KNJIGA 21

–       Da li biste ostali u Holandiji?

Du Mee je gledao ispitivački u Nikolu.

–       Zašto biste želeli da ostanem u Holandiji?

–       Dr Tedeuš je ostavio svoju porodicu i došao u ovaj naš svet van „gvozdene zavese” i, evo, muči se i on sa nama i mi sa njim, ali ne odustaje i ne pomišlja da se vrati nazad u Poljsku. Vama ne pada na pamet da se bar raspitate pod kojim uslovima biste mogli da ostanete ovde!

–       Bez obzira što vam se čini da „vi nas razumete“, bar kada upotrebljavamo iste reči, ipak izgleda da se ne razumemo. Kad kažem „vi“, mislim na vas iz ovoga dela sveta.

–       Ne razumem vas!

–       Vrlo je to prosto. „Tedeuš ne pomišlja da se vrati nazad“, kažete vi. Mi, iz zemalja u kome vlada jednopartijski sistem, nikada ne bismo mogli da kažemo tako nešto. Kada jednom napustite svoju zemlju i ne vratite se u predviđenom roku, koji vam je naznačen u pasošu, povratka više nema. Vi, iz kapitalističkog sveta, možete da odete u bilo koji kraj sveta, sasvim legalno, i da se vratite kada hoćete. Vama retko traže vize, nama uvek. Ja sam čekao na ulaz u vašu zemlju skoro čitava tri meseca. Vi biste se bunili, a ja sam ćutao. Verujte mi da dan-danas ne znam zašto sam čekao tri meseca. Da sam građanin Holandije, seo bih u voz i otišao za Pariz bez problema, verovatno mi ni pasoš ne bi tražili.

–       Da, u pravu ste! Mi tako ne možemo da mislimo, ali kakve to veze ima sa mojim pitanjem?

Nikola se nasmeja, pa zapali cigaretu.

–       Vrlo velike. Ja sam došao ovde u vašu bolnicu na seminar. Mene je poslala moja ustanova na stručno usavršavanje. Iskreno rečeno, nisam ni pomišljao da ostanem u Holandiji ili u ma kojoj drugoj zemlji. Zato se i ne raspitujem. Svi moji snovi se polako ostvaruju. Uspeo sam sa svojim timom da se izborim i da izgradimo jednu, za naše uslove, naravno, prostranu IN. Dobili smo novac za opremu i poručili je kod vas u Holandiji. Ovih dana treba da potpiše bolnica ugovor sa fabrikom Godar u Bilthofenu…

–       To sve razumem, ali šta vi lično imate od svega toga? Da li će vam bolnica povećati prinadležnosti? Vi, kolega, nemate ni stan, živite u zajednici sa tastom. Naš portir ima bolje uslove života nego vi, koji ste srećni što vam se ispunio san da stvorite jedno moderno odeljenje anestezije i reanimacije. Vama je trideset osam godina, vi imate porodicu!!

Nikola je zaćutao. Zapalio je ponovo cigaretu. Bila je tišina u toj prijatnoj sobi asistenata. U automatu za kafu ključala je voda koja će za nekoliko trenutaka preliti filter sa kafom. Treba samo podmetnuti šoljice, pritisnuti dugme, pa se u šoljice sliva porudžbina: espreso, kapućino, moka ili holandska kafa. Du Mee se diže i bez pitanja „poruči dve kafe” automatu. Bio je to ritual, moralo se znati koju kafu prijatelj pije, sa šećerom, mlekom ili bez. Zatim otvori vrata od frižidera i na jedan tanjirić stavi nekoliko sitnih kolačića koji su se obično služili uz kafu.

 

–       Sada misliš – e, kada bi on video našu lekarsku sobu u bolnici u kojoj nema automata za kafu, jer bolnica nema novčanih sredstava za takav luksuz, pa svako od nas kupuje svoju kafu . Svaki doktor u svom garderobnom ormanu ima svoju teglicu sa kafom, koja je često prazna, jer se zaboravilo ili se nije imalo para za kupovinu.

–       Ako je bilo kafe, zvala bi se neka od dežurnih sestara da skuva kafu. Frižider nisu doktori imali, niti je on bio pun raznih đakonija, ako slučajno doktori ogladne za vreme dežurstva. Hm, kako bi mu to tek objasnio!?

–       Pored tako skromnih mesečnih prinadležnosti koje doktor specijalista ima, Upravi bolnice ni na pamet ne pada da li su njeni doktori gladni ili nisu. Još teže bi bilo objasniti da u organima samoupravljanja sede ti isti lekari koji ne bi ni smeli da se usude da traže automate za kafu, voćne sokove i nešto od hrane ako doktori ogladne.

–       Moram da vam se izvinim, možda su moja pitanja vrlo indiskretna. Molim vas, ako ne želite, ne morate da na njih odgovorite.

 

–       Naprotiv, vaše pitanje je bilo sasvim na mestu. Ja želim da na njega odgovorim, ali to nije baš tako jednostavno. Kada bih vam rekao da ja o tome retko razmišljam, vi biste mislili da je to neistina ili da sam ja neodgovoran, detinjast. Ništa od svega toga ne bi bilo tačno.

Posle dva meseca provedena u Holandiji mogu da dam neku, bar površnu analizu, kako vašeg društvenog života, tako i vašeg državnog ustrojstva. Naši razgovori su mi izuzetno pomogli da razumem mnogo šta iz vašeg načina života. Vaše zadnje pitanje je sasvim prirodno za vas, ali ne i za mene. Dakle, da budem konkretan: od mog uspeha u radu ne zavise mnogo moje prinadležnosti, niti ću zbog toga dobiti od bolnice stan. Prinadležnosti šefova odeljenja ili profesora univerziteta su nešto veće nego ostalih specijalista. Ako niste član Partije, naravno jedine, komunističke, druga ne postoji, onda vam je budućnost — uprkos maksimalnom zalaganju — neizvesna, napredovanje u službi usporeno. Mi lekari nemamo privatnu praksu. Znači, da li ste izvanredan stručnjak ili ne, prinadležnosti su iste. Sve vam ovo pokušavam objasniti u vrlo grubim crtama da biste shvatili da moj uspeh u izgradnji i opremanju IN daje meni lično satisfakciju. Imam za naše uslove odlične uslove za rad, pa sam na neki način i ponosan što radim u opštoj bolnici koja jedina u Beogradu ima takvo odeljenje anestezije. To u isto vreme znači da ćemo biti u mogućnosti da svojim pacijentima pružimo savremeno i, što je najvažnije, bezbedno lečenje. Verujemo da ćemo biti takođe u stanju da se bavimo naučnim istraživanjem.

Da bih sve to postigao zajedno sa svojim timom, imamo vrlo malo slobodnog vremena, koje posvećujemo porodici, rešavajući mnoge svakodnevne probleme, koji su najčešće materijalne priode. Ti problemi su kod vas svedeni na najmanju meru.

–       Znači da je vaš radni dan mnogo duži nego naš?

–       Ne, nije. Naš posao je loše organizovan. Radno vreme je sedam sati dnevno, radimo i subotom. Osamnaest sati nam je dežurstvo, posle koga imamo slobodan dan, koje retko koji doktor može da iskoristi, jer mi lekari nismo u stanju da zaključamo radni sto i svoju kancelariju, pa da tačno na kraju radnog vremena napustimo ustanovu. Naše radno vreme se ne može propisati, ono je zavisno od broja pacijenata i njihovog zdravstvenog stanja. Česti su sastanci, najčešće u večernjim satima, zatim vanredni sastanci, koji se zakazuju ad hok. Skoro je nemoguće da išta unapred planirate.

–       Otud i moje pitanje. Zar ne mislite da je već vreme da mislite na svoju porodicu i vas lično. Sve ovo što ste mi ispričali je za mene neshvatljivo!

–       Kada bih ja imao u svojoj zemlji takve uslove za rad kao što imate vi, mislim da bih je napustio. Mi se ne poznajemo dovoljno, ali ja sam vas video nekoliko puta u operacionoj sali i pre neku noć, kada ste pomagali dr Braunu kod trovanja ugljen-monoksidom. Vi ste izvrstan anesteziolog. Od Hana sam čuo za vaše uspehe na seminaru. Šta vas plaši pa ne želite da ostanete u Holandiji? Da li je moguće da vi nekim svojim idealima žrtvujete budućnost svoje porodice?

–       Mene ništa ne plaši, ali ja sam jedan posao započeo u svojoj ustanovi i želim da ga završim. Za ove četiri godine, od kada smo ja i moji saradnici postali specijalisti, uspeli smo mnogo da postignemo, ali to je „mnogo” sa našeg aspekta. Kod vas bi se većina problema rešila na nivou bolničkih pratećih službi. Vi kao doktor ne biste ni učestvovali u tome.

–       Dajte mi jedan primer.

–       Juče sam prisustvovao razgovoru vašeg šefa hirurgije sa rukovodiocem tehničke službe bolnice. Radilo se o nabavci novih operacionih stolova. Šef je ispričao šta je video na sajmu medicinske opreme i dogovorio se da tehnička služba nabavi dokumentaciju, u saradnji sa ekonomskom službom odluči koja je firma najpogodnija, obe službe da napišu svoje mišljenje, pa da se sa tako sakupljenom dokumentacijom ode na razgovor kod upravnika bolnice. Taj razgovor je uz kafu trajao oko petnaest minuta i šef je otišao mirno da operiše.

Ja u Jugoslaviji treba da poručim električne krevete za IN, pregovaram sa zastupnicima firmi, tražim ponude i studiram prospekte, da bih mogao da nađem ono što mi najviše odgovara. Tehnička služba bolnice nije dorasla takvim razgovorima, a kamoli sastavljanju nekakvih elaborata. Zatim, treba pronaći odgovarajuće tehničko lice, koje se razume u elektroniku kreveta i njihov stvarni kvalitet, pa tražiti ponude, pa tek onda ići na pregovore oko cene. Za sve to vreme znate da nemate dovoljno para u budžetu bolnice, pa pokušavate da se snađete, da nađete donatore i način na koji ćete ih motivisati. Eto, otprilike to vam je sve posao jednog ili više lekara!

–       Koliko sam mogao sve da razumem, vidim da biste vi, u stvari, morali da budete nezadovoljni svojom situacijom na radnom mestu i u privatnom životu.

–       Ne, nisam nezadovoljan. Imam divnu suprugu i decu. Izuzetno volim svoj posao i nije mi ništa teško, jer sam rođen u Jugoslaviji, u kojoj veliki deo naroda živi mnogo lošije od mene. Još uvek verujem da će nam poći za rukom da se izborimo za bolji život. Mislim da je to zadatak moje generacije.

–       Šta ako u tome ne uspete?

–       Do sada sam u mnogo čemu uspeo. To mi i daje nadu i čini me srećnim. Mislim da čak kada bih i rešio da ostanem u Holandiji, osećao bih se kao izdajnik. Medicinu sam studirao jer mi je želja bila da pomognem čoveku. Zvuči romantično, ali želja mi je bila da pomognem tom svom narodu, koji je dosta toga preturio preko glave, naročito u poslednjem ratu.

–       Kako taj narod pomaže vas? Da li će vaše ćerke sutra kada odrastu imati razumevanje za vaše postupke zbog kojih žive u jednoj sobi, zbog kojih im nećete pružiti one mogućnosti za razvoj, studije i formiranje slobodne ličnosti koje bi imale u ovoj zemlji?

–       Još uvek se dovoljno ne razumemo. Jugoslavija je moja otadžbina, tamo su mi roditelji, prijatelji i kolege koje računaju na mene. Bez obzira što nisam komunista i što se ne slažem sa čitavom politikom, ta država me je školovala, pa se od mene očekuje da bar nešto vratim svom narodu. Ja verujem u moju generaciju i mislim da ćemo mi intelektualci mnogo toga izmeniti.

–       Promislite dobro o svemu o čemu smo razgovarali. Ako ipak želite da saznate šta vam je sve potrebno da biste postali holandski doktor, to vam mogu ja ispričati. Moj šef me je molio da se o svemu raspitam zbog ovog našeg špijuna.

–       Kog špijuna?

–       Tedeuša. Ja sam siguran da je on KGB špijun.

–       Ha, ha, ha, Tedeuš — špijun! Kako vam pade samo takva ideja na pamet? Zar vam nije bilo logičnije da to budem ja? Oboje smo iz komunističkih zemalja. On je jadan morao da pobegne, a mene šalju na seminar.

–       Imam ja nos za takve stvari, a to možda nije bitno. On je tupav, neinteligentan, jednostran, a to je ono što je potrebno da biste bili dobar špijun.

–       Ne znam odakle vam takva ideja? Moje je mišljenje da samo vrlo inteligentni i okretni ljudi mogu da budu špijuni.

–       Dragi kolega, izgleda da na vas utiču kriminalistički filmovi koje gledate. Zar stvarno mislite da špijuni izgledaju kao Džejms Bond?

–       Naravno da ne mislim. Međutim, ne verujem da baš izgledaju kao naš kolega Tedeuš.

–       Hajde da zakopamo ratne sekire po tom pitanju, pa da se vratimo na našu temu. Često sam u bolnici, kao što vidite, i spreman sam da vam pružim sve informacije o životu u ovoj zemlji, našim lekarskim primanjima, obavezama, dakle, o svemu što vam padne na pamet.

–       Nemojte da se ustručavate…

Zapištao je njegov džepni telefon. Zvali su ga na polikliniku. Bio je to hitan slučaj.

–       Zar nije vreme da razmislite o svojoj porodici i o vama lično?

Pitanje mu je odzvanjalo u ušima dok je ležao u krevetu te večeri zatvorenih očiju, želeći da mu san što pre odagna sva moguća razmišljanja u vezi sa Du Mee-om.

 

 

X                                    X                                    X

 

Božić je bio na pragu. Učesnici seminara su sa nestrpljenjem očekivali dan kada će spakovati kofer i otići svojim porodicama da proslave taj lepi hrišćanski praznik. Otići nije tačna reč, oni će odleteti. Hotelske sobe će ih čekati dok se ne vrate. Nikola je razmišljao o, za njega astronomskoj, sumi novca koja je bila potrebna za to. Radovao se što će Vesna doći, a sa druge strane, bilo mu je žao što neće biti za božićne praznike kod kuće, da uživa u dečjim radostima, kićenju jelke i deljenju poklona.

 

Posmatrao je Hana koji je vrlo savesno i pažljivo kašičicom praznio svoje lonče od supe u pauzi između dva predavanja.

–       Kada gospođa supruga dolazi u kontrolu?

–       Dva dana pre Badnje večeri.

–       Da li je i vama Božić?

–       Ne, nije, već sam ti jednom pričao da je kod nas pravoslavnih sve pomereno za 13 dana u nazad.

–       Da, da, sada se sećam. To beše julijanski i gregorijanski kalendar. Nego, da li si ti nešto pokušao da rezervišeš? Hoteli su ipak dosta skupi…

Razgovor se prekide i Han odjuri.

Bio je to razlog za brigu. Na hotel Nikola nije računao. Onoliko širok krevet za dve osobe, pa čitav „stan” koji je imao. Znači, to nije smelo. A on se spremao da pita danas da li je zgodno da Vesna dve nedelje stanuje sa njim. Kome bi ona smetala? O tome sada ne vredi ni razmišljati.

Sam let za Holandiju bio je prilično opterećenje za njihov budžet, mada je Vesna preko nekih poznanika dobila veliki popust na avionskoj karti. Radovao se što će moći da joj pokaže Holandiju, da je vodi na kinesku i indonežansku večeru, da kupe zajedno dečici i roditeljima poklone za Božić. Imao je dosta problema da odagna svoja razmišljanja i da se koncentriše na popodnevna predavanja.

–       Hm, to ipak neće sve moći!

Te večeri su Han i Anemik vodili Nikolu na indonežansku večeru kod svojih prijatelja. Han mu je naredio da čitavog dana ne jede. Znao je da je to samo šala, međutim, kada je video broj tanjira i tanjirića koji su bili poređani, prepuni hrane, shvatio je zašto ga je Han bacio na strogu dijetu.

Bilo je mnogo potpuno nepoznatih jela, čudnog izgleda i još čudnijih boja. Mada je prilikom prve posete Amsterdamu bio gost u restoranu Bali, ipak nije još uvek mnogo znao o kulinarskim specijalitetima Indonežana.

–       Možda ima tu i mesa od krokodila ili od zmija?

Učili su ga da se sve te đakonije u činijama i činijicama dodaju jedan drugom, svako sipa pomalo u svoj tanjir. Tanjiri su bili duboki, mada supe nije nigde bilo. Prvo se počinje sa kuvanim belim pirinčem, pa se sve dalje nadograđuje.

 

Domaćica, koja je sedela sa njegove desne strane, dodavala mu je vrele činije, učeći ga imenima jela. Sva ta zvučna imena na indonežanskom nisu mu ništa značila. U početku je pokušavao da nešto od toga zapamti i da napravi bar neki raspored hrane u tanjiru, zatim je digao ruke od toga, jer su tanjiri koji su kružili donosili sve nova i nova jela, koja su prepunila njegov tanjir. Konačno se sve to završilo. Tanjir je bio pun do vrha i, kao zadnje, sve se to prelivalo sa pečenim kikirikijem i još nečim brašnjavo-braonkastim, što je svakako imalo ukus kokosa. To od „od svega pomalo“, prisutni za stolom dobro pomešaše u tanjiru, na veliko Nikolino iznenađenje. Domaćica požele svima dobar apetit, što je bio znak da se započne sa jelom. Isključivo se jelo kašikom, dok je viljuška služila samo kao instrument za punjenje kašike. Noževa nije ni bilo.

Oprezno je probao hranu. Bila je neverovatno ukusna. Skoro svaki zalogaj je imao drugu boju i drugi ukus. Sve se to zalivalo pivom ili hladnim specijalnim čajem. Konačno, oslobođen od kojekakvih fiks-ideja da su u tanjiru zmije, krokodili i mačke, počeo je stvarno da uživa u hrani.

Razgovor se vodio na holandskom, tek po neko pitanje na nemačkom. Nikolin tanjir je bio brzo ispražnjen, jer je vrlo malo razgovarao za stolom. Ostali su još imali dosta toga u tanjiru.

 

Primetio je da se uz jelo dosta priča i diskutuje u Holandiji. Najveća nepristojnost je govoriti sa punim ustima, ali ovde bi to značilo da se uopšte ništa ne govori dok se ne proguta ceo zalogaj. Nikola je navikao da dosta brzo jede, što verovatno u ovom svetu opet nije bilo pristojno. Mada se trudio da to ne ponovi, i večeras je prvi ispraznio tanjir. Sačekavši da i ostali isprazne tanjir, pohvali trud domaćice za izuzetnu večeru, pa, da bi pokazao kako mu se večera dopala, zatraži od domaćice još.

–       Tim Jugoslovenima nikada nije dosta. U Holandiji koja je mala i siromašna zemlja gosti se služe samo jednom.

Nikoli bi neprijatno. Ova Hanova upadica mu je izgledala gruba i deplasirana. Na stolu je bilo hrane najmanje za još desetoro gladnih ljudi, pa mu se učinilo da je sve to jedna glupa šala. Na njegovu žalost, gosti se digoše od stola, navukoše kapute i krenuše napolje, u magličastu holandsku noć.

Posle nekoliko metera shvatio je da su samo muškarci izašli. Krenuli su uzanim ulicama najstarijeg dela grada, osvetljenim fenjerima čija se svetlost jedva nazirala. Lepe starinske kuće i mostovi bili su posebno osvetljeni. Usidreni šlepovi i brodići bili su osvetljeni svojim fenjerima, dok su ogolela stabla drveća bacala senke na pramenove magle koji su bili sve gušći. Svakog časa je očekivao da se iz te magle pojavi neko ogrnut dugačkim crnim halatom sa cilindrom na glavi ili trorogim šeširom.

 

Iznenađen zastade kada izroni iz magle ogromna konstrukcija mosta. Jedna i druga strana mosta, bolje rečeno, oba ulaza na most bila su okrenuta prema vodi visoko iznad starih kuća. Izgledalo je kao da je neki maloumnik, mostograditelj izgradio ovu grdosiju potpuno bez ikakvog cilja i mogućnosti za upotrebu. Muško društvo je zastalo. Započe diskusija, verovatno o mostu, na domaćem jeziku, puštajući Nikolu da razbija glavu oko raznih pretpostavki.

–       Moram da ti se izvinim. Čudiš se misleći da smo mi Holanđani ipak lud narod, zar ne? Most koji lebdi u vazduhu i nigde nije spojen sa zemljom. Gradi ga jedan nas školski drug koji se proslavio ovim projektom. Dakle, ovaj most će biti prenet nekoliko kilometara dalje kada njegova konstrukcija bude sasvim gotova. Do nove godine, obećao je. Most treba da zameni stari između Roterdama i Dordrehta. Da se gradio nov most na tom mestu, bilo bi potrebno izmeštati železnicu, auto-put, što bi napravilo čitav haos u saobraćaju, a ne pitaj koliko bi to sve koštalo. Zato je projekat našeg druga i prihvaćen, jer, kao što vidiš, čitav most je skoro izgrađen na jednom sporednom kanalu, gde nikome ne smeta, gde se radi u tri smene, daleko od grada.

–       To vidim. Ali kako će ga sada dovući i zameniti? Neće valjda nekoliko helikoptera zakačiti konstrukciju i postaviti je mesto stare, za nekoliko minuta?

–       Ha, ha nisi loš! Nije baš tako, ali je slično. Pogledaj malo bolje i videćeš da je čitav most sa svojim stubovima postavljen na plovne objekte koji liče na velike šlepove. Vidiš li to kroz ovu maglu?

Sve se videlo kao na dlanu. Ceo most je bio izdašno osvetljen žutom svetlošću koja je neutralisala maglu. Radnici su na njemu radili punom parom.

–       Kada cela konstrukcija bude gotova, ovi šlepovi će je prevući u Rajnu, a specijalne dizalice će je jednostavno posaditi na mesto starog mosta, koji će na isti način biti prenet na otpad, pa će ga pretvoriti u staro gvožđe.

Vratili su se iz šetnje nazad. Domaćica im je otvorila vrata. Sto je bio ponovo serviran. Tanjiri čisti i puno smeha što je Nikola stvarno poverovao da se samo jednom gost služi u Holandiji. Do kasno u noć se jelo i pilo, pa sve ponovo iz početka. Šetnju između jela izmisliše Indonežani. Kako bi se inače mogla probati sva ta jela izmešana sa kokosom i kikirikijem?

 

 

 

X                                    X                                    X

 

 

 

 

–       Nikola, molim te, ponesi svoju supu i dođi u moju sobu da nešto porazgovaramo.

Izgleda da se u Holandiji ništa ne bi moglo dogovoriti da nema supe i kafe. Bilo je zanimljivo kada se u bolničkom hodniku vide dva ili više doktora, naslonjenih uza zid, jedan prekoputa drugoga, da ne ometaju prolaz, sa šoljom kafe i nešto razgovaraju. To je bila druga vrsta konferisanja. Treća je ličila na naše konferencije. Uz nju se ili ručalo ili se dobijao čaj, kafa i kolači.

–       Hteo sam nešto da te pitam. Pitanje je malo delikatno. Mislim da smo se za ovo vreme već dosta sprijateljili, da mi to daje za pravo…

–       Zaboga, Han, šta je pitanje?

–       Naš kolega Wierzma koga si upoznao, naš šef ginekologije, hteo bi da ode u svoju kuću u Španiju i provede novogodišnje praznike i ostatak godišnjeg odmora. On je izuzetno bogat čovek, kuća mu je prepuna vrednih antikviteta, umetničkih slika, a dragoceno je njegova kolekcija zidnih satova. Tebi Vesna tačno dolazi u to vreme, pa je on hteo da te zamoli da li biste vi pristali da budete njegovi gosti i u isto vreme pričuvate kuću. Delegirao je mene da sa tobom porazgovaram, ne znajući kako bi ti razumeo taj predlog. Možda ti to sve izgleda čudno, jer se ovde relativno malo krade, ali ostavljati tako prepunu kuću dve nedelje zatvorenu nije baš preporučljivo. Promisli, možda bi bilo pametno da porazgovaraš večeras telefonom sa Vesnom, pa mi sutra u toku dana daj odgovor.

Supa je bila popijena. Razgovor je bio završen.

–       Znači shvatio je da si hteo Vesnu da dovedeš u bolnicu. Po svemu sudeći nije hteo da te dovede u tu situaciju da ga to pitaš, pa da ti mora reći da je to neizvodljivo. Našao je drugu soluciju, jer mu je bilo jasno da su hotelski troškovi za tebe krupan zalogaj.

–       Da, mislim da si u pravu! Koja je to elegancija: „Imam za tebe jedno vrlo delikatno pitanje“. Nije želeo da me uvredi niti da me dovede u neprijatan položaj. Kakvi ljudi! Jedan se brine za moju porodicu i pokušava da me ubedi da propuštam veliku šansu ako ne ostanem u Holandiji, a drugi nenametljivo rešava moje probleme. Hm, a poznajemo se jedva tri meseca.

Vikend, subota i nedelja, dva dana kada se ne radi. Već od petka popodne ljudi su se u preduzećima i ustanovama pozdravljali sa „prijatan vikend“. Znak ljubaznosti, lepog vaspitanja ili stvarne želje da se taj vikend lepo provede. Gledajući njihove ljubazne osmehe, osluškujući zvuk reči, čovek se nije mogao oteti utisku da jedan drugom nešto čestitaju. Imalo je i šta da se čestita. Pre svega da su se svi zajedno izborili da se dva dana u nedelji ne radi. Da se mogu posvetiti porodici i samom sebi. Da su materijalne mogućnosti celog naroda takve da se taj vikend može provesti bezbrižno. Bezbrižno, ali radno. Nikola je imao utisak da svi planiraju da te dane provedu spajajući korisno sa prijatnim.

Sve je Holanđanin planirao, na to se već Nikola navikao. I danas je Han isplanirao posetu roterdamskoj luci. Bio je to celodnevni izlet. Nikola je do sada nekoliko puta video delove luke. Jedna mala zemlja je imala najveću luku na svetu, a ona se mogla obilaziti danima.

Dugačak opel karavan jurio je auto-putem sa petoro dece koja su žagorila radosno što ih otac vodi na izlet. Sivo zimsko nebo, siva okolina, siv trostazni auto-put. Ravnica prošarana kanalima u kojima se ogleda sivo nebo. Oko njih drveće golih grana, sivo i tužno. Jedino je trava ostala zelena i vlažna. Grad Roterdam bio je prepun naroda natovarenog paketima, koji je ulazio u prodavnice sa bogato osvetljenim izlozima, prepunim Božić Bata, jelki, dečjih igračaka i svih onih čuda koja su plenila decu, koju su roditelji jedva odvajali od izloga. Parkovi su bili prepuni dece i roditelja koji su jurili za loptom ili igrali razne igre. Svi su bili raspoloženi i nasmejani, uživajući u predbožićnim kupovinama, slobodnom vikendu i radostima bezbrižnog života.

 

Prošavši kroz tunel koji je celom svojom dužinom od nekoliko kilometara prolazio ispod široke reke Mas ušli su u luku Europort. Teško je bilo, uprkos tome što je svojim očima sve gledao, poverovati da je ta mala zemlja uspela da izgradi za deset godina najveću luku u svetu, dugu 45 km. Ogromni prekookeanski brodovi, neshvatljivo veliki šlepovi, tankeri od po sedamsto hiljada tona, rafinerije nafte, čitava šuma dizalica koje su punile ili istovarivale crne utrobe tih ogromnih prekookeanskih čudovišta…

–       Šta je sve ljudski um bio u stanju da smisli i ostvari! Od jedne razuđene delte Rajne, koja se ulivala u more preko bezbrojnih rukavaca što su skoro svake godine plavili ogromne komplekse zemlje — napravljeno je najveće svetsko pristanište, ukroćena je vodena stihija koja sada preko ogromnih brana drži zarobljenu vodu da služi kao niz brodoputeva.

Posle dugočasovnog obilaska mnogobrojnih postrojenja da bi se bar površno stekao utisak kako cela luka funkcioniše, ručali su u restoranu muzeja. Nikola je bio pod utiskom onog što je video. Dve hiljade pristaništa, ogromne rafinerije za preradu „crnoga zlata“ koje je dovoženo ogromnim tankerima iz celoga sveta. Dve hiljade pristaništa u kojima se roba iskrcavala i ukrcavala. Bio je to doživljaj koji se ne zaboravlja.

–       Dakle, šta si rešio? Pristajete li da čuvate kuću dr Wierzme, za vreme Vesninog boravka? Molim te, iskreno, nemoj da se opterećujete nečim što ne želite.

–       Ha, kada se on pravi šeret biću i ja. Zna on da ću ja i te kako prihvatiti taj predlog, oberučke.

–       Iskreno rečeno, dosta sam razmišljao o tome, a i sa Vesnom sam dosta dugo razgovarao…

–       I?

–       Pa, rešili smo da pristanemo ̶ nekako nevoljno reče Nikola.

–       Gledaš čoveka u oči i foliraš. Pogledaj kako mu se oči smeše. Shvatio je igru, džentlmen.

–       Baš me raduje. Ja sam takođe mislio kako ćemo to da što bolje organizujemo. Imam gotov plan. Pošto Vesna stiže na drugi dan Božića popodne, ti je sačekaj na aerodromu, pa je odmah vodi u Amsterdam. Rezervisao sam već jedan jako zgodan motel, pa ćeš tu biti nekoliko dana, jer ti je lakše da je provedeš kroz grad nego da svaki dan ideš kolima iz Dordrehta i gubiš vreme. Božić je, auto-putevi su puni. Tridesetog popodne naći ćemo se kod Wierzme da popijemo čaj i da se upoznate sa kućom. Ima tu tehnike, alarmnih uređaja i raznoraznih dugmića kojim se reguliše grejanje, i šta ti ja znam. Zatim, vi ostajete, a oni oko šest sati lete za Španiju. Vraćaju se tačno dan posle Vesninog odlaska za Jugoslaviju.

–       Sve genijalno smišljeno. Kako je sve to proračunao? Mislim da sam samo jednom spomenuo kad Vesna dolazi i kada odlazi. Otkud je pa znao da ću pristati? Čovek je i bez mog pristanka rezervisao hotel.

Veče je proveo kod Hana. Tamo ga je čekalo iznenađenje. Na večeri je bio kolega anesteziolog iz Jugoslavije koga je Nikola odlično poznavao. Bo je to dr Zarić. Dosta stariji od Nikole, načelnik anestezije iz Novog Sada je već duže vremena bio u Holandiji kao anesteziolog u jednoj roterdamskoj bolnici. „Zare”, kako su ga zvali anesteziolozi i dobri prijatelji, bio je poseban primerak građanina sveta, bez ikakvog obeležja jugoslovenskog, srpskog, pa čak ni slovenskog. Srednjeg rasta, skoro ćelav, sa bujnim pramenovima kose koja je uramljivala čelo sa bočnih i sa zadnje strane. Male sitne kose oči, uvek nekako cinično nasmejane, vrlo žive, kao da su želele da izlete iz očne duplje, jer im je tamo bilo tesno. Prkosno izvijene gornje usne i tanke donje bile su tako konstruisane da se nikada nisu mogli sagledati zubi, pa čak ni pri smehu, koji je bio uvek nekako ukočen, pa se više čuo nego što se video. Postojanje zuba se moglo samo da nasluti po luli koja mu je stalno bila u ustima. Retko se dimila, a češće mu je bila samo atribut oko koje se mogao truditi, čistiti je, puniti, prazniti, pripaljivati i ljutiti se što ne gori. Ponekad je ta lula i služila kao štapić za pokazivanje, nekad je ličila na četkicu nekog slikara, jer su njegove malene ruke bile stalno u pokretu želeći da oskudne reči, imaginarno crtajući po vazduhu, učini vidljivim.

 

Zare je bio neponovljiv, ličio je samo na sebe. Sve što bi rekao moralo se čuti, mada mu je glas uvek bio tih, nekako izlomljen, neodređene dubine, uvek između tenora i alta, ali nikad bariton. Jedino su dobri prijatelji znali kada je ljut, jer je onda ćutao. Reči u rečenici su bile tako komponovane da su terale na razmišljanje. Svako od slušalaca se trudio da u njima pronađe neki smisao. Taj smisao nije uvek mogao da se dokuči, a to bi razgovoru s njim davalo poseban šarm, jer niko nije želeo da prizna da ga nije razumeo, verujući da je on želeo da nešto pametno i mudro kaže. Sigurno da je bilo i takvih njegovih misli.

Bio je izvanredan anesteziolog, koji je sve probleme rešavao svojom intuicijom, spretnošću i ćutanjem, pa tek onda svojim teoretskim znanjem. U svim teškim operativnim zahvatima i dramatičnim situacijama u op. sali bio je ledeno miran, što je okolini davalo hrabrost i mogućnost da ne podlegne panici. U većini slučajeva se sve dobro završavalo, što bi hirurzima ulivalo veliko poverenje i veru u njegovo znanje i umeće, mada su im njegovi postupci u takvim dramatičnim situacijama bili tajanstveni i nedokučivi.

 

Oženjen Švajcarkinjom, lepom, šarmantnom, uvek nasmejanom damom, koja bi cvrkutom svojih reči ispunjavala duge pauze u Zaretovom govoru. Bila je neshvatljivo drukčija od svog izabranika. Kada bi se posle dužeg druženja ljudi i usudili da Zareta upitaju kako je zaveo, Zare bi obavijen dimom iz svoje lule, što je uvek bio znak dužeg ćutanja, odgovorio:

–       Kad je osetila kako mirišu srpske neoprane noge, zaljubila se u mene.

Bunio se Zare u toku večere što mu se Nikola nije javio, a već je toliko nedelja u Holandiji.

–       Koga pa imaš osim mene, tvog zemljaka i brata po oružju u ovoj sumornoj zemlji, u čijim barama više ni žabe ne žive!

–       Iskreno rečeno, ni tačnu adresu tvoju nisam imao. Međutim, dani mi prolaze neverovatnom brzinom.

–       Čujem, ovaj tvoj domaćin je pun hvale o tebi. Čime li si ga zaveo? On se inače na ovoj berzi anesteziološkoj u Holandiji kotira vrlo visoko. Nije ga loše imati za prijatelja.

–       Kako je tebi u Roterdamu?

–       Prodajem mudrost i povremeno dajem anesteziju. Han me je zato i pronašao, jer radim kod njegovog bivšeg partnera dr Hekmana. Izvanredan čovek. Imam potpuno odrešene ruke, radim šta hoću i kada hoću. Nego, reci ti meni da li je ovaj tvoj dolazak na seminar samo jedan mudar potez da sve izvidiš, pa da dođeš u Holandiju? Nećeš valjda da mi tvrdiš da je onoj tvojoj Zemunskoj bolnici stvarno stalo do toga da ima anesteziologa stručnjaka za intenzivnu negu, kada ni univerzitetske klinike u Jugoslaviji nemaju pojma o tome?

–       I Zare se raspituje imaš li namere da ostaneš. Nije li konačno stiglo vreme da i ti sam razmisliš o tome?

–       Ja niti mislim niti bih ostao u Holandiji. Ja sam ovde poslan da nešto vidim i naučim, da bih nešto učinio u onoj mojoj bolnici. Non-stop dežurna bolnica na dva druma, veliki broj saobraćajnih nesreća, dragi moj Zare. Ako je neko anesteziolog, onda mora da misli na IN.

Obavijen oblakom dima, Zare se značajno nasmeja, nakašlja se, pa ga pogleda kroz stisnute kapke uz šeretski osmeh.

–       De, de, kolega ne ljuti se! Bumo mi to još videli

–       O svemu tome se da razmisliti, moglo bi se sa malo pameti i mudrosti sve to srediti. „Mogao bi i vuk biti sit, a i koze na broju.”

 

 

X                                    X                                    X

 

 

Uvek je uživao u pranju kola. Jutros je ipak rešio da ih odvede na pranje, mada mu to automatsko pranje nije nikada ulivalo poverenje. Ništa bez ljudske ruke. Tako opranim i očišćenim kolima stigao je na aerodrom čitavih sat ranije.

Bio je nestrpljiv da zagrli Vesnu, a minuti su tako sporo odmicali u prošlost. Krstario je kroz aerodrom koji je bio ogroman, bar za Nikoline pojmove.

 

Šiphol je bio avio-luka koja se nalazila na prostoru nekadašnjeg „Harlemskog mora”. Od mora je sada samo ostao jedan ukrasni stub, koji je ličio na spomenik holandske dalekovidosti, upornosti i mudrosti. Nenametljivo je nagoveštavao da se sadašnja luka za avione nalazi na dvanaest metera ispod morske površine, jer su „Harlemsko more” isušili. Skoro svakog minuta se jedan avion spuštao ili poletao. Velike prostrane hale aerodroma su bile prepune onih koji dolaze, a sa gornjeg sprata su kretali oni koji odlaze. Aerodrom prepun kafeterija, kioska, snek-barova, restorana, radnji i radnjica sa ekskluzivnom robom, imali su čime da zabave one koji su došli prerano. Bilo je tu čak i izletnika, koji bi dolazili samo da vide aerodrom, da se dive samoj arhitekturi i da oprobaju neki od restorana koji su bili okrenuti ka pistama, gde se saobraćaj odvijao vrlo živo.

 

Neka vrsta novoga sporta bilo je praćenje razgovora između pilota i navigatora preko običnih malih ručnih tranzistora koji su bili u jednoj impozantnoj kuli, koja se videla skoro sa svakog mesta kroz ogromne zidove od stakla.

No, sve to je Nikola obišao već drugi put i još uvek ni traga od aviona JAT-a.[1]

 

Sive ćelijice najvažnijeg ljudskog organa, mozga, svašta kombinuju, pa to čoveku predstavljaju u vidu misli. Misleći, čovek je svašta izmislio i svašta napravio, ali, naravno, ima misli koje se odnekud pojave pa se skupljaju, udružuju, kao da same misle, čak ni odobrenje ne tražeći, kao da im vlasnik i nije prisutan.

–       Svašta može da se desi. Avioni, između ostalog, mogu i da ne slete. Oblaci gusti, niski, a magla se spušta. Da li je to stvarno magla ili je to samo uobraženje? Šta ako se taj avion ne spusti, može da se u vazduhu zapali? Može da pri sletanju…

–       Dosta sa takvim glupim razmišljanjima. Setih se mog pacijenta iz Krivog Vira, koji mi jednom reče u ambulanti prilikom pregleda: „Moj doktore, samo da mi Bog pomogne, pa da mogu da budem gospodar svoje glave.”

 

Avion je sleteo bez problema. Vesna nikada do tada nije bila tako lepa, njene oči tako prepune ljubavi a usne tako meke i vrele. Bilo je tako teško odvojiti se, pustiti je iz zagrljaja, pa makar i na kratko vreme, samo dok ne stignu u motel koji je Han pronašao, sa autoputa se stizalo direktno do njega za nekoliko minuta.

Koliko se milovanjem može reći? Da li se čulom dodira može ispričati ono što se rečima ne može reći? Svaki odgovor bi bio netačan. Sve zavisi od onog koji miluje i od onog koji je milovan. Mnogi i ne znaju da miluju, a mnogi ne znaju da su milovani. Vesna i Nikola su satima pričali milovanjem o svim trenucima tokom kojih su bili rastavljeni. Bio je to razgovor bez reči o čežnji i želji jednog za drugim.

Tek kada su razdvojeni, ljudi shvate koliko jedan drugom nisu rekli, koliko jedan drugom nisu pružili – ljubavi. Ah, koliko je lepote u zajedničkom življenju, a sve izgleda tako obično, razumljivo, a u stvari nije!

 

Kada su rešili da odu u restoran motela na večeru, kuhinja je već davno bila zatvorena, pa su se još jedino mogli dobiti čaj i sendviči. Učinilo im se da nikada slađe nisu večerali. Bila je pred njima čitava noć koju nisu ni primetili.

Amsterdam je sačekao Vesnu sav obasjan sunčevim zracima. Nikola, već vakcinisan holandskim organizacionim sposobnostima, preturio je dosta bedekera i, savetovan od Anemik de Braun, imao je gotov plan šta sve sa Vesnom treba da obiđe. Grad se prostirao na kanalima sa bezbroj mostova, sa velikim brojem muzeja, od kojih je samo Rijks muzeum sa svojim mnogobrojnim odajama u kojima su bili izloženi svi holandski stari majstori, bio vredan divljenja od nekoliko dana. Pauze sa kafom u malim kafeima, ručak u rustičnim restoranima, sumrak kada se pale fenjeri čije se senke ogledaju u kanalima i kanalićima, po kojima plove brodići ispod osvetljenih mostova. Osvetljenje stare zgrade čudesnih oblika i arhitekture, stare nekoliko vekova. Ulice prepune turista i meštana koji slave praznik Hristovog rođenja. Strogi centar u kome se Vesna divi ukusno ukrašenim izlozima, a Nikola koristi njenu naivnost.

–       Draga, samo da skrenemo u poprečnu ulicu da pogledaš u jednom izlogu divne cipele koje bih hteo da kupim.

Vesna skreće i zastaje pred izlogom zapanjena široko otvorenih očiju. Nikola jedva uspeva da priguši svoj gromoglasan smeh.

„Crvena četvrt”. Znamenitost, turistička atrakcija, kvart koji će posetiti svaki turista. Dok se u drugim gradovima takav kvart obično nalazi daleko od centra i grada, u Amsterdamu je Crveni kvart deo najužeg centra.

Preko dana bi ceo kvart ličio na običan deo grada. Široki kanali sa prelepim starinskim kućama, velikih i širokih prozora. Kuće u kojima žive obični građani. Tu i tamo po neki kafe, snek-bar ili manji restoran. Male radnjice običnog izgleda sa neobičnom robom, koja se da primetiti tek kada neko zastane i počne da razgleda izlog. Seksi časopisi, veštački polni muški organi raznih veličina, konzistencije, boja, ukusa kao trešnje, višnje i ostalo voće po izboru. Vibratori za samozadovoljavanje. Kesice sa praškovima koji leče impotenciju, „garantovano”, i još niz stvari: od korbača za mazohiste do uzbuđujućeg donjeg veša, koji ističe obline lepšeg pola i čini ih neodoljivo privlačnim.

 

Najznačajniji izlozi osvetljeni raznobojnim svetlima, ali obavezno bar neka sijalica je crvena, osvetljava fotelju ili, na nekim mestima, kanabe na kojem sedi ili leži žena skoro potpuno naga. Vrlo mlade žene, lepo građene, velikih ili malih grudi, širokih ili uzanih kukova, neke izuzetno debele, različitih rasa i narodnosti, jednom rečju za svakoga po želji i ukusu. U pozadini se videla prostorija, najčešće vrlo uredno nameštena, u kojoj je najbitniji deo nameštaja uvek širok krevet, svih oblika i dimenzija.

Obavezan atribut takve sobe bio je lavabo. Malo modernije sobe su imale čak i tuš iza niše, koji se spolja nije video. Mada su takve „radnjice“ bile otvorene i preko dana, tek kada padne mrak, postajale su atrakcija. Ulice su bile prepune šetača koji su se rešavali da li da uđu ili ne. Neki su nekako postiđeno kao nekuda „vrlo žurili”. Samo dobar posmatrač primetio bi da su oni hrabriji okretali glavu prema izlogu, a oni veoma sramežljivi samo očne jabučice.

Većina prolaznika je bila muškog roda, ali i ženski rod je bio zastupljen i to skoro uvek samo sa jednom željom. Za razliku od muškaraca, one su htele da zadovolje svoju radoznalost. Nikola je još vrlo malo bio upućen u holandske tajne, pa je njihovo prisustvo tumačio samo radoznalošću.

Dame u izlozima nisu obraćale pažnju na sve te poglede uprte u njihove pojedine delove tele. Izraz „pogled koji svlači“ nije bio adekvatan, jer su dame već bile svučene. Dame su često čitale knjigu ili novine, neke su sa dosadom posmatrale te prolaznike i živnule bi samo kada bi neko pokucao na staklo izloga, interesujući se za cenu usluga mimikom ili crtajući znak pitanja. Neki nisu ništa pitali, nego su ulazili. Onda bi se dama podigla, navukla zavesu i izlog bi ostajao prazan. Pred nekim vratima bi čekao strpljivo čitav red muškaraca, što bi govorilo o izuzetnoj popularnosti i „stručnosti“ dotične dame. Zavesa se često otvarala i zatvarala, ponekad čak i neverovatnom brzinom od samo pet do sedam minuta. Ta neshvatljiva kratkoća bila je posledica umešnosti žene i „izgladnelosti“ muškarca.

–       Ti si… ti si jedan najobičniji bezobraznik! Lepe cipele, kažeš, u izlogu. Nisam mogla da verujem da nešto tako postoji. Baš strašno. Da vas muškaraca nema, svega ovog ne bi bilo. Grozno, jadne žene, a ova je bila stvarno lepa i tako mlada…

–       Kako sam mogao da te kao dobar vodič provedem kroz Amsterdam, a da ti ne pokažem centar grada. Da te neko posle upita u Beogradu za Crvenu četvrt, a ti ne znaš.

–       Ovo je da čovek ne veruje, pa ovo je skoro cele ulica u izlozima?

–       Nekoliko ulica draga, ovo je veliki grad.

–       Pogledaj, molim te, ova je još dete!!

–       Dete nije, samo je verovatno iz Indonezije. One sve izgledaju vrlo mlade čak i kada su u godinama.

–       Vidi ti njega, otkud ti to sve znaš?

–       Zaboravljaš da sam lekar.

–       Sumnjiv si ti meni, suviše mi se ovde u ovom „centru“ dobro snalaziš. Verovatno opet zato što si lekar. Ne, neću da mi opet držiš predavanje. Vodi me odavde. Mrtva sam umorna i gladna i prepuna utisaka, naravno bez ovog zadnjeg, koji na mene tako ponižavajuće deluje.

Posle dva provedena dana u Amsterdamu krenuli su trećeg dana popodne u Dordreht. Prosedi gospodin finog duguljastog lica i krupnih plavih očiju, koje su natkrilile izrazito bujne obrve u raščupanom stanju, tankog pravilnog nosa i usana razvučenih u prijatan osmeh dobrodošlice, otvorio im je vrata.

–       Dobro došli u Holandiju, Vesna! Nadam se da mi nećete zameriti što vas odmah zovem po imenu. Dobrodošli, i osećajte se kao kod svoje kuće.

Iz velikog foajea su se uzdizale prostrane stepenice od starog hrastovog drveta i vodile na sprat. Iz foajea ulazilo se u veliku gostinsku sobu, koja se u starim holandskim kućama skoro uvek delila na salon i trpezariju. To su uvek bile najveće prostorije u kući, često spojene u jednu prostoriju uz prozore, koji i nisu bili prozori nego čitavi zidovi u staklu. Jedan obično trpezarijski sto gledao je u vrt koji se nalazio skoro uvek iza zgrade. Drugi deo predstavljala je takozvana sedeća soba (salon), koji je bio okrenut prema ulici. Kuća je bila zidana krajem prošlog veka, pa su sobe imale visoke plafone, ukrašene lepim starinskim gipsanim ornamentima. U salonu su već sedeli Anemik, Han i supruga dr Wierzme.         Serviran je čaj uz raspitivanje kako je Vesna putovala, kako joj se dopao Amsterdam i da li se Nikola pokazao kao dobar vodič.

 

Zavaljen u duboku, ugodnu, starinsku fotelju, Nikola je slušao razgovor, spreman da Vesni pomogne ako negde zapne oko nemačkog jezika, ali mu Vesna nije za to dala priliku. Divio joj se jer je govorila bez većih problema, što znači da se i te kako spremala za ovih nekoliko meseci njegovog odsustva. Usput je posmatrao ovaj prostran salon, bez mnogo nameštaja. Svako parče se uklapalo u jednu celinu. Radilo se svakako o stilskom nameštaju, ali Nikola nije znao gde da ga smesti, da li među Lujeve, barok. Ne, bilo je to nešto specifično. Drvo je ličilo na abonos. Možda je to ipak zlatni holandski period , možda holandski starinski nameštaj o kome on ništa nije znao. Čitav zid u satovima, svaki drukčiji. Sva su se klatna klatila, mada su skazaljke pokazivale različito vreme.

–       Bože, kada to počne da otkucava!

Drvene kutije u koje su satovi smešteni bile su izrezbarene. Svaki sat je predstavljao remek-delo. Wierzma je izvadio svoj džepni sat sa poklopcem, pa, odigavši ga nekim posebnim mehanizmom, pogleda u njegov ciferblat, kao da nije verovao svojim velikim časovnicima prekoputa.

–       Moram da zamolim Nikolu da mu predam kuću na upravu, jer mi moramo da pođemo na aerodrom. Možda ne bi bilo loše da i Vesna pođe sa nama u obilazak kuće. Mislim da žene bolje pamte detalje od nas muškaraca.

–       Hm, da li to govori iz vas iskustvo ginekologa?

–       Ne, nego samo iskustvo muškarca u godinama.

Tehnički detalji oko centralnog grejanja, alarmnih sistema i najzad vinski podrum, koji je takođe ličio na muzej. Očigledno da je doktor bio ponosan na svoju vinsku kolekciju, poređanu kao u apoteci na stalno istoj temperaturi.

–       Ova vina sam izdvojio za vašu upotrebu, to su sada najbolje godine. Takođe je ovde i nekoliko likera za Vesnu i par dezertnih vina. Molim vas, ako se ne slažete sa mojim izborom, slobodno pogledajte sva vina, pa uzmite šta vam se sviđa, ali mislim da su ova izdvojena najzrelija.

Nikola se zahvaljivao, ne želeći da mu odmah kaže da on skoro nikada ništa ne pije i da se u vina uopšte ne razume. Ostavili su broj telefona svoje vikendice u Španiji, ako slučajno nešto zatreba ̶ i svi odoše. Vesna i Nikola su još nekoliko trenutaka ostali nepokretni, a onda poleteše jedan drugom u zagrljaj. Poljupci dugi i strasni, kao da je svaki zadnji. Nikad ih nije bilo dosta. Problem je bio uvek ko će da ih prekine.

Verovatno, da je to od njih zavisilo, nikada ne bi ni prekidali. Uvek ih je nešto prekidalo. To je ovog puta bio dubok, zvonak i vrlo intenzivan zvuk, koji ih trže i razdvoji ih jednog od drugog. U taj zvuk se ulilo još nekoliko tonova različitih jačina i melodija. Bilo je tačno 20 časova 1969. godine, poslednjeg dana u godini.

–       Gospoda časovnici su izgleda ljubomorni. Mogu ih razumeti, sve su to stara gospoda, okružena bez sumnje velikom ljubavlju u prelepom ambijentu, ali izgleda da ovakvu ljubav još nisu videli, pa zato ovako iznenada reaguju.

–       Meni sve ovo liči na bajku. Pre svega što možemo da provedemo Novu godinu zajedno u ovakvom ambijentu. Sve ovo nisam mogla ni u snu da zamislim. Bože, koliko sam bila tužna kada smo se pre nekoliko meseci rastali. Imala sam utisak da se nikada više nećemo videti. I pored najbolje volje nisam mogla da odgurnem od sebe tu slutnju. Za mene je prestao svet da postoji. Osećala sam se kriva pred našom decom, jer čak i kada sam bila sa njima, nisam mogla da se oslobodim bola, tuge koji mi je ostala kada smo se rastali. Svi ovi meseci su bili strašni…

–       Vesna dušo, ima samo nepuna tri meseca kako smo se rastali!

–       Možda je to za mene čitava večnost. No, sada je opet sve dobro, ti si tu i sve ovo oko nas, sva pažnja ovih ljudi… eto… ti znaš mene…. ne ljuti se…. ali te suze… one same od sebe…

Nikola je ponovo uze u zagrlja, sušeći joj poljupcima potoke suza koji su joj se slivali niz obraze. Da, stvarno je to čitavo veče ličilo na bajku. Tek kada su malo bolje pogledali oko sebe, videli su u trpezariji veliku ukrašenu jelku ispod koji se nalazilo nekoliko paketa i paketića. Sto je bio postavljen za dve osobe i presijavao se od kristalnih čaša, divnih sveća u svećnjaku u vencu od jelovih grančica, protkanim svežim cvećem. U kaminu je pucketala vatra. Sve je to stvarno ličilo na neki film koji se sa zavišću gleda. Vesna i Nikola nisu nikada mogli da poveruju da će oni jednoga dana biti i glavne ličnosti.

–       Madam!

Naklonio se Nikola

–       Za ovakav sto uoči Nove godine ne može da se sedne ovako obučen. Ti ideš pod tuš, a ja za to vreme u bolnicu da se presvučem.

–       Zar je to tebi stvarno bitno? Meni je tako svejedno, samo kada si ti prisutan.

–       Madam, to bi bila uvreda i za domaćine i za gospođu Novu 1970, koja će nas svakako posetiti tačno u ponoć.

 

 

 

X                                    X                                    X

 

 

 

 

Bolnička kapija, koja se automatski otvarala iz portirske kućice, osta zatvorena kada Nikola stade pred nju. Portir izađe pred kapiju i priđe kolima.

–       Pre svega da vam poželim prijatnu promenu godine i sve najbolje u 1970. Danas vam je direkcija bolnice odredila stalno parkirno mesto za kola. Doktore, ispred je glavnog ulaza. Videćete na tabli vaš broj kola.

Pozdravi ga vojnički i aktivira vrata koja se lagano počeše da otvaraju.

–       Otkud sada takva čast, gospodine?

–       Izgleda da je počelo da ih bude sramota što sam se parkirao pored parking prostora glavnog kuvara, a i to nije baš moglo uvek.

–       Mora da si ih osvojio što si ponudio da dežuraš i što si nekoliko puta silazio u salu noću i obilazio pacijente koje nisi morao.

–       Ne, mislim da je to sada nebitno. Lepa je pažnja, osećaj da neko misli o tebi, nekom stranom doktoru iz neke tamo Jugoslavije. Stvarno, tabla sa Bg 696 – 02, čak ispod stoji i jedno YU.

Čekajući lift, uživao je u atmosferi praznika koja se osećala svuda po bolničkim hodnicima. Poluprigušena svetla i nekoliko jelki koje su svetlile svojim svećama, sijalicama čija se svetlost odbijala o božićne velike srebrne kugle. Bezbroj jelki se nalazilo po svim hodnicima bolnice, a najlepše su bile na dečjem odeljenju.

Jelke su postavljene pred sam Božić da dočaraju bolesnicima, a i osoblju, prazničnu atmosferu. Nekome je od bolesnika možda to bio poslednji Božić ili poslednja Nova godina. U tom kićenju jelki učestvovalo je sve osoblje bolnice. Uživali su u toj atmosferi, jer je i svaka sestrinska soba, kancelarija sekretarica, pa čak i kafeterija u operacionom bloku imala ukrašenu jelku, okićene zidove. Svuda su se nalazili božićni kolači – poklon direkcije. Sve se to dogodilo bez velike gužve i galame, skoro neprimetno.

Dok ga je lift nosio prema mansardi, ka njegovoj sobi, tiho pevanje hora se razlivalo po hodnicima, ispraćajući staru godinu, verovatno crkvenim pesmama čije reči nije razumeo.

–       Sve što sam video do danas stvorilo je kod mene duboko uverenje da se svi trude da stvore i sebi i drugima prijatnu atmosferu; u kojoj će svako osećati pažnju onog drugog. Pa zar može on sam da ne bude pažljiv prema drugom?

–       Već praviš zaključke, a vrlo si kratko u Holandiji. Ostavi zaključke za kraj. Ako ovako produžiš, bojim se da će zaključak biti ̶ ostajem u ovom raju.

–       Varaš se, sve to nema nikakvog uticaja na mene, ali ne mogu a da ne uporedim naše odnose i naš mentalitet i ovaj ovde. „Burazeru“, rekao bi neko od mojih kolega, „dolazi ti supruga, evo ti moja kuća, a ja odoh u vikendicu. U podrumu imaš vino, ja sam to odvojio ono što mislim da je najpitkije, ali ti samo izvoli, posluži se sam ako je moj izbor bio loš.” Malo morgen bi to rekao, bez obzira što smo mi najljubaznija i najgostoprimljivija nacija na svetu.

–       Ironišeš?.

–       Ne, konstatujem. Jelke po hodnicima, hor koji zabavlja bolesnike, cela kuća se trudi da oplemeni i druge i sebe. Ko se ikada brinuo gde ću ja da parkiram kola da bih što brže mogao da budem u operacionoj sali? Da li se neko upitao gde živim, gde mi deca spavaju ili kakvi su mi uslova za život? Ćuti, znam sta hoćeš sad da kažeš. Sirotinja, nema se. Govorim o brizi, o najobičnijem interesovanju. Zamisli da sam predložio da se u holu Zemunske bolnice napravi velika jelka i da se na svakom spratu u hodniku bolesničkih soba stavi još po jedna. Nije to pitanje para, nego pitanje želje, smisla, osećanja da se učini nešto lepo, nešto dobro bližnjem svom, koji mora da na praznične dane bude u bolnici, a ne među svojima.

Svečano obučen sjurio se niz stepenice, ne čekajući lift. Namignuo je na tablu, zagledavši se u ono BG. Stade pred bolničku kapiju. Portir je pritisnuo dugme i vrata su se otvarala. Zahvalio se mašući mu rukom. On je sastavio dve svoje šake, želeći mu ponovo „prijatnu promenu godine”.

Zazvonio je na ulazna vrata i u trenutku je imao utisak da je došao svojoj kući. Kada su se vrata otvorila, na njima ugledao svoju Vesnu u divnoj haljini koju nije poznavao, jer ju je svakako sašila pred polazak. Utisak je bio potpun. Došao je svojoj kući da proslavi Novu godinu. Bilo je lepo, bar ove večeri da zaboravi da on nema ni svoj stan, a kamoli svoju kuću, čak ni u svojoj zemlji. Tešilo ga je možda to što nije bio jedini.

Bilo je to nezaboravno veče. Zapalivši sveće, zapazio je parče hartije u obliku male povelje na kome je zapisan jelovnik. Pored svakog jela stajalo je i gde se jelo nalazi. Frižider, rerna ili na stolu u kuhinji. Pored toga je pisalo i ime vina koje će se služiti uz odgovarajuće jelo. Dezert, voće i najzad kafa sa digestivom.

Posle večere prešli su ponovo u salon. Nikola je uključio televizor. Vesna je iznenađeno uzviknula, do sada nije nikada videla sliku u boji. Na programu je bila neka novogodišnja bajka. Vesna je zaboravila ceo svet oko sebe. Krišom bi je posmatrao. To krišom nije ni bilo potrebno. Ona i ne bi nikog primećivala oko sebe. Celim svojim bićem uživljavala se u sadržaj bajke. Oči su joj sijale, dok joj je lice zračilo nekim unutrašnjim zadovoljstvom. Često bi i sadržaj bajke mogao da se čita sa njenog lica. Radost zbog doživljene lepote daje poseban izraz njenom licu, nešto poput jedva primetnog sjaja koji dopire odnekud iz dubine. Bio je Nikola iskusan lekar, navikao da posmatra svoje pacijente, da bi im pročitao misli i osećanja. Ovu lepotu doživljavanja i ovaj spektar izraza nikada nije video ni na jednom licu osim na Vesninom, i to samo kada je bila u svetu bajki. Znao je koliko ga ona voli, znao je koliko je ona srećna sa njim i sa svoje dvoje dece, pa ipak nikada njeno lice nije odavalo takva osećanja kao u trenucima koji su je vraćali u detinjstvo, u svet irealni.

 

Godinama su već bili zajedno, ali strah da će ovaj svet u kome živimo i koji je tako daleko od bajki uspeti da svojom realnošću uništi ono što je njegovu Vesnu činilo njegovom, izmeniti je i učiniti nesrećnom — ta bojazan se pretvarala skoro podsvesno u želju da je okruži životom koji liči na bajku. Koliko se na životnom putu može istrajati, koliko je želja da drugog učiniš srećnim zaboravljajući sebe realna? O tome nije hteo da razmišlja. Zašto je imao svoj orman sa fiokama? Izgledalo je da ih ima još dosta praznih.

 

–       Ko od nas zna šta dani, meseci i godine sa sobom donose?

 

Šampanj, koji su domaćini ostavili svojim gostima, eksplodirao je tačno u ponoć. Nikola ga je vrlo oprezno otvarao, plašeći se da zapušač ne odleti u neželjenom pravcu i ne pogodi neki od satova ili ostale dragocenosti u salonu.

 

Poljupci kojima se čestita Nova godina mogu da prerastu u milovanje što uz šampanj i odsjaj vatre iz kamina budi želju da kroz milovanje prenesu radost, sreću i ljubav. Milovanje, taj dodir nikada nije isti. Milovano telo kao da nekim magnetom privlači ruke koje ti prenose lagane drhtaje tela koje miluješ. Drhtaji, neka posebna toplina, čine kožu mekom, baršunastom, što preko tvojih ruku prelazi na tebe, pa tvoja milovanja postaju nežna, budeći neke lepote koje se tako retko dožive, kada sve prestaje da postoji, kada smo svesni samo nekog svog nepoznatog, ali prelepog osećanja.

Moderno je da se govori o bioenergiji i pozitivnoj energiji, ali teško je uvrstiti te divne talase koji nas zapljuskuju u sva ta naučna objašnjenja i tumačenja, kada prestajemo da postojimo kao jedinke, spajamo se samo osećanjima kroz dodir. Lepota takvog spajanja, bez one želje za spajanjem dva tela, za koja kažu da predstavljaju kulminaciju, ne može se objasniti samo našom hormonskom hemijom. Ne, Nikola je uvek verovao da postoji još nešto više, nešto uzvišenije, nešto što je on osećao, ali nije mogao da definiše.

 

 

 

X                                    X                                    X

 

 

Kucanje na vratima spavaće sobe, koja se nalazila na spratu, probudilo je Nikolu iz dubokog sna. Bacio je brižan pogled na noćni stočić i uverio se da su ključevi na njemu. Bio je ubeđen da je sva vrata pred spavanje proverio. Setio se šta je Han napomenuo o čuvanju kuće sa mnogim dragocenostima i eventualnim lopovima u Holandiji. Ne, to ipak nije moglo da bude, lopovi nikada ne kucaju na vrata. Kucanje se ponovilo. Pogledao je u Vesnu, da bi video da li je dobro pokrivena. Najzad je posle ponovnog kucanja rekao jedno zbunjeno izvol’te, pa se trgao, jer je to izgovorio na srpskom.

Mlada devojka u crnoj haljini sa kapicom sobarice na glavi, unela je poslužavnik sa doručkom uz čestitke za Novu 1970. godinu.

 

–       Dobro jutro i vama srećna Nova godina! Otkud vama ključevi od kuće?

 

Promuca zbunjeni Nikola, dok se Vesna stidljivo pokrivala do guše ćebetom.

–       Mi stanujemo u kući u bašti i ja imam ključeve od zadnjih vrata kuhinje. Gospodin nam je rekao da vas svako jutro pitamo šta biste za ručak i večeru.

 

–       Od koga li mi samo čuvamo kuću?

 

Smejao se Nikola, dok je u slast tamanio sve što je bilo na poslužavniku.

–       Sva ta pažnja i ljubaznost, a ponajviše ta ležernost u načinu ophođenja; imam utisak da sve te ljude poznajem godinama. Dok si ti sinoć bio u bolnici razgledala sam kuću i primetila da jedan od ovih divnih starinskih ormana nije bio zatvoren, pa sam ga zatvorila. Zatim sam iz čiste radoznalosti proverila i, možeš zamisliti, ni jedan orman nije bio zaključan. Nikola, priznaj čime si ih zaveo kada se ovako prema nama ponašaju.

–       Baš ničim, draga, ponašao sam se kao što se uvek ponašam.

 

Dani su brzo prolazili. Vesna je imala sreću, jer je sunce sijalo svakoga dana, mada je bilo dosta hladno, sa povremeno jakim vetrom. Božićne jelke na trgovima, velikim robnim kućama i po stanovima, ukrašene svećicama koje su neprekidno gorele — činile su da Holandija izgleda još lepše, svečanije i raskošnije nego što se moglo čak i u mašti zamisliti. Za Vesnu i Nikolu su to bili dani koje kao da im je poklonila neka dobra vila, mahnuvši svojim čarobnim štapićem. Svuda ljubazni ljudi koji su se trudili da im ulepšaju svaki trenutak. Dr Du Mee ih je pozvao na čaj, Han i Mija su ih izveli na večeru u onaj divan restoran na obali reke, gde se uživalo ne samo u dobroj hrani nego i u prelepom pogledu na reku i osvetljene brodove i šlepove, koji su skoro svakih pet minuta plovili ispod velikih prozora restorana. Svetlost sveća na stolovima i diskretno svetlo restorana, skoro nečujni kelneri koji su donosili izuzetno ukusna, ali još lepše servirana jela, punili čaše i praznili pepeljare a da im se ništa nije moralo reći — sve je to činilo da građani Evrope, naravno one Istočne, stvarno poveruju da se nalaze u nekom drugom svetu, potpuno nerealnom, da poveruju da dobre vile postoje, a da čudotvorni štapić ima neograničene mogućnosti.

 

Prijatni razgovori, interesovanje za Vesnin posao, decu, iznenađenje što posle toliko godina braka još uvek nemaju svoj stan, vrlo diskretno raspitivanje o maršalu Titu i šta će biti posle njegove smrti; niz pitanja o načinu života porodice u kojoj roditelji rade.

Vesna se usrdno trudila da im na sva pitanja da iskren odgovor. Nikola, već prošao kroz slična rešetanja, sada već shvata kada su pitanja bila postavljena iz čiste pristojnosti, samo da bi se vodio razgovor, ili pak iz radoznalosti „o njima iz onog drugog sveta”, da bi se sutra u nekom društvu pričalo: „Zamislite, bila sam juče u društvu, gde sam upoznala doktora Vajnberga sa suprugom. Oni su iz Jugoslavije…“

Nesumnjivo, postojala je takođe i želja da se upozna sagovornik, da se oceni njegova politička orijentacija, način života, pa čak i stepen inteligencije. Sve se to moglo kroz ovakve razgovore. Moralo se izveštiti da bi se otkrilo kome tipu razgovor pripada. Bilo je pitanja koja su se često ponavljala: „Kako vam se sviđa Holandija?” Bilo je dirljivo koliko su svi Holanđani uživali kada bi ocene bile pozitivne. Kako bi i mogle da budu drukčije! Čovek bi morao da bude izuzetno maliciozan pa da ne vidi koliko je truda Holanđanin uložio da bi se od vode i peska stvorila zemlja koja liči na bajku. Nikoli se činilo da čak vidi ponos na licu svakog Holanđanina kada bi se govorilo o njegovoj zemlji. Neki kao da su hteli da prikriju taj ponos, pa su nekako nonšalantno i pomalo cinično govorili o negostoljubivosti i hladnoći svojih zemljaka, njihovoj rezervisanosti prema svojim bližnjima i strancima, kišnom i večito oblačnom nebu, nazivajući u sali svoju zemlju „Kikker landtje”[2].

 

Pitanja koju su kao po pravilu sledila: Da li će se posle Titove smrti raspasti Jugoslavija? Mislite li da ce Rusi ući u Jugoslaviju dok je Tito živ? Da li biste želeli da ostanete u Holandiji?

 

Ovih dana je ta pitanje često čuo, no ono je više bilo upućeno Vesni nego njemu. Vesna je skoro bez razmišljanja odgovarala da smo mi vezani za svoju zemlju, za roditelje i prijatelje i da o tome čak i ne razmišljamo.

 

Prvi put je Han, gledajući i u Vesnu i u Nikolu uz kafu na kraju večere, započeo jedan vrlo čudan razgovor. Lajdenski univerzitet je ponudio Hanu da bude profesor i šef anestezije na Medicinskom fakultetu. On je dao svoj pristanak i sada se čeka, takav je običaj u Holandiji, da i drugi fakulteti, koji su takođe predložili svoje kandidate, daju pristanak. Svaki fakultet predlaže svog kandidata. Bira se najbolji.

–       Sve je to još u početnoj vazi, ali do sredine godine bi se to moralo rešiti. Lajdenski univerzitet jedan je od najstarijih u Holandiji. Lajden je lep grad, blizu Amsterdama i Haga, nekako je centralno položen i, što je najvažnije, skoro je na samom moru.

Meni će biti potrebno dosta novih saradnika, jer u Lajdenu nema dovoljno anesteziologa. Možda vam to sada čudno izgleda, ali bih ja želeo da dobro promislite da li bi Nikola želeo da sa mnom dođe u Lajden i da vi sa celom porodicom dođete u Holandiju. Molim vas, neću nikakav odgovor odmah, za sada samo molim da promislite. Sa tobom smo se, Nikola, sprijateljili, mislim da bismo odlično sarađivali. Saznali smo dosta o vašem životu u Jugoslaviji, pa kada budete razmišljali, potrudite se da razmislite o vašoj budućnosti, a pogotovo o budućnosti vaše dece. Moram vam iskreno reći da se plašim velikih promena koje će zadesiti vašu zemlju posle Titove smrti.

–       Moram da priznam da sam vrlo počastvovan ovim tvojim pozivom. Ono što mogu da obećam, to je da ćemo stvarno promisliti. Međutim, tvoj strah da će posle Titove smrti u našoj zemlji nešto dogoditi, ne delim sa tobom.

Primetio je Vesnin iznenađen pogled, znao je da je očekivala da će on to odmah odbiti.

 

Držeći se u zagrljaju pored kamina u kome je veselo pucketala vatra, ćutali su pod utiskom svega doživljenog za vreme Vesninog boravka. Vesna je sutra odlazila nazad Svaki rastanak je uvek težak, međutim, osećao je da je Vesna mnogo mirnija nego što je bila kada su se rastajali prošlog puta.

–       Neće mi biti toliko teško, jer ću znati da si ovde okružen prijateljima, da ti je ovde stvarno lepo. Nadam se da će dani prolaziti brzo i da ćemo biti opet zajedno u martu.

–       Kurs treba da se završi u martu. Ja ću verovatno tražiti od bolnice da ostanem do juna. Znam da si iznenađena, ali mi se ukazuje mogućnost da kod Zarića u Roterdamu vidim rad jedne velike IN. Takođe, i ovde se i u Dodrehtskoj bolnici uvode neke novine u aparaturi koje bih želeo ne samo da vidim nego i da radim sa tim novim aparatima.

–       Ti si izgleda čuvao to za kraj da me ne bi ražalostio ranije. Ja sam se pripremila da ćemo biti opet zajedno u martu.

–       Imam takođe jedno iznenađenje, prijatnije od onog prvog. Za prvi maj ti ćeš uzeti godišnji odmor i doći ponovo dve nedelje u Holandiju. Bila bi šteta ne videti ovu zemlju kada lale cvetaju. Ko zna da li će nam se ikada pružiti ta prilika!

–       Ideja je kao ideja izvanredna i primamljiva. Međutim, večeras u razgovoru sa Hanom imala sam utisak da nešto od mene kriješ, da počinješ da razmišljaš, bez mene, o mogućnostima da dođemo u Holandiju.

–       I jeste i nije. Nisam počeo da razmišljam, jer se do sada nisam čak ni raspitivao šta to znači, kako bi se to izvelo, kakav bi nam bio status, koje bi bile prinadležnosti. Današnja Hanova ponuda je potpuno nešto novo za mene. Univerzitet u Lajdenu, jedan od najstarijih univerziteta u Evropi, kuća je sa velikim ugledom i velikom tradicijom. Ne znam, čini mi se da ćemo morati ozbiljno da promislimo o tome. Naravno, ako od toga svega nešto bude, jer je sve još u vazduhu.

–       Ti znaš da ja uvek imam neka predosećanja kojima ti ne pridaješ značaj ili si zainteresovan površno, jer si jedan ljubazan i dobro vaspitan momak.

–       Za ovo dobijaš dug poljubac.

–       Ne, poljupca nema! Znam ja te duge poljupce i posle nema nikakvih diskusija. Sada ozbiljno želim da ti kažem da sam primetila kako si se veoma promenio za ovih nekoliko meseci. Postao si miran, nasmejan, nekako bezbrižan…

–       Uvek sam ja takav bio!

–       Nisi,, i ti to dobro znaš! Pred naš polazak za Holandiju bio si zamišljen, često me ne bi čak ni čuo kada ti nešto kažem. Bio si nasmejan, međutim, znala sam koliko si ti u stanju da glumiš bezbrižnost. Sećaš li se našeg razgovora u Minhenu?

–       Ti si u pravu. Imam utisak da sam na godišnjem odmoru. Nemam nikakvih briga, bolje rečeno, ja sam u jednom sistemu gde se o meni stara. Za sada niko ne očekuje da ja nešto odlučujem, da se za nešto borim, pa mi se čini da su svi ljudi oko mene samo prijateljski raspoloženi.

Znaš, kada pogledaš kako se odvija svakodnevni posao, naravno ja to gledam sa strane, jer u njemu ne učestvujem, razlika je ogromna. Nema beskorisnih sastanaka. Dogovara se za vreme kafe u hodniku između dve operacije i sve funkcioniše sa mnogo manje ljudi nego kod nas. Svi su oko tebe nasmejani, imaš utisak da su svi željni rada, da u poslu uživaju. Ništa im nije teško. Ponekad mi se učini kao da sve to glume zbog mene, pa onda počnem sam sebi da se smejem zbog svoje gluposti.

–       Potpuno te razumem. Možeš misliti kako sam tek ja bila iznenađena pažnjom kojom si ti okružen i ljubaznošću kojom su mene dočekali.

Ove dane provedene u ovoj kući nikada neću zaboraviti. Briga da nam sve bude organizovano, male sitne pažnje i ljubaznosti koje nikada i nigde nismo doživeli u svojoj sopstvenoj zemlji, pa čak ako hoćeš i od naših najbližih prijatelja. Ja sam se takođe pitala zašto.

–       Na sve to ja nemam odgovor. Ti me znaš, ja se ne žurim, ja odgovor i ne tražim, čekam da prođe vreme. Ono što znam, to je da se ovde osećam kao kod kuće. Naravno, opet grešim, osećam se bolje nego kod kuće. Taj osećaj me je tako iznenadio, jer znam da sam stranac, da čak ni njihov jezik ne govorim, da sam im na neki način na teretu, jer živim u bolnici, nemam novčanih sredstava da svojoj supruzi platim hotel kada dođe u posetu. Znaju da razmišljam koliko košta karta za muzej, bioskop, vožnju brodom po amsterdamskim kanalima. Trude se da ne primetim, ali vode računa da me boravak ovde što manje košta, ali to sve čine tako da me slučajno ne povrede.

 

Dugo su pričali te zadnje noći pred Vesnin odlazak. Ko zna kada bi priči bio kraj da se jedna velika metalna ptica nije vinula u oblake i odnela sa sobom Vesnu sa velikim prtljagom u kome su bili pokloni od Sv. Nikole i Božić Bate, i onog holandskog i onog našeg.

 

Nikola se vrati svojim papirima, fotokopijama iz časopisa koji su počeli da se gomilaju u jednom velikom plakaru, spremni da se ponesu za Zemunsku bolnicu. Nije bilo lako jednom doktoru, koji nije znao čak ni da popravi žicu na izgorelom rešou, da uđe u sve tajne elektronike i medicinske aparature, da se opredeli za ono šta je neophodno jednoj IN, a šta je luksuz za jugoslovenski nivo.

 

U stvari, ništa nije bilo luksuz, ali su novčana sredstva sa kojim se raspolagalo bili kriterijum. Skoro svakog dana su stizala pisma iz bolnice od Jasne, koja nisu bila optimistična. Bila su prepuna raznih intriga, nezadovoljnih hirurga. Ono što ga je najviše brinulo bila je uporna borba protivnika operacionog bloka kao samostalne službe.

Nisu hirurške službe htele da im anesteziolozi vode operacioni blok sa intenzivnom negom. Nije to Nikolu čudilo. Na seminaru je uspeo da shvati da se ni u modernom zapadnom svetu takva ideja još uvek nije odomaćila. Brinuo se da se anesteziolozima ne oduzme mogućnost da se izbore za moderni tretman pacijenata, uz opremu koja bi takav moderan tretman mogla da omogući, a o kojoj sem anesteziologa niko nije imao pojma. Bojao se da opet neko ne pronađe razlog, pa da se „zamrznuta“ novčana sredstva, ne „odmrznu” krajem aprila.

 

Stizala su pisma jedne „odrasle ćerke” koja ih je sama pisala. Žalila se na odsustvo svoga oca i na „diktaturu deda i baba, pa i mame”, koji su na sve njene zahteve odgovarali lakonski, „kada ti dođe otac, neka on to reši”. Priložena su bila i Majina pisma. Ona je bila u umetničkoj fazi. Crteži jarkih boja, koje je samo ona umela da tumači, bili su poslani tatici iz ljubavi, dopisivala je Milica.

Vesna je pisala da su svi bili oduševljeni poklonima. Pokloni Sv. Nikole i Božić Bate iz inostranstva bili su lepši i interesantniji. Maja, koja je sada bila u periodu „a zašto i kako”, prokomentarisala je: „Ti njihovi Nikole i Božići imaju više papira nego ovi naši sveci”.

Han je pronašao jednu izuzetno zanimljivu temu koja je u svetu postoperativne nege teških bolesnika, a naročito kod traume, bila šlager. Šta se događa sa belančevinama posle velikog stresa, teške traume i naravno posle teških operacija i dugotrajnih anestezija? Jasno je bilo da se izlučuju ekskretima u velikoj količini. Mehanizam nije baš bio poznat. Bilo je nekoliko teorija, ali je, naravno, bilo jasno da nedostatak belančevina kompromituje brzo ozdravljenje, što znači i duži boravak bolesnika u IN.

 

Zajedno sa hirurzima napravljen je protokol kako će se to ispitivati na bolesnicima u Dordrehtu, a Nikola je dobio zadatak da sakuplja podatke i prati bolesnike. Shvatio je Nikola, spremao se Han za profesora i oprobavao svoje snage, a možda i Nikoline.

 

Stiglo je i pismo iz Zemunske bolnice, zvanično i podeblje. „Drug direktor” zahvaljuje se na Nikolinom izveštaju o prva tri meseca provedena na usavršavanju. U pismi je stajalo: „Neko je proneo vest da se vi ne nalazite na usavršavanju, nego da ste otišli da zarađujete pare. Takođe je, s druge strane, počela priča da se nećete ni vratiti, nego da ćete ostati u Holandiji.”

Shvatio je Nikola, direktor se uplašio. On se prvi borio da anesteziolozi dobiju važno mesto među specijalistima. Učinio je mnogo i za samog Nikolu. Bio bi to veliki udarac za direktora, vanpartijca, kako za njegov autoritet, tako i za njegov položaj, ako se Nikola ne vrati.

Poslao je direktor Nikoli zato ugovor u kome je stajalo da se Nikola obavezuje da će za šest meseci stručnog usavršavanja u Holandiji ostati u radnom odnosu u Zemunskoj bolnici najmanje tri godine.

Nasmejao se Nikola kada je otkrio u ugovoru još jednu klauzulu: „Ukoliko imenovani odlukom Upravnog odbora bude raspoređen na neku drugu dužnost u okviru svoje specijalnosti, ne može prekinuti radni odnos.”

Očigledno je bilo da se Upravni odbor temeljno sprema da ukine Operacioni blok. Znači da će, kao što je Jasna nagoveštavala u svojim pismima, operacioni blok biti pod hirurgijom. Hirurgija može da ima, naravno, samo jednog načelnika, a to mora biti hirurg. Anesteziolog će zato biti žrtvovan.

–       Mislio si ti da si prerano krenuo u svet. Moralo se ipak sačekati da se operacioni blok u novoj organizaciji utvrdi.

–       Nije se moglo čekati. Moralo se nešto i naučiti, morali su se sklopiti ugovori za opremanje IN.

–       Ti nisi smeo da odeš. Ekipa koju si ostavio, pogotovo sa revolucionarom doktorom Čankom, koji sa anesteziološke strane buni ljude oko sebe ne znajući šta čini…

–       Nije on bitan, niti je bitno pod kim će biti odeljenje, a meni je ponajmanje stalo da baš ja budem načalnik. Bitno je da odeljenje zaživi i da se dokaže da je neophodno. Sve ostalo će ići samo od sebe.

–       Bojim se da još uvek ne znaš svoje kolege i da tvoj otac ima pravo kada kaže da si lakoveran i naivan.

 

U međuvremenu su direktor i glavni inžinjer fabrike Godara na čelu sa Emom završili definitivan projekat opremanja zemunske IN.

 

Han se ponudio da pomogne i učestvuje u razgovorima koji su vođeninekoliko večeri. Plan je bio razrađen do detalja. Sve je izgledalo fantastično. Uspeo je da još smanji cenu celokupne aparature, budući da je to prva IN u Beogradu, a Godarova aparatura se nigde ne nalazi u Jugoslaviji u takvom obimu. Bila je to i te kakva reklama za holandsku fabriku. Znao je to direktor, ali znao je to i Nikola.

 

Planovi su poslani Upravnom odboru u Zemun na potpisivanje.

Naravno da se niko nije razumeo u sve te planove, sem Jasne. Usledio je poziv Nikoli da sa predstavnicima Godara dođe u Beograd radi detaljne diskusije i potpisivanja ugovora.

Početkom marta Nikola je odleteo za Beograd.

 

Bilo je nekoliko napornih dana, detaljnih diskusija, dok se Upravni odbor nije složio sa celokupnim planom opremanja IN. Ugovor je konačno bio potpisan.

Bio je to završetak jednog velikog posla.

Familija je bila iskreno obradovana Nikolinim dolaskom. U bolnici su svi bili neobično ljubazni. Raspitivali su se detaljno o njegovom boravku u toj dalekoj zemlji. Glavna tema razgovora su bile prinadležnosti doktora. Mali broj se raspitivao o uslovima i organizaciji rada.

 

Jasna se kao lavica borila sa svim problemima, kojih nije bilo malo. Kolega Čanak je neprekidno pravio probleme i uporno nastojao da ubedi resto anesteziologa da im se ne isplati da vode jednu tako komplikovanu službu, koja je tražila veliko požrtvovanje i zalaganje.

Tražila je Jasna da utroje razgovaraju. Nikola je pristao na takav sastanak i pokušao da im prenese šta je sve video i čuo na seminaru, koliko su njihove ideje bile savremene i, kao što se pokazalo, ipak ostvarive i u zemunskim, bolje rečeno, i u jugoslovenskim uslovima.

 

–       Nisam nikada sumnjao u to da posao koji ste vi obavili nije bio dobar, savremen i na neki način vredan poštovanja. Ipak, iako mlađi i po rangu i po godinama, pokušavam da vas zaštitim. Da, i vas, Jasna, pa na neki način i nas sve. Da li vi vidite u kakvoj se sredini mi nalazimo? U ovoj bolnici je svako protiv svakoga, nema govora o nekom timskom radu, bez koga ne mogu da se ostvare vaše ideje. Zemlja u kojoj živimo je na rubu ekonomske propasti. Naše prinadležnosti su bedne. Zdravstvena služba je neorganizovana, a lekari, počevši od onih koji su otišli u politiku da bi se bavili organizacijom, pa do onih koji samo misle na svoju ličnu korist, profesora Univerziteta kojima je najvažnije da odu u inostranstvo na kongrese ili studijska putovanja kako bi zaradili devize, kupili kola, stanove i vikendice…

–       Mislim, Mirko, da je pravilo našeg ponašanja u ovoj ustanovi bilo da se mi anesteziolozi međusobno dogovorimo i da zatim nastupamo kao jedan čovek. Ja sam vam i u odsustvu Nikole nekoliko puta skretala pažnju da vaši stavovi i vaše šurovanje sa hirurzima i onima koji su protiv toga da operacioni blok bude samostalna jedinica nije fer.

–       Ja imam prava, Jasna, da imam svoje mišljenje i da se za njega borim!

–       Svako ima pravo na svoje mišljenje i da se za njega bori. Postavlja se pitanje jedino da li mu je ispravno mišljenje. Mi se nikada nismo borili da bismo pravili karijeru u ovoj bolnici. Vi niste videli kako je izgledala anestezija u ovoj bolnici kada smo mi došli.

–       Nisam video, ali sam čuo, gospodine načelniče.

–       Mirko, pokušajte da ne budete ironični. Takav razgovor nas neće nigde odvesti. Dakle, mi smo imali zajednički plan za ovih pet godina želeli smo da stvorimo uslove pod kojima bi se mogla razvijati jedna moderna anestezija. Specifičnost bolnice, bolnice na dva druma sa velikim brojem traume iz saobraćaja, zahtevalo je i stvaranje IN i reorganizaciju čitave službe, pa je bilo logično da i naši planovi budu drugačiji nego ostalih kuća u Beogradu. Vi ste došli na specijalizaciju, kao što znate, jer smo vas mi primili i bili srećni što imamo tako inteligentnog i pametnog mladog čoveka koji će nam pomoći

–       Hvala vam na komplimentima!

–       Ja vas stvarno ne razumem. Ovo je razgovor koje vode kolege među sobom, bez titula i bez komplimenata. Dakle, mi smo uspeli da organizujemo Odeljenje anestezije i IN. Na kraju puta smo što se tiče opremanja, pa želim da vam skrenem pažnju da dobro promislite šta radite, jer vi ste takođe anesteziolog, pametan ste čovek, ali ste opisujući ovu bolnicu malopre, a naročito njene lekare, sve ocrnili. Zašto želite da isečete granu na kojoj i sami sedite. Mladi gospodine, vi ste za nekoliko meseci specijalista anesteziolog. Ko vama daje za pravo da pokušavate da podupirete stranu koja je iz raznih razloga protiv naše anesteziološke organizacije?

Da li ste se zapitali da li je bilo moguće sve ovo učiniti da na našoj strani nisu bili mnogi lekari i ostali članovi kolektiva ove bolnice? Zar ste stvarno toliko kratkovidi da ne vidite i ne shvatate da se i u ovoj zemlji i u ovoj kući može učiniti mnogo? Ako se samo okrenete iza sebe, videćete kako je ovo odeljenje anestezije izgledalo pre pet godina i kako izgleda sada. To se postiglo upornim radom i zajedništvom sa kojim smo sprovodili sve što smo do danas postigli. Verujte da sam imao kontakte sa anesteziolozima iz velikih bolnica iz bogate Zapadne Evrope koji još uvek nemaju niti ovakvu organizaciju niti određenu koncepciju u odnosu na budućnost. To, u našoj sredini, u Zemunskoj bolnici, nikada ne bismo uspeli da nismo bili složni i da se nismo borili za napredak struke čiji smo predstavnici i za dobrobit bolesnika koji su nam bili povereni.

–       Dakle, tačno je, ipak, ono što pokušavam da vam objasnim. Mi još u ovoj zemlji i u ovim uslovima nismo zreli za novine koje vi uvodite. Sami kažete da su vaše ideje i za onaj tamo svet, koji je po svemu kudikamo iznad nas, novine. Mi smo Balkan, gospodine načelniče, a vi mislite da smo Evropa. Vi idete ispred vremena u kome živite i zato i imate toliki broj lekara protiv sebe.

–       Naša koncepcija nije potekla iz neke želje da konkurišemo Žil Vernu. Ona je bila neophodnost koju nam je nametnuo naš poziv i borba da obezbedimo sigurnost bolesnika na operacionom stolu i neposredno posle operacije. Čitava tehnička revolucija, koja se dogodila u ovom veku, čini da se tehnika u medicini primenjuje i sve više usavršava. Ono što je danas savremeno, već je sutra zastarelo. Tehnika, naročito elektronika, pružila je nove mogućnosti medicini, ali su se pojavili i novi zahtevi.

Nije nikakav SF što mi imamo sluha i čujemo šta se oko nas događa, pa na to reagujemo. Verujte mi na reč da smo mi Jugosloveni u Evropi. Da, jedan dobar deo našeg naroda nije nigde bio po svetu, ali zato daje sebi za pravo da zaključi kako mi živimo na Balkanu, te smo zato lenji, nekulturni i zaostali i nismo zreli ni za kakve novine. Vi zastupate, nažalost, tu grupu naših intelektualaca. Dragi kolega, vi govorite o njima, Balkancima! Gde ubrajate sebe?

Mi koji smo nešto postigli sebe ubrajamo isto u Balkance, ali u one koji znaju da je Balkan u Evropi i da se treba izboriti za budućnost, menjajući sadašnjost. Citiram vas: „Mi idemo ispred vremena u kome živimo”. Jedan deo vas je protiv nas.

Sve novine u svetu nailaze na otpor. Kada bi se ljudi plašili tog otpora, čovečanstvo ne bi bilo na nivou na kome je danas. Spomenuli ste ljubomoru, surevnjivost i nerazumevanje.

Da li ću ja biti načelnik, da li će operacioni blok biti pod hirurgijom ili samostalan, to nije bitno. Bitno je da smo mi jedan deo posla završili i da se nazad više ne može. Ono što se može desiti je da se razvoj kako anestezije tako i čitave bolnice uspori zbog nerazumevanja, neznanja, ljubomore i ljudske pakosti. Prihvatam vaše mišljenje o ekonomskoj krizi, jer će nas ona najviše usporiti. Bojim se da će zbog te ekonomske krize doći do nemilih promena u Jugoslaviji. To je svakako šteta, ali kad-tad će ljudi shvatiti da su pogrešili i ispraviće svoje greške. Tako ćete i vi vaše greške uvideti, što pre to će biti manje bolno. Nažalost, ja se sutra vraćam, a moram još da se oprostim od direktora. Budite pametni i pomozite dr Acović, jer ima previše problema i bez vas.

–       Ne razumem ga, inteligentan je, sve dobro zapaža, ali pogrešno tumači. Žao mi ga je, jer vidim da ne može da nađe samog sebe. Gde da baš meni takav komplikovan čovek uleti u tim i na specijalizaciju, zar nemam i bez njega dovoljno problema!

–       Evo našeg Holanđanina ̶ sa osmehom ga dočeka direktorova sekretarica.

–       Mnogo nam nedostajete, naročito na sastancima. Direktor vas često spominje.

–       Da li to sada treba da shvatim kao kompliment ili kao optužbu? Nema više onoga što pravi probleme.

–       Vi baš hoćete da vam čovek deli komplimente. Htela sam da kažem kako mnogi predlozi, a zbog toga i odluke, bivaju donošene — ako ja kao sekretarica smem sebi da dozvolim tu slobodu — bez temeljne diskusije, nerazumno, iz ličnih interesa, pakosti i ljubomore, a ne radi unapređenja bolnice. Mislim da niste otišli u pravo vreme. Bojim se da su već mnoge odluke donete, a dok se vi vratite sigurno će ih biti i više. Da ste vi bili prisutni to se ne bi dogodilo. Znate, mi sekretarice na sastancima vodimo zapisnik. Vi nas čak i ne primećujete, ali mi vas i te kako. Pretpostavljam da me dobro razumete.

–       Ne slažem se. Bar što se mene tiče, ja vas primećujem i na sastancima i van njih.

–       Šarmer. Da sam vam ja supruga ne bi vas tako dugo puštala da se muvate po dalekom svetu.

–       Da li je i to posledica zapažanja neprimetnih sekretarica? – smejući se, reče Nikola ulazeći u kabinet direktora.

Direktor je sedeo za svojim radnim stolom, zadubljen u čitanje nekih debelih dosijea. Pokaza rukom fotelju, u koju se Nikola smesti.

–       Samo trenutak, izvinite me, molim vas. Od jutros pokušavam da dovršim ovaj dosije i nikako da dođem do kraja od silnih sastanaka i telefona.

Nikola iskoristi trenutak da osmotri smirenog, urednoga, sedog gospodina, rumenih obraza, sa besprekorno uštirkanom kragnom bele košulje, umetnički vezanim čvorom prikladne mašne, u kao sneg belom mantilu. Na glavi isto tako bela lekarska kapa, zbog koje su ga svi kritikovali. Lekar starog kova nije mogao da zamisli da medicinsko osoblje na radnom mestu nema kapu na glavi. Zato je naredio da se kape nose.

Nosile su se retko, ali kada bi se direktor pojavio, svi bi na brzinu iz džepova vadili zgužvane i često prljave kape i brzo ih stavljali na glavu. Za Nikolu je on bio oličenje DOKTORA.

Na žalost, doktori su sada drukčije izgledali: neuredni, nepodšišani, često neobrijani, razdrljani, u sivim izgužvanim mantilima, sa crnkastim prljavim rubovima oko prepunjenih džepova iz kojih su virile slušalice i ostali lekarski pribor. Sve je više bilo onih koji više nisu ni oblačili mantile.

–       Čestitam, jedan deo posla ste završili sa uspehom. Ugovor je potpisan i mislim da ste svesni toga da ste načelnik odeljenja kakvog nema ne samo u Beogradu nego ni u ostalim velikim medicinskim centrima.

–       Da, svestan sam toga, mada mislim da sličnih odeljenja ima u Sloveniji i Hrvatskoj. Takođe, verujem da će ih ubrzo biti u svim većim bolnicama. Lično ću biti ponosan kada sva ta aparatura proradi, kada se i doktori i srednji kadar obuče da koriste tu aparaturu i kada se pokažu rezultati takvoga rada na teškim bolesnicima, kroz povećanje njihove sigurnosti. Uticaće to i na našu nemoć da protumačimo šta se sa njima akutno događa u pojedinim trenucima, a što će nam poručena aparatura pomoći da razumemo. Kada bi nas naš bolesnik nepovratno napustio, često ne bismo znali razlog njegovog odlaska. Gde smo pogrešili, saznali bismo tek posle obdukcionog nalaza kada se više nije moglo pomoći. Verujem da ćemo smanjiti broj onih čije ćemo dijagnoze postavljati na obdukcionom stolu.

–       Mislim da će to biti lakši deo posla?

–       Radovalo bi me da mogu da podelim to mišljenje sa vama, ali se bojim da najteži period tek predstoji. Imam utisak kao da smo mladom bračnom paru kupili i opremili divan stan sa svim modernim uređajima i svim udobnostima. Oni su ranije stanovali u jednoj sobi, vrlo skromno nameštenoj, bez svih tehničkih uređaja, čak i bez telefona i kupatila. Kada se budu vratili sa bračnog putovanja moraće da se potrude da se upoznaju sa luksuznim stanom, prepunim novina i tehničkih uređaja. Da li će ih stvarno koristiti, da li će savladati otpor prema novinama? Hoće li se osećati udobno i srećno, to je veliko pitanje?

–       Dragi kolega, ne vidim mesta vašem strahovanju. Čovek se na lakše i bolje vrlo brzo nauči.

–       Zahvaljujući mom boravku u Holandiji, čini mi se da sam mnogo šta razumeo što mi nije ranije bilo potpuno jasno, naročito međuljudski, međukolegijalni odnosi nas doktora. Bilo je interesantno čuti o toj „kapitalističkoj etici” i doživeti je u praksi.

–       Baš me zanima šta ste to zapazili u oblasti etike, doktorskih odnosa, a što se bitno razlikuje od naših stavova.

–       Sažeto rečeno, zapazio sam da su doktori medicinski stručnjaci koji se bave isključivo svojim poslom.

–       Zar se i mi u ovoj zemlji takođe ne bavimo samo svojim poslom?

–       Na žalost, tek kada se provede jedno izvesno vreme među njima, onda se primeti da doktori ne sastanče tako često. Upravnih odbora, pravilnika nagrađivanja nema, ne raspravljaju se danima i satima da li će jedni specijalisti primati više, a drugi manje bodova za svoj rad.

–       Oni se ne bave samoupravljanjem.

–       Vi ste u pravu, samoupravljanje nam je i donelo degradaciju našeg poziva, jer se mi moramo da bavimo pored svega još i organizacionim problemima: da li treba popraviti česmu ili WC šolju koja curi, pa se svakog dana javljamo tehničkoj službi, a za sve to vreme šolja i česme i dalje cure. Srednjomedicinski kadar nam stalno preti, čak i čistačicama smeta kada ih opomenemo da ne rade svoj posao kako treba. Jeste da je doktorima u Holandiji radno vreme od ujutru do uveče, ali rade u jednoj prijatnoj atmosferi. Srednjomedicinski kadar je poseban ešalon, ima svog direktora i svoju upravu. Naravno, na nivou direkcije poslovi se koordiniraju.

Ekonomisti, a ne doktori, brinu se za sve vidove bolničkog poslovanja.

Tehnička služba se brine za WC-e, česme i ostalu tehničku opremu, a šef im je inžinjer. Doktori imaju privatnu praksu i zarađuju, po našem shvatanju mnogo novaca, ali mnogo i rade i stalno se usavršavaju.

–       Ko je bolji doktor, taj ima i više para, jer kod njega dolaze oni bogati.

–       Ne, to je ono što ne odgovara istini. Sve usluge imaju svoj cenovnik, koji je svaki lekarski esnaf napravio za sebe i koji odobrava ministarstvo. Zato nema honorarnih, prekovremenih primanja niti se dežurstava plaćaju. Za sve ono sto uradiš bivaš i plaćen, za ono što ne radiš nisi plaćen.

–       Dobro, to sam sve video i doživeo kada sam u pojedinim zemljama Evrope studirao organizaciju zdravstvene službe. Ali šta je sa etikom? O tome još ništa nisam čuo.

–       Smatrao sam da je ovo pre svega bilo neophodno da objasnim uslove pod kojima naše kolege Holanđani rade. Bio sam iznenađen lekarskim odnosima. Međutim, to moram da proširim, jer se radi uopšteno o međuljudskim odnosima. Ljudi se u Holandiji međusobnom poštuju. Trude se da budu prijatni, nasmejani, da nikoga ne opterećuju svojim brigama, niti pak da se zbog svojih briga osorno ponašaju prema okolini. Zato su im i doktori takvi. Nema sveznajućih. Kada se nešto ne zna, konsultuje se onaj ko zna. Ne ogovaraju jedan drugog „iza leđa“, nego kažu direktno u oči ono što misle, pa ma kako to nezgodno bilo. Jedan drugom to kažu vrlo pristojno, ali zato ne manje oštro i istinito. Pred pacijentima se kolega ne ogovara. Ne zbog nekih sentimentalnih razloga. Ako vas kolega tuži sudu časti, koji je na neki način esnafska ustanova, bićete kažnjeni. Može da vam se desi i da izgubite dalje pravo na obavljanje prakse.

–       Ne slikate li vi sve ovo suviše lepim, jarkim bojama, kolega?

–       Mislim da to ne činim. Mene su u ovoj bolnici odmah po dolasku hteli da biju u garderobi, posle samo jedne kratke kritike za vreme stručnog sastanka lekara specijalista. Tamo se posle takvih diskusija ide u kafanu na pivo. Sud sudi nesavesnim lekarima. Sud sudi, takođe, lekarima koji naprave stručne greške. Sud časti sudi lekarima koji se ne ponašaju kolegijalno međusobno.

–       Slušajući vas, imam utisak da ste oduševljeni organizacijom zdravstvene službe u Holandiji.

–       Ne samo organizacijom, jer sam to na neki način i očekivao, verujući da je to prirodno za jednu bogatu i dobro organizovanu zemlju. Ne, mene oduševljavaju ljudi. Oduševljava me ta težnja da se život bližnjeg učini prijatnim. Izbegavaju se stresovi, svađe, neprijateljstva, zavist i ljubomora, pa se na taj način lični život čini lepšim. Ne očekuje se da ti neko čini dobro da bi mu vratio dobrim, nego ti činiš dobro i ono ti se vraća, jer je to pravilo društva u kome se živi.

–       Nadam se da ovo nećete pričati svojim kolegama na isti način na koji meni pričate.

–       Smatrate da će neko pomisliti da su me indoktrinirali kapitalisti?

–       Šta ja mislim nije bitno, ali ste vrlo dobro shvatili šta će se o vama misliti.

–       Zar me ova kuća nije poslala na specijalizaciju, zar nije bitno preneti ono što se videlo i naučilo? Mi mlađi moramo da menjamo pogrešna ukorenjena mišljenja. Lekar se mora vaspitavati da kontroliše svoja osećanja agresivnosti i ljubomore.

–       Kažu naši: „Oni su severni narodi, drugi je to temperament!” Da li je to možda razlog?

–       Traba vaspitati ljude da se stide svojih agresivnih i burnih reakcija, a ne da se ispadi opravdavaju našom kulturom i temperamentom južnjaka. Na žalost, mi se time ne samo opravdavamo nego čak i ponosimo. Svedoci smo da kod nas prosperiraju agresivni i nevaspitani, da se ne ceni kvalitet i rad, nego politička pripadnost.

–       Sputavanje svojih osećanja dovodi do frustracije i mnogih psihosomatskih poremećaja, kažu psihijatri.

–       Ne znam da li sam dovoljno jasan, brinem se, jer sam se nalazio među kolegama iz velikih bolnica koji nisu stigli još do ovoga stepen organizacije bolnice, operacionog bloka i IN. Međutim, oni se nalaze u bolničkim ustanovama koje počivaju na čvrstim temeljima i nisu na trusnom području kao mi. Vi ste mi u pismu nagovestili da se neki članovi Upravnog odbora kolebaju i žele sve da vrate na staro. Kada to kažem, mislim da vrate operacioni blok opet pod hirurgiju. Ovih nekoliko dana provedenih u bolnici su me ubedili da mali broj naših kolega shvata kakav smo krupan korak napravili potpisivanjem ugovora sa fabrikom Godar.

–       Da, potpuno ste u pravu, niko nije ni shvatio da smo od trgovaca napravili donatore, jer nam je uspelo da celokupnu aparaturu dobijemo za 50% manje para od prvobitne cene, zahvaljujući vašem zalaganju i ideji da ćemo mi u Beogradu biti maltene ogledni centar.

–       To nije toliko bitno, ali osećam da su kolege, a naročito članovi Upravnog odbora, očekivali da ću početi sa njima da diskutujem i da ih ubeđujem kako je operacioni blok sa intenzivnom negom neophodnost i kako se koncepcija o samostalnom odeljenju, koju su pre dve godine izglasali, mora održati. Većina ih je verovala da sam ja i došao iz Holandije samo zbog toga.

–       Nažalost, takva mogućnost postoji. Ja znam da se o tome priča po ćoškovima, no ipak ne verujem da će se to desiti. Zato i želim da potpišete da ćete najmanje tri godine ostati u ovoj kući, jer je jedan od njihovih argumenata, šta će biti od ovako velike investicije ako vi ostanete u inostranstvu. Svima je jasno da će aparatura ostati neraspakovana ako ostanete u Holandiji.

–       Pre svega zbog vas, gospodine direktore, ja se sigurno vraćam i ne ostajem u inostranstvu. Ja sam jedan posao započeo i sigurno ću ga završiti.

–       Zašto vam je onda problem da potpišete takav ugovor?

–       To je principijelno pitanje. Završio sam studije i specijalizaciju bez ikakvih ugovora i želim da budem i dalje slobodan da odem kada ja hoću. Vi vrlo dobro znate da je moj odlazak u inostranstvo na usavršavanje za ovu kuću omogućen zahvaljujući intervenciji fabrike Godar, a to sve na intervenciju zastupnika u Jugoslaviji. Tako mi je obezbeđeni smeštaj i boravak. Zastupnici su imali više sluha za stvaranje IN u Zemunskoj bolnici nego Stručni kolegijum i Savet bolnice. Od ove bolnice dobio sam samo plaćeno odsustvo. Niko se nije pitao kući kako ja tamo živim i od čega. Zatim, Upravni odbor hoće da izmeni svoje odluke čak u mom odsustvu, mene ne konsultujući kao načelnika odeljenja. Potpisivanjem ugovora stavljen sam pred svršen čin, jer ne mogu da dam ostavku, znači, ne mogu da odem iz ustanove koja je čitav moj dosadašnji rad na taj način negira.

–       Ja sam dužan kao direktor da vam skrenem pažnju da nepotpisivanje ugovora može da ima konsekvence po vas. Može da vam se umanji isplaćivanje vaših mesečnih prinadležnosti ili čak sasvim prestane, što vašoj porodici neće lako pasti.

–       Ukoliko donesu takvu odluku, ona će im služiti na čast.

–       Vi znate da sam i ja član Upravnog odbora i da ću se ja zauzeti za vas onoliko koliko mi to bude moguće.

–       Svakako da to znam. Znam i da imate pravo veta na odluke Upravnog odbora, ali ne znam koliko je to u ovoj situacije poželjno.

–       Nisam hteo da vas zamaram sa svojim problemima, ali mislim da ću i ja uskoro biti prinuđen da odem u penziju. Verovatno se i ja mnogima ne sviđam. Za nas nekoliko starijih se ustanovilo da imamo dovoljan broj godina službe za punu penziju, mada nemamo još godine starosti, pa na taj način žele da nas se reše.

–       Da, čuo sam nešto o tome, ali mislim da je to velika glupost.

–       Glupost ili ne, već se zna i ko će doći za direktora bolnice. To će biti jaka partijska ličnost. No da se vratimo na naš razgovor. Ne želim da insistiram na potpisivanju ugovora. Mislim da ste pošten čovek i da ćete svoje obećanje održati. Trudiću se što budem više mogao da na Upravnom odboru zastupam vaše interese. Iskreno rečeno, ja sam degutiran kampanjom koju hirurzi vode protiv vas. Nisam verovao da ljubomora i želja za vlašću može da ide toliko daleko. Na prošlom sastanku Upravnog odbora, čiji ste i vi član, govorio sam o vašim zaslugama za ovu bolnicu. Svi su se slagali, jer to niko ne može da negira. Želim vam srećan put i dobro promislite o svakom vašem postupku. Nažalost, bojim se da idemo u susret teškim danima, kako u ovoj bolnici tako i u čitavoj zemlji.

 

 

 

X                                    X                                    X

 

 

Avion se spuštao prema pisti za sletanje. Divan sunčan dan, a dole obasjana suncem jezera i kanali sa jedrilicama napetih jedara. Zelenilo polja i crnilo obrađenih, skoro geometrijski pravilno raspoređenih njiva, prostirali su se naizmenično. Mnogobrojna stada krava koje su pasle, upotpunjavale su sliku Holandije sa anziskarata. Osećanja mira i radosti posle jednog završenog posla, koji je još pre godinu dana izgledao kao SF, mešala su se sa osećanjem da se vraća među prijatelje.

Brinuo se, jer je u ručnoj torbi imao dvanaest flaša izvanredne šljivovice, koju je namenio mlađim kolegama i dr Du Mee-ju, kako bi večernji časovi u asistentskoj sobi bili prijatniji.

–       Da li imate nešto da prijavite? – pitao ga je ljubazni carinik.

–       Ništa osim 12 flaša šljivovice.

–       Ha, ha, haha – smejao se carinik. – Dolazite iz Jugoslavije. To je odlično piće, dobro došli.

 

Još uvek smejući se kao nekoj dobroj šali, pokazao je Nikoli rukom da može da produži ka izlasku.

Iznenađen, i sam se osmehivao u nedoumici da li mu carinik nije poverovao ili je stvarno voleo šljivovicu, pa je rešio da prekrši stroga pravila o samo jednoj flaši.

 

–       Alo, gospodine doktore, zar se stari prijatelji ne prepoznaju kada provedu samo nekoliko dana u Jugoslaviji.

Zastao je prijatno iznenađen, ugledavši dr Du Mee-a.

–       Imao sam malo vremena, nisam danas dežuran, pa sam se raspitao kada dolazi avion iz Beograda, misleći da će vam biti lepše da vas dočekam i kolima odvezem u Dordreht. Verujem da vam je to milije nego da se sami vozite vozom.

Dr Du Mee je vozio nekim sporednim putevima ćuteći. Samo pre nekoliko dana Holandija je još spavala zimskim snom. Iznenađen, diveći se, Nikola je gledao polja koja su već počela da se zelene, prošarana čitavim četama krokusa raznih boja. Bokori visibaba probijali su se ispod prošlogodišnjeg uvelog lišća. Grane drveća, još gole, štrčale su ka plavom nebu i samo pažljiviji posmatrač mogao je da primeti more sitnih napupelih zelenih glavica koje samo čekaju trenutak da se otvora i odenu drveće u šušteće zelene odore.

 

Biciklističke staze pokraj puteva bile su prepune biciklista. Nisu to bili biciklisti koji su negde poslom žurili, ne, to su bile čitave porodice na biciklima. Otac je vozio napred, žena pored njega ili iza njega, a zatim skoro po starešinstvu deca. Jedino je na čelu dečje kolone bilo najmlađe dete, a na samom začelju najstarije. Bicikli raznih boja i veličina, od starih teških modela pa do savremenih, trkačkih sa nekoliko brzina.

Opušteni, od svežeg vazduha i napora rumeni, nasmejani, koristili su nedeljno popodne da zajednički uživaju u svojoj prelepoj okolini. Široke biciklističke staze protezale su se kroz celu Holandiju. Popločane crvenkastim ciglicama ili tamnocrvenim asfaltom, nudile su bezbednost biciklistima. Na njima su mali Holanđani sticali prva iskustva u vožnji. Roditelji su ih na početku pratili, dok bi ih naučili osnovnim pravilima u saobraćaju, a kasnije su male švrće sticale samopouzdanje. Biciklističke staze su bile ponos naroda. Gradovi i sela, označeni na belim tablama crvenim okvirima i nacrtanim malim biciklom, obaveštavali su bicikliste na svim raskrsnicama kako u gradu tako i na ostalim putevima, ne samo o pravcima nego i o kilometrima rastojanja između gradova i naselja. Na semaforima, pored svetlosnih oznaka za automobiliste i pešake, bile su i oznake za bicikliste.

–       Mali svetleći bicikl na semaforu bojio se u zeleno i crveno. Ostali učesnici u saobraćaju su poštovali saobraćajne propise koji su biciklistima davali prednost.

–       Zamisli kakav bi se darmar napravio na ulicama Beograda kada bi se ovolika masa biciklista pojavila.

–       Već vidim udvostručen broj saobraćajnih nesreća. Treba prvo napraviti biciklističke staze.?

–       Otkud pare? Kako izdvojiti prostor u inače tesnim beogradskim ulicama?

–       Našle bi se pare, pa i prostor. Rentabilnije je sprečiti saobraćajne nesreće nego puštati bicikliste i mopediste da se sudaraju sa kamionima i putničkim vozilima. Lečenje je skupo, a invaliditet često doživotan.

–       Zamišljeni?

–       Ne, uživam u vašoj prelepoj zemlji. Sve mi ovde liči na jedan veliki park koji je stalno negovan. Nekad ne mogu da se otmem utisku da sam pozvan na izložbu urbanih naselja, na kojoj je sve udešeno, negovano i nerealno.

–       Budući da nemamo prirodnih lepota, a ni klima baš čoveku nije naklonjena, naši ljudi vekovima su težili da od ovog peska i vode naprave mali raj na zemlji. Ponekada mi se čini da čak ni mi sami nismo svesni koliko je ljubavi, napora i pameti bilo potrebno da se sve ovo ostvari.

–       Bio sam malo po svetu, ali se meni čini da ima još nečeg. Ja u svemu tome vidim i duh jednog naroda. Malo pre smo prošli pored kuće koja je imala dve drvene klompe kao saksije za cveće. Nekadašnja konjska zaprežna kola koja nisu više u upotrebi postala su čitava mala bašta sa raznobojnim cvećem, mali vodoskoci pokreću vodenice, vetrenjače služe kao ukras, opkoljene cvećem. Možda se varam, možda je to samo viđeno pa preneto, možda je originalno, međutim, i u jednom i u drugom slučaju je vredno divljenja.

–       Da li je bolnica potpisala ugovor oko kupovine aparature?

–       Da, taj posao je završen!

–       Čestitam! Vi to tako kao da se radi o nekoj sasvim običnoj stvari.

–       Da, mislim da kada se završi nešto što je prvobitno bila utopija, pa postala realnost, odmah postaje prošlost. Sadašnjost donosi sa sobom odmah nove probleme i čovek se koncentriše na njih.

–       Mora da su vam uprava bolnice i kolege zahvalne zbog podviga koji bi se i u ovom našem „bogatom svetu “ slavio.

–       Šta bi mislio kada bi mogao da čuje priču da će mi možda ukinuti prinadležnosti a i čitavu organizaciju koja je godinama pravljena!

 

Ulazili su u Dordreht. Gužva je bila opšta. Holanđani večeraju između 17:30 i 19 časova. To se uvek odražava na saobraćajne gužve, svi su gladni i žure kući.

Kod bolničkog portira sačekala je Nikolu poruka da se odmah javi Hanu.

Razdragan, Han skoro da se izljubio sa Nikolom. Holanđani muškarci se nikada ne ljube između sebe, bar ne na javnim mestima. Razgovori uz večeru vodili su se oko uspeha Nikoline posete Beogradu, o deci i Vesni, o potpisivanju ugovora sa bolnicom i o produženju boravka u Holandiji.

Posle večere uz kafu Han se zagleda u Nikolu.

–       I mi ovde za vreme tvog odsustava nismo sedeli skrštenih ruku. Pozvali su me na fakultet u Lajden. Skoro je sigurno da sam izabran za profesora. Ima još nekih formalnosti koje moraju da se obave. Upoznat sam sa svim problemima anestezije. Ima ih mnogo. Biće mnogo posla da se odeljenje dovede u red, da se osavremeni, stekne renome kako u zemlji tako i van nje. Moje pitanje tebi je pristaješ li da se tog posla prihvatimo zajedno. Mi smo za ovo kratko vreme postali prijatelji, imamo slične stavove i iste poglede na ono što moderna anestezija može da učini u napretku hirurških službi, kao i svih ostalih medicinskih službi u jednoj savremenoj bolnici. Dakle?

–       Jutros si bio još u Beogradu i milovao svoje ćerke, koje su se tek probudile, želeći da zapamtiš njihovo čavrljanje, njihove poljupce i zagrljaje njihovih malih ručica. Nekoliko sati kasnije gledao si jedno proleće koje je budilo prirodu i bogatilo lepotu ljudima stvorenu.

–       Da li sada možeš da rešiš svoju budućnost i budućnost svoje porodice?

–       Ne, svakako da ne mogu!

–       Mislim da o svemu tome moram da promislim.

–       Saglasan, ali nemoj da misliš previše dugo. Meni su potrebni saradnici, bolje rečeno, i meni i tebi. Moram još nešto da te zamolim. Ponudio si mi da me zameniš na dežurstvima, a sada ja tebe molim da mi pomogneš i preko dana kada za to bude bilo vremena. Univerzitet traži nacrt budžeta koji mi je potreban da osavremenim odeljenje kao i moje buduće planove oko unapređenja nastave, kliničkog rada i naučnih istraživanja.

 

Lazeći u krevetu, razmišljao je:

 

–       Nedovršena IN, nemirna situacija u bolnici Zemun, ucena oko potpisivanja ugovora, verovatno će ga skinuti sa mesta načelnika, možda će biti čak i neko drugi šef…

–       Zar ti je to bitno?

–       Ne, svakako da nije!

–       Da, čak ni večeras nisi ništa pitao. Pod kakvim uslovima misliš da dođeš kod njega u Lajden.

–       Lako ćemo za uslove. Suviše rano je stigao poziv.

–       Kako rano, misliš da je trebalo da stigne pred tvoju penziju?

–       Ne, ali treba završiti sve poslove, malopre sam to nabrojao, a ne verujem da će Han moći da čeka.

 

Zazvonio je telefon:

–       Brinula sam se, nisi se javio.

–       Nisam ni mogao. Fric du Mee me je sačekao na aerodromu, pa me je dovezao u bolnicu. Tu me je sačekala poruka da moram kod Hana na večeru.

–       Svakako, ali se ipak u međuvremenu može javiti kući. Tvoje ćerke te pozdravljaju i vrlo su tužne što im je otac otputovao.

–       Poljubi lutke moje male i reci im da će otac skoro da im se vrati i da će, naravno, opet biti puno poklona ako budu dobre. Han i familija te pozdravljaju i već prave planove gde će nas voditi kada dođeš u maju. Danas sam uživao vozeći se kroz Holandiju, koja se priprema da te dočeka i koja je već sada prelepa. Mogu misliti kakva će tek biti kada se ti pojaviš.

–       Ne smemo više da trošimo pare na telefon, ljubi te tvoja žena. Spavaj lepo!

–       Nikad od Vesne nisam imao nikakvih tajni. Mislim da bi se i te kako uznemirila da sam je rekao za Hanov tako iznenadni prepad.

–       Uznemirio si se i ti, a kamoli Vesna.

–       Mislim na svoga oca. Mislim na sebe kada sam bio dete, dečak, kada su svi imali problema sa mojim prezimenom, kada su shvatili da nisam iz istog „jata”. Kako je to bilo čudno! Odjednom primetiš da si drukčiji. Shvatiš da ti se čak i porodica razlikuje od drugih, da ti otac govori jezik sa stranim akcentom. Od nečega te je stid, a ni sam ne znaš od čega. Čim ti čuju prezime, pitaju te: „Odakle vam takvo prezime, odakle ste?”Tako celog života.

–       Možda je to i bio razlog što si do sada odbijao da odeš u inostranstvo?

–       Verovatno, možda podsvesno.

–       Ali Jugoslavija je ipak tvoja zemlja, majka ti je Srpkinja.

–       To znam ja, ali ne i oni oko mene.

–       Misliš na svoje ćerke, koje će ti možda jednog dana reći da su deca bez otadžbine. Ti si bar odrastao u zemlji u kojoj si se rodio, imao si otadžbinu.

–       Bio sam sigurno u mnogo boljoj poziciji nego što će biti moje ćerke. Pa i za nas će biti teže ako dođemo u Holandiju. Srpski narod je Ruse emigrante dočekao kao svoju slovensku bracu. Jezik je bio sličan, slični običaji, isti praznici. Ista religija.

–       Tvoj otac je bio konjički oficir, pa je morao da se snalazi u životu, bez konja i uniforme u tuđem svetu, bez fakultetskog obrazovanja, a ti si lekar, specijalista. Tebi nude posao, a on je morao da napusti Rusiju da bi sačuvao glavu na ramenu.

–       Bio je mlad, sam, bez porodice. On je morao, a ja ne moram. Meni se bliži četrdeseta, niko me nije istukao, niko me nije uvredio. Ja imam svoje mesto u tom medicinskom svetu. Hajde da se malo hvalimo, nešto sam i postigao za ovo vreme. S druge strane, ja dugujem svom narodu nešto, on me je školovao…

Razgovor između dva „ja” prekinu san, naravno, samo privremeno.

 

 

 

X                          X                          X

 

 

„Upravni odbor“, pisala je Jasna, „doneo je odluku o ukidanju odeljenja operacionog bloka kao samostalne službe, te će kao odeljenje za anesteziju i intenzivnu negu potpasti pod hiruršku službu. Mesto načelnika službe se takođe ukida, dok će odeljenja imati šefa odeljenja, koji će se nalaziti u okviru hirurške službe.

Nažalost, nisam uspela da sačuvam ono što smo za ovih nekoliko godina stvarali. Najmučnije je bilo što je Mirko vodio kampanju i bio uz hirurge. Tvoj razgovor sa njim nije urodio plodom. Obrazloženje koje je Upravni odbor dao, nije, u stvari, nikakvo obrazloženje. Hirurzi su se angažovali da dokažu da su oni još uvek najvažniji faktor u bolnici. Možda bi da si ti bio ovde, to sve drukčije izgledalo. Ja sam, ipak, samo jedna žena i to još anesteziolog. Ne želim da tešim ni tebe ni sebe ali mislim da smo mi uspeli u svemu što smo planirali, jer mi nismo nikada planirali da se borimo za prevlast nad hirurzima. Verujem da će doći dan kada će shvatiti da su napravili veliku grešku, ali to ćemo prepustiti budućnosti.

Pošto nisi potpisao ugovor, Upravni odbor je rešio takođe da ti se isplaćuje samo pola plate dok se ne vratiš. Čak je bio i predlog da ti se ukinu celokupne prinadležnosti, ali su ti ipak, posle direktorovog ubeđivanja, iz „humanih razloga, zbog tvoje porodice” udelili milostinju. Kolege hirurzi su priredili veliku čast da proslave pobedu.

Neka mali vidi da nije on najpametniji i najmudriji među doktorima.”

 

Mada je ovo očekivao, Nikola je ipak bio povređen. Nije se radilo o načelničkom položaju. Ne, on bi i te kako želeo da ima načelnika koji bi se bavio svim poslovima organizacije, da njega puste da se pozabavi anesteziološkim časopisima i anestezijom. To ga je sada činilo srećnim, jer je skoro svakoga dana bio u operacionoj sali nekoliko sati. Bio je to divan osećaj –biti anesteziolog u jednoj odličnoj organizaciji. Anestetičari su bili odlični, tako da je mogao da kontroliše nekoliko sala odjednom. Mada se to kosilo sa anesteziološkim principom: jedan bolesnik jedan anesteziolog, uviđao je da je, uz dobru opremu koju ima svaka operaciona sala i odlično obučene anestetičare, bolesnik potpuno bezbedan.

Ipak ga je nešto mučilo. Šta u njegovom odnosu prema kolegama nije bilo dobro? Zašto su iskoristili njegov odlazak da bi sve ovo učinili?

Vremena za takvo razmišljanje nije bilo. Polako je skoro sav program operacionih sala prešao u nadležnost koleginice Man i njega. Han se skoro nije ni pojavljivao za vreme normalnog operacionog programa. Radio je na svojim projektima i često bio u Lajdenu na sastancima kako fakulteta tako i univerzitetske bolnice.

Uprkos svem tom poslu, ipak je nalazio vremena da se pojavi, i to svakoga dana. Njegova ljubaznost i briga o Nikoli je i, pored svega, bila ista. Vikendom je skoro uvek bio njihov gost. Često su išli na izlete sa celom porodicom ili sa prijateljima. Vodili su ga po raznim delovima Holandije, posećivali su koncerte, izložbe i muzeje. Sa mlađom generacijom doktora, koji su bili na specijalizaciji, sa kojima je Nikola delio obroke, dežurao i diskutovao u dugim večernjim časovima u prijatnoj asistentskoj sobi, provodio je prijatne večeri. Gledanje televizije, koja je imala bezbroj kanala, pa bi se uvek našao neki interesantan film ili predavanje, pokušavao je da izbegava. Čitanje stranih časopisa i kontrola rezultata istraživanja postoperativnog utroška belančevina imali su prednost.

 

Zarić nije propuštao skoro nijedan dan da se ne javi telefonom ili da mu ne saopšti da je danas u njegovoj kući skuvan neki jugoslovenski specijalitet i da ga čekaju na ručku ili večeri. Odbiti takve pozive je bio neoprostiv greh.

–       Koji ti je sestra zavrtela mozak, pa te nikada nema u bolnici?

–       Baš nijedna. Imam previše posla.

–       Tipičan Jugović. Kakav, bre, posao! Pored tvog Zemuna sa onolikim saobraćajnim nesrećama, sve su ovo ovde za tebe trice i kučine. Imaš anestetičare, pa neka oni malo rade. Njih ne treba ovde maziti. Nego oni našli fraj radnu snagu, pa sada, kô vele, pusti ga kada je lud. Vole oni takve. Nego, da znaš, bilo bi dobro da se pojaviš bar jedan dan u nedelji, pa da malo budeš sa mnom u operacionoj sali i IN. Kad si već tu, vidi šta se ovde kod mene radi. Nisam ti ja kandidat za profesora kao onaj tvoj, ali i na lošim stvarima jedan dobar anesteziolog može nešto da nauči.

 

Dani su leteli. Rad u operacionoj sali sa savremenom aparaturom. Posete Zarićevoj bolnici, u kojoj su se radile dva puta nedeljno operacije na otvorenom srcu. Pregledi rezultata istraživanja koje je Han radio o gubicima belančevina u postoperativnom toku. Dežurstva i noćni rad u IN. Potrebno je bilo i spavati svakoga dana. No, Nikola je to, kao i uvek mogao, da smanji na samo nekoliko sati dnevno.

–       Greh je lepote života žrtvovati snu – pravdao se onima koji su ga kritikovali, plašeći se za njegovo zdravlje.

Kako bi i mogao drukčije kada se u operacionim salama ostajalo skoro svakog dana do 18 časova. Holandija je bila za Nikolu obećana zemlja. Dani su bili dugi, smrkavalo se u aprilu posle devet sati. Skoro svakog dana bi ugrabio vreme da uživa u lepoti proleća. Dani su bili sunčani i topli, noći zvezdane i vedre. Ništa od onih priča o strašnoj klimi, stalnim kišama i vetru koji ne staje. Ponekad bi imao utisak da ga žele njihovim pričama uplašiti. Sve te negativne strane Holandije – od negostoljubivih, hladnih, koristoljubivih, štedljivih i kalvinističkih građana, pa do kiša, vlage i loše klime – sve je to Nikola doživljavao skoro sasvim suprotno.

Zbunjivao ga je povremeni osećaj da nije u stanju da objektivno sve proceni.

Sedeo je, kad bi mu to slobodno vreme dopuštalo, na obali Mase i gledao prelepe zalaske sunca, dok su veliki jedrenjaci sa crvenim širokim i visokim jedrima plovili u blizini velikih brodova i motornih šlepova. Bezbroj mesingom optočenih brodova i brodića su se šetali čas ovamo čas onamo, pružajući svojim vlasnicima, njihovim porodicama i prijateljima uživanje, bezbrižnost i lepotu prirode u danu koji se bližio svom kraju. Misli su mu bile par hiljada kilometara daleko. Razmišljao je o svom dolasku u Holandiju i o svom ostanku u Zemunskoj bolnici. Razmišljanja su ostajala bez zaključka.

 

 

X                                    X                                             X

 

 

Bolnička kapija je lagano klizila po svojim šinama. Portir je prišao da se pozdravi sa doktorom koji je odlazio nazad u zemlju negde tamo daleko, za koju on, pre nego što je doktor stigao u bolnicu, nije nikada ni čuo.

–       Srećan put i Bog vas čuvao! Molili su me moje kolege portiri da vam prenesem i njihove pozdrave i da vam kažem da nam je čast što smo tako lepo mogli da sarađujemo sa vama.

Nikola dade gas i crveni ford taunus krenu na dug put prema Jugoslaviji. Baci poslednji pogled u retrovizor i vidi nekoliko ruku koje su mahale sa mnogobrojnih prozora bolnice. Provlačeći se kroz izuzetno gust saobraćaj, jedva je čekao da izadje na auto-put.

–       I to se završilo. Ko bi rekao, prošlo je punih devet meseci boravka u jednoj novoj sredini, među stranim ljudima u dalekoj zemlji, u modernoj bolnici, na jednom internacionalnom kursu i sada idemo kući.

–       Bogat, sa novim iskustvima, pa i jezik, bolje reći nemački jezik smo savladali.

–       Hm, nemački da, ali holandski! Bez obzira na Hanovo zauzimanje i časove koje si nevoljno posećivao kod gospođe Klare, koju je Han odnekud iskopao, ne, to još uvek ne ide.

–       Naravno, kada je taj svet lud, pa ima toliko jezika. Kamo sreće kada bi svi narodi imali samo jedan govorni jezik!

–       Da, to izgleda samo Jugovićima teško pada. Kako da ne zavidiš ovim Holanđanima, koji skoro svi govore po dva do tri jezika, od kojih im je engleski ipak najbolji!

Pun gas i taunus se prope i skoro nečujno poče da klizi po auto-putu. Bio je natovaren svim i svačim. Bilo je tu poklona za porodicu, roditelje, prijatelje, pa i za saradnike. Nije sve to bilo lako pronaći i kupiti, a ne potrošiti mnogo para. Ovamo-onamo ipak se dosta para potrošilo, a pokloni su bili, bar mu se tako činilo, nekako siromašni, neugledni.

Pored poklona, bilo je mnogo raznih radova iz pojedinih časopisa, za koje u Jugoslaviji nisu ni znali. Nikola je to sve noću, da ga niko ne vidi, uspeo da fotokopira i sada je taunus bio skoro potpuno polegao po auto-putu. Pored toga, bilo je mnogo anesteziološkog materijala: novih anestetika, plastičnih igala, katetera koje je dobio i često „pozajmio”, kada niko na njega nije „obraćao pažnju”.

Kilometri su promicali sporo, mada je pedala gasa bila pritisnuta do kraja. Bio je iskusan vozač po evropskim auto-putevima, koji je zaobilazio spora vozila koja su vozila ispod 150 na sat. Koja razlika u odnosu na onog uplašenog vozača od pre nekoliko meseci, kome se činilo da nikada neće živ stići u tu daleku Holandiju!

 

Osećao je da se mnogo šta u njemu izmenilo, mada, kao što to obično biva, čovek toga nije nikada u potpunosti svestan. Naučio je mnogo toga iz struke, vraćao se prepun novih ideja, i verovao je da će ih lako sprovesti u bolnici. Prvi put ga je neko podučio kako bi se mogao baviti istraživanjima iz brojnih još nepoznatih oblasti anestezije i intenzivne nege. Shvatio je da su njegovi dosadašnji kongresni radovi bili amaterski, loše postavljeni, nedovoljno argumentovani, ali veoma lepo ispričani. Naučio je da se pričama u medicini veruje tek onda kada postoje čvrsti dokazi, statistički obrađeni.

Na seminaru je naučio da su ideje mladih anesteziologa u jednoj siromašnoj zemlji „tamo negde na Balkanu“ vrlo savremene. Vraćao se on ne samo sa mnogo članaka iz stručnih časopisa nego i sa mnogo ideja šta sve treba sprovesti i uvesti u Zemunsku bolnicu. Iz iskustva je znao da će biti potrebno mnogo strpljenja, diplomatije, borbe protiv zastarelih shvatanja, besparice, ljudske zavisti i ljubomore.

–       Doktorske ljubomore. Čini ti se da je to kod doktora pak najviše izraženo?

–       Da, posle svih ovih godina i mojih ličnih doživljaja, mislim da smo mi vrlo pogan esnaf. Možda baš zato što nam to nikako ne priliči, nama kao humanoj struci.

–       Ipak, verujem da se varaš. Vi doktori ste ljudi i ništa ljudsko nije vam strano.

–       Ne znam da li je ovaj moj boravak u Holandiji bio prekratak, ali mi se čini da ta surevnjivost nije tako izražena. Ipak, filozofiju ostavljamo. Ja se vraćam kući, i to je za sada meni najbitnije. Potom o tom.

–       Retko si se u životu osećao tako srećan?

–       Ne znam, mislim da sam ja vrlo srećan čovek. Ipak se danas osećam neobično srećan. Sve u meni peva: vraćam se kući, vraćam se kući. Čini mi se da bih želeo da ova moja kola imaju krila da stignem što pre.

Policajac na nemačkoj granici mu je ovlaš pregledao pasoš, osmehnuo se i poželeo mu srećan put. Ponovo gas do daske i skazaljka se na brzinometru penjala na 160 km/h.

Jedna granica je pređena, do kuće bilo je još tri.

 

Mislio je da odmah nastavi dalje do Minhena, ali bilo je to glupo. Iz jednog motela na auto-putu javio se Miši u Milhejmu da će prespavati kod njega, pa da sutra ujutru rano nastavi do tetke, jer je mali „kapitalista” želeo da sa tetkom u Minhenu kupi još poklona za svoju porodicu. Takvih robnih kuća i ekskluzivnih radnji nema u Holandiji, a sada je bio „pun para“, pa je sebi mogao da priušti ono o čemu je mogao samo da mašta, obilazeći izloge i radnje u Minhenu.

Ne, Nikola nije stvarno očekivao da će se njegov boravak u Holandiji završiti tako pompezno. Direkcija bolnice mu je napravila zvaničan ispraćaj sa koktel-partijem, gde su bili svi lekari. Dobio je skoro od svakog od njih po neki mali poklon kao uspomenu. Hirurzi su prednjačili u ljubaznosti. U ime bolnice se od njega oprostio direktor sa biranim rečima, koje su ga stvarno duboko dirnule. Još i sada su mu odzvanjale u ušima:

–       Lekari ove bolnice i ja lično imamo utisak da nas večeras napušta ne samo kolega nego i veliki prijatelj. Kada sam pogledao vaš dosije, bio sam iznenađen da sa nama niste proveli ni godinu dana. Mi Holanđani imamo možda jednu lošu, a možda je to i dobra navika, da na ovakvim rastancima kažemo istinu o čoveku koji je bio u našoj sredini. Razgovarao sam sa kolegama, i na moju najveću žalost, nismo mogli da vam pronađemo skoro nikakvu zamerku,, osim dve značajne, a to je vaš „specifičan nemački” i još specifičniji holandski jezik.

Kao što znate, mi imamo najboljeg, najpametnijeg i najstručnijeg anesteziologa na svetu. Bojim se da je u vama dobio jaku konkurenciju i da nam je danas priznao, što nismo očekivali, da i on pored konkurencije, žali što nas napuštate.”

Predajući mu poklon bolnice, knjigu sa istorijatom bolnice sa lepom slikom bolnice, završio je sledećim rečima:

–       U ime svih kolega i ostalog personala bolnice, želim na kraju da vam kažem da u nama imate iskrene prijatelje, da ste uvek dobrodošli kada vas put nanese i da će vam, ako ikada poželite ma iz kojih razloga da napustite vašu bolnicu, naša vrata uvek biti otvorena.

Sestre operacionog bloka IN priredile su takođe oproštajno veče, mnogo bogatije kulinarskim specijalitetima i pićima, koje se pretvorilo u igranku do zore.

Kolega Poljak je ipak bio najtužniji, jer ga je napuštao brat Sloven. Njegov status je i dalje bio nerešen, mada je on pokušavao da se javlja na sve konkurse u Nemačkoj, verujući da će mu tamo biti bolje, ako ni zbog čega drugog, a ono bar zbog jezika koji je on sasvim korektno govorio.

 

Oproštaj od Hana je bio najsentimentalniji. Pozvao ga je na večeru u četiri oka. Uz dobru indonežansku večeru u jednom vrlo rustičnom restoranu, evocirali su događaje koji su prohujali od prvog dana njihovog poznanstva. Drugi deo razgovora se poveo o Nikolinom dolasku u Lajden. Han se već nekoliko dana pre Nikolinog odlaska oprostio od bolnice. Bilo je tu naravno mnogo više govora i poklona. Na kraju mu je lekarsko osoblje priredilo svečanu večeru „diner dansan“ u jednom vrlo skupom i šik restoranu. Gospoda su bili u smokinzima, a dame u dugim toaletama. Nikola je bio takođe pozvan, mada nije pripadao osoblju bolnice. Bila je to Hanova izričita želja. Osoblje je prekršilo svoj pravilnik, jer je Han zapretio da, ako njegov gost ne bude bio pozvan, ni on neće doći.

 

–       Dakle, ja sam usvojio tvoje razloge. Oni su vrlo pošteni, jer shvatam da želiš da završiš posao koji si započeo u Zemunskoj bolnici. Po svemu sudeći, to nikako ne može da se završi pre novembra meseca. Ja sam izdejstvovao kod rektora u Lajdenu da ostane tvoje mesto upražnjeno. Ja se više ne nadam, nego očekujem da ćeš u to doba biti zajedno sa mnom. Moram da ti večeras priznam da smo zajedno izvanredno sarađivali i da si mi pomogao da ovih nekoliko zadnjih meseci, oslanjajući se na tvoju pomoć u operacionom bloku i naročito tvom učestvovanju u dežurstvu, zaboravim na dordrehtsku bolnicu i da se posvetim organizaciji, bar na papiru, budućeg Instituta za anesteziju lajdenskog univerziteta. Svi projekti i novac su odobreni. Prvog avgusta stupam na dužnost.

–       Znači, definitivno mogu da ti čestitam?

–       Da, svi su planovi za budućnost odobreni skoro bez i jedne primedbe i sva materijalna sredstva odobrena u celini. Mogu da ti kažem da to nije neka mala suma novca, skoro nekoliko miliona. Seo sam i razmislio…

–       Znam, rekao si sam sebi šta mi bi!

–       Otkud znaš?

–       Znam, jer si imao jedno odlično odeljenje anestezije ovde u Dordrehtu, miran život i pristojnu zaradu, lepu kuću, mnogo prijatelja i poznanika…

–       Znam, ali ja sam ovde dogurao do plafona, mogao bi da čekam samo penziju.

–       Koliko sam ja zapazio, ti nisi karijerista, ali želiš da se baviš svojom strukom, da je unaprediš i to je tvoj izazov. S druge strane, ti si želeo da budeš profesor, jer si jedino na taj način mogao da sprovedeš u delo ono sto želiš…

–       Čudno je to, ja iz Holandije, ti iz Jugoslavije. Dve različite kulture, nacionalnosti i veroispovest, stotinama kilometara daleko jedan od drugog, oboje anesteziolozi i pogledaj, ti mi čitaš misli, ti slično osećaš. Vidiš, zbog toga želim da radimo zajedno. Nemoj da ta zamisao propadne zbog nekih riterskih obzira prema tvojoj bolnici, koja se, među nama rečeno, baš svinjski ponela prema tebi.

–       Nadam se da ćeš u svakom slučaju znati moj odgovor do novembra.

–       Ne, nego ćeš ti biti ovde prvog novembra. Video si univerzitet, jedan je od najpoznatijih u Evropi. Video si stan gde ćeš stanovati. Bio si u školi gde će tvoja deca ići i razgovarao sa direktorom. Živeo si među nama, znaš nas. Dovoljno si inteligentan da ti sada ostaje da ozbiljno promisliš o šansi koja ti se ukazuje, bez obzira na naše prijateljstvo. Ne želim da te plašim, ali u toj vašoj Istočnoj Evropi, ne samo zbog Rusa, koji su naša sveopšta opasnost, nego zbog… Ah, ne znam ni ja zbog čega, ali ja intuitivno osećam da će tamo biti svega i svačega. Ne reskiraj budućnost svoje porodice i lepu budućnost koja je pred tobom, zbog nekog osećanja poštenja i srednjovekovnog karaktera.

–       Obećavam, promisliću!

Kucnuše se čašama hajneken piva, zavirujući jedan drugom duboko u oči.

 

Na rastanku, nešto vlažnijih očiju nego obično, Han uzgred saopšti Nikoli da je njegov udeo u privatnoj praksi bio priličan. Pruži mu kovertu.

–       To ja ne mogu da uzmem! Ja sam tebi ponudio da te zamenim na dežurstvima jer sam spavao u bolnici, pa je stvarno bilo glupo da ti dolaziš od kuće, kada meni treba minut da obučem uniformu i da se liftom spustim u operacionu salu.

–       Kada te ovako čujem, sreća što se već znamo nekoliko meseci! Mislio bih da si ili težak prepredenko koji tvrdi pazar, ili da si stvarno u oblacima i to još ružičastim. Čoveče, ti si radio puno radno vreme skoro tri meseca i imao bezbroj poziva za vreme dežurstva. Već si toliko ušao u naš način zarade da znaš da se svaka naša intervencija plaća. Zamisli, kako bi to bilo da si ti radio i zaradio pare, a ja ih naplatio stavljajući ih sebi u džep. Zar bi ti to uradio? Ta vaša komunistička propaganda nas je tako valjda i predstavljala. Eksploatacija strane radne snage?

–       OK, ubedio si me, stvarno si u pravu! Ja o tome nisam tako razmišljao. Sa moje strane je to bila prijateljska usluga, a kod nas se prijateljima za usluge ne plaća.

Uzeo je koverat, ne otvarajući ga.

–       Molim te, nije još svemu kraj. Ti ćeš morati da pred polazak odeš do banke, one pored bolnice. Ja sam direktoru javio da ti spremi gotove pare i to u markama, jer znam da o našem guldenu niko ništa ne zna u Jugoslaviji. Molim te, otidi sutra pred polazak u banku da podigneš novac u gotovom, jer ga u Beogradu u banci sa ovim čekom ne bi mogao podići. Vidim da nisi ni pogledao sumu na čeku, naravno da ne znam da li ćeš sa tim biti zadovoljan. Ono što moram da ti skrenem pažnju da je to dosta para i da moraš da pripaziš gde ćeš da ih staviš, jer te čeka dug put, a lopova ima svuda.

Popili su kafu i vreme je bilo da se rastanu. Izašavši iz restorana, pružili su jedan drugom ruku.

–       Želim profesoru anestezije u Lajdenu puno uspeha.

–       Želim tebi srećan put i mnogo pozdrava tvojoj supruzi i deci. Mislim da sam imao čast i veliku sreću i zadovoljstvo, što smo se upoznali. Možda je to Bog tako hteo. Hvala ti na pomoći, hvala ti što si mi omogućio da dobijem dvojicu jugoslovenskih anesteziologa. Jednog za Lajden i jednog da me zameni u Dordrehtu. Da tu zamenu nisam dobio danas, ne bih bio profesor u Lajdenu.

Onda se desi nešto sto se medu Holanđanima retko događa. Han, onako holandski visok, zagrli Nikolu, poljubi ga tri puta, okrete se, žurno uđe u kola i pod punim gasom nestade.

–       Hm, ipak si ti u pravu! Mora biti da je njegova prababa ili čukunbaba bila ljubavnica Petra Velikog. On ima slovensku dušu.

–       Izgleda da je tako, jer je jedno sigurno: on ni ja nismo homoseksualci, a Holanđani, muškarci, ne se ljube među sobom, da ne bi neko možda pomislio…

 

 

 

 

 

X                                    X                                    X

 

 

 

Mlazevi mlake vode, dobovali su mu po telu. Uživao je u prelepom Mišinom kupatilu. Delovalo je to umirujuće i osvežavajuće, posle brze vožnje i uobičajene gužve na auto-putevima Rurske oblasti. Bilo je skoro dvesta kilometara manje od onih skoro dve hiljade što ga je čekalo da bi konačno stigao kući.

–       Baš se sve to lepo uklopilo. Miša se posle završene specijalizacije nastanio u Milhejmu i otvorio privatnu praksu. Simpatičan grad u Rurskoj oblasti bio je oko sto kilometara od holandske granice. Tetka je bila na oko šest stotina kilometara od Miše. Tamo će opet stati i odmoriti se, možda čak i ostati nekoliko dana, dok pokupuje neke vrednije poklone. Hm, bio je on sada bogat, posle Hanovog čeka. Mogao je sebi da dozvoli ono što nije ni u snu mogao da pomisli.

–       Da li ti žuriš kući ili ćeš sada da sediš u Minhenu kod tetke da bi zadovoljio svoje želje za koje si mislio da su potpuno nerealne dok si prislanjao nos uz izloge prekrasnih robnih kuća, što su ti tada ličili na izloge iz bajke. Davno je bilo kada si prvi put došao u taj zapadni svet za jedan Božić, sa 20 maraka u džepu.

–       Da, bio sam tada jedan običan doktor iz istočne Srbije, koji je živeo i radio u gradiću sa samo jednom ulicom, koja je bila i sporedna i glavna.

–       Moraš da dodaš još nešto, koji je imao jednu planinu koja se zvala Rtanj i bila najlepša na svetu, tada, jer nisi ni video ostali svet.

–       Ne, za mene je ona i pored tog svog sveta, najlepša planina na svetu!

–       Večera je gotova. Da li to pokušavaš da opereš savest?

Potrudio se šurak. Večera je bila predivna. Uz večeru je služio neko izvanredno crno špansko vino koje je sa sobom doneo sa tronedeljnog godišnjeg odmora u Španiji.

–       Dakle, vraćaš se u otadžbinu. Šta si smislio? Ostaješ li u Beogradu ili ćeš prihvatiti ponudu i vratiti se u Holandiju?

–       Nemam još uvek jasnu predstavu šta hoću. Naravno da sve zavisi od tvoje sestre i moje supruge. Ti znaš da se ona sa našim odlaskom u svet ne slaže.

–       Mislim da ona ima pravo! Video si sada kakav nam je život ovde u ovom „zapadnom raju”. Radiš od ranog jutra do kasno uveče. Dežurstva svaki drugi ili treći dan. Nema slobodnog dana posle dežurstva, to je izmišljotina socijalističkih doktora. Kada imaš slobodan vikend, onda legneš da se ispavaš. Spavaš unapred, jer ne znaš šta te čeka iduće nedelje i idućih dežurstava. Skoro i da nemaš privatnog života. Čini mi se ponekad da sam svoj život unovčio. Sve to se ipak nekako kotrlja dok si zdrav, a šta kada se razboliš, mislim na duže. Nema onda pune plate kao u socijalizmu, ne možeš da otplaćuješ svoje dugove, kredite. Ode kuća, kola i…

–       Mislim da to ipak nije sasvim tačno! Moja radno vreme je u Zemunskoj bolnici sedam sati. Dežurstva svaki drugi ili svaki treći dan, pa ne uspem da koristim taj slobodan dan o kome ti pričaš. Mi ne idemo na godišnji odmor u Španiju, niti na skijanje u Austriju ili Dolomite. Ne stanujemo u ovakvim prelepim kućama, a kada se razbolimo, tačno je da primamo punu plati i ne plaćamo bolnicu i lekove, ali to se i ovde može učiniti ako se osiguraš. Moj prijatelj Du Mee iz Holandije, hirurg, sve mi je detaljno objasnio.

–       Osiguranja koštaju velike pare, dragi moj!

–       Ipak se to može od prosečnih prinadležnosti jednog doktora. A dobar deo se odbija od poreza.

–       Može, ali onda živiš kao u Jugoslaviji!

–       Mišo, te priče pričate vi ovde, ali ja vas ne razumem. Zašto to kukanje, pa, zaboga, ja sam sada bar okusio taj vaš „težak život”. Meni je 38 godina, tebi je skoro 40. Pogledaj šta si sve ti uspeo da ostvariš u svom životu, a šta ja. Dve plate unosimo u kuću, Vesna i ja. Da nema tvoje majke i oca koji su majstori u ekonomisanju i da nam ne čuvaju decu dok smo mi na poslu, mi ne bismo sastavljali kraj sa krajem svakog meseca. Stan je mislena imenica. Da nema tvojih roditelja, gde bismo mi? Ako bismo ga iznajmili, onda zbogom godišnji odmore. Jedan a ne dva, kao ti, Mišo, u toku godine.

–       Znam, ali se i kod vas se život popravlja. Vi živite sada već bolje nego kada sam ja bio u Jugoslaviji.

–       Situacija se stvarno promenila. Kada si ti bio u Jugoslaviji, svi smo bili siromašni i jedva sastavljali kraj sa krajem, sada je to izmenjeno. U Beogradu ćeš na ulici videti inostrane automobile, ljude koji su izgradili svoje sopstvene kuće, pa i vikendice van Beograda. Mnogi školuju decu u inostranstvu, a primaju zvanično skoro istu platu kao i ja.

–       Ne razumem. Kako onda, od čega?

–       Društvo evoluira. Još kada si ti bio, dobijali su doktori poklone. Ti pokloni su uglavnom bili „od srca”, osim vas ginekologa, koji ste već onda radili abortuse za velike pare. Sada je među doktorima počela era „plavih koverata”. Ako hoćeš da te operiše dobar hirurg, ako hoćeš da u bolnici na tebe obrate pažnja, ako hoćeš da budeš brzo primljen u bolnicu, moraš da staviš neki dolar ili marku u taj koverat.

–       Dobro, pa i ti si doktor!?

–       Da u pravu si, ali ja ne želim da učestvujem u tome! Znam da ćeš se ti smejati kao i uvek kada vodimo ovakve razgovore. Tu se ti i ja razlikujemo.

–       Etika. Da, imaš prava, tu se nismo nikada razumeli. Etika, u svetu koji nema etike.

–       Nije stvar u etici. Ah, teško je to tebi objasniti! Za mene medicina nije trgovina. Za mene su te plave koverte poniženje čitavog staleža. Bilo bi me sramota, možda više pred samim sobom, nego pred drugima. Čini mi se da ne bih imao hrabrosti, a ni smelosti, da se bunim protiv konzervativnih i nesavesnih postupaka naših kolega, nesposobnosti naših organa samoupravljanja da se izbore za savremenu medicinu i savremene bolničke ustanove…

–       Kao i uvek, želiš da budeš veći katolik od pape. Kada većina uzima te „plave koverte”, znači da sistem u državi ne funkcioniše. Šta je sa drugim profesijama, šta je sa „svesnim drugovima”, koji su se borili za ravnopravnost i nagradu prema radu?

–       „Svesni” su hrabriji i kao članovi Partije imaju mnogo veće veze među sobom. U stanju su da učine dragocenije usluge nego oni obični. Zato su njihove usluge skuplje, njihovi koverti mnogo deblji. Niko se ne usuđuje da otkrije takve malverzacije. Kao što znaš, mi smo zemlja bez afera. Zatim, počeo je da se pomalja „socijalistički kapitalizam”. Sitna, mala preduzeće u privatnim rukama.

–       Još malo pa ću se pokajati što sam došao u Nemačku!

–       Ništa tebi ovde ne fali. Kao što bih ja za sebe mogao da kažem da sam sasvim zadovoljan sa životom koji vodim. Jedino kada konstatujem da još uvek nemam stana, da su deca već dovoljno velika da moraju da imaju svoj komfor, koji im ja neću moći da obezbedim, kada promislim u kakvoj državi živim, gde danas jesi, a sutra nisi, onda mislim da sam veliki egoista, jer sam samo ja zadovoljan svojim stručnim radom i uspesima na tom polju.

–       Takvo zadovoljstvo u ovom mom svetu nećeš imati. Ovde ćeš doživotno biti stranac. Radićeš onako kako ti narede, ako to ne budeš mogao i ako počneš da gunđaš, moraćeš da se seliš. Zato i vodimo ovaj razgovor, čovek u životu ne može da ima sve. Po mojoj oceni, lakše je prilagoditi se. Doktori su ljudi kao i svi drugi. Ako si malo plaćen, unovči svoje znanje i položaj kao što to i svi drugi čine.

–       U ovim našim godinama čovek se teško menja, čak i kada bi hteo, a ja to i ne želim. Sa druge strane, u našoj zemlji, gde niko mirno ne spava, ja još uvek spavam relativno mirno. Da zaključimo, skoro godinu dana sam živeo vašim životom, te nema smisla da me ubeđuješ u nešto što stvarno nije tačno. Može se reći da svaki građanin koji živi i koji se vlada po zakonu zarađuje vrlo pristojno za svoj život. Oni koji su na položajima gde mogu da se bave poslovima koji nisu dozvoljeni, zarađuju mnogo više, ali im je glava u torbi.

Dragi Mišo, svakoga dana odlaze mladi školovani ljudi iz naše zemlje i retko se ko vraća. Zar odlaze zbog toga što vide da se vi zlopatite i mučite? Građani drugog reda niste, to je izmišljotina. Da ste kao i cela naša nacija večito nezadovoljna i da bi sa najmanje uloženog truda želeli da zaradite velike pare, to je tačno. Mislim da biste bili izuzetno zadovoljni kada bi Nemci radili, a vi uživali ništa ne radeći, a imali iste prinadležnosti kao i oni. Odoh da spavam „mučeniče”! Sutra me čeka dug put.

 

 

 

X                                    X                                    X

 

 

 

 

 

Diseldorf, Keln, Frankfurt. Proletale su table gradova koje je crveni taunus ostavljao za sobom. Gužve na auto-putu su se smenjivale sa delovima auto-puta koji je bio skoro prazan. Zastajao je samo na benzinskim pumpama da bi napunio rezervoar. Pumpe su imale motelske terase koje su mamile na jednu porciju krompir salate uz velike ukusne nemačke kobasice i mirišljavu kafu, ali je ipak ulazio ponovo u kola i pritiskujući gas do daske ponovo izletao na auto-put. Što brže do tetke u Minhenu, a onda će u kupovinu sa njom. Radovao se iznenađenim licima familije kada budu počeli da razvijaju poklone kojima se sigurno nisu mogli nadati. Čuvao je on kao samo svoju tajnu novac koji je dobio od privatnih Hanovih pacijenata. Bilo je to za njega čitavo malo bogatstvo, koje će on da okrnji, i to jedno dobro parče.

–       Vesna baš neće biti saglasna sa razbacivanjem para.

–       Jednom se i na to treba naučiti. Za vreme nemačke okupacije nije ni moralo da se štedi, jer nije bilo ni para niti se moglo nešto kupiti. Posle oslobođenja bilo je malo para i nije se skoro ništa moglo kupiti i tako sve do danas. Zato ja sutra i krećem u kupovinu.

–       Hm, baš bih voleo da te vidim. Imaš li neki plan, znaš li šta bi familija najviše želela?

–       Zato imam tetku koja sve zna i, što je najvažnije, zna gde se može sve to naći i to jeftino.

Sunce je zalazilo kada je skrenuo sa auto-puta prema Dahau. Opustio se, trka koja je uobičajena na auto-putu prestala je. Skrenuo je sa auto-puta na državni put koji je vodio prema tetkinoj kući u blizini Minhena. Stoletna stabla pored puta, lepe kuće susednih sela, bašte pune cveća. Restorani, pivnice i kafići prepuni starih i mladih koji su uživali u toploj subotnjoj večeri. Sve je bilo veće, bučnije i luksuznije nego u Holandiji. Činilo mu se nekako hladnije, sterilnije, čak suviše čisto i suviše urbanizovano. Radovao se. Voleo je tetku, tu staru damu, koja je preživela sve strahote prošloga svetskog rata, ostala bez supruga, koji je jednostavno nestao u ratu. Inžinjer, Nemac poreklom, rođen u Kikindi, mobilisan, poslan sa porodicom u Prag, gde je bio direktor jednog vojnog preduzeća koje je gradilo fabrike na okupiranim teritorijama. Pošto je negde verovatno poginuo, energična mlada žena, zahvaljujući znanju jezika, sa dve ćerke gimnazijalke povlači se sa vojskom, dolazi u Nemačku, nastanjuje se u Minhenu, gde je zatiče kraj rata. Kao ratna udovica dobija boravak. Samo zahvaljujući šnajderskom zanatu uspeva da preživi glad i nemaštinu prvih godina. Njeni roditelji, imućni posednici u Kikindi, svoju su decu naučili bar jednom zanatu. Po završetku rata kao ratna udovica dobija penziju, udaje ćerke i dalje se bavi svojim unosnim zanatom. Nastanjuje se u Dahau, gde od ušteđevine kupuje kuću i postaje imućna žena.

 

Kapija na bašti bila je širom otvorena da bi mogao da uparkira kola u prostranom dvorištu, bez izlaska iz kola. Ugasivši motor, osetio je tek zamor od prebrze vožnje po prepunom auto-putu subotnjeg dana.

 

Tetkin pogled ga je pratio za vreme večere. Znala je šta ko voli u familiji da pojede i popije. Bila je izvanredna domaćica i, naravno, bila je svesna toga.

Sedela je sada prekoputa njega i gledala sa velikim uživanjem kako velike bečke šnicle jedna za drugom nestaju sa tanjira. Čitava cvetna bašta od salata i divno isprženog krompira sa specijalnim majonezom, koji je samo tetka umela da napravi, bila je na stolu. Sve što je na sto iznosila, bio je njen produkt. Domaćica starog kova nije priznavala gotove majoneze, kremove, kolače, pa je čak i većinu povrća gajila u svojoj bašti.

 

Nikola je između zalogaja pričao tetki o svom boravku u Holandiji i o oproštaju koji su mu kolege priredile.

–       Hm, slušaj, ti si jedan bezobraznik! Ništa ne kažeš kakve su ti šnicle i, što je najvažnije, kakav ti je majonez.

–       Tetka, zar ne vidiš! Mislio sam da ti znaš da sam veoma srećan što ne živim u tvojoj blizini. Ni ovako nisam mršav. Bio bih svakako kao bure da se hranim kod tebe.

–       Meni je važno da znam da si ti zadovoljan. Izgleda da si mi tamo u toj Holandiji loše bio hranjen, jer ovo ti je peta šnicla, mada ja nikada ne brojim šta mi gosti pojedu.

–       Ne brojiš, a ipak znaš da je ovo peta!

–       Dobro, de. Dakle, šta sutra radimo i šta kupujemo? Bolje rečeno, koliko para misliš da potrošiš?

–       Onoliko koliko sve bude koštalo.

–       Evo ti ga Jugović, čim malo zaradi para u inostranstvu, onda se pravi važan i sve ih potroši.

–       Da, možda si u pravu! Ti si sigurno pola Jugoslavije vodila u kupovine, slušala sve naše želje i trudila se da svakome omogućiš da mu se želje ispune, a da što manje para potroši.

–       Ne samo to, jela sam se kô mesečina kada sam videla kakve sve gluposti kupuju i za šta sve pare troše. Potpuno neshvatljiv narod. Mislim da su milione potrošili preda mnom. Ti što tako bacaju pare u vetar, oni najviše kukaju i žale se kako imaju male plate i kako, maltene, umiru od gladi. Slušaj, pa ja te stvari nemam u kući koje oni kupuju. Mislim da ja stvarno imam lepu penziju, evo i ovu lepu kuću sam kupila i otplatila i još uvek šijem svom komšiluku, pa, među nama rečeno, uspem da zaradim ponekad i po dve svoje penzije, ali nikada ne bacam pare na gluposti i, kao što znaš, ne kukam.

–       Tetka, ti si retko pametna i mudra žena!

–       Ha, ha, vidi ti njega, udvaraš se jednoj staroj ženi. Sada nešto ozbiljno, šta će se dalje događati sa svima vama? Da li su ti ponudili da ostaneš u Holandiji?

–       Jesu.

–       Znala sam. Šta ćete da rešite?

–       Ne znam još definitivno.

–       A Vesna?

–       Ti znaš tvoju sestričinu, ona nigde ne želi da ide.

–       Slušaj, da ti nešto tvoja stara i iskusna tetka kaže. Ne slušaj žene. One ponekad imaju intuiciju koju vi muškarci nemate, ali odluke treba da donesete vi, muškarci. Žene su neodlučne, inače ne biste ih vi vodili kroz život. Jednom ste propustili veliku šansu. Sećaš se kada je moj komšija nudio Vesni da bude njegov ortak u apoteci. Tada ste to odbili, naravno, vrlo nepromišljeno. Danas on sa svojim ortakom ima još tri apoteke u Minhenu. No, to je bilo. Sada si stariji i ozbiljniji. Ako sada ne rešiš da odeš u inostranstvo, kasnije će biti kasno, kako za vas tako i za decu. Ako pogledaš unazad, za sve ove godine, vi se niste ni pomerili. Stalno tapkate u mestu. Živite kod roditelja u onom malom stanu, gde deca više ne mogu ni da se okrenu. Šta si uradio za ovih pet šest godina!

–       Dosta, tetka. Završio specijalizaciju, postao šef jednog odeljenja.

–       Sve je to lepo, dragi moj. Mene je život naučio da moram da vodim računa o budućnosti. Ako saberem rezultate tvoje i Vesnine sadašnjosti, onda moram da kažem da niste napravili ništa.

–       Kako to misliš?

–       Vrlo jednostavno. Tvoje kolege su ovde u tvojom godinama već otplatili kuću, pa se zadužuju da kupe lepšu i bolju. Ti stanuješ u stanu kod roditelja sa dvoje dece, koja su svakog dana sve starija i starija. Tvoje kolege imaju račune u banci, ovde u Nemačkoj, a ti i Vesna jedva izgurate sa svoje dve plate do kraja meseca. Mislim da i nemate račun u banci. Hm, zašto biste ga imali? Što bi naši u Kikindi rekli, da zvrji prazan.

–       Zvrji prazan… zvrji prazan… zvrji prazan…

–       Sada bi već mogao da prestaneš. Da, ponekad jedna reč, jedna rečenica može čoveka da iznenadi, da ga navede, da ga podstakne da misli na sasvim drugi način nego što je do tada mislio.

–       Šta misliš, zašto ja to ponavljam? Ponavljam da bi me čuo. Misliti, a naročito kritički misliti, komplikovan je proces za koji moraš da imaš skupljenih različitih misli koje bi morao da analiziraš da bi znao kako da misleći rešiš problem. Zašto su kod jednog čoveka kritičke misli nošene kao vihor, kod drugog teku kao lenja široka reka. Život te nauči da ako nisi dovoljno kritički izanalizirao svoje misli da su ti najčešće odluke bile pogrešne. Odluke u životu menjaju čitav život. Razmišljao sam, ali nisam poklonio dovoljno pažnje i vremena, a bilo mi je na domak ruke, pažnje. Nije preduzeo ništa, a „bilo mu je na domaku ruke”.

–       Da, ali ta „budućnost” je meni strana. Moj način razmišljanja je „sada”. U prošlost se vraćam zbog lepote doživljenog i. možda. zbog razumevanja sadašnjosti.

–       Okupira te sadašnjost, prošlost ti je lepa. Zato se i vraćaš u nju, ponekad da se setiš grešaka, juriš iskustvo. Budućnost mi sami kreiramo, razmišljajući donosimo odluke koje se moraju radom ostvariti. Nikada ne zaboravi da se odluka ne možeš držati „kao pijan plota” nego ih moraš životu prilagođavati. Ti si dete sreće. Tebi, budućnost sve nosi u zagrljaj. Sve što si postigao nije bio plod samo tvojih ambicija. Ti kao da nisi čovek, kao da u sebi nemaš ni trunke egoizma, onog pozitivnog, jer bez njega se ne može. Šta si uradio za svoju budućnost? Za budućnost tvoje porodice? Račun ti zvrji prazan. Poznati i nepoznati ljudi ti poslednjih meseci skreću pažnju da bi morao da povedeš računa o svoj budućnosti. Ti si već čovek zreo. Kada ćeš ako ne sada? Mnoga vrata su ti otvorena.

 

Bio je to već ustaljeni i uhodani manir. Otvorio je „fioku” i gurnuo je sav taj snop misli, koje je tetka svojom pričom izazvala, u nju. Zaspao je osećajući tople, gladne usne i miris lepog i toplog tela njegove Vesne.

 

 

 

 

X                                    X                                    X

 

 

 

Novac je bio nešto oko čega se nikada nije mnogo uzbuđivao. Možda zbog toga što su mu želje bile uvek svesno ograničene materijalnom situacijom. Želja da nekome učini radost, nekim poklonom, bila je uvek prisutna. Voleo je da uživa u lepoti sjajnih očiju i onog zadovoljnog osmeha koju bi poklon izazvao kod drugih. Takvu radost nije mogao niko njemu da pruži nikakvimpoklonom, ničim, učinjenim. Nedostatak novca nadoknađivao je ljubavlju i maštom koju je uvek imao napretek. Radovali su se njegovim poklonima ne zapažajući sam poklon, jer bi on bio upakovan u ljubav, maštu i trud.

 

Tetka, žena u godinama, jedva je stigla da ga provede kroz sve radnje i da mu omogući da vidi i da kupi sve ono što je namenio svojoj porodici, roditeljima i prijateljima. Malo je bio jedan dan da se sve to kupi i nabavi. Borba između „što pre stići kući” i pokupovati sve te lepe stvari, opsedala ga je neprekidno. Uživao je oduvek da kupuje, a ovih dana u Minhenu posebno, jer je imao novac za koji je samo on znao i nije želeo da i ovog puta misli kako se može upotrebiti za mnogo korisnije stvari. Bilo mu je posebno uživanje da već iznemoglu tetku izvede u skup minhenski restoran na večeru. Gunđala je, grdila ga je da je lud i raspikuća, ali je bila svečano obučena i izgledala prelepo dok su je kelneri služili sa posebnim uživanjem. Bila je ona lepa i elegantna starija dama koja je plenila neodoljivim šarmom i finoćom. Naravno, samo kada je htela. Nekoliko puta je na srpskom uz blaženi osmeh opsovala kelnera, neprimetno namigujući Nikoli.

 

Nikada crveni taunus nije bio tako natovaren. Jurio je auto-putem približavajući se Salcburgu. Plavo nebo, zelena šuma, valovit auto-put, a u daljini skoro plavi vrhovi visokih planina, beličasta seoca, posuta po celoj toj lepoti, kao stada. Neka brda ukrašena dvorcima, o čije se prozore odbijahu zraci sunca. Šume, jezera, zeleni travnjaci pored puta. Austrijska sela sa kućicama sa raznobojnim krovovima, belim zidovima o koje su okačeni balkoni od izrezbarenog drveta, prepuni burića i visećih saksija. Sve odiše čistotom, svuda ukrasi, na trgovima česme poput spomenika. Radnje i radnjice lepo ukrašenih izloga. Bezbroj kafanica sa terasama koje mame vozače da bar na časak svrate i poruče nešto kako bi uživali u prelepoj okolini.

Asfaltni put krivuda, i svaka nova serpentina otvara prelepu stranicu nekog velikog albuma koji je priroda uz pomoć ljudi napunila svojim najlepšim slikama. Nikola je pogledom sve to upijao, radujući se ovoj lepoti. Radost zbog povratka i ovakav ambijent činili su ga beskrajno srećnim. Misli, ah, da, misli… Naravno, bilo ih je bezbroj, i to onih koje su samo dopunjavale prisutnu sreću.

 

Izgleda da i misli znaju da budu blagonaklone kada to treba. Austrija je bila obasjana zalazećim suncem. Oblaci, bolje rečeno oblačići, kao neki sitni morski talasići, prelivali su i skoro celo nebo. Rumeni u daljini, boje trule višnje, spajali su se sa tamnoplavim nebom dolazeće noći.

Računao je da će na granici Jugoslavije biti pre potpunog mraka. Put koji je krivudao između velikih planinskih masiva postajao je sve naporniji. Na velikoj tabli kraj puta pisalo je Jugoslavija, a ispod još deset km.

 

Doktor je osetio da mu srce jače kuca. Pogledao je u retrovizor, gledalo ga je jedno lice prepuno sreće. Radovao se ne znajući zašto. Skoro da se nije mogao setiti da se u svom životu tako radovao. Takav skup osećanja ranije nije nikad kod sebe zapazio. Razloga je bilo mnogo, uz ovu lepotu kroz koju je prolazio, sam, bez misli o onome što je bilo juče, bez razmišljanja o onome što će biti sutra. Njegova navika iz detinjstva – da se ne valja radovati unapred, jer se želje neće ispuniti – danas nije bila prisutna. Bio je bez želja, prepuštajući se osećanju koje ga je opijalo, do sada tako nepoznato, tako toplo, duboko. Bila je to čitava simfonija koju su svirale violine pijanisimo, dok su svi ostali instrumenti ćutali. Možda je lepota bila baš u tome što ga nije niko mogao uznemiriti, pa čak ni on sam, sa pitanjima „zašto” i „zbog čega”.

 

Tabla – Podkoren, ubacite u prvu brzinu – prenu ga. Kakva prva brzina kada njegov taunus grabi uzbrdo i sa trećom! Odjednom, oseti kako kola usporavaju, kako se motor muči. Tek tada primeti da se nalazi na velikoj uzbrdici, koja je sve strmija. Refleksno pokuša da ubaci menjač u drugu brzinu, ali kola skoro da krenuše unazad. Naglim pokretom ubaci menjač svom silinom u prvu brzinu. Menjač zaškripa, zacvili kao da će se potpuno izlomiti. Nagazi gas do daske i kola počeše da se odlepljuju od asfalta i nekako bezvoljno, kao hoću-neću, krenuše uzbrdo. Udahnuo je duboko kad vide kako se ispred njega, na nekoliko metara, nalazi mercedes koji kreće unazad. Delićem sekunde shvatio je da šofer ispred njega nije uspeo da menjač ubaci u prvu brzinu i da kola idu unazad na njega. Strme ivice sa strane puta bile su jedini izlaz. Bez razmišljanja je skrenuo sa puta rizikujući da se prevrne sa kolima. No to se nije dogodilo zahvaljujući refleksnim radnjama. Kola je uspeo ponovo da vrati na put odmah pošto je mercedes protutnjao pored njega. Znao ja da ne sme da stane, dodao je gas dok je motor urlikao od napora. U retrovizoru je video da je i mercedes uspeo da se zaustavi, koristeći sličan manevar i uletevši u strminu iznad puta. Putnicima svakako nije bilo ništa, ali se videlo da je poklopac paktregera bio odvaljen.

 

Motor se smirivao, izbio je na zaravan. Tak sad je imao vremena da shvati da se sve ovo moglo tragično da završi.

Tabla STOP CARINA. Nije bilo ni jednog vozila ispred njega. Zaustavio je kola i pružio pasoš, još uvek pod utiskom nesreće koja je mogla da mu se desi.

–       Dobro veče.

–       Dobro veće ist dort. Hir iz noch imer Gutten Abend.”[3]

Bila je to još uvek Austrija. Bele rukavice koje su okretale listove pasoša, zatim osmeh uz “Viel Gluck “[4].

Krenuo je prema jugoslovenskoj granici, smejući se svojoj gluposti.

Drugo „dobro veče” nije izazvalo nikakav odgovor kod milicionera koji je, uzevši pasoš u ruke, nekoliko puta podigao pogled na Nikolu, pa opet na pasoš. Najzad je mahnuo rukom bez reči, što je značilo „prolazi“.

Posle nekoliko metara zaustavio ga je jugoslovenski carinik.

–       Imate li nešto za carinjenje?

–       Imam nekoliko poklona i dosta knjiga.

–       Hm, biće da tu ima mnogo čega, zadnji deo kola vam se skoro vuče po zemlji.

Čitavih pola sata trajao je pregled kola, ali ipak je dobro prošao. Nije morao ništa da plati.

 

Prošao je ubrzo Ljubljanu. Nije osećao umor ni žeđ ni glad, ali je pred nekim seocetom zastao. Bila je ponoć. Vozi punih dvanaest sati. Shvati da mu to baš nije jako pametno. Ušao je u jedan mali, čist, sa ukusom namešten restoran. Nije mogao da odoli prebrancu sa kobasicom, koji već mesecima nije jeo. Bio je izvanredan. Možda je bio gladan? Doznao je da se nalazi u nekom mestašcu koje je imalo nekakav turistički značaj i da se odmah do restorana nalaze bungalovi. Mada mu se vozilo dalje, ipak je rešio da je pametno tu prenoćiti.

Probudio se rano, još je svuda bio mrak. Znao je da više neće zaspati. Sanjivi portir je bio začuđen i ljut što ga je probudio da bi platio prenoćište.

 

Ravan u nedogled pružao se auto-put “Bratstvo i jedinstvo”, koji je gradila omladina i na čijoj je izgradnji i on učestvovao posle završene gimnazije. Auto-put je spajao bratske narode Slovenije, Hrvatske, Srbije i Makedonije. Bio je to put koji je spajao Evropu sa Balkanom i Srednjim Istokom. Nažalost, još uvek je bio nedovršen, jer je imao samo jednu traku. Put je bio skoro pust u tim ranim jutarnjim časovima. Računao je da će uspeti da stigne kući i iznenadi familiju još na doručku.

 

Prvo pramenovi magle, zatim gusta magla i više se ni nekoliko metara nije videlo pred haubom kola. Uskoro ništa nije video pred sobom. Svetla mu više nisu pomagala, jer je svanulo i zraci sunca su se probijali kroz maglu i još više otežavali vidljivost. Jedva je uspeo da na vreme ugleda stop svetla kamiona ispred sebe i da ukoči kako na njega ne bi naleteo. Nije smeo da ga obiđe, jer nije mogao da vidi da li mu neko vozilo ide u susret. Kilometrima tako, dok mu je nestrpljenje raslo. Da nije bio anesteziolog, da nije znao koliko je ovaj put opasan, verovatno ne bi bio ovoliko oprezan. Za vreme ove lagane, dosadne vožnje posećivali su ga mrtvi i živi iz njegove dijateke koje je za sve ove godine primao kao hitne slučajeve. Takva revija smanjuje pritisak stopala na gas.

 

Najzad nestade magle, skoro pred samim Zemunom. Ulazio je u Beograd kao da se vraćao sa dežurstva. Prošlo je deset meseci otkako je ovim istim putem, samo u obratnom smeru, krenuo za Holandiju. Znao je da se vraća obogaćen mnogim saznanjima, ali ne samo iz struke. Vratio se drukčiji. Da li deset meseci mogu da izmene odraslog čoveka? Bio je siguran da se to sa njim dogodilo. Vreme će to potvrditi ili negirati.

–       Hm, već si to potvrdio. Naučili su te Holanđani. Da si isti kao što si otišao, ne bi očekivao od vremena da to potvrdi.

Na doručak nije stigao, bilo je već skoro podne kada je ugasio motor pred kućom.

 

Za rešetke podrumskog prozora bila je kaišem privezana jedna mala devojčica crne kovrdžave kosice. Igrala se nešto pevušeći. Prozor je bio otvoren i kroz njega se mogla videti gospa Rada, komšinica, koja je nešto poslovala u sobi, prepravljenoj od podruma za drva i ugalj. U toj prostoriji od nekoliko kvadratnih metra spavala je, kuvala, jela, bolovala i nadala se boljem četvoročlana porodica. Dvoje dece je učilo, pisalo svoje domaće zadatke i raslo.

–       Stigô nam je neko. Pogledaj, Majo!

Glas gospa Radin bio je dubok i hrapav, od mnogobrojnih cigareta, vlažnog podruma i teškog fizičkog rada.

–       Tatica, moj tatica, stigao moj tatica iz Hoolllllllandije!

Pružala je ruke i zategla kaiš do maksimuma, ali nije mogla da mu poleti u zagrljaj.

Njegovo dete vezano kaišem kao neka mala životinja koja se bori za svoju slobodu! Nije mogao ni da je podigne u naručje. Povukao je kaiš svom snagom i prekinuo ga na polovinu. Od besa i sažaljenja nije imao vremena da ga odveže. Evo, na prvom koraku, negirao je ono što su ga naučili Holanđani. Male dečije ručice su ga zagrlile, a na licu je osećao bezbroj toplih poljubaca. Malo telo njegove ćerke se treslo, a ručice su ga sve čvršće stezale oko vrata.

–       Ti nećeš više da ideš za HOOlllanddiju. Nikad više, obećaj ceki, obećaj.

Tople suze počeše da mu kvase lice i vrat.

–       Gospođa Rado, da više nikada ne vidim da ste moje dete vezivali kaišem.

–       Vratio se kući Holanđanin, pa zaboravio kako se ovde živi. Da je pustim slobodno, pa da se igra na đubretu ili da podleti pod neka kola ovih ludaka koji voze po sto na sat.

Bila je gospa Rada u pravu, nije to bila holandska bašta u kojoj se deca igraju, niti holandska ulica u kojoj vozači voze pažljivo. Bila je to ulica iza kuće i travnjak na kome su se nalazile kante za đubre. Ipak ga ljutina nije prolazila dok je umirivao svoju ćerkicu obećavajući je da više nikada neće otići u tu Hoollandiju.

Kafa, razgovori, priče o familiji, o Milici, koja tek što nije stigla iz škole. Pitanja o Miši, kako mu je, da li je sve u redu na poslu, o tetki u Minhenu.

 

Stigla je i Milica iz škole. Ozbiljni đak trećeg razreda, sa upletenim kikicama, koje su se završavale sa mašnicama, odmerena i pomalo uzdržana, sedela mu je na krilu i pričala šta joj se u školi događa i kakav je đak.

 

Bilo je malo vremena da se istovare i operu kola i da se ode sa ćerkama pred dom zdravlja kako bi se mama Vesna iznenadila kad bude izlazila sa posla.

 

Vozeći kroz ulice kroz koje nije prolazio čitavih deset meseci, imao je utisak da nigde nije ni odlazio. Odjednom je Holandija nestala, kao da nikad nije bio u njoj.

 

Vesna je silazila niz stepenice doma zdravlja nešto raspravljajući sa jednom svojom koleginicom. U prvom trenutku nije primetila, jer, naravno, nije ni očekivala da je neko čeka. No taunus je bio tako uglačan i tako se sijao da nije mogao da joj ne padne u oči.

Zaboravila je na koleginicu i potrčala prema Nikoli koji je izašao iz kola da bi je primio u zagrljaj. Maja i Milica su tapšale ručicama smejući se. Iznenađenje je uspelo, ali iznenađenje je imala i Vesna. Posle dugog zagrljaja otrgla se, pa je otvorila vrata i pokazala Nikoli mesto suvozača.

–       Izvoli, ja vozim kući.

Iznenađen, pogleda u decu na zadnjem sedištu.

–       Ja sam saglasan, ali mislim da zbog dece ipak ja sednem za volan.

Vesna se i dalje smejući maši tašne i izvuče vozačku dozvolu. Pruži je Nikoli.

Bio je stvarno prijatno iznenađen. Vesna se uvek bojala svih tehničkih aparata i tvrdila da nikada neće želeti da vozi. Imao je muke da je nauči gde je ručna kočnica i da joj objasni kako se ona upotrebljava. Međutim, dozvola je bila dozvola. Pokorno sede na suvozačko mesto. Vesna rutinirano okrenu ključ, motor zabruja i veštim pokretima izađe iz tesnog parking prostora i brzo se uključi u gužvu vozila.

–       Čestitam, stvarno nemam reči! Otkud to da ti kreneš u takvu avanturu?

–       Kada si supruga jednog takvog svetskog čoveka, onda moraš, htela – ne htela, da sve uradiš kako ne bi zaostala za njim.

–       Mama vozi, mama lepo vozi!!

Tapšala je Maja ručicama.

–       Ja ipak više volim kada tata vozi – izjavi Milica glasom u kome se osećao strah.

 

Nasmejana i zadovoljna, porodica je ponovo bila zajedno.

 

 

X                                    X                                    X

 

 

Sede obrve direktorove bile su skupljene dok je čitao pismo direktora bolnice iz Dordrehta. Nikola ga je posmatrao razmišljajući kako ljudi nisu spremni da prihvate revolucionarne ideje. Već je jutros čuo od koleginice Jasne da se sprema promena u rukovodstvu bolnice. Direktora smenjuju. Smenjuju čitavu staru generaciju šefova. Pregledom njihovih dosijea ustanovilo se kako imaju dovoljno godina službe da se penzionišu.

Ovaj sedi gospodin, koji je bez sumnje imao mnogo smisla za organizaciju zdravstvene službe, video mnogo toga što se u zdravstvenim službama u svetu izmenilo i modernizovalo, koji je takođe mnogo učinio da se bolnica u našim uslovima osavremeni, nije izgleda odgovarao partijskom rukovodstvu zemunske opštine, ni mnogim lekarima bolnice. Bio je strog i pravičan. Već se znalo i ko će ga zameniti. Doktor Vuksanović, koji je iza sebe imao dug partijski pedigre. Dugogodišnji lekar Državne bezbednosti (UDBE), zatim načelnik za zdravlje grada Beograda, imao je svakako velike prednosti nad starim gospodinom, jer je bio drug doktor. O njegovim drugim kvalitetima se ništa nije znalo. Ostalo je da se doživi…

–       Retko lepo pismo. Čitajući ga, bio sam ponosan što je jedan lekar Zemunske bolnice ostavio tako dobar utisak u tom inostranom bolničkom svetu, koji je po mnogo čemu dosta ispred nas. Biće mi veliko uživanje da ga pročitam na našem prvom stručnom kolegijumu.

–       Najbolje da ja na njemu ne prisustvujem.

–       Smešno, pa niste vi pisali sami sebi ovo pismo. Iskreno rečeno, iz ovog pisma vidim da moje sumnje da se nećete vratiti iz inostranstva nisu bile tako neosnovane. Znam da su sigurno pokušali da vas zadrže. Hm, pa i ja bih to pokušao, da vam pravo kažem.

–       Na svu sreću, vi to ne morate!

–       Dragi kolega, mislim da ćemo se uskoro rastati. Ako niste čuli, čućete. Ja odlazim. Možda je za mene lično bolje. Imao sam neku viziju šta se sve od ove bolnice može napraviti, šta se od zdravstvene službe u ovoj zemlji neminovno mora reorganizovati da bismo bili u stanju da savremeno lečimo naše sugrađane. Mi lekari smo dužni da upozorimo i vlast i narod šta ga očekuje. Nažalost, političarima nije stalo do toga. Lekari su postali političari, ćutimo i mislimo samo na svoj lični prosperitet. Bojim se da idemo u susret potpunom kolapsu zdravstvene službe i medicine uopšte. Bog nam bio u pomoći!

–       Nažalost, dosta sam toga čuo za ovih nekoliko sati što se nalazim u bolnici. Iskreno mi je žao što odlazite. Vi ste nas anesteziologe i mene lično naučili gde nam je mesto u jednoj savremenoj koncepciji bolničke organizacije, naučili ste nas da se treba uporno i diplomatski boriti za svoju struku i za timski rad.

–       Lepo je to čuti, ali da vi i vaš tim, a naročito vi lično, niste imali sluha i sposobnosti, ne bismo zajednički za ovo kratko vreme uspeli da probudimo naše kolege i postignemo ono što je retko koja kuća u ovom gradu uspela. Vidite, to je tačno, ono o čemu sam malopre govorio. Naša bolnica je periferna bolnica. Kako je to moguće da smo mi uspeli u pokušaju da uhvatimo korak sa savremenom medicinom, a univerzitetske klinike nisu? Imale su mnogo više i materijalnih i, da ih tako nazovem, partijskih uslova, s obzirom ko su im upravnici i direktori.

–       Nažalost, ne znam koliko će se sve to moći nastaviti posle vašeg odlaska.

–       Mislim da će malo doći do zastoja dok se novi direktor ne uvede u posao. Meni je lično žao što nisam uspeo da vam sačuvam mesto načelnika operacionog bloka. Oni koji se baš ništa ne razumeju u organizaciju operacionog bloka, izglasali su na Upravnom odboru da se operacioni blok kao samostalna služba ukida. Vi ste od prvog avgusta šef anestezije i intenzivne nege.

–       Hirurzi su dobili bitku. Što se mene tiče, meni ništa ne smeta da li sam načelnik ili šef ili običan anesteziolog. Neka nas samo puste da radimo onako kako to jednoj takvoj specijalnosti dolikuje.

–       Nažalost, to ne možete da očekujete. Jedna specijalistička grupa u bolnici ne može da funkcioniše dobro, a ostale ne. Međutim, vreme će pokazati da je vaša koncepcija bila dobra i savremena. Jedino što ne znam da vam kažem kada će to biti.

–       Koncepcija je više vaša nego naša. Jedino što mogu da vam garantujem, to je da ćemo mi nastaviti tamo gde smo stali.

–       Optimizam je osobina mladih. Ne želim da vas svakako dekuražiram, ali budite srećni ako sve uspete da zadržite na ovom nivo koji ste postigli. To nimalo neće biti lako. Moram da vam kažem da je jedan od glavnih pobornika za ukidanje operacionog bloka bio jedan od vaših anesteziologa, koji tek što je završio specijalizaciju i koga ste vi doveli.

–       To mi je poznato, ali verujem da će nam to, ipak, poći za rukom.

–       Meni jedino ostaje da vam poželim puno uspeha u vašim nastojanjima. Nadam se da ste mnogo toga naučili za ovih poslednjih deset meseci u Holandiji. Želim da vam dam jedan savet: nemojte da zaboravite da ste se vratili u Jugoslaviju.

Ustao je i pružio mu ruku. Razgovor je bio završen. Nikola oseti da je još nešto hteo da kaže. Prevario se. Već otvarajući vrata od njegove kancelarije ču njegov glas i okrete se. Stajao je još uvek iza svog pisaćeg stola.

–       Hvala vam što ste se vratili i što ste opravdali poverenje koje sam imao u vas. Da li je to bilo razumno za vaše lično dobro i dobro vaše porodice, ostavljam vama da o tome promislite.

Zatvorio je vrata za sobom.

 

Bilo je tog prvog dana povratka, mnogo poljubaca i iskrenih radosnih lica, bilo je i onih samo ljubaznih. Ipak, malobrojni su bili oni koji su bili pristojno neljubazni.

Bilo mu je prijatno da konstatuje da sve funkcioniše besprekorno. Jasna je stvarno uložila izuzetno mnogo truda i učinila sve da se svi dosadašnjji dogovori poštuju, što u jednoj organizaciji nije bilo lako, a pogotovu u organizaciji koja će se za nekoliko dana raspasti, bolje rečeno, potpasti pod hirurgiju.

 

Glavna sestra instrumentarka došla je da se pozdravi sa Nikolom kada je bio sam u svojoj sobi. Zatvarajući vrata za sobom, Nikola je ponudi da sedne i izvadi iz fioke poklon koji je doneo za nju. Iznenađen ugleda kako je sva pocrvenela, a oči joj zasuziše. Pravio se kao da to ne primećuje. Kada su se šmrcanja proredila, još uvek pokušavajući da zaustavi suze, reče:

–       Od kada radim u ovoj ustanovi niko mi nije sa nekog putovanja doneo poklon. Možda sam bila uvek prestroga. Znam da me niko nikada nije voleo, jer, eto, ja drukčije ne mogu. Sada ste me vi dirnuli, pa izvinite zbog ovog mog incidenta.

–       Nisam primetio nikakav incident. Dakle, Marija šta ima novog?

–       Sve je u najboljem redu. Nismo imali nikakvih problema za vreme vašeg odsustva. Moram odmah da vam kažem da smo čuli razne vesti, da se nećete više vratiti… Hirurzi su iskoristili vaše odsustvo da se prvo nama podsmevaju kako ste pobegli od nas, naročito od mene, ali sve smo mi sestre instrumentarke podnele sve to bez ikakvih teškoća. Zadnje što smo čule je da se ukida operacioni blok i da ćemo od prvog avgusta ponovo potpasti pod hirurgiju.

–       Tačno ste čuli, Upravni odbor je tako rešio. Koliko sam čuo i Savet bolnice je to prihvatio. Još nisam pregledao razne dokumente i zapisnike, ali je to uglavnom tako.

–       Zar nas niko ne pita šta mi hoćemo?

–       Upravni odbor je sastavljen od svih profila, glavna sestro. Prema tome, na demokratski način, glasanjem doneta je odluka. Kolektiv ne učestvuje u donošenju takvih odluka.

–       Svim sestrama instrumentarkama je jako žao zbog toga. Mi smo bili jako zadovoljni što smo imali jednog šefa, a ne, kao do formiranja operacionog bloka, mnogo šefova. Mada smo potpadali pod hirurgiju, ipak su se i sve ostale hirurške discipline i njihovi šefovi mešali u naš posao. Taman je sve krenulo kako treba i sad odjednom menjamo organizaciju.

–       Sestra Marija, sve je to završeno i ja sam od prvog avgusta samo šef anestezije i intenzivne nege. Kada organi samoupravljanja tako reše, naše je da ih poslušamo.

–       Mislim da je to velika greška. Naročito sa vama nisu smeli tako da postupe. Vi ste za ovu bolnicu za ovih nekoliko godina toliko uradili, više nego mnogi za čitav radni vek…

–       Mi smo, Marija, ovde da poslušamo ono što donese većina kao zaključak. Mnogo se neće promeniti, mi ćemo i dalje biti zajedno na istom poslu.

–       Da li vi to mene tešite?! Marija je prosta i mnogo neobrazovana žena, ali je dugo sa vama doktorima i zna ko je kakav. Mislim da se mnogo pogrešilo i vi to dobro znate. Zato su vas i pustili da odete na tako dugo vreme. Da ste vi bili ovde, to se ne bi desilo. Kao što osećam da ćete i vi uskoro otići.

–       Sve ono što smo do sada uradili, Marija, svi smo mi zajednički uradili. Stari načelnik Stanković takođe odlazi u penziju. Zameniće ga dr Vitezović, to je skoro sasvim sigurno. Načelnik Kusovac biće takođe penzionisan, njega zamenjuje dr Markov, tako da će sve to biti dobro i drukčije nego do sada. Ne brinite.

–       Ja ne brinem radi sebe. Uskoro ću ja u penziju. Žao mi je jer smo prvi put imali dobru organizaciju.

Razgovor je nastavljen oko nekih najpotrebnijih instrumenata koje je trebalo kupiti i oko svakodnevnih stvari.

Usred razgovora neko je zakucao na vrata. Sestra instrumentarka donela je dve kafe.

–       Iz čije je to tegle, glavna sestro? – strogim glasom upita Nikola.

–       Iz moje privatne, gospodine načelniče.

–       Mnogo su vas, sestro, izmenili ovi anesteziolozi. Ranije vi niste ni teglu imali niti ste dozvoljavali da se tek tako dobije dobra kafa.

–       To mi nećete zaboraviti nikada.

–       Ne, neću zaboraviti, jer je glavna sestra bila u pravu kada se tako ponašala. Meni ste vi, glavna sestro, mnogo pomogli u organizaciji bloka i ja sam uvek znao da na vas mogu da se oslonim. Hvala vam na ovoj kafi, jer znam sa kolikom ljubavlju je ona sa vaše strane skuvana.

Ispratio je glavnu sestru do vrata.

 

Telefoni su opet počeli da zvone. Iz daljine se čula sirena sanitetskih kola. Bio je to uobičajeni dan kao i svi drugi u Zemunskoj bolnici.

 

 

 

[1] JAT Jugoslovenski aerotransport.

[2] Kikker landtje – Zemlja žaba

[3] Dobro veče je tamo . Ovde je jos uvek „Gute Abnd“ ( Dobro veče na nemačkom).

[4] Viel Gluck. Mnogo streće želim.