva zla uvek je jedno manje. Možda ti nije jedno jasno: intenzivna nega će biti naš najveći problem i sigurno najveći uspeh ako bude funkcionisala kako treba.

–       To sam ti i napominjao za vreme naših diskusija, ali, gospodo anesteziolozi, vi niste hteli da slušate, izbacujući parole: ili sve ili ništa.

–       Slušaj, još nisam stigao da ti ispričam da sam dobi poziv od fabrike Godar iz Holandije da dođem na šestomesečno usavršavanje. To je savremena bolnica koja ima sličnu organizaciju opšteg tipa kao što je naša, naravno, bez ovakve traumatologije koju mi imamo. Pošto sam upoznat sa programom rada koji je organizovala fabrika, mislio sam da podelim to sa Danilom. Ja bih prvi išao na tri meseca, a on me smenio za druga tri. No sada vidiš da to otpada, tako da ja uopšte ne mogu ni tri meseca da krenem, a da ostavim u ovakvoj situaciji Jasnu samu. Međutim, fabrika snosi troškove mog boravka u celini. Svakako da možeš pretpostaviti koliko je potreban takav odlazak da bi se videlo u praksi kako funkcioniše jedan operacioni blok sa intenzivnom negom. Sve što smo mi predvideli plod je našeg knjiškog znanja.

–       Kada je planiran taj odlazak u inostranstvo?

–       To zavise od nas, ali svakako do kraja godine. Već nekoliko sati preturam po glavi kako isplivati sada iz drugog jedinog problema. Ako zaboravimo sve ovo od malopre, onda ostaje pitanje kako raspodeliti posao bez jednog specijaliste, jer naši specijalizanti još nisu završili specijalizaciju, tek sada ih moramo poslati na kruženje. Čak i kada se vrate, neće imati nikakva iskustva u radu u intenzivnoj nezi. Vraćaju se, kao što znaš, tek iduće godine u jesen.

–       Dobro, bar imate dovoljno specijalizanata koje stižu na kruženje.

–       Da, to si upravu, ali imamo jednog specijalistu manje, koji je jedini imao malo iskustva, stečenog u ovoj kući. Jasna radi još uvek skraćeno radno vreme, ali dežurstva opet padaju na drugi dan. Jasno ti je da bih ja morao da radim sav ovaj organizacioni posao i da vodim intenzivnu negu, koja zahteva jednog celog specijalistu. Jedini izlaz iz ove teške situacije je da se odloži organizacija intenzivne nege dok se ne steknu bolji uslovi. No znaš da je to sada, kada je skoro sve organizaciono završeno, neizvodljivo.

–       Zar misliš da nikoga nećeš dobiti ako raspišete konkurs za mesto koje je upražnjeno odlaskom Danila?

–       Mislim da takvog gotovog specijalistu nećemo naći. Znači, jasno ti je. Nadigli smo veliku galamu, verovali smo u ono za šta smo se borili i, skoro pred ostvarenje čitavog projekta, bićemo prinuđeni da se korigujemo, jer kadrovski nećemo biti u stanju da pokrijemo organizaciju onakvu kakvu smo predložili. Nedobronamerni će reći: „Skretali smo vam pažnju na početku jer smo znali da te novine nisu izvodljive.“

Zazvonio je telefon

–       Hirurzi završavaju operaciju. Bolesnica je u dobrom stanju. Laboratorijski nalazi u granicama normale. Načalnik Janjatović hoće da vas vidi.

–       Odmah dolazim!

–       Dakle, mnogo si se zapetljao, Nikola. Idemo zajedno u salu.

 

1 9 / 1 7

Snimljen je ponovo vrat bolesnice u operacionoj sali. Jasno se videlo zahvaljujući tubusu da je deo dušnika pomeren i da se nalazi po lokalizaciji u odnosu na vratne pršljenove niže nekoliko santimetara.

Dogovoreno je da se odmah započne sa operacijom koja bi dušnik ponovo fiksirala na njegovo mesto, a da se zatim napravi traheotomija. Nije se smelo reskirati da sa ovako nesigurnim tubusom produži dalje lečenje bolesnice, pogotovo što je moglo da dođe do pogoršanja krvarenja u mozgu, što je moglo da dovede do prestanka disanja. Teško bi se bolesnica još jednom mogla intubirati sa uspehom. Doktor Janjatović u svojoj praksi nije takođe video ovakav slučaj. Bila je to dugotrajna i komplikovana operacija. Oko ponoći je operacija završena. Nikola je nekoliko puta odlazio u intenzivnu negu da obiđe Milenu. Bila je mirna, spavala je pod priličnom dozom sedativa.

Ostao je dugo pored njene postelje, gledajući sve njene rezultate laboratorijske i operativne, razmišljajući šta će sutra neurolozi uspeti da otkriju svojim EEG aparatom. Koliko truda i borbe da se spase jedan mladi život i još uvek jedna velika neizvesnost da li će posle završene operacije kuka, koja joj još predstoji, Milena ikada moći da se raduje životu, da bude nečija supruga, da diplomira na fakultetu koji je započela i postane bude majka.

–       To okupira tvoja razmišljanja.

–       Kako da me ne okupiraju kada sam svakodnevno sukobljen sa takvom vrstom bolesnika čiji ishod lečenje je potpuno neizvestan. Bilo bi nehumano da se borimo svim postojećim sredstvima da spasavamo život koji neće biti isti kao pre nesreće. S kojim pravom ih vraćamo da ostanu u životu u kome neće biti radosti, u kome će biti nesrećni, izazivati sažaljenje svoje okoline. Živeće život u kome će biti manje vredni, a da ne govorimo o onima koji neće biti u stanju da sami privređuju, pa će pasti na teret ili familije ili društva.

–       Šta bi ti hteo, da uz povređenog dobiješ i garanciju. Ako lečenje uspe, povređeni će se posle oporavka uključiti u život kao da se ništa nije desilo.

–       Ne govori gluposti, znam da je to nemoguće, ali sam stvarno zabrinut! Jer kao što i sam vidiš, vek u kome živimo je prepun tehničkih mogućnosti koje su svakim danom sve savršenije. Koliko u medicini ima novih pronalazaka! Možeš li da zamisliš da mi već sada možemo mnogo više nego kada sam završio specijalizaciju, a prošlo je samo nekoliko godina.

–       Razumem te ja, ti govoriš o kvalitetu života koji se ne može da predvidi.

–       Evo, samo današnji primer: teške povrede među kojima i oštećenje dušnika koje je nekim čudom za vreme transporta omogućavalo disanje. Da je nisam uspeo intubirati, bila bi mrtva. Posle ovoliko operativnih zahvata, videćemo šta će predložiti neurohirurg, ali izgleda da smo joj spasli život. Da bih utvrdio koliko je vremena prošlo od momenta sudara do dolaska u bolnicu, pade mi pogled na generalije bolesnice. Profesor je pevanja na Muzičkoj akademiji u Novom Sadu. Dakle, šta će biti sa njenim glasnim žicama? Da li će moći da govori? Da li će svojim studentima moći da drži predavanja? Majka troje dece.

–       Današnji dan te tera na razna razmišljanja koja nisu ni najmanje optimistična. Ipak, mislim da je život svakog čoveka dragocenost, a našem pozivu je dato u zadatak da se za njega bori. Tek kada se za njega izboriš, tek onda možeš da diskutuješ o tome koliko je kod svake individue ponaosob taj ostatak života dragocen. Svedoci smo da se u dijagnostici svakodnevno pronalaze nove tehničke mogućnosti, čitava revolucija u transplantaciji organa je na pomolu. Doktore. ko zna čime će vas naoružati da biste mogli da se borite za dostojan život svakog pojedinca.

Bilo je dva sata posle ponoći kada se operacija završila. Pogledao je na sat. Da li je vredelo presvlačiti se i ići kući? Bilo je pametnije spavati u bolnici, jer u šest treba ustati da bi se bilo u sedam u bolnici. Ipak je rešio i crveni taunus jurio je praznim ulicama Beograda. Gledajući na skazaljke časovnika, računao je da ipak vredi što prelazi čitav ovaj put od bolnice do kuće. Da, vredelo je biti u zagrljaju Vesne makar i na trenutak i videti osmehe zaspalih ćerki. Oni bi u Nikoli budili osećanje neizmerne sreće.

Kada bi nedoumice i neprijatni događaji prekrili njegovo nebo onim groznocrnim oblacima nagoveštavajući strašno nevreme, osmesi njegovih ćerki, njihovi blaženi izrazi u snu, njihove ručice koje su ga grlile i njihova čavrljanja, odjednom bi razvedrili nebo iznad njega. Crni oblaci kao da su bili rukom odneti. Nebo bi opet bilo plavo i vedro. Prepun nove energije rešavao bi probleme koji su izgledali do pre nekoliko trenutaka nerešivi.

 

1 9 / 1 8

Na jutarnjoj viziti stanje svih bolesnika bilo je dobro. Milena je spavala pod velikom dozom sedativa. Čekala se ekipa lekara sa neurološke klinike da joj uzmu EEG.

Bolesnica koja je doneta u popodnevnim časovima sa povređenom trahejom, polomljenim rebrima, krvarenjem u trbuhu, kojoj je bila izvađena slezina i odstranjen deo perforiranog debelog creva, bila je stabilna. Operacija na dušniku je izvršena. Napravljena je traheotomija preko koje bolesnica biva veštački ventilirana zbog velikog broja prelomljenih rebara koji joj onemogućuju nesmetano spontano disanje. Mišljenje konsultanta neurohirurga, koji je obišao bolesnicu u ranim jutarnjim časovima, bilo je da se u toku dana napravi još jedan snimak glave, pa ukoliko se ustanovi da se ugrušak krvi povećao, da se pripremi za operaciju i da joj se uradi kraniotomija kako bi se ugrušak krvi otklonio.

Operativni program je bio vrlo obiman. Radilo se u svih pet sala. Nikola je rešio da pomogne Jasni oko organizacije programa, jer za sada u intenzivnoj nezi nije bilo nikakvog posla. Uveo je prvu bolesnicu u anesteziju, pomažući koleginici koja je bila tek nekoliko nedelja na stažu.

–       Doktora Vajnberga tražio doktor Malenić iz Groningena. Molio je, ako je moguće, da načelnik bude kod telefona, zvaće oko 10 časova.

–       Eto ti što imamo popularne anesteziologe, pa ih čak iz severne Holandije traže.

–       Čuli Holanđani da imamo izvanredne hirurge pa žele da se raspitaju da li bi mogli da se operišu u Zemunskoj bolnici.

–       Eh, sada ga pretera, što bi zvali anesteziologa! Zar nije logično da zovu hirurga?

–       Nekada, dok nisu postojali anesteziolozi, bio je to čaršijski red. No već davno se to izmenilo. Samo u ustanovama gde je anestezija na zavidnoj visini može da bude i hirurgija uspešna. Zato zovu anesteziologe.

–       Gospodine načelniče, mi smo se kao hirurzi uvek divili vašoj dovitljivosti, no ipak mi smo ti koji drže sve konce u svojim rukama. Ipak bi bilo logično da se doktor javi hirurgu.

–       Doktore Dakiću, vi ste doajen hirurgije i poznati ste u svetu, jer ste bili skoro na svim velikim kongresima. Međutim, to je svet nauke. Pored uspešnih referata ipak nije lako ustanoviti kako ko od hirurga drži nož u ruci i kako vezuje konce, a mi vam stojimo nad glavom i svakodnevni smo svedoci vaših uspeha.

–       Hoće li neko da malo bolje namesti ovo svetlo?

Odgovora nije bilo. Jutarnji dvoboj između anestezije i hirurgije je bio završen.

Pošto su svi bolesnici bili uvedeni u anesteziju i operacije započele u operacionim salama, Nikola prepusti saradnicima brigu o bolesnicima. Jasna je bila vrednija jer je Nikolu čekala već skuvana kafa.

 

–       Grize me savest kada sam čula da si tek oko dva sata posle ponoći juče napustio bolnicu.

–       Ja sam vrlo zadovoljan jer sam imao dosta vremena da o svemu razmislim. Moje prisustvo je bilo više potrebno da se ove naše kolege ne osećaju tako uplašeno od naših dežurstava.

–       Čujem da si imao vrlo tešku intubaciju. Nisam htela da produžavam diskusiju na raportu, ali o kakvom se to otkinutom dušniku priča?

–       Još ćemo morati da o tome popričamo sa doktorom Janjatovićem koji je napravio plastiku dušnika, vrativši ga na svoje mesto. Operacija nije bila ni malo jednostavna. Tek posle toga je za svaku sigurnost napravljena traheotomija.

–       Ali kako si ti tu otkinutu traheju našao i kroz nju provukao tubus?

–       E, to bih i ja voleo da znam. Iskreno, otišao sam na prijemnu ambulantu da pomognem kolegi Đorđu i Rumenićki. Posle nekoliko pokušaja, Đorđe nije uspeo da intubira, bolesnica je bila u tako lošoj situaciji da se nije smelo rizikovati još jedna neuspela intubacija. Kada sam osvetlio ulaz u traheju, video sam da tubus leži dobro, ali se vazduh vraćao u ždrelo. Ličilo je kao da je na tubusu prsao balon za naduvavanje, te sam tražio drugi tubus i dok sam čekao da mi ga Voja doda aspirirajući krv iz dušnika, u jednom trenutku shvatih da nigde ne vidim glasne žice, a da mi se u daljini ukazuje neki otvor, u koji mahinalno gurnuh tubus. Naduvali smo kaf i kiseonik je krenuo u pluća.

–       Neverovatno!

–       Kasnije, kada su otorinci otvorili vrat, videlo se da je jednim delom dušnik ostao fiksiran, a da je otvor koji sam ja video pod svetlošću laringoskopa bio otkinut. Nego, zamisli malopre, dok sam bio u sali, javljao se telefonom Velja Malenić.

–       Otkud on? Mora da se već za ovo kratko vreme obogatio kada telefonira čak iz Holandije.

–       Zakazao je da budem pored telefona oko 10 časova.

Telefon zazvoni.

–       Izgleda da mu se žuri, ako je to on. Halo… Da. Kako si, stari druže? Kako se vraćaš? Zar te tako savladala nostalgija? Ma nije valjda teta tako bolesna! Ne brini, sigurno ću je obići još danas. Šta kažeš, ti bi se vratio ako bi se našlo neko mesto u Beogradu? Mogu da te obradujem, imam odmah mesto za tebe. Naravno, ako hoćeš da uđeš u jedan odličan tim anesteziologa… Ne, ne šalim se… Danilo nam je otišao za Švajcarsku… Njegovo mesto je upražnjeno i ovih dana će biti raspisan konkurs. Hajde da se čujemo večeras posle 11, imaš moj telefon. Zdravo, čekam te večeras i promisli, jer bi bilo pametno, ako ti je naša ponuda prihvatljiva, da se konkurs raspiše tako da ne bi imao konkurenciju. Pozdravlja te Jasna i do čujenja!

Lagano je Nikola spustio slušalicu kao da se plaši da nešto nekim naglim pokretom ne sruši ili pak da ne razbije. Nastade jedna duža pauza.

–       Bio bi red, koleginice Jasna, da svome šefu skuvate još jednu kafu.

–       Odmah, šefe, mogu i tri-četiri odjednom.

–       Dakle, zar ti nisam obećao da će sve biti u najboljem redu, i da se ne uzbuđuješ bez potrebe. Rekao sam ti da imam jednu vezu na koju nikada ne računam, ali, kada sam u bezizlaznom položaju, i bez molbe mi se želja usliši.

–       Da li je moguće da si ga ti juče zvao u Holandiju?

–       Ni napamet mi Velja nije pao! Pogotovo juče kada je bilo toliko posla. Ne, javlja se, jer mu je tetka teško bolesna, pa me moli da je obiđem i vidim o čemu se radi. Velja je kod nje stanovao za vreme svojih studija i specijalizacije. To je divna žena koja se o njemu starala posle smrti njegovih roditelja, nema nikoga od familije sem njega. Tetka takođe ima vrlo lep stan. Ako Velja ne stigne brzo, a tetka umre, izgubiće taj stan, što je nenadoknadiv gubitak.

Ne znam koliko si uspela da shvatiš iz našeg razgovora. Tetka je operisana od tumora debelog creva. Nisu svi nalazi od isečaka tumora dobijeni, ali se verovatno radi o zloćudnom tumoru. Velja je ostao sam u Groningenu, jer ga je Aca napustio a da se sa njim nije ni pozdravio. Jednostavno je pobegao, jer kako Velja kaže, nije mogao da izdrži tempo posla. Možeš da pomisliš kakav je utisak takav nestanak Acin izazvao u onom svetu. Velja kaže da bi on dao tamo otkaz, ako je tetka toliko bolesna, jer smatra da je njegove mesto sada pored nje, pa se sada raspituje da li ima neko slobodno mesto u Beogradu.

–       Da čovek ne poveruje da je ovo sve moguće!

–       Mislim da je preuranjeno da se radujemo. Ako bi se ostvarilo, boljeg čoveka ne bismo mogli da nađemo da zameni Danila. Dakle, ja bih ipak popio još jednu kafu, obećala si, a obećanje ne ispunjavaš.

–       Još uvek ne mogu da poverujem da bi dolaskom Veljinim sve naše brige nestale!

–       Nemoj da preteruješ, imamo ih dosta i ko zna koliko će ih još biti. Od jutros već imamo jednu novu brigu. Fabrika Godar traži da dođem na jednonedeljno savetovanje i definitivno planiranje porudžbine i celokupne opreme za intenzivnu negu. Upravnik je već dobio dopis od Jugomontane i gospođe Ružić. Jasno ti je ‒ dok se ne raspiše konkurs i ne dođe još jedan anesteziolog, od toga nema ništa.

Doktor Velja Malenić bio je Nikolin prijatelj, drug sa kojim su Jasna i on specijalizirali, a vezivalo ih je jedno lepo prijateljstvo. Skroman, pametan, odličan anesteziolog, specijalizirao je anesteziju za Kraljevačku bolnicu. Posle nekoliko godina provedenih u Kraljevačkoj bolnici, želeo je da pređe u Beograd. Na poziv doktora Aleksandra Milojkovića, koji je otišao pre nekoliko meseci u Groningen, univerzitet koji se nalazio na samom severu Holandije, Velja je prihvatio poziv.

 

Nikola je pre nekoliko nedelja dobio pismo od Velje, koji izgleda nije bio najsrećniji u Holandiji, a pre neki dan je čuo od koleginice anesteziologa na ginekologiji da se doktor Milojković iznenadno vratio iz Holandije. Naravno, nikome nije rekao da je u stvari pobegao bez ikakvog otkaza.

Po podne istog dana je Nikola otišao na Prvu hiruršku kliniku na kojoj je operisana Veljina tetka.

Hirurg koji je tetku operisao saopštio mu je da je situacija vrlo loša i da su je samo otvorili i zatvorili, jer je pun trbuh bio metastaza, tako da nije vredelo ništa operisati. Obradovala se kada ga je videla. Bila je potpuno svesna da joj je kraj blizu.

Neurolozi su uzeli EEG Mileni. Rezultat je bio ohrabrujući. Promene koje su nađene na EEG-u predstavljale su žarišta koja su nastala delom usled masne embolije[4], a i delom usled mikro tromboze[5] sitnih krvih sudova mozga. Ove promene su uzrok visokog stepena smrtnosti. Ukoliko bolesnik preživi, manifestuju se epilepsijom i psihičkim poremećajima u zavisnosti od lokalizacije žarišta. Vremenom se simptomi ovih promena ublažuju. Posle nekoliko dana sedacije broj napada neartikulisanih krikova se smanjio. Naročito je na nju uticalo prisustvo njenih poznanika i prijatelja koji su provodili po nekoliko sati dnevno sa njom. Prebačena je na Ortopedsku kliniku na Banjici, gde je posle nekoliko dana operisana. Sa uspehom joj je ugrađen i veštački kuk. Posle osam meseci od saobraćajne nesreće i posle bezbroj krupnih i sitnih intervencija, otpuštena je kući na dalje lečenje.

Profesorka sa Muzičke akademije Cenić Bosiljka prošla je kroz mnogobrojne komplikacije u postoperativnom toku. Posle tromesečnog lečenja mogla je da bude otpuštena kući. No desilo se ono čega su se doktor Janjatović i Nikola pribojavali, glasne žice su bile uništene i Bosa nije mogla da se vrati svom pozivu. Nije mogla da govori.

Sasvim slučajno je doktor Janjatović na nekom kongresu u inostranstvu saznao da na jednoj klinici u Marseju postoji profesor otorine koji operativno zahvatom može da konstruiše ‒ ugradi nove glasne žice.

Izgledalo je to kao priča iz bajke. Ipak, doznavši adresu profesora poslali su celokupnu Bosina dokumentacija i već posle nekoliko nedelja stigao je odgovor da profesor veruje kako se bolesnici može pomoći, ali da je želi videti i pregledati kako bi dao definitivno mišljenje. Ukoliko ono bude bilo pozitivno, odmah bi je operisao.

Od Bose i njenog supruga pa do celokupnog osoblja intenzivne nege i hirurgije, svi su se bili obradovali, jer je Bosa postala, posle ovoliko provedenih meseci u bolnici, neka vrsta mezimice.

Prošlo je još nekoliko nedelja pre nego što je Bosa mogla da krene na put. Morale su da se obave mnoge formalnosti. Potrebno je bilo mišljenje naših eksperata, profesora otorinolaringologa o svrsishodnosti takve operacije. Zatim, izjava da se takva intervencija ne radi u zemlji. Tek tada bi takav predmet išao na komisiju Zavoda za zdravstvenu zaštitu, koja bi davala mišljenje o neophodnosti operacije u inostranstvu uz odobrenje plaćanja troškova puta i operacije. Na osnovu toga Narodna banka je odobravala devizna sredstva.

Za to vreme se Bosiljka oporavila i lepo je izgledala, ali je izgubila nadu da će se ikada završiti birokratska procedura, pribojavala se i neuspeha operativnog zahvata, jer je to sve njoj ličilo na naučnu fantastiku. Dani su joj prolazili tako sporo.

 

Nisu prošle ni dve nedelje od raspisivanja konkursa, a doktor Malenić je postao anesteziolog Zemunske bolnice. Bez ikakvih problema je Savet bolnice prihvatio da se raspiše konkurs za jednog anesteziologa sa najmanje dve godine prakse sa poznavanjem jednog stranog jezika i iskustvom u radu intenzivne nege. Nažalost, tetka nije dugo bila u životu posle njegovog povratka u Beograd.

 

1 9 / 1 9

Najzad su se sve formalnosti završile. Bosiljka je mogla da krene za Lion. Bili su spremni pasoš, viza, garancije Osiguravajućeg zavoda i banke da će troškovi puta, boravka i lečenja biti nadoknađeni u devizama. Celokupna medicinska dokumentacija prevedena je na francuski, određen je i lekar pratilac Bosiljkin. S obzirom da se radilo o francuskom jeziku, jedini koji je mogao da krene sa Bosiljkom bio je doktor Velja Malenić. Bio je jako iznenađen što je, tek što je došao iz Holandije, morao da krene kao pratilac bolesnice. Smatrao je da to treba da bude Nikola, ali prihvatio je Nikolin razlog – francuski jezik.

Međutim, Bosiljka je bila vezana za Nikolu posle toliko operativnih intervencija i provedenih dana i noći za vreme njenih najtežih trenutaka u intenzivnoj nezi. Bosin suprug je tražio da razgovara sa doktorom Vajnbergom.

–       Doktore, nadam se da se nećete ljutiti što smo sebi uzeli slobodu da vas zamolimo da vi lično, ako je to ikako moguće, krenete sa Bosiljkom za Francusku. Molim vas da se dobro razumemo, mi ništa nemamo protiv doktora Malenića, ali on Bosu, tako reći, i ne poznaje. Mi znamo šta ste sve vi za Bosu učinili, otud i naše poverenje u vas.

–       Mogu da vam kažem da sam vrlo dirnut ovom vašom željom, ali doktor Malenić je jedini koji od nas govori odlično francuski, otud i naša odluka da je on najpogodniji da bude Bosin pratilac.

–       Mi smo čuli za taj razlog, ali mislim da smo našli rešenje. Bosiljkina najbolja prijateljica je profesor francuskog jezika, te bi ona pošla sa vama i mogla da ostane posle operacije u bolnici pored nje. Koliko smo upoznati, postoperativno bi Bosa morala da ostane zbog vežbi skoro mesec dana. Ja sam se, u međuvremenu, raspitao: troškovi puta i boravka u Lionu Bosine prijateljice bi pali na naš teret.

–       To je možda dobra ideja, ali sve to mora opet da prođe kroz formalnosti od izdavanja pasoša, vize, do svih ostalih garancija, a to će nam oduzeti mnogo vremena. Bosi je zakazan pregled iduće nedelje.

–       Molim vas, ako imamo vašu saglasnost, sve ostalo ću ja srediti za 24 sata.

–       Moraću da o svemu promislim i da porazgovaram sa mojim kolegama, pa ću vam javiti šta smo odlučili.

–       Nisam htela da te ometam dok si razgovarao sa Bosinim suprugom, ali javljala se gospođa Ružić i molila te je da joj se što hitnije javiš. Pozdravio te je rođeni otac i kaže da je zaboravio kada je video svog sina.

–       Gospođo, javljam se po naređenju!

–       Zaboga, Nikola, pa ja već danima čekam da mi javite datum polaska u Holandiju. Stvarno me ljutite, zbog vas i vaše ležernosti direktor Godara u Holandiji misli da ja nisam u stanju da organizujem jedan najobičniji sastanak.

–       Ema, ne ljutite se, ali sam ovih dana bio u gužvi te nisam imao vremena da odem do upravnika i vidim kada bi se mogao poslati zahtev za slobodne dane na Upravni odbor.

–       Stvarno, ja više ništa ne razumem! Ja sam poslala Upravi bolnice akt u kome sam tražila vaš odlazak u Holandiju uz napomenu da svi troškovi vašeg puta padaju na naš teret. Ne znam šta bi toj vašoj bolnici bilo još potrebno!

–       Molim vas, ne ljutite se, još danas ću otići na razgovore! Ono što ste zaboravili, jer vi ipak radite u poluinostranom preduzeću, Upravni odbor mora dati saglasnost za slobodne dane, a nas anesteziologa je malo, a pre dve nedelje nas je bilo još manje.

–       Da, priča se da vam je doktor Milenković dao otkaz i otišao za inostranstvo.

–       Zar ste i vi to već doznali?

–       Da, doznala sam još i nešto više, da ste raspisali konkurs i da vam se doktor Velja Malenić javio iz Holandije. Već je stigao u Zemun. Kakvu vi to moć imate?

–       Doktor Malenić je saznao da će Zemun dobiti intenzivnu negu, koju oprema gospođa Ružić, te se zato i vratio iz inostranstva.

–       Nemogući ste, to samo vama može da padne na pamet! No i pored svega, ipak sam još uvek ljuta. Doktore, javite mi što pre datum vašeg polaska.

–       Jasna, molim te, pozovi Velju. Ako može da dođe, moramo stvarno da se o mnogim stvarima dogovorimo, koje sam ja stalno odlagao.

–       Eto, opet jednu stvar odlažeš, javi se ocu. Obećala sam da ćeš to odmah učiniti!

Znao je zašto otac želi da razgovara sa njim. Stari gospodin je u poslednje vreme često pobolevao. Vlažni rovovi Prvog svetskog rata, revolucija i borba između „belih i crvenih“, ranjavanja, dva izvođenja na streljanje, koja je samo srećom uspeo da preživi. Gubitak svoje cele porodice, koja je, sem majke i oca, likvidirana za vreme revolucije. Neizvesnost života u emigraciji. Prolazio je kroz niz neprijatnih, ali isto tako i prijatnih trenutaka: brak, rođenje sina, napredovanje u službi. No, bilo je to kratkoga veka. Drugi svetski rat ruši sve ono što je godinama gradio. Na veliku sreću, porodica ostaje zdrava i živa za sve vreme okupacije. Nemačku okupaciju smenjuje dolazak Crvene armije sa Narodnooslobodilačkom vojskom. Oslobodioci stvaraju državu radnika i seljaka. Inače staložen i oprezan, izgleda da nije verovao da će ga posle toliko godina ponovo snaći isto „zlo“ zbog koga je napustio svoju otadžbinu. Kao i mnogi u Jugoslaviji, verovao je da je će to stanje biti kratkoga veka. Uskoro se uverio da je takvo verovanje bilo kobno. Kažnjen je zbog svoje lakovernosti, odvode ga oslobodioci na Goli otok. [6]

Vratio se kući posle tri godine izmenjen, moglo bi se reći, izgubljen. Jedino što on nije sebi dozvolio da se to na njemu vidi. Zatražio je penziju. Dobio je invalidsku, jer nije imao pune godine službe. Jedno vreme nije ništa radio. Penzija je bila mala. Živelo se u oskudici. Sin mu je još studirao. To je bio razlog što je pokušao da nađe neke honorarne poslove, te je tako prebrodio krizu čoveka koji je proveo tri godine u jezivim uslovima, ne znajući stvarni uzrok svog stradanja, osim što je bio poreklom Rus i što se pre 30 godina borio protiv komunizma.

–       Ha, izgubljeni sin se javlja. Ima nekih porodičnih stvari, pa bismo želeli da te vidimo. Dogovorili smo se da se jednom nedeljno vidimo na večeri kod nas, ali vi ste nam mnogo zauzeta generacija.

–       Stižemo večeras, samo kaži mami da se mnogo ne trudi oko večere, inače smo debeli pa držimo dijetu. Kako je baka? Molim te, gde joj kupuješ njen prokupac koji ona tako voli, ja više nigde ne mogu da ga nađem?

–       Oko toga nemoj da se brineš, donesi joj ma kakvo crno vino. Ja imam još nekoliko praznih vlaša sa etiketom Prokupac. Ona, naravno, uvek od mene dobija otvorenu flašu vina u kojoj je pola nekog crnog vina a pola česmovače. [7] Primetili smo da, od kada je stigla u poznu starost, (ne zaboravi, skoro joj je 88 godina) čim popije svoju drugu času „nekrštenog“ vina, odmah posle jela zaspi.

–       Hvala ti na obaveštenju, uštedeo si mi mnogo lutanja. Doviđenja do večeras!

–       Dakle, Veljo, koliko mi vremena daješ za ovaj razgovor?

–       Koliko hoćeš, hirurzi će biti još najmanje nekoliko sati zauzeti. Jasna i ja smo zamolili da nas zovu ako ma šta bude potrebno.

–       Da pređemo odmah na prvi problem. Jutros mi je bio Bosiljkin suprug sa molbom da je ja pratim za Lion. Izvinjava se doktoru Maleniću, moleći te da to ne shvatiš kao neko nepoverenje prema tebi, ali Bosa želi da je pratim, jer sam bio od početka prijema u bolnicu do skoro svih njenih operacija njen anesteziolog. Proveo sam mnoge dane u intenzivnoj nezi pored nje za vreme dežurstava. Objasnio sam mu da je naša odluka da ti budeš njen pratilac doneta zbog tvog odličnog poznavanja francuskog jezika. No oni su tu pronašli slučajno jedno rešenje. Bosina najbolja drugarica, koja je inače profesor francuskog jezika na fakultetu u Novom Sadu, inače je rešila da prati Bosu u Lion i da tamo ostane dok bude ležala u bolnici i ne bude mogla da krene kući posle završnih govornih vežbi. Želim da čujem vaše mišljenje.

–       Iskreno rečeno, vrlo sam se čudio što ste mene odredili za pratioca Bosinog, jer je ona kao bolesnica za mene potpuno nepoznata. Video sam je na viziti samo nekoliko puta. No, kada sam upoznao okolnosti pod kojima radite, da Jasna ima još bebu i da si ti prezauzet mnogim poslovima koji nisu direktno u vezi sa strukom, onda sam prihvatio takvu odluku. Znači, mislim, pošto je otpao problem jezika, da ti treba da ideš sa Bosiljkom.

–       Jasna?

–       Potpuno saglasna sa Veljom. Mislim da, pored jezika, ima dosta problema čisto stručnih o kojima treba da porazgovaramo.

–       Svakako, ali bih ja to pokušao da organizujem drugi put, jer to je vrlo važno pitanje. Molio bih vas da promislite i eventualno pogledate literaturu da vidimo šta se sve može očekivati kod bolesnice koja je imala mnogobrojne prelome, istrgnut dušnik, koji je operisan i vraćen na svoje mesto, ali ima na vratu otvor na koji diše i preko koga govori. Pluća koja su nekoliko puta zapaljena, bila je nekoliko puta intubirana i veštački ventilirana. Teško se samostalno kreće. Takođe, moramo da proučimo kako je klimatizirana kabina i kakvi su pritisci kiseonika i ugljen-dioksida. Vrlo je važno na osnovu svega toga da se dogovorimo šta treba da sadrži kofer za prvu pomoć. Toliko za sada. Prelazimo na drugu tačku koju moramo danas da rešimo, a to je put u Nemačku i Holandiju. Plan mora još u toku dana da se preda direktoru za Upravni odbor.

–       Dakle, već nekoliko meseci odbijamo da prihvatimo poziv Dregera koji nas poziva na kratak kurs od tri dana u fabriku u Bremenu, jer izbacuje nekoliko novih aparata za anesteziju, a naročito za veštačku ventilaciju i reanimaciju. Pojaviće se na tržištu tačno kroz godinu dana, kada treba da stigne i oprema za intenzivnu negu. Zato im je važno naše mišljenje i žele da budemo prvi koji će rukovati sa njom. Za nas to znači da pokušavamo da postanemo jedna od oglednih ustanova koja će prihvatiti obuku jugoslovenskih anesteziologa na svom terenu. Odmah zatim, pošto smo vrlo blizu Holandije, čekaju nas takođe na dva dana da definitivno damo nacrt naše intenzivne nege sa aparaturom i svim električnim i ostalim potrebnim uređajima. Plan bi bio sledeći. Idući četvrtak krećem sa Bosom ujutru za Pariz i Lion. Uveče sam u Lionu. Ujutru prisustvujem operaciji. Popodne sam sa Bosom dok se ne probudi, a ujutru sam u pet sati u avionu za Pariz, pa ako se ne izgubim u opštoj gužvi, hvatam prvi avion za Bremen i tamo sam u popodnevnim časovima. Tu me čeka Velja sa grupom koja u subotu ujutru ide iz Beograda. Tamo smo do srede popodne, sedamo na voz i idemo za Holandiju, gde radimo sve do nedelje i vraćamo se u nedelju uveče iz Amsterdama za Beograd. To bi bilo plan koji je, što se tiče puta, ako se negde ja ne izgubim, ostvariv. Karte su već rezervisane i čeka se samo odluka Upravnog odbora.

Dakle da vas čujem?

–       Jasna, ja ga znam sa studija, izgledao je potpuno staložen i miran mlad čovek. Ovoga ne poznajem

–       Ima vremena, upoznaćeš ga. Samo polako. Danas je još pristojan.

–       Primedbe, molim?

–       Pre svega, ako sve te rezervacije budu štimale, ja nemam nikakvih problema, pošto krećem iz Beograda sa grupom anesteziologa i u Bremenu se nalazim sa tobom. Ako stigneš, jer od Liona do Bremena je, ako ja znam još geografiju, više nego pola Evrope. Ko nam plaće put i sve troškove?

–       Celokupan trošak puta plaća Jugomontana. Organizuje gospođa Ružić, koje si ti sećaš sa kongresa i naših sastanaka.

–       Moje skromno pitanje je kako je gospodin načelnik rešio da se radi u ovoj kući dok su gospoda na odmoru.

–       Dakle, ti ćeš se svakog dana, Jasna, voziti od Novog Beograda do Zemunske bolnice. Voziće te tvoj lični šofer, tvoj suprug. Imaš dovoljan broj specijalizanata za četiri sale. Pošto su sve iskusne kolege i koleginice, mislio sam da je najbolje da po rasporedu dežurstva svako od njih dežura, a da ti budeš u pripravnosti ako negde zapne. Hirurzi su obećali da će smanjiti program, jer inače imaju „hirurške dane“ u Sloveniji. Dogovoren je sa direktorom da u slučaju potrebe za vreme dežurstava bolnička kola dođu po tebe i da te vraćaju kući.

Vrlo mi je žao što te ostavljamo, ali nemam nikakvih drugih ideja. Misliš da ćeš to nekako izdržati?

–       Mislim da si se stvarno potrudio, kao i do sada uvek, a i nadam se da se nećete izgubiti u tom dalekom belom svetu!

–       Hvala, odoh da predam zahtev Upravnom odboru i da porazgovaram još o nekim stvarima sa direktorom. Molim vas, budite tako dobri pa za ponedeljak pripremite vaša mišljenja o transportu bolesnika avionom. Ako se slažete, organizovali bismo to uz prisustvo naših specijalizanata.

 

1 9 / 2 0

Bilo je to jedno lepo veče koje je proveo zajedno sa Vesnom kod roditelja. Tek kada bi se našao sa njima, osetio bi kako život brzo protiče kraj njega. Uvek bi bilo nekih novosti koje kao da se nisu događale u njegovoj porodici. Često je želeo da kaže: „Zaboga, pa što mi se ne javiste!“ Sva sreća da je nije to rekao. Ko bi njega pronašao i kada bi imao vremena! Imao je utisak da su ga štedeli od svojih problema koje su u ovim poznim godinama ipak morali sami da rešavaju. Često je Vesna nalazila vremena da im pomogne, da ih odvede u kupovinu.

Posmatrao je baku, koja se primetno zgrbila. Nije mogao da odvoji pogled od jedne slike koja se nalazila na stočiću gde su bile stare porodične fotografije u ramovima kakvi su se još samo ponekad mogli pronaći u starinarnicama. Fotografija bake sa njegovom majkom, devojčicom, koja je tek pošla u osnovnu školu, valjda pred Prvi svetski rat. Baka, korpulentna glumica, koja je u to doba igrala velike uloge i bila svesna svoje lepote i držanja jedne svetske dame. Slikana kao sve takozvane „umetničke fotografije“ iz tog vremena, u pozadini se videla Niška tvrđava, naravno, naslikana na platnu. Sedela je baka u jednoj raskošnoj fotelji kao da je htela da kaže: „Pogledajte me kao izgledam“. Oslonjena na veliki kišobran sa koštanom drškom u vidu labudovog vrata i glave, dok je kraj njenih nogu sedela ćerka koja je zaljubljeno gledala u svoju majku. Bio je on ponosan na svoju baku, koja je i kasnije u životu, kada je i on bio dete, ličila na tu energičnu, sebe svesnu nekadašnju primadonu. Izgledalo je da baka ne stari, osim što je njena lepa kosa vremenom postala potpuno srebrna.

Bila je ona uvek spremna svakoga da sasluša i da svakome pomogne. Nije volela nepoštenje i grdila je glasno i jasno sve one koji joj se nisu dopadali ili za koje je mislila da su ulizice, loši ljudi i prevaranti. Nije bilo važno da li su bili na položaju ili pak obični ljudi koje je sretala svakog dana. Poštovali su je, ali su je se i plašili, a kresala je ljudima istinu u oči kao da je bila na pozornici, nikada nije razmišljala šta će biti kada se spusti zavesa.

Posle smrti svog supruga, koji je umro od pegavog tifusa za vreme Prvog svetskog rata, izvela je troje dece sama na put. Dva dečaka je poverila svom dobrom prijatelju pukovniku Dunjiću koji je vodio đake Više gimnazije pred navalom Austrijanaca preko Albanije, verujući da će ih spasti od odmazde pobednika. Ćerka je ostala pored nje. Bila je najmlađa, još dete. Završio se rat, vratila su se deca iz belog sveta kao skoro svršeni ljudi. Jedan je završio Vojnu akademiju i postao artiljerac, a drugi farmaciju da bi preuzeo apoteku, jednu od najstarijih u Beogradu. Ćerku je udala za Rusa emigranta, kako bi često govorila, „koji dođe iz belog sveta ali ne na belom konju, jer mu ukradoše crveni“.

Ostala je sa njima da živi ostatak svog života, preuzevši ulogu glavnog „menadžera“ u kući i vaspitača unuka, koga je učila ljubavi prema bližnjem svom, kome je pričale bajke, a kada je odrastao, pričala mu o srpskim junacima, recitujući narodnu poeziju. Učila ga je da voli taj narod i zemlju u kojoj se rodio. Bila je pravična, pa ga je na „doškolovanje“ slala kod oca, govoreći: „ On zna više od mene o Rusiji, o kojoj sam samo čitala preko knjiga Tolstoja, Turgenjeva i Dostojevskog. To je, sinko, bila prošlost, a on će te naučiti sadašnjosti, a ti u njoj živiš. To će te naučiti životu.“

Ova stara gospođa, koja je sedela pored njega i pila Prokupac za koji nije znala da je „kršten“, jedva je ličila na onu njegovu baku. Da su se negde sreli ne bi je ni poznao. Godine su učinile svoje. Držanje primadone navikle na divljenje i lepote i korpulentnosti sa slike, zamenio je lik pogrbljene starice pod bremenom godina i života. Ali Nikola kao da to nije primećivao, toliko lepote, ljubavi i zahvalnosti bilo je vezano za njenu ličnost. Osećanja nikada neće izmeniti njen lik koji je znao iz detinjstva. Ta osećanja nikada neće ostariti i biti prepuštena zaboravu.

Majka je bila još uvek mladolika. Činilo mu se da se obistinjuje ono što je uvek tvrdio u detinjstvu, da ona neće nikada ostariti i da će uvek ostati lepa i mlada.

Otac je poslednjih godina naglo ostario i oronuo. Kao lekar, video je po mnogim njegovim postupcima da se oprašta od života i da, pored svega, pokušava i sebi i svojoj okolini da pokaže kako je još tako daleko kraj.

Za vreme večere govorilo se o lepoti unuka i njihovim dosetkama. Starija Milica, koja je bila odličan đak, postala je odličan recitator, baka je tvrdila da će sigurno biti velika glumica. Mlađa Maja je svojom umiljatošću sve oko sebe osvajala. Vesna je sa bakom i mamom prešla u kuhinju da operu sudove i pospreme ostatke od večere.

Nikola ispriča ocu da se sprema na put iduće nedelje za Francusku, Nemačku i Holandiju.

–       Vidiš, zbog toga sam i želeo da se vidimo večeras. Hoću da podelim sa tobom moja strahovanja, jer za ovih nekoliko zadnjih godina se mnogo šta dogodilo, što je nekako prošlo bez velikih komentara i gužve. Već smo nekoliko puta diskutovali o čudnoj politici koju ova zemlja vodi. Moram da priznam da, evo, mi kao jedna penzionerska porodica možemo od naših penzija da živimo sasvim pristojno. Nažalost, vi mladi živite mnogo teže, što me vrlo brine. Ti i Vesna radite zajedno i, naizgled, čak ste i dovoljno plaćeni. No od toga niste u stanju čak ni stan sebi da obezbedite. Na koji način misliš da dođeš do stana, sinko? Deca ti rastu. Verovatno da ćeš uspeti da dobiješ naše stanove posle naše smrti. Međutim, to može da potraje!

–       Da, tu si potpuno u pravu! Verovao sam da ćemo stan dobiti ili ja ili Vesna preko naših ustanova u kojima radimo, ali se više tome ne nadam, jer se i ja i ona nalazimo negde u sredini liste onih koji čekaju. Drugi imaju mnogo više dece nego mi. Samo po nekoliko stanova se svake godine izdvaja iz Fonda za stambenu izgradnju, a lista onih koji čekaju je svake godine sve veća.

–       No, to nije moja najveća briga! Želim vrlo iskreno da porazgovaram sa tobom, jer misli da sam napravio veliki propust što sam ostao u Jugoslaviji posle propasti Rusije. Kao što znaš, mnogi moji zemljaci su produžili i otišli na zapad, jedan manji deo je otišao za Ameriku. Drugi deo napušta Evropu pred Drugi svetski rat. Ja sam ostao, verujući da sam u slovenskoj zemlji u kojoj se govori sličan jezik, u kome je ista religija i u kojoj je kralj Aleksandar bio oficir iste vojne akademije koju sam i ja završio.

Nisam mogao nikada da pretpostavim da će Crvena armija osloboditi ovu zemlju zajedno sa Titom i da će ovaj kraj sveta, koji je uvek bio u savezništvu sa Francuskom, Engleskom i Amerikom, potpasti pod vladavinu komunizma. Zašto su mene optužili da sam špijun Sovjetskog Saveza, to će ostati večna tajna, jer bar ti znaš da to nije nikada mogla da bude ni sumnja, a kamoli istina!

Tri godine preživeti među zverima na pustom ostrvu, bilo je verovatno lakše nego među ljudima na Golom otoku. I eto, tu smo gde smo. Imao sam posao koji se nije kotirao na Zapadu, a i moje godine, uz karakteristiku da sam špijun koji je bio na prevaspitavanju na Golom otoku, što je značilo da su mi sva vrata bila zatvorena.

Moja velika sreća što si se ti nekako uspeo da izvučeš iz svega toga što ti je otac u nasleđe ostavio i evo, bar zasada, u ovom društvu imaš zavidan položaj i napreduješ u službi. Moja želja da postaneš lekar, a i slučaj da si specijalista anesteziolog, otvaraju ti vrata u celom svetu.

Ti zidaš i gradiš kao da ćeš čitavog života ostati u ovoj zemlji. Mislim, a čujem i od drugih ljudi, da si odličan organizator i da ćeš verovatno vrlo brzo postati profesor na univerzitetu. Međutim, ako se osvrneš oko sebe, videćeš da su mnogi tvoj drugovi već davno napustili zemlju i zaposlili se u slobodnom svetu. U razgovorima sa tobom sam stekao utisak da su to bili ljudi koji su želeli da zarade novac koji tebe nije nikada interesovao. Mogao sam da razumem da želiš da ostaneš u zemlji gde si se rodio i gde si odrastao. No, više nisam siguran da je to dobar izbor.

–       Još uvek verujem da se mlada generacija mora da izbori za svoje mesto u društvu. Znam da ćeš se smejati, kao i Vesna, kada kažem da ćemo mi obrazovani uspeti da menjamo sadašnje društvo. No, zato treba vremena i mnogo truda.

–       Želim ti najiskrenije reći da sam proveo mnogo noći kajući se što nisam svoju porodicu izveo iz ove zemlje na vreme. Mislim da je ovde, u ovoj najnaprednijoj zemlji od svih ostalih koje su potpale pod uticaj Sovjetskog Saveza, došao trenutak koji mnogi ne shvataju. Jugoslavija, kao zemlja drukčijeg komunizma, bila je do skora potrebna svetu, međutim, danas više nije. Velika materijalna sredstva je uložio Zapad da bi se stekao utisak da komunizam može da opstane pored otvorenih granica i da svako može da ode i da se vrati kad hoće. Mnogi su otišli i još uvek odlaze, a retko se ko vraća. Mađari su želeli da se izvuku ispod vlasti Sovjetskog Saveza, revolucija je ugušena, i dalje su sateliti „Velikog brata“. Čehoslovaci pokušavaju da se isto tako izvuku iz jarma, ali ne verujem da će im to uspeti.

Na Brionskom plenumu je smenjen i izbačen Aleksandar Ranković, potpredsednik i zamenik Josipa Broza, prvi čovek Srbije, član Centralnog komiteta Jugoslavije i ministar unutrašnjih poslova, bolje rečeno, glavni policajac Jugoslavije. Smenjuju ga njegovi partijski drugovi. Smenjuje ga Tito. Razlozi su priča za narod, da ne ulazimo u to, ali onima koji prate šta se događa i čitaju vesti „između redova“ shvataju da se nešto događa. U ovoj ekonomskoj krizi, u kojoj Zapad više ne šalje materijalna sredstava, standard nam naglo opada, jer ga nismo mi svojim radom podigli na ovaj nivo na kome je sada. Federacija republika se klati, „bratstvo i jedinstvo“ se lagano urušava. Bojim se da će uskoro doći do velikog obračuna između republika, možda čak i do revolucija i otcepljenja. Tada će biti, sine, teško napustiti ovu zemlju, a u svetu neće biti mnogo mesta za izbeglice.

–       Ne mogu da verujem u jedan takav raspad. Mi nismo glupav narod. Ne vidim šta bi svaka republika, ako postane država, time dobila. Ja nemam vremena za politiku niti mislim da je moj zadatak da se njome bavim, ali zar se ceo svet ujedinjuje u jednu Evropu, a mi pokušavamo da ovu Jugoslaviju, u kojoj mnogi zavise jedni od drugih, rasparčamo u sitne državice koje će živeti ‒ od čega?

–       Krećeš u svet ovih dana, pogledaj kako svet živi tamo, porazgovaraj sa ljudima i nemoj da misliš samo na anesteziju i intenzivnu negu. Osvrni se oko sebe i pokušaj da vidiš budućnost. Nažalost, odluke moramo, kao što znaš, sami da donesemo. Pametan si, mislim da si upoznao ljude, ne samo kao lekar nego i kao čovek. Uvek sam pokušavao da procenim situacije u kojima sam se nalazio. Nekoliko puta mi je to spaslo život. Nažalost, prevario sam se u proceni vremena u kome živimo. Možda ćeš biti bolje sreće. Ti imaš divne ćerke, a ja imam samo jednog sina.

 

1 9 / 2 1

Bilo je malo putnika u avionu, pa su stjuardese smestili Bosiljku, njenu prijateljicu Anđelku i Nikolu u prvu klasu. U kožnoj širokoj fotelji Bosiljka je bila u poluležećem položaju. Nikola je verovao da će joj takav položaj najviše prijati. Rešio je da je pusti da se ponaša kao da je običan putnik i da vidi da li će let i boravak u aklimatizovanoj kabini aviona loše uticati na nju. Disala je bez ikakvih problema kroz kanilu na vratu, samo što joj se kanila često zatvarala od sekreta koji nije mogla da iskašlje.

Sva sreća što u prvoj klasi nije bilo mnogo putnika, pa su Nikoline intervencije čišćenja kanile na vratu ostajale nezapažene. Preko jednog dugačkog crnog creva, čiji je jedan kraj bio spojen sa jednim tankim kateterom, usisavao je i čistio dušnik preko otvora na vratu. Drugi kraj creva bio je ukopčan na aparat koji je pritiscima stopala na rebrasti balon od čvrste gume stvarao vakuum u jednoj plastičnoj posudi. Na taj način se mogao prazniti sadržaj iz usne i nosne duplje ili pak sakupiti krv i mokraća iz ostalih delova tela po potrebi.

Bosiljka je izigravala veselu i potpuno spokojnu damu, koja je pokušavala da se šali, naizgled potpuno nezainteresovana za okolinu za koju je ona i te kako bila centar pažnje. Naravno da Nikoli nije promaklo da je vrlo uzbuđena i da neprekidno pokušava da odgonetne kakav utisak ostavlja na okolinu. Bio je to prvi Bosiljkin izlazak posle tri meseca ležanja u bolnici, a od toga skoro mesec i po dana bez svesti na aparatu za veštačku ventilaciju.

Sedeli su odmah iza pilotske kabine, tu je bilo najviše prostora te se Nikola lako mogao kretati. Još dok avion nije poleteo, instalirao je jednu plastičnu kanilu u Bosiljkinu levu ruku kako bi, u slučaju neke hitne intervencije, mogao da uključi razne infuziju i ubrizga potrebne lekove direktno u krv. Na desnoj nadlaktici nalazila se manžetna za merenje krvnog pritiska. Povremena merenja su pokazivala da je sve u granicama normale.

Pokušavao je takođe da Anđelku aktivira, dajući joj razna zaduženja. Nevoljno i nespretno je pokušavala da učini ono što se od nje tražilo. Imao je utisak da je htela da mu kaže:

–       More, mani me se, čoveče, to nije moj posao!

Pre polaska, kao što je bilo dogovoreno, tim anesteziologa se sastao da bi se prodiskutovale sve mogućnosti koje bi mogle da komplikuju Bosiljkino opšte stanje za vreme leta. Pripremljena je specijalna torba u kojoj su bili lekovi, zavojni materijal, trahejalne kanile i tubusi kao i ambu- balon za veštačko disanje ukoliko bi došlo do zastoja spontanog disanja, zatim nekoliko plastičnih flaša infuzija, špriceva, raznih veličina i igala.

Verovao je Nikola da će u Anđelki imati saradnika, jer je znao iz iskustva: kada se nešto počne da dešava, okolina je u panici i od nje nema pomoći.

Zato je molio da upozna Anđelku na nekoliko dana pred put, želeći da joj u vrlo grubim crtama objasni šta im se sve može desiti na putu, da joj pokaže šta je šta u koferu i da joj objasni najjednostavnije radnje u kojima bi njena pomoć bila dragocena. Bio je iznenađen njenim brzim shvatanjem čak i komplikovanijih stvari, koje u početku nije ni mislio da joj objašnjava, verujući da je to za profesora francuskog jezika isuviše.

Od jutros je osoba koja je bila u pratnji Bosiljke imala samo isto ime i donekle i lik, ali bila je potpuno izmenjena ličnost.

–       Izgleda da je pod stresom?

–       Ne znam, iznenađen sam. Imam utisak da je uplašena i da se uvukla u sebe. Nadajmo se da sa njom nećemo imati komplikacije na koje nismo računali.

Stigla je kafa pa je Nikola zamolio Anđelku da pomogne Bosiljki, koja je još teško pila.

Sva sreća da je kafa bila skoro hladna, inače bi Bosiljka imala opekotine po vratu i rukama jer je Anđelka nespretno pridržala šolju od kafe koju joj je Bosiljka pružila, jer se zagrcnula.

Bilo je tu vriske i plača, pa Anđelka pobeže u WC.

Kada je smirio situaciju, još uvek iznenađen ode do WC- a. da vidi šta se događa sa Anđelkom. Vrata su bila zaključana, čuo se plač i ridanje, ali na Nikolin poziv Anđelka nije ni pomišljala da otvori vrata.

Morao je da pozove stjuardesu koja otključa vrata. Anđelka je bila sva raščupana, lice kao da je bilo namazano ratnim indijanskim bojama koje su suze razmazale. Jedva je nekako uspeo da je smiri i da je prepusti stjuardesi, jer je morao da ode do Bosiljke, koja je takođe bila uznemirena Anđelkinim postupkom.

–       Doktore, baš mi vas je žao! I ja i suprug smo verovali da smo našli pametno rešenje i da ja nekog imam kraj sebe i da vi imate tumača za francuski jezik.

–       Smiriće se ona, mislim da je zbog nečeg uplašena.

–       Znate, sada moram da vam kažem, dešavalo se njoj to ponekad i u gimnaziji. Ona je bila odličan đak, ali kada ne bi dobro savladala gradivo, pa bila prozvana da odgovara, niste mogli ni reč da iscedite iz nje. U početku, kod nastavnika koji je nisu znali, dobijala bi jedinicu pa je posle bilo muke i kuknjave da se to popravi. Naravno, ja sam na to bila sasvim zaboravila. Posle završetka gimnazije, otišla sam na studije na Muzičku akademiju u Beograd, a ona je ostala da studira francuski jezika u Novom Sadu.

–       Dobro je da ste mi to rekli! Ništa se ne brinite, kada se spustimo u Francusku, verujem da će sve proći.

–       Doktore, vi zbog mene imate samo komplikacije.

–       Bosiljka, hajde nemojte me ljutiti, zar se ne nalazimo na putu da, evo, i ovu zadnju intervenciju završimo sa uspehom kao i ove mnogobrojne do sada?

Anđelka, upristojena, vratila se i sela na svoje mesto. Stjuardesa se pojavi sa nekim kolačićima i sa dve kristalne čaše u kojima se primamljivo ljuljuškao Remi Martel.

–       Hvala najlepše, ali mi pripadamo klubu trezvenjaka. Molim vas, tri đusa!

–       Taman posla, samo nam još treba da se napije.

Posle kraćeg vremena, javi se kapetan sa obaveštenjem da se avion sprema za spuštanje, da je nad Parizom sunčan, topao dan i da svim putnicima želi lep provod.

Nikola ode na trenutak da se zahvali kapetanu na dobrom letu i da čuje da li su poručena nosila za Bosiljku. Prisustvovao je delu razgovora koji ga zabrinu. Avion za Lion kasni jedan sat. Ima neki problem sa motorom, pa će ga zameniti neki drugi avion koji tek treba da stigle iz Južne Afrike. Sve je sređeno, doći će kolica po Bosiljku, rezervisan im je sto u restoranu i ručak, a ukoliko bi bilo nekih daljih problema sa poletanjem i sobe u Aerodromskom hotelu. Takođe je javljeno i bolnici da će bolesnica stići sa zakašnjenjem.

Unutrašnjost aviona nije bila dobro aklimatizirana i to je Bosiljka odmah osetila pri sletanju. Kanila na vratu je počela da joj se puni sekretom, što je otežavalo disanje. Pravilo da se putnik mora da veže kaišem pri sletanju, moralo je biti prekršeno. Nikola je morao da aktivira ponovo aparat, kojim je mogao da očisti sekret iz disajnih puteva, što je odmah uticalo da se Bosiljkino gušenje smiri, i počne da diše bez smetnji.

Avion se prizemljio uz jedva blag potres pri dodiru zemlje. Prvi deo puta je prošao bez nekih komplikacija koje su mogle da se očekuju. Šalio se Nikola sa Bosijkom.

–       Boso, evo nas i u Parizu!

–       Nažalost, doktore, nećemo ga videti! Mislila sam da ću ga kroz prozor moći da vidim Ajfelovu kulu i tornjeve Notr Dam-a, ali nažalost, imala sam utisak da ću se ugušiti.

–       Boso, znate da smo u razgovoru pre polaska pričali da se može dogoditi da se kanila zapuši, da ćemo to začas da izaspiriramo. Nije bar vama to nepoznato, često se to događalo dok ste bili na aparatu za veštačko disanje.

–       Doktore, ali taj osećaj je ipak uvek tako neprijatan, kada osećate da se gušite, a da ste nemoćni da sami sebi pomognete.

–       Zato sam ja pored vas. Najvažnije je da budete smireni i verujete u ono što vam kažem, jer do sada smo sve te neprijatne, a ako hoćete, i mnogo komplikovanije probleme rešavalo zajedno.

Bosiljkina ruka potraži Nikolinu.

–       Zato sam i želela da me vi pratite na operaciju. Verovatno da bi doktor Malenić sve mogao da učini za mene što i vi, ali možda vi niste ni bili svesni da ste se pojavljivali u svim mojim teškim situacijama i uvek do sada otklanjali probleme koji nisu bili laki, kada sam bila stvarno između života i smrti.

–       Hvala vam, jer svakom lekaru prija da čuje ovakve reči od svojih bolesnika. Samo pomislite koliko je lekara uložilo trud da vas dovedemo u ovo stanje u kome se sada nalazite! Evo, sada idemo na poslednju etapu koja treba da vam vrati glas, zahvaljujući neverovatnom napretku medicine.

–       Znate, ja u to još uvek ne mogu da verujem. Čak i ako to sa glasom ne uspe, ja sam srećna što sam ostala živa. Za sve vreme bolesti nisam verovala da ću da preživim. Bilo mi je žao da odem iz ovog života koga sam toliko volela i umela da uživam u njemu. Imala sam sve što je čovek mogao da ima, ljubav, supruga, troje divne dece, posao koji volim i eto…

Tu joj zadrhta glas i niz lice joj počeše da kaplju suze.

–       Kada sam se probudila iz kome i kada sam se samo malo oporavila, nećete mi verovati, počela sam da uživam u svakom danu očekujući da vidim supruga, da mu čujem glas i da osetim toplinu njegovih ruku. Dan kada sam se posle onih silnih operacija popravila i kada ste nam dali dopuštenje da deca dođu u intenzivnu negu, bio je jedan od najsrećnijih u mom životu. Bojim se da mi nećete verovati da sam bila pomirena sa sudbinom da ostanem i bez glasa, samo da bih mogla da uživam u životu koji tek sada umem da cenim i da uživam u svojoj porodici.

Avion je prestao da rula po pisti, motori su se zaustavili. Dok su se putnici iskrcavali, Nikola je otišao da vidi da li je došla ekipa saniteta aerodroma koja je bila najavljena za vreme leta. Vrativši se nazad, zamolio je Anđelku da se dogovori sa nosačima koje je video kako čekaju sa nosilima pred avionom da zamene nosila sa kolicima, jer će morati da odu na ručak u restoran, a zatim verovatno još da čekaju da ih pokupi prvi slobodan avion. Anđelka ga je slušala nekako odsutno.

–       Pa nije valjda da ću imati problema i sa Anđelkinim prevodima? Ovaj njen odsutan pogled i ćutanje nisu slutili na dobro.

Najzad su stigli i oni na red kao zadnji putnici. Nikola je bio prijatno iznenađen kada je u avion ušla jedna starija gospođa u belom mantilu za koju je pomislio da je srednjemedicinska sestra. Međutim, kada mu se predstavila, shvatio je da je lekar. Izvinivši se na ono svog malo francuskog, da ne govori jezik, predstavio je Bosiljku i njenu prijateljicu kao profesora francuskog jezika.

–       Budite ljubazni, Anđelka, pa prenesite doktorki ono što sam vas malopre zamolio!

Anđelka je pokušala nešto da kaže, ali Nikola je video da joj se samo pomeraju usne.

Bilo je neverovatno, ali iz nekih razloga Anđelka kao da nikada u životu nije ni čula za francuski jezik. Shvatio je da definitivno nije bila u stanju da progovori ni reč na francuskom. Bila je to činjenica. Davno nije osetio takvu nemoć. Bio je to trenutak kada nije mogao da nađe ni jedan izlaz iz ove situacije.

Ipak pokuša.

–       Da li neko od pilota ili stjuardesa govori francuski?

Niko od prisutnih Francuza nije znao engleski. Bila je potpuna tišina, koja potraja. Mada oseti da mu se gubi tlo pod nogama, ipak se pojavi onaj drugi Nikola.

–       Uh, što bi ovo bio snimak za uspomenu i dugo sećanje. Na platformi za silaženje iz aviona nosači sa nosilima, doktorka u belom mantilu i doktor pratilac teškog bolesnika, sa tumačem koji ne znaju ni da beknu francuski, a tek smo stigli u Pariz.

Kao što to obično u njegovom životu biva, reši se problem i to nemali.

–       Šta treba da se prevede?

Pogleda prema nebu, jer ne ču nikakve šumove krila osim mnogih brujanja motora aviona koji su se spuštali i poletali. Najzad mu se pogled spusti na jednog od nosača nosila. Imao je oznaku crvenog krsta na rukavu i gledao ga je smešeći se.

–       Samo recite, ja sam Smederevac, živim već dugo godina u Parizu.

–       Bog te posla!

–       Majka mi je to često govorila…

–       Pošto ne znam da li je doktorka razumela, naš avion za Lion kasni za sada sat, te nam je rezervisan sto u restoranu za ručak. Predložio bih da mesto nosila dobijemo invalidska kolica. Bolesnica ide na operaciju glasnih žica u Lion, povređena je u jednoj teškoj saobraćajnoj nesreći.

Skoro potpuno nesvesno mu se zategnuše svi mišići na telu i sav se pretvori u uho, jer mu se ipak učini neverovatno sve što se događalo ovih zadnjih trenutaka. Možda je i on u nekom stresu pa mu se stvari pričinjavaju.

Odahnu, jer ču onu divnu melodiju francuskog jezika, koja mu je ovog puta ličila na najlepšu pesmu. Jedva se uzdrža da ne zagrli i ne izljubi čoveka koji ga gledaše smešeći se.

Sve se dalje odvijalo bez ikakvih problema. Bogoljuba, tako se zvao Smederevac, ostavila doktorka kraj ovih putnika da im se nađe i da ih sprovede do aviona za Lion, kad za to bude vreme. Oprostila se doktorka, poželevši srećan put uz poruku da Bogoljub zna gde će je naći ako kolegi ma šta još zatreba.

Prebačeni su u restoran na ručak. Bio je to dug put kroz mnoge hodnike, preko liftova i električnih stepenica.

Ručak je bio jako ukusan, Bosa se osećala još uvek dobro. Anđelku je pokušavao da preskoči pogledom. Gledao je kroz nju, jedino je primetio da je sve pojela što je bilo na tanjirima, a on svoj ručak nije ni probao. Ustupio ga je Bogoljubu, koji se nije morao moliti.

Razmišljao je da li da se vrati. Počele su da mu se javljaju sumanute ideje: da Anđelku ostavi da nosi nosila na aerodromu, a da Bogoljuba, kakvo ime, povede sa sobom. Nažalost, u prvom trenutku mu ništa pametnije nije padalo napamet. Situacija mu je izgledala neverovatna.

–       Bežiš od stvarnosti. Zašto ne pokušaš da razgovaraš sa Anđelkom?

–       Genijalac, sigurno da sam pokušao, ali nema nikakvih rezultata. Mislio sam o svemu što bi moglo da je dovede u ovakvu situaciju i ne mogu da nađem nikakav razlog. Ako pretpostavim da ne zna jezik, kakav je to, zaboga, fakultet završila? Možda nije nikada govorila francuski ni sa kim? Teško poverovati, čak i on sa svojim gimnazijskim znanjem bi mogao da uspostavi bolji kontakt. Strah? Od čega? Zašto?

–       Anđelka, hajde da se malo prošetamo po aerodromu, imamo još skoro najmanje pola sata čekanja. Bosa nam inače drema, a Bogoljuba ćemo da zamolimo da skokne do onih radnjica ako nas Bosa zatreba.

Nevoljno, kao da izgleda da nije razumela, pogleda potpuno odsutno u Nikolu, kao da ga je sada prvi put u životu videla. Ipak se podiže i osta da stoji pored stola, ne znajući ni šta će ni gde će sa sobom.

Nikola, joj priđe, pa kao da se znaju već godinama, uze je ispod ruke i krenu. Nije pružala nikakav otpor, išla je potpuno oslonjena na njegovu ruku. Stigli su do prelepo ukrašenih i bogato osvetljenih radnjica, fri-šopova. Nikola je zastajao pored izloga, ćuteći i očekujući da će videti da se za nešto interesuje, ali, ne, ona nije od svega toga ništa videla i prepuštala se da je vodi.

U jednom trenutku, oseti da joj je se ruka trese. Pogleda je iskosa i vide kao joj se kotrlju suze niz obraze, da bi počelo da joj se trese čitavo telo uz prigušene jecaje.

–       Hajde da je pustim da se isplače, možda će se desiti čudo, možda će progovoriti ako ne francuski, možda bar srpski.

Stade pred jedan izlog da bi je zaklonio od pogleda sveta. Izvadi maramicu i dade joj da obriše lice. Bio je ljut na nju, osećao je da bi je najradije izlupao kao neko tvrdoglavo dete. Sada je imao vremena da oseti neku vrstu mržnje prema njoj, jer se osećao prevarenim. Njen plač ga nije ni malo dirnuo.

–       Hej, doktore, zar nisi pomislio da je možda bolesna? Pokušaj da joj pomogneš, jer time što besniš u sebi, nećeš ništa postići.

Nije se primećivalo da će kraj tog plača ikada dočekati. Našao se u nezgodnoj situaciji, neočekivano je dobio još jednog bolesnika sa kojim je mogao da komunicira na svom materinjem jeziku, ali nije znao kako, a nije imao ni vremena ni mogućnosti da mu ukaže dovoljno brige i pažnje.

Pa ipak pokuša.

–       Anđelka, sada smo se isplakali, ali nažalost moram da vas nešto upitam, jer moraćemo uskoro da se ponovo ukrcamo u avion. Lekar sam, razumem vas da niste u stanju da progovorite jezik koji verovatno dobro znate. Dešava se to, ali nažalost sada nemamo vremena da ulazimo u detalje. Molio bih vas da me dobro saslušate. Pre svega, prestanite da plačete i da se sekirate! Pokušajte da mi objasnite šta se sa vama dešava. Možda mogu da vam pomognem, lekar sam.

–       Ja ne znam šta mi je… Ja… sve razumem, ali ne mogu ništa da kažem… Ne umem da nađem francuske reči. Užasnuta sam, a u glavi te reči znam na francuskom… Čini mi se… da bih mogla da ih napišem. Znate, ja nisam nikada govorila sa Francuzima… predavala sam i prevodila…

–       Razumem vas, Anđelka, i znam šta vam se dogodilo. To će da prođe i biće sve u najboljem redu, ako se potrudite i to vrlo ozbiljno da me poslušate. Pre svega, prestanite da plačete i da se sekirate. Znam da je to najlakše nekome savetovati, ali je to teško učiniti. Pokušajte da se ne naprežete, da govorite i opustite se. Ne prebacujte sebi ništa, niste vi krivi što ste verovali da nešto možete, a to niste trenutno u stanju. Nije to ništa tako strašno, to će vam se ponovo vratiti samo me, molim vas, poslušajte i opustite se i smirite. Vašom sekiracijom i plačem nećemo ništa rešiti. Kada se ukrcamo u avion, dobićete od mene jednu tabletu da se umirite. Možda ćete čak i malo odspavati. Možda će biti sve u najboljem redu.

Poče ponovo da jeca

–       Dogovorili smo se, suze brišemo. Mi smo zbog Bosiljke ovde, ona je teško bolesna. Hajde da pokušamo da joj ne komplikujemo život, koji joj ni onako nije prost. Anđelka, vi ste joj najbolja drugarica, dogovorili smo se. Brišite te suze i krećemo!

Božidar ih je obavestio da je produženo kašnjenje aviona još za jedan sat. Predložio je da zamole doktorku da im omogući prebacivanje u čekaonicu prve klase, gde bi Bosiljka mogla da se opruži na ugodnim ležajima koji su predviđeni za duža čekanja.

Božidarev predlog je za nekoliko trenutaka bio sproveden u delo. Bosiljka je mogla da prespava i da se odmori sve do polaska aviona. Anđelka je dobila svoju tabletu, pa je i nju svladao san. Doktorka je došla da se oprosti od Nikole. Uz jedan šarmantan osmeh, obavestila je Nikolu da je uspela da obezbedi da ih Božidar prati sve do Liona. Nikola je bio zatečen. Jedva je uspeo da nađe reči zahvalnosti koleginici.

Čim je avion stigao, prvo su njih ukrcali i to, zahvaljujući dobroj organizacije, opet u prvu klasu. Usput je bilo problema sa carinom. Nažalost, kofer u kome je bila oprema i priručna apoteka, nije imala nikakav zvanični spisak koji je bio posebno overen od carinskog organa iz Beograda, pa je tu nastao problem da li će ih pustiti da lete za Lion, jer, naravno, carinicima nije ništa govorila medicinska dokumentacija koja je bila na francuskom. Sreća je bila što je Božu poznavao šef carine, a Nikola se potrudio da ukratko objasni Bosiljkinu nesreću. Za svaki slučaj, fotokopirali su pasoš Nikolin. Od Božidara je čuo da dobar deo puta droge iz Afrike stiže preko Liona.

Najzad, posle svih tih peripetija je avion poleteo. Konačno je izgledalo sve u najboljem redu. No, to nije trajalo dugo.

Preveo je Božidar upozorenje da je nad Lionom veliko nevreme te se mole putnici da se vežu. Nikola se nije plašio letenja, ali nikada nije doživeo ovako propadanje aviona. Sevalo je i grmelo kao da je neko sa zemlje pokušavao da pogodi avion i da ga sruši. Bosiljka je to vrlo teško podnela. Bilo joj je muka i povraćala je, što u njenoj situacije nije bilo ni malo bezopasno. Sva sreća da su računali na takvu mogućnost, te je imao injekcije koje su, date intravenozno, prekidale povraćanje.

Anđelka je još uvek spavala i nije ništa znala šta se sa njom događa.

Najzad, posle nekoliko krugova koji je avion napravio nad Lionom, čekajući da dobije odobrenje za sletanje, točkovi aviona dodirnuše zemlju. Let koji je jutros započeo u Beogradu u šest ujutru, završio se u nešto pre osam sati uveče.

Doktor je izvršio smotru svoje grupe i od svih njih je Božidar izgledao najbolesnije.

–       Božidare, šta se sa tobom događa? Što si tako bled?

–       Doktore, imate vi dosta svojih briga, ne obraćajte pažnju na mene. Ja se nisam nikada vozio avionom, a nisam smeo da vam kažem da sam mislio uvek da ću pre poginuti nego ući u avion.

–       Pa što ne reče, čoveče!

–       Videh ja vaše muke, pa zar i ja da vam pravim problem!

Bolnička sanitetska kola čekala su Bosu i sve se odvijalo kao po odlično napravljenom scenariju. Desna ruka profesora Delormea, docent Švarc preuze Bosiljku, ali je Nikola želeo da zajedno sa njim odu do bolnice, da mu preda dokumentaciju i da vidi smeštaj Bosiljkin i Anđelkin. Doktor Švarc je govorio odlično nemački. Bio je Austrijanac, te jezički problemi otpadoše. Nikola oseti ogromno olakšanje. Imao je utisak da je sada ceo svet njegov.

Božidar se vraćao istim avionom nazad za Pariz. Oproštaj je bio dirljiv. Bilo je i suza.

Bolnica je bila jedna impozantna građevina, okružena velikim parkom prepunim palmi, mediteranskog zelenila i cveća. Unutrašnjost bolnice je bila prelepo uređena, sa malim foajeima sa klub garniturama za bolesnike, prepun časopisa. Zidovi od stakla su bili okrenuti bašti, a zahvaljujući mediteranskoj klimi, pojedini delovi zidova su bili pokretna vrata, te su bolesnici mogli da šetaju po velikim terasama na svakom spratu. Sve je blistalo čistotom, a na prvi pogled, moglo se zaključiti da je organizacija bila takođe na visini.

Prijem bolesnice je bio vrlo brzo završen. Apartman je bio odličan, ličio je na hotelsku sobu luksuznog hotela sa kupatilom i nekom vrstom malog radnog kabineta. Doktor Švarc se izvinio, jer je imao još da obavi vizitu, pa će doći za jedno pola sata da vidi kako se bolesnica smestila i da li joj nešto još treba.

–                   Kolega, dolazim po vas, vi ste moji gosti na večeri!

Još uvek prepun utisaka o svemu što je na brzinu video, nije obratio pažnju na „vi ste moji gosti na večeri“. Iskoristi pauzu da se istušira posle ovog dana punog uzbuđenja i nepredviđenih okolnosti.

Vrativši se osvežen, bio je prijatno iznenađen kada je video da je Anđelka pomogla Bosiljki oko raspakivanja i da su obe sedele na terasi apartmana, pijući kafu i sokove. Tek što je Nikola seo, stiglo je i za njega posluženje, ali i glavna sestra koja je došla da se upozna sa bolesnicom. Na sreću, stigao je i kolega koji je pregledao dokumentaciju Bosiljke i izdao sestri razne instrukcije koje su se odnosile na sutrašnji pregled, predviđen za jutarnje časove. Ako svi pregledi budu zadovoljavajući, Bosiljka će u popodnevnim časovima biti operisana.

Kolega se zahvalio Nikoli na dokumentaciji koju je doneo sa sobom i na laboratoriji koja je juče rađena, tako da veruje da će biti potreban samo profesorov pregled.

Oprostio se od Bosiljke i upitno pogledao u Nikolu, očekujući da krenu. Nastade neka pauzu pa Nikola napomenu da je on spreman da krenu.

–       A gospođa supruga? Za vas dvoje je u hotelu rezervisana soba.

Tek tada shvati Nikola da kolega misli da je Anđelka njegova supruga. Nije mogao da se ne počne da smeje, objasnivši da je Anđelka najbolja prijateljica bolesnice i da je pošla kao njena pratilja i ostaje pored nje sve do završetka Bosiljkinog boravka.

Nesporazum je morao odmah da bude ispravljen, jer se Anđelka morala da prijavi kao pratilja sa stanom u bolnici, a ne u hotelu. No dogovorili su se da Anđelka pođe na večeru sa njim, jer se računalo na „kolegu sa suprugom“, a večera za Anđelku u bolnici nije bila predviđena.

Najzad su bili u kolima koja su ih odvezla u kraj Liona gde su stanovali imućniji ljudi. Kolega docent, možda nekoliko godina stariji od Nikole, imao je divnu prostranu kuću sa bazenom za kupanje i velikom baštom u kome se nalazilo tenisko igralište.

Docent Švarc predstavi Anđelku kao „nesuđenu suprugu“ i Nikolu svojoj supruzi, dvojici odraslih dečaka i trima devojčicama. Na velikoj terasi pored bazena za kupanje bio je postavljen sto za večeru. Poslužen je aperitiv. Nikola se, dok je domaćica bila odsutna, šapatom obrati Anđelki:

–       Dakle, sada napred, moraćete da progovorite i taj francuski. Danas smo svi imali naporan dan, ali siguran sam u vas da ćete sa gospođom moći da govorite. Nemate čega da se plašite, to bar ne moraju da budu stručni razgovori. Hajde, Anđelka, pokušajte, i ne uzbuđujte se, ako to baš ne bude odmah perfektno. Niko ne zna da ste vi profesor francuskog jezika. Dakle, samo napred!

Bilo je to prijatno veče. Izvanredna večera, za vreme koje je Nikola ustanovio da je i te kako gladan, jer ceo dan nije ništa jeo. Anđelka je počela da govori francuski sa domaćicom, uz dosta muka i crvenila u početku, ali posle drugog aperativa, a naročito posle poslužene čorbe od rakova, konverzacija je bila sve življa.

Bilo je lepo posmatrati ovu veliku porodicu, naročito decu, koja su pomagala oko večere. Svako od njih je imao neko zaduženje. Majka se ponašala kao da je i ona bila u gostima, deca su funkcionisala besprekorno. Posle dezerta i kafe mlada generacija se oprostila i otišla na spavanje.

Domaćini su bili vrlo zainteresovani za Jugoslaviju. Divili su se njenoj ulozi u međunarodnoj politici i predsedniku Titu. Izražavali su svoju zabrinutost zbog opasnosti od Sovjetskog Saveza, no Nikola i Anđelka su uspeli da im objasne da su oni spokojni. Najzad, uz kafu i obavezni digestiv, konverzacija je tekla samo na francuskom, uz Nikolino natucanje davno zaboravljenih reči iz gimnazije. Anđelka mu je pomagala, ponekad tražeći reči u rečniku koji je bio izvađen iz njene tašne.

Oprostivši se od gostoljubive domaćice, Anđelku su odveli na spavanje u bolnicu. Nikola je iskoristio da obiđe Bosiljku, koja je spavala mirnim snom. Apartman je u međuvremenu promenjen, tako da je sada i Anđelka imala pristojan smeštaj.

Ležeći u udobnom krevetu u hotelu, uspeo je pred spavanje da se ipak nasmeje događajima dana, koji se ipak srećno završio.

 

1 9 / 2 2

Osvežen kratkim snom i izvanrednim, obilnim doručkom, bio je spreman kada je doktor Švarc stigao po njega da bi ga prevezao u bolnicu. Bio je predstavljen profesoru Delormeu, jednom ljubaznom starijem gospodinu, koji se raspitivao da li je doktor zadovoljan sa smeštajem bolesnice, da li je putovanje prošlo bez problema. Bio je dobar prijatelj profesora Podvinca sa beogradskog univerziteta, te će mu biti gost na kongresu koji se održava u Lioni idućeg meseca. Poslužena je kafa a razgovor je trajao kao da profesora ne čeka jedan impozantan operacioni program.

Ipak se sve odvijalo tačno na minut. Sastanak lekara i jutarnji raport trajao je samo nekoliko minuta. Nikola je bio predstavljen šefu anestezije, takođe profesoru. Zatim, pregled Bosiljke od čijeg rezultata je zavisila operacija.

Profesor je bio izuzetno spretan i brz, ali je imao uz to niz instrumenata koji su bili u vezi sa velikim televizijskim ekranom na kome se videla uveličana slika dušnika i kružnog prstena ispod dušničkog poklopca. Jasno se moglo da vidi gde je zašiven, a na obodu su se videli ostaci otkinutih glasnih žica.

–       Budite ljubazni i prenesite moje čestitke kolegi koji je bolesnicu operisao. Majstorski je urađeno, tako da imam sve mogućnosti da veštačke glasne žice implantiram.[8] Nadam se da će mlada dama moći čak i da peva. Možda će joj glas biti dubok, možda bariton, ali o tom ‒ potom. Kolega, ja idem u operacionu salu, ako želite možete sa mnom. Pretpostavljam da će vaša bolesnica danas biti treća po redu, a to je negde oko 13 časova. Predlažem da zajedno ručamo. Za to vreme, ako želite, možete i da se prošetate. Lion je lep grad, pa se vidimo na ručku oko 12.30.

Nikola je i te kako želeo da prisustvuje operativnom programu i da vidi operacioni blok. Šef anestezije, koji je davao anesteziju danas profesorovim bolesnicima, uzeo ga je pod svoje.

Opet hodnici, pa stepenice, svuda jasne oznake sa strelicama koje su govorile u kom pravcu se ide i gde se nalazi. Stigoše do jednog velikog staklenog lifta u koji je moglo da stane nekoliko kreveta uporedo.

Nikola obrati pažnju kada su se vrata od lifta automatski zatvorila na tablu sa dugmetima i oznakama spratova i iznenadi ga da, pored nule nagore idu, spratovi do cifre šest, ali takođe ispod nule oznake – 1 do – 3. Na malom ekranu videle su se cifre spratova pored kojih je lift prolazio. Znači, spuštali su se u podrum, jer su išle negativne cifre. Zaustavili su se na – 3. Vrata su se otvorila, ispred njih se nalazio dug hodnik, obasjan sunčevim zracima.

 

Nikola krenu za šefom anestezije. Tek posle nekoliko koraka je shvatio da se nalazi u hodniku gde su operacione sale levo i desno odvojene zidom od stakla, kako prema hodniku, tako i jedna prema drugoj. Sunčeva svetlost je bila indirektna svetlost neona, koja je imitirala sunčevu svetlost, jer nije nigde bilo prozora. Bili su tri sprata ispod zemlje. Kroz staklene zidove se videlo da su već mnoge operacione sale u punom pogonu.

Najzad stigoše do jedne koja je još bila prazna. Stakleni deo zida se automatski otvorio. To su, u stvari, bila široka staklena vrata koja su vodila u prostoriju za pranje ruku hirurga i u kojoj se nalazio i red ormana za presvlačenje. Ta prostorija je bila iznad česama za pranje ruku staklenim duguljastim prozorom odvojena od operacione sale. Hirurzi su mogli za vreme pranja ruku da posmatraju uvod u anesteziju bolesnika. Ta prostorija je bila u vezi, opet, staklenim automatskim vratima sa operacionom salom, mada je sama operaciona sala imala vrata koja su je povezivala direktno sa hodnikom kroz koja je baš uguravan krevet sa bolesnikom.

Presvučen u lihtplavu bluzu i pantalone, Nikola uđe u operacionu salu. Osoblje anestezije se razlikovalo od hirurškog osoblja koje je bilo obučeno u sterilne mantile u teget boji. Bilo je mnogo raznih aparatura koje su preko specijalnih pokretnih postolja bile iznad operacionog stola, uz obavezne operacione lampe i pomoćne reflektore. Pokretan aparat na točkovima sa mnogim ručicama sa ugrađenim dvogledima nije mogao da bude ništa drugo nego operacioni mikroskop. Nije ga nikada video ranije, ali se moglo pretpostaviti.

Radoznalo je razgledao aparaturu za anesteziju koja ga nije naročito iznenadila, jer ju je poznavao sa prospekata i knjiga. Bila je to najmodernija aparatura sa monitorima za stalno praćenje četiri parametra koje anesteziolog izabira za vreme operacije. Sve je bilo na električni pogon. Bilo je čudno videti aparaturu bez i jednog cilindra sa kiseonikom i ostalim gasovima. Sve je stizalo sa plafona debelim armiranim crevima povezanim sa aparaturom.

Započeo je uvod u anesteziju. Postupak je bio isti, sve je bilo poznato. Uskoro je bolesnik bio prekriven sterilnim čaršavima i operacija je započela. Operacija je bila dugotrajna, radilo se o tumoru koji se nalazio na bazi jezika i to verovatno zloćudne prirode.

Nikola je snimao svoje „dijapozitive“, ostavljajući ih u fioke da bi ih kasnije razgledao.

Bio je umiren, nije zemunska anestezija mnogo zaostajala za lionskom. Jedina razlika što su ovi „kapitalisti“ imali sve ono što su Zemunci znali i verovali da će i oni imati jednoga dana, i to možda uskoro.

Kada je operacija zašla u fazu u kojoj se ništa naročito ne događa nego se radi rutinski posao, Nikola zamoli kolegu da bi rado obišao svoju bolesnicu ako bi mu samo odredio nekog ko bi ga izveo iz operacionog bloka i odveo na odeljenje. Neobično ljubazan, kolega je ostavio mlađem anesteziologu vođenje anestezije i pošao sa Nikolom da mu pokaže bolnicu i da ga dovede do odeljenja gde je ležala Bosiljka.

Usput je čuo priču da je bolnica otvorena prošle godine i da je jedna od najmodernijih u Francuskoj. Lion je bio velika industrijski i kulturni centar juga Francuske. Poznat univerzitetski grad.

Kopkalo ga je otkud ideja da se operacioni blok smesti 3 sprata ispod zemlje. Iznad operacionog bloka se nalazila intenzivna nega raznih hirurških, internističko-kardioloških disciplina sa svim pratećim objektima, dok su se na prvom spratu ispod zemlje nalazile garaže sa velikim centrom poliklinika urgentne medicine.

Nikola je iskoristio priliku obilazeći ovaj „čitav podzemni grad“ da vidi mnoge novine koje čak i u knjigama i prospektima nije sretao. Bio je oduševljen, ali ga je kopkalo neprekidno pitanje zašto sve to smestiti ispod zemlje. Kao „priučeni“ graditelj bolnica, odmah je shvatio da je takva gradnja morala da bude izuzetno skupa, pogotovo kada je otkrio da je taj podzemni objekat imao potpuno zasebne uređaje za klimatizaciju i agregate za struju, jednom rečju, mogao je da funkcioniše potpuno samostalno.

Odgovor je bio vrlo jednostavan. U slučaju rata i bombardovanja, naročito, ako dođe do upotrebe atomskih bojevih glava, sačuvao bi se najosetljiviji i najskuplji deo bolnice i mogao samostalno da funkcioniše, čak i ako bi cela nadzemna bolnica bila razrušena.

Najzad su stigli do Bosiljkinog apartmana.

–       Jutros nismo uspeli ni da porazgovaramo prilikom pregleda, ali sve je dobro prošlo i oko jedan sat popodne profesor će vas operisati. Vrlo je zadovoljan svim vašim nalazima, naročito operacijom na dušniku i veruje da postoji velika verovatnoća da će operacija uspeti.

–       Nadam se da me ne tešite, doktore. Najzad, šta je tu je, ja sam spremna!

–       Gde je Anđelka?

–       Otišla je da kupi neke sitnice, jer se raspitala, kupovni centar je odmah pored bolnice. Doktore, šta ste to učinili sinoć sa njom? Od jutros je sasvim druga žena, onakva kakvu je znam. Čula sam je kako peva neke francuske pesme u kupatilu dok se tuširala. Razgovarala je sa glavnom sestrom, koja je došla da nas obiđe, kao da govori srpski. Pričala mi je detaljno kako ste se proveli sinoć na večeri kod vašeg kolege i neprekidno je samo govorila o tome koliko ste vi jedan divan čovek i da se ponosila na koji način ste vodili diskusiju i kako ste se ponašali za vreme večere.

–       Nadam se da je njena kriza prošla i da će biti sve u najboljem redu. Mogu da vam kažem da je ona sinoć već progovorila francuski. Verujem da znam šta se sa njom događalo, te sam zato i mogao da je ohrabrim. Vrlo sam srećan, jer verujte da mi je bila jedna velika briga kako da vas ostavim sa njom. Zato sam hteo da razgovaram sa vašim suprugom danas, ali mislim da je najbolje da čitava priča ostane među nama i da mu ne komplikujemo život, jer znam koliko se on brine zbog vas.

–       Slažem se sa vama, ali ste uspeli da mi ne date odgovor na moje pitanje. Opasni ste vi, doktore!

–       Dakle, da se vratimo, Bosiljka, na ono što vas čeka. Negde oko 12 sati će sigurno doći da vam daju premedikaciju za operaciju. Uglavnom je sve isto kao i sa prethodnim operacijama. Nemojte se uznemiriti, jer će vas odvesti tri sprata ispod zemlje, tamo su operacione sale. Čekaću vas tamo i ostaću pored vas sve vreme dok se ne probudite. Večeras ćete verovatno ostati u intenzivnoj nezi. Sutra ujutru oko 4 sata krećem već na aerodrom i letim za Nemačku, jer već uveče imam sastanak sa doktorom Malenićem.

–       Znači, rastajemo se?

–       Ne još, tek večeras posle operacije.

–       Doktore, ja sam već razgovarala sa svojim suprugom. Molim vas, obećajte mi da će te, ako sve bude dobro, doći zajedno sa njim po mene. Molim vas, želja mi je da odemo do Pariza i da ostanemo tamo bar sedam dana. Htela bih da se provedemo i da zajedno proslavimo moje ponovno rođenje. Zakunite se da će te nam to učiniti.

–       Eto ti sad, zar mi nećete verovati na reč! Gde sada da nađem još i krst da bih se zakleo?

–       Nisam ja takav formalista, zakunite mi se u sreću vaše dece.

–       Sem u vojsci, nisam se nikada nikom zaklinjao, ali vam dajem časnu reč da ću doći po vas u Pariz.

–       Imam još jednu želju. Sve reči zahvalnosti bi bile beznačajne i ne bi bile ni najmanji odraz mojih osećanja, kada bih vam sada zahvalila na svemu što ste za mene učinili. Dok budem živa, moliću se za vas. Molim vas priđite bliže, želim da se oprostim od vas. Dozvolite mi da vas poljubim.

Bila su to dva poljupca pomešana sa vlagom suza. Zadržala mu je glavu u svojim dlanovima a pogled njenih suznih očiju je pokušao da mu nešto kaže. Trajalo je to nekoliko sekundi. Nikola se ispravi i bez reči napusti apartman.

Bio je vrlo ponosan što je uspeo da se vrati u operacionu salu, a da ne zaluta. Prva operacija je već bila završena na njegovo veliko iznenađenje, jer je spadala u najteže operacije u otorinolaringologiji. Ručak je tačno u pola jedan bio serviran u profesorovom kabinetu. Razgovor se vodio o Jugoslaviji i o bojazni zapadnog sveta da bi vrlo lako moglo da dođe do okupacije Čehoslovačke, a i Jugoslavije od strane Sovjetskog Saveza. Nikola je kao i prethodne večeri pokušao da objasni da ta bojazan u njegovoj zemlji ne postoji. Kolege nisu delile njegovo mišljenje, ali nije bilo vremena za velike diskusije. Krenuli su ponovo u operacionu salu gde je Bosiljka već bila na operacionom stolu.

–       Uplašila sam se da nećete biti pored mene. Sada se više ničeg ne bojim.

Miran osmeh joj se ukaza na licu dok su joj se kapci lagano sklapali. Operacija je tekla bez ikakvih problema, svi vitalni parametri su bili stabilni. Profesor Delarme i docent Švarc su bili uigran tim. Operacija se radila pod mikroskopom, pa se uveličana slika mogla pratiti na ekranu. Bila je to prava mikrohirurgija. Instrumentarijum je bio minijaturan, a svi pokreti ruku hirurga skoro neprimetni. Da nije bilo uveličane slike na ekranu, činilo bi se kao da ih je neko hipnotisao i da su ostali nepokretni. Tek kada bi se obratila pažnja na njihove ruke, videlo bi se da se pokreću. Zalisci su bili napravljeni od nekog specijalnog materijala i pričvršćeni na jednom skoro mikroskopskom prstenu koji je bio zašiven na ulazu u dušnik. Izgledalo je neverovatno da će ovakvi zalici moći da zamene one prave, koje je svakodnevno viđao pri intubiranju bolesnika. Bio je to neverovatan doživljaj.

Operacija je brzo završena, mnogo brže nego što je očekivao. Profesor Delarme je bio neobično zadovoljan i verovao je da će sve biti u najboljem redu i da će kroz deset dana do dve nedelje biti spremna za povratak kući.

Nikola se oprostio od profesora i docenta. Kada je stigao u intenzivnu negu, Bosiljka je bila budna. Pošto nije smela da se napreže niti da ma šta pokuša da kaže, pored nje je bila hartija i olovka, te je mogla da napiše sve što želi. Glavna sestra je organizovala da Anđelka bude pored nje kako bi mogla da prevodi na francuski sve što Bosa napiše. Nikola je ostao pored njih još čitav sat da vidi kako će to sve funkcionisati. Pisanje na francuskom je Anđelki išlo bolje nego prevođenje, tako da je Nikola bio umiren, verujući da su bar za sada svi problemi oko Bosiljke sređeni.

Bilo je oko pola pet popodne kada je izišao iz podzemlja na svetlost dana. Automobil do automobila, mileo je prema izlazu iz bolnice. Pretpostavio je da je bio kraj radnog dana. Posle onog čistog vazduha u podzemnim prostorijama ovaj napolju je bio vruć, prepun benzinskih para. Pred bolnicom zastade tramvaj, začudo skoro prazan. Nikola bez razmišljanja ulete u njega ne znajući kuda ide, a verujući da će ipak uspeti da nađe put do bolnice u povratku.

Radoznalo je gledao kroz širom otvorene prozore, diveći se divnim zgradama u baroknom stilu i širokim ulicama po kojima su tramvajske šine išle sredinom, opkoljene debelim zelenim travnjakom sa skromnim lejama sa raznobojnim cvećem. Bio je vrlo iznenađen kada je video da je to vreme kada su se travnjaci zalivali, ali nije nikako mogao da ustanovi kako. Nigde se nije video ni jedan polivač, ali je trava bila mokra, a leje sa patuljastim cvećem su bile prekrivene rosom. Kada je malo bolje zagledao, video je da iz zemlje na pojedinim mestima izviru kao mali vodoskoci koje se povremeno pojavljuju i polivaju svoju regiju nekoliko minuta pa nestaju. Bio je oduševljen jer je shvatio da je crevo ukopano ispod zemlje i da na određenim razmacima ima ugrađenu rešetku kroz koju izlaze tanki mlazevi vode tako proračunati da zalivaju svaka svoju regiju.

Tramvaj je vozio dosta brzo, prelazeći preko mostova koji su ne samo bili arhitektonski dragulji nego su omogućavali da se baci pogled na reku i na izvanredno uređena pristaništa. Grad je, kao i Beograd, imao dve velike reke. Na jednom od mostova pročita ime Rona, a kasnije tramvaj izađe na obalu jedne nešto manje, koja se zvala Sona, koja se ulivala u Ronu na jugu grada gde je bila i krajnja stanica tramvaja. Bio je to veliki, milionski grad, okružen brdima na kojima su se mogle videti divne vile čiji su crveni krovovi kao izvirali iz buketa zelenila, što su pravile krošnje nekog drveća, bogatog zelenilom, prošaranog bokorima cvetova nekog rastinja koje je na zalazećem suncu blještalo ljubičastom i crvenom bojom. Bilo mu je žao što nije mogao da odšeta i da vidi tu lepotu izbliza, ali se bojao da se ne izgubi. Hteo je da još jednom ode do bolnice i da vidi Bosiljku. Bio je zadovoljan što je mogao da vidi i ovaj lepi grad.

U povratku se tramvaj poigrao sa njegovom sigurnošću, jer se vraćao drugim ulicama, pa se Nikola ipak zabrinuo da se stvarno ne izgubi. Dok se spremao da stupi u razgovor sa kondukterom koji sigurno nije govorio ni jedan drugi jezik osim francuskog, tramvaj se vrati na staru trasu.

U intenzivnoj nezi mu saopštiše da je Bosiljka već u svojoj sobi. Začudi ga jer je mislio da će verovatno Bosiljka ostati nekoliko dana tamo.

Zatekao je obe dame kako čitaju. Bosiljka je izgledala kao da nije danas operisana, ali je bila uključena na monitor koji je pratio, registrovao najvažnije funkcije organizma i po potrebi alarmirao. Tek sada je Nikola otkrio kameru koja je bila uperena na krevet i na monitor. To je značilo da se u nekoj prostoriji nalazi dežurna ekipa koja neprekidno prati stanje bolesnika, koji može da se odmara u miru i tišini. Ipak, hteo je da proveri sigurnost bolesnika.

Prišao je krevetu da popravi pokrivač koji je skliznuo tako da je grudni koš Bosiljkin bio otkriven i kao nehotice nespretno zakačio jednu od elektroda. [9] Elektroda se odlepi te srčani impulsi prestaše da se pojavljuju na monitoru. Nekoliko sekundi kasnije otvoriše se vrata od sobe i uđe žurno jedna sestra koja priđe krevetu i, uz izvinjenje, otkri bolesnicu i slušalicama prvo posluša srce. Videvši da besprekorno radi, potraži razlog zbog koga je aktiviran alarm. Našavši da je elektroda bila odlepljena, zalepi je ponovo pa, izvinjavajući se, napusti prostoriju.

–       Sve funkcioniše besprekorno, prošlo je samo 40 sekundi dok nisu ustanovili da srce besprekorno radi, i da je došlo do odlepljivanja elektrode. Srećom, kamerom nisu mogli da ustanove šta se stvarno desilo, jer sam zaklonio svojim telom vidokrug kamere. Svaka čast!

–       Misliš li da ćete i vi moći, ako sve bude po planu teklo, da imate ovakve rezultate?

–       Kamere koje snimaju rad oko bolesnika i neprekidno omogućuju da se bolesnik prati, nama još nisu ni napamet pale. U literaturi ih nismo nigde pronašli. Bogu hvala što nisam ranije bio u Lionu, jer, mnogo ne razmišljajući, mislim da su kamere rešenje mnogih problema u praćenju opšteg stanja bolesnika, izvanredan dokument o njihovoj intenzivnoj nezi i eventualnim propustima. Mogu da pretpostavim da bi snimljeni materijal bio izvanredan za nastavu srednjemedicinskog osoblja, studenata i mladih lekara.

–       Zašto reče da si srećan što ranije nisi bio u Lionu?

–       Zaboga, pa mogu misliti šta bi se desilo da smo u našem planiranju intenzivne nege tražili i kamere za snimanje. Verujem da bi stvarno bili poslani na psihijatrijsko ispitivanje, a verovatno bi se i Udba zainteresovala za nas. Bili bismo im neka vrsta konkurencije. Optužili bi nas za špijunažu u medicini.

–       Dakle, Bosiljka, pošto vidim da ste u odličnom stanju, krećem u hotel, jer sutra moram već u četiri sata da budem na aerodromu. Danas sam uspeo da za vas rezervišem posebnu telefonsku liniju preko koje ćete moći da dobijete svog supruga kada god hoćete. Za sada će Anđelka da govori mesto vas. Vama Anđelka, ostavljam moje telefone dok budem u Nemačkoj i Holandiji, ako vam ma šta treba! Tu vam je i broj centrale Zemunske bolnice i moj kućni. Hajde sada da probamo da dobijemo vašeg supruga. Anđelka, generalna proba. Okrenite sve ove brojeve i morate da dobijete Borisa.

Funkcionisalo je sve bez problema.

–       Sada još jedna zadnja važna stvar. Boris me je zamolio da prenesem dolare za Anđelkin boravak i eventualno neke vaše potrebe za vreme boravka u Francuskoj. Svaka od vas je prenela onu dozvoljenu sumu dolara od banke, a ovo vam je dodatak. Ovde imate 9.950 dolara, jer sam ja dao Bogoljubu 50. On nas je, bar ja mislim, mnogo zadužio. Nadam se da će Boris odobriti ovaj trošak, ako ne bude saglasan, onda to ide na moj račun. Dakle, drage moje dame, do skorog viđenja.

Bosiljkine oči se napuniše suzama.

–       Ostaje mi samo da vam poželim da se što pre oporavite posle operacije. Zatim započinje vežbanje govora koje traje, kako mi rekoše, dve do tri nedelje. Brzo to prođe i, evo nas, dolazimo po vas pa u Pariz. Anđelka, čuvajte mi Bosiljku! Verujte u sebe i ne brinite ništa!

 

1 9 / 2 3

Preleteo je pola Evrope i predveče je bio u Nemačkoj u Lubeku, gde se nalazila fabrika Dreger. Stigao je tačno na večeru. Imao je osećaj da je stigao kući. Sačekao ga je direktor Jugomontane, preduzeća u kome je radila Ema Ružić sa dva inžinjera koja su bila zadužena za periodičnu kontrolu i odražavanje aparata za anesteziju. Desetak kolega i koleginica iz Beograda koji će biti na seminaru na kome će biti predstavljeni novi aparati za anesteziju. Među njima je bio i Velja Malenić koji mu šapnu:

–       Bojali smo se da si emigrirao, jer smo te čekali još u ranim časovima popodne. Uz kafu i kolačiće koje izgleda služe samo u kapitalističkim zemljama, drugovi partijci su se kladili da ćeš to, ako ne sada, onda sigurno jednom to i učiniti. Nisi baš omiljen među njima mada ni ja nisam uspeo da dokučim šta je po sredi?

–       Uglavnom, kao što vidiš, stigao sam. Operacija Bosiljkina je bila jedan izvanredan doživljaj za meni i srećan sam što je izgleda uspela, no videćemo kako će izgledati postoperativni tok i kako će govoriti!

–       Zajedno smo u jednoj prelepoj sobi, a ja sam iskoristio malo slobodnog vremena pre večere da razgledam grad. Predivan je. Nažalost, imaćemo vrlo malo vremena za takve izlete. U sobi je raspored časova seminara, ima vrlo malo slobodnog vremena. Radi se i u večernjim časovima. Opasan je taj nemački narod.

Večera je bila odlična. Nikola se opuštao, više nije morao da se brine ni o čemu. Sve je do tančina bilo organizovano čak i vreme od dva sata popodne zadnjeg dana seminara, koje je bilo predviđeno za kupovinu kako bi doktori poneli svojim porodicama neku uspomenu iz Lubeka. U salonu hotela pored kamina u kome je pucketala vatra, do kasno u noć su anesteziolozi diskutovali o problemima u svojim ustanovama. Mučni odnosi sa hirurzima i još uvek nerešenim statusom anestetičara i besparicom koja je bila najveći problem.

 

Nikola ih je slušao i razmišljao o svemu što je doživeo za jedan dan boravka u univerzitetskoj bolnici u Lionu. Sigurno da su i oni imalo probleme. Nešto malo su se dotakli na večeri kod doktora Švarca koji je pričao da timski rad nije još uvek na onoj visini na kojoj su to anesteziolozi želeli da bude. Uverenje hirurga da su uvek oni ti koji vode glavnu reč je bila velika smetnja u timskom radu, ali verovalo se da će vreme učiniti svoje. Mlađa generacija hirurga je već bila drukčija, bili su spremni za saradnju.

 

Oko ponoći su se svi krenuli na spavanje, ali su Velja i Nikola još ostali dugo budni. Nikola je pričao o svemu što je video u Lionu. O operacionom bloku sa petnaest operacionih sala ispod zemlje. Intenzivnom negom od šezdeset kreveta, o tehničkim uslovima i monitoringu, a naročito o monitoringu bolesnika u izolovanim sobama koji se prate na ekranu kamerama.

Velja je pričao o svojim doživljajima iz univerzitetske bolnice Groningen u Holandiji. Što se tiče opreme anestezije, sve je bilo najmodernije i nikada se nije postavljalo pitanje da li se nešto može kupiti ako je to bilo potrebno radi bezbednijeg rada sa bolesnicima.

–       Mislim da ste vi u Zemunu mnogo uspeli i pored svih problema koji u ovom svetu nisu problemi. Jedan od najvećih problema sa kojima se mi susrećemo, a za sve vreme boravka u Holandiji ga nisam primetio, naša je surevnjivost koja koči svaki napredak, a to je tako teško savladati. Kolege drugih specijalnosti su mene za ovo kratko vreme, ne znajući da smo prijatelji, obaveštavali da si karijerista, da te se treba čuvati, jer neko stoji iza tebe, mada to niko od njih nije mogao da otkrije. Na moje pitanje zašto oni tako misle, odgovor me je oduševio: „Što god naumi, to mu pođe za rukom. Uspeo je da ubedi Zemunska preduzeća i dobio je od njih 600 000 maraka. Molim vas, a nije ni član Partije? Nisu tu čista posla.“

–       Dragi moj, pokušavali su i ranije da nas anesteziološku trojku zavade na sve načine, ali im to nije pošlo za rukom. Nažalost, Danilo nam ode, ali za tebe se ne brinem, suviše se dobro znamo, a i želje su nam bile od prvog dana slične. Znaš, ponekad kad pomislim da se mi borimo da samo savesno radimo svoj posao, da je to sasvim prirodno jer smo izabrali takav poziv, izgledam sam sebi kao pravi pravcijati demagog. Ko bi nam verovao kada bi to glasno rekli?

 

Seminar je bio izvanredno organizovan. Demonstriran im je aparat za anesteziju koji je premašio sva dosadašnja očekivanja. Bio je to aparat na električni pogon koji je predstavljao poslednju reč tehnike, ali aparat koji je bio u stanju da veštački ventilira svakog anesteziranog pacijenta i da za vreme tog „veštačkog disanja“ utiče na razne načine na razmenu gasova u plućima u zavisnosti od opšteg stanja pluća. Bio je to aparat koji je preko svojih manometara pružao mogućnost anesteziologu da u svakom momentu može da kontroliše da li bolesnik prima sve ono što je planirano da se bolesniku da za vreme operacije od anestetičnih para i gasova do određenog volumena koji bi aparat uduvao u pluća bolesnika, a koji bi se proračunavao za svakog bolesnika posebno.

 

U slučaju potrebe ili nestanka struje moglo se preći i na ručnu ventilaciju. Bio je to pravi nemački proizvod, oklopljen da ga ni metak ne može da probije, temeljno napravljen od neuništivog čeličnog materijala, precizan, ali i komforan sa svim atributima koji su bili potrebni da budu pod rukom anesteziologa. Mogao je da radi neprekidno danima. Bio je to pravi „mercedes“, koji je kompletno poručen, nažalost, bio skuplji od mercedesa.

Posle detaljne demonstracije aparata, data je mogućnost svakom učesniku da radi sa aparatom kako bi sam proverio njegove osobine i naučio da se sa njime služi. Fabrika je za tu priliku donela nekoliko aparata tako da je svako od učesnika mogao do mile volje da ih isprobava. Svaki aparat je bio prikopčan za „veštačka pluća“ koja su imitirala pluća bolesnika, tako da se mogao odmah proveravati učinak dobrog ili lošeg rada sa aparatom. Nikola je pokušavao da radeći sa aparatom uđe u sve njegove prednosti, ali i da mu pronađe i mane.

 

Diskusija je bila vrlo živa i plodna. Mišljenja svih anesteziologa je bilo da je aparat izuzetno dobro konstruisan i da predstavlja početak nove tehničke ere koja će omogućiti sve bezbedniju anesteziju za vreme dugotrajnih operacija.

Dok je slušao razna mišljenje i primedbe svojih kolega, razmišljao je da će verovatno njegova specijalnost biti veliki materijalni teret za svaku bolničku ustanovu. Video je pred sobom lica stručnog kolegijuma kako ga zapanjeno gledaju što opet traži neka nova sredstava za nabavku ovako skupe aparature. Čuo je pitanje načelnika Lacića: „Kolega, zaboga, pa kako ste do sada davali anesteziju bez ovakvog aparata?“

Iz razmišljanja ga trže glas glavnog konstruktora Spiromata[10].

–       Doktore Vajnberg, vi nam još niste saopštili vaše mišljenje?

–       Bio sam oduševljen kada sam ugledao aparat, a još više kada sam mogao da radim sa njim. Nažalost, moje prvo pitanje je koliko će moju ustanovu koštati ovaj mercedes?

–       Kompletan sa svim potrebnim atributima i transportnim troškovima oko 39000 maraka.

–       Znači, praktično je skuplji od običnog modela mercedesa? Vi ste verovatno ispitali tržište, ali ne verujem da će neko iz moje zemlje naći toliko novaca da bi ga kupio. U našoj anesteziološkoj školi naš profesor Protić nas je naučio da moramo sami da održavamo svako svoj aparat za anesteziju da bi, u određenim trenucima kada se desi da nešto ne funkcioniše, bili u stanju da sami nađemo kvar i da ga popravimo. Mislim da to sa ovakvim aparatom nećemo biti više u stanju, znači da ćemo češće morati da pribegavamo hitnom traženju servisne službe koja takođe košta. Verovatno da ste i vi predvideli jednom godišnje kontrolu i servisiranje aparature, što znači dodatne troškove.

–       Doktore Vajnberg, sa ovim aparatom ćete imati manje problema nego sa ma kojim drugim aparatom za anesteziju. Na našem probnom stolu aparat je radio 20.000 sati neprekidno bez ikakvih problema. Kada smo ga rastavili, svi delovi su bili kao da su tek sada izašli iz fabrike.

–       Probni sto je, gospodo, jedna stvar, a operaciona sala sasvim nešto drugo. Priznajem da je izuzetno oklopljen i da ga čak ni puščani metak ne može da probije ‒ začu se smeh. Po svojoj građi, pa ako hoćete i težini, liči na borna kola, ali je lak za održavanje i izuzetno pokretan. No, ipak mi nije jasno da može da bude skuplji od automobila i to mercedesa.

–       Objašnjenje je jednostavno. Potrošeno je dosta vremena na konstrukciji spiromata. Iskreno, ne znam koliko je toga potrebno u automobilskoj industriji, zatim materijal i proizvodnja jednog ovakvog aparat je skupa i najzad je to medicinski aparat koji mora biti mnogo precizniji i sigurnije od ostalih aparatura. Mercedes će biti pušten u serijsku proizvodnju i sa trake će godišnje silaziti nekoliko desetina hiljada automobila, a mi moramo sve ručno da radimo, nema trake, a bićemo srećni ako prodamo nekoliko stotina spiromata godišnje.

–       Doktore Vajnberg, znajući vašu sposobnost iznalaženja materijalnih sredstava, verujem da ćete vi biti jedan od prvih naših kupaca u Jugoslaviji.

–       Iz vaših ustiju u Božije uši, dragi moj direktore Jugomontane, ali se bojim da to neće biti skoro.

Obilazak fabrike, koja je bila ogromna, uverila je Nikolu da je možda glavni inžinjer bio u pravu. Sve što se radilo, radilo se ručno. Nije bilo nigde trake. Fabrika je pored anesteziološke opreme bila jedina velika fabrika koja je proizvodila opremu za rudnike i duboke kopove, opremu za ronioce, kesone, rudare, spasioce pri nesrećama. Proizvodili su sve što je bilo u vezi sa gasovima, njihovom čuvanju, transportu, od običnih cilindara do velikih transportnih cisterni. Šuškalo se da su za vreme rata imali svoj udeo u izgradnji podmornica.

Iskoristio je pauzu za ručak da bi telefonirao u Lion. Anđelka je izveštavala da je Bosiljka dobro, da svakodnevno šetaju po parku. Da imaju sve što im treba i da su svi neverovatno ljubazni i pažljivi oprema njima.

–       Spominjemo vas često, Bosiljka mi je pisala koliko ste je vi zadužili i koliko vam je zahvalna za njen povratak u život, baš je tako napisala, a ja želim da vam kažem da sam toliko srećna što sam vas srela u životu, jer se prvi put osećam kao žena samostalna i nisam više uplašena i nesigurna kakvu ste me upoznali. Već sada kada pomislim da ćemo se ponovo sresti kada dođete po Bosiljku, prosto ne mogu da sačekam taj dan, jer znam koliko sam vam problema zadala sa mojom nespretnošću i strahom i mojim francuskim jezikom. Neću da se hvalim, ali me je profesor Delarme pitao u kom kraju francuske sam rođena.

 

Proveli su lepo slobodno popodne u kupovini nekih sitnica za porodicu, jer su cene za doktore bile nepristupačne. U bankama su se pre puta mogli zameniti dinari samo u vrednosti od 20 dolara. Na crno se još nisu mogle kupovati devize, a iznošenje iz zemlje ilegalno kupljenog novca bilo je zabranjeno i kažnjivo.

Sa manjom grupom Nikola je obišao stari deo grada. Bio je to grad izuzetne starosti. Legenda je govorila da su ga osnovala slovenska plemena, a naselje je nosilo ime Liubice. Izgorelo je davne 1338. godine. U blizini toga naselja nikla je nekoliko desetina godina kasnije trgovačka kolonija koju su naseljavali Nemci, Holanđani, Frizi i, zahvaljujući velikoj luci na Istočnom moru, grad se brzo razvijao i postao još u srednjem veku jedan od najbogatijih trgovačkih gradova.

 

Za vreme Drugog svetskog rata bio je dobrim delom uništen centar starog grada sa svojim prelepim starim građevinama, katedralama u gotskom stilu. Muzeji pružaju dokumentaciju iz kakvih je ruševina iznikao ovaj dragulj prošlosti samo za nepunih dvadeset godina. No, sve su to preostali živi uspešno ponovo izgradili u starom stilu tako da se moglo danas diviti Opštinskoj većnici, zgradi koja je bila građena u 12. veku, katedralama i bolnicama koje je grad imao još u 13. veku. Bilo je to veliko uživanje ići ulicama koje su još uvek bile uzane i osvetljenje fenjerima sa prelepim portalima kuća čije su fasade bile napravljene od pečene crvene, cigle, na isti način pečene kao pre sedam vekova.

Izgraditi taj stari Libek, bolje rečeno, restaurirati ga da bi bio isti kao i pre nekoliko vekova i to za manje od dvadeset godina, bio je herojski podvig, kada se zna da su graditelji bili sami bez krova nad glavom. Posle završenog rata 90.000 izbeglica iz Istočne Nemačke našlo je utočište u gradu koji se rađao iz ruševina.

Zato su mogli danas da čuju Bahovu sonatu za orgulje u Katedrali u kojoj je Bah bio organista jedno vreme. Bio je to poseban doživljaj kada su se zvuci orgulja prenosili kao neka grmljavina kroz katedralu koja je bila za vreme bombardovanja pretvorena u prah i pepeo. Bilo je nestvarno ući u kuću u kojoj se rodio Henrih i Tomas Man. Posetiti roditeljsku kuću Budenbrokovih i u njoj slušati o tradiciji Hanza[11] gradova, hodajući ulicama koje su bile svedoci toga doba i posetiti kuće nekadašnjih bogatih trgovaca, danas muzeje za vreme njihovog radnog vremena, a inače kuće u kojima su živeli potomci bivših vlasnika.

Na svakom koraku se moglo videti da su građani tog grada vekovima bili bogati trgovci koji su svoj grad voleli i deo tog svog bogatstva poklonili investirajući u škole, bolnice, univerzitet, umetnost i kulturu.

 

Danas je to velika moderna trgovačka luka preko koje se prevozi roba prema Skandinaviji, Sovjetskom Savezu i Poljskoj, a stiže iz tih zemalja na putu prema svim krajevima Evrope. Veliki industrijski centar, grad koji privlači mnogobrojne turiste. Samo njih 500.000 proputuje kroz grad godišnje idući ka severu, a poseti ga preko milon da bi uživali u lepoti iz prošlosti, obnovljenoj velikom ljubavlju, mudrošću i ogromnim trudom. Danas je to univerzitetski grad sa 4000 studenata i industrijom čiji su proizvodi na daleko čuveni.

Bio je to grad koji je među prvima pre nekoliko vekova napravio specijalne kolačiće koji su se svuda prodavali po Nemačkoj kao Božićni kolači. Građani Lubeka tvrde da je u njihovom gradu napravljen prvi marcipan. Nikola nije nikada video lepše i maštovitije marcipanske figure i kompozicije nego u izlozima poslastičarnica u starom grada.

 

Svečana večera je bila zakazana u jednom od najstarijih restorana u starom delu grada gde su se sastajali trgovci sa brodovlasnicima, gde su se dogovarali poslovi, gde se pogađalo sa brodovlasnicima oko prevoza robe. Sve je odisalo prošlošću: od dugih stolova za kojim se sedelo na klupama koje su imale dodatak, još jednu nižu klupicu spojenu sa klupom, da bi se na nju spustile noge. Nikola je vrlo neudobno sedeo, nešto mu je stalno smetalo. U početku nije znao zašto se oseća tako pritešnjen, m da je bilo dosta mesta za sedenje. Posluženi su aperitivom i gostima je nazdravio jedan od direktora za istočni blok. U svojim prikladnim rečima napomenu da se nalazimo u gostionici koja postoji na ovom mestu od 14. veka.

–       Bio bih vrlo zadovoljan da znam da ste ovih nekoliko dana proveli prijatno, da smo uspeli dosta toga da vam demonstriramo. Zahvalni smo vam na vašim primedbama i diskusijama, jer su nam stremljenja zajednička, ukloniti bol bolesnom čoveku za vreme njegovog najkritičnijeg trenutka u životu. Večeras smo ovde da provedemo jedno prijatno veče i da zaboravimo na sve naše stručne i komercijalne razgovore. Evo, ja ću pokušati da vam olakšam neku neprijatnost koju su možda neki od vas uspeli da otkriju, a neki verovatno nisu. Dragi moji gosti, vi sedite na klupama i za stolovima koji su konstruisani za naše pretke koji su bili mali rastom. Oni su vrlo ugodno sedeli na ovim klupama, dok vi ne možete da nađete sebi ugodno mesto. Zato moram da vas zamolim da svi zajedno pređete u salu u kojoj ćemo večerati.

 

1 9 / 2 4

U ranim jutarnjim časovima Velja i Nikola su kao vrlo važni gosti napuštali Lubek u jednom ogromnom mercedesu koji ih je vozio na aerodrom. Pretpostavljajući da u tako ranim časovima nisu uspeli da doručkuju u hotelu, u prostranim kolima nalazio se improvizirani sto na kome ih je čekao obilni doručak.

–       Čitavo moje putešestvije mi izgleda nestvarno. Počelo je loše, ovaj deo u Lubeku bio je za mene više nego sjajan, a sada nam ostaje da vidimo šta nas čeka u Holandiji.

–       Za razliku od tebe, ja sam proputovao nešto malo po svetu, ali slažem se, ovaj Lubek je ostavio na mene divan utisak, a sve ovo što smo videli počev od spiromata, koji je jedan odličan aparat. Ja sam u Groningenu video engstrome ali mislim da su kudikamo iza ovog, zaista, sigurnog aparata za anesteziju.

–       Ima samo jednu veliku manu, mnogo je skup. Ko će to moći da kupi u našem okruženju?

–       Ha, ha, vidiš kakav te glas bije! Slatko sam se nasmejao kada sam čuo našeg direktora koji kaže da ćeš ti lako naći pare ako samo hoćeš.

–       Lud čovek, on to misli na osnovu opreme koju smo poručili i zbog koje sada idemo u Holandiju.

–       Još uvek mi nisi objasnio odakle si stvarno pribavio toliko novca?

–       Povod je bio što smo hteli da stavimo na papir šta bi sve moralo da se izmeni u bolnici Zemun da bi anestezija mogla da odgovorno funkcioniše. Prvo su na red došle operacione sale, ali je ipak moja ideja bila da se mora nešto učiniti u stvaranju jedne intenzivne nege za celu ustanovu. Ti nisi video naše tri šok-sobe na hirurgiji koje su bile namenjene teškim bolesnicima u kojima se ni okrenuti pošteno nije moglo, a kamoli bolesnika reanimirati.

–       ]Kada smo naše želje stavili na papir i obračunali šta to sve košta, zavrtelo nam se u glavi, jer smo shvatili da na taj novac ne možemo da računamo iz bolničkog budžeta. Jasnin suprug, koji je jedan od direktora Jugoeksporta, došao je na ideju da se obratimo velikim zemunskim preduzećima.

–       To je znači bio početak. Nisam znao da Zemun ima tako moćna i bogata preduzeća?

–       Ne verujem da bi nešto uspeli da su me direktori tih preduzeća videli kako doručkujem sa tobom u ovom mercedesu.

–       Nego daj da iskoristimo ovo malo vremena da porazgovaramo o onome što nas čeka u Holandiji. Pročitao sam tvoj projekt i mislim da je jako dobar. Jedino mi se čini da si zapostavio operacione sale i opremu anestezije na račun IN.

–       To je tačno, ali očekujemo da će budžet bolnice imati više sluha za operacione sale nego za IN. Kao što si i sam mogao da vidiš, naš svakodnevni program ne obiluje nekim veliki operacijama, ali zato nas saobraćajne nesreće skoro svakodnevno okupiraju. Njihov boravak u IN je dugotrajniji, od postoperativnog toka do ostalih operativnih zahvata.

Dolazak na aerodrom i formalnosti oko ukrcavanja prekinuli su diskusiju. Čim su se smestili u avion Nikola je posle tako dobrog doručka zaspao, a i Velja mu se u uskoro pridružio.

 

Malo grublje sletanje aviona probudilo je Nikolu. Pogledao je kroz prozor, ali nije ništa uspeo da vidi od guste jutarnje magle. Dosta su se dugo vozili po pisti dok je avion pristao uz pokretni tunel, koji se pripojio na ulaz aviona. Opet jedno veliko iznenađenje koje Nikola nije nikada do sada video. Velja, koji je već bio na aerodrom Šipol kraj Amsterdama, kada je leteo za Groningen bio je dobar vodič. Nikola je bio iznenađen veličinom aerodroma. Imao je utisak da je mnogo veći od pariskog, bio je mnogo lepše i raskošnije uređen.

Posle svih pasoških i carinskih kontrola na samom izlazu, sačekao ih je zastupnik fabrike Godart sa tablom na kojoj su bila njihova imena.

 

Gospodin Lukas koji ih je sačekao zaželeo im je dobar dan na srpskom bez akcenta. Zastupao je Godarta[12] na području Balkana i istočne Evrope. Poverio im se odmah da su mu slaba tačka Jugoslovenke, šljivovica i roštilj. Predložio je da odmah krenu u posetu jednoj gradskoj bolnici koja se nalazila kraj Roterdama. Najnoviji model volvoa izglancan do savršenstva primio je goste sa Balkana u namirisanu i komotnu unutrašnjost.

 

Iznenađenja je bilo na svakom metru izvanrednog autoputa po kome su kola klizila. Tek posle nekoliko stotina metara shvatili su da još nisu na auto-putu nego da prolaze preko i ispod mostova koji su spajali pojedine auto-puteve koji su se ukrštali kod aerodroma, vodeći prema raznim stranama Holandije. Najzad izađoše na autoput, ali Nikoli zastade dah jer se pred njima pojavila silueta velikog avion koji je prelazio preko autoputa. Shvatio je tek kada su kolima prošli ispod trupa te grdosije da je pista za uzletanje bila tako izgrađena da je autoput prolazio ispod nje.

 

Jurili su brzinom od 180 km na sat po autoputu koji je imao četiri trake sa jedne i četiri sa druge strane. Obaveštenje je čuo od gospodina Lukasa koji ih je sačekao, inače tu drugu stranu nije mogao da vidi, jer je bila u magli. Pokušavao je da vidi nešto od okoline, ali, sem nekoliko metara trave koja se protezala do čvrstog neprozirnog bedema magle, nije se ništa naziralo. Pogled prema nebu nije bio mnogo drukčiji – magla.

 

Često su prolazili ispod mnogih nadvožnjaka, ali opet se pojavi jedan ispod koga se spuštao autoput i to dosta duboko. Donji zid podvožnjaka bio je čudan kao da je bio od nekog pleha i to još obojen plavo.

–       Ovo nije običan podvožnjak, gore je korito reke, pa je bilo jeftinije da se iskopa autoput ispod reke nego da se zida most, sada gore iznad nas prolaze brodovi.

Začu se ponosan glas Lukasa.

–       Mali narod, mnogo manji od nas, znao sam za njihove brane, znao sam i za njihovu istoriju, od svega po malo, a vidi sve ovo i to na početku…

–       Sad ulazimo u tunel ispod reke Mas koja je vrlo široka i teče kroz Roterdam koga, nažalost, ne vidite zbog magle. Najveća luka na svetu. Ovaj mastunel sa dve trake u jednom pravcu vodi prema Belgiji i Briselu, a pored njega se odmah nalazi drugi tunel isto sa dve staze, koje vode u suprotnom pravcu, bolje rečeno, u pravcu iz koga dolazimo, znači prema Amsterdamu i severu Holandije. Prema severozapadnom Roterdamu, prema luci koja se proteže do Severnog mora, prokopan je isti ovakav tunel ispod vode ‒ Beneluks tunel koji vodi prema pristaništu. Mislim da je nešto oko kilometar duži. Opštinske vlasti su bile prinuđene da ga izgrade kako bi se smanjila gužva u saobraćaju u gradu. Naročito u jutarnjim i večernjim časovima. Kroz ta četiri tunela sa po dve trake prolazi dnevno u oba pravca oko 70.000 putničkih kola i kamiona dnevno. Ako pogledate sa desne strane, kada izađemo iz tunela, videćete deo pristaništa… hm… baš đavolska magla, ali vidite onu šumu od čelika, da, to su velike dizalice sa kranovima za istovar prekookeanskih brodova.

–       Koliko dugo su se gradili ovi tuneli?

–       Nisam u dan siguran, ali mislim da je to bilo oko pet godina.

–       Naša bolnica u Zemunu na čvrstom tlu, ne ispod zemlje i ne ispod reke, dograđuje se zadnjih dese godina, hm… nisam baš siguran u dan.

Prošaputa Nikola Velji da Lukas ne čuje.

 

Najzad stigoše u grad Dordreht i zaustaviše se pred jednom rampom koja se podiže čim je zastupnik pokazao neku propusnicu. Park pun cveća. Na ulazu portirnica i portir koji ih odmah odvede na prvi sprat i zazvoni na vrata na kojima je velikim crvenim slovima pisalo „Operacioni blok“, ulaz strogo zabranjen.

Na vratima se pojavi visoki čovek u uštirkanom i jako belom, perfektno ispeglanom mantilu.

–       Ha…. Lukas i gosti iz Jugoslavije, dobro došli izvol’te! Gospodin Lukas je ovde kod kuće, presvucite se pa ćemo se videti.

Garderoba, ormani za svlačenje police sa operacionim odelima u nekoliko veličina. Očigledno da su bili sva trojica iskusni u presvlačenju.

–       Kape i maske ne morate da stavljate, danas nije operativni dan.

–       Da vam se predstavim, ja sam doktor de Braun anesteziolog. A vi ste doktor Vajnberg, a vi ste doktor Malenikov?

–       Malenić!

–       Oprostite, Malenik, to je za mene već bio podvig da zapamtim vaša imena. Dakle, čime mogu da vas ugostim: supa, čaj ili kafa?

–       Kafa.

–       Crna sa mlekom i šećerom.

–       Da, molim!

Iz jednog automata biva sipana kafa uz mnogo informacija sa šećerom ili bez, a sa koliko šećera, pa kad stiže mleko na red skoro da se nisu dobro razumeli, jer je na nemačkom pitanje glasilo: „Koliko oblačića?“

–       „Dva“, odgovori Nikola, ne znajući da su to iz lončeta sa kondenzovanim mlekom stvarno dva tanka mlaza, koja su stvarno na crnoj podlozi od kafe napravila dva oblaka.

Velja je isto tako u nedoumici rekao tri i dobio je tačno tri oblačića. Zatim uze dve velike šolje, priđe jednom velikom visokom sudu koji je ličio na veliki termos i velikom supenom kašikom sipa prvo Lukasu, pa sebi, neku gustu tečnost koja je više ličila na sos nego na supu sa nekim dugim žutim štapićima. Primetivši začuđen pogled svojih kolega prokomentarisa:

–       Ha, vi ste danas prvi dan u Holandiji, izvinjavam se! Znate mi u podne pijemo supu, u tri popodne čaj, a između toga kad ko stigne i kada stigne, pije kafu. Ako hoćete, i vi možete da dobijete supu, kafu ne morate da popijete.

Ostali su pri svom izboru.

 

 

–       Dakle, gospodu doktore interesuje intenzivna nega i njena oprema. Ja sam pre nekoliko meseci obišao nekoliko IN u okolnim zemljama i u Americi i vratio sam se zbunjen. Vidite, mi u medicinskom svetu imamo mnogo neprečišćenih termina. Intenzivna nega, intenzivna terapija, pa onda sve zavisi ko ju je organizovao, naime, mislim da li su to bili hirurzi, anesteziolozi ili internisti. Naravno da je zavisilo od tipa bolnice i od specijalističkih grana koju bolnica ima.

Mi smo u našoj bolnici, koja ima oko dvesta operativnih kreveta opšte hirurških, ginekoloških, uroloških, ortopedskih, ušnih i očnih, izabrali smo da organizujemo u okviru operacionog bloka od pet operacionih sala rikaveri[13] i intenzivnu negu. Primetićete da smo mi mali narod i štedljiv narod. Mnogi su proglasili da smo cicije, ali mi to nismo. Jedino što do maksimuma treba promisliti kada se nešto organizuje da bude svrsishodno. Dakle, mi u tom kombinovanom prostoru imamo takvu opremu koja nam daje mogućnost da svaki naš krevet može u datom trenutku da odgovara kako rikaveriju tako i IN. Idemo da pogledamo odeljenje, nažalost, danas naši hirurzi imaju simpozijum, pa se ne operiše.

Velika prostorija u kojoj su sa jedne i druge strane bila mesta za po četiri kreveta, koja su jedan od drugog bili odvojeni pokretnim zavesama tako da su predstavljali potpuno izolovanu celinu od ostalih kreveta kada su bile navučene za vreme pranja i nege bolesnika.

 

–       Pored svakog kreveta su sa leve strane uzglavlja bolesnika montirani monitori kao jedna kompaktna celina. Dvokanalni ekran koji može da prikaže stalno dva parametra koja bi bila izabrana za permanentno praćenje od pet mogućih. Ostala tri su izražena u digitalnim vrednostima i vide se takođe u desnom gornjem uglu. Postoje ekrani sa četiri i više analognih kanala, što je mnogo skuplje i koristi se više u naučne i eksperimentalne svrhe. Dakle, mi smo izabrali da se svakom našem bolesniku koji leži u našoj kombinovanoj IN mere pet parametara: EKG, arterijski pritisak (invazivni ili neinvazivni ), disanje, puls i temperatura. Naše iskustvo od četiri godine je da smo bez izuzetka mogli da kontrolišemo ove bitne životne parametre i da su nam sva praćenje bila adekvatna stvarnom stanju bolesnika. Ako je bilo nekih neadekvatnih rezultata, uvek je to bila posledica ljudske greške.

‒Dakle, gospodine Lukas, izvol’te se svući iza paravana, vi ste danas naš jedini pacijent.

Zatim se obrati sestri koja je bila prisutna sve vreme u IN i nešto joj ispriča. Ona uze Lukasa pod ruku smejući se i odvede ga sa sobom.

–       Mi nastavljamo dalje. Dakle, vidite u kompleksu monitora koji su ugrađeni u ovaj metalni ormančić na zidu, nalazi se dvokanalni ekran, a pored njega se nalaze ove uspravne jedinice koje liče na knjige u biblioteci. Mogu se lako izvaditi iz ležišta, na svakoj od njih piše šta se preko njih može da prati na monitoru. Evo ga EKG na ovoj za arterijski pritisak i tako svih pet naših malopre pomenutih parametara. Fabrikant je to elektronski izvanredno rešio. Jer, vidite, ako jedna od „knjiga“ više ne funkcioniše, vi je uvek možete zameniti sa drugom iz susednog monitora ili pak možete imati nekoliko njih u rezervi u ormanu. Svaka pasuje u svaki monitor. To je bio jedini razlog zbog koga smo kupili monitore koje proizvodi fabrika Godart. Nikada nam se do danas nije desilo da nam se ceo monitor sa svim parametrima pokvari. Ako se i desio neki kvar, što je bilo retko, lako se dao zameniti i poslati na popravku. Mislim da je to jedna od ogromnih novčanih ušteda, a verujte, i još većih organizacionih.

Kao što vidite ni na jednom mestu pored monitora nema kreveta. Hajde da pogledamo našeg bolesnika.

Izašli su u dug hodnik, levo od IN bile su operacione sale a desno ulaz u operacioni blok. Kada su prišli ulazu, vrata su se automatski otvorila i propustila ih u jedno malo predvorje u kojima je bilo nekoliko operacionih stolova. Bili su čudnog izgleda. Kada su ih malo bolje zagledali, Nikola i Velja su mogli samo da konstatuju da to nisu bili operacioni stolovi nego samo gornja ležišta od stola na nekoj vrsti kolica sa točkovima. Začulo se zvono. Pritiskom na dugme, otvorila su se vrata, a ispred njih, prekriven čaršavom, ležao je Lukas smešeći se.

 

Doktor de Braun je približio kolica koja su na sebi imala gornju tablu operacionog stola prema pokretnim nosilima na točkovima sa kojim su bolesnika dovezli sa odeljenja. Bolesnik je uz pomoć sestre prebačen na pokretnu tablu operacionog stola, a sestra je jednom rukom, da bi pokazala kao je to lako, gurala kolica ka OS. U OS na sredini ispod operacione lampe, bio je jedan stub na mestu gde obično stoji operacioni sto. Sestra je jednim iskusnim manevrom prevukla kolica preko tog stuba i, kada su kolica bila tačno na sredini stuba, pritisla je daljinski upravljač koji je visio sa strane stuba. Stub se lagano pomerao u vis dok nije zakačio tablu operacionog stola. Nosači te table su bili izvučeni van operacione sale. Operacioni sto je bio spreman zajedno sa bolesnikom za operaciju.

–       Verovatno se pitate čemu ovaj manevar i gde je bolesnikov krevet?

Krenuo je van OS. U jednu prostoriju u blizini, koja je ličila na komandni centar nekog vasionskog broda, nalazili su se ekrani nekoliko televizora. Pritiskom dugmeta na jednom ekranu dobio je operacionu salu u kojoj je ležao „bolesnik“, Lukas koji se smejao i mahao im rukom.

–       Jasno vam je da nam je u operacionoj lampi kamera koja prati operaciju i može da se vidi u našoj velikoj sali, koja je sprat niže, na ekranu tako da se može koristiti za nastavu srednjomedicinskog kadra, a uskoro i studenata, jer postajemo nastavna baza. Ovde imamo uvek jednog dežurnog koji koordinira i kontroliše rad u celom operacionom bloku, a takođe i bolesnike i monitore u IN. Koordinator, kada vidi da je operacija pri kraju, poručuje krevet koji stiže iz podrumskih prostorija. Na ovom ekranu videćete deo filma koji pokazuje šta se sve događa sa bolničkim krevetom koji stiže posle upotrebe sa odeljenja. Evo, vidite, njegova metalna konstrukcija prolazi kroz ovo tuširanje sa sredstvima za dezinfekciju – kroz sušionicu. Ovde dobija čistu sterilnu posteljinu pa preko svega toga sterilni plastični pokrivač. Stiže liftom u OB i, kao što vidite, čeka pred operacionom salom da naš prijatelj Lukas popije svoju verovatno već četvrtu šolju supe. Imao je danas sreću, bila je to supa od špargli, a on je obožava.

Evo, vidite, sestra uvozi krevet sa koga je skinuta navlaka, bolesnik leže u njega i evo stavljaju ga u jedan od bokseva pored monitora. Prikopčava ga na monitor. Mislim da vam je sve jasno šta sestra radi! Pogledajte, na primer, ako hoćete da prokontrolišete da li su elektrode EKG-a dobro prikopčane, onda fokusirate kameru i vidite svaki detalj čak i ovaj mladež na desnom ramenu koji je inače… evo sa razdaljine od jedan metar skoro nevidljiv. Evo, kompletno je Lukas prikopčan. Arterijski pritisak automatski izmeren 145/ 75. Obratite pažnju, sestra programira da se pritisak meri svakih 15 min. Ove dve strelice crvene pokazuju da je ograničila normalne vrednosti gornjeg i donjeg pritiska, a sve što bude iznad ili ispod tih vrednosti biće alarmirano.

 

De Braun nešto reče preko mikrofona. Sestra promeni dozvoljene granice arterijskog pritiska i u prostoriji se ču jak zvuk alarma i, u isto vreme, poče da svetli crvena lampica na šemi prostorije IN, gde je stajao krevet broj četiri. Zatim je uključila sve parametre i menjala im granice tako da je svaki, kada bi pokazao nedozvoljene vrednosti, posle deset sekundi alarmirao.

–       Poslednja jedinica u monitoru bio je pisač koji se u trenutku alarma sam uključivao i zapisivao vrednosti, sve dok se alarm ne zatvori ili pak dok se ne uspostave normalne vrednosti. Nevolja je kada se jave dva alarma u isto vreme, tu ne može da se programira alarm koji je za vas bitniji, nego pisač piše onaj koji je bio prvi. Postoji i mogućnost da kada ste vi ili sestra pored monitora, da onda možete da izaberete i zapišete parametre koje u datom trenutku želite da imate kao dokumentaciju. Na obodu papira stoji uvek utisnuto sat, min, sec, kada je registrovano.

To bi bilo, drage kolege, u kratkim crtama sve ono što mislim da je potrebno da vidite. Ja vam stojim na raspoloženju, izvolite pitajte, sve što budem mogao, rado ću vam objasniti. Izvinite me za trenutak, zaboravili smo da „otpustimo našeg bolesnika“, inače će nam se smrznuti.

Opet doktor de Braun reče nešto preko mikrofona sestri od čega je Nikola jedino razumeo da se radi o kafi. Tako se nađoše svi u prostoriji u kojoj su bili pre obilaska u kafeteriji operacionog bloka.

–       Da li sam vas mnogo zamorio?

–       Niste ni malo, bilo nam je uživanje sve ovo videti i mislim da imate izvanredno organizovano odeljenja IN i OB.

–       Hvala. morali smo se dosta boriti, pa da sve ovo izvojujemo.

–       Mi se još uvek borimo i za sada se samo nadamo.

Gospodin Lukas se zahvali de Braunu što ga je tako „brzo izlečio“. Pre neki dan je isto tako služio kao „probni pacijent“, pa je ležao u operacionoj sali 3 sata. Skoro se sasvim smrzao.

–       Ja bih bio tako slobodan da vas doktore pozovem na ručak sa nama ako vam vaše vreme dozvoljava.

–       Ja sam dobio saglasnost od supruge da vi budete naši gosti. Jedino, danas je ponedeljak, te su radnje zatvorene pa nismo mogli da priredimo neki naročiti ručak.

–       Ostavljam gostima da biraju.

Gosti su iz malo ustezanja ipak pristali da se odazovu pozivu. Kada su izašli van bolnice, bili su iznenađeni promenom vremena. Magla se digla, sijalo je sunce. Sve je bilo izmenjeno od one malopre tmurne, nekako sive, skoro bezbojne, vlažne, neprivlačne okoline, koja se dala iz kola videti, kao da je neko čarobnim štapićem učinio da se pojave, posle one grozne magle, kućice kao iz bajke, koje su blistale na suncu. Okolina prepuna zelenila, skoro svaka kuća je imala prelepo uređene bašte, a cveće ‒ to je tek bila priča za sebe, ne samo što je bilo prelepo negovano po baštama, nego se nalazilo i na ulicama ukrašavajući trotoare i skverove.

Pošli su sa dvoja kola, jer je doktor de Braun bio dežuran, pa je morao biti brzo u bolnici ukoliko bude hitno potreban. Stanovao je vrlo blizu bolnice u jednoj lepoj kući sa izuzetno velikom i lepom uređenom baštom.

Nikola je iskoristio čekanje dok se doktor Braun presvlačio da kupi cveće koje se prodavalo pred bolnicom. Buket predat domaćici uz priču da ga je nabrao lično još u Jugoslaviji izazvao opšte iznenađenje, jer skoro niko nije primetio kada ga je Nikola kupio, čak ni Velja, jer je bio zauzet diskusijom sa gospodinom Lukasom.

Ručak je prošao u prijatnom raspoloženju, a razgovor se kretao u granicama svih razgovora koji su se vodili između anesteziologa i izgleda da se nisu razlikovali ma gde bili u svetu. Jedino je bilo iznenađujuće da Holandija nije imala dovoljno anesteziologa i da je u mnogim bolnicama radilo mnogo stranih lekara. Nikola je iskoristio priliku da ispriča de Braunu da Zemunska bolnica ima tri anesteziologa, ali da dvoje završavaju specijalizaciju krajem godine te da će ih biti petoro. Pokušao je da predloži neku vrsta saradnje između dve bolnice, da na nekoliko meseci dolazi po jedan anesteziolog iz Zemunske bolnice, naročito zbog rada u IN. Doktor de Braun je bio odmah zainteresovan za takvu vrstu saradnje. Dogovorili su se da se sačeka da specijalizanti završe specijalizaciju i da se onda definitivno dogovore. Nikola je bio iznenađen kada je saznao da su samo de Braun i jedna koleginica jedini anesteziolozi u bolnici. Svaki drugi dan su bili dežurni, veći broj vrsnih anestetičara omogućavao im je da rade u pet operacionih sala.

Doktor de Braun je pozvao oba gosta da dođu na seminar koji Udruženje anesteziologa organizuje uz pomoć proizvođača medicinske opreme i farmaceutske industrije. Seminar je bio planiran krajem godine. Prijavio se veliki broj učesnika i to ne samo anesteziologa. Interesantno je bilo da se veliki broj internista prijavio za seminar. De Braunn je to tumačio nedovoljnim brojem anesteziologa koji su bili prezauzeti svojim obavezama za vreme operacija, te nisu mogli da prihvate i rad u IN.

Ubrzo su se rastali od ljubaznih domaćina, jer ih je čakala poseta koju je Lukas zakazao univerzitetskoj klinici u Roterdamu. Razmenjene su adrese.

Te večeri u hotelu dva zemunska anesteziologa su pokušavala da srede utiske koje su stekli obilazeći intenzivne nege. Roterdamska univerzitetska bolnica je bila ogromna i moderna. Imala je dvadeset operacionih sala i tri IN. Jedna na opštoj hirurgiji, jedna na kardiohirurgiji[14] i jedna na neurohirurgiji.

–       Mislio sam da bi bilo pametno da sredimo večeras utiske, ali verujem da smo obojica umorni, a svako od nas je verovatno ovaj današnji dan doživeo na svoj način.

–       Dragi Veljo, ja sam večerašnju večeru doživeo na vrlo interesantan način, jednom rečju sam se tako prejeo da jedva dišem.

–       Tebi je verovatno ovo prvi put da jedeš indonežanski. Ja sam to u Groningenu češće praktikovao, pre svega jer je bilo jeftino, a sa druge strane, meni se jako dopadalo. Pretpostavljam da nisi imao prilike da jedeš kinesku hranu koja se dosta razlikuje.

–       Kinesku nisam, ali ova indonežanska me je oduševila.

–       Mogu da ti kažem da je restoran u kome smo bili jedan od najčuvenijih na svetu. Bali restorani su jedan koncern i svuda u velikim gradovima sveta imaju najbolju indonežansku kuhinju. Mogu da ti kažem da nikada ovako ukusnu i, na neki način ipak, specijalno pripremljenu hranu nisam do sada ni ja jeo.

–       Iskreno rečeno, kada su počeli da nam donose sve one grdne tanjiriće sa toliko raznovrsnim sadržajem, malte, nisam počeo da se okrećem da bih video koliko će ljudi još sesti za naš sto. Verovao sam da nas trojica to nikada nećemo uspeti da pojedemo.

–       U tome je i prednost indonežanske kuhinje nad ostali azijatskim kuhinjama, jer je hrana vrlo laka i lako svarljiva, a kažu da Indonežani normalno takav obrok jedu polako uz priču, uživajući najmanje tri do četiri sata.

–       Pa nismo ni mi mnogo manje. Ja sam se jedino brinuo kada sam video neka jela za koja nisam znao od čega su. Stalno me je opsedala misao da je to neko meso od zmija ili krokodila, pa sam prvo tebe puštao da se služiš verujući da jedan Kraljevčanin nije mogao da stigne tako daleko da jede takvu žgadiju.

–       Ha, ha, ha, e baš si me nasmejao! Samo da znaš, kažu da u Indoneziji ljudi poručuju samo jedno jelo ili dva uz obavezni pirinač i to je sve. Večeras je naravno naš domaćin poručio „rijs tafel“ što u prevodu znači pirinčani sto. Jasno ti je da je on mogao da poruči šta je hteo, jer to plaća firma, pa čak i ona ne nego poreznik, jer je to reprezentacija firme. No, o tome jednom kasnije, duga je to priča, a meni se spava. Dakle, ovakav ugođaj je skup i sadrži skoro od svakog jela po malo. Zato je bilo toliko tanjirića, a i hrane. Eto, za sada toliko i sada spavanje – laku noć!

 

1 9 / 2 5

Probudio se rano. Velja je još uvek spavao. Pokušao je ponovo da zaspi, ali mu to nije uspevalo. Nije mogao da se odvoji od mnogobrojnih „dijapozitiva“ koji su iskrsavali pred njim. Bilo je toliko novina, a i ono što je znao iz literature, bilo je upotrebljeno na načine koji su njemu bili nepoznati.

 

Za ovih nekoliko dana shvatio je da je svet koji je posetio otišao mnogo dalje u organizaciji zdravstvene službe nego što je mislio. Shvatio je da novčana sredstva nisu najveći problem, nego da je organizacija zdravstvene službe i mentalitet ljudi mnogo veći. Ranije, kada je dolazio u sukobe, naročito u Zemunskoj bolnici kada mu je izgledalo sve najcrnje, misleći da nema nade i da će uspeh izostati, gubio je veru u uspeh, ali bi stisnuvši svoj živčani sistem brzo povratio svoj optimizam. Bio je ubeđen da će preko novina u medicini uspeti da izmeni mentalitet i uparloženost i zaostalost svoje sredine. Prvi put je bio jutros zabrinut jer je mislio da zna šta hoće a ovih nekoliko dana su mu poljuljali tu sigurnost.

 

Tek je šest sati. Bilo je rano da budi Velju, zato se diže iz kreveta i pođe na prozor da uživa u sunčanom jutru, jer je znao da od spavanja nema ništa.

Hotel u kome su bili smešteni bio je u samom centru Amsterdama, ali na kraju jedne sporedne ulice koja se graničila sa nekim velikim parkom. Mir, tišina i svežina jutra, prepunog cvrkutanja ptica, bez ikakve buke saobraćaja. Nigde prolaznika. Izgledalo je da je hotel u nekoj vazdušnoj banji. Odjednom mu se učinilo kao da je već bio ovde, da oseća neki čudan mir koji ga je obuzeo. Dugo je tako uživao u toj tišini i miru i skoro da se nije pomerao, kao da se plašio da će ove divne čarolije nestati. Izgledalo je kao da nešto osluškuje, kao da nešto očekuje, izgledalo da čak da ni o čemu ne misli. Najzad se pojaviše na biciklističkoj stazi, koja se protezala paralelno sa trotoarom, biciklisti koji su se spokojno, ne žureći, verovatno uputili na posao. Nekoliko mlađih žena u trenerkama i patikama, malo pozamašnijih, krenuše trčeći prema parku. Uskoro se pojavi tricikl koji je nosio jednu veliku korpu iz koje bi jedan momak, zviždućući neku melodiju, vadio kese i kačio ih na ulazna vrata kuća. Tek kada je prišao bliže, primetio je da su u kesi kifle i hlebovi, a da je na svakim vratima kuka za njihovo kačenje bila na istom mestu.

 

Osmehnu se jer ga ispuniše uspomene iz detinjstva iz doba pre Drugog svetskog rata u Vojvodini gde su stanovali u jednoj lepoj kući, koja je bila okružena baštama i mirom i tišinom, u kojoj je svako jutro pekar donosio sveže kifle za doručak. U tom njegovom životu niko se nigde nije žurio. Učini mu se da mu se uspomene počeše da vraćaju kad ugleda jednog starijeg gospodina koji izvede na lancu rasnog vučjaka i krenu u šetnju prema parku.

–       Zaboga, Nikola, nije nam zvonio sat a prošlo pola osam. Lukas dolazi po nas u 9. Što me nisi probudio kada si već bio budan?

 

Započe uobičajena jutarnja trka. Anesteziolozi su kao vojnici, brzo se bude i oblače. Uspeli su čak i da stignu na doručak gde je bilo divno ukusno pecivo, „kao pre rata“. Možda je i njega hotelu doneo momak na triciklu.

 

Lukas je stigao tačno u 9 časova, uz: „Dobro jutro, kako ste spavali?“ Pozdravi ih na njihovom maternjem jeziku, nasmejan i oran za posao. Čekao ih je danas put do fabrike Godart gde će se voditi definitivni razgovori o njihovim planovima za opremanje IN tehnički, a ono što je bilo najvažnije i komercijalni.

 

Vožnja po ovako lepom vremenu bila je stvarno za uživanje. Lukas je bio ljubazan, pa ih je vozio nekim lokalnim putevima kako bi bar na ovaj način, za ovo kratko vreme boravka, što više upoznali Holandiju.

Fabrika Godart je bila u blizini Utrehta u jednom lepom mestu koje se nalazilo u šumi. Gradić se zvao Bilthoven.[15]Naime, kuće pa čak i fabrika, su zidane tako da što manje naruše integritet šume. Kuće zidane kao vile, a neke od njih su stvarno ličile na minijaturne dvorce. Videlo se da tu stanuju jako imućni ljudi. Mnoge kuće su imale bazene za kupanje, neke čak i tenis igrališta. Na neki način se i fabrika prilagodila tom ambijentu, bila je to pravougaona jednospratna zgrada okružena brezama i stazama pored kojih je raslo raznobojno negovano cveće.

 

Bili su primljeni kod direktora koji je popio sa njima kafu i prepustio ih je svojim saradnicima, obećavši da će oko dva sata biti ručak u njihovoj menzi, kome će i on prisustvovati da bi bio obavešten o definitivnom projektu IN.

Zatim su počeli razgovori u sali u kojoj su bili izloženi monitori svih mogućih vrsta i oblika. Bilo je tu nekih novih aparata koje Nikola do danas nije nikada video, a Velja je i u Groningenu radio sa nekima od njih. Uglavnom je to bila aparatura koju su juče viđali po IN, ali su ovde bili modeli u „negližeu“, kako nazva jedan od inžinjera aparaturu u kojoj se video svaki elektronski detalj. Dobrih dva sata trajala su razna predavanja koja su imala za cilj da dvojica doktora proniknu u mogućnosti koju im pružaju monitori u praćenju opšteg stanja i vitalnih vrednosti bolesnika za vreme anestezije pre i postoperativno.

Bila su to vrlo iskrena uputstva i objašnjenja, uz vrlo kritičan osvrt na ono što se od monitora i ostalih aparatura može očekivati, a šta aparat, monitor nije bio u stanju. Veliki problem svim aparaturama je bio nemiran bolesnik, a vrednosti merenja kod takvih bolesnika nisu bila tačna, a kod jako nemirnih bolesnika nisu bili u stanju ni da izvrše merenja.

Posle dva sata predavanja, Velja i Nikola dobili su po jednog instruktora koji je proverio naučeno. Dva simulatora imitirali su razne poremećaje u radu srca, pluća, praveći i tehničke smetnje koje bi dva doktora morali da pronađu i otklone. Bili su dobro zamoreni kada su dobili pauzu za ručak.

 

Za vreme ručka se nastavio razgovor jer je počela diskusija oko planirane aparature onako kao su je zamislili Danilo, Jasna i Nikola. Pljuštala su pitanja, vrlo detaljna, počevši od obima pomoći koja će se pružati u zemunskoj IN pa sve do najsitnijih detalja: zašto je poručeno ovo, a što je skupo kada je to moglo da se poruči drukčije, da bude jeftinije.

 

Velja je u jednom trenutku, smejući se, pitao ko ovde kupuje, a ko prodaje aparaturu. Našta su se svi nasmejali, ali su objasnili da oni garantuju ono što monitoring i aparatura može, ali da snose punu odgovornost za sve ono što obećaju, ali znaju kakva sve razočarenja mogu da budu kada se u radu shvati da je poručeno mnogo toga bez potrebe, a da se za taj novac mogla kupiti mnogo potrebnija aparaturu. Na kraju razgovora im je ukazano na nedostatke projekta. Uz kraću diskusiju su se i Velja i Nikola složili sa njima, jer su to i sami juče uočili obilazeći IN, a naročito danas posle detaljne demonstracije.

Ručak je završen sa zaključkom koji će im se dostaviti na kraju dana kako bi ga mogli da prostudiraju sa svojom tehničkom službom, i ostalim faktorima u bolnici kada se vrate i da ga tada definitivno pošalju.

 

Kod direktora u kancelariji je servirana kafa, a uz kafu drugi tim ljudi koji su krenuli u diskusiju šta košta svaki monitor i svi neophodni uređaji koji bi dopunjavali funkciju pojedine aparature koja je premalo poručena, a šta misle da za bolnicu Zemun nije neophodno.

 

Tačno u pet sati popodne se razgovor završio. Dva anesteziologa, kao dva isceđena limuna, jedva uspeše da se popnu do svoje hotelske sobe i da iz priručnog bifea izvade dve koka-kole i da se opruže po krevetima.

–       Auh… opasno društvo!

–       Nije ni čudo, ovako mala zemlja koju skoro, juče i danas, pored svega posla skoro obiđosmo. Šta sve ne videsmo! Gde su oni, a gde smo mi?

–       Meni to ne moraš da naglašavaš, ja sam sa njima radio čitavih pet meseci.

–       Predlažem spavanje sat, a onda oblačenje jer nas gospođa i gospodin direktor Pols vode na večeru. Svečano oblačenje, ja navijam sat i budim. Sada ću da pokušam da telefonom dobijem Lion, da čujem kao je Bosiljka.

Dobio je Anđelku, sve je bilo u najboljem redu. Bosiljka je započela sa vežbama. Obe su bile dobro raspoložene. Zaspao je umiren

Ovog puta ih je sat probudio na vreme. Kada su se spustili u predvorje hotela, čekao ih je šofer koji ih je odvezao o na aperitiv kod gospođe i gospodina Polsa. Bila je to jedna od onih kuća u šumi koje su ličile na male dvorce. Kuća i bašta su bili osvetljeni raznim reflektorima koji se nisu videli. U jednom delu bašte bio je mali vodoskok, osvetljen tako da su vodeni mlazevi menjali boju.

–       Hm, lako je direktoru jednog preduzeća koji proizvodi elektronsku opremu da pretvara stvarnost u bajku.

–       Dragi moj doktore Maleniću, treba postati direktor takvog preduzeća, i organizovati takav tim ljudi koje smo danas upoznali. Sigurno da direktor nije postao zato što je bio politički komesar krajiške brigade.

–       Sačekao ih je domaćin i upoznao ih je sa suprugom. Oboje su bili srednjih godina. Ona je bila srednjeg rasta, lepog držanja, za koju bi se moglo reći da nije lepa, ali da je šarmantna osoba koja se starala o svim ostalim poslovima koje suprug nije stizao, jer je bio direktor. U kasnijem razgovoru otkrili su da je gospođa Pols bila profesor u gimnaziji, a pored svojih zaduženja bila je predsednik jedne humanitarne organizacije koja je školovala decu bez roditelja iz Indonezije. Gospodin Pols je bio poreklom iz Poljske. Njegov deda je bio lekar, a i on je započeo studije medicine, ali se posle druge godine ipak upisao na Elektrotehnički fakultet, pa je svoje znanje pokušao da stavi u službu medicine. Vrlo je zadovoljan svojim izborom.

–       Raduje me što ste naši gosti, a pogotovo kada sam čuo vaše planove, doktore Vajnberg, od gospođe Ružić. Mislim da sam dobro razumeo i da vaša bolnica zbrinjava veliki broj povređenih u saobraćaju. Danas, posle našeg razgovora sam još jednom pregledao zaključak koji je napravljen na kraju dana, i mogu da vam kažem da će to biti izuzetna IN, ako se projekat ostvari. Mi ćemo sa svoje strane učiniti maksimum da vam se za što manje ulaganja materijalnih sredstava isporuči i montira oprema. Molio bih vas da se o definitivnoj sumi ne priča mnogo, jer to činimo samo za vašu bolnicu. A sada krećemo na večeru, jer mislim da smo vas danas dobro zamorili, a i verujem da ste ogladneli.

Večera je bila servirana u jednom starom holandskom restoranu. Uz prijatan razgovor o lepotama jadranske obale, koju je porodica Pols sa svojom decom još pre nekoliko godina oplovila od Trsta do Dubrovnika, započela je večera za vreme koje je Velja uspeo da se pohvali kako je nekoliko puta bio u Francuskoj i da obožava puževe koje je zapazio na jelovniku.

Kako je sedeo prekoputa Nikole, ispod stola je dobio lak udarac po nozi.

–       Vidim po licu doktora Vajnberga da se i on raduje mom izboru.

–       Zanimljivo, ovde u ovom restoranu se puževi pripremaju na izuzetan način, jer je gazda restorana potomak emigranata koji su izbegli u Holandiju za vreme Francuske revolucije.

Mi smo ovde česti gosti, ali primetili smo da naši gosti iz istočne Evrope uvek odbijaju takvo predjelo.

–       Moj kolega doktor Malenić je veliki kulinar i voli sam da kuva i često nam pravi rakove po nekom starom čuvenom francuskom receptu i nikom neće da oda tajnu. U njegovom rodnom mestu Kraljevu je to specijalitet. Inače, ja se ne razumem u puževe, ali kažu da je to neka posebna vrsta.

Udarac ispod stola je bio vraćen. Gospođa Pols je krenula u napad želeći da od Velje iskamči recept. Gospodina Polsa nisu zanimali puževi i njihovo spravljanje, nego kakva je situacija i koliko je velika mogućnost da Rusi okupiraju Jugoslaviju kao što su to uradili sa Čehoslovačkom. Nikola je lako mogao da učestvuje u takvoj diskusiji, ali i da jednim uhom sluša kao se Velja inteligentno vadi dajući recept gospođi Pols: koliko putera stavlja u vodu u kojoj se kuvaju puževi. Jedva je uspeo da se savlada i ne prasne u smeh.

Na kraju večere se Velja zahvalio biranim rečima na večeri. Povremeno bacajući krvničke poglede prema Nikoli.

Gospodin Pols je takođe izrazio svoju zahvalnost doktorima koji su našli vremena da dođu u Holandiju da bi se definitivno dogovorili o nabavci medicinske opreme. Zamolio ih je da bez ustezanja mogu da se njemu lično obrate, bilo za savet bilo da imaju ma kakvih problema sa aparaturom, a on veruje da će ih posetiti kada sve bude instalirano, jer ideja doktora Vajnberga da IN Zemunske bolnice postane centar za obuku svih interesenata za planiranje i izgradnju sličnih bolničkih nega, naišla na dobar prijem u upravi fabrike.

–       Mi ćemo vam uskoro poslati naš predlog kako bismo vam mi u tome mogli da pomognemo. Za vas bi to značilo da ćete biti obaveštavani o svim našim novim idejama, a i svi naši produkti bili bi testirani kod vas pre definitivne produkcije. O svim tim uslovima ćemo se naknadno dogovoriti.

Čim su ušli hotel, Nikola je pokušao, ali nije uspeo, da sasvim izbegne udarac po ramenu kojim mu se Velja zahvaljivao na receptu za puževe.

–       Mislio si mene da natociljaš, kolega, ali stvarno u prvom trenutku sam mislio da je odvratno jesti puževe. Međutim, moram da ti priznam da su mi se stvarno jako svideli. Jedino sam se bojao da se ne obrukam, jer stvarno nisam znao kako da ih počnem da jedem pa sam čekao da vidim kao će gospođa Pols da počne, ali sam video da si i ti pored tvog iskustva takođe čekao da neko počne prvi.

–       Ne, ja sam samo fino vaspitan čovek.

 

1 9 / 2 6

Lukas je doktore doveo do aerodroma i oprostio se srdačno od njih. Najzad su se smestili u JAT-ov avion za Beograd.

–       Kada pokušam da napravim neku kalkulaciju puta, mislim da si ti, Nikola, napravio velike poslove. Mogu da ti priznam da sam bio iznenađen na kakav si način uspeo da doktora de Brauna zainteresuješ za dolazak naših anesteziologa na usavršavanje u njihovu bolnicu. U Roterdamu si takođe sa profesorom Kuiskampom razgovarao, predlažući istu mogućnost. Mislim da smo mi lično za ovih nekoliko dana naučili mnogo, a zamisli kada bi naši mladi specijalisti na početku svoje karijere bili upoznati sa svim ovom novinama i sami bili posle nekoliko meseci obučeni da budu u stanju da sve to prenesu u svoje ustanove.

–       Drago mi je što vidim da su ti jasne moje namere. Mada moramo da se potrudimo da pre svega pojedine ustanove puste svoje anesteziologe i daju im mogućnost da dobiju neplaćeno osustvo, što neće biti lako, ali vredi pokušati.

–       Reči direktora Polsa na kraju večere su za bolnicu Zemun od neprocenjive važnosti. Ja sam bar shvatio da je on spreman da maksimalno snizi cenu opreme za IN, očekujući da će Zemunska bolnica, bolje rečeno IN, moći da im služi kao nastavna baza za obuku na njihovim monitorima, ali i svim drugi pronalascima koji bi se testirali u našoj IN.

–       To je, Veljo, i bio glavni adut koji mi imamo kada smo im obarali cenu. Postoje i neki moji dogovori sa zavodom RR Niš koji bi mogli zahvaljujući svojoj opremi da proizvode monitore, naravno po licenci Godarta, što bi dosta pojeftinilo njihovu proizvodnju. Naše zdravstvene ustanove bi mogle tu opremu da kupuju za dinare. No to su sve planovi. Mene su ove godine od kada smo se rastali posle specijalizacije naučile da se mora u svim planovima ići korak po korak i da se tek može reći da je nešto uspelo, kada se u potpunosti ostvari. Sve što se ostvari, mora se stalno kontrolisati inače posle izvesnog vremena prestaje da funkcioniše.

–       Mislim da si prošao kroz dobru školu, ali da ste, kao što sam ti već rekao, vi u Zemunu učinili jako mnogo. Možda vi toga niste svesni, ali kada čovek dođe sa strane kao što sam ja došao i to sa jednog uglednog medicinskog fakulteta kod poznatog profesora anestezije Ricema von Eka i vidi šta je sve urađeno na polju anestezije za nepunih pet godina u jednoj perifernoj bolnici, Gradskoj bolnici Zemun, onda vam se mora čestitati.

–       Svesni smo mi toga, pogotovo od kada smo postali posebno odeljenje Operacioni blok anestezija i reanimacija. Tebi je naravno nepoznato da to i nije toliko bila naša želja. Mi smo samo bili za izdvajanje anestezije i reanimacije od opšte hirurgije. Naš direktor bolnice je smatrao da nam treba dati i operacione sale na upravu. Ima tu logike, jer one pripadaju svim hirurškim disciplinama isto kao i mi.

–       Bojim se da je suviše veliki zalogaj za nas jer nas nema dovoljno. Tek će krajem godine da stigne podmladak.

–       Delim tvoje mišljenje, ali evo funkcionišemo već skoro nepunih godinu dana i rezultati rada su bolji nego kada smo bili pod hirurgijom, a operacione sale funkcionišu mnogo bolje nego do sada. Jedino hirurzi nikako da nam oproste što oni više ne upravljaju personalom i ne gazduju salama. Još uvek se bave sitnim intrigama i neprekidno dokazuju da neefikasno rade i da je to naša krivica.

Nisu pretpostavljali da mi vodimo evidenciju svega što se dešava u salama i da se iz nje vidi da obavljamo veći broj operacija za kraće vreme uz minimalni broj komplikacija. Pred polazak čujem da su uložili protest hirurškoj sekcije Srpskog lekarskog društva (SLD -a), tražeći da im se vrati operacioni blok. Tako sam doznao da smo mi jedina klinička ustanova u Jugoslaviji koja ima takvo ustrojstvo. Koliko će odluke Upravnog odbora i Saveta ustanove biti merodavne u odnosu na SLD, to ne znam. Iskreno, meni nije stalo da budem načelnik, mislim da me toliko poznaješ. Svakako mislim da treba biti izdvojen kao anestezija i reanimacija od opšte hirurgije, jer tek kada nas bude dovoljan broj, moći ćemo da stvarno funkcionišemo kao što smo videli da u tom zapadnom svetu anestezija pripada celoj bolnici, a ne sam opštoj hirurgiji.

–       Kada te slušam, mislim da bi svakako trebalo da odeš na seminar koji organizuje de Braun u Holandiji. Mislim da bi time postao jedini kvalifikovani intenzivista u našoj zemlji.

–       Mislim da to toliko nije važno što ćeš dobiti papir, mnogo je važnije što ćeš mnogo toga naučiti u odnosu na terapiju i na sve one aparate za reanimaciju koje smo videli. Naše znanje o veštačkoj ventilaciji je minimalno, mi u Zemunu imao samo jednog berda i to je sve. Pogledao si me začuđeno kada si video da nisam razumeo na osnovu čega ona sestra u IN u Roterdamu menja parametre na aparatu za veštačku ventilaciju kod onog komatoznog bolesnika kome su amputirali obe noge zbog nesreća na poslu u nekom doku na pristaništu. Ti si u Groningenu dobijao gasne rezerve iz krvi i na osnovu toga korigovao veštačku ventilaciju. Mi to od naše laboratorije ne možemo da dobijemo, a imamo monitore i aparat za veštačku ventilaciju koga možemo da korigujemo, gledajući mu nokte na rukama i boju usana u IN.

–       Nisi ni mogao da znaš kada to čak ni na specijalizaciji nismo nikada videli.

–       Da, ali ne zaboravi, ja sam zato savladao tehniku sastančenja i način diskusije na Stručnom kolegijumu i organima samoupravljanja. Dragi moj, tako postaješ loš stručnjak, a i da sam ne primećuješ. No, tvojim dolaskom i Jasninim vraćanjem na puno radno vreme situacija se bitno popravlja.

Pretpostavljam da će naši mladi specijalisti, kada se vrate sa kruženja po klinikama, prihvatiti deo tereta koje mi nosimo. Nažalost, tvoj protežer, koga si ti najtoplije preporučio uz najbolje mišljenje, doktor Čanak, stvarno je izuzetno inteligentan momak, ali je jedan ljubomorni buntovnik na koga se nažalost ne možeš da osloniš. Nekoliko puta sam pokušavao da sa njim razgovaram ali nisam mogao da postignem nikakve dobre rezultate. On, anesteziolog, budući je glavni protivnik operacionog bloka i ide i priča kako sam ja željan slave prihvatio takvu soluciju kako bi bio prvi načelnik takvog odeljenja. Da se on slaže sa hirurzima i da je to potpuno abnormalno da se anesteziolog bavi poslovima vrlo odgovornim za koje nije dorastao i da se on neće složiti sa takvom organizacijom, niti je lud da kao specijalista prihvati za male pare takvu obavezu.

–       Da, i meni se žalio. Mislim da je to vrlo neprijatno, ali pokušaću i ja da na njega utičem.

Beograd se video. Spuštali su se. Već se belila pista koja im se velikom brzinom približavala. Nikoli se činilo da mesecima nije bio kod kuće. Odjednom oseti tako veliku želju da zagnjuri glavu između dve glavice njegovih ćerki i oseti njihove mekane, mirišljave sveže obraščiće, prislonjene uz njegove.

 

 

[1] EEG ‒ elektroencephalogram je zapis moždanog rada koga beleži aparata – encephalograph.

[2]Epiglotis ‒ poklopac nad dušnikom, koji se u budnom stanju zatvara pri gutanju da sadržaj iz usne duplje ne bi otišao u dušnik pa u pluća, nego u jednjak. Ispod poklopca se nalaze glasne žice, pa dušnik, pa bronhije.Tubus mora da se ubaci izmedju glasnih žica u dušnik, da bi se kiseonik preko bronhija ubacivao u pluća.

[3]Traheotomija ‒ operacija pri kojoj se otvara dušnik da bi se bolesniku omogućilo nesmetano disanje zbog raznih oboljenje koja mogu da izazovu mehaničke prepreke u gornjim disjnim putevima (od nosa do vratnog dela dušnika). Kod dugotrajnih veštačkih ventilacija traheotomija se radi zbog bolje ventilacije pluća i lakše toalete disajnih puteva.

[4]Masna embolija moždanih krvnih sudova nastaje usled preloma dugih kostiju.

[5]Mikro tromboza je začepljenje sitnih krvnih sudova, naročito kore mozga, koje dovodi do oštećenja tkiva. Takve promene najčešće dovode do psihičkih poremećaja.

[6]Goli otok ‒ ostrvo na Jadranskom moru na kome je bio koncentracioni logor. Prvobitno za one koji su podržavali Sovjetski Savez, a postepeno za sve one koji su bili protivnici režima.

[7]. Česmovača ‒ u šali, obična voda iz vodovoda.

[8]Implantirati ‒ usaditi.

[9]Elektroda ‒ sprovodnik koji se zalepi na kožu bolesnika preko koga se prenose srčani impulsi na ekran monitora.

[10]Spiromat – aparat za anesteziju konstrukcija fabrike Dreger krajem šedeset god. prošlog veka. Jedan od prvih aparata na električni i mehanički pogon.

[11]Hanza – savez nemačkih trgovačkih gradova krajem srednjeg veka

[12]Godart – fabrika koja se isključivi bavila proizvodnjom elektronske aparature za medicinske potrebe.

[13]Rekaveri soba za oporavak

[14]Cardio- hirurgija – srčana hirurgija.

[15]Bilthoven slika u dvorištu

[1] „Crna krv” za vreme operacije znači da je bolesnik loše oksigeniran. Nedovoljno prisustvo kiseonika najčešće je posledica loše anestezije.

[2] Branko Pešić – predratni komunista, borac od 1941. god. Po oslobodjenju predsednik opštine Zemun, predsednik Grada Beograda,narodni poslanik.

[3] UDBA – Uprava državne bezbednosti.Tajna policijska organizacija u bivšoj Jugoslaviji.

[4] Ada Ciganlija – ostrvo na reci Savi na periferiji Beograda

[5] Crvene registarske tablice ‒ oznake kola koja su pripadala državnih ustanovama.U njima su se najčešće vozili visoki rukovodioci.

[6] Monitor ‒ aparat preko koga se kontrolišu vitalne vrednosti bolesnika automatski, arterijski pritisak,puls.srčani rad.

[7]. Nitro oxydul ‒ „smejući gas”, koji se upotrebljava kao anestetik.

[8] Decerebracija ‒ nepovratno oštecenje mozga.

[9] Eutanazija ‒ laka smrt. Izaziva se kod beznadežnih slučajeva prekidom lečenja ili ubrizgavanjem lekova koji dovode do prestanka rada srca.

[10] Pacemaker ‒ aparat koji služi za davanje električnih impulsa koji regulišu nepravilan ili insuficijentan rad srca.

[1]Polytrauma – višestruke povrede tela u kojima je najčešće povređena glava.

[2] Intenzivna nega je odeljenje prvobitno zamišljeno kao prostorije bolnice u kojima je bila koncentrisana najmodernija oprema, sa kojom je radio specijalno obučen personal u kome su se nalazili svi oni bolesnici čiji je život bio ugrožen.

[3].Devizna sredstava, najčešće dolari, kupovala su se uz specijalna odobrenja od Narodne banke. Odobrenje su se teško dobijala.

[4]. Honorar je isplačivan za najčešće specijalistički rad u nekoj drugoj zdravstvenoj ustanovi, koja nije imala dovoljno posla ili sredstava za lekara sa punim radnim vremenom.

[5]Aspirator ili aparat za sukciju je elektricnui aparat koji usisasava tecnost,krv sa operacionog polja.

[6]Jugoslovenska narodna armija.

[7]Halotan – anestetik nove generacuije koji je tek ulazio u svakodnevnu upotrebu.

[8] Fentanil – intravenozni analgetik.

[9]Ambu-balon, specijalan gumeni balom za ukazivanje brze pomoci kod prestanka disanja. Za ventilaciju koristi običan vazduh,balon može biti prikopčan i na kiseonik.

[10]MP – military police, vojna policija SAD.

[11] Mačak

[12]Izvinite, molim vas, ovo nije Eisbeinwein ’57!