KNJIGA DVADESET DVA

 

(fale dopune)

 

 

–       Dobro došao, Nikola! Jedva sam čekao da se vratite!

–       Doktore Vitezoviću, da čestitam od sveg srca! Mislim da ako je neko zaslužio da bude u Zemunskoj bolnici načelnik hirurgije, onda ste to vi.

–       Hej, mladiću, ti si to nešto mnogo požurio, mora to da prođe još kroz mnoge forume. Kao što i sam znaš, nisu svi oduševljeni kao što si ti. Znam da je tvoje čestitanje bilo stvarno od srca. Ima dosta njih koji sada preturaju po mojoj prošlosti, tvrde da na to mesto treba da dođe neko od profesora sa fakulteta, neko sa dobrom partijskom biografijom. Novi direktor, koji je, kao što si verovatno čuo, čovek sa velikim partijskim renomeom, hoće, to će mu naravno i uspeti, da od ove bolnice napravi nastavnu bazu medicinskog fakulteta. Logično je onda da na mestima načelnika odeljenja treba da se nađu profesori, a ja to nisam, a neće me nikada ni postaviti zbog moje prošlosti. Kraljev drug, otac ostao u inostranstvu itd. Sve ti to znaš!

–       Ko će od profesora medicinskog fakulteta da dođe u Zemunsku bolnicu?

–       Ništa se za to ne brini. Već ima kandidata. Na mesto šefa internog odeljenja već se prijavio na konkursu profesor medicinskog fakulteta. Mlad, perspektivan. Bolje je biti profesor u jednoj nastavnoj bazi i biti sam, nego najmlađi profesor na klinici fakulteta u Beogradu. Ti ipak nisi ovde bio skoro čitavih deset meseci. Videćeš da se mnogo toga izmenilo, a da će se tek izmeniti.

–       Manje-više sam u toku stvari.

–       Ha, ha, već su uspeli da te o svemu obaveste. Ti si uvek bio dobro obavešten čovek i, da znaš, to ti je bila velika prednost. Ponekad sam ti se i divio kada sam video da sam ja kasnije bio obavešten o mnogo čemu od tebe, iako sam prema tebi pravi veteran u ovoj kući. Nego, da pređemo na stvar: pre nego što nekog od nas hitno pozovu u operacionu salu. Slušaj, meni je iskreno žao što se je anestezija ponovo pod hirurgijom. Čitava ta igra oko vas anesteziologa i tebe lično, oko samostalnog odeljenja, sve je to posledica naše lekarske zavidljivosti, našeg ega i tvojih velikih uspeha za ovih nepunih pet godina, koliko ste vi anesteziolozi u ovoj kući. Momče, ja sam skoro 15 godina u ovoj kući, pa mi je situacija neizvesna. Elem, da budem kratak. Niko ovde nema protiv tebe ništa lično, pa čak i ako takvih ima, mislim na one zavidljive, pakosne i ljubomorne, i oni ti priznaju da si za nas „Špitalj“ učinio više i za kraće vreme od svih nas…

–       Gospodine, ovo meni liči na pogrebno slovo…

–       Nikola, ne seri, da se hirurški izrazim, jer mi nismo tako fini kao vi anesteziolozi. Ja ovde, radeći zajedno sa tobom na zidanju i organizaciji ove bolnice, znam najbolje tvoje kvalitete, zato mi dozvoli da završim priču. Znam da ti je sve ovo oko anestezije i operacionog bloka gorka pilula. Bilo bi čudno i da nije. Iskoristili smo, misliš ti, tvoj odlazak u Holandiju da bi ti sve što si uradio minirali. Kada to kažem, mislim da nije nikakvo čudo da tako misliš i da se to pretežno odnosi na nas, hirurge ili, bolje rečeno, na nas iz hirurških disciplina. Sada me slušaj dobro. Ne znam šta si video i čuo u Holandiju i šta si čuo od ostalih kolega iz belog sveta, ali takva konstrukcija kakvu je preko tebe sprovodio upravnik Dujanović je na celoj teritoriji ove Srbije jedinstvena. Razumi me dobro, znam te već i znam da nisi nikakav „političar”, da nemaš „crvenu legitimaciju^[1]“, zato verovatno nisi ni shvatio, a u Holandiji nisi ni mogao da čuješ, da se na medicinskom fakultetu, među profesorima, pa i na i mnogim drugim forumima postavlja pitanje: „Kako je moguće da se jedna provincijska bolnica kao naša organizuje na savremeni način, gradi IN i operacione blokove koje vode isključivo anesteziolozi? Zašto se to ne bi moglo i kod nas?“

–       Nije valjda i do toga došlo?

–       Svakako da jeste. Moraš jednom da odrasteš. Ko si pa ti da reorganizuješ zdravstvenu službu? Zar ti, anesteziolog, pa da udariš na hirurge i da im oduzimaš operacione sale, praviš neke blokove, gradiš intenzivne nege?! Anesteziolozi nemaju ni katedru na fakultetu, jedva su pristali da vam promovišu Protića za profesora, jedinog u Jugoslaviji. Profesor u svojoj bolnici nije uspeo da uradi ono što si ti uradio za ovo kratko vreme.

Ko je tu sve petljao svoje prste, i zašto, daj da ne ulazimo u to. Činjenica je da je glavni argument našeg Saveta i Upravnog odbora bio da takve organizacije nema na celoj teritoriju Beograda, pa čak i na medicinskom fakultetu, pa zašto bismo mi… itd, itd…

–       Hoćete da kažete, prva lasta ne čini proleće, pa se ponekad i smrzne, jer nije obukla zimski kaput, misleći da je proleće.

–       Tačno. Samo što se lasta nije smrzla i to je ono što hoću da ti kažem i to dobro upamti. Kao što si čuo, ti ostaješ u novoj organizaciji kao šef anestezije. Budi praktičan, saslušaj veterana! Šta će ti još i breme koje se zove operacione sale, centralna sterilizacija, cela bulumenta hirurga koja svakog dana nešto traži i uvek će biti nezadovoljna, danas traži od tebe jedno, sutra drugo? Zatim, imaš manje personala, sestre instrumentarke sa svojim problemima i još more drugih. Znači, ono što si učinio, izgradio intenzivnu negu i, daj Bože, da se jednom sve to instalira, svi ti uređaji, monitori, pa ćeš onda zajedno sa tvojim timom anesteziologa imati ogromne mogućnosti da se baviš medicinskim istraživanjima, a ne samo da juriš sa sastanka na sastanak, baveći se organizacionim stvarima. Znači, tvoj lični prosperitet će biti veći od svih nas. Posveti se, bratac, tome. Ti ostaješ šef, plata će ti biti nešto umanjena, ali ne mnogo. Shvati, ti nisi ništa izgubio, nego samo dobio.

–       Ako vas budem imao za načelnika, to verujem, ali ako neko drugi dođe, može da bude vrlo komplikovano.

–       Da i ne, ali je sigurno jedno: ono što je napravljeno – to je napravljeno. Nazad se više ne može. Znači, da budemo konkretni: radi se o bržem ili sporijem razvoju anesteziološke službe. Nadam se da ćemo mi zajedno nastaviti da radimo i sarađujemo kao što smo to i do sada činili.

–       Gospodine načalniče, mogu li ja sada nešto da kažem?

–       Vidi zezatora, ja ozbiljno, a on…

–       Tačno, kod mene su ozbiljne i neozbiljne stvari koktel, ali na stranu to! Verujem da ćete biti načelnik i pod tim uslovima mislim da mogu da opstanem u ovoj bolnici. Međutim, ja pre svega želim da završim ono što sam započeo i zbog toga sam još u ovoj bolnici. U septembru dolaze Holanđani da nam montiraju sve monitore za IN. Biće tu još dosta posla. U međuvremenu, videćemo šta će biti sa vama i šta će biti sa mnom.

–       Da li ja tebe dobro razumem? Ti hoćeš da kažeš da si se vratio i da si pristao da ostaneš u ovoj bolnici, jer nisi završio ono što si započeo?

–       Da, vi ste me dobro razumeli. Da toga nije bilo, ne biste me više videli posle svih ovih, morate priznati, vrlo prljavih smicalica. Međutim, ja sam jedan posao započeo i red je da ga završim.

–       Izgleda da te nisam dobro upoznao.

–       Meni je žao što sam mislio da ja vas bolje poznajem; pa sam poverovao da vam je sve ovo jasno.

–       Stani, polako! Sada stvarno grešiš, jer misliš da sam poverovao da si se vratio i da ti je sve ovo bilo potpuno svejedno. Ne, mislio sam da si predstavnik mlade generacije i da nećeš da uloženi trud tako lako poklanjaš. A da veruješ da je sve ovo samo privremeno i da ćeš se opet jednog dana izdvojiti u posebno odeljenje, jer, dozvoli, ti u ovoj novoj konstelaciji možeš bez po muke da postaneš profesor.

–       Ne, moje ambicije me ne vode tim putem. Vi bar znate onu našu staru poslovicu: „Čovek se vezuje za reč, a vo za rogove”. Mene su moje kolege i organi samoupravljanja hteli da vežu za rogove, ne znajući da sam ja vezan za reč. Nisu morali da se brukaju, ali ko danas veruje uopšte u nešto, a kamoli u reč? U svetu iz koga dolazim, ljudi još uvek veruju u reč, ljudi veruju u ljude, jer nisu volovi.

–       Molim te, nađi vremena da sednemo i da čujem šta si sve video i naučio u toj Holandiji. Mislim da treba organizovati jedno predavanje u okviru naših stručnih sastanaka na bolničkom nivou, pa da ljudima ispričaš šta se sve radi u svetu i kako će izgledati naša IN. Mislim da će za sve nas to biti potpuno nov način rada i za to se moramo pripremiti.

–       Razumem, gospodine načelniče!

–       Opet on! Dakle, stvarno si nepopravljiv! Veruj mi da mi je bilo vrlo teško ovde bez tebe i da sam iskreno obradovan što si se vratio i što sam u tebi otkrio kolegu koga do malopre stvarno nisam poznavao.

Zazvonio je telefon.

–       Čudo da smo do sada bili na miru! Da, Vitezović! Autobus se prevrnuo, koliko povređenih… Da, kod mene je… Evo, odmah dolazimo…

Jurili su kroz hodnike, budući načelnik i njegov sadašnji šef anestezije.

 

 

 

 

X                          X                          X

 

 

 

Nosila, krvave glave, polomljene ruke, polomljene noge, polomljena rebra, ostaci nesvarene hrane u povraćenom sadržaju, plač, jauk.

Gaze, zavoji, gips, laboranti koji jure sa izvađenom krvlju za analize, krv koja teče u vene onih kojima život visi o koncu, šuštanje aspiratora koji usisavaju krv iz želuca, sekret iz bronhija. Hirurzi koji pregledaju, praveći trijažu povređenih, da bi se znao stepen hitnosti operativnog zahvata, dok se anesteziolozi bore da intubiraju povređene, da im nađu venu i ubrizgaju sredstva za umirenje bolova, da im vrate zaustavljeno disanje i da im pluća ponovo snabdeju sa kiseonikom, da odmaknu teško povređene od ivice provalije iz koje se više ne vraća.

Kada se sudari ili preturi autobus, ima više povređenih nego osoblja na jednoj urgentnoj poliklinici. Život zavisi od brzine, spretnosti i obučenosti tima koji pomoć pruža.

Kada bi ljudi znali, vodili bi računa o tome gde će biti povređeni i u koju će ustanovu biti preneti. Povređeni iz autobusa izabrali su dobru bolnicu.

Bila je ponoć kada je Nikola tiho otvarao vrata da ne probudi Vesnu i decu. Na stolu trpezarije stajala mu je spremna večera sa pisamcetom: „Probudi me, da gledam tvoje oči koje mesecima nisam videla, pa sam se poslednja dva dana ponovo zaljubila u njih…”

 

Jutarnji raporti, vizite u IN sa hirurzima, sastanci sa sestrama IN, jer ih je trebalo pripremiti za rad sa novom aparaturom, obučavati ih za sve ono što će morati da znaju o teškim pacijentima.

Naučiti ih da postaju tim koji pored nege učestvuje zajedno sa lekarima i u lečenju teškog opšteg stanja bolesnika. Negovanje takvih pacijenata bilo je drukčije nego na hirurškim odeljenjima. Nažalost, u nastavi srednjomedicinskih škola nije se još ni spominjala IN. Takvo odeljenje bolnice i nisu imale.

 

Šok-soba bilo je još uvek ime za prostorije u kojima su se nalazili operisani pacijenti i poneki bolesnik u kritičnom stanju. Bolesnici koji su tamo ležali bili su srećni kada su napuštali šok-sobu. Bilo je ustaljeno verovanje da se iz te sobe ne izlazi, što svakako nije bilo tačno. Takvo verovanje imalo je i svoj razlog, jer su u te prostorije često donošeni bolesnici koji su stvarno odlazili, da ne bi svoje poslednje minute delili sa ostalim bolesnicima na odeljenjima.

 

Posle dugotrajnih i teški operacija operisani su se nalazili sa vrlo nestabilnim vitalnim[2] vrednostima zbog posledica operativnog zahvata, operativnog šoka, pa otuda i ime.

 

Jedan od najprečih zadataka bio za Nikolu da iskusne sestre iz šok-sobe obuči da postanu sestre IN. Zadatak nije bio lak, ali zahvaljujući svemu onome što je video u Holandiji, verovao je da će u tome uspeti do septembra meseca.

Obilje traume kako iz saobraćaja tako i povreda na radu, tražilo je sve više i više prostora, sve više kreveta u kojima je teško traumatizovan bolesnik ležao sve duže i duže. Takav bolesnik je zahtevao skoro neprekidno prisustvo jedne sestre. Bio je to naporan i težak psihički, a još više fizički posao.

Nikola se borio, ne samo da budućim sestrama IN ulije znanje i novine koje naučio u Holandiji, nego da se i na nivou bolnice izbori za njihov poseban status. Objektivno, takav naporan posao se mogao nagraditi ili skraćenim radnim vremenom, produženim godišnjim odmorom ili novčano.

Znao je Nikola da će sada opet naići na veliki otpor uprave bolnice, pa na neki način i samog sestrinskog esnafa.

Po bolnici su kružile priče.

–       Tek što je došao, a već kreće u ofanzivu. Traži sada da na svaki krevet IN mora da dođe po jedna sestra. Pored toga traži za svoj personal stalno neke povlastice.

Izgledalo je da su sestre IN stvarno povlašćene, jer su radile u klimatiziranoj prostoriji, imale naizgled samo jedan krevet ili dva o kome su, bolničkim žargonom rečeno, vodile računa, dok je na ostalim odeljenjima jedna sestra bila na pet do deset kreveta.

–       Znali smo mi, kada je pošao u tu Holandiju, da će, kada se vrati, uvoditi holandske novine.

–       Nije mu dosta što stalno traži sve više lekara za specijalizaciju anestezije, nego bira i najbolje i najlepše sestre, koje manje rade nego ostale u izvanrednim uslovima, i još traži da budu mnogo više plaćene od ostalih sestara. Doći će do pobune srednjomedicinskog kadra.

–       Opet nisi zadovoljan, opet buniš ovaj doktorski narod protiv sebe. Šta će ti toliki broj sestara kada će ti stići te „elektronske sestre” koje koštaju tolike pare? Zar nas nisi ubeđivao da će dolaskom tih „elektronskih čuda” bolesnici biti bezbedniji, i bez sestara, a sada još tražiš da sestre budu bolje nagrađene nego moje sestre na odeljenju. Šta bi ja trebalo da tražim onda za moje babice u porodilištu? – galamio je načelnik Kusovac svojim sipljivim basom kroz hodnike operacionog bloka, na veliko zadovoljstvo hirurga.

Objašnjavao mu je Nikola, uspevao bi da ga ubedi, ali posle nekoliko dana bi opet načelnik Kusovac počinjao istu priču, na radost okoline.

 

Bio je on još uvek načelnik koji nije hteo da zna kako za koji dan to više neće biti.

 

 

X                          X                          X

 

 

Jasna je veliki deo tereta preuzela vodeći računa o svakodnevnom operativnom programu, sa lekarima na specijalizaciji i anestetičarima. Za sve je to bilo potrebno vreme. Ipak bilo ga je, i pored svih preduzetih organizacionih mera, sve manje i manje, dok je lekara anesteziologa i anestetičara bilo sve više i više. Svakako da je to bila posledica velikog zalaganja tri anonimna anesteziologa koji su pre nepune četiri godine došli u bolnicu i svojim radom dokazali da anesteziolog nije samo uspavljivač u operacionoj sali, nego lekar specijalista, koji ravnopravno sa ostalim specijalistima učestvuje u radu svih odeljenja bolnice.

 

Danas je rešio da ode ranije kući da povede svoje ćerke u cirkus. No, na stepenicama srete načelnika hirurgije.

–       Hm, da, stvarno, kolega, nekako je bio mir ovih deset meseci dok ste vi bili tamo u… da, u tom dalekom svetu.

Zaustavi načelnik hirurgije Nikolu, posmatrajući ga svojim smeđim sitnim očima, kroz debela stakla naočara, očima koje su kao i uvek imale izraz dobronamernog, naivnog deteta. Punio je lulu duvanom, mahinalno, ne gledajući; duvan se prosipao po belom. Ne, bolje bi bilo reći po lekarskom mantilu, jer načelnikov mantil je bio sve, pre nego beo.

–       Da, dok ste bili u Holandiji… ja… Znam, lepa zemlja, ravna kao Vojvodina. Čitao sam… Da, sâm sam čitao… oni imaju tamo više lala nego mi žita. Mislio sam… da, mislio sam često na vas… Hm, verovao sam da ćete tamo i… možda… Da, nikad se ne zna… možda ako ste pametni i mudri… i… tamo ostati. Hajdemo do mene, do moje sobe tj. ona skoro i da nije više moja, ali čuli ste vi to već… Hoće da nas što pre penzionišu.

Stigla je i kafa, ali je načelnik bio zanet nekim svojim mislima dok mu se dim iz lule širio po prostoriji.

–       Poznajući vašu familiju, mislim, ovu beogradsku… Da, kako da ne, u stvari i ona… Familija po liniji… Mislim, dabome na vašu suprugu. To su nekada bili bogati ljudi u Kikindi, a sada nemaju ništa. U stvari, imaju oni koji su otišli. Da… i šta vam bi da se vratite!!! Stvarno nisu oni zaslužili… nisu, dabome. Vi se izboriste za sve te vaše stvari, mislim na ono za šok-sobu i ostalo… Da, i sve to za kratko vreme. Da, pa ovi momci, hm, da… mislim na moje, a i ovi drugi… mislim na… pa da, lekare… kada bi se sve pokupilo, da, nisu oni to učinili ni za niz godina… Ha, da to sam i hteo da vam kažem, oni vas skinuše sa položaja… A vi se vratiste… Hm, baš kao da se to i nije vama desilo… A pazite dobro šta ću da vam kažem… Da, pazite samo, imali ste razlog i to i te kakav… Niko vam to ne bi mogao ni da prebaci… mislim da ste ostali… Ne, nisu bili fer prema vama… A baš vas i briga… Pa da, šta vas briga da ste ostali… ali vi niste… A svi su se radovali… Kažem vam iskreno… verovali… da, i to izozbiljski, da se nećete vratiti.

–       Gospodine načelniče, nije se ništa strašno meni desilo, nego vama. Sada sam opet pod vašom komandom, pa sada, kako vi kažete, opet unosim nemir.

–       Da, kažem ja, imate vi duha. No i mene su, nažalost. Eto još neki dan, pa ni mene više nema, da, otići nikada nije lako… Ali ovo, pa šta tu ima… ne, kažu oni, ali znate, znam ja to vrlo dobro… Hm, da pa najurili su nas… naravno, i mene…

Palio je lulu pa je, valjda od dima, izgledalo da su mu suze u očima. Vukao je dim za dimom da bi mu se lula zapalila.

–       Da, žao mi je što ste vratili. Znate, bolnica je država u malom… Hm, da možda biste mogli… Ma, nećete to vi, znam da me razumete. Vidite, ova bolnica propada. Iluzorni su napori, možda vi to ne vidite… Sve, brate, ovde visi o koncu, a ljudi… ma, vidite to vi dobro… Ljudi, mesto da taj konac zamene kanapom, da, debelim kanapom, da ne bi konac pukao, oni… Da, oni sami oštre noževe i to jedan protiv drugog… Nepotrebno, opasno, kao da su im za to parče konca potrebni. Pazite… i zapamtite… šta ću vam reći… da bolnica je država… Razumete… u malom, znači i država i ljudi u njoj su takvi. Eh, kada taj konac prsne… biće to takav tresak, biće tu krvi, biće tu tragedija kakve se ne pamte… A vi se, eto, vratili… Porodica, imate decu… Pa bar zbog njih… mislim, zbog dece, trebalo je to učiniti… Trebalo je ostati… zbog porodice… Crni čoveče!

Načelnik se svlačio, jer ga je Nikola često vozio kući, da se stari gospodin ne gura u gradskom saobraćaju. U kolima se nastavio razgovor.

–       Nisam mogao da ostanem u Holandiji, nešto sam ovde započeo i to treba završiti. Svi vi ste mi pružili šansu i nije bilo fer sve ostaviti, jer, nažalost, sem mene to niko ne bi mogao da završi…

–       Da, kada ja malopre rekoh: „Znam vam familiju“, zaboravih da pomislim na vašeg oca koji je stigao, eh… stigao… pobegao iz Rusije… Morao, jadnik. Vidite, možda će jednog dana nauka utvrditi razne gene… možda je neki od njih kriv… Da, baš kriv… taj gen za plemenite postupke. Da, znam ja njih… one Ruse, mislim na one belogardejce, kako smo ih mi zvali, svi su oni možda imali taj gen. Znao sam je mnoge od njih… Bilo je to plemstvo. Pa valjda i izgubiše tu ogromnu prebogatu Rusiju… možda, baš zbog takvog… gena. Možda se vremena menjaju, da… Mislim da je to bitno, a kod nekih geni ostaju, mislim… nepotrebni… samo smetaju. Genetika će nam mnogo što otkriti, verujem da ćemo imati mnogo muka oko toga. Mislim da će to biti revolucija i to veća od svih do sada. Da li će se naš način razmišljanja i naši postupci moći… da, moći odrediti genetskim lancima, ko to zna? Eto, napričasmo se. Hvala vam mnogo što ste me toliko puta vozili kući, kao ovo sada. Možda je to poslednji put. Znate, mene ponekad ne razumeju dobro… Ha, ha… možda je to zato što sam se ja kad su „ovi “došli… baš je to šteta što su došli… dakle, kada su „ovi” došli, ja sam se vežbao da govorim… Ha, ha a da me niko ne razume. Kada ćutite, onda misle da nešto smerate… A to je, kao… što znate, zdravo opasno. Kada kažete ono što ne treba, onda vas imaju u rukama ovako… no vi ste me uvek razumeli. Život je pred vama… ne zaboravite moje reči… Dakle, ne dozvolite da prođe… mislim taj život… i da vam ostavi za sobom samo kajanje… Strašno je to… Da, mislim da mi možete verovati… Hm, ja… Da, ja stvarno imam u kajanju velika iskustva…

Znao je Nikola, bio je to čovek koji je jedan manji deo svog života proživeo izvanredno. Narodna država konfiskujujući mu sve, uzela i njega samog. Neprekidno se kajao što nije otišao u inostranstvo kada je to mogao i kada je imao para.

Događaji su preticali jedne druge. Stara garda načelnika se spremala za penziju. Niko to od njih nije hteo. Ceo svoj život su radili u bolnici.

Doajeni medicinske nauke, bili su uvređeni. Bolnica u kojoj su proveli svoje najlepše godine, dali od sebe sve što su najbolje umeli i znali, rešila je da ih penzioniše bez pogovora. Pokušaji da se iznađu rupe u zakonu nisu urodile plodom. Mislili su da imaju iskustva u poznavanju ljudi, a posebno njihovih saradnika. Smeškali su se i zabavljali, otkrivajući njihove slabosti.

Umeli su saradnici da im se ulaguju. Načelnici su to znali, ali, iako su to znali, ipak im je bilo prijatno.

 

Koristili su oni to da bi se lakše održali na položaju, igrali su oni, načelnici, razne igre, ali su sada bili napušteni; bili su iznevereni. Svi ti njihovi verni doktori ni prstom nisu mrdnuli da zadrže načelnike još koju godinu, da ih ne jure u penziju. Mnogi od njih su bili u organima upravljanja i donosili odluke.

Načelnici su imali takođe i veze u svim slojevima društva, bar su oni tako verovali. Svi su im oni bili do tada „zahvalni pacijenti”, ili pak poznanici i prijatelji koje su za života zadužili. Govorili su: „Samo nam se obratite, sve ćemo vam učiniti!” A kada su im se sada obratili, kao da odjednom nisu više mogli ni da ih se sete.

Teško je bilo čak i pretpostaviti šta će sa svojim životom kad jednoga dana više ne budu čuli: „Dobro jutro, gospodine načelniče! Kako vi kažete, gospodine načelniče!“

Osećanje da su važan faktor, da se njihovo mišljenje traži, da imaju uticaj na svoju okolinu i da rezultate tog svog uticaja vide. Kako sada bez toga?

 

Telefoni zvone, ljudi čekaju u čekaonici da za nešto zamole, čekaju sa strepnjom tvoje mišljenje, iz očiju im čitaš zahvalnost što si ih izlečio. Čitave porodice su zahvalne, a ime ti se spominje i slava ti se širi. U bolničkom hodniku, na ulici, u trgovinama, pozorištu, na koncertima te prepoznaju. Šapat te prati: „Evo ga, on me je operisao. Kada sam ležao kod njega na odeljenju, reče on meni… I stvarno tako je i bilo… Da njega nije bilo, ne bi mene bilo… Vidiš onog čiku, on je bio moj doktor kada si se ti rodila… Samo njemu možemo da zahvalimo što te imamo…“

 

Nažalost, kad poslednji put za sobom svako od njih zatvori vrata načelnikove kancelarije, biće to odmah za sve daleka prošlost. Ljudi brzo zaboravljaju. Niko te više ne pita za savet, nikom ne trebaš… Kada u društvu pričaš, pričaš samo događaje iz prošlosti i primećuješ da su interesovanja za tvoje priče svakim danom sve učtivija. Znali su oni da se to drugima događa. Mislili su da se to njima neće, ili bar ne skoro dogoditi.

 

Zakazan je sastanak celokupnog personala bolnice. Direktor sa sedim načelnicima je poslednji put prisustvovao tom sastanku. Ne, nisu više sedeli za stolom predsedavajućih, sada su sedeli među običnima. Novi direktor, koji ih nije dobro ni poznavao, održao je govor.

Reči zahvalnosti, nekako oštre, prazne, zvučale su više kao: „Hvala vam što konačno odlazite”, nego one tople reči zahvalnosti: „Hvala vam za sve ono što ste za ovu bolnicu i za hiljade bolesnika i pacijenata učinili.”

Nikola ih je žalio, dok se poslednji put rukovao sa njima.

Načelnik ginekologije ga je pogledao i zadržao dugo njegovu ruku u svojoj.

–       Pametan si i sposoban. U početku te nisam razumeo. Ipak, još jednom, ne zaboravi šta sam ti govorio. Dobar si čovek, inteligentan, obrazovan doktor, odličan organizator, ali nisi mudar. To dokazuješ, jer si se vratio. Promisli, ne čekaj dugo, ponekad je kasno otići.

–       Kolega Vajnberg, bilo mi je uživanje da sarađujem sa vama. Hvala vam za sve što ste učinili za ovu bolnicu. Ne sekirajte se što naša zajednička ideja nije prihvaćena. Znam da ćete uspeti u svemu što naumite.

–       Mi anesteziolozi ove kuće se vama zahvaljujemo, jer bez vas i vaših saveta ne bismo mnogo postigli. Na seminaru u Holandiji često sam mislio na vas i, iskreno rečeno, divio se i divim se vašem poznavanju i razumevanju savremenih tendencija u organizaciji zdravstvene službe.

 

 

X                X                X

 

 

 

Postavljeni novi vršioci dužnosti načelnika nisu želeli da se eksponiraju, čekajući da li će biti izabrani ili neće. Sve je nekako tavorilo. Jedino je novi direktor počeo sa brzim promenama.

Nikola je bio zauzet sa radom u operacionim salama. Opet je bila sezona godišnjih odmora. Lekara je bilo sve manje, a saobraćajnih nesreća sve više. Dve srebrnaste trake auto-puta i kolone automobila sa inostranim registracijama donosile su svakodnevno niz sudara. Temperamenti Turci, Grci, Nemci, Italijani, Francuzi, toplota sunca, umor od dugih vožnji i želja da se što pre stigne, bili su glavni uzrok prepunih sanitetskih kola koja su skoro danonoćno uz urlike sirena i trepćuće reflektore punila bolničko dvorište, istovarivala unesrećene, da bi se uskoro ponovo pojavljivala.

Povremeno u svoj toj gužvi, Nikola je uspevao da se seti svog mirnog života u Holandiji. Bilo je tamo vremena i za razgovore i za čitanje stručne i ostale literature. Činilo mu se, bar za tih deset meseci, da su teme razgovora bile drukčije. Tamo niko nije oštrio noževe.

Primećivao je mesečinu i zvezde, plavo nebo sa oblacima svih mogućih boja i oblika. Auto-putevi su bili široki, i po njima kao da su vozili neki drugi šoferi. Doktori su posle svog napornog rada išli kući, a ne na sastanke i konferencije.

Ne, u Holandiji nije morao da obavi po nekoliko desetina razgovora kako bi se izborio da dobiju od Zavoda za transfuziju krv, od zastupnika Filipsa, Simensa, Dregera ili tehničkih službi delove za pokvarenu aparaturu. Da, doktori su morali, nije bilo nikog drugog, da se svađaju, da prete, da budu ljubazni kako bi iskamčili neki dinar od uprave bolnice, kako bi nabavili najobičniji potrošni materijal. Budžetom predviđena sredstva nisu bila dovoljna za ovu nepredviđenu eksploziju traume.

Kaskali su u svakom pogledu za vremenom u kome se živelo.

Unesrećeni su ležali i po hodnicima. Ratovalo se, u pravom smislu reči, na drumovima, u bolnici, u operacionim salama, na gradskim ulicama zakrčenim saobraćajem, na kojima se guma na točkovima automobila lepila za asfalt rastopljen od toplote.

–       Anesteziolozi, spavate li vi i kada oči držite otvorene? – šalio se Branko.

–       Spavaćemo kada kroz koji dan krenemo na godišnji odmor.

–       Koliko ih je noćas umrlo?

–       Na prijemnu polikliniku doneseno je troje već mrtvih, mi smo uspeli da pošaljemo na onaj svet još trojicu neposredno posle operacije, a noćas je u IN četvoro u vrlo teškom stanju.

–       Noćas nisam mogao da spavam od sirena.

–       Dragi moj Branko, da smo mi legli da spavamo, ne bi nas ni topovi probudili.

–       Zaboga, pa nismo mi valjda jedina bolnica u gradu!? Zašto ne šaljete ostalima?

–       Mi to i činimo. Samo one najhitnije, koji ne bi izdržali do prve susedne bolnice primamo i operišemo ovde. Zato će nam i koeficijenat smrtnosti na kraju godine biti visok prema broju primljenih bolesnika.

–       Poludeo narod, voze kao muve bez glave.

–       To nam se tako čini, ni mi nismo ništa bolji. Ulovio sam i sebe kako se probijam kroz gužvu i pravim saobraćajne prekršaje, jer se žurim ili u bolnicu ili kući.

–       Kada ti stiže čuvena aparatura?

–       U prvoj polovini septembra. Nadam se da će biti manja gužva kako bismo mogli da iselimo pacijente iz IN. Biće potrebno najmanje dve nedelje dok se sve instalira, a onda počinje nastava za nas i za sestre.

–       Ko je instruktor? Da li to pada opet na tvoju glavu?

–       Samo delimično. To je inače dužnost liferanta, imaju oni stručnjake i za to.

–       Tvoje predavanje je bilo neverovatno interesantno. Dobro je što si napravio dijapozitive aparature, tako da su svi videli i razumeli da niko ne razume ništa. Ha, ha, umro sam od smeha slušajući komentare!

–       Zar ih je bilo? Mislio sam da mi je predavanje bilo neinteresantno, jer je bilo tako malo diskusije. Video si, više je bilo pitanje koliko mesečno mora da se plaća amortizacija, koja je potrošnja struje…

–       Zanimljiv si ti momak.

–       Zašto sad zanimljiv?

–       Pa šta da te ljudi pitaju, kada su videli onu silnu tehniku. Zato su i komentari: „Do sada se pravio važan i prodavao nam maglu, a zamislite šta će sada da nam prodaje kada je nabavio sebi instrumente u koje se mi ništa ne razumemo.“

–       Varaju se, neće to biti magla. Mislim da si ti bar sve razumeo. Svi monitori imaju svoje pisače i sve što se pojavi na ekranu registruju. Sve vitalne vrednosti se registruju. Nećemo više moći da pričamo priče o stanju bolesnika kako se nama dopada. Sve će biti registrovano.

–       Mislim da će ti se ti pisači često kvariti.

–       Proroci posle Hrista jedu…

–       Govna, kaži. Baš me lepo častiš. Videćeš, to se nama doktorima neće mnogo dopasti.

–       Hoćeš da kažeš da će biti sabotaža?

–       Da, baš to!

–       Neka samo probaju.

–       Je li, kaži svom najboljem prijatelju, kol’ku si proviziju dobio?

–       Iskreno rečeno, ne sećam se. Znam da je bila prvo deset posto. Da, setio sam se! Znam, bilo je još dva puta po deset i jedanput pet – trideset pet posto!

–       Znači, dvesta deset! Ma lažeš, baš si bezobrazan!

–       Ništa ne lažem! Tačno si izračunao, to je dvesta deset hiljada maraka.

–       Praviš me budalom, i sada ja treba da ti poverujem! Znači, nova kola i vila na Dedinju? Šta me sada tako gledaš?

–       Mislim da si ti stvarno izgubljen slučaj. Zar ti misliš da će to meni da pripadne? Hej, zar se ti i ja poznajemo od juče?

–       Ja sam te ozbiljno pitao, baš zato što se ne poznajemo od juče, jer svet priča. Na kraju, ne bi bilo nikakvo čudo, svi drpe po nešto, što bi ti bio drukčiji. Toliko bitaka na sastancima, toliko ubeđivanja… Ipak trideset i pet posto, mnogo je brate!

–       Pa nije valjda i ti, sine Brute! Ti bar znaš da smo dobili ogroman popust od fabrike. Na kraju nam je direktor Godara rekao, ako se još budemo pogađali, da će nam dati aparaturu fraj.

–       Pa dobro šta ste uradili sa tom provizijom?

–       Kupili smo jedan gasanalizator za laboratoriju, koji će i tebi moći da posluži u ginekologiji. Meri gasove u krvi. Bez tog aparata bi svaka veštačka ventilacija bila tapkanje u mraku. Zar si spavao kada sam na predavanju pričao o tom aparatu?

–       Nisam, nego sam pobegao. To mora da je bilo pred kraj. Pobegao sam na pecanje.

–       Dabome, prijatelj ginekolog beži na pecanje dok se ja ubi prosvećujući doktore.

–       Slušaj, zar toliko košta taj aparat!

–       Ne, još dva respiratora i nekoliko monitora za operacionu salu i naravno ostalo je još para za hidraulično-električne krevete koje imamo već u IN, za sada jedini u Beogradu.

–       Znači, baš nisi ništa dobio. Pa to je da ne veruješ! Ljudi zato i pričaju, jer mu to dođe kao normalno u ovo naše doba.

–       Iskreno mi je žao što sam te razočarao!

–       Zaboga, pa to je valjda tvoj najveći uspeh. Zašto su oni pristali na takav veliki popust?

–       Drugovi doktori su ipak pokvarenjaci, jer oni to sve znaju, pa i tebi je to sve do tančina poznato. Niste li vi svi bolesni? Možda bolujete od kratke pameti? Inače se slažem sa tobom, mislim, takođe, da je to jedan od mojih veliki uspeha, doktore.

–       Zašto je Godar na to pristao? Mi smo za sada jedini u Jugoslaviji sa takvom koncepcijom IN. Na seminaru u Holandiji naš projekat je dobio prvu nagradu. Predložio sam im da, ako dobijemo popust, zemunska IN bude reklamni centar i nastavna baza za obuku onih koji kupe aparaturu ovde u Jugoslaviji i to na maternjem jeziku. Da ćemo na svim kongresima naglašavati da koristimo aparaturu fabrike Godart. Pre neki dan se javila fabrika RR Niš, koja se bavi proizvodnjom televizora, kao što znaš. Žele da počnu sa proizvodnjom medicinske elektronske aparature, te hoće da razgovaraju sa nama kako bismo postali njihov ogledni centar.

–       I oni legli na rudu?

–       Pa legli su, jer su imali i imaju verovatno svoju računicu. Zar ti ni na pamet nije palo da se o takvom popustu ne govori javno? To je obaveza prema prodavcu, glupi doktore. Ko bi kupovao takvu aparaturu za prvobitnu cenu kada bi se to pročulo!?

–       Vidi, vidi, sastali se prijatelji pa diskutuju dok radan narod radi!

–       Sastali se, naravno, jer se više i ne viđamo, draga moja Jasna. Vidi se da si došla sa godišnjeg odmora, pa ne znaš šta se ovde sve događalo.

–       Misliš ne znam šta mene sada čeka kada Nikola ode. Luče moje lepo, pa ja da sam anesteziolog, ja ne bih ni išao na godišnji odmor. Bio bi danonoćno pored tebe, naročito noću. Pogledaj je samo kakva bronzana boja, mogu da mislim šta se tek vidi ispod ovog belog mantila.

–       Uozbilji se ginekolože, zar vam već nije jednom dosta toga što se vidi? Nikola, moramo da porazgovaramo o mnogim stvarima. Ti sutra krećeš na odmor.

–       Sve mi je jasno, lepotice. Odlazim, isteran sam na fini način. Dovođenja!

–       Nije fer prema Branku sa moje strane, ali želela sam da sa tobom još malo porazgovaram nasamo, ako je to u ovoj bolnici moguće. Imaš li ti neke instrukcije za mene?

–       Ništa naročito. Računaj da će biti mnogo posla, ali Mirko i Lela su se vratili sa godišnjeg odmora, te ih zaposli.

–       Kako se Holanđanin oseća u ovoj sredini? Vidim da je bila ludnica od posla, prelistala sam operacioni protokol.

–       Zbog operacija i svih ostalih organizacionih poslova nisam se Holandije često sećao. Znaš, mada sam ti na brzinu dosta toga ispričao, ipak bi tek sve razumela kada bi provela jedno vreme u holandskoj bolnici. Da nisam bio tamo, valjda ne bih ni primetio koliko je tamo život humaniji od ovog našeg. Neverovatno je raditi sa zadovoljstvom svoj posao gde ti se pružaju idealne mogućnosti, rečeno našim jezikom. Normalne mogućnosti, rekli bi oni tamo, da bi se moglo raditi.

–       Dok sam se sunčala na plaži, mislila sam često na tebe. Da li ti imaš neku masku na licu i oklop na duši? Mislila sam da te dobro poznajem, ali izgleda da sam se prevarila. Kako je moguće da si došao i prihvatio ukidanje operacionog bloka i tvoje pozicije kao da se to tebe više uopšte ne tiče? Zar se ne osećaš prevarenim?

–       Ne, baš ni malo!

–       To ne može da bude istina!

–       Zašto bih od tebe krio? Ti znaš sve o meni i nikada nisam imao nikakvih skrivenih misli. Da sam osećao potrebu da se isplačem na nečijem ramenu, to bi bilo svakako tvoje.

–       Lepo je to čuti, ali ipak ne shvatam. Ti se ponašaš kao da se nije ništa dogodilo. Koga god sretnem od anesteziologa, pita: „Šta se to desilo, šta je to Nikola uradio, pa su ga smenili?“

–       Verujem da me je Holandija mnogo izmenila. Naučio sam dosta od njih kako se treba ponašati u životu u kome ti nikada ne može biti sve potaman. Pretpostavljam da bih na sve što se dogodilo u ovoj kući vrlo burno reagovao da nisam bio deset meseci na jednoj posebnoj specijalizaciji i da nisam poprimio mnoge osobine naroda kome se divim.

Posle Holandije i njihovog ponašanja shvatio sam da je naš način ophođenja agresivan, a naročito onda kada smo u pravu. Morali smo se boriti sa mnogo više diplomatije da naša okolina ne stekne utisak kako smo se borili protiv njih, da bismo sebi napravili karijeru.

–       Za tebe kažu da si veliki diplomata.

–       Nažalost, nisam! Mi smo želeli da anestezija u ovoj bolnici zauzme ono mesto koje joj pripada. Očekivali smo da će to biti pozdravljeno, pogotovo onda kada smo želeli da uvedemo timski rad i formiramo IN. Naša okolini to nije razumela, a još manje pozdravila.

–       Šta treba učiniti da te ova okolina razume?

–       Nisam stigao da ti ispričam pred tvoj odlazak na godišnji odmor da me je dr Lackovic pozvao na kafu i razgovor pre nego što je otišao u penziju. Interesovao se za sve ono što sam radio u Holandiji, ali, naravno, to je bio samo uvod. Siva eminencija, ali bio je gospodin.

–       „Kolega, želim da vam se izvinim“, započe on. „Verujte mi da mi se to nije često događalo u životu. Ja sam vas pogrešno procenio i zato sam, nažalost, bio principijelno protiv vaših ideja, za koje sam znao da su razumne i da su bile na mestu. Želeo sam da sa vama razgovaram pre nego što napustim ovu bolnicu i da vam objasnim zašto sam bio protiv vas. Vi ste ostavili na mene vrlo lep utisak dok ste bili na specijalizaciji. Kada ste se vratili sa specijalizacije, bili ste drugi čovek. Želeli ste da brzo sprovedete vaše ideje u jednoj kući koja je još disala kao što se disalo za vreme Austrougarske carevine. To ja nikako nisam shvatio kao želju za borbu protiv te zastarelosti i zaostalosti. Da budem iskren, i protiv naše uspavanosti, naročito moje. Mi načelnici smo imali utisak da nas na jedan vrlo grub način optužujete za našu uspavanosti i zastarelost, jer mi smo morali već mnogo ranije da uradimo ono što ste vi hteli i to na brzinu.“

 

–       Zašto onda to nisu uradili ili bar bili blagonakloni kada je neko drugi to pokušao?

Objasnio je on to. Mislio je da sam ja, pa i Danilo, karijeristi koji žele da ugroze njihove pozicije. Bio je odličan. „Znate, kolega, mi smo bili ugroženi i od drugih koji su jedva čekali da mi napravimo neku veću grešku, pa da dođu na naše položaje. Počevši od direktora, svi smo mi našli uhleblje u ovoj bolnici, jedinoj na teritoriji Beograda koja ima skoro ceo lekarski kadar koji nije u Komunističkoj partiji. Zato smo se mi i plašili promena i zato nismo smeli ono što ste vi započeli. Nikako nismo mogli da razumemo da iza vas nema nikoga ko vas debelo podržava. Mislili smo na Peku… Ah, na koga sve nismo. Znate, kada nekome u današnjem društvu sve polazi za rukom, a vama je uspelo ono što ni pravim, značajnim partijcima, doktorima u drugim ustanovama nije. Da vam ne uzimam suviše vremena. Izvinite za sve barikade koje sam vam postavljao na putu koji je bio potpuno ispravan. Pred svoj polazak ipak želim da vam dam savet. Vi ste odličan organizator, primeran doktor i izuzetno loš poznavalac ljudi. Vi niste diplomata. Da ste izabrali drugi način, da ste češće dolazili do mene i posavetovali se sa mnom izloživši mi vaše ideje, sve bi bilo drukčije. Šteta za vaše mnoge nepotrebne sekiracije. Izuzetno mi je žao što sam bio jedan od onih koji je bio protiv vašeg postavljenja za načelnika i protiv operacionog bloka. Bojao sam se da vam taj položaj daje veliku vlast u bolnici. Oprostite ako možete, no verujem da je sve što ste ovde doživeli dobro za vašu budućnost.“

 

–       Žao mi je što tome svemu nisam prisustvovala. Ti znaš da sam ja bila njegova miljenica. Zvao je on mene, rekla sam ti to, nekoliko puta. Vešto je hteo da od mene dozna ko si ti. Sve sam mu ja objasnila. Znači, pola ove priče treba baciti u vodu.

–       Ne, ne treba, zaboravio sam da ti kažem. Spomenuo je on tebe, vrlo diplomatski. Ti si bila pod uticajem jednog od nas, nesvesna igre koju smo mi igrali.

–       Sve to zvuči vrlo lepo, možda i vrlo ružno, ali sada shvatam zašto misliš da smo sve mogli uraditi drugačije. Ja i dalje stojim na stanovištu da ništa ne bismo uradili da smo izbrali „diplomatski” način. Tvoji Holanđani imaju drugi mentalitet, drugu kulturu.

–       Uglavnom, jedna faza našeg posla je ovde završena. Nas očekuje montaža monitora i, naravno, moramo svi naučiti da radimo sa njima. Ja znam tvoj otpor prema tehnici, međutim, ulaze nam i monitori u operacionu salu. Kada savladaš osnovne stvari u njihovom rukovanju, videćeš koju ti sigurnost pružaju u radu.

–       Moram sve to da vidim. Ja sam najsigurnija u svoje monitore, a to su moja čula.

–       To vreme je prošlo. Naše kolege hirurzi uvode nove operacione tehnike. Operativni zahvati traju sve duže i duže. Pogledaj samo ovu epidemiju traume. Već nekoliko puta smo imali slučajeve da po dve ekipe hirurga operišu jednog pacijenta. Za vreme tako dugotrajnih zahvata, moramo da adekvatno reagujemo na sve promene koje se u organizmu bolesnika događaju. Nas su naučili tome još za vreme specijalizacije.

–       Mislim da većina naših bolesnika stiže u IN u dobrom stanju posle operacije.

–       Da, to mi konstatujemo grubim metodama, ti si u pravu. Našim čulima: vidimo, čujemo slušalicama, dodirom, laboratorijskim analizama i rendgenom. Međutim, one mnogo finije promene koje se događaju iz minuta u minut za vreme operacije, pa i posle, u IN nismo u stanju da pratimo u kontinuitetu. To mogu monitori i tu je njihova prednost.

–       Vidim ja da ćeš nas naterati da započnemo sa novom specijalizacijom!

–       Da, za sve nas će ona početi u septembru.

 

 

 

X                          X                          X

 

 

 

Prvi put od kada su u braku Vesna i Nikola su krenuli na godišnji odmor ne razmišljajući da li će imati dovoljno novca. Prvi put nisu rezervisali smeštaj u privatnim kućama na moru, jer je takav smeštaj jeftiniji. Prvi put su pošli bez sendviča i suve hrane. Zaustavili bi kola tamo gde im se učinilo da se može pristojno jesti, popiti kafa, pojesti sladoled ili kolač.

Takav godišnji odmor niko nije očekivao, jer su pokloni, podeljeni kada se vratio iz Holandije, po brojnosti i po kvalitetu, bili dovoljni da iscrpu godišnji budžet.

 

Crveni taunus je smanjivao broj kilometara pred njima do onog prelepog plavetnila mora, na kome će moći da provedu čitave tri nedelje kao porodica. Na dugom putu prema moru devojčice su imale na zadnjem sedištu kola, kada se popune šupljine između zadnjeg i prednjeg sedišta, pravi krevet, pa su mogle da se igraju i spavaju. Zabavljali su ih dva odlična bivša pevača iz studentskog hora Medicinskog fakulteta „Mika Mitrović“. Da, bili su to njihovi roditelji. Pevali su im dečije pesmice, pa čak i ozbiljnije romanse.

„Devojke”, kako ih je Vesna nazivala, već su i te kako savladale melodije i reči. Jedino je Maja još ratovala sa slovom r i sa ponekim rečima u kojima bi progutala poneko slovo, pa su bile smešne, ponekad teško prepoznatljive.

Vozeći kroz Bosnu prema Sarajevu, uživao je u visokim planinama, obraslim gustim šumama, koje su se od podnožja širile prema vrhu. Šepurile su se svojim ruhom, koje se na sunčevim zracima prelivalo od zatvorene zelene boje do svetlozelene, koja je počela da se šara žutom, što je nagoveštavalo dolazak jeseni. Po šumama, prošaranim proplancima tek su se nazirale bele i braonkaste pege ili beličastosivkaste tufnice koje su se jedva primetno pomerale.

 

Zastali bi ponekad pokraj puta, u nekoj od tih gustih šuma, koje bi putnika za čas obavile svojom hladovinom i nestvarnom tišinom, koju bi samo, s vremena na vreme, prekidao dubok zvuk zvona, dok bi se te braonkaste i beličaste pege oglašavale, pasući mirišljavu travu. Sitni nervozni, jedva čujni visoki tonovi onih beličastosivih tufnica, ovaca, što su se javljale svojim čobanima skrivenim debelom hladovinom stoletnih hrastova.

 

Za oči i uši ljudi iz velikih gradova je ovo uvek bio praznik, koga bi ponekad uveličao žubor nekog potoka. Oni koji su retko prolazili ovim putevima želeli bi da rukama dodirnu deo plavog neba koje se ogledalo u čistoti još nevine vode. Posle kraćeg vremena gledali su, iznenađeni, u svoje ruke, rumene, brideće, skoro goruće od hladnoće, kao posle dužeg grudvanja,. Meštani i putnici koji su često prolazili ovim krajevima iz šake bi pili tu vodu, oni iz grada bili bi rezervisani.

 

Dečaci, željni zarade, znali su gde treba nabrati šumske jagode ili kupine. Stavljali su ih u korpice koje su sami pleli od mladog, još zelenog pruća, pa ih zatim potapali u potok da se ohlade. Tako, svežinom vode zamagljene plodove, sa, tu i tamo, ponekom kapljicom nalik na suzu, koja bi plodove činila nestvarnim, bojeći ih duginim bojama, dar zalutalog sunčevog zraka koji bi se probio kroz guste krošnje starih hrastova – tu, slatku lepotu prirode nudili su dečaci umornim, oznojenim putnicima koji su uz škripu kočnica kupovali ovo blago za nekoliko novčića.

Sunčevi zraci, s vremena na vreme pokriveni plovećim belim oblacima, povetarac koji se igrao lišćem razmičući grane, menjali su boje predela, rađajući senke koje su se nestašno poigravale čitavim krajolikom.

Srebrnasta traka asfaltiranog puta probijala se vijugajući kroz te predele, čas penjući se uz planine, čas spuštajući se na njihovim prevojima; izgledalo je da tom vijuganju nikada neće doći kraj. Svaki osvojeni vrh planine imao je još višeg brata.

Oprezni su tim putem vozili lagano. Krivine su često bile oštre, zatvorene, tako da se nije videlo da li neko vozilo dolazi u susret. Nad putem su se redovno nadnosili ogromni blokovi stena. Ipak su se vozači na tom delu puta osećali sigurni, jer je suprotna strana izgledala još nebezbednija – ispod ivice puta bile su duboke provalije. Asfalt je često bio klizav, bilo od kiše, snega ili zbog sudara, pa bi i mala neopreznost mogla dovesti do pada u provaliju. Najveća opasnost je uvek, ipak, bio čovek: neoprezni kojima se uvek negde žuri i kojima niko ne može da dokaže da je ta njihova žurba smešna, jer stižu samo nešto malo ranije od opreznih, ako uopšte stignu.

Bilo je spomenika kraj puta na mestima gde su poginuli neoprezni, sve mladi ljudi, moglo se pročitati na zapisu spomenika. Svaki spomenik bio je posebna tragična priča koji su meštani pričali u dugim zimskim večerima. Znali su oni sve o događaju, bilo da je pokojnik – pokojnica skoro da nije ni bilo – bio njihov ili neko sa strane.

 

Posle ravne Holandije, Nikola je uživao vozeći kroz ovu lepotu. Samo bi ga spomenici, uveli ili sveži venci na njima, podsećali na bolnicu, zavijanje sirena i…

Lepota prirode mu nije dala da razmišlja o onome što je ostavio za sobom. Radost i ponos što njegova otadžbina obiluje ovakvim lepotama, mešala se sa žalošću zbog zle sreće, jer je skoro svim ratovima i svim osvajačima bila na putu. Ovu lepotu su Turci želeli za sebe. Austrijanci je preuzeli, konačno je Srbi povratiše, ali ne zadugo. Ponovo je Nemci osvojiše. Mnogo zbegova se krilo po ovim gudurama i šumama.

Mnogim životima je sloboda plaćena. Da li je to sve prošlost? Da li je ova zemlja slobodna? Morao je da se nasmeje.

–       Čemu se osmehuješ?

–       Zar? Nisam ni primetio.

–       Tajna?

–       Ne nije, razmišljam o lepoti i slobodi.

–       Mili bože, kakve misli! Lepota je tako privlačna da svako želi da je poseduje. Ničija lepota nije slobodna. Sloboda, reč tako često upotrebljavana, a pojam je nedefinisan. Slobodan, ko je slobodan? Čovek? Društvo? Sloboda mišljenja? Sloboda štampe? Veroispovesti? Zar nam nije bio slogan za vreme narodnooslobodilačke borbe: „Smrt fašizmu – sloboda narodu”? Ginuli su ljudi i žene i deca sa tim sloganom na usnama, sa verom da žrtvuju svoj život za slobodu svoje zemlje, za slobodu svoje dece i svog naroda. Oslobodioci su doneli slobodu u cevima svojih pušaka, pisali njima zakone u ime slobode. U ime naroda i ubijali, kažnjavali zatvarali i prevaspitavali, oduzimali imovinu, zabranjivali slobodu štampe, slobodu veroispovesti i slobodu govora.

–       Draga, ako ovako produžiš, bojim se da nećemo stići do Dubrovnika. Izgleda da su nam se uloge izmenile. Ti si sada postala opasna!

–       Ne, ja nisam spremna na šalu. Danima se mučim i razmišljam šta ćemo i kako ćemo. Da li da krenemo za Holandiju ili ne? Šta nas očekuje ako ostanemo u zemlji u kojoj smo se rodili, gde nam žive roditelji, prijatelji, gde smo završili studije, gde su nam deca rođena. Svakog dana sve više shvatamo da nismo slobodni ljudi i da sve manje smemo.

–       Dogovorili smo se da je ovo godišnji odmor i da nećemo da diskutujemo o Holandiji.

–       Ne prihvatam dogovor, to je atak na moju slobodu mišljenja i govora.

–       Eto ti ga na! Ha, ha, ha! Ja počinjem da ti se divim, ti si i mene premašila.

–       Nažalost, mislim da jedino na ovom odmoru možemo da detaljno razgovaramo o svemu. Kada se vratimo nazad, opet te čeka veliki posao i ništa od razgovora.

–       Mislim da si u pravu! Brzo pogledaj udesno! Vidiš li onog jelena tamo pored one breze? Nikada nismo letovali u planini, uvek jurimo na to more. Nekada se rastužim kad pomislim da bi se ovde trebalo zaustaviti, razapeti šator i uživati u ovoj lepoti.

–       Ko to juri? Ko je predložio more i hotel? Da nije slučajno neko ko se vratio iz inostranstva, pa postao imućan doktor u zemlji kapitalizma koja eksploatiše radne narode, a sada teroriše i kvari svoju porodicu naviklu na socijalizam.

–       Slušaj, mala, samo čekaj da se ova deca probude i da vidiš da sam rođeni demokrata, jer je dečji narod predvođen tobom glasao za Kupare i hotel. Znači, odluka je doneta „narodnom voljom i to većinom glasova”.

 

 

X                          X                          X

 

 

Posle vrućeg dana, Sarajevo je dočekivalo svoje goste sumrakom i povetarcem koji je donosio svežinu sa okolnih planina. Nikola je zaustavio kola pred hotelom Evropa. Užurbani hotelski momak je tovario kofere na kolica, dok je Vesna sa decom već uzimala ključeve od sobe.

Hotel Evropa, prvo utočiste mladom beogradskom studentu u Sarajevu za vreme studija. Koliko lepih uspomena, koliko ostvarenih želja.

Bečki salon hotela bio je pun gostiju koji su čavrljali uz aperitive, sokove i kafu. Kafa, ili nešto drugo, bila je skupa za studenta. Međutim, nije bilo sve i kafi i pićima. Nikoli je tada ta atmosfera salona sarajevskih intelektualaca bilo nešto lepo i nedostižno.

 

Tri dame su bile razočarane što je Nikola želeo da popije kafu, baš tu, ne na nekoj terasi. Pili su kafu u fildžanima[3], a mlade dame su dobile tufahije[4], koje pre toga nisu nikada ni videle, a kamoli jele. Posle okrepljenja krenuše do korzoa.

 

Po sarajevskom korzoubeogradski student je nekada šetao, gledajući devojke koje su mu dolazile u susret i tražeći među njima onu kojoj bi mogao da izruči sav onaj veliki tovar ljubavi koju je nosio u sebi. Mladi ljudi, svoj su „ljubavni tovar” brižljivo uveličavali čitajući literaturu, a nisu znali ni kome ni kako da ga pruže. Sada su pored njega šetale tri dame od kojih jedna, ona najmlađa, nije znala da uspomene čoveka mogu da za časak odnesu u svet prošlosti u kome se ne čuje ćerka kako već treći put ponavlja: „Tatice, tatice, Maja bi majo, sasvim majoo sladoleda”.

 

Parku kome su sedela dva „neznajući kuda” studenta. Svako misli da zna kako je to kada sem neba nad glavom nemaš drugog krova. Nebo u novembru prokišnjava, a noći u Sarajevu su hladne. Možda bi za ljudski rod bilo dobro kada bi svako to bar jednom osetio, a ne samo mislio da zna. Gle, u kakva čuda to spada, kada studentima koji „ne znajući kuda” došeta sreća u vidu visokog momka sa „zelenim kockarskim očima”. Kakav osećaj kad dobiješ krov nad glavom i to još topao! Večeras, posle toliko godina, spavaš u apartmanu u hotelu Evropa. Bože, šta to behu mislene imenice?

 

Restoran hotela, jelovnici koje čak i Maja, kojoj jedva vire okice iznad stola, proučava. Šef sale, koji je primetio krupne crne oči, koje jedva vire, donosi specijalnu stolicu uz komentar: „Presto za malu princezu”. Da, to su bili šefovi sale hotela Evrope, u ostalima su se takvi retko sretali.

–       Večeras ne gledamo cene nego poručujemo šta ko želi.

–       A ako je skupo, tatice?

–       Danas nije ništa skupo, Milice!

Tu, u neposrednoj blizini, u uličici u kojoj je bila stara pekara, još za vreme Turaka se pekao hleb za sirotinju i davao besplatno. Tu se nalazila se jedna stara aščinica[5] u kojoj je bio najjeftiniji kupus bez mesa sa toplim crnim hlebom, u kojoj su Spale i Nikola za malo novaca mogli da večeraju.

Nikola se opet smešio.

–       Momak, opet odlutao nekud?

–       Setih se strepnje sarajevskog studenta koji je dobio bonove za ishranu „preko veze” i hrani se u jednoj od menzi službenika ministarstva, ne sećam se kog. Bilo ih je dosta u to doba posle rata i svi su za nas bili mnogo lepši nego danas ovaj restoran. Svaki dolazak kelnera je bio praćen strepnjom. Na vratima restorana pisalo je: „Studentima ulaz zabranjen”.

–       Nije valjda, u doba ravnopravnosti!?

–       Ne, nije to imalo veze sa ravnopravnošću. Studenti su morali da se hrane u svojoj menzi. Problem je bio što se tamo kuvalo na loju, a mi smo bili iz druge republike, nenaviknuti na loj.

–       Šta se događalo kada bi vas pročitali?

–       Uzimali su nam bonove i pokazivali vrata. Sreća je bila da je bilo mnogo menzi. U međuvremenu, kupus bez mesa sa crnim hlebom. Sada nas služe dva kelnera u hotelu Evropa.

Spavali su u apartmanu iz koga se video prozor iza kojeg su dva Beograđanina živela nekoliko nedelja, kada njihov beogradski fakultet nije hteo da ih primi na studije, jer nisu bili dovoljno izgrađeni za novonastalo komunističko društvo.

Umoran vozač taunusa zaspao je praćen uspomenama sve do dubokog sna bez snova.

 

Posle obilnog doručka napustiše hotel. Planine, šume i serpentine kojima kao da nema kraja, a zna se da će za koji trenutak, obično iza jedne okuke, da se pojavi plavo, u daljini sa nebom spajajući se, more. Njegovo plavetnilo je imalo toliko nijansi: od marin-plavog, skoro teget do plavetnila boje neba. More, nekad prepuno talasića belih penušavih ivica, nekada glatko i ravno kao ogledalo.

Jadransko more, ponos svakog Jugoslovena, privlačilo je svojom lepotom, svojom mirnoćom, svojim raznolikim, čas stenovitim, čas peščanim obalama, ukrašenim zelenim vencem šuma, malih rustičnih sela, gradića i drevnih gradova, opasanih debelim zidovima.

Nikola bi uvek taj susret doživljavao kao neku nagradu, kao neopisivo osećanje radosti, kao susret sa najdražim rođakom koga što više upoznaješ, sve ga više voliš. To more, uvek isto, bilo je u stvari uvek drukčije. Radost tog prvog susreta zapljuskivala je celo Nikolino biće pretvarajući vizuelni utisak u čitavu simfoniju koja bi odjekivala negde u dubini njega samog, obavijajući tu radost nekom muzikom koju su izvodili gudači, koja je ispunjavala „dušu“.

–       Šta bi pa drugo, moj doktore, kada sve organe poznaješ. Nemaš u njih poverenje, jer znaš šta ispunjava organe, a duša ti je, doktore, nepoznata. Šta će ti duša, kad napustiš zemlju ovakvih lepota?

Odgovora nije bilo, spakovao ga je Nikola i pod hitno gurnuo u jednu od najdubljih fioka.

 

Kupari, jedna uvala između Dubrovnika i malog mestašca Srebrno, bilo je vojno odmaralište sa nekoliko elitnih hotela. Jedan je izdvojen za generale i jedan, na samom vrhu uvale, skoro skriven u zelenilu borove šume, čekao je uvek pripravan da pruži odmor glavnokomandujućem, maršalu Titu.

Čitava uvala bila je opasana delimično prirodnim zidom od stenja, a delimično visokom bodljikavom žicom.

U Kupare se moglo uči sa specijalnom propusnicom, a u hotelima su stanovali zaslužni „vojnici”. U zadnje vreme bilo je sve više civila, možda zaslužnih, ali manji broj je stizao preko „veze”, kao i Nikola sa porodicom.

 

Sve češće se moglo kroz nekada zabranjena vrata koja su se otvarala samo „zaslužnima “ proći ako si imao „VIP propusnicu”[6].

 

Hoteli su bili moderni, na samoj obali mora. Arhitekte nisu morale da razmišljaju koliko će koji da košta. Mogli su da kreiraju šta su hteli i kako su hteli. Ceo kompleks gradili su uglavnom zatvorenici, njih u Jugoslaviji nije nikada bilo malo. Koštali su malo hrane, a i njima je bilo lepo, jer su ipak i pored teškog fizičkog rada bili na moru.

Dani su bili puni sunca koje više nije tako žarilo, bio je septembar. Odlazili su u Dubrovnik, kupali su se gde su stigli. Toplo more nudilo je svojim plićacima i peskovitim plažama beskrajno uživanje.

Na obali je bilo puno posla za lopatice i kofice, igralo se lopte i u vodi i na suvom. Dani su, naizgled, prolazili bezbrižno. Mlađoj polovini porodice sigurno. Starija se tako ponašala, bar naizgled.

 

 

X                X                X

 

 

Po dogovoru koji je napravljen u Holandiji, Du Mee je rešio da provede svoj godišnji odmor u Jugoslaviji. Naravno, on kao stranac čak ni preko VIP nije mogao da letuje u Kuparima. Stranac, i to iz kapitalističkog sveta! Sa njima se nikada nije znalo ko su, šta su i za koga špijuniraju. Tako se država trudila da drži budan svoje „narode i narodnosti”.

 

Ipak je Nikola uspeo da ga smesti u blizini Kupara, tako da su se viđali i lepotu Jadrana delili zajedno. Zahvaljujući nekoj neznatnoj usluzi koju je Nikola učinio upravniku Kupara, usudio se da ga zamoli da mu omogući da „stranog kolegu” dovede na jednodnevni izlet u Kupare i da mu pokaže „lepotu i izvanrednu organizaciju odmarališta“. „Ispitivački” pogled „druga potpukovnika” i tek kroz dva dana Nikola dobi odgovor i propusnice uz napomenu.

–       Ručaćete u generalskoj sali. Druže doktore, vi mi odgovarate za tog vašeg inostranog kolegu. Nadam se da se razumemo!

–       Hvala, druže pukovniče, ali mislim da je sasvim pristojno i lepo da ručamo u sali gde mi svakog dana ručavamo, hrana je više nego odlična.

–       Nikako, to je lekar iz inostranstva, neka vidi kako mi živimo u socijalizmu.

Du Mee i njegova supruga su bili oduševljeni boravkom na Jadranskom moru, ali su bili iznenađeni kada su videli Kupare, prelepe plaže, izvanredne hotele, a kruna svega je bio ručak u generalskoj sali.

Sala je bila ukrašena lepim umetničkim slikama jugoslovenskih majstora, za stolovima su se nalazili damastni čaršafi u pastelnim bojama, uz aranžmane cveća, skupocene servize i kristalne čaše. Kelneri su imali uniforme sa pletenim epoletama i služili u belim rukavicama.

Svi su bili iznenađeni, kako uslugom tako i jelovnikom sa pet menija.

Naravno, karta je bila na srpskohrvatskom, pa su Vesna i Nikola morali da je prevode, a ni sami nisu poznavali imena nekih jela. Du Mee-u su neprekidno svetlile oči, jer je pored izvanredne hrane služeno i odabrano vino, a uz dezert digestiv. Ako je iko bio dobar poznavalac jela i pića, to je svakako bio on.

 

Te večeri na terasi hotela Argentina uživali su u mesečini koja je bacala svoje srebrnaste zrake na more po kome su pokatkad prolazile barke sa turistima. U daljini su se videli ribarski čamci koji su na svojim pramcima imali zapaljenje „sviće” kojima su ribari mamili ribu.

–       Nikola, nadam se da ovde sme govoriti i da nas, valjda, niko ne prisluškuje.

–       Nadam se i ja – smejući se, reče Nikola. – A kakve to tajne imaš koje niko ne bi, sem nas, smeo da zna?

–       Slušaj, mi smo vrlo iznenađeni, pa oni Kupari su raj na zemlji! Onaj restoran! Znaš, ja sam ljubitelj i dobre hrane i dobre kapljice i bio sam i u Parizu i u raznim velikim gradovima sveta, u restoranima sa pet zvezdica, ali ovo danas u podne!

–       Mi Jugosloveni smo druželjubivi i, naravno, nismo cicije kao vi Holanđani. Molim te, Hani, gde nas je tvoj suprug vodio kada je Vesna bila u poseti Holandiji? To su bili kineski i indonežanski restorani. Nije on znao da smo mi Jugosloveni još i dobro obavešteni i da smo znali da su restorani toga tipa najjeftiniji.

–       Vesna, ovog tvog supruga ću ja već da sredim, on stvarno postaje neprijatan. Takav nije bio u Holandiji.

–       Dragi moj Fric, ti si meni izdao nalog da ti nađem pristojan hotel koji nije skup. Ja sam nalog izvršio.

–       Potpuno si u pravu i ja sam ti zahvalan, tako jeftino nismo nikada letovali. Sada mi kaži iskreno šta ti plaćaš u Kuparima i odakle? Ti si mi pričao kolika je tvoja plata, ja sada verovatno kao glupi Holanđanin ništa ne razumem. Odakle sada ti stanuješ u onakvom apartmanu? On je carski kada ga uporedim sa našom hotelskom sobom i pansionom.

–       Dragi moj kolega, vreme je da shvatiš da si bio u grdnoj zabludi u Holandiji, kada si mi rekao da sam suviše inteligentan da bih bio špijun. Sećaš li se tog razgovora kada si tvrdio da je to nas kolega iz Poljske, sigurno. Greška, dragi moj, jer kao što si video, običan svet ne može da letuje na takvom mestu kao ja. Zar veruješ da sam tako lako mogao da dobijem propusnicu za tebe i Hani, a da nisam neko i nešto u ovoj zemlji? Ti nisi ni svestan da ste vi retki stranci koji su uopšte mogli da uđu u Kupare.

–       Hm – gledao ga je Fric ispitivački kroz svoje polu naočare. – Znam da je pola šala, ali ne znam šta je istina.

–       Istina, kažeš? Kada mi obični smrtnici znamo šta je istina?

–       Vesna, s njim se večeras ne da razgovarati.

–       Ti si živeo sa Nikolom deset meseci, pa sam ja čak bila i ljubomorna…

–       Bogami, ja ovo nisam znala, to Fric meni nije nikada pričao.

Prokomentarisa Hani, pa zatim svi prasnuše u smeh.

–       Pustite me da dovršim rečenicu, niste uopšte parlamentarni. Znate vrlo dobro šta sam htela da kažem, mislila sam na rad i dežurstva u bolnici i vaše večernje razgovore. Dakle, nisi ti njega, moj Fric, upoznao dobro, za to treba vremena. Nikada sa njim ne znaš kada je ozbiljan. Kada se šali, ne znaš zašto se šali.

–       Znam ga ja takvog. Nego me zbunjuješ kada kažeš „zašto se šali”. Zar i tu mora da se misli šta je iza šale?

–       Retko se šali, a da iza toga nema nečeg.

–       Prihvatam kritiku. Dakle, ja sam i želeo da vidiš moju zemlju onakva kakva ona jeste. Turisti, kao i vas dvoje, vide samo lepo sunce, more, divne noći kao što je ova, ljubazan narod i jeftinoću. Naravno, jeftinoću, za one koji imaju dolare i marke i koji zarađuju svoju platu u inostranstvu. Mi sa našom decom ne bismo mogli ni da letujemo u hotelu u kome se vas dvoje nalazite, a imamo dve plate, a ti radiš sam, dragi moj doktore.

–       Da, to sam shvatio, jer je moj hotel pun stranaca, nisam ni čuo jednu srpsku reč. Onaj narod u Kuparima, to su sve sami Jugosloveni, koliko sam mogao da ocenim, bilo ih je nekoliko hiljada tamo na plažama i uvalama.

–       Procena je dobra, ipak se sve više uveravam da ti nisi samo običan holandski doktor, mada si „inteligentan”.

–       Opet počinješ!

–       Neću, nastavljam. Kupari su vojno odmaralište u kome baš ne letuju obični podoficiri i obični oficiri. To je raj za izabrane. Taj raj supsidira država, pa takvi „turisti” plaćaju nedeljno nešto manje nego ti u svom hotelu. Njihove plate i privilegije su neuporedive sa običnim građaninom, pa čak i sa srednjom klasom u koju spadamo i mi.

–       Zaboga, pa u vašoj zemlji je socijalizam, vi se borite za jednakost!

–       Tačno je to, Hani. To mi kažemo, to piše u našoj štampi, ali, kao što vidiš, nije tako. Postoje privilegovani i njih je na neki način sve više i više, dok ostali nisu ni svesni šta sve privilegovani imaju. Danas sam i ja bio iznenađen, a ne samo vi. Namerno vam nisam rekao da smo Vesna i ja, zahvaljujući vama, prvi put ručali u „generalskoj sali” u kojoj se hrane samo visoki oficiri i generali. Mislim da vam je jasno da se to ne postaje ako nisi provereni član Partije.

–       Kako zbog nas?

–       Jednostavno, želeo sam da vidite Kupare i zamolio za propusnicu. Pošto ste vi stranci, propusnica je data, ali morali smo vama „kapitalistima” da pokažemo kako se mi brinemo za naš svet i narod u socijalizmu. Kao što vidite, u tome bi se i uspelo da nema mene koji vam ovo sada pričam. Šta bi vi sutra pričali u Holandiji? Med i mleko.

Vidite, tako su se godinama vraćali umetnici, filozofi, književnici iz Sovjetskog Saveza i pričali bajke i svet im je verovao. Najgore je što većina njih nije stvarno verovala u ono što im je pričano i prikazano, ali neki su i poverovali. Mnogi su videli da je sve propaganda, izuzetno dobro smišljena i organizovana. I jedni i drugi su pričali, pisali i snimali filmove o sovjetskom raju godinama. Kada je Hruščov posle Staljinove smrti na sednici Centralnog komiteta izneo podatak da su desetine miliona građana Sovjetskog saveza nevino pomrlo ili izginulo po zatvorima i gulazima[7] – svet nije mogao da u to poveruje. Zar je bilo moguće da poznata imena iz filozofskog, književnog, novinarskog i umetničkog sveta godinama varaju svet? Koliko je mladih ljudi nasedalo takvim pričama, poetično napisanim knjigama i izvanredno napravljenim filmovima? Koliko je vaših Holanđana intelektualaca otišlo u Sovjetski Savez verujući da ide u zemlju u kojoj vlada ravnopravnost, jednakost i bratstvo i nikada se više nije vratilo? Koliko miliona ljudi je umrlo i poginulo sa verom u sovjetski socijalizam sa Staljinovim imenom na usnama? Oni koji su se vraćali iz Sovjetskog Saveza i nisu naseli na propagandu, verovali su da će se sve ispraviti, želeli su da ne pokvare iluziju o jednom boljem, ravnopravnom društvu koje će pobediti, a čiji su koreni u prvoj zemlji socijalizma.

–       Da, u pravu si! Nikada nisam mislio na takav način.

–       Znam, nisi ti jedini. Zato mi je bilo teško kada me je svako u Holandiji pitao, šta će biti posle Titove smrti, a ja naravno nisam celom svetu mogao da pričam o ovome što sada vama pričam, jer sam dao reč Vesni, da ću ćutati. Oni koji pričaju u ovoj zemlji ne prolaze dobro, mada i o onima koji ćute nema se baš dobro mišljenje. Žao mi je što kvarim ovo lepo veče, ali meni je jedino još ostalo da bar pojedincima otvorim oči i da pokušam da ih nateram na razmišljanje. Reći ću vam najiskrenije, sramota me je kada vidim koliko smo mi intelektualci neobavešteni i što nas kao neke teliće vode na ularu političari da bismo se osvestili kada je kasno i kada mnogi od nas to plate glavom. Jezivo je što mladoj generaciji koja dolazi ostavljamo jedan loš svet, a još je gore što našoj deci ostavljamo naše navike.

„Svet je opasan ne zbog onih koji čine zlo, nego zbog onih koji dopuštaju da se zlo događa”, mislim da je to rekao Ajnštajn.

Nastala je tišina, kada je Nikola završio svoju priču. Talasi su udarali o stenje gonjeni plimom. More je mirisalo, dok se mesec približavao pučini, ostavljajući zvezde da trepere. Bilo je vreme da se krene, kelneri su naplaćivali račune preostalim zakasnelim gostima.

 

Fric i njegova supruga bili su nekoliko dana Nikolini gosti u Beogradu. Posetio je Nikolinu bolnicu. Upoznao saradnike i hirurge. Hteo je Fric da vidi nešto od starog Beograda. Divio se Kalemegdanu. Poslednje veče su bili u jednoj od najstarijih kafana u starom delu grada, bolje rečeno, u skoro jedinoj preostaloj ulici koja je nekim čudom ostala neporušena.

–       Evo sada sediš u kafani beogradskog „Monmartra”. Za razliku od pravog, ovaj beogradski nije stariji od sto i nešto godina, dok je grad stariji od Pariza. Njega su palili i rušili osvajači, više niko i ne zna koliko puta.

Ostali su do kasno u noć uz orkestar koji je u maloj starinskoj kafani naterao Frica da peva na srpskom, posle mnogih čaša crnog vina, naučivši jednu rečenicu iz stare gradske pesme, koju do kraja života neće zaboraviti: „Ja te volim”. Izgovarao ju je kao pravi Srbin i na to bio vrlo ponosan.

Sutra na aerodromu, uz zadnju kafu, Fric započe oproštajni govor.

–       Mnogo smo videli, lepo smo se odmorili uživali u vašoj prelepoj zemlji. Možda je od svega toga najlepše što smo Vesnu i tebe još bolje upoznali i znaj da ćete u nama imati doživotne prijatelje. Holanđani su čudan narod, oni to nikada ne kažu tek tako. Ma šta vam se u životu dogodilo, vrata naše kuće će za vas i vašu decu biti uvek otvorena. Sada nešto u tvom stilu, Nikola. Žao mi je što sam se razočarao u tebe. Mislio sam da si vrstan anesteziolog. Koliko puta si mi u operacionoj sali povratio samopouzdanje svojom mirnoćom u trenucima kada je život bolesnika bio u opasnosti. Jedino vi anesteziolozi znate koliko su hirurške greške teške i koliko truda i znanja treba da se otkloni ono što mi nehotice učinimo. Dakle, hvala ti za ono što si učinio za moje pacijente, a da i ja sam nisam znao kako ti je to uspevalo. Upoznao sam tvoje saradnike, video tvoju bolnicu, upoznao vaše roditelje, video gde živite i kako živite. Moram da priznam da sam se u tebi tako prevario. Jer, kada sam video gde živiš i u kakvoj bolnici radiš, pitao sam se kako si umeo nas sve u Holandiji da obmaneš.

Tako siromašan doktor kao što si ti mora da je vrlo loš lekar, vrlo loš specijalista kada tako malo zarađuje da mora da živi sa roditeljima u zajednici, u dve, pardon, u jednoj i po sobi sa dvoje dece i Vesnom. Hani mi juče otvorila oči kada mi je objasnila: da nema Vesne, ti ne bi, jadniče, ništa ni imao. Živiš u stanu Vesninih roditelja, Vesna te i izdržava.

Da, nemoj da se smeješ, pročitali smo te. Sada shvatam zašto nisi hteo da ostaneš u Holandiji. Plašio si se da ćemo te otkriti i da ćemo shvatiti da su tvoje priče i planovi oko organizacije IN na kojima smo ti mi iz onog „bogatog” sveta zavideli, samo proizvod tvoje mašte.

–       Slušaj, moraćeš da skratiš tvoj govor, poleteće avion bez vas, pa ćete pasti na moj teret i moraćete da živite u jednoj i po sobi.

–       Ne prekidaj. Dakle, Vesna, ostavi ga i dođi sa svojom decom u Holandiju da bi im pružila bolju i sigurniju budućnost. Promisli dobro i ostavi ovog propalog anesteziologa koji živi o oblacima.

Bilo je krajnje vreme da porodica Du Mee prođe kroz carinsku i pasošku kontrolu.

–       Sve sam ti rekao ti, anesteziolože koji si me razočarao. Ti si sada na potezu.

Zagrlivši Nikolu, poljubi ga u oba obraza.

–       Jesam li to dobro naučio?

–       Nisi, vi Holanđani teško učite. Ovde se muškarci ljube tri puta.

–       Dugujem ti onda taj poljubac u Holandiji.

Bilo je potrebno provesti jedno vreme sa Holanđanima da bi se znalo da se Holanđanin nikada ne grli, a još manje ljubi, ako nije „topli brat”.

 

 

X                 X                 X

 

 

Poslednji dani septembra imaju u Beogradu posebnu draž. Asfalt se više ne topi, grad menja svoj izgled, jesenje boje ukrašavaju parkove, a mirisi koji se šire skoro iz svake ulice govore da se sprema zimnica, kuva paradajz, peku paprike i kuvaju razna slatka.

Grad je prepun mladih ljudi. Brucoši se upisuju na studije, studenti stižu iz svih krajeva na polaganje ispita. Najmlađi prvi put sedaju u klupe, svi srednjoškolci se prave važni, jer neki tek polaze u gimnaziju, a oni koji su u gimnaziji stariji su za jednu godinu.

Svi su osveženi odmorom i sa ponosom pronose svoje bronzane boje. Naravno, u tome prednjače devojke i žene. „Štrafta”[8] između „Ruskog cara“ i Kalemegdana vri kao u košnici od žagora mladih. Tek novodošavši brucoši drže se svog društva, još je sve za njih novo pa su nesigurni u sebe, ali su zato ponosni što stigoše do studija, do Beograda.

 

Većina doktora i medicinskog personala se vratilo sa godišnjeg odmora. Odmorni, puni priča o doživljajima, nonšalantno otkrivajući do pristojnosti svoje bele uniforme, smešeći se na komplimente: „Uh, ala si pocrneo, kao Ciganin!”

 

Samoupravljanje u zdravstvu prelazilo je u svoju novu fazu. Osnivali su se OOUR-i (Osnovna organizacija udruženog rada). Prosto rečeno, svako odeljenje bolnice, svaka specijalnost, dobijala je svoju samoupravu. To je značilo da svako bolničko odeljenje nezavisno kreira svoju organizaciju rada, uštede i, naravno, lične dohotke na bazi zarade. Uprava bolnice je koordinirala.

 

Izabrani su članovi saveta OOUR-a koji će da upravlja svakom jedinicom, dok su svi raniji „organi” ostali, kao što su Upravni odbor i Savet ustanove kao celine.

Rukovodioci su se razmnožili. Sve više je bilo onih koji sede na sastancima i komanduju, a sve manje onih kojima je prvenstveni zadatak da rade i slušaju. Izgledalo je da sa podelom odgovornosti ima sve više onih koji su odgovorni. Jedino se nije znalo ko je kome odgovoran i koje su posledice ako se ne ispune dogovori, organizacioni planovi, štednja i mnogo šta drugo.

Verovatno da bi sve to još i moglo da funkcioniše kada bi neko verovao u novonastalu organizaciju, ali već na početku većina nije verovala da tako organizovana zdravstvena služba može funkcionisati. Problema je bilo na pretek:

1. Kako naplaćivati usluge među OOUR-ima? Za svaku uslugu jednog odeljenje drugom račun?
2. Kako platiti onim odeljenjima koji vrše samo servisnu službu (administracija, vešeraj, sterilizacija, apoteka, kuhinja)?

 

Raditi u operacionoj sali, značilo je bar jedno vreme biti u miru. Nema telefona, sastanaka, kritikovanja i ogovaranja drugih uz dosta kafe i mnogo cigareta.

Završavala se komplikovana i teška operacija koja se protegla još od dežurstva. Anestezija je tekla po planu. Bolesnik, koji je sinoć nastradao u saobraćajnoj nesreći, bio je Turčin koji je vozio iz Danske non-stop i pred ulazom u Beograd naleteo na kamion koji nije dobro video. Pretpostavljalo se da je zaspao za volanom. U kolima je imao dvoje dece i suprugu. Preživeo je samo on. Teška povreda glave sa krvarenjem u mozgu, prelom grudne kosti, pet rebara, a u trbuhu prsla slezina, prelom karlice i desne butne kosti. Operisale su istovremeno dve ekipe hirurga. Zadnja ekipa koja je operisala kuk i butnu kost zašivala je poslednje šavove.

 

Posle završene operacije, kada je budan bolesnik predat dežurnom doktoru i sestrama u IN, srčući vruću kafu, Nikola je razmišljao kako se sada teško uklapa u ovu jednostavnu anesteziju koja se bazira na aparatu za pritisak, puls, ruku na balonu za ventilaciju i onim što svojim očima vidiš i dijagnosticiraš. Boravak u holandskim operacionim salama razmazio ga je i dao mu mogućnosti da preko monitora dobije mnogo detaljnije i suptilnije podatke koje su u svakom trenutku davale mogućnost anesteziologu da ne predozira anestetik, da kontroliše razmenu gasova u plućima i da ima bolji uvid u opšte stanje bolesnika. S druge strane, bio je ponosan na brzinu rada hirurga i njihovu stručnost. Operacija je trajala pet sati. Neurohirurg je zbrinjavao povredu glave sa svojim asistentom, dok su opšti hirurzi zbrinjavali trbuh.

Dolaskom nove aparature vrlo brzo će se menjati način rada skoro čitave bolnice. Nadao se da će mala grupa anesteziologa vrlo brzo savladati novu tehniku rada, da će uspeti da se izbori za još veći broj anesteziologa i medicinskih sestara kako bi sve novine mogli da pravilno koriste. Glavni problem bile su mu sestre koje nisu školovane za posao koji će ih već možda za nedelju dana čekati. Morale su one da preskoče veliku provaliju između svog znanja sada i onog sutra.

On je jedini znao šta ih čeka, zbog toga je i ulagao toliko truda i vremena da ih pripremi. Bojao se fizičkog i psihičkog napora koji će sestre opteretiti kada bolesnici budu dugo boravili u IN, jer oni koji su ranije brzo umirali, imaće šanse da, potpomognuti svom tom medicinskom tehnikom, prebrode ona stanja koja su ranije dovodila do smrti. Taj izazov je imao jednu dobru i, naravno, jednu lošu stranu.

 

Dobra strana je što bi posle svih tih intervencija i nege koja bi trajala danima, a bolesnik se često nalazio na granici između života i smrti, život konačno slavio pobedu. Sav trud, sve neprospavane noći i naporni dani bivaju zaboravljeni. Neobičan je osećaj radosti kada jedan takav bolesnik napušta IN, jer odlazi na odeljenje do definitivnog oporavka, koji će ga vratiti porodici i svojoj kući.

Loša strana je kada, i pored svih tih stručnih, psihičkih i fizičkih napora, bolesnik umre. Koliko puta je već video suze nemoći u očima sestara, suze izgubljenih nada, kada sav napor izgleda uzaludan.

Sestre u IN se vezuju za svog bolesnika više nego doktori. One su svakog dana satima neprekidno pored njega, čekajući da pokaže prve znake života koji se vraća. Izbačen sadržaj želuca, creva, mokraćne bešike, krvarenje, gnoj iz rana, čaršafi natopljeni krvlju, znojem, pranje čitavog bolesnika od kose na glavi do noktiju na nogama, okretanje bolesnika na svaki sat da ne dobije rane od ležanja, hranjenje, pričanje sa njim čak i onda kada znaju da je u dubokoj komi i da ih verovatno ne čuje – sve je to svakodnevni trud personala IN, sve to prolazi kroz njihove ruke.

 

Bez privrženosti i ljubavi prema pacijentu, ne može se biti uopšte dobra medicinska sestra ili brat. To se nikada ne može ničim nagraditi. Novčana nagrada, produženi godišnji odmori, skraćeno radno vreme, bilo bi samo priznanje za njihov trud. Za sada nije imao nikakve nade da će naići na razumevanje kod organa samoupravljanja, jer se rad nije nagrađivao, nažalost, iako je to bio jedan od osnovnih postulata samoupravljanja. Bojao se i uspeha takve svoje ideje zbog surevnjivosti ostalog srednjomedicinskog kadra. Motivacije se iscrpljuje, za motivaciju nema nikakvih elektronskih aparata koji bi je veštački održavale.

 

Jutros je svojim sestrama držao predavanje i posmatrao ih je uživajući kako diskutuju. Bile su to sasvim druge sestre od onih koje su ranije bile u šok-sobi. Bio je to uspeh Danilovog i Jasninog strogog i principijelnog stava u stvaranju novog kadra sestara IN. Tema je bila „Nega bolesnika sa trahealnom kanilom”[9].

Jedna od njih je pre neki dan polagala ispit u Višoj medicinskoj školi i kada je ispričala kako treba negovati bolesnika sa trahealnom kanilom, profesor sa medicinskog fakulteta, hirurg, honorarni nastavnik u školi, začuđeno je upitao.

–       Gde si to pročitala? To nije tvoje iskustvo. Nemoj sad da mi još kažeš da ti tako i praktično radiš?

–       Da, mi tako tretiramo bolesnike u našoj IN, profesore.

–       Iz koje si ti to bolnice i koja ti je to sada pa intenzivna nega – sa podsmehom reče profesor.

–       Zemunska gradska bolnica.

–       Hajde, molim te, nemoj da mi pričaš bajke! Otkuda vi tamo u „seljačkoj bolnici” imate intenzivnu negu, kada je mi ni na Medicinskom fakultetu nemamo!

 

Bio je Nikola ponosan na svoje sestre. Verovao je u njihove mogućnosti, istovremeno znajući šta ih očekuje. Plašio se ne samo za njih, nego i za funkcionisanje IN. Jer, bez obzira na sve probleme koje jedna IN ima, bez odlično obučenih sestara, ona ne može da postoji.

Dalja razmišljanja prekinula je Jasna, u novoj organizaciji ona je preuzela brigu o IN.

 

–       Nikola, otkako si se vratio iz Holandije, ti si izgleda više zauzet samim sobom nego našim problemima!

–       Pretpostavi da si u pravu, da te čujem!

–       Nemamo dovoljno velikih kiseoničnih cilindara koji stoje pored kreveta bolesnika. Moraš da tražiš od direktora dozvolu jer nema, kažu, novca za kupovinu krvi, plazme i skupih rastvora aminokiselina i masti^[10]. Od kada si se vratio iz Holandije uveo si novine, pa se sada troši više nego do sada. Računovodstvo je poslalo svoj izveštaj iz koga se vidi da smo potrošili novac koji je bio predviđen budžetom do decembra, već sada u avgustu. Izvoli, druže šefe, nađi sredstva, zašto te imamo!

–       Sve lepše i lepše! Da li imaš nešto još lepo da kažeš?

–       Kako da ne! Sestra Ranka će možda za mesec dana na trudničko bolovanje, ko će da je zameni? Najmanje godinu dana je nećemo videti.

–       Dobro, inače ću sutra tražiti da, posle stručnog kolegijuma, razgovaram sa upravnikom.

–       Direktorom, šefe! Nikako da se naučiš ko je šta i šta je šta u novoj organizaciji. Zatim, traži od direktora i sekretaricu koja će ti podnositi izveštaj posle rada u operacionoj sali ko te je sve zvao i kakve su ti sve poruke ostavljene.

Dakle, evo kako stoje stvari: primila sam dvadeset dva poziva, evo ti ovde lista; svima moraš da se hitno javiš, pa sad ti vidi kojim ćeš redosledom. Svi glasovi su bili ženski i nijedan nije bio Vesnin.

–         Eto ti sad! Ti bar nisi ljubomorna nikada bila.

–       Ako nisam bila, to ne znači da nisam sada. Šalim se, nisam sigurno, ali, brate, što jeste – jeste. To sigurno nisu službeni razgovori. Mogu li te gospe da te puste da ovde radiš, a da te zovu na kuću.

–       Da, tu je mali problem. Ovde sam više nego kod kuće, kao što ti je poznato.

–       Da, javlja se Ema, „velika dama”, koja stigla iz Holandije i molila te je da se javiš na njenu kuću. Dragi moj, ovde nikome i nisi rekao da je i ona otišla za Holandiju. Baš interesantno, i ti i ona u isto vreme!

–       Ona ipak pre mene, jedino što sam se ja vratio, a ona ostaje i neće se više nikada vratiti.

–       Izgleda da je počela opšta seoba naroda. Dve moje koleginice su otišle za Nemačku, tri za Ameriku.

–       Ništa čudno, pogledaj koliko je za ovo vreme od kada smo mi u Zemunu lekara otišlo u inostranstvo, pa i od nas troje jedan je otišao. Da li ti se Danilo javlja?

–       Isto onoliko koliko se i tebi javlja. Čestita praznike.

–       Šteta, bili smo dobra trojka. Kažu ljudi „daleko od očiju, daleko od srca”. Hvala na ovoj listi, „sekretarice”, odoh da čujem sve te ženske glasove.

Stvarno, sve su bili ženski glasovi. Svima je nešto bilo potrebno: lekovi koji nisu mogli da se nađu u apotekama, nekoliko intervencija da se neki prijateljevi prijatelji smeste u bolnicu radi ispitivanja ili operacije.

–       Gospodin se vratio iz Holandije, ali se ne seća starih prijatelja. Ostavljala sam poruke u bolnici, ali izgleda da ih mnogi ostavljaju, pa one ne stižu do tebe. Ne mogu da verujem da se meni ne bi javio. Želela sam da te vidim, da čujem kako si se proveo u Holandiji, ali izgleda da se to neće baš lako moći, jer si ti opet u tvom poslu, a ja se spremam da otputujem daleko od tebe. Bar znam da si daleko i da te ne mogu videti.

–       Sve u jednom dahu. Svaka čast. Gde to ideš tako daleko?

–       Odlazim iz Jugoslavije. Ujak u Nemačkoj mi je našao neko mesto kraj Dizeldorfa i nemam nameru da se ovde vraćam. Dosta mi je ovog svega ovde.

–       Gospođo, tebi bar nije nikada bilo loše!

–       Na to pitanje ti sada neću odgovoriti. Želela bih da te vidim, odvoj za mene koji sat vremena da se ispričamo i pozdravimo. Ko zna da li ćemo se ikada još videti! Dakle, kada?

–       Verujem da će to biti u četvrtak po podne, doći ću po tebe oko pet popodne.

–       Tako, sada kada si čuo da me nećeš više viđati, postao si pažljiv i zlatan kao nekad. Molim te, dođi po mene kod mojih roditelja. Ja sam se razvela dok si ti bio u Holandiji. Pričaću ti.

–       Još jedna koleginica stomatolog koja odlazi. Svakog dana neko od poznatih kreće ili se sprema da krene u svet. Ranije se mnogo pričalo o tome, danas svi ćute, ali jedan po jedan odlazi.

 

 

 

X                                    X                                    X

 

 

 

Savet bolnice je postavio nove šefove na hirurgiji, ginekologiji i internom odeljenju. Na interno odeljenje ustoličen je prvi profesor medicinskog fakulteta i samim tim je gradski „Špitalj” krenuo u pravcu fakultetske nastave i nauke. Predloženo je da se usvoji novi naziv Kliničko-bolnički centar Zemun.

Vitezović i Markov koji su skoro deset godina čekali da zauzmu šefovska mesta na hirurgiji i ginekologiji konačno su to i dočekali. Bili su oni vredni, požrtvovani doktori sa dosta objavljenih studija i publikacija. Možda jedan od najbitnijih elemenata pri njihovom izboru bio je i njihov status omiljenih doktora u kolektivu. Želja novog direktora da i na ta mesta budu imenovani profesori medicinskog fakulteta nije bila usvojena na Savetu ustanove. Tako je samo jedna „lasta” stigla iz Beograda, mada poslovica kaže: „Jedna lasta ne čini proleće”.

 

Iz svega toga se ipak mogla naslutiti politika novog direktora koji će svim silama nastojati da „druge laste” stignu što pre. Svi načelnici su sada bili relativno mladi ljudi, pa je bar na tom planu moglo da se očekuje da neće biti velikih uzbuđenja dugi niz godina.

Na stručnom kolegijumu, gde su prvi put prisustvovali sveže postavljeni načelnici, direktor je bio uzdržan i taktičan. Novoimenovani su odjednom postali mnogo slobodniji u svojim diskusijama, predlozima i neslaganjima nego do sada.

Nikoli se činilo da je naglo ostario. Nekada najmlađi član stručnog kolegijuma sada je bio među iskusnima, jer su novi načelnici imali manje iskustva od njega.

–       Dabome da si postao iskusan. Naučili te Holanđani da budeš mirniji, pa da ne trčiš kao ždrebe pred rudu.

–       Ne zaboravi da sada nisam više načelnik i da šefovi moraju da budu malo obazriviji.

–       Nisi ti ni bio načelnik kada si pozvan da učestvuješ u radu stručnog kolegijuma, pa si se zaleteo. Sećaš se da te je stari Kusovac opominjao da si inteligentan, ali da nisi dovoljno mudar.

–       Mudrost se stiče iskustvom.

–       Molim šefa anestezije da nam ukratko podnese izveštaj o svom planu definitivnog uređenja IN – trže ga iz razmišljanja glas direktora.

–       U materijalu za današnji sastanak imate tačan raspored koliko će dana biti potrebno da se IN definitivno završi. Naime, sa načelnikom hirurgije je dogovoreno da se dve bolesničke sobe isprazne i da se u njih smeste bolesnici iz intenzivne nege dok se ne završi instaliranje monitora i ostalih uređaja. Ako se sve bude odvijalo po planu, biće nam potrebno nedelju dana za instalaciju svih uređaja sa eventualnih dva dana rezerve, a ostalo vreme do kraja te nedelje za obuku sestara i lekare.

–       Kada stižu Holanđani?

–       U ponedeljak, druže direktore.

–       Ima li pitanja u vezi sa ovom temom?

–       Ja bih postavio pitanje u vezi akutnih srčanih bolesnika, konkretno mislim na infarkte. Da li se može računati na njihov prijem i monitorsku kontrolu u IN?

–       Nažalost, broj postelja je jedva dovoljan za teške hirurške bolesnike, profesore.

–       Prvobitno smo predvideli dva kreveta za teška pedijatrijska stanja, ali se bojim da ćemo i to morati da reduciramo, jer je broj bolesničkih dana trauma u IN svakim danom sve veći.

–       Moram da priznam da sam vrlo razočaran što se prave razlike između hirurških i ostalih bolesnika kojima su ugroženi vitalni centri. Znači da u jednoj istoj ustanovi imamo teške bolesnike koji imaju pravo na najmodernije lečenje, samo zato što su hirurški, i na bolesnike ostalih odeljenja. Ova bolnica ne može da pruži adekvatni tretman svim bolesnicima.

–       Profesore, hirurgija, urologija, traumatologija i ginekologija su izdvojile, odnosno žrtvovale svoj fond kreveta da bi se mogla izgraditi savremena IN.

–       Dr Vitezoviću, ja bih se takođe odrekao onoliko bolesničkih kreveta koliko je potrebno da bi se mogla da izgradi i opremi koronarna jedinica^[11].

–       Profesore, mislim da ćemo svakako morati da ozbiljno posvetimo pažnju vašem problemu. Za sada moramo prihvatiti činjenicu da nemamo materijalnih sredstava koja bi nam omogućila izgradnju i opremanje jednog takvog odeljenja.

–       Druže direktore, meni je koronarni centar obećan kada sam prihvatio da dođem u Zemunsku bolnicu. Nadam se da će se u budžetu za iduću godinu odvojiti takva sredstva, barem za četiri kreveta i to samo za početak.

–       Nikola, ovaj izgleda misli da smo mi Amerika – šapćući reče Vitezović.

–       Mi ćemo to svakako pokušati, ali pošto znam mogućnosti grada Beograda, mislim da nam neće izaći u susret.

–       Ne razumem, kako su se onda našla sredstva za izgradnju IN hirurgije?

–       Sredstava u visini od šest stotina hiljada maraka su dobijena na poklon od zemunskih velikih preduzeće, zahvaljujući doktoru Vajnbergu.

–       Doktore Vitezoviću, ako vas dobro razumem, ja bih morao da nađem nekoga doktora Vajnberga, izvinite kolega, da bih mogao da lečim svoje bolesnike na savremen način.

Razleže se smeh.

–       Profesore, nažalost, ni ja do sada nisam bio upućen na koji je sve način izgrađena IN hirurgije. Zato predlažem da se u najskorije vreme sastanemo vi, doktor Vajnberg i ja, pa da o celom problemu prodiskutujemo i eventualno napravimo projekt na osnovu koga bismo pokušali da dobijemo materijalna sredstva.

–       Pre nego što se završi diskusija po ovom pitanju, želim da napomenemo da je pedijatrija prva na redu za građenje i opremanje IN. Svi se sećate da smo na mnogim našim diskusijama po ovom pitanju prvobitno govorili o jednoj bolničkoj IN, gde bi mogli da leže najteži bolesnici. Doktor Vajnberg nas je ubedio posle obilaska nekoliko IN i proučavanja literature da ta naša prvobitna ideja ne odgovara postavkama savremene medicine. Moram sada ovde da izjavim da sam mislila da doktor Vajnberg nije bio iskren i da je koristio termin „savremena medicina” da bi opravdao svoje lične stavove. Pošto sam bila na nekoliko kongresa u inostranstvu, raspitala sam se i utvrdila, da su postavke doktora Vajnberga bile stvarno savremene i da se na jednom odeljenju IN ne mogu lečiti i deca i hirurški bolesnici, niti bolesnici koronarne jedinice. Zato se kolegi Nikoli izvinjavam još jednom, ali zahtevam da se sledeća diskusija po ovom važnom problemu vodi i sa mnom. Molim vas, tražim da se pogleda zapisnik i da se utvrdi da je našem pedijatrijskom odeljenju dat prioritet posle hirurgije.

–       Mislim da nema nikakvih smetnji da o tome porazgovaramo zajedno

–       Sledeća tačka dnevnog reda je personal IN. Doktore Vajnberg, izvolite!

–       Moram da se izvinim kolegijumu što moram da opet oduzmem malo vremena po izuzetno važnom pitanju. Pre svega, samo vašem razumevanju mogu da se zahvalim što smo skoro na kraju naših zajedničkih napora da završimo izgradnju IN. Nažalost, takvo savremeno odeljenje povlači za sobom mnoge probleme o kojima se nije na vreme moglo misliti, a verujem da će povući još mnoge druge probleme u toku svoga rada o kojima ćemo morati da zajedno diskutujemo i iznađemo rešenja. Za sada je najurgentnije pitanje sestrinskog kadra koga pre svega treba obučiti za rad sa monitorima, ali je takođe, kao što i samo ime kaže, intenzivna nega bolesnika drukčijeg tipa od one nege kojoj su naše sestre učene u srednjomedicinskoj školi. Anesteziolozi su toga bili svesni jer i mi nismo imali prilike da za vreme specijalizacije vidimo jedno takvo odeljenje, niti da se susretnemo sa bolesnicima koji su danima, pa i nedeljama bez svesti, bez spontanog disanja, znači na veštačkoj ventilaciji, ili se pak zbog svog teškog opšteg stanja, medikamentozno drže u anesteziji, da bi se, na primer, smanjili klonično-tonični grčevi, opšti nemir ili epileptični napadi, pa se zbog toga nalaze na respiratoru. Takva nega bolesnika ne samo što zahteva specijalnu obuku nego zahteva izuzetan fizički i psihički napor. Prošlo je nepune dve godine kako sestre IN već rade pod sličnim uslovima. Mi smo iskreno obradovani njihovim entuzijazmom i željom da što više nauče. Do sada smo jedino mogli da konstatujemo da se možda češće razbolevaju nego sestre na odeljenjima. Suviše je kratak period našeg ispitivanja da bi se to sa sigurnošću moglo tvrditi, ali moj boravak u Holandiji i razgovori sa ostalim kolegama idu u prilog našim rezultatima. Moram naglasiti da smo pri izboru sestara vodili računa, pa su naše sestre u proseku vrlo mlade, staložene i fizički snažne osobe.

–       Nisi dodao da su i jako zgodne!

Glasan smeh na primedbu načelnika otorinolaringologije.

–       Kao što ste mogli da vidite iz priloženog materijala po ovoj tački, mislimo da je neophodno sestre IN ili posebno materijalno nagraditi ili im dati veći broj slobodnih dana za vreme godišnjeg odmora. Kao i uvek, reći ću iskreno svoje mišljenje. Potrebno i humano bi bilo da im se da i jedno i drugo. Nismo izgubili iz vida da davanje dužeg godišnjeg odmora neminovno vodi i ka povećanju srednjomedicinskog kadra tj. primanju većeg broja sestara. Zahvaljujem se na strpljenju i vremenu.

–       Ko traži reč po ovom pitanju? Ha, četiri, pet, šest diskutanata. Kolega Nikola, vi ste pravi „bure vesnik”. Dakle, načelnik Markov!

–       Moj predlog je da se o ovom pitanju ne diskutuje. Medicinske sestre ili braća su izbrale taj poziv. Priznajem da su nedovoljno nagrađeni. Zar mi lekari jesmo? Zar nije naša odgovornost veća? Ko je ikada govorio da smo mi lekari i fizički i psihički preopterećeni? Nikola, nije li sve ovo posledica tvog boravka u inostranstvu?

–       Kolega Vitezoviću…

–       Mogu da razumem bojazan kolege Vajnberga, ali bih se složio sa diskusijom dr Markova. Uz jedan dodatak. Ako bi se izašlo u susret zahtevu šefa IN, mislim da bi to izazvalo buru negodovanja kod preostalog srednjomedicinskog kadra, pa bi moglo da se dogodi da budemo preplavljeni zahtevima za povećanje prinadležnosti babicama, pa i sestrama sa operativnih grana. Toliko za sada.

–       Moje mišljenje je da je bitno da mi na stručnom kolegijumu dobro porazmislimo o predlogu dr Vajnberga. Mi smo lekari, mi nismo članovi Upravnog odbora ili Saveta radne jedinice ili Saveta bolnice. Molim vas, mi moramo da se borimo za humani odnos prema našem personalu i sve iznete činjenice koje je Nikola izneo su vrlo opravdane. U pravilnicima naše ustanove se jasno govori o nagradi prema radu. Znači, treba proceniti težinu rada, a mi ovoj proceni koja je izneta stručno i realno uz navode iz inostrane literature moramo da verujemo. Mišljenja sam da će srednjomedicinski kadar potpuno razumeti ovaj problem i da neće doći ni do kakvih neželjenih reakcija. Možda bih dodala da svako ima prava da konkuriše na mesto srednjomedicinskog radnika u IN. Ako neko smatra da može i hoće da više zaradi pod težim uslovima, neka izvoli.

–       Potpuno se slažem sa dr Krčmar. Molim vas, sve da jednom počnemo da zastupamo bolnički interes, a ne samo interes naših odeljenja. Nikola, nadam se da se nećeš naljutiti ako kažem ono što se često govori po kuloarima ove kuće – a to je da od kada ste vi anesteziolozi stigli u ovu kuću, mi smo postali neko trusno područje, da se na našim sastancima zbog vas suviše diskutuje, da ste uneli veliki nemir među sve nas itd. Zahvaljujući anesteziji koja nas je sve prodrmala, jer se bori za savremenu zdravstvenu službu, čitava naša bolnica postaje predmet zavisti. Želim vam reći da su me pre neki dan u Zagrebu na kongresu ispitivali kako smo uspeli da jedini u Beogradu imamo IN i operacioni blok kao posebno odeljenje. Nisam imao srca da im kažem da smo mi to već ukinuli tj, ne mi nego naš Upravni odbor i savet ustanove; da se stručni kolegijum držao potpuno neutralno i da se nije umešao u celu tu problematiku.

Gospodo doktori, to je bila stvar stručnog kolegijuma, a ne organa upravljanja. Operacioni blok je funkcionisao odlično, anesteziolozi su nas oslobodili mnogih briga i podmetnuli svoja leđa tamo gde smo to mi morali da podmetnemo mnogo ranije. Međutim, to je sada prošlost. Zato želim da nam se ne desi da imamo skupe monitore, izuzetnu funkcionalnu IN, pa da zbog naše kratkovidosti, navodno zbog ušteda i eventualnog otpora srednjomedicinskog kadra, kompromitujemo normalno funkcionisanje takvog odeljenja. Hajde da jednom priznamo da mi bez anesteziologa nikad ne bismo imali takvo odeljenje, sa sredstvima koju su anesteziolozi svojom upornošću stvorili, a mi ih neprekidno kočili. Sa kojim pravom, molim vas? Niti je grad, niti je bolnica imala novčana sredstva. Molim direktora i doktora Vajnberga da nam za idući sastanak daju detaljan pregled utroška novčanih sredstava ako prihvatimo bilo povećanje mesečnih prinadležnosti srednjeg kadra IN ili pak skraćenja radnog vremena, jer to je, u stvari, produženje godišnjih odmora. Zatim, broj sestara koji zbog toga mora biti primljen. Tek onda ćemo moći da diskutujemo o našim mogućnostima, a ne o tome da li je to potrebno ili ne.

–       Šta, zar odjednom nema više diskutanata? Imao sam utisak da se mnogo više ruku diglo za diskusiju.

Sastanak je ubrzo završen. Direktor je zadržao Nikolu.

 

Radni kabinet novog direktora ostao je neizmenjen. Obično se događalo da se prve promene zapaze u kabinetu direktora, a da se zatim sporije ili brže primete i u bolnici. Dok je direktor vodio neki duži razgovor telefonom, Nikola je mogao da ga posmatra.

Visok, prosed, lepo razvijen, oko 55/56 godina, vojničkog držanja. Visokog čela, sed, sivih kao čelik hladnih očiju, tankih usana, izduženog lica koje je izgleda retko kada krasio osmeh. Nije se mogao dati lako sud o njegovom karakteru.

–       Kako bi se i moglo? Načelnik saniteta Golog otoka. Možda ti je i oca poznavao, možda ga i lečio kada su ga isprebijanog posle „dočeka” doveli u golootočku bolnicu.

–       Ne verujem, u bolnici su radili takođe lekari zatvorenici.

–       Hteo bih da se malo više upoznam sa vama. Kada sam pripremao jutrošnji sastanak, iznenadio sam se kada sam video vaše projekte. To su retke osobine. Svi, pa i vi, svakako znate gde sam bio i šta sam radio do mog dolaska u ovu ustanovu, pa sam zato i navikao da pogledam dosije pre nego što razgovaram sa nepoznatim čovekom. Vi ste za mene ostali još do danas nepoznati, jer ste se vratili iz inostranstva, pa otišli na godišnji odmor, a ja stigao, pa se još nismo ni dobro upoznali. Dosta sam čuo o vama i moram da vam kažem da delim mišljenje sa dr Janjatovićem. Mislim prema onome što sam pročitao i čuo da ste vi anesteziolozi dosta toga do sada uradili, a da ćemo sada zajedničkim snagama pokušati da uradimo još više. Mislim da imam dosta mogućnosti da za realne i činjenicama potkrepljene projekte zaista dobijem materijalna sredstva. Video sam iz nekih vaših dosadašnjih dopisa da se borite da raspišemo konkurs za još dva anesteziologa. Već sam taj vaš zahtev stavio na dnevni rad Upravnog odbora i to će lako proći, jer sam dobio neka budžetska sredstva. Ja sam obišao u vašem odsustvu operacioni blok i vaše odeljenje i žao mi je bilo kada sam video da se u vašem odsustvu donela odluka, što nije bilo fer, da se blok rasformira i da operacione sale potpadnu pod hirurgiju. No, to je sada činjenica. Verujem da će se to ispraviti. Vidim da ste potpisali rešenje i da se niste žalili u zakonskom roku, a na to ste imali pravo. Zar vam je tako nebitno što ste od načelnika jedne samostalne službe postali šef odeljenja pod hirurškom službom i to sa manjim prinadležnostima? Mene lično interesuje zašto ste na to pristali tako olako?

–       Organi samoupravljanja su doneli takvu odluku sa obrazloženjem da se služba operacionog bloka i IN ukida zbog čisto organizacionih razloga. Ta služba je, kao što znate, dobro funkcionisala u ovoj bolnici. Što je najvažnije, služba nije ni bila kompletno oformljena. IN će tek do kraja godine biti kompletno opremljena tehnički.

Nadam se da će uz vašu pomoć i organa samoupravljanja do kraja godine biti takođe ekipirana. Znači, da bi se tek negde krajem iduće godine moglo definitivno i objektivno govoriti da li takva služba efikasno, rentabilno i organizaciono dobro ili loše funkcioniše.

Ako organi samoupravljanja i pored ovakvog obrazloženja jedne službe u odsustvu njenog načelnika, koga su poslali u inostranstvo na stručno usavršavanje, donose takvu odluku zbog „čisto organizacionog razloga”, onda mislim da ja nemam nikakvih novih argumenata, osim svojih ličnih, da se na tu odluku žalim. Konkretan odgovor na vaše pitanje je da nisam ni malo olako pristao na takvu odluku. Verujem da niste obavešteni i da niste dobili na uvid korespondenciju koju sam imao sa bolnicom za vreme mog boravaka u Holandiji. Tražilo se od mene da potpišem da ću zbog toga što sam poslan na usavršavanje ostati najmanje tri godine u Zemunskoj bolnici. Međutim, meni je Savet ustanove odobrio odlazak u Holandiju na usavršavanje bez ikakvih uslova. Dogovorili smo se da mi se da plaćeno odsustvo, a moj boravak i troškove puta snosili su Jugomontana i fabrika Godart iz Holandije. Da to nije tako organizovano, ne bih mogao u Holandiji da opstanem ni deset dana.

U rešenju kojim mi je odobreno usavršavanje nije bilo nikakvih klauzula niti mojih obaveza prema bolnici. Zato sam odbio da potpišem naknadno rešenje o mojoj trogodišnjoj obavezi. Od svojih studentskih dana pa do danas nisam želeo da imam nikakve obaveze da bih slobodno mogao odlučivati da li ću na jednom radnom mestu ostati ili ću dati otkaz i otići. Ovakav moj stav, koji je ostao nepromenjen posle vrlo žive korespondencije sa Upravom bolnice, konačno je doveo do toga da se isplaćuje samo pola mojih mesečnih prinadležnosti mojoj porodici do mog povratka.

–       Ja o tome, nažalost, nisam bio uopšte obavešten. Mogu da mislim da ste vi, koji ste toliko učinili za ovu bolnicu, bili jedan vrlo razočaran, povređen i gorak čovek.

–       Da li sam bio ili sam to još i sada, to nije bitno. No, da budemo iskreni, sve što je do sada učinjeno za ovu bolnicu, za anesteziju i operacioni blok učinili su anesteziolozi ove kuće, zajednički. Nisam to ja učinio. Nažalost, meni je neprijatno da svakoga puta kada se kaže da sam za bolnicu Zemun učinio mnogo, neprekidno ponavljam da ja nisam ništa učinio posebno ni mnogo, nego da sam se trudio zajedno sa svojim kolegama da ispunimo samo svoju dužnost.

Ma koliko to demagoški zvuči, to je bila dužnost lekara, specijaliste jedne mlade grane medicine, o kojoj čak ni naše kolege drugih specijalnosti ne znaju mnogo. Nas su poslali na specijalizaciji kao narkotizere, a mi smo se vratili kao anesteziolozi. Anesteziolozi još uvek nisu završili ono što su rekli da će završiti i bez čega ova bolnica ne može dobro da funkcioniše. Dok sam bio u Holandiji na usavršavanju, moje kolege, a naročito dr Acović, morala je da prođe kroz ceo ovaj mučan period skoro sama, a ja sam došao da završim ono što sam lično obećao, da i anestezija i IN počnu da funkcionišu onako kako to dolikuje jednoj bolnici na dva druma, čija su vrata 24 sata otvorena svim bolesnima i povređenim.

–       Doktora Vajnberg, trazi hitno operaciona sala, insistirali su da je izuzetno hitno!

Nikola je već bio u trku.

–       Doktore, ovaj razgovor ćemo nastaviti, javite se kada budete imali vremena.

 

Jureći niz stepenice, nalete na Vitezovića.

–       Nikola, javila je saobraćajna policija sa auto-puta, stižu tri teško povređena doktora koji su krenuli za Zagreb na kongres.

 

Na poliklinici su već anestetičari pripremali infuzije i aparaturu. Posle nekoliko minuta začule su se sirene sanitetskih kola.

Na prvim nosilima unet je pacijent prekriven debelim slojem prašine i naslagama već zgrušane krvi, iscepanog odela, bez mogućnosti da se utvrdi boja kože. Iskusni pogled prelete preko beživotnih tela, koja su odavala izlomljene ruke i noge koje su deformisano ležale. Nikola prepozna docenta sa higijenskog instituta čiji se grudni koš pomerao – disao je. Na drugim nosilima ležala je koleginica, hirurg sa Druge hirurške, čije su oči bile širom otvorene dok su joj iz nozdrva i iz ustiju tekla krv. Na trećim nosilima ležao je visok plav čovek sa velikim otokom na čelu, deformisanog nosa i velikih podočnjaka podlivenih krvlju dok mu je desna nogavica od pantalona bila preplavljena krvlju. Započela je još jedna bitka.

 

 

X                X                X

 

 

Košutnjak, je prvo bio lovište kneževa i kraljeva, a potom izletište Beograđana. Nekada prepuno divljači, među kojom je bilo i mnogo elegantnih i gracioznih košuta, otud mu ime. Tada kilometrima daleko od grada, do njega se dolazilo fijakerima, a oni veoma imućni jašući ponosno svoje čistokrvne konje.

 

Bilo je to izletište gde se dolazilo na celodnevni piknik, Đurđevski uranak [12], Gde su Prvog maja dolazile kolone radnika sa svojim porodicama, crvenim zastavama i parolama na kojima je krupnim slovima pisalo: PROLETERI SVIH ZEMALJA, UJEDINITE SE.

Grad se širio prema Košutnjaku, ali mu nisu dozvolili da se u njega useli. Opkolio ga je, ali nije smeo da sa svojim ružnim višespratnicama naruši oazu tišine. Sprečavala ga je nekada vrlo gusta i velika, danas ratovima osakaćena šuma uspravnih stoletnih stabala, prošaranih poljanama i proplancima, tu i tamo prekrivenim žutim cvetovima maslačka na zelenim travnjacima. Proplanci su se smenjivali sa gustom šumom, kroz čije krošnje je jedva prodirala svetlost.

 

U proleće su šetači i zaljubljeni parovi tražili ljubičice, koje su svoje mirišljave ljubičaste i lepe glavice skrivale ispod uvelog lišća. Vetrovi nisu uspeli da ga oduvaju sa zemlje na koju su pali ko zna koje, a možda i prošle jeseni. Brdo, do čijeg se vrha dolazi kroz oštre i opasne krivine, završavalo se platoom sa stazama i ponekom kućom ili restoranom koji su se tu nekako stvorili i pored zabrana izgradnje. Lepe fijakere zameniše automobili, ali izletnicima i zaljubljenima u dubini šume i na proplancima to nije mnogo smetalo.

 

–       Ti si se vratio iz belog sveta, a ja odlazim. Nikako da nam se putevi ukrste.

–       Dok sam ja bio odsutan, ti si intenzivno pokušavala da promeniš svoj život.

–       Da, ako misliš na razvod! Bili smo dva sveta i rešili smo da svako nastavi svoj život. Bili su to teški dani. Ne želim da te zamaram, ali ne samo što smo bili dva sveta nego sam ja bila i suviše naivna, pa sam jedva uspela iz stana, koji sam ja opremala od para mojih roditelja, da izvučem nešto svoje garderobe. Ti znaš da su mi roditelji imućni ljudi i da sem mene imaju još samo Anušku, koja se još nije udala. No, sve to nije bilo tako strašno, na to sam već zaboravila.

–       Dobro, pred moj polazak si se zaposlila?

–       Pošto sam morala da dobro platim, preko veze. Na konkursu su me izabrali i primljena sam u dom zdravlja. Najzad sam mislila da sam završila sa prošlošću i da mogu da započnem sve ispočetka. Ostala sam da stanujem kod roditelja, kao što si video danas. Oni su otišli u svoju vikendicu u Grocku.[13]

Počelo je da mi bude lepo, jer sam bila sama. No, sve to nije dugo potrajalo. Moj šef je verovao da pored debele koverte koju je primio da bih dobila posao ima prava i na mene. Kada sam odbila, nastao je pakao, sve što sam radila bilo je pogrešno. Sve što ja uopšte nisam uradila, stavljeno je na moj račun. Šef mi je narodni poslanik. Predsednik upravnog odbora, rečju – budža.

–       Zar nisi mogla da promeniš mesto i da se zaposliš negde drugde?

–       Konkurisala sam za ovih poslednjih meseci na deset mesta. Svugde sam bila odbijena. Niko mi čak ni novac nije tražio, do toga nije ni stiglo. U svojoj molbi morala sam da navedem gde radim, a karakteristike koje su stizale pismeno ili telefonom bile su dovoljne da nigde ne uđem u uži izbor. Posle svakog odbijanja, sačekivao me je cinični osmeh šefa. Pre tri meseca, posle nekih njegovih bezobraznih primedbi pred celim kolektivom doma, doživela sam pravi nervi slom. Uzela sam godišnji odmor i otputovala kod ujaka u Nemačku. Ostala sam duže u Nemačkoj, učestvovala na konkursima i preko nekih prijatelja moga ujaka, dobila posao u jednom manjem mestu u okolini Dizeldorfa.

–       Znači odlaziš, definitivno?

–       Da, verujem da se posle svega neću lako rešiti da se ikada vratim.

–       Mogu da zamislim da si vrlo gorka. Da li ti ujak živi negde u blizini?

–       Ne, on živi u blizini Štutgarta, tako da ću biti sama. Našla sam neke poznanike u Dizeldorfu, iznajmila jako lep stan, prinadležnosti su mi više nego pristojne.

Nikola se izvukao iz gradskog saobraćaja vozeći prema Košutnjaku.

–       Šta se sa tobom dogodilo? Da li si zaveo Holanđanke?

–       Nisam imao vremena za takve stvari. Bilo mi je prelepo, mnogo sam toga video i naučio.

–       Mislila sam da ćeš ostati u Holandiji.

–       Mnogi su mislili, ali, kao što vidiš, prevarili su se!

–       Ako te dobro shvatam, ti se protivio odlasku u inostranstvo.

–       Nekada sam bio ubeđen da nam je dužnost da ostanemo u svojoj zemlji i da pomognemo da se od nje nešto stvori.

–       Šta ti sada to znači?

–       Znači da nisam više.

–       Hej, gde me ti voziš? Kakve to namere imaš kad me voziš u šumu?

–       Namere su mi vrlo ozbiljne, vodim te u Golf na kafu.

–       A ja se ponadala da si rešio da se oprostiš od mene na najlepši način.

Pitanje ostade bez odgovora, Nikola je parkirao auto pred Golf klubom.

–       Ja neću kafu, hoću da se prošetam sa tobom kroz šumu. Zar ne shvataš, ja se već danima opraštam od Beograda. Nemaš predstave koliko se me usrećio što si došao i što si me doveo ovde!

Sunčevi zraci kasnog popodneva su se igrali sa jesenjim bojama lišća, dok ih je jedva osetni povetarac čas skrivao, a čas ih davao suncu na milovanje. Tišinu bi remetilo samo pucketanje suvih grančica koje su se slučajno našle pod stopalima ovih zakasnelih šetača. Njena ruka se nežno podvukla pod njegovu, dok joj je dlan tražio da se spoji se sa njegovim.

Dlan joj je bio hladna i vlažan. On obavi svoju šaku oko njene, grejući je. Čvrsto se pripila uz njega, kao da traži neku zaštitu. Oseti trzaje njenoga tela, pa onda jecaji, prigušen, pa sve jači i jači. Zastao je kraj jednog oborenog stabla i, pazeći da je ne uplaši, polako je gurnuo prema njemu. Bila je potpuno odsutna i dopustila mu je da je posadi na stablo. Sede pored nje, obgrlivši je. Njena glava kao da je to jedva čekala, spusti se na njegove grudi. U tišini koju samo šuma može da pruži čuli su se njeni jecaji koji su se negde gubili nošeni povetarcem. Jecaji se razrediše, povremeno praćeni trzajima celog tela, da bi konačno prestali. Ostali su i dalje da sede na tom debelom srušenom hrastu, koji je verovatno oborio neki grom ili oluja. Tu dugu tišinu poremetio bi ponekad samo udar kljuna nekog kosa o stablo ili cvrkut ptica koje su se spremale na počinak.

Potražio je maramicu, pokušavajući da je ne pomeri iz zagrljaja jer je osećao kako njeno potpuno opušteno telo nalazi mir u njemu. Poslušno, kao neko malo dete, dozvolila mu je da joj briše oči i lice, dunuvši u maramicu. Gledao je to njeno lepo lice, zatvorene kapke sa dugim trepavicama, nosić i poluotvorene usne i za trenutak mu se učini da su još uvek u onoj šumi ispod grada Omišlja, kada je učio te usne da se ljube. Koliko je projurilo godina od tog doba? Ona je ostala ista, kao da je sva razočarenja nisu ni dotakla. Bila je to lepa, osećajna mlada žena, koja možda još nije srela ili nije umela da pronađe onoga koji bi umeo, privučen lepotom njenog tela, da otkrije u njoj onu unutrašnju lepotu, inteligenciju i osećajnost, koju je ona želela da pruži, ali kao da je niko nije hteo takvu.

–       Tako, ja uvek sve pokvarim. Toliko sam želela da danas za tebe budem lepa. Ti i ne znaš šta sve jedna žena može da napravi od svoga lica samo kada hoće i ume. Sada sam ono pravo ružno pače, kako me je Kroka krstio. Koja pa žena izgleda lepo kada dozvoli da joj suze unište moleraj?

–       Ima nečega što vi, drage moje dame, ne znate. Ima trenutaka kada su i najružnije žene lepe. Trenuci kada su srećne, to je kada su zaljubljene i vole i trenuci kada izbija ona unutrašnja lepota. Ponekad to može biti kada su izuzetno nesrećne, kao ti sada.

Njene usne potražiše njegove. Nikada poljupci nisu bili neviniji i nežniji, ali zato puni ljubavi, bez one strasti koja pali požare tela kada izgaraju od želje. Ako duša postoji, možda se tako duše ljube.

Topot konja i dva jahača prođoše pored njih. Razdvojiše se.

–       Već vidim tebe kao jašeš konja i učestvuješ u lovu koji priređuje vlasnik nekog od zamkova na Rajni.

–       Čak i ako se to desi, znaj da ću biti u mislima ovde. Ovo veče, kao i sve što je bilo u vezi sa tobom, ostaće mi kao najlepši trenuci moga života. Sve ostalo iz mog života potrudiću se da već sutra, kada uđem u avion, zaboravim. Bojim se, ipak, to bar osećam danima, da ovaj bol koji si ti umirio držeći me u zagrljaju, bol što napuštam ovu lepu zemlju u kojoj sam rođena, nikada neće prestati. Lepotu onog što ti pružaš ženi, tvoja milovanja, tvoje poljupce – niko mi neće pružiti. Razumeo bi me kada bi osetio kako se žena oseća kada se daje i želi da se da cela, a onda oseti da žele samo njeno telo. Poljubi me još jednom.

U kolima su ćutali sve do kuće njenih roditelja. Još jedan kratak dodir usana, dve ruke koje se razdvojiše, dve reči: „Srećno i čuvaj se!”

Čekao je da otključa kapiju gledajući u njena ramena koja su opet podrhtavala. Nije se okrenula.

–       Još jedan stručnjak, još jedan intelektualac koji ode u beli svet, kao da ih mi imamo napretek.

–       Vreme je takvo, niste na ceni.

–       Bojim se šta će biti od naroda i zemlje kroz niz godina. Da li će se greške moći ispraviti?

–       Doći će drugi, a možda će se mnogi i vratiti,

–       Možda, ali ne verujem.

 

 

X                X                X

 

 

 

 

–       Doktore, opet komplikacije! Kamioni stoje na carini. Bojim se da ćemo opet kasniti. Holanđani monteri sa inžinjerom stižu sutra avionom.

–       Lepa gospođo Ema, otkud vi u Beogradu?

–       Zar vas to čudi? Pa vaša se aparatura montira, a vi ste moja simpatija i želim da se sve to obavi kako treba.

–       Hvala vam puno na toj pažnji, ali carina je problem vašeg preduzeća. Ja sam još juče iselio bolesnike iz IN i zauzeo skoro četiri hirurške sobe sa obećanjem da ćemo za četiri dana završiti montažu monitora. Vama ne moram da pričam šta znači kada na hirurgiji, koja ovih dana ima veliki broj operativnih zahvata, nema nijedna slobodna postelja, jer smo im mi uzeli osam kreveta. Operacioni programi su svedeni na samo hitne operacije. Danas nemamo nijedno slobodno mesto. Mi smo non-stop dežurni. Znate li vi to?

–       Doktore, sve znam, ali sve smo pokušali od jutros. Carina mora detaljno da pregleda sve pakete, a vi znate koliko kutija i paketa ima.

–       Zaboga, Ema, pa vaš direktor nije mačiji kašalj. Nije valjda pao u takvu nemilost da ga više ni carinici ne slušaju!

–       Direktor je u inostranstvu, tu i leži problem.

–       Ema, čekaju me da počnem sa anestezijom u operacionoj sali. Moram da prekinem razgovor, javiću vam se u toku dana.

–       Mogu li da vas povedem negde na ručak danas posle radnog vremena?

–       Ne znam. Ne verujem, ali do tog doba ću vam se javiti, ako me hirurzi ne likvidiraju u međuvremenu. Doviđenja!

–       Gospodine načelniče…

–       Nisam više, već nekoliko meseci…

–       Gospodine doktore, šefe, nemamo dovoljno posteljine u IN. Vešeraj nam ne radi zbog neke opravke.

–       Gde je doktorka Jasna?

–       Daje anesteziju u „jedinici“. Mi smo je još jutros obavestili, ali je ona rekla da se obratimo vama.

–       Dobro, samo da se pobrinem za jednog bolesnika u „trojci”, pa ćemo rešiti problem.

–       Nikola, bolesnica kojoj je juče urađena histerektomija^[14], ne izgleda mi danas najbolje. Molim te, kada stigneš, pogledaj je, pa mi javi šta misliš.

–       Važi, čućemo se!

–       Nikola, javi mi kada pacijent zaspi, odoh da popijem kafu.

–       Bojim se da za to nemate vremena, bolje bi bilo da ste već počeli da se perete za operaciju.

–       Molim te, ne žuri! Krupan je i debeo čovek, verovatno težak za intubaciju. Kaže mi internista da je sa tobom razgovarao i da ti je skrenuo pažnju da mu srce nije u najbolje.

–       Da, znam sve, nadam se da neće biti nikakvih problema.

Konačno, mir i tišina operacione sale. Kako se sve u životu brzo menja! Nekada, na početku specijalizacije, svaki ulazak u operacionu salu bio je skopčan sa nekom nelagodnošću. Bio je to strah. Uspavati, održavati bolesnika bez bola za vreme hirurške intervencije i probuditi ga posle završene operacije svežijeg i umirenog, jer je strah nestao, predstavljalo mu je veliko uživanje. Rad u operacionoj sali donosio je mir, koncentraciju na operativni zahvat i bolesnika. Bio je to odmor.

–       Dobar dan, doktore!

–       Jeste li dobro spavali?

–       Odlično, a vi?

–       Izvanredno, ne pamtim da sam se tako naspavao za poslednjih nekoliko godina. One vaše tablete su čudotvorne. Verovao sam da oka neću sklopiti od straha, jer sam operaciju odbijao godinama, dok se više nije moglo od silnih napada i bolova. Što je najlepše, ni sada me nije ničega strah, pa me to čudi.

–       Pa, dogovorili smo se juče. Ja ću da se plašim danas mesto vas.

Igla je bila u veni i Mira je čekala znak da započne sa anestezijom. Maska je bila nad bolesnikovim licem.

–       Evo prvo malo čistog vazduha sa švajcarskih Alpa. Dišite, samo duboko.

–       Jeste li platili carinu za uvoz?

–       Zar i na vazduh? – namignu Miri da počne sa ubrizgavanjem.

–       Znate, to je profesionalno, ja sam carinik.

Skoro mahinalno htede da zaustavi dalje davanje anestetika, da carinika probudi. No, i da je hteo, to se više ne bi moglo. Carinik je već duboko spavao.

Posle intubacije, kada su hirurzi počeli da prekrivaju bolesnika sterilnim čaršafima, Nikola sede da unese podatke u kartu anestezije. Pogled mu se zaustavi na istoriji bolesti i to na rubrici zanimanje: „direktor carine Beograd“.

Operacija je protekla bez ikakvih problema. Vitezović je izvadio žučnu bešiku u velikom stilu, bila je sva u priraslicama i prepuna sitnih kamenčića.

–       Gospodine načelniče, mogli bi vašem anesteziologu ponekad i da kažete kada operišete nekog drmatora.

–       Bio bih loš načelnik kada ne bih znao navike šefa anestezije, koji ne želi da zna koga operišem.

–       Kamion sa opremom stoji već nekoliko dana na carini, pa mi se čini da ako još nekoliko dana produži da stoji da ćemo imati problema oko dovršenja IN.

Kamion je tog popodneva bio u bolničkom dvorištu. Nikola je ipak naučio da ponekad treba znati kome se daje anestezija. Pod uslovom da se takvi drmatori, kao i direktore carine, i probude.

 

 

 

X                                    X                                    X

 

 

 

Debeli, takozvani telefonski kablovi, tanki, uzemljenja, konzole i štemovanje. Malter i prašina. Sve se to događa dok se odvija program u operacionim salama. Raskivaju se sanduci i iz sigurnosnih omota vadi se aparatura koja ide na provizorno napravljene probne stolove. Na raznim monitorima se pale i gase svetiljke, trešte alarmni uređaji, zvižde električne bušilice uz dovikivanja na engleskom, nemačkom i holandskom jeziku. Čuju se i poetične srpske psovke sa akcentom sva tri jezika. Stranci ih najbrže nauče. Ipak, najglasnije su bez akcenta.

 

Radilo se danonoćno već tri dana. Bili su ukopčani stimulatori koji su zamenjivali bolesnike u raznim teškim situacijama, kojima je čas padao pritisak čas se dizao. Puls koji je dostizao abnormalne vrednosti pa su se uključivali alarmi različitih tonova i jačine. Sve je ličilo na opšti haos koji je pretio da se nikada neće završiti. Neki monitori nisu bili ispravni, neki nisu reagovali čak i onda kada je „elektronski” pacijent već davno pokazivao da je „umro”.

Bezbroj zamršenih crteža i šema rasprostrtih po zidovima, po patosu, čak i po prozorima. Bezbroj nekih malih i velikih „časovnika“ koji su nešto merili i podatke slali na neke pisače. Pojavili su se neki Nikoli potpuno nepoznati instrumenti koji su ličili na hirurške, a to nisu bili.

Monitori, za koje je Nikola znao da ih nije nikada poručio, pokazivali su neke brojke, koje su vrtoglavo jurile ka milionskim vrednostima da bi se samo sekund kasnije pretvarale u čitav snop krivulja koje su se međusobno prepletale, treperile, gasile se i palile.

Holandski tehničari u tom opštem haosu su potpuno mirno radili. Izgleda da ih ništa nije zbunjivalo. Po katkad su se samo kratko međusobno konsultovali, pili ogromne količine kafe iz svog aparata koji su doneli iz Holandije zajedno sa svim svojim elektronskim čudima i jednim džakom u kome su stajale specijalne kutije u kojima je bila kafa, koja se samo ubacivala u aparat sa vodom, i, dok trepneš, litar sveže kafe je bio gotov. Radili su od ujutru rano do kasnu u noć, a onda bi pili šljivovicu pre, za vreme i posle večere iz vodenih čaša, kao da su stvarno pili vodu i potpuno trezni, makar naizgled, odlazili u hotel. Nikola je jedva uspevao da prazne flaše zameni sa punim. Ujutru su već bili uveliko na poslu kada bi Nikola ušao da ih obiđe.

Izgledao je a da čitavom poslu skoro neće biti kraj. Hirurzi su već počeli da gunđaju, jer su svi bolesnički kreveti bili puni, nije više bilo mesta ni za hitne slučajeve.

Vitezović je posle glavne vizite uhvatio Nikolu ispod ruke i ćuteći pošao prema IN.

–       Izgleda, ako se ja uopšte razumem u ovaj haos, da će ovaj posao potrajati dugo, dragi kolega Nikola. Danas je sedmi dan, a kraj se ne vidi. Gde su još demonstracije i obuka personala?

–       Ljudi rade skoro 15 časova dnevno. Više se od njih ne može očekivati.

–       Mi smo prihvatili želje anestezije, smanjili svoj operativni program, ali samo na dve nedelje. Direktor će morati da obavesti zdravstvenu službu grada da zatvaramo hirurško odeljenje, dok se sve ovo ne završi.

–       Ja u ove ljude imam poverenje.

–       I ja u vas, ali šta ako se pojave pet sanitetskih vozila sa urgentnim bolesnicima.

Odgovor nije ni očekivao, jer je brzim korakom napustio IN.

–       Holandija na liniji u vašoj sobi, hitno vas traži neko.

–       Halo Nikola, kako si?

–       Nisam bas sasvim loše.

–       Od direktora Godarta čujem da se montira oprema. Kada misliš da ćeš moći da dođeš u Holandiju? Obećao si da će to biti u septembru. Kod nas u Holandiji je danas kraj septembra. Koji je mesec kod vas u Jugoslaviji?

–       Isti kao što je i kod vas.

–       Šalu na stranu, ja imam ovde mnogo problema i jedva čekam kada ćeš da dođeš. Imaš li ikakvu predstavu kada će to biti?

 

 

–       Opet si se izvukao i nisi rekao kada ćeš definitivno doći. Dokle misliš da ćeš jednog profesora lajdenskog univerziteta moći ovako da vučeš za nos?

–       Nikog ne vučem za nos. Obećao sam da ću doći kada ovde budem završio svoj posao i svoju obavezu.

–       Rekao si septembar,

–       Svašta sam mogao da kažem. Zar sam mogao da pretpostavim da će se sve ovo ovako razvijati?

–       Slušaj, mene ne ubeđuj. Znaš i sam da ne znaš šta da učiniš. Želeo bi da ostaneš, a želeo bi i da odeš. Jednom to moraš da rešiš.

–       Hvala na savetu. Genijalan je.

 

 

–       Hej, Nikola gde si otplivao? Šta te to muči? Od kada si se vratio iz Holandije kao da nisi onaj moj stari prijatelj i kolega. Zar si izgubio poverenje u svoju koleginicu Jasnu? Idem da ti skuvam jednu kafu i hoću da znam kakve te muke more.

–       Šefe, neki ljudi vas traže, u IN su.

–       Ko ih je tamo pustio, sestra Miro?

–       To je ona lepa gospođa iz Jugomontane. Njoj se retko dešava da je neko negde ne pusti.

–       Ljubomorno žensko čeljade.

–       Ja ljubomorna, a vi već krećete. Znači da sam u pravu!

Bila je u pravu. Elegantno obučena, nasmejana, pošla mu je u susret sa ispružene obe ruke.

–       Kad breg neće Muhamedu, onda mora Muhamed bregu.

–       Draga gospođo Ema, hajde da pre svega ustanovimo ko je ovde Muhamed a ko breg.

–       Breg, a i Muhamed, muškog su roda.

–       Ne vadite se na kojekakve rodove, hormone i ostale stvari. Tražila sam vas nekoliko puta ovih dana i nikako da vas ulovim preko telefona. Imam utisak, to sam vam već nekoliko puta rekla, da vas vaši saradnici čuvaju od svakog ženskog glasa.

–       Ne samo od glasa. Oni vas već dobro poznaju, pa se brinu da jedna tako lepa dama…

–       Znam gde sada krećete, ali prekidam sada diskusiju koju ćemo večeras da nastavimo. Pre svega, htela sam da vidim kako izgleda doktor kome su se želje ispunile.

–       Nisu još, tek kada sve ovo počne da funkcioniše, onda će mi želje biti ispunjene.

–       Danas popodne će sve biti gotovo. Razgovarala sam sa glavnim inžinjerom. Prema tome, večeras lumpujemo svi zajedno. Molim vas, nema sada nikakvih izgovora. Ako ste dežurni, idem kod direktora i tražim da vas neko zameni.

–       Nisam dežuran, a po ovom kršu koji je oko nas mislim da od večere neće biti ništa.

–       Nikola, hitno u operacionu salu – Jasna se pojavi na vratima i brzo nestade.

–       Kažem vam ja, vas ovde čuvaju. Baš bih volela da vidim taj hitan slučaj!

–       Dok ne postanete direktor ove ustanove, ta prava će vam biti uskraćena.

–       Doktore, ja sam pred vašom kućom tačno u sedam sati.

–       Ja sam, pre svega, ovde popodne da se uverim da je sve završeno. Zateći ćete me u bolesničkom krevetu, pa ako se pokaže da sam posle prvog eksperimenta na sebi ostao živ i da sva aparatura funkcioniše besprekorno, onda pristajem.

–       Samo još sekund. Mogu li ja da budem prva pacijentkinja?

–       Hm, ne znam da li imamo prikladne spavaćice za ovakvu damu.

–       Što se mene tiče, ja mogu i bez spavaćice, ali ne znam da li će aparatura funkcionisati.

Odmeri ga vragolastim i uz to značajnim pogledom.

–       Gospođo, niste li vi previše sigurni u sebe? Da li vam se desi da se nekad i prevarite… Sad izvinite, ali moram da idem.

U hodniku prema operacionim salama stajala je Jasna i čekala ga.

–       Kao šef imaš prava da se ljutiš, jer je u operacionim salama sve pod kontrolom. Kafa je u tvojoj sobi skuvana i mislim da je red da nas dvoje malo popričamo.

Nasmejao se na ovakav Jasnin manevar. Otvarajući vrata, propusti je ispred sebe, povuče joj stolicu da sedne. Ponudivši joj cigaretu, zapali joj i sede prekoputa nje.

Nastala je tišina, izgledalo je da su oboje zauzeti pijenjem kafe. Međutim, Nikola je osetio da između njih kao da se isprečila neka prepreka. Jasna je takođe ćutala, jer je razmišlja verovatno kako da započne razgovor.

Toliko se toga desilo od kada se on vratio iz Holandije! Prosto nije bilo vremena da se kao nekada sedne i porazgovara o svemu i svačemu. Da li? Kada su došli kao mladi specijalisti, bilo ih je troje. Jedan od njih je otišao u inostranstvo, drugi se vratio iz inostranstva, pa otišao na neurohirurgiju. Dvoje specijalizanata je završilo specijalizaciju, još dvoje došlo na specijalizaciju. Pre nekoliko meseci primili su još jednog gotovog specijalistu i verovatno će se raspisati konkurs za još dvoje. Ipak, bilo ih je još uvek malo. No to nije bio razlog da se tako udalje jedan od drugog.

Nikola je bio duboko svestan koliko je ova njegova draga koleginica uticala na njega i učinila da on krene putem koji on sam ne bi nikada izabrao. Verovatno bi čitava njegova karijera izgledala sasvim drukčije da nje nije bilo. Evo, prođe već skoro deset godina od onoga dana kada ga je ta lepa koleginica pozvala krišom u bolničko kupatilo, njega kome je to bio prvi dan u Zemunskoj bolnici. I sada se nasmeja kada se setio koliko ga je taj poziv zbunio, terajući ga da misli na sve drugo, a ne na koleginicu koja ga je zvala da krišom popiju kafu u kupatilu i da ga upozna se problemima koji će se sručiti na njega, lekara opšte prakse koji je došao iz nekog Boljevca i pojma nema šta je to anesteziolog.

Nekim svojim istančanim osećajem birala je vrlo rizične puteve koji su do danas uvek vodili ka uspehu. Borili su se zajedno za svoju specijalnost, za odeljenje anestezije, nikada za svoje lične interese.

Ona se borila još za jedan interes, za njega, i to je dokazala za vreme njegovog boravka u Holandiji. Da nje nije bilo, ko zna da li bi ikad stigao do Holandije! Morao je opet da se osmehne. Da Eme nije bilo i Jasne, ko zna šta bi od njega bilo.

–       Već deset godina i nešto više se znamo i svašta smo preturili preko glave, od onog što samo dva anesteziologa mogu da dožive zajedno, pomažući jedan drugom u jednom teškom i odgovornom poslu, do svih onih ostalih momenata u kojima su se isprepletali naši lični životi i oni van operacione sale, u borbi da u ovom zemunskom „Špitalju” unesu neki nov duh. Pre neko veče sam mislila na sve te trenutke i dođoh do zaključka da smo više vremena proveli ovde, u ovoj bolnici, zajedno, nego da smo kojim slučajem bili bračni par. Često sam bila iznenađena kada sam samo iz jednog tvog pogleda znala šta misliš i šta želiš, dok bi ti sa lakoćom čitao moje misli i pružao mi mogućnost da mogu sve da ti kažem, mada kažu da sam vrlo zatvorena osoba. Ti si uvek bio pored mene kada sam se osećala nesigurnom, možda uplašenom i kada mi je bila potrebna tvoja ruka da se za čas na nju oslonim.

Naši odlasci na neurohirurgiju posle naših dežurstava, za šta smo koristili slobodan dan, i novine u anesteziji koje smo mi uspeli da uvedemo na kliniku koja pre nas nije imala anesteziologa – uplašili su me, jer sam predosećala da će klinika želeti da ti pređeš. Znam da su ti ponudili da kod njih dođeš, što bi za tebe lično i za tvoju karijeru bilo neuporedivo bolje nego da budeš u Zemunskoj bolnici. Pomislila sam: Danilo ode u Alžir, bila sam sigurna da ćeš ti na neurohirurgiju, a ja…

Ti nisi otišao, bio si od reči. Vratio se Danilo i ja sam vam stalno tvrdila da ćete me svi ostaviti, da jedina neću otići. Otišao je Danilo. Imali smo sreću, pa nam je uskočio Velja, koji nam je pomogao u najtežem momentu. Ni on nije mogao da odoli neurohirurgiji i otišao je pred tvoj dolazak. Bio je možda u pravu. Verujući da se i ti nećeš vratiti, izabrao je mirniju kuću. Kada je operacioni blok ponovo vraćen pod hirurgiju, bila sam ubeđena da se i ti nećeš vratiti. Mislim da bih to potpuno razumela. Veruj mi, niko ne shvata zašto si još u ovoj bolnici.

Jedino, to nisi više ti. Rekoh ti da sam uvek znala šta misliš, šta želiš, ali otkako si se vratio, kao da više nismo jedan drugom ono što smo bili pre tvog odlaska. Osećam da se nešto sa tobom događa, ali ja ne znam šta je to.

–       Zar stvarno ne znaš?

–       Da, stvarno ne znam.

–       Plaćamo cenu za ono što smo želeli da uvedemo u ovu bolnicu. Ni ti ni ja nismo to predvideli. Mesto da problema bude manje, njih je sve više; ja ne stignem ni da ti ih sve prenesem. Ti si nezamenljiv saradnik i prijatelj koji vuče veliku odgovornost za svakodnevni posao. Ja se, eto, bavim svim ovim organizacionim poslovima za koje smo prvo mislili da se ne mogu ostvariti, a sada kada se ostvaruju, vuku za sobom personalne probleme, organizacione probleme i ono na šta smo i ti i ja navikli, probleme nerazumevanja i, da ipak spomenem ono što je i meni i tebi strano – ljudsku ljubomoru, koja je kočnica svemu i koja zahteva veliku diplomatiju da bi se prevazišla.

–       Diplomatiju si doneo kao novu osobinu iz Holandije. Tamo su te tome izgleda naučili. Nešto si platio kao cenu za tu tvoju novu osobinu, nisi više nasmejan, raspoložen i postao si „zatvorena knjiga” čak i za mene.

–       Da li joj reći ili ne?

–       Treba joj reći, najbliži ti je saradnik. Već i vrapci na grani znaju da ideš u inostranstvo. Kako će joj biti, ako se ipak rešiš da konačno odeš ili dozna od nekog drugog?

–       Žao mi je nje ako ostane sama, bez svih nas koji smo počeli ovaj posao zajedno i zaklinjali se da ćemo ostati u ovoj bolnici, pa, eto, jedan po jedan odosmo.

–       Ona je bila vidovita i u jednoj diskusiji je to i rekla: „Svi ćete vi otići, samo ću ja ostati”.

–       Gledaš me i ćutiš. Zašto? Zar smo se toliko udaljili jedan od drugog da ima nečeg što ne možeš da mi kažeš?

Gledao je u te njene oči koje je toliko voleo, tu njihovu boju koja je znala da se tako menja i da svetluca…

–       Hej, ostavi se boje očiju… Jasna čeka da joj nešto odgovoriš, ti neozbiljni čoveče…

Započeo je priču o svemu što mu je ponuđeno u Lajdenu, o svom prvobitnom odbijanju, o otvorenoj ponudi dok ne završi izgradnju IN. Pričao joj je o svojim problemima da donese konačnu odluku. Kada je završio, ćutala je i nije gledala više u njega. Između njenih prstiju dogorevala je poslednja od mnogih već popušenih cigareta.

Nastala je neprijatna tišina. Čekao je da ona nešto kaže. Očekivao je da će biti ljuta, da će mu svašta reci, takva je bila njena lička priroda, ali prevario se.

Odsutno je ugasila cigaretu i odmah posegla za drugom koju poče da prinosi usnama, pa je opet lagano vrati u kutiju. Nekim usporenim pokretima stavi kutiju u džep. Podiže se, pa kao svaka uredna žena, pomeri stolicu na kojoj je sedela prema malom okruglom stolu. Podiže pogled prema Nikoli, zagleda se u njega.

Lice joj se zgrči, a usne joj skoro šapatom rekoše

–       Znači i ti ode…

Naglo se okrete i izađe lagano, čak vrlo pažljivo zatvarajući vrata.

Do nje nisu doprle Nikoline reči:

–       Nigde još nisam otišao i pitanje je da li ću otići.

No ona to nije čula, ili nije htela da čuje. Nikola je dosta puta video njene suze, no znao je, sada je nešto drugo bilo, ona je želela da ostane sama sa sobom.

Pogledao je na sat. Bio je iznenađen, bilo je već kasno popodne, niko ga nije tražio, čak ni telefon nije ni jednom zazvonio. Krenu da vidi kakva je situacija u IN i ušavši u prostoriju, skoro da nije mogao da poveruje svojim očima. Svi aparati su stajali na policama iznad bolesničkih kreveta, Holanđani su skupljali razbacane kablove i svoje instrumente. Pređe u komandnu kabinu gde su se nalazili kontrolni aparati sa kojih se mogao da kontroliše na ekranu svaki bolesnički krevet pojedinačno. Sve je funkcionisalo. Čistačice su prale prozore, dežurne sestre su nameštale krevete i punile ormane lekovima i infuzionim rastvorima. Neki nepoznati ljudi su merili nešto opet nekim nepoznatim instrumentima.

–       Izvinite, ko ste vi?

–       Oprostite što se nismo predstavili, ali glavna sestra nam je rekla da u tri sata mora sve da bude gotovo, hoće da iznenade šefa. Mi smo iz Simensa i kontrolišemo aklimatizaciju.

 

Bila je ovo prva prijatna zavera za koju je čuo. Glavni inžinjer sa kojim se još na seminaru u Holandiju sprijateljio, gledao ga je smešeći, noseći mi čašu za vodu punu šljivovice.

–       Pa ovo je neverovatno! Meni se činilo da vam treba još najmanje nekoliko dana da završite celokupnu instalaciju – obrati se on glavnom inžinjeru.

–       Eh, da nije bilo ovog tečnog zlata, ne bismo mi još bili gotovi. Živeli, doktore, i neka vam je sa srećom. Imate jedno jako lepo odeljenje, možda jedno od najlepših koje smo do sada instalirali. Završili smo vam posao četiri dana pre roka zahvaljujući tome jer ste sve predvideli i dobro isplanirali. Jednom uvek svemu dođe kraj – reče on smejuci se. – Mi bismo sada na napravimo raspored sa vama kojim ćemo redom početi sa obukom. Pre svega, moji saradnici bi želeli da se danas popodne malo odmore i da malo vide nešto od Beograda. Večeras avionom stiže inžinjer Lukas čak iz Abu Dabija da bi bio na večeri sa nama. Gospođa Ema nam je obezbedila vodiča, a večeras se vidimo na večeri. Molila je da joj se javite telefonom. Sutra ujutru počinjemo u osam sati obuku sestara i doktora koji su van operacionog programa.

–       To je moja briga, liste su gotove i vi ćete sutra imati sve raspoložive ljude.

–       Tehničari se vraćaju sutra ujutru za Holandiju, a samo nas trojica ostajemo sve do dok ne ustanovimo da svako ume da rukuje sa aparaturom.

Dogovorivši se oko još nekoliko detalja, a naročito oko demonstracije aparature hirurzima, Nikola ode do anestetičara da se i sa njima dogovori, pa krenu kući.

Na izlasku iz bolnice srete direktora.

–       Šta, zar tek sada kući?

–       Da. Vi ste prvi kome mogu da saopštim lepu vest. IN je završena. Svi aparati funkcionišu. Od sutra počinjemo sa obukom.

–       Direktor ima jednu molbu. Može li on „preko veze” da zamoli svog kolegu da bude prvi koji će ne samo čuti nego i videti. Ako hoćete, da me kao prvog doktora i obučite u rukovanju aparaturom. Pod jednim uslovom: da mi sutra ne podnesete račun za prekovremeni rad.

–       Kada bih vam takve račune podnosio, bio bih verovatno vrlo bogat čovek.

–       Zar vi to niste?

Nikola ga pogleda iznenađeno:

–       Da, u pravu ste, danas se osećam stvarno kao najbogatiji čovek na svetu.

 

Uveliko je pao mrak kada su dva doktora napuštali IN. Prizor je stvarno bio neverovatan. Prostorija je pre ličila na neki vasionski brod, nego na bolničku prostoriju. Ekrani osvetljeni plavičastom svetlošću, niz raznobojnih lampica koje su se palile i gasile…

–       Hvala vam na svim objašnjenjima i na vašem vremenu koje ste uložili da mi omogućite ovo uživanje. Možda vi i niste svesni da je ovo dan koji će napraviti prekretnicu u lečenju bolesnika. Ovo je jedna čitava revolucija, početak novog doba. Ovo bismo morali da proslavimo, predlažem da negde svratimo na piće.

–       Vrlo rado, ali neki drugi put, jer sam obećao ekipi Holanđana, koji su skoro danonoćno radili da bi sve ovo na vreme završili, da ću zajedno sa njima večerati.

–       Držim vas za reč. Hvala još jednom i prijatno veče!

 

 

[1] Crvena legitimacija je članska knjižica Komunističke partije.

[2] Vitalne vrednosti su parametri koji se mogu metriti i registrovati i koji govore o težini opšteg stanja bolesnika. Najjednostavniji su puls, arterijski pritisak i disanje.

[3]Fildžani – turska reč, male kafene šolje bez drške od tankog porculana u bakarnom ili mesinganom oklopu ukrašenom raznom istočnjačkim ornamentima

[4] Tufahije – turski kolač napravljen od kuvane oljuštene jabuke čija je sredina izvađena pa filovana sa kombinacijom mlevenih oraha, suvog grožđa i meda.

[5] Kafana u kojoj su se mogla da poruče samo neka jednostavna narodna jela, jeftina.

[6] VIP- Veza i prijateljstvo

[7]GULAG – (Glavnoje upravljenije lagerej) Sistem koncentracionih logora u SSSR- u

[8]Štrafta – korzo gde se svako veče skuplja omladina i šeta .

[9]Trahealna kanila je metalna cevčica koja se operativnim putem stavlja u dušnik u predelu vrata kod operativnih zahvata kada je dušnik povređen u svojim gornjimdelovima (na vratu, kod tumora, traumatskih povreda) i raznih povreda na licu, gde su povređeni disajni putevi, i kod svih teških komatoznih stanja kada je kompromitovano disanje.

[10]Aminokiseline su belančevine neophodne organizmu i naravno masti čiji se značaj naročito ustanovio kod vasionskih letova i, logično, kod teških komatoznih stanja gde je normalna ishrana nemoguća, pa se daju bolesnicima u tečnom stanju kao infuzije.

[11]Koronarna jedinica – intenzivna nega kardioloških bolesnika, u kojoj su najčešće teški srčani bolesnici.

[12]Đurđevdanski uranak

[13] Grocka – varošica kraj Dunava na čijoj se teritoriju nalaze mnogobrojne vikendice Beograđana.

[14]Hysterectomia – ginekološki operativni zahvat vađenja materice.