KNJIGA 23

Probudio ga je poljubac. Držao je zatvorene oči, znajući da će dobiti najmanje još jedan. Vesna je i posle toliko godina braka još uvek nasedala na njegove šale. Nije mogla baš lako da otkrije kada je ozbiljan, a kada se šali. Teško je mogla da raspozna da li nešto stvarno ne primećuje, ili je samo to kobajagi. Uživao je u njenim ljutnjama i žalostima koje je vrlo lako pretvarao u radost. Ovoga puta nije uspeo, bio je pročitan.

–       Hajde, ne šali se! Avion te neće čekati.

 

Skočio je kao oparen iz kreveta. Reč avion ga je potpuno razbudila. Opet mu je ukradeno jedno od njegovih najdražih uživanja – da se budi u fazama, kako je on to nazivao. Voleo je trenutke kada se u toploj ugodnoj postelji počnu da probijaju tračci svesti kroz san. Ta ušuškanost i ututkanost tople postelje i sna kao da ga je štitila od svega što je java sobom donosila. Želeo je da produži te trenutke polusna koji java još nije uspela u potpunosti da potisne.

Nažalost takvih buđenja je bilo sve ređe, valjda je zato i uživao toliko u njima. Lekari se bude u fazama retko, a anesteziolozi još ređe.

 

U hladnom kupatilu ježio se na svaki dodir četkice za brijanje nakvašene hladnom vodom iz slavine nad lavaboom.

–       Ako ništa drugo, ovo će se promeniti od sutra.

–       Ha, ha, ha, kada te čovek čuje mogao bi da pomisli da napuštaš otadžbinu zbog jutarnjeg brijanja sa toplom vodom.

–       Gle, probudio si se! Danas ćeš biti u situaciji da mnogo šta komentarišeš, ali nemoj na ovaj tvoj cinični i zluradi način. Isuviše je sve ovo tužno, čak bi se i najveći cinici uzdržali da danas budu u svom elementu.

 

Dok se na brzinu oblačio, misli su mu letele od pertli na cipelama, pa do božićne jelke koju je sa tugom gledao.

–       Danas je tek drugi dan Božića. Okićenu jelku će ostaviti za sobom, a ove godine je bila, kao retko koje, velika, raskošna i još je mirisala na šumu u kojoj je rasla. Svi su joj se obradovali, a naročito deca. Milica i Maja često ulaze u sobu kao da nešto traže, samo da bi još jednom prošle pored jelke. Maja pomilova jednu njenu grančicu, nešto prošapta i istrča iz sobe.

Milica je bila dovoljno matora i sigurno da su joj u školi već davno preoteli verovanje da Deda Mraz ili Božić Bata donose jelke. Maja je tek pošla u zabavište i duboko je verovala u Božić Batu. Zabavište joj je poklonilo i Deda Mraza, trudeći se da po svaku cenu izbrišu iz dečije mašte Božić Batu.

 

Uz takve misli, vezujući pertle, tek jutros je primetio da je jedna pertla toliko iskrzana da samo što se nije iskidala.

Bila bi to skoro čitava tragedija, sve stvari su bile zapakovane i odnete. Drugih pertli nije u kući bilo, a radnje još nisu bile otvorene u tim ranim jutarnjim časovima.

–       Smešno je ne otići na put zbog jedne prsnute pertle. Uvek bi mogla da se uveže. Razlog je stvarno loš, zato pazi, nemoj da ti se stvarno to dogodi! U Holandiji te čekaju, a ovde već svi očekuju da prestaneš da im remetiš svakodnevicu. Jedino se tebi još ne ide, pa u pertlama tražiš spas.

 

Sve što je jutros radio bilo je tako standardno, kao i svakog jutra Čak je i vremenski period bio isti, pola sedam izjutra. Ipak, sve je bilo drugačije i svako je od ukućana znao da se sve ovde događa po poslednji put. Od sutra će život biti drukčiji i nikada neće biti kao juče.

 

Vesnini roditelji su pokušavali da zadrže svoje suze i da pridaju veliku važnost pripremi doručka i oblačenju dece. Danima su krili svoj bol i tugu od Vesne i Nikole. Živeli su u slozi i ljubavi godinama u tom stanu, malom, tesnom za ovoliko ukućana. Deki i baki ništa nije bilo teško. Uzeli su veliki teret na svoja leđa da pomognu u ovoj teskobi, okruživši sa puno ljubavi i topline svoje unuke koje su kraj njih rasle, želeći da njihovu decu, sada roditelje, oslobode briga, bar onoliko koliko to oni u njihovim starim godinama mogu.

Teško im je bilo već danima, pitajući se ko će se o njima brinuti kada se razbole od dečjih bolesti? Ko će ih odvesti u zabavište i školu, ko će ih staviti u krevet kada im se roditelji nalaze na obaveznim dežurstvima i sastancima?

 

Vesna i Nikola su osećali koliko teško pada ovaj rastanak njihovim roditeljima, koji su uspevali da im omoguće da od svojih skromnih prinadležnosti žive bolje. Umeli su da im uštede na mnogim, neminovnim, svakodnevnim izdacima, na održavanju kuće, kuvanju, spremanju i nabavci, trudeći se da im „deca ne primete“ kada bi od svojih skromnih penzija tu i tamo dodavali, hvaleći se da su mnogo toga nabavili jeftinije. Hvalili su svoju umešnost u ekonomisanju i svoje veze. Preko prijatelja i poznanika se moglo mnogo toga nabaviti po mnogo nižim cenama, ali ne toliko jeftino kao u njihovoj priči. Mada su i jedni i drugi roditelji na izgled bili zadovoljni što su mladi rešili da krenu u beli svet, Nikoli i Vesni je bilo teško što ih ostavljaju u godinama kada su im bili najpotrebniji. Tešili su se i sebe ubeđivali da će im mnogo više moći da pomognu, naravno materijalno, nego što bi to mogli ovako, živeći u večitoj besparici i teskobi, dok su deca bila svakog dana sve veća i zahtevnija.

 

Bilo je to tužno jutro u kome je svako krio svoju tugu.

Minuti su brzo prolazili, stigao je Branko sa svojim kolima i ukrcao deo prtljaga, deda Bonija i majku, Vesnu i Maju.

Nikola je izašao pred kuću da otrpa taunusa, jer je noćas cele noći padao sneg. Mladi komšija se pre neki dan ponudio da deo prtljaga i nekog od ukućana poveze i isprati do aerodroma. Nikola je iznenađeno zastao. Taunus je bio potpuno otrpan, očišćen od snega i leda. Sačekao ga je mladi komšija kome je otac „za dobro učenje“ otkupio Nikolinog taunusa.

Bio je to jedan od onih dečaka koga je odmah po dolasku iz Boljevca lečio od zapaljenja pluća. Dečak je preko svojih „veza“ sredio da se doktorova kola ne diraju, jer je doktor veliki „laf“. Doktorova kola su od tada bila bezbedna. Ratkapne, brisači i ukrasni znaci više se nisu krali, kola nisu bila ni jednom pozajmljena,[1] što je bila u tom kraju Beograda retkost.

–       Baš si me prijatno iznenadio, mnogo ti hvala!

–       Hvala vama. Nemate pojma koliko sam bio srećan kada ste me ponekad povezli u školu, a kasnije na fakultet. Stvorili ste mi imidž pred drugovima. Prosto ne mogu da poverujem da sam sada ja vlasnik ovog lepotana. Zato sam se i ponudio da vas ja danas odvezem na aerodrom. Znam koliko ste uvek prali i glancali auto, pa nisam smeo da dozvolim da vaša zadnja vožnja u njemu bude drukčija.

Otvorio je vrata vozača kao i svakog jutra i već stavio nogu u kola kada se seti da on nije više vlasnik tog automobila.

–       Komšija, zamolio bih te da ja vozim do aerodroma. Slobodno reci ako imaš nešto protiv.

–       Ma ni govora, samo izvolite!

–       Tatice, a mogu li ja da sednem do tebe?

–       Kako da ne, ti si već velika devojka. Samo se veži!

 

Beograd se budio. Jutros je stvarno bio grad u belom. Glavne ulice su bile raščišćene i kolovozi još uvek uzani i beli. Redovi pred autobuskim stanicama govorili su da se gradski saobraćaj ipak zaglavio i neredovno funkcioniše. Nestrpljivi vozači su pokušavali da jedan drugog preteknu, klizajući se i predstavljajući životnu opasnost. Taunus, kao dobar, već naviknut konj, išao je sigurno putem kojim je godinama prolazio u jutarnjim časovima prema Zemunskoj bolnici, putem ka surčinskom aerodromu. U kolima je bilo toplo, radio je svirao starogradske pesme. Sve je bilo tako svakodnevno da je čak i smetalo.

Poslednji put u taunusu, koji ostavlja, u kome je proveo toliko lepih časova i na koga je bio tako ponosan.

–       Na kraju, baš je to smešno, bio je to moj jedini posed, a sada i njega više nemamo.

–       Tatice, da li ćemo u Holandiji da kupimo istog ovakvog taunusa?

–       To, Milice, još ne znam. U svakom slučaju, ići ćemo sigurno da nova kola zajedno izaberemo.

–       Moja Milice, tata će tamo sigurno da kupi mercedes, doktori u inostranstvu voze skupa kola. Kada ti odrasteš i kada se vratiš, tata će ti svakako kupiti trkački mercedes, pa ćeš biti glavna u Beogradu.

–       Kada porastem, moliću tatu da mi kupi fiću da vozim majku i sestricu Maju.

–       Dakle, komšija, kao što vidite, ima i takvih Jugoslovena koji ne idu samo u inostranstvo da bi se vratili sa novim mercedesom, nego i takvih koji hoće fiću.

Beograd i Zemun su se sada videli samo u retrovizoru. Kalemegdan sa Pobednikom i toranj Saborne crkve ostali su za njima. Još jedan pogled i „Beli Grad“ nestade.

 

Pred samim aerodromom su stigli Brankova kola i resto porodice. Oko same aerodromske zgrade mehanizacija je čistila sneg. Tek se ovde videlo da je preko noći dosta napadao.

–       Nadam se, komšija, da su već piste očistili, inače mislim da ćete danas tek oko podne poleteti ili će let biti odložen za sutra!

–       Verujem da ćemo sigurno poleteti!

Setio se svog polaska iz Boljevca, pre nekoliko godina, bila je isto zima. Sve je izgledalo zavejano i neprohodno. Pa ipak je ispred njega sve bilo pročišćeno.

–       Ne znaš ti, moj mladi komšija, da ja imam svog anđela koji me čuva i za mene sređuje ovakve poslove.

Istovareni su koferi i crveni taunus je odvezao njegov novi vlasnik, dok su ga pogledi osmoro očiju otpratili kako nestaje u belini snega. Otišao je njihov prijatelj, crveni četvorotočkaš, koji ih je verno služio, vozeći ih na godišnje odmore, lepe vikend-izlete, u posete prijateljima i poznanicima. Vozio je Nikolu u taj čudni bogati beli svet, u Holandiju. Proveo ga kroz skoro pola Evrope i vratio ga čitavog kući.

Bio je to tek početak opraštanja. Danas će se porodica skoro iz minuta u minut samo opraštati.

U aerodromskoj hali, dok se predavao prtljag, kontrolisale rezervacije i uplaćivala aerodromska taksa, pristizali su najbliži prijatelji i Nikolini roditelji da isprate te buduće Holanđane.

 

Svi su ti ispraćaji iz ove hale inostranih letova poslednjih godina bili slični. Izgledalo je da je hala puna putnika. Čudnih putnika, koji su imali izuzetno malo prtljaga. Na spratu, gde se nalazila kafeterija, svi stolovi i sva mesta bila bi zauzeta, čak su se i stolovi spajali. Kelneri su na velikim poslužavnicima na brzinu donosili kafu uz vinjake, šljivu i lozu, i bezbroj čaša kisele vode. Nekome bi se učinilo da to kreće na put neki fudbalski ili košarkaški tim sa gomilom navijača, koje je druga gomila došla da isprati. Kada bi preko zvučnika bio objavljen „poslednji poziv putnicima koji putuju za…“, nastalo bi komešanje gomile.

Rukovanje, poljupci, dugi zagrljaji, suze i po neki jecaj. Cela ta gomila, manja ili veća, kretala bi prema carinskoj zoni i tek tu bi se ustanovilo da samo jedan, ili njih nekoliko, prolazi kroz carinsku i policijsku kontrolu. Ostali bi stajali pored ograde, oni koji ne bi stali u prvi red propinjali su se na prste da bi preko onih ispred videli svoje prijatelje ili rođake, a iza njih bi se formirao novi red, pa tako dok se svi ne poređaju da vide da li je On, Ona ili da li su Oni prošli kroz policijsku kontrolu, jer „nikada se ne zna“.

Slučajnom posmatraču bi sada postalo jasno da ovaj ispraćaj nije bio za one koji – eto tako malo – odoše do Berlina, Beča, Minhena, Pariza ili Londona, Vankuvera, Melburna ili onih mnogobrojnih država Amerike.

Odlazili su da se skoro ne vrate. Ko zna, možda se više nikada i ne vrate? Odlazili su najčešće u neizvesnost. Ređe via, via, obećano im je da će dobiti neki posao i boravak. Izuzetno retko na poziv preduzeća ili ustanove koja im je obezbedila stalni boravak, adekvatno radno mesto prema kvalifikacijama, uz priznavanje svih papira i nostrifikacija diploma.

Odlazili su najčešće oni sa kvalifikacijama. Mladi ljudi, pred kojima je bio život i karijera. Odlazili su u početku isključivo oni koji nisu imali partijske crvene legitimacije, no lagano se počeo da povećava broj onih koji su svoje crvene legitimacije vratili, slučajno zaboravili da su ih ikada imali. Bilo je i onih koji su ih zadržali i otišli na plaćeno stručno usavršavanje, pa onda, našavši sigurno i dobro plaćeno mesto, zauvek u inostranstvu ostali.

Odlazilo se iz raznih pobuda. Neko je želeo samo beli mercedes. Neko je bio bez stana, pa želeo da zaradi novac i da ga kupi, neko nije mogao da nađe zajednički jezik sa režimom, jednopartijskim, uveliko korumpiranim sistemom, ne videći budućnost svoju, pa ni budućnost svoje porodice.

Kretalo se i iz čistog avanturizma. Bilo je i onih koji su stvarno morali da beže da ne bi otišli u zatvor ili pak oni kojima je Jugoslavija bila tesna zbog dobro organizovane policije. Odlazilo se sve više i više, a vraćalo se retko.

Šaputalo se o tome. Pričalo se kasnije sve glasnije i glasnije. Stizala su pisma, zvonili su telefoni. Stizale su prekrasne slike u boji. Slike, kao dokument uspeha, sa lepim kućama u pozadini, ispred kojih je bio beli mercedes ili neki sličan skupi auto. Odlazila je familija i prijatelji u goste. Vraćali se puni priča koje su ličile na bajke. Pričalo se uglavnom o uspelima, retko o onima koji nisu.

Neuspeli nisu slali slike, pa ni u goste im se nije išlo. Izgledalo je da je svako ko je otišao brzo postigao uspeh i da je tamo u tuđini više cenjen i poštovan nego u svojoj otadžbini. Ponekad bi se spominjao nov termin – građanin drugog reda. Odnosio se na one neuspele ili pak na one pakosne koji nisu imali hrabrosti da krenu, pravdajući se da oni nikada ne bi mogli da budu tako poniženi, ostajući zauvek građani drugog reda.

Oni koji su umeli da misle pitali su se: „Koga su oni reda građani u svojoj otadžbini bili?“

Odlazilo se ne samo avionima, njima ponajređe. Odlazilo se vozovima, autobusima i privatnim kolima. Govorilo se da su to hiljade, pa desetine, pa stotine hiljada. Pričalo se, niko to nije istraživao, niko u štampi o tome nije pisao. Zvanično se ćutalo. Izgledalo je da se vlast ne uzbuđuje što mladost i stručnost jedne države odlazi, što školovani kadrovi za čije se učenje i studiranje odvajao priličan deo finansijskog kolača odlaze. Nije Jugoslavija bila tako bogata zemlja da se tek tako moglo prelaziti preko svih ovih činjenica. Verovatno da se to ne bi ni događalo u nekoj državi koja se starala o budućnosti svoga naroda.

 

Drugovi iz vlasti, i oni pored njih, živeli su bolje nego oni u inostranstvu. Opstajali su na vlasti, jer su skoro ljubazno otvorili granice, dali pasoše, ukinuli vize. Zato nezaposlenih nije bilo na biroima rada. Kasnije će se saznati da su biroi čak i radnu snagu izvozili za priličnu sumu deviza godišnje. Devize su i pristizale iz inostranstva. Skoro svako od gastarbajtera[2] je imao i po nekog svoga kome je slao deo svoje zarade. Banke u komunističkoj zemlji iznalazile su razne načine i povoljne kredite kako bi privukle devizni novac.

Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija tonula je sve više, kako ekonomski tako i politički.

Oni koji su videli i znali, ćutali su ili samo međusobno šaputali.

Obični građani su verovali u lažni sjaj i veštački standard, smatrajući da je to plod njihovog zalaganja i njihovog rada. Putovali su po svetu, po socijalističkim republikama u istočnom bloku i bili srećni što su Jugosloveni. Verujući da im budućnost donosi nove radne pobede.

Oni na vrhu sa ostarelim Josipom Brozom verovali su u čudo. Vlast je svakako bila opojna, a budućnost daleka i neizvesna.

 

Kelneri su donosili kafe, pića i kisele vode. Žagor glasova, mnogo zagrljaja, čvrstih stisaka ruke i ohrabrujućih pogleda prijatelja u kafeteriji, osmesi i pitanja koje nije čuo. Možda nije ni želeo da ih čuje, a, na sreću, u toj gužvi niko nije ni očekivao odgovor.

Znao je iz dosadašnjeg iskustva:

–       Kada jednom nešto rešiš, pa započneš, to onda ide svojim tokom. Skoro da ništa više sam ne moraš ni da uradiš. Kako bi bilo lepo da sam već u avionu, da prestanu sva ta pitanja, svi ti razgovori, svi saveti koje danima slušam. Poznanici, prijatelji, kolege, bivši učitelji i rukovodioci, svi odjednom kažu da je vrlo pametno što sam rešio da idem.

 

Tih dana pred polazak su me roditelji najmanje videli. Skupili smo se na prvi dan Božića na porodičnom ručku. Više su to bili razgovori sa unukama, Vesnom i njenim roditeljima, nego što sam ja uspeo da sa njima, svojim roditeljima, razgovaram.

Mama – kako se smanjila! Da, više se smanjila, nego što je ostarila; još uvek je lepa i izgleda mladolika za svoje godine. Nekada davno, dok sam bio mali, voleo sam da joj sednem na krilo, da prislonim svoje lice uz njeno i da udišem miris njene kože, koja je uvek lepo mirisala. Kako sam bio ponosan na svoju majku, koja je bila tako lepa, pametna i uvek nasmejana i ljubazna prema svojoj okolini. Često bi, milujući me, govorila: „Jednog dana kad ti budeš veliki, a ja stara…“

–       Ne, nikako, to nikada neće biti, ti ćeš uvek ostati mlada, ti nikada nećeš da ostariš, ja to neću nikada dozvoliti… Bože, kako sam verovao u to što sam govorio.

Znam koliko je bila srećna kada sam se vratio iz Boljevca u Beograd, koliko se uvek radovala našim susretima. Okružila me je sa toliko mnogo ljubavi da mi je ta ljubav bila teška.

Imam utisak da za nju nisam nikada odrastao i da sam uvek ostao onaj njen mali Nikola. Gledam te njene još uvek lepe, krupne, crne oči iz kojih samo što ne poteknu suze.

Gospodin otac. Da, razgovara sa Brankom kao da se oko njega ništa ne događa, kao da se nalazi na nekom prijemu. Retko kada sam uspeo da ga ulovim da ga je nešto izvelo iz ravnoteže.

Mogao sam samo da pretpostavim koliko se ponosio sa mnom, nikada to nije hteo da pokaže. Znao sam, bio je bolestan i izmučen životom koji ga nije štedeo. Upropašćena mladost, izgubljena familija i otadžbina… Ipak, izgleda neuništiv, i sada stoji prav kao strela i još uvek trči i uskače u trolejbus kada mu dosadi da ide peške.

Bio sam mu sve, nikog nije imao u tuđoj zemlji, za koju je verovao da je njegova posle toliko godina, koje je proveo u Jugoslaviji. Nažalost, uverio se da se i tu prevario.

Dolaskom komunista to više nije tvrdio. Znao sam, na Golom otoku je i ovu zemlju izgubio. Bio je večiti stranac.

Na neki način, on je bio najveći vinovnik mog odlaska. Posle jednog dugog razgovora i mog kolebanja da li ići ili ne, pogledao me je onim svojim prodornim pogledom i kao i uvek kratko je rekao: „Hoćeš li da se kaješ celog života kao ja, što nisi iskoristio šansu? Hoćeš li da se kaješ kada vidiš da si uništio budućnost svoje dece?“

Nije mu ostalo još mnogo od života. Krio je koliko je srećan i zadovoljan kada smo svi zajedno. Obožavao je svoje unuke koje su mu ulepšavale staračke dane. Nijednim gestom, a kamoli rečju, nije pokazivao koliko mu je teško što odlazimo. Tako me hrabro gura od sebe. Znam da mu je danas možda jedan od najtežih dana u životu. Jedino sam ja bio u stanju da vidim koliko mu snage treba da ne pokaže ni jednim svojim pogledom tugu koja se nakupila u njemu.

Moram da prekinem da ga gledam, jer će i meni suze da poteku. To nikako ne bi smelo da mi se dogodi, razočarao bih oca.

Opraštao sam se juče od bake, koja kao da nije htela da prihvati da odlazim. Za nekoliko dana punila je devedesetu. Ipak, kada sam obučen stajao na vratima da pođem, došla je do mene onako pogrbljena, zgrlila me je i prošaputala, dok su joj se suze slivale niz obraz: „Ode ti, moj Nikola, ostavi ti svoju baku, koja te je od malih nogu čuvala, uspavanke ti pevala, bajke pričala, učila te istoriji Srba i pesme ti recitovala… Životu te učila. Ne zaboravi to!“

Opet jedan dijapozitiv koga nikad neću zaboraviti. Uspravi se baka, pogrbljenosti nestade, pa kao da se nalazi na pozornici osvetljena reflektorima čvrstim glasom započe:

„Ostajte ovdje!..Sunce tuđeg neba

Neće vas grijat ko što ovo grije

Grki su tamo zalogaji hljeba

Gdje svoga nema i gdje brata nije.“

 

Zatim se ponovo pogrbi pa laganim korakom ode do kuhinjskog prozora, sede pored njega i zagleda se negde u daljinu.

Iznenadila me je. Ipak je znači čitavo vreme pratila naše razgovore i tačno znala da odlazimo za Holandiju, a mi svi mislili: „Stara гgospođa,penzionisana glumica, koja će za neki dan napuniti 90…“

 

–       Poslednji poziv putnicima za Amsterdam da pristupe carinskoj i pasoškoj kontroli.

 

Stisci ruku, pozdravi, lupkanje po plećima, poljupci uz najlepše želje i mnogo uspeha.

–       Neka vide oni ko smo mi!

Naravno da je bilo i drukčije formulisanih želja:

–       Neka vide ovi koga smo izgubili!

Sve se to događalo tako brzo da je jedva uspeo da zagrli oca i da čuje ono njegovo: „Не даи Бог, не плохо!“[3] Zagrljaj čvrst, kojim kao da je želeo da svu svoju snagu prenese u sina. Majka, čiji su poljupci bili vlažni od suza, prekrstila ga je i jedva kroz suze prošapta: „Čuvaj mi maminog Nikolu!“

Najzad, tišina koju su remetili samo zvanična pitanja i zvanični odgovori. Milica i Maja su sedele ćuteći pored Vesne. Maja se držala ručicom za Vesnin kaput. Sve je za nju ovo bilo novo, mada je već jednom letela avionom. Čekajući da uđu u avion, Nikola je posmatrao taj „ćuteći deo svoje porodice“.

Pre nepunih dva meseca Milica i Maja žalili su se baki Julijani da svi diskutuju o nekom odlasku za Holandiju, a da njih niko ništa ne pita niti je njima jasno zašto tamo mora da se ide kada su oni ovde rođeni i „svi su im tu“.

Razgovor je bio dug, uz sladoled i limunadu kod Snežane, u poslastičarnici koja se nalazila pred samim Kalemegdanom, gde je Milica često bila vođena kada je išla u šetnju sa dedom, a Maja, koja je bila čitavih pet godina mlađa, tek počela da dolazi.

 

Razgovor je bio dug. Četiri oka su pratila svaki očev pokret na licu i upijala svaku reč. Znao je Nikola da su to pametne devojčice i očekivao je od njih i neobična pitanja:

–       Kažeš da ćemo tamo imati čitavu kuću za nas četvoro i da nećemo morati da se igramo ispod stola, nego će svaka od nas da ima svoju sobu. Maja i ja volimo da se igramo ispod stola. Tu nas čuvaju i deda i majka kada vas nema. Ne ljuti se, ali često vas nema. Nama je ovde lepo, nama ništa ne fali!

–       Ko će tamo da nas čuva? Milica je već velika, ali ja sam još mala, a deke i majke tamo nema. Ja volim da imam svoju sobu. Ima li ta kuća baštu?

Pazio je da na svako pitanje da istinit odgovor. Znao je koliko je Milica precizna u svojim pitanjima i koliko vodi računa i pamti svaku njegovu reč. Ne daj bože da se nešto ne poklopi sa obećanim ili rečenim. Biće pozvan na razgovore ako nešto nije dobro objasnio ili pak brzopleto obećao.

–       Hoćemo li tamo imati dugarice? Hm, a kako ćemo sa njima da govorimo? Ako ima bašta, da li ću moći da imam kuće? (Č i r je Maja još uvek teško izgovarala). Da li Holandija liči na Ameeiku? Da li imaju pionisku oganizaciju?

Bio je to razgovor odraslih, koji su želeli da znaju kakav je to svet u koji ih vode i kakva im se bezbednost nudi.

Sve sumnje i svi razlozi za i protiv su skinuti sa dnevnog reda kada su čule da mamica neće da radi „tamo i toj Olandiji“ i da će „samo da čuva svoju decu“.

Milica još uvek nije bila zadovoljna odgovorima. Morala je još nešto da proveri. Ta provera je bila za Nikolu dokaz Miličine zrelosti, ali i njenog interesovanja za sve što se oko nje događalo.

–       Zar ćemo moći da živimo samo od onoga što ti zarađuješ?

Nekoliko dana kasnije čuo je Milicu koja Vesni postavlja pitanje:

–       Mama, zar tebi neće biti dosadno da budeš stalno kod kuće i da samo o nama vodiš brigu?

–       Šta za jednu mamu može da bude lepše nego da bude pored svoje dece! Sigurno da mi pored vas neće biti dosadno. Tamo ćemo imati svoju kuću o kojoj se mora voditi računa, pa i način života je drukčiji. Da smo imali ovde svoj stan ili kuću i da je tatica dovoljno zarađivao za sve nas, sigurno da ni ovde ne bih radila, bar ne dok vas dve dovoljno ne odrastete.

 

Glas stjuardese je objavio ulazak u avion. Putnici su morali da izađu iz aerodromske zgrade i da preko piste krenu u avion. Pista je bila raščišćena od snega i zraci sunca su se probijali kroz maglu koja se dizala. Pokazivanje kofera bi uvek ostavljao Vesni da bi što pre ušao u avion i smestio ručni prtljag, koga je uvek bilo previše. Mesto pored prozora je ostavio Milici, a dva sedišta ispred bila su rezervisana za Maju i Vesnu.

Najzad su obaveze avionskih putnika bile završene. Pojasi su bili vezani.

–       Ja vidim dedicu kako nam maše.

–       Majo, to ti se samo čini, sa ove razdaljine ne možeš ga videti.

–       Milice, kad ti Maja kaže, vidi na krovu.

Maja je bila u pravu, sve društvo koje ih je ispratilo bilo je na aerodromskoj terasi i mahalo im.

Motori zabrujaše i avion se polako počeo udaljavati od zgrade.

Magla se sasvim podigla tako da se kroz prozor aviona mogao videti Beograd obasjan suncem

–       Mamice, mamice, vidi kao je Beograd lep! – tapšala je Maja ručicama.

–       Beograd je najlepši grad na svetu – prokomentarisa Milica svojim ozbiljnim starmalim glasom.

Nikola se zadubi u čitanje novina koje raširi tako da mu niko nije mogao videti lice, a malo zatim se ču kako Vesna izduvava nos u maramicu.

 

Avioni su brze mašine, za čas prelete velika odstojanja. Čovekove misli teško napuste predmet svoga razmišljanja. Nikoli ništa nisu govorila slova koje je uporno pogledom nizao. Nikakav smisao pročitanog nije do njega dopirao. Beograd je već daleko ostao pod njima, već su leteli iznad beskrajnih belih snežnih polja Vojvodine.

 

Nikola je bio još uvek u Beogradu, bolje rečeno, u Zemunskoj bolnici. Zatvorio je oči da bi poverovali da spava.

 

 

X                X                X

 

 

–       Doktore, da li ste vi svesni kakvu ste vi lepotu ovde izgradili? Da li ste svesni šta se sve sa ovom aparaturom i organizacijom može učiniti? Koliko se mladih života može spasti? Mislim na one iz saobraćajki, a da ne govorim o svim kritičnim postoperativnim slučajevima koji su nama hirurzima odlazili, a mi nismo znali zašto. Bio sam ja, kolega, po svetu i video mnogo bolje opremljena odeljenja od ovoga što ste vi ovde izgradili, ali to sam, naravno, video u zapadnim zemljama, u vrhunskim bolnicama kojima nikada materijalna sredstva nisu bila problem. Kada to kažem, mislim na univerzitetske bolnice, bolnice koje su pripadale katoličkim ili protestantskim crkvama. Znate, kada mi neko spomene američku medicinu, onda se ja smejem. Video sam ja obične bolnice u Americi. Šta bi oni dali da imaju ovakvo odeljenje anestezije i reanimacije kao vi!

Godile su mu te reči koje je čuo od prvog inostranog posetioca, general-majora, komandanta Vojnomedicinske akademije iz Budimpešte, starijeg kolege i to još hirurga.

Profesor Protić je doveo direktora i ceo svoj upravni odbor da posete IN i operacioni blok. Uz kafu, dok je Nikola pričao o daljim planovima, čuo je slučajno profesorovo pitanje postavljeno predsedniku upravnog odbora:

–       Zar jedna Zemunska bolnica ima sve ovo, a mi u „Dragiši Mišović“ ne? Nismo im ni za mali prst. Šta li smo mi radili sve ove godine?

–       Doktore Vajnberg, šefe! Mislim da si čuo našeg profesora. Znam da se ponosi sa nama, jer „kada jedna Zemunska bolnica može“ znači da je razumljivo koji su napori uloženi da se sve ovo u Zemunu ostvari.

–       Čujem ja to, Jasna, i valjda ne misliš da ja nisam svestan svega što se oko mene događa! Ono što oni ne vide, to su naši problemi sa kojima se mi svakodnevno susrećemo. Mi smo stekli mogućnosti, ali da bismo te mogućnosti mogli da koristimo, moramo da menjamo naš mentalitet, naše radne navike. Kao što sama uviđaš, moramo još da učimo.

–       Da li si ti u životu ikada zadovoljan sa postignutim?

–       Kako da nisam! Izgleda da me nisi razumela. Nas sada tek čeka posao, pre svega da bismo opravdali sva ova sredstava koja smo dobili, da bismo opravdali sve ono što smo obećali, da se ne bi osetili prevareni oni koji su nas podržali i oni koji su nam verovali. Možda je najvažnije da se mi lično ne bismo osetili prevareni od samih sebe, jer to bi bio kraj one radosti neimara, one radosti koje nam pričinjava svaki onaj bolesnik koga smo vratili životu.

–       Mislim da preteruješ! Koja ustanova na teritoriji grada ima ove mogućnosti, kao mi? Zašto izigravaš skromnost? Dnevna štampa je pisala i piše o ovome kao o naučnoj fantastici. Sutra dolazi dekan Medicinskog fakulteta da nas obiđe. Najmanje još pet mnogo većih i značajnijih ustanova u zemlji dolazi da vidi sve ovo, a ti odmah hoćeš dalje.

–       Moramo zajedno dalje. Pre nekoliko dana na viziti je dežurna doktorka, anesteziolog, koju smo mi učili i vaspitavali, na raportu IN prikazala bolesnika koji je primljen u toku noći. Ne bunim se i nikada se neću buniti kada pogrešimo u dijagnozi, ali ne mogu da prihvatim da jedna mlada doktorka, anesteziolog, ne pregleda pacijenta i ne vidi da pacijent nema jednu nogu, nego to moram ja da primetim i to kroz prekrivač. Čak ni tada, kada postavljam pitanje: „Imali nekih posebnih specifičnosti na pacijentu?“, dobijam pomalo nepristojan odgovor: “Bila je noć, bila sam umorna i ništa posebno nisam primetila.“ U istoriji bolesti piše ekstremiteti b. o.[4]

–       Videla sam da si pozeleneo. Potpuno se slažem sa tobom, to je neoprostivo. Međutim, tvoji metodi su, takođe, nezgodni! Tražiš odmah pismenu izjavu. To ostali šefovi i načelnici ne rade.

–       Oni, ostali, nisu šefovi IN. Zar je moguće da si zaboravila kakvu smo paniku podigli kada ginekolozi nisu uneli podatke u istoriju bolesti jedne bolesnice sa vanmateričnom trudnoćom.

–       Da, znam, nisam zaboravila!

–       Pre pet dana, bolesnik posle operacije čira u želucu dobija infarkt. Žali se na bolove u predelu srca, pada mu pritisak. Dežurni anesteziolog misli da se radi o hipovolemiji[5] i postoperativnom bolu, pa daje analgetik. Tek posle nekoliko sati je nekom palo napamet da uzme EKG[6] na kome se infarkt vidi veliki ko vrata. Sestra IN je zaboravila da uključi monitor kod bolesnika. Dežurni anesteziolog, doktor, to nije ni primetio. Gledao je utakmicu na televiziji, pa nije ni ušao u IN, niti je video bolesnika. Sestra ga je zvala telefonom. Telefonom je i doktor izdiktirao terapiju. Kako se dogodilo da doktorka ne vidi jednu amputiranu nogu kada je primila bolesnika? To ostavljam tebi da zaključiš sama.

–       Doktorka nije ni bila na prijemu, niti je videla bolesnika.

–       Tačno, doktorki nisam tražio da u izjavi napiše gde je bila te noći.

–       Ti si gospodin, zato te i volimo!

–       Lepo je to čuti, no još uvek sam mlad šef, pa ne znam da li je to kompliment ili je to negativna osobina šefa. No, da se vratimo na našu temu. Mi smo kritikovali sve i svakoga, sada je red da kritikujemo svoje postupke.

–       Sada ja tebe da vratim u prošlost: sećaš li se Protića i njegovih jutarnjih bezrazložnih ljutnji i gunđanja. Izgleda da su svi šefovi netolerantni i da zaboravljaju kako su bili nesrećni i koliko su se napatili zbog svojih šefova.

–       Grešiš, nikada nisi od mene čula da sam se žalio na Protića. Znaš da sam insistirao da u ovoj kući presadimo ono što smo kod njega naučili, jer je to bilo dobro. Naučiti ljude radnoj disciplini, odgovornosti za preuzete poslove, pedantnosti u radu, neophodno je svakom čoveku; ali ako to anesteziologa ne naučiš, onda si stvorio kvalifikovanog ubicu.

–       Hoćeš da kažeš da sada sa ovog aspekta, kada se setiš naše specijalizacije, pomisliš da on nije bi tako nepristupačan, gunđalo i zakeralo kao što je izgledao.

–       Da je bio drukčiji, mi ne bismo bili ono što smo danas. Protić je ušao u psihu doktora, pogotovo današnjih doktora. Ako ne kontrolišeš svakodnevno i ako ne gunđaš, bolje rečeno, ako nisi strah i trepet, nećeš vaspitati dobre anesteziologe, a ako to radiš iz dana u dan, ili će postati odlični specijalisti ili će prekinuti specijalizaciju. Neka uzmu neku mirniju specijalizaciju gde neće u svojim rukama držati nečiji život svakodnevno.

–       Ipak te je Holandija mnogo izmenila.

–       Ne, samo sam postao stariji i iskusniji i već duže od pet godina sam zemunski anesteziolog.

–       Kao što se da videti, nije ti loše, druže šefe, u tom zemunskom životu išlo.

–       Nije nama išlo, ne zaboravi to. Bili smo mlađi, verovali u ljude, prijateljstvo i ideale. Ima jedne mudrosti u romanu „Dervišu i smrti“: „Oni koji veruju da će izmeniti svet, svet izmeni njih a svet ostaje isti.“

Drugi deo našeg puta biće vrlo težak. Veruj mi, nisam uplašen ni malodušan, ali sam zabrinut. Čitava situacija u Jugoslaviji nam ne ide na ruku.

–       Nikada još nisi povezivao naš posao sa politikom zemlje. Šta učiniše Holanđani od mog prijatelja i šefa?

–       Varaš se, nisu Holanđani, nego me je tome učio moj otac. Govorio je uvek da nikada ne treba stati na pola puta, treba ići do kraja dok se ne dođe do zida. Naučio me je da je iluzorno pokušavati proći glavom kroz zid, jer se glava gubi. Kada to znaš, nikada se nećeš kajati, jer znaš da si došao do zida. Najvažnije je u životu znati kada treba stati i ne činiti nemoguće.

–       Moram prvi put, kada ti sretnem oca Sergija, da ga izljubim i da mu se zahvalim što mi je tako vaspitao prijatelja.

 

 

 

 

 

 

 

 

X                X                X

 

 

 

–       Tatice, ručak – trže ga iz razmišljanja Miličin glas. – Baš si lepo zaspao!

 

Leteli su iznad slovenačkih Alpa, prekrivenih snegom. Jasno su se ocrtavali vrhovi Triglava obasjani zlatastim zracima sunca.

–       Da li znaš gde samo sada?

–       Znam, Milice, napuštamo Jugoslaviju. Evo sada smo već u Austriji i letimo prema Minhenu.

–       Daleko je ta Holandija. Dva sata i četrdeset minuta.

–       Ko ti je to rekao?

–       Rekao kapetan preko zvučnika.

–       Da, danas je to tako, a kada ti budeš velika, avioni će biti brži, možda ćeš za pola sata biti u Beogradu… Hej, Milice dušo, šta se sada događa? Zar tako velika devojka pa plače!

–       Izvini…

–       Hajde, izvadi iz tašnice maramicu, pa obriši oči.

–       Molim te… ne… ljuti se! Neću više. Dedica kaže da ti nisi ni… kad pla… kao… kada… si bio ma… li!

–       Plakao sam i ja kada me niko nije video. Dedica ti je valjda rekao da muškarci ne bi smeli često da plaču. Kod devojčica je to drukčije. Kada ti se plače – isplači se. To je dobro, ali to ne mora da vidi ceo svet. Tako. Sada mi ispričaj zašto one suze malopre.

–       Rastužila sam se, jer više nemam ni bake ni deke. Ko će mene da vodi u šetnju na Kalemegdan, na jogurt i kiflu kod Snežane? Ko će da me uči životu… Ah, eto opet te suze… je neću, ali… one.. eto… same…

–       Dobro, dušo, pusti ih neka same teku, zaustaviće se one, ne brini, zaustaviće se same. Ti, Milice, imaš i bake i deke. Oni su samo sada malo dalje od nas. Dolaziće oni kod nas u goste, imaćemo dosta mesta u stanu gde će moći da imaju svoju sobu i da ostanu koliko žele.

–       Zar smo morali da ih ostavimo? Zar nisi mogao kao doktor da zaradiš dosta para zajedno sa mamom koja je biohemičar, pa da kupimo kuću? Onda ne bismo morali da idemo za tu Holandiju. Ja sam obećala dedici da ću kada odrastem… da ću da se… staram o… njemu… da… da… da njega vodim u šetnju. Kako to sada, tata, kada smo ih sve ostavi… li, tako stare… A biće još stariji… sve sta… ri… ji. Zar ne možemo da brzo zaradimo neke pare da se… što… pre opet… vratimo… kući u naš Beo… grad?

–       Tatice, tatice, jel’ može Milica da dođe da sedi kod nas da malo pričamo?

–       Neću, hoću sa tatom da pričam.

–       Hajde, tata, pozajmi nam Milicu, imamo mi neke ženske razgovore sa njom.

Ručak je bio završen. Milica je prešla kod Vesne i Maje. Bila je to Vesnina taktika da bi promenila temu razgovora.

 

Mogao je opet da se vrati svojim razmišljanjima o svemu što je već bila prošlost. Zatvorio je oči, film se nastavi…

 

X                X                X

 

Kratak kurs holandske ekipe dao je osnovne instrukcije kako se upotrebljavaju monitori i kako se tumače njihovi rezultati. Nikola je bio ponosan što je video sa kojom su brzinom sestre IN savladale materiju. Sa anesteziolozima je bilo najmanje problema, dok su se hirurzi ponašali nonšalantno, kao to nije njihov posao.

Učilo se danonoćno i pored toga su se negovali i bolesnici. Nikola je bio stalno u pripravnosti, naročito noću, jer su se morale izbeći veće greške koje bi mogle da ugroze opšte stanje bolesnika. Moralo se, pre svega, naučiti da se veruje elektronici i da se u isto vreme neprekidno posmatra bolesnik.

Počeli su dolasci, obilasci IN, svi su hteli da saznaju kako funkcioniše. Rentabilnost IN? Iz kog budžeta se sazidala i opremila? Koliko zdravstveno osiguranje plaća bolnički dan po bolesniku?

Baš je bilo mnogo posla. Bilo je mnogo nepoznatog u radu sa aparaturom u tumačenju rezultata dobijenih preko monitora. Sestre IN su se brzo snalazile, ušavši u rukovanje aparaturom i u otklanjanje kvarova i nepravilnih funkcija.

Zato su doktori bili još uvek nepoverljivi prema onom što su videli na ekranima aparature ili na papiru koji se automatski pojavljivao iz pisača kada bi se uključili alarmi. Moralo se naučiti kada je alarm znak promena u opštem stanju bolesnika, a kada posledica greške i još nedovoljne obučenosti personala.

Zanimljivo je bilo pratiti na jutarnjim sastancima raporte dežurnih lekara i diskusije koje su počele da budu drukčije, bolje argumentovane stanjem bolesnika koje je pisač registrovao sa monitora. Stanje svakog bolesnika se videlo iz dokumentacije koja je mogla da se traži na svakih sat [7] ili na dvadeset četiri sata.

 

Nije se više moglo slegati ramenima i komentarisati da se odjednom pogoršalo stanje bolesnika, a da se uzrok ne zna.

Dokumentacija je pokazivala da se stanje bolesnika postepeno pogoršavalo i da se na to nije obratilo dovoljno pažnje, da se nije postavila tačna dijagnoza nastalih promena. Ono što je bilo dragoceno, mogao se pratiti i efekat datih lekova, tečnosti i elektrolita.

 

Konačno su se mogli pratiti, ne više samo od oka, preciznost artificijelne ventilacije pluća. Preko gasnih analiza koje bi se dobijale iz krvi laboratorijskim putem merili su se parcijalni pritisci kiseonika, ugljen-dioksida i drugih važnih parametara, na osnovu kojih se podešavala veštačka ventilacija. Nije se više moralo oslanjati samo na nesigurne parametre kao što je bio vid anesteziologa i njegova intuicija.

 

Učilo se na svakom bolesniku, na svakom rezultatu.

Bio je Nikola svakog dana sve zadovoljniji, jer su svi ti parametri otkrivali lekarima mogućnost da što tačnije i blagovremeno postave dijagnozu nastalih promena kod bolesnika.Dokumentacija se nije mogla podmititi niti prepravljati. Ona je govorila o pravovremenom zapažanju i lečenju bolesnika, i zakasnelim reakcijama dežurnog tima ili pak o greškama u terapiji

Da, moralo se naučiti da svako može da pogreši, ali da se na greškama uči kako se ne bi ponavljale. Nema nepogrešivih, ali ima neodgovornih. To se u zdravstvu ne može tolerisati.

Bilo je bitno da se greške što brže uoče i isprave. Nisu se više kod raznih komplikacija i smrtnih ishoda mogle izmišljati dijagnoze embolija, infarkta ili nečeg čudnog i nepoznatog.

–       Ha, ha! Bio si iznenađen kada si od jedne dežurne sestre čuo reč „sabotaža“. Ta reč, inače odomaćena u skoro svakodnevnoj partijskom, političko-ekonomskom rečniku, pravdala je neuspehe političara i bila razlog mnogih hapšenja i suđenja u zemlji. Među doktorima… To nisi očekivao…

–       Da, mada sam mnoge događaje predviđao, bio sam iznenađen što reč „sabotaža“ čujem na jutarnjem raportu lekara, da se to događa u IN.

 

Pisači su počeli da se kvare. Papir se ponekada, a zatim sve češće, zaglavljivao i uvrtao. Dešavalo se da ponekad nisu pisali, i to baš u slučajevima kada je dokumentacija bila neophodna.

Bilo je i podsmeha i priča: „Eto gde dadosmo toliki novac i sada šta? Ko će da odgovara za to?“ Nije bilo teško uočiti da se to događa kod uvek istih dežurnih ekipa ili istih doktora.

–       Shvatio sam o čemu se radi, pitajući se zar lekar može da padne na tako niske grane. Bilo me je sramota, ali morao sam da pozovem tehničku službu iz fabrike. Postavila je tehničkog špijuna i lako je utvrđeno kako to dotični uspevaju.

–       Priznaj, u početku si bio postiđen kao lekar, duboko iznenađen i razočaran, ljut i spreman da podigneš veliku galamu, pa kom obojci kom opanci.

–       Da, samo u početku. Zaboravljaš da u mojim žilama ipak teče dosta srpske krvi. Ipak, boravak u Holandiji me je naučio da prvo promislim. Shvatio sam da su to problemi mentaliteta i ega doktora nenaviknutih na novine . Razumeo sam. Potrebno je bilo vreme da se uvidi i prihvati da nema nepogrešivih i da se greške ne mogu više lako sakrivati.

–       Nisi naveo imena sabotera.

–       Nije bilo potrebno kada sam održao predavanje o našim dosadašnjim iskustvima sa radom u IN. Sve je bilo jasno.

–       Verovali su da ih nisi otkrio?

–       Tačno su znali da znam ko su. Pri iznošenju primera gledao sam svakog od njih „kao slučajno“ u oči. Junaci su spuštali pogled, smanjujući se.

 

Uskoro su kvarovi prestali. Izgleda da su hirurzi konačno shvatili da su im anesteziolozi neophodni i da se može na njih osloniti. Možda su se navikli jedni na druge, ceneći jedan kod drugog ono što onaj drugi ne zna ili bolje zna.

Zastoji srca se otkrivaju u momentu nastajanja, ali nastaju retko, jer električni alarmi stupaju u dejstvo čim nastupe neke nepravilnosti u toku anestezije ili terapije. Srce se masira preko zatvorenog grudnog koša, na njega se utiče preko defibrilatora[8], dok se ritam može korigovati preko pejsmejkera.[9]

Čitava revolucija u jednoj specijalnosti.

 

Od anesteziologa, koga prozvaše, ne poznajući težinu njegovog posla, „duvačem u balon“, postade lekar koji je prestao da „duva u balon“ i počeo da šuruje sa nekom elektronskom i mehaničkom aparaturom, u koju se sem njega niko od ostalih kolega nije baš ništa razumeo.

Dežurstva su bila i dalje prepuna saobraćajki, carskih rezova, hitnih operacija. Intenzivna nega imala je skoro svakodnevno sve krevete pune.

Telefoni su još češće zvonili. Sastanci na svim nivoima, kako u samoj bolnici tako i van nje, bili su uglavnom dugi, teški, uz malo pozitivnih dogovora i rezultata. Spavalo se malo, ali je izazov bio veliki. Na poslu je Nikola bio srećan i zadovoljan čovek. U privatnom životu ništa se nije izmenilo. Stambene prostorije su svakog dana bile sve tešnje i tešnje.

 

Jednog dana se dogodilo ono što je Nikola neprekidno gurao od sebe i odlagao. Visilo je nad glavom, pa otvaranje čuvenih fioka samo je odlagalo trenutak. Desilo se, kao što se uvek dešava, neplanirano.

–       Teško se zaboravi takvo jutro, zar ne?

Posle jednog mirnog dežurstva, spremao se da ode kući. Posle jednog formalnog kucanja, odmah se otvoriše vrata.

–       Šta vas, dete beogradskog asfalta, tera da tražite sreću negde u belom svetu?

 

–       Znao sam na šta cilja, ali nisam znao šta ON, drug direktor, zna.

–       Dobar dan, druže direktore! Ako očekujete neki ozbiljan odgovor, jedini mogući je da je dete odraslo, postalo čovek koji traži sreću i, kada je ne nađe na beogradskom asfaltu, odlazi u svet da je nađe.

–       Da ste me juče pitali koji će doktor iz Zemunske bolnice da ode u inostranstvo, imenovao bih mnoge, a vas ne bi čak ni na poslednje mesto stavio. Mislim da ste vi vrlo brzo ostvarili ono što ste želeli. Nanete su vam neke nepravde, ali kome u životu nisu! Dakle, zar je jedini razlog stan koji još nemate?

Izvadio je pismo iz džepa i pružio ga

–       Znao sam, Han je izgubio strpljenje. Pismo je stiglo iz Holandije.

„Dekan Državnog univerziteta u Lajdenu moli direktora bolnice da odobri prelazak dr Nikole Vajnberga na Medicinski fakultet ovog univerziteta gde je izabran za docenta Instituta za anesteziju.

Nadamo se da će te nam pozitivno odgovoriti i da će prelazak dr Vajnberga biti početak saradnje između našeg Univerziteta i Gradske bolnice Zemun.“

 

Brže je pročitao pismo nego što je podigao pogled. U tim sekundima izgledalo mu je glupo sve što mu je padalo na pamet da kaže. Direktor je bio dugogodišnji lekar u UDB-i[10]. Tamo nije bio slučajno.

Čeličnoplave oči su posmatrale Nikolu. Iz tih očiju se ništa nije dalo pročitati.

–       Ništa o svemu ovom ne znam. Pretpostavljam da to ima veze sa postavljenjem dr De Brauna, koji je bio predsedavajući seminara u Dordrehtu i posle mog odlaska predložen za profesora anestezije u Lajdenu.

–       Sada, da li znate ili ne, to meni nije važno. Pokušaću da učinim sve da odavde ne odete. Znam da je smešno i glupo da vi sa dvoje dece živite kod tasta i tašte u jednoj sobi, vi, koji ste danonoćno bili u ovoj kući i uradili više nego mnoge vaše kolege. Pravimo mi još uvek gluposti. No, to nije više bitno. Šta, u stvari, imam da razgovaram sa vama? Idem kod vaše supruge, sa njom ću se lakše sporazumeti.

–       Hm, „učiniću sve da odavde ne odete“. To je moglo da bude i opasno. Vidi se da je bio o svemu dobro informisan, gde će lakše da ostvari ono što je naumio i gde će Vesnu da nađe.

 

Vesna je stigla tog dana kući oduševljena. Detaljno je pričala o poseti direktora Nikoline bolnice i ponudi da se konačno reši stambeno pitanje porodice.

Preko svojih veza direktor je uspeo da dobije stan iz gradskog stambenog fonda van kontigenta bolničkih stanova. Bio je to četvorosoban stan sa divnim pogledom na dve reke koji je u to doba bio san snova mnogih Jugoslovena. Ponuđen stan je bio građen za zaslužne rukovodioce i nov. Vesna je bila u potpunoj nedoumici.

San da ima sopstveni krov nad glavom bio joj je ispunjen. Imao je taj stan samo jednu malu crnu tačku. Novi Beograd je bio deo tek izgrađenog grada, u stilu socijalističkog realizma: mnogo betona, malo stakla, previše monotonije, jednoobraznosti i sivila. Izgledalo je kao da su bili zaboravljeni prateći objekti: kupovni centri, restorani, kafići, pozorišta, a bioskopi, galerije i sportski tereni bili su malobrojni.

Grad širokih bulevara, bez drveća i zelenila, sa neuređenim prostorima predviđenim za parkove, obraslim korovom, stanovnici su prozvali „Velika spavaonica“.

 

Teritorija na kome je izgrađen Novi Beograd bila je nekada deo Austrougarske carevine, a reka Sava je bila granica sa Srbijom. Novi Beograd je bio mostovima povezan sa Beogradom, ali stari Beograđani nisu voleli taj grad koji se gradio „tamo preko“. Većina neprijatelja je dolazila u ratovima skoro uvek sa te strane. Iz iskustva su Beograđani znali da se novoizgrađeni mostovi u ratovima ruše. Zbog toga su samo oni koji su morali stanovali na Novom Beogradu.

Deda Boni je ponudu stana preko Save odmah prokomentarisao:

–       Ako je taj tvoj direktor već spreman da nešto za vas učini, neka nađe takvu mogućnost ovde u Beogradu. Sigurno je sigurno! Ko zna šta nas u budućnosti sve čeka?

Vesna je sutradan pozvala telefonom direktora i saopštila mu želje porodice. Za to vreme se Nikola viđao na sastancima sa direktorom. Međutim, ni jedan ni drugi nisu spominjali ni stan niti odgovor na pismo iz Holandije.

 

–       Mislio sam da najobičnija pristojnost nalaže da profesora Protića obavestim o ponudi iz Lajdena. Takođe, i neke svoje kolege. Po bolnici se vest pronela munjevitom brzinom.

 

–       Nikola, mislim da treba da prihvatiš poziv. Dosta je bilo pionirstva. Kao što vidiš, niko ti ne kaže hvala i ukidaju jedno odeljenje anestezije zato što se to hirurzima ne dopada. Deca su ti još mala i vreme je da sada odeš, verovatno ti se neće više ukazati takva prilika.

Načelnik Vitezović:

–       Meni je izuzetno žao, ali kao stariji kolega mogu samo da ti poželim mnogo sreće. Dobro smo sarađivali, ali budućnost ove kuće i cela situacija u zdravstvu nije ni malo ružičasta. Niko od nas ne zna šta nam budućnost nosi.

Branko:

–       Burazeru, kidaj i to što pre! Imam utisak da nećeš pogrešiti. Nismo mi u ovoj bolnici dobronamerni.

Bojim se da si suviše brzo ostvario ono što mnogi nisu uspeli ni za čitavi svoj radni vek. Negde se to nagrađuje, bojim se da se to kod nas kažnjava.

Jasna:

–       Bila sam, nažalost, u pravu kada sam rekla da ćete vi svi otići, a samo ja ostati. Mislim da bi i u ovoj zemlji postao docent i profesor, međutim ti si već davno rešio da odeš.

Profesor Đani Popović se pojavio jednog dana.

–       Eto, dođoh ti na noge jer čuh, priča se da odlaziš. Znam te sa specijalizacije, sa simpozijuma i kongresa, pa eto dođoh da te pitam zar misliš da mi u ovoj zemlji imamo anesteziologe za bacanje. Čoveče božiji, pa zar misliš da ovde ne bi postao docent i profesor? Oni na zapadu samo brže misle od nas, zato nam i odlaze mladi ljudi koji vrede. Došao sam da ti ovo sve kažem i da od tebe tražim da ostaneš ovde. Za kratko vreme ste postali ugledno odeljenje anestezije i reanimacije. Imaš jedini na teritoriji grada IN. Šta bi hteo više? Reci mi zašto onda ode za Holandiju?

Ispričao mu je Nikola svoju priču. Ćutao je pijući poslednje gutljaje već davno hladne kafe.

Zagrljaj čvrst, očinski i bez reči ode stari profesor, koga Nikola isprati do izlaska iz bolnice.

 

Većina prijatelja, poznanika i kolega savetovala ga je da treba otići.

Nikolin direktor se javio Vesni posle nekoliko dana. Nađena je mogućnost da se stan dobije u centru Beograda.

–       Sada je na vas red da rešite problem sa vašim suprugom, ja sam svoj posao završio.

 

Preživljavajući ove sve dane ipak nije donosio definitivnu odluku sve dok ga Vesna nije pozvala zvanično telefonom u bolnicu i predložila sastanak u restoranu na sedmom spratu zastakljene terase hotela Palas.

Znala je Vesna da je sada na njoj da se donese odluka. Izabrala je mesto sa koga su zajedno uživali u zalascima sunca i u vedrim noćima kada je pun mesec obasjavao njihov Beograd. Večeras dok su pričali o nestašlucima svojih ćerki uživajući u dobroj hrani restorana, upijali su pogledom lepotu Beograda, koji su dve reke držale u zagrljaju. Grad je u noći izgledao kao niz dugačkih dijamantskih ogrlica pažljivo poređanih, samo gdegde mestimično iskidanih i rasutih. Na nekim mestima su se prebacivali preko srebrnastih širokih traka dveju reka označavajući mostove i gubeći se prema horizontu.

 

Veliki, narandžasti mesec obasjavao je svojom svetlošću grad na bregovima, ograncima šumadijskih brda i planina i deo grada u ravnici koji se, zahvaljujući mostovima, širio prema ravnoj Vojvodini.

–       Gospođo magistre, želim da se zahvalim na još jednoj nezaboravnoj večeri koju smo proveli na ovom mestu zajedno. Kada si me pozvala, obradovao sam se i, u isto vreme, znao sam da me pozivaš da bismo doneli odluku i to definitivnu. Ostati ili otići? Da, većina naših odluka se donosi uvek u restoranima, na klupama parkova ili u automobilu, jer „kod kuće“ zadnjih godina nismo u mogućnosti da ostanemo nasamo.

–       U jednom trenutku mi se učinilo da sam pogrešila što sam izabrala baš ovo mesto za razgovore. Čini mi se da si se pogledom opraštao od svega oko sebe.

–       Ne, nisi u pravu. Uživao sam u šetnji kroz prošlost, kroz ulice našeg grada. Ne volim da se opraštam.

–       Već dugo vodimo razgovore o temi koja još nije bila sazrela, pa zbog toga i nije bilo odluke. Pre nešto više od mesec dana, kada se definitivno završila IN, razgovarali smo i pokušao si da mi objasniš da sam ja ta koja mora da donese definitivnu odluku. Iznenadio si me, jer smo sve odluke donosili uvek zajedno. Kada sam o svemu promislila, morala sam da se složim sa tobom. Odlaskom za Holandiju se moj život menja, dok tvoj ostaje isti. Ja ostavljam svoj posao i posvećujem se kući, deci i tebi. Odluku sam donela i mislim da posle ove večeri više diskusije nema.

–       Da, mislim da si u pravu! Ipak, mislim da o tome treba dobro promisliti…

–       To sam i učinila, mislim da sam bila na velikim mukama, ali zato sada mogu to sve da izložim vrlo sažeto. Idemo za Holandiju, pre svega, zbog budućnosti naše dece. Budućnosti koju mogu sami da biraju, koja im neće biti nametnuta kao što su je nama bili nametali, pa smo se mi na neki način ipak otrgli birajući svoj sopstveni put. To mi je bilo lako da zaključim. Ti si mi bio veći problem. Već si skoro dvanaest godina lekar, toliko godina smo u braku i mislim da te poznajem dovoljno, možda čak i bolje od tebe. Zašto se smeješ? To je istina. Ja sam imala više vremena od tebe da te analiziram, jer ti to vreme nisi nikada imao.

–       Tu se varaš!

–       Možda, ali to nije tema večeri. Ti si moj Don Kihot. Ti si srećan čovek koji sve što radi, radi sa velikim zadovoljstvom, i ništa ti zato nije teško. Dosta toga si učinio i mnogo je toga pred tobom. Znam da nisam prva kada ti to kažem, ali ti juriš ispred svog vremena i zato ti je put, bar u ovoj zemlji, vrlo opasan. Drugo, ne samo što se često boriš protiv vetrenjača, nego što ti je na umu, to ti je na drumu. Ja stvarno nemam nameru da do svoje starosti čekam svog supruga da ga puste iz zatvora. Želim da ga imam pored sebe, da me njegove ruke maze, usne ljube i da se svakog dana sve više zaljubljujem u njega.

–       E, hej, ne skreći sa teme!

–       Ni trenutak nisam skrenula. Posmatrala sam te za vreme mog boravka u Holandiji. Bio si odmoran, sasvim drugi čovek od onoga koga sam retko viđala ovde. Tamo si stvarno bio lekar, a ovde si bio od svega po malo, a najmanje anesteziolog. Znam da si i ovde zadovoljan, ali to neće trajati dugo. Oboje smo zdravstveni radnici i nije nam teško da vidimo kako mnoge službe u ovoj zemlji klize nizbrdo. Lagano, ali primetno. Ti si, gospodine doktore, svoje zdravlje i izdržljivost stavio na probu i čekaš da vidiš dokle tako možeš. Vreme je da se malo odmoriš, blizu ti je četrdeseta. Krajnje je vreme da počnem da te čuvam za sebe.

Naravno, ima mnogo sitnijih i krupnijih razloga zbog kojih bi se moralo ostati. Jedan od njih su naši roditelji. No ni oni nisu preko sveta. Za dva sata smo kod njih, ako ustreba. Materijalno ih sigurno možemo lakše pomoći nego da ostanemo ovde. To je kraj moje priče.

–       Bio sam duboko dirnut Vesninom pričom. Večeras je bila tako lepa u toj svojoj sreći što je konačno donela odluku koja je za nju bila toliko teška. Samo ja znam koliko je ona vezana za svoje roditelje, za ovaj grad i ovu zemlju.

–       Mila moja, tako se ponosim tobom! Život naplaćuje lepotu življenja nepravdom, ljubomorom, zabludom, nerazumevanjem i samoodricanjem, a kad se izgubi hrabrost da se uhvati u koštac sa tim nedaćama, izgubi se lepota življenja. Mislio sam da te treba čuvati, tebe odraslu uz bajke, da ne osetiš nedaće života. Večeras sam shvatio da je pored mene ozbiljan, pametan i hrabar životni saputnik, koji ume sam da se nosi sa životnim problemima. Ostavili smo dosta godina za sobom, ispunjenih ljubavlju koja je od zaljubljenosti, sreće i razumevanja prerasla u ljubav kojom volimo nas.

Ljubav nas je pratila, ulepšavajući nam u početku život koji je tek odškrinuo svoja vrata da bismo mogli da sagledamo samo deo problema koje je trebalo svakodnevno rešavati. Rešavali smo ih, bili ponosni na sebe, postizali smo uspehe u svom radu, ne primećujući koliko nas sve to udaljava jedno od drugog. Voleli smo se i nesuglasice su bile tako retke. Između nas su se umešale dve lepe i pametne devojčice, vrlo zahtevne. Svojim šarmom, svojim malim životima zavodile su nas. Bili smo u njih zaljubljeni, uživali u njima, ne primećujući da su nam pokupili skoro svo ono vreme koje smo poklanjali jedan drugom.

Jedrili smo kroz život punim jedrima, bili smo srećni i činilo nam se da se ništa nije izmenilo u osećanjima koje smo gajili jedan prema drugome.

Nismo imali vremena da mislimo, kao nekada, i razgovaramo o sebi i da pričamo o onim sitnim, tananim osećanjima koja čine ljubav. Udaljavali smo se jedno od drugoga. Povremeno mi se činilo da me u životu samo pratiš, dok sam ja uvek maštao o ženi koja se zajedno sa mnom bori, koja ima svoje mišljenje, svoje želje, koja ne samo što daje ljubav nego ume da joj se raduje i da je traži. Bio sam u zadnje vreme tako usamljen. Čekao sam tvoju ruku. Znam, ona je uvek bila tu kada sam svoju pružao. Tvoje nije bilo kada sam želeo da uzme moju.

Verovao sam da znam šta je život, čiji su nas valovi nosili, zasenjujući nas sjajem i lepotom godinama. Nažalost, našom krivicom počeli su da nas bacaju u ponor gde smo se morali da borimo da bismo ponovo isplivavali ka vrhovima. Želja da se ostane na površini i da se uživa u ljubavi bila je toliko jaka, ali imao sam utisak da se oboje trudimo, ali da ne uspevamo da pomognemo jedan drugome i da se sve više udaljavamo jedan od drugog. Večeras si mi se ponovo vratila.

Polako je uzeo njenu malu lepu ruku i prineo je usnama. Bio je to trenutak kada bi njena lepota bljesnula onom unutrašnjom srećom zbog koje čovek uvek može da se zaljubi u sopstvenu ženu ponovo.

 

 

 

 

X                                    X                                    X

 

 

 

„Prelećemo Frankfurt, za 60 minuta bićemo nad Amsterdamom. Vreme u Amsterdamu oblačno, pada sneg, temperatura vazduha –5° C.“

Nikola, zatvorenih očiju, izgledao je kao da je u dubokom snu, a nije bio.

–       Sve se to tako brzo odigralo kao i ovaj let koji meni proleće neverovatnom brzinom. Sedeo sam na sastanku Upravnog odbora i slušao tačke dnevnog reda odsutno. Bo sam još u Zemunskoj bolnici zvanično, ali i nisam. Pismeni zahtev da mi se uvaži ostavka na mesto šefa anestezije radi odlaska za Holandiju u zatvorenoj kovertu predao sam sekretarici sa molbom da tu kovertu preda direktoru kada joj to budem rekao.

Prva tačka dnevnog reda glasila je: Dodela stana doktoru Vanjbergu…

Direktor je započeo izlaganjem mojih zasluga, između ostalog spomenuto je i da mi je ponuđeno mesto docenta na Lajdenskom univerzitetu.

„Ustanovio sam da dr Vajnberg živi sa četvoročlanom porodicom u trosobnom stanu sa tastom i taštom kao njihov podstanar. Nekoliko puta je podnosio molbu stambenoj komisiji za dodelu stana, ali je zbog manjeg broja bodova bio prebacivan na listu uvek za iduću godinu. Predlog dr Vajnberga je pre nekoliko godina bio, posle rođenja drugog deteta, da bolnici ustupi tastov stan a da mu bolnica obezbedi četvorosobni stan. Do danas se toj molbi nije izašlo u susret.

 

Nažalost, proširila se i vest u celom kolektivu da doktor Vajnberg traži četvorosoban stan. De fakto je tražio samo jednu sobu više, jer je bolnici ustupao trosoban stan. Ne ulazeći u rad stambene komisije i njene razloge za ovakav postupak, uspeo sam da preko gradskog stambenog fonda dobijem stan za doktora Vajnberga. Želim da obavestim Upravni odbor da je bolnica taj stan dobila iz kontigenta grada Beograda. Ima li kakvih pitanja?“

Bilo ih je:

–       Da li je dobijeni stan sada vlasništvo bolnice ili stan ostaje u vlasništvu Gradskog stambenog fonda?

–       Da li će bolnica dobiti pravo na korišćenje stana gde živi tast doktora Vajnberga?

–       Da li bi ovakva akcija direktora bila i da doktor Vajnberg nije dobio poziv za odlazak u Holandiju?

–       Da li bolnica misli da obaveže doktora Vajnberga i na koji način da prilikom odlaska iz Zemunske bolnice ili pak pri davanju otkaza gubi pravo na stan?

 

Mada su sva ta pitanja bila donekle umesna, ipak sam odjednom dobio želju da ih jednom stvarno naljutim i da im kažem ono što mislim.

Direktor ga preduhitri.

–       Stan ostaje svojina gradskog stambenog fonda. Doktor Vajnberg nema stan. Stan tasta je zakonski njegov, te nema nikakvog osnova da se vezuje za stan doktora Vajnberga. Izgleda da me članovi Upravnog odbora nisu razumeli. Ova tačka dnevnog reda bila je samo obaveštenje. Od članova Upravnog odbora se ne traži saglasnost. Članovi Upravnog odbora nisu dužni da daju saglasnost. Ima li još nekih pitanja po ovoj tački?

–       Imao bih ja, ako dozvolite. Pre svega, želim da se zahvalim direktoru na lepim rečima i na uloženom trudu oko rešenja mog stambenog problema, koji se već niz godina nalazi na listi i svake godine se odloži za narednu godinu. Dobiti stan u našim današnjim uslovima je mnogo teže nego dobiti loz na lutriji. Da sam taj stan dobio pre godinu dana, mislio bih da sam najsrećniji čovek na svetu. Moj utisak je danas drukčiji, naročito posle vaše diskusije.

Imajući više vremena za razmišljanje u Holandiji, napravio sam plan kako da rešim svoj stambeni problem. Pretpostavio sam, ako zamolim dr Brauna, koji je baš tih dana predložen za profesora Lajdenskog univerziteta, da pošalje jedno fiktivno pismo zemunskoj bolnici u kome bi mi bilo ponuđeno mesto na tom holandskom Univerzitetu, da bi to pomoglo rešenju mog stambenog pitanja. Poznajući naš način razmišljanja, bio sam skoro siguran da će mi onda bolnica ponuditi stan, jer specijalisti anesteziologu koji je bio u inostranstvu radi usavršavanja po pitanju organizacije i rada u IN nije lako naći zamenu.

 

–       Bila je grobna tišina. Imao sam utisak da su članovi Upravnog bili toliko iznenađeni da su čak prestali i da dišu. Po prvi put sam otkrio u sebi neku vrstu pakosnog uživanja. Želeo sam da ove trenutke produžim, ali sam se bojao da će mi isteći vreme koje sam predvideo za ovaj pledoaje.

Naime, zamolio sam Jasnu da me hitno pozove u salu tačno u pola jedanaest. Skazaljka se bližila tom trenutku.

 

–       Pa eto odgovora na treće pitanje, drugovi članovi Upravnog odbora. Verujem da bih još dugo godina bio bez stana da ovo pismo nije stiglo. Dakle, potvrdilo se ono što je naš običaj, da onda kada vidimo da se iz belog sveta interesuju za nekoga, da tek onda taj vredi. Dakle, žao mi je što sam se poslužio ovim, možda ne sasvim ispravnim načinom, ali mi je to jedino ostalo da bih svojoj porodici obezbedio najosnovnije uslove života. Pismo Lajdenskog univerziteta bilo je fiktivno, meni nije ponuđeno nikakvo mesto docenta.

 

Vrata su se naglo otvorila i sekretarica je prenela da dr Vajnberga hitno traže u operacionu salu.

Uz „hvala vam na pažnji“, dok još niko ništa nije stigao ni da kaže, Nikola je za sobom zatvarao vrata, zamolivši sekretaricu da kroz pola sata direktoru da pismo koje je kod nje ostavio.

 

–       Kasnije sam doznao od Branka šta se dogodilo posle mog napuštanja sastanka. Svi su poskakali na noge i uglas komentarisali da je to nečuveno, da je to jedan od najvećih bezobrazluka koji su ikada doživeli, da je to uvreda, da ga treba najuriti i dati mu otkaz. Sve to treba dati u štampu, pa neka se vidi čime se sve bave nepartijci i reakcionari. Sigurno da tom demagogu ne sme da se dodeli stan.

Umešao se direktor, koji je za sve vreme ćutao:

–       Polako, drugovi. Taj stan smo dobili i valjda ne očekujete da ću ja sada otići u Gradski odbor i u Komitet i ispričati šta se ovde danas desilo. Mislim da je dr Vajnberg jedan mudar momak i da zna da mu mi ništa ne možemo, a da ne priznamo da nas je izigrao. Ne može mu se osporiti da je dokazao da mi o našim ljudima ne vodimo računa. Niko dr Vajnbergu… ne može da ospori da je svojim radom zadužio ovu kuću. Nema nikoga ko može da stavi ma kakvu primedbu na njegov rad.

Nažalost, drugovi članovi Upravnog odbora, vi ste doneli odluku, pošto ste mu dozvolili da ode na usavršavanje u Holandiju, da ukidate odeljenje kome je on bio načelnik. Pismeno ste ga o tome obavestili, a da ga niko nije pozvao da bar prisustvuje tom sastanku, ili da ste se setili da ga bar pismeno obavestite o vašim razlozima zbog kojih menjate ranije jednoglasno donetu odluku. Morali ste da sačekate da se doktor Vajnberg vrati iz inostranstva. Nažalost, sve to nije učinjeno. Umesto toga tražili ste od doktora Vajnberga da vreme koje provede u Holandiji trostruko odradi u ovoj bolnici tj. da ostane u radnom odnosu. Citiram: „Inače će bolnica isplaćivati samo 50% vaših prinadležnosti vašoj porodici do vašeg povratka.“

Drugovi, on takav akt nije potpisao i vi ste doneli odluku kojom je porodica primala samo pola njegove plate čitavih šest meseci. Vi kao članovi Upravnog odbora bili ste svesni da bolnica nije ni dinara dala za usavršavanje dr Vajnberga. Da li to sve treba takođe da izađe u dnevnoj štampi? Drugovi članovi Upravnog odbora zemunske bolnice, želim da čujem vašu odluku.

 

Razumniji su se složili sa drugom direktorom. Oni veći „pravednici od pape” su tražili da se protiv doktora Vajnberga povede disciplinski postupak zbog obmanjivanja Upravnog odbora. Diskusija se nastavljala sve do trenutka dok sekretarica nije predala jedno pismo direktoru.

Glasan smeh direktorov prekide diskusiju. Svi iznenađeni zaćutaše.

–       Drugovi članovi Upravnog odbora, moram da vam pročitam pismo koje je u vezi sa ovom tačkom dnevnog reda.

„Poštovani gospodine direktore i cenjeni članovi Upravnog odbora,

Molim da mi se odobri prelaz na Lajdenski univerzitet, gde sam izabran za docenta Instituta za anesteziju pri Medicinskom fakultetu. Pismo je u posedu gospodina direktora. Verujem da nema nikakvih razloga da se mojoj molbi ne izađe u susret. Svi započeti poslovi oko izgradnje operacionog bloka i IN su dovršeni, lekari i srednjomedicinski kadar IN obučeni praktično i teorijski o radu monitora i respiratora, te moj odlazak neće izazvati nikakve veće poremećaje u funkcionisanju službe…“

 

X                X                X

 

–       Sanjaru, spuštamo se na zemlju. Stigli smo u Holandiju!

–       Da, Vesna, u pravu si, vreme je da se vratim iz prošlosti.

 

Sa ovalnog prozora aviona otresao se oblak. Bili su blizu zemlje. Ukaza se nepregledna ravnica koja se spajala sa sivim olovnim nebom, a na severu sa čeličnom bojom severnog mora. Polja su bila prekrivena snegom, retkost za Holandiju. Beli pokrivač bio je ispresecan bezbrojnim kanalima, auto-putevima i krovovima staklenih bašti.

–       Stigli smo!

Začu se Majin glasić kroz urlik avionskih motora koji su kočili, razigrane, do malopre ukočene, točkove aviona.

–       Aeodom ovde hoda, vidi, mamice, vidi!

Uzbuđeno je komentarisala Maja pokretan hodnik koji je povezivao aerodromsku zgradu sa avionom.

–       Kako oni to mogu? Nigde nema ljudi, to samo klizi, niko ne gura.

–       Ima jedan motor koji pokreće celu konstrukciju.

–       Zašto mi to u Beogradu nemamo?

–       Naš aerodrom je još mali, Milice, a mi i nemamo toliko kiše koliko ovde u Holandiji pada. Drugo, videćeš, aerodrom je ogroman. Ima mnogo putnika, pa bi na pistama bilo mnogo sveta. Zato su ovi šetajući hodnici praktični, jer ne ometaju saobraćaj između aviona.

Dugački aerodromski hodnici bili su još uvek prepuni božićnog nakita. Trepćuće svetiljke i svećice na granama velikih jelki osvetljavale su kugle raznih boja, ogledajući se u njima svojim treperenjem kao zvezdice u vasioni. Ukrašeni izlozi mnogobrojnih prodavnica bescarinske zone, mali automobili kojima su stjuardese vozile stare i nepokretne putnike, uniforme svih kompanija sveta koje su graciozno i elegantno pronosile stjuardese i uobraženi kapetani sa mnogobrojnim širitima – privlačili su pažnju Maje i Milice, koje su sa otvorenim ustima i razrogačenim očima posmatrale sve oko sebe, uz oduševljene uzvike i komentare. Ljubazni osmeh graničnog policajca uz „dobro došli u Holandiju“ povećao je broj gastarbajtera ili onih takozvanih Jugoslovena na privremenom radu u inostranstvu za četiri glave, što bi rekli statističari.

 

 

X                          X                          X

 

 

Široki osmeh dobrodošlice, čvrst stisak ruke i zagrljaj kolege i „brata anesteziologa“.

Janko ih je sačekao. To što nisu sami u dalekom velikom svetu davalo im je veliko zadovoljstvo i osećaj neke sigurnosti. Nikoli je sa raznih mesta skrenuta pažnja od onih „iskusnih i sveznajućih“: „Kad čuješ naš jezik i vidiš našeg zemljaka, beži“. Nikola taj savet nije nikada usvojio. Verovao je da u svetu postoje samo dobri i zli ljudi, u svim nacijama i na svim meridijanima.

Dr Janka Novakovića poznavao je još sa specijalizacije. Kasnije su im se putevi razdvojili. Pre nekoliko godina Janko je sa porodicom napustio Jugoslaviju i zaposlio se u jednoj vrlo modernoj i lepoj bolnici u Libiji. Bio je zadovoljan, jer nije bilo nikakvih materijalnih problema u bolnici, pa je mogao da se bavi savremenom anestezijom, a i prinadležnosti su bile izuzetne. No sve to nije bilo dugog veka. Promenom režima, kraljevina postade 1969. Velika Socijalistička Arapska Džamahirija, sa pukovnikom Gadafijem na čelu. Situacija se u zemlji, a i u zdravstvenoj službi, bitno izmenila.

 

Janko se, doznavši da se Nikola nalazi u Holandiji, obratio Nikoli sa molbom da mu nađe zaposlenje. Ni on nije želeo da se vrati ponovo u Jugoslaviju.

U razgovoru sa Hanom još u Dordrehtu, kada su se pravili planovi oko Instituta za anesteziju u Lajdenu, Nikola je predložio Janka kao odličnog anesteziologa, željnog da se bavi naučnim radom, što je jedan od uslova uspešnog rada na univerzitetu. Han je prihvatio njegov predlog i Janko se još od avgusta meseca nalazio u Lajdenu, gde je dobio stalno zaposlenje i postao, kao i Nikola, viši naučni saradnik Instituta za anesteziju i Sef de cinik.

 

–       Jedva smo čekali da nam stignete! Baš se to sve odužilo, već sam počeo da verujem da nećeš ni doći. Profesor me skoro svakog dana gnjavio da na tebe utičem da svakako dođeš, ali ti, bratac, ni na pisma ne odgovaraš.

–       Bilo je stvarno mnogo posla. Za pet meseci je sve moralo da se dovrši što sam započeo da bih mirne savesti mogao da prekinem radni odnos i dođem u Holandiju.

–       Jelte, Vesna, kada će on da odraste i prestane da bude romantičar? Izgubio je šest holandskih plata, nije to malo. Mada ćeš biti iznenađen kada vidiš koliko ti od bruto prinadležnosti ostaje malo neto para. Porezi su ogromni.

–       Koliko još u Dordrehtu proračunao sam sa doktorom Du Mee-om da ipak nećemo morati da posle dvadesetog pozajmljujemo novac da bismo izgurali do prvog.

–       Da, ti si bio u Dordrehtu sam, ali sada smo sa porodicama. Ovo je skupa zemlja. No sve ćeš videti, ima vremena. Profesor vas je pozdravio, hteo je i on da vas dočeka, ali ima nekih problema oko gradnje nove kuće. Verovao je da će se već preseliti u novu kuću kada ti budeš stigao, ali, nažalost, ona još nije gotova.

–       Znači, on se nalazi u stanu u koji ja treba da uđem.

–       Da, moraćeš još da se strpiš možda oko dvadeset dana, a onda se on seli i ti ulaziš u stan. Za to vreme ste vi moji gosti. Profesor nije bio za to rešenje, to je bio moj predlog. On ti je našao privremeni stan u nekom apartmanu na moru, ali sam mu ja objasnio da je pametnije da budete kod nas. On, naravno, ne zna da smo mi navikli da stanujemo u malim stanovima. Naš je petosobni i ima dovoljno mesta za nas sve.

–       Janko, pa to ćemo vas sve baš izmaltretirati!

–       Vesna, „kada gosti nisu besni ni kuća nije tesna“, kaže naš narod. Nikola je za sve nas mnogo učinio, sada smo zajedno, pa verujem da ćemo živeti kao jedna familija. Mi imamo vas i vi nas.

 

Jurili su auto-putem preko sto šezdeset kilometara na sat. Milica i Maja su bile neobično tihe na zadnjem sedištu, držeći Vesnu za ruke. Ovakvom se brzinom nisu vozile nikada do sada, jer u Jugoslaviji nije bilo dobrih auto-puteva koji su dozvoljavali takvu brzinu. Mesto gde je Janko skrenuo sa auto-puta, bilo je predgrađe Lajdena. Na velikoj plavoj tabli iznad auto-puta pisalo je Oegstgeest. Naziv mesta su teško izgovarali i Holanđani, a kamoli Jugosloveni.

Nikolinu misao potvrdi Milica.

–       Mamice, kao se ćita ovaj grad Oeg…?

–       Naučićeš, Milice, ne brini! Oe se čita kao U, a G kao naše H, pa prema tome mesto se zove Uhsthest.

–       Uhst… Mamice, hoće li me neko razumeti ako se izgubim, pa im kažem gde stanujem?

–       Nadajmo se, dete moje, da se nećemo izgubiti u ovoj zemlji. –pomisli Nikola.

 

Topao doček porodice Novaković uticao je dazaborave na tek napuštene roditelje i domovinu. Započeo je jedan novi život sa svom svojom neizvesnošću, ali neizvesnost nije izgledala tako neizvesno.

Stan Novakovića je bio prepun lepih buketa prolećnog cveća, mada je napolju bio sneg. Holandski cvećari su uglavnom cveće gajili u staklenim baštama, te su se lale, đurđevak i narcisi prodavali već za Božić.

–       Kada smo mi u avgustu stigli u Holandiju, padala je kiša i bilo je hladno, tako da smo odmah počeli da ložimo. Nas nisu sačekali sa cvećem kao vas. Ovi svi buketi su za vas, za dobrodošlicu.

Bili su to buketi od profesora, Du Mee-a, lekara iz Dordrehta i budućih saradnika iz Lajdena, kolege Popesku iz Rumunije, koga je Nikola upoznao kada je bio prvi put u lajdenskoj univerzitetskoj bolnici, takođe je poslao veliki buket kao dobrodošlicu.

–       Sada još jedno iznenađenje, ti dobro znaš našeg profesora…

–       Varaš se, ja dobro znam doktora de Brauna koji nije bio profesor, nego samo stariji kolega. Profesora ću tek da upoznam.

–       Slažem se, nisam mislio na tvoj način. Ako tako razmišljamo, onda ja znam profesora, a ne doktora de Brauna, no o tome potom. Dake, profesor, a ti znaš, on je stvarno veliki organizator, već ti je rezervisao kola i ona moraju danas već da se podignu do četiri sata. Rezervisan je opel kadet. Znam tvoj ukus, ali profesor smatra da ti predstoje troškovi nameštanja kuće i da u prvo vreme moraš imati skroman auto.

–       Važno je da se točkovi okreću. Znam da se na autobuski i tramvajski saobraćaj ne možeš osloniti.

–       Svakako, radno vreme i dežurstva su takva da bez kola ne možeš.

–       Znači da još nisi kupio bicikl, kao svaki pravi Holanđanin?

–       Bicikl je kupljen, bolje rečeno, bicikli su kupljeni, jer deca idu biciklima u školu. Ja neću nikada u bolnicu biciklom. Meni je uvek bilo najgore jutarnje buđenje. Zar da se dižem pola sata ranije? Onda još kiša i vetar, jer ovo je zemlja u kojoj se po jutru nikada dan ne poznaje. Rana jutra su prelepa, nebo vedro, a posle pola sata grmi i lije kiša kao da te polivaju polivači ulica na Terazijama.

U ranim popodnevnim časovima stigao je dr Du Mee, nešto kasnije i Han sa suprugom, a posle večere dr Popesku, anesteziolog, Rumun, koji je već duže bio u Holandiji.

Jedva su uspeli da se jave roditeljima da su dobro stigli i da su okruženi prijateljima, te se ne osećaju usamljeni i zabrinuti u tom dalekom svetu. Sve do kasno u noć vodile su se diskusije o novom životu koji ih čeka u Holandiji. Porodica Novaković je već mnogo toga iskusila. Trojica njihovih dečaka je išla u školu i već govorila holandski, što je na Vesnu i Nikolu delovalo umirujuće, jer su se brinuli kako će se Milica snaći u školi, okružena decom koja ne govore njen jezik.

 

U ranim jutarnjim časovima konačno su se rastali. Vesna, umorna od dugog dana prepunog događajima i utiscima, zaspala je u Nikolinom naručju, potpuno pripijena uz njega, mada su se nalazili u širokom bračnom krevetu Novakovićevih.

Nikoli se nije spavalo. Sa svog uzglavlja mogao je da vidi kroz prozor deo vedrog neba izdašno osvetljen punim mesecom. Nasmejani okrugli mesec, praćen krupnom zvezdom koja se u Jugoslaviji zvala Danica, kao da je namigivala Nikoli, dok je pokušavao da seti njenog imena na holandskom, jer moralo se navikavati. Bilo je to ipak holandsko nebo, mada je Nikoli ličilo, bar večeras, na ono naše. Ipak, izgledalo je nekako daleko, ili se to svakom strancu samo čini.

 

Nije mogao da zaspi, što mu se tako retko događalo. Zatvorio je oči želeći da pobegne od svojih misli.

–       Konačno si u Holandiji. Sada možeš da odahneš. Ipak se sve dobro završilo. Nisi se plašio, ali ipak si bar jedanput dnevno pomislio: „Možda će mi baš danas uzeti pasoš“.

–       Da, znao sam da će moj način podnošenja otkaza izazvati mnoge diskusije u bolnici. Ono o čemu nisam razmišljao je da će se vest o mom odlasku proširiti tako brzo uz razne dodatke koji su priču kitili, pa je ona dobijala vrlo nezgodnu političku formu.

I sada mi je žao kad pred sobom ugledam zabrinuto lice Branka, koji je odmah posle sastanka Upravnog odbora dojurio, dobro procenivši moguće posledice.

–       Doktor je morao da napravi senzaciju od svoje ostavke i svog odlaska u inostranstvo.

–       Nisam pravio nikakvu senzaciju. Rekao sam samo ono što sam već davno hteo da kažem.

–       Izabrao si stvarno odličan trenutak. Zašto moraš da ideš na bika sa crvenom zastavom?

–       Svakako da mi to nije bila namera. Međutim, da li je sada to bitno? Mislim da si se principijelno složio sa mojim odlaskom. Najgore što sada može da mi se dogodi je da me otpuste. Molim te, kakva je to razlika za mene?

–       Slušaj, tvrda glavo! Mnoge si namagarčio. Zaboga, nauči jednom, ljudi to ne praštaju. Mogao si da ne pristaneš da ti se traži stan, a ne da se to sve završi, pa tek onda gospodin posle mudrog govora rešava da traži prelaz u drugu ustanovu, koja je slučajno u Holandiji.

–       Dozvoli, i meni može jednom sve da se smuči, pa da kažem ono što stvarno mislim. Sada je to sasvim svejedno.

–       Ništa nije svejedno. Mislio sam da si mnogo inteligentniji i pametniji. Znaš dobro gde živiš, a imao si tu nesreću i da na svojoj koži dosta toga osetiš.

–       Mislim da ne bi morao da preteruješ. Rekao bih da je sve što sam rekao bilo na mestu. Da me nije pozvao Lajdenski medicinski fakultet ne bi nikome palo na pamet da mi dodeli stan. To što sam ih namagarčio onda kada su se to najmanje od mene nadali, to je njihova, a ne moja krivica.

–       Dragi moj, ja sam došao da ti kažem da ćeš morati što pre da odeš, jer može svašta da se desi. Da si sam, možda bi za tebe bilo odlično da ti se već jednom nešto desi, pa da se konačno, ovako mator, uozbiljiš i prestaneš da se ponašaš kao pubertetlija. Zahvaljujući tome što mnogi ne znaju da smo tako dobri prijatelji kao što jesmo, preda mnom se razgovaralo posle tvog odlaska. Smatraju da treba da ti se osujeti odlazak. Bilo je dosta predloga koje je direktor odbacivao jedan za drugim. Međutim, postoji zakonska mogućnost da ti se oduzme pasoš u trajanju od šest meseci.

–       To su gluposti, prošlo je vreme kabadahija!

–       To vreme nije prošlo. Samo su nađene druge forme kao ova sa oduzimanjem pasoša. Pasoš se uzima da ne bi za vreme istrage otputovali za inostranstvo, a nema ni dovoljno dokaza da bi sud doneo rešenje o pritvoru. Pretpostavlja se da Lajden neće čekati šest meseci, jer pismo direktoru je i bilo poslano zato što su tamo izgubili strpljenje. Ti ipak još nisi nobelovac da te jedan fakultet čeka toliko dugo.

 

Branko je bio u pravu. Još iste večeri su Vesna i Nikola otišli do prijatelja advokata koji im je od reči do reči potvrdio Brankovu priču. Odlazak za Holandiju nije više zavisio od njihovih odluka, zavisio je od uvređenih, ljubomornih i savesnih kolega „samoupravljača“ i „svesnih komunista“, čuvara pravde i morala.

 

 

 

X                          X                          X

 

 

Probudio se i uznemireno pogledao na sat. Bilo je šest sati, vreme kada se u Beogradu u ovo doba godine moralo ustati da bi se prvo pogledalo kroz prozor i utvrdilo da li je noćas padao sneg i prekrio auto i izlazni put do prometne ulice. Lagano se podigao da ne probudi Vesnu, koja je spavala dubokim snom. Razgrnuo je polako zavesu. Napolju je još uvek bila noć. Nebo je bilo tamno, bez meseca i zvezda. Bezbroj svetiljki je osvetljavalo ulice koje su se sa prozora videle. Novakovići su stanovali u strogom centru Oegstgeest-a u višespratnici, tako da se Nikoli pružao pogled na okolinu: široke ulice prošarane travnjacima, drvećem i uređenim parking prostorima. Kuće holandskog tipa, dvospratne, ličile su kao jaje jajetu; u njima su živeli osrednje situirani Holanđani, dok su bogatiji živeli u zasebnim kućama sa lepo uređenim baštama. Sve je bilo dostupno pogledu. Nigde nije bilo zidova kojim bi se vlasnici ograđivali od ulice i od komšija.

Ograde koje su se videle po baštama bile su od stakla, Holanđani su se ograđivali od vetra da bi mogli da sede u baštama. I ovde, kao u Dordrehtu, veliki prozori nisu imali navučene roletne, dok su zavese služile više kao ukras nego da pogledu spreče da ušeta u najveću i najlepše nameštenu sobu u kući – „zitt kamer“,[11] koja se najčešće nalazi u parteru, i gde se skuplja cela porodica i primaju gosti. U sklopu te sobe ili posebno nalazi se trpezarija i kuhinja sa nusprostorijama. Ostale sobe su uglavnom na spratu: spavaće i radne sa kupatilima.

 

Radno vreme je počinjalo između sedam i devet ujutru. Fleksibilan početak radnog vremena pružalo je mogućnost da se izbegnu gužve na auto-putevima i u gradovima.

Kupatilo je još bilo nezauzeto, pa je Nikola počeo da se brije, uživajući u toploj vodi i zagrejanom kupatilu. Gledao je svoje nasmejano lice u ogledalu.

–       Izgleda da ću se u svom daljem životu svako jutro brijati toplom vodom u toplom kupatilu. Još juče si pravio neslane šale na moj račun.

–       Moraš da priznaš da sam se juče pristojno ponašao i da nisam gunđao. Moj komentar je bio na mestu, u jednom trenutku sam stvarno imao utisak da napuštaš svoju zemlju samo zbog tople vode i toplog kupatila.

Posle doručka su zajedno krenuli u bolnicu Jankovim kolima. Bez obzira što je nekoliko puta već bio u univerzitetskoj bolnici, sada se Nikoli učinilo da je nekako oronula i stara. Ulaz na hirurgiju, sa visokim svodovima i debelim zidovima, ličio je na Zemunsku bolnicu. Na prvom spratu velika starinska vrata na kojima piše „profesor J. Braun Hoogleraar Anaestheziologiie“[12]. Nikoli je imponovao taj holandski narodni izraz. Kratko upoznavanje sa sekretaricom i već se na vratima svog kabineta pojavljuje Han.

–       Nadam se da si se dobro odmorio. Jedva sam čekao da se pojaviš, pa da započnemo ozbiljan posao. Janko ti je verovatno sinoć ispričao da smo stvorili Gi ti ejč[13] klub, koji se sastaje svakog četvrtka da bi se prodiskutovalo o aktuelnim pitanjima. Klub takođe radi na takozvanom petogodišnjem planu razvoja Instituta za anesteziju. Da, znao sam da ćeš da se nasmeješ. Pomislio si: „Taman pobegoh od jednog petogodišnjeg plana i uleteh u drugi“. Naravno da je naziv dat u šali, mada je u klubu uglavnom duh istočnog bloka[14].

Dva Jugoslovena, jedan Rumun, jedan Čeh i jedan Holanđanin. Dakle, vi iz istočnog bloka ste u prednosti, ali sam ja ipak zadržao pravo veta. Još uvek nemamo dovoljno anesteziologa, no o tome ćemo na sastanku kluba. Ti ćeš za početak biti na hirurgiji zajedno sa Jankom, koji je već uspeo da se adaptira na hirurge i lajdensku atmosferu. Videćeš, ovo je ipak velika klinika i velika hirurgija, ali, i pored svega toga, često zažalim što nismo ostali u Dordrehtu.

Ono što bi hirurzi tamo uradili za jedan dan, ovde se, ako imaš sreće, radi najmanje dva dana sa duplo većim brojem hirurga. To je univerzitetska hirurgija gde specijaliziraju mladi, gde se bavi naukom itd.

Nisam te ponudio ni kafom, ali, nažalost, već je vreme da krenemo, jer moram da te predstavim profesorima hirurških disciplina.

 

Ređali su se:

 

Profesor Vink – omanji, prosed gospodin vrlo finog izduženog lica, izbrijan i podšišan, u snežno belom mantilu ispod koga se videla skupa bela košulja, sa još skupljom fino izdezeniranom mašnom. Odavao je osobu pedantnu i strogu, a po pogledu kojim ga je odmerio, videlo se da donosi mišljenje o čoveku pri prvom susretu. Zatekli su ga na hodniku, spremao se da uđe u operacioni blok. Pogled bačen na veliki časovnik koji je visio u hodniku davao je na znanje da kasne nekoliko minuta. Po dobrom holandskom običaju, odmah je pretvorio hodnik u salu za sastanke, sednuvši na ragastov od prozora, a Han i Nikola ostali su prekoputa njega da stoje. Potpuno opušten, hladan, nezainteresovan, ni neljubazan ni ljubazan.

–       Hm, vi dolazite iz Beograda. Bio sam tamo na nekom hirurškom kongresu, jako smo se dobro proveli. Imate odličnu rakiju, čini mi se da sam joj naziv zaboravio, ali još uvek imam njen divan ukus u ustima. Slifofica, da, sećam se, tako nekako… Dakle, došli ste da pojačate staf anestezije. Baš lepo, nadam se da ćete se prijatno osećati u ovoj bolnici…

Naglo se podigao sa ragastova prozora i izgubio se u bočnom hodniku i to bez reči.

–       Stara hirurška garda, još uvek misli da su hirurzi bogomdani najdoktori. Obično ume da se ljuti ako mu nešto za vreme operacije ne ide za rukom. Čuvaj se, onda su mu prvo anestezija i anesteziolog krivi. Prema njemu se mora biti pažljiv. Njegovo mišljenje se prihvata kao objektivno na svim sastancima fakulteta. Kao i svi hirurzi stare garde, Vink ocenjuje anesteziologa kao odličnog ako ne mora da ga čeka dok uvodi bolesnika u anesteziju, a posle završene operacije, kada završi pijenje kafe i izdiktira operativni nalaz, može da započne sa drugom operacijom. Šta se u međuvremenu događa sa bolesnikom, njega to ne interesuje, zato ima anesteziologa. Dobrom hirurgu skoro i da nije potreban anesteziolog. Inače, svi ga se plaše, pa mislim da ga se i Nov[15] plaši. Za Popa[16] misli da je odličan anesteziolog i vrlo ga ceni. Pop ima izvanrednu taktiku, vrlo je brz na uvodu u anesteziju, zatim ga ne čuješ u operacionoj sali, a ako se Vink njemu obrati onda čuješ samo: „Da, profesore. Odmah profesore“.

 

Zaustavili su se pred vratima prof. Broma. Bio je to šef kardiohirurgije, visok, prosed gospodin, visokog čela i produhovljenog lica. Blage plave oči gledali su radoznalo u novodošavšeg.

–       Jugoslavija, Beograd… Vi svakako znate profesora Isidora Papa? Pa dabome da ga znate, ko njega u Jugoslaviji ne zna! Bio sam dva puta njegov gost u toj vašoj prelepoj zemlji. Znaš – obraćao se Hanu – kada vidiš kako ga tamo narod poštuje i voli, pomisliš da još uvek bogovi hodaju po zemlji. Ko ovde zna za profesora Broma? Holanđani smatraju da moraju biti dobro lečeni. Ko ih leči nije bitno!

–       Zato doktori znaju ko je prof. Brom!

–       Ne, nije to isto. Mislim da pažnja, poštovanje i ljubav bivših bolesnika obavezuje, oplemenjuje… Imaćemo prilike da o svemu tome popričamo. Dobro nam došli, izabrali ste odličnog šefa!

–       Izabrao sam ja njega, a ne on mene. Mi smo stari znanci još iz Dordrehta!

 

Hodnici, pa nove zgrade, a skoro svaka liči jedna na drugu.

–       Znaš, prof. Brom je specifičan doktor. Veoma je cenjen kao kardiohirurg, ali je, u stvari, ginekolog kome je dosadila ginekologija, pa je počeo da se bavi kardiohirurgijom i to sa uspehom. Poznat je u svetu, pa zato imamo često goste iz inostranstva.

–       U pravu si, retko neko od hirurga menja svoju disciplinu za drugu.

–       U ovom našem svetu nije to takva retkost. Ne samo što se menjaju discipline nego se menjaju kompletne profesije. Neko završi fakultet, pa se prvog radnog dana uveri da nije za takav posao.

–       Nije valjda da onda bira novi fakultet?

–       Najčešće da, ili pak neko sasvim drugo zanimanje… Mi se zapričasmo. Slušaj, pamtiš li ti sve ove zgrade i puteve? Od sutra ćeš se morati sam da snalaziš.

–       Potrudiću se!

 

Ušli su kod sekretarice prof. Luiendijka. Ljubazno su bili oboje dočekani. Han je predstavio Nikolu. Profesor je još bio u operacionoj sali. Za tren je kafa bila poslužena. Zvonili su telefoni, sekretarica ih je imala tri na stolu. Pored nje se nalazila još jedna službenica, verovatno njena pomoćnica, koja je imala slušalice na ušima i nešto vredno pisala na pisaćoj mašini. Bacio je pogled na pisani tekst i mogao je da zaključi da je prekucavala neki kongresni rad, koji je verovatno profesor izdiktirao na traci koju je ona slušala i prekucavala.

–       Eh, da sam u Zemunskoj bolnici imao samo jednu sekretaricu, koliko bi se samo vremena uštedelo, koje bi mogao da posvetim stručnoj literaturi ili kongresnim radovima!

Iz razmišljanja ga trže ulazak jednog visokog starijeg gospodina. Znao je, to mora da je bio prof. Luiendijk.

Dva profesora su se raspričala na svom maternjem jeziku kao da Nikola i ne postoji. Znao je Nikola taj holandski manir, pa ipak, svakog puta kada bi se susreo sa njim, osećao se neprijatno. Najzad Han, kao da se prisetio zašto je uopšte došao, izvini se Nikoli, predstavljajući ga profesoru.

Bili su pozvani u profesorov kabinet, veliku prostranu sobu sa ogromnom bibliotekom. Pisaći sto je više ličio na dugačku trgovačku tezgu prekrivenu istorijama bolesti, medicinskim časopisima i mnoštvom ispisanih papira na kojima su se izležavale hemijske olovke svih boja i veličina. U nekoliko velikih pepeljara nalazili su se delimično sagorele „Havane“ sa manjom ili većom količinom pepela – dokazom profesorove zaboravnosti, ali i dokazom dobrog materijalnog stanja. Zidovi su bili prekriveni umetničkim slikama, između kojih su se nekako stidljivo interponirali delovi ljudskog mozga u različitim presecima, bojeni prirodnim bojama.

Na sredini sobe se nalazila velika kožna klub-garnitura sa okruglim stolom, na kome je stajao jedan prelep servis za kafu. Prekoputa pisaćeg stola bio je udoban divan prekriven bolničkim čaršafom, koji je verovatno služio za pregled pacijenata, a možda i za odmor umornog profesora.

Bio je tu i veliki frižider u kome je profesor sigurno čuvao jong jenever[17]i ostale „voćne sokove“, koje su samo mirisali na alkohol.

–       Dobro došli, kolega. Mislim da sam dobro razumeo, vi dolazite iz Jugoslavije. Da, divna zemlja, bio sam sa suprugom još 1966. godine u Dubrovniku kolima. Moja žena je istoričar lingvista, pa sam bio na njenom kongresu. Kakav divan grad! Proveli smo se božanstveno. Čak smo, mislim, i ostali nedelju dana posle kongresa u jednom predivnom hotelu, gde je sve za naše pojmove bilo neverovatno jeftino. Imate očajne puteve, ali, na našu sreću, nije bilo skoro nikakvog saobraćaja. Poznajem dr Kostika, izvanredan čovek i veliki stručnjak. On je, čini mi se, jedini profesor neurohirurgije.

–       Ne, nije, ima ih nekoliko, ali je on bez sumnje doajen.

–       Mislim da ćemo se sigurno videti u maju ove godine na sastanku u Meksiku. Mene su prošle godine izabrali za generalnog sekretara Svetske asocijacije neurohirurga, a on je član…

Zazvonio je telefon, profesor preda Hanu slušalicu. Poseta profesorima je morala biti odložena, pozvani su u operacionu salu. Stigao je hitan „carski rez“.[18]

–       Tvoj prijatelj Janko nije baš uvek korektan. Zna da smo zakazali sastanke sa profesorima da bih te predstavio. Nekada se u ovoj bolnici nalazilo samo četiri anesteziologa, sada ih ima, od kada sam ja došao, sedam i deset asistenata, od kojih su mnogi već pri kraju. Mislim da mu mi nismo baš bili potrebni.

 

Operaciona sala na ginekologiji bila je neobična. Okrugla, bez ćoškova, zidova, sastavljenih od plastičnih izolovanih ploča boje slonove kosti. Bila je to montažna operaciona sala sa najmodernijim uređajima za klimatizaciju, koja je imala sve što je potrebno za operacije.

Imala je čak i malu galeriju odvojenu staklom od operacione sale, iza koje su studenti i lekari na specijalizaciji mogli da prate operativne zahvate.

Nekoliko stisaka ruku ginekologa, instrumentarki, koleginice na specijalizaciji i anestetičarke. Porodilja je brzo ugurana u operacionu salu, nađena je vena i započeta anestezija.

 

Anesteziolog se oseća vrlo neobično kada se nađe u stranoj sredini gde nikoga ne poznaje, čak ni aparat za anesteziju. Sala je bila tako moderna, a imala je neki prepotopski aparat za anesteziju sa dodatkom mašine za veštačku ventilaciju proizvedene u Americi, koju Nikola nije do sada nikada video. Pored svega, problem jezika.

 

Carski rez je posebna intervencija, gde je u rukama anesteziologa život majke, ali i deteta u isto vreme. Od anestezije zavisi da li će novorođenče doći na svet budno i dobro oksigenirano[19] sa odgovarajućim refleksima koji će mu omogućiti da svoje prve sate provede na svetu bez veštačkog disanja i medikamenata. Od hirurga – ginekologa zavisi da dete što pre bude oslobođeno iz materice u kojoj se nije više osećalo bezbedno, jer inače ne bi bilo urgentnog carskog reza.

 

Intubacija, prikopčavanje na mašinu i operacija je mogla da počne.

Nikola je bio samo posmatrač kako anestezije tako i operacije, ali ne zadugo. Hana su pozvali hitno na neki sastanak. On je samo mahnuo Nikoli rukom i nestao iza vrata, koja su se automatski za njim zatvorila. Bilo je lepo što je profesor anestezije imao poverenja u svog tek došavšeg saradnika. Bilo je loše što je saradnik sam u sebe imao vrlo malo poverenja.

Ništa nije znao o koleginici koja je vodila anesteziju, bolje rečeno, znao je da nije specijalista i da se zove Elza. Izgledala je vrlo sigurno…

Ginekolozi su presekli pupčanu vrpcu. Novorođenče su preneli u susednu prostoriju neonatolozi. Dete nije plakalo, bilo je lepo obojeno, skoro rumeno, što je govorilo da ima dovoljnu količinu kiseonika u krvi. Ubrzo se javi plač koji je govorio da su refleksi prisutni i da dete nije mnogo „trpelo“ u majčinoj utrobi i da nije omamljeno anesteticima.

Jedan život je bio pod kontrolom, ali drugi…

Elza se okrenula prema Nikoli.

–       Pritisak naglo pada, sada je 70/40, jedva ga čujem.

–       Zatvorite sve gasove, ostavite samo kiseonik. Imate li krvi?

–       Da, hoćete li samo da sravnimo krvne grupe?

–       OK, sada je dajte pod pritiskom. Šta ste dali intravenozno za stezanje uterusa?

–       Ah, pa da, nisam je još ništa ubrizgala! Sasvim sam to smela s uma dok sam popunjavala kartu anestezije.

–       Ginekolozi su tamponirali uterus, ali krvarenje nije još zaustavljeno.

Nikola traži iglu i pokušava da nađe venu na ruci na kojoj se ništa nije moglo da vidi. Teško je i moglo kada je arterijski pritisak bio 60 mmHg^[20]. Ipak, skoro na slepo^[21] iz igle poteče tamna venska krv. Brzo je prikopčana druga infuzija i druga flaša krvi započe pod pritiskom da puni krvne sudove majke. Pritisak se lagano počeo da penje. Krvarenje je stalo i ginekolozi su počeli da zatvaraju trbuh.

Odahnuo je, jer je ovde bio na svom terenu. Naime, plašio se samo da se nešto ne desi sa aparatom za anesteziju ili sa mašinom za ventilaciju, jer tu se ne bi snašao.

Bez ikakvih daljih komplikacija završila se operacija i mlada majka se probudila na operacionom stolu.

 

Kako se odrastao čovek i, reklo bi se, iskusan anesteziolog, nađe u nezgodnim okolnostima kada je čak morao da sačeka koleginicu Elzu da bi ga odvela na hirurško odeljenje, jer nije još mogao da se snađe u krugu lajdenske bolnice. Iznenadio se. Bili su tačno preko puta zgrade u kojoj se nalazila hirurgija. Opet presvlačenje, da bi se ušlo u hirurški operacioni blok.

 

Iz garderobe se ulazilo u dug hodnik, koji je vodio ka operacionim salama. Ustajali vazduh, prepun isparenja mnogobrojnih klompi koje su bile poređane uz dugačke zidove na niskim policama. Kroz taj hodnik unošen je sterilni hirurški materijal, ulazili su hirurzi, anesteziolozi, sestre i medicinski tehničari, čistači i, naravno, izlazili iz njega. Tim istim hodnikom uvoženi su kreveti sa bolesnicima i voženi prema operacionim salama. Takođe su bili poređani i čisti presvučeni kreveti koji su čekali operisane bolesnike da ih prevezu na odeljenja na kojima su bili pre operacije ili su ih odvozili u IN. Nikola je bio neprijatno iznenađen.

–       Hm, bilo bi lepo kada bi te sada videli tvoji saradnici, a pomisli kada bi te videli hirurzi, ala bi se slatko smejali.

–       Mislim da bi svakako bili neobično zadovoljni.

–       Dordreht je prema ovome bio Amerika.

–       Zemun je prema ovome Amerika. Čini mi se da je bilo tamo i pre svih prepravki i zidanja više uslova za rad nego ovde.

–       Kako je moguće da jedna univerzitetska bolnica u Holandiji ovako izgleda i još uvek funkcioniše?

Pod slovom v pronašao je svoje klompe. Sve klompe su imale na vidljivom mestu napisana početna slova prezimena, tako da se odmah moglo da videti ako neko nosi tuđe klompe. Bez klompi i specijalnog odela operacionog bloka u operacionu salu se nije smelo ulaziti.

Sve je Nikoli ispričao glavni medicinski brat OB.[22] Nikolino prezime je na klompama bilo besprekorno napisano. Organizacija je verovatno bila na zavidnoj visini. Sa desne strane hodnika ređala su se vrata koja su vodila u OS.

SMB[24] vrata, kako bi ih krstili u jugoslovenskoj vojsci, bila su besprekorno obojena, masivna i teška. Ugrađena možda pre sto, a možda i dvesta godina, ali održavana, pa su izgledala kao nova. U visini oka nalazio se okrugli zastakljen otvor koji je ličio na prozore kabina na brodu. Kasnije će utvrditi da je ta „špijunka“ bila neophodna da se ne bi uletelo u preoperativnu prostoriju u kojoj su se bolesnici pripremali za operaciju, uvodili u anesteziju, pa tako uspavani na pokretnom operacionom stolu vozili u operacione sale. Tri OS sa dve prostorije za uvođenje u anesteziju.

Zastarelo i nepotrebno, čak i nebezbedno. Na klinici gde se lekari uče anesteziji to može da bude i opasno.

Ušao je u veliku prostoriju u kojoj su bila tri mesta za uvođenje bolesnika u anesteziju, odvojena čaršafima na alkama koje su klizile po čeličnim šipkama. Čaršafi su delili tu prostoriju na tri, ukoliko bi se dogodilo da se tri operacije završe u isto vreme ili pak da se jedna završi, a da se drugi bolesnik tek uspavljuje, pružajući bar utisak kakve-takve privatnosti.

Tri OS tužnosivih pločica i skoro crnog teraco poda delovale su sumorno. Hodnik je zatim skretao u obliku slova L. TU se nalazila sterilizacija, soba glavne sestre instrumentarke i još dve OS u kojima se radila srčana hirurgija. Sale su bile prostranije, sa mnogo svetlosti, izvanredno opremljene, počevši od klimatizacije pa do savremene aparature i monitora. Videlo se da se u opremanju ovih sala nije štedelo. Hodnik je bio odeljen električnim vratima od hodnika koji je vodio u IN srčane hirurgije dok se IN hirurgije nalazila daleko od OB u parteru, sasvim na drugoj strani zgrade.

–       Da li je završeno upoznavanje?

–       Kako je moglo da bude završeno kada si nas poslao na ginekologiju!

–       Naravno da sam vas poslao kada je hitna sekcija, a nikog drugog nisam mogao da pošljem, jer nikog drugog u rezervi nisam imao.

–       Moram da ti priznam da mi nije nimalo bilo prijatno kada sam bio ostavljen. Profesora su pozvali hitno na sastanak i ja sam ostao sa koleginicom Elzom, o kojoj ništa nisam znao, a aparatura mi je u sali potpuno nepoznata.

–       Znam, sve mi je jasno. To ti je „vatreno krštenje“, što kažu stari ratnici. Šta misliš, kako sam se ja osećao prvih dana? Niko mi ništa nije pokazao, niti me je sa nekim neko upoznao. Mogu da te obradujem, svaka sala ima drukčiju aparaturu. Tebi će biti lakše, jer ja sve o toj različitoj aparaturi znam, pa ćemo još popodne da sve obiđemo.

Mislim da naš sused[25] Dragu nije prema meni bio naročito blagonaklon. Stavljao me je na program za najteže operacije, svakog puta u neku drugu operacionu salu. Njih ima svega dvadeset. Mi nismo nikada imali dobro mišljenje o Rumunima. Nas je dvojica, a on je sam. Mislim da se oseća ugrožen, jer si ti profesorov prijatelj. Koliko sam ja uspeo da doznam, on je apsolutno bio siguran da će biti profesor i šef anestezije, te je razočaran što ima šefa iznad sebe.

–       Mislim da su to pogrešne interpretacije. Njemu je obećano mesto lektora.[26]S tim se profesor složio.

–       Popričaćemo o tome kasnije. Sada si zaslužio prvu kafu, jer se ona u ovom hirurškom bloku dobija tek posle deset sati. U ostalim salama drugih hirurških disciplina možeš da je piješ kada hoćeš i koliko hoćeš. Ova glavna sestra je namćor. Profesor Vink, koga si upoznao, zao je duh ovog odeljenja. Mislim da je neprijateljski nastrojen prema strancima. Neprijatan je. Nije bogzna kakav hirurg.

 

Soba glavne sestre instrumentarke bila je velika i služila je i kao prostorija gde se smelo popušiti i popiti kafa. Janko je upoznao Nikolu sa glavnom sestrom. Autoritativna starija dama bila je izgleda vrlo stroga, jer su se svi prema njoj ponašali sa vrlo velikim poštovanjem. Kafa je prijala posle ovih silnih jutarnjih stezanja ruku i upoznavanja novih lica, novih običaja i raznih odeljenja koja su se nalazila u sličnim zgradama poređanih u ulice koje su ličile jedna na drugu.

–       Šta se ovde radi kada u nekoj sali stane srce, a sam si u drugoj zgradi, recimo onoj najdaljoj?

–       Pre svega se moliš Bogu da se to ne dogodi. Ako se desi, obaveštavaš šef de klinik, a to smo ti i ja. Dakle, trčiš što brže možeš, trudiš se da što pre stigneš!

–       Kako se pravi operativni program i kada?

–       To je još uvek malo anarhično, mada se i mi i hirurzi trudimo da sve poprimi jednu ustaljenu formu. Program svaki šef hirurške discipline piše na onoj velikoj tabli u hodniku. U principu, ja ili Dragu, ako sam odsutan, a sada ćeš to biti ti. Upisujem imena anesteziologa koji će davati anesteziju i tada je program u celini gotov. Pošto sada svako zna u kojoj je sali i sa kojim hirurgom operiše, ide da premedicira pacijente na odeljenju te nas obaveštava da li je pacijent kompletno pripremljen za operaciju ili nije. Ako nije, razgovara se sa hirurgom, pa se dogovara šta se još može pripremiti, ili se ta operacija odlaže i skida sa programa.

–       Znači, ako imaš sreće, radni dan se završava između šest i sedam sati popodne…

–       Gde su dežurni?

–       Dežurni za čitavu bolnicu su jedan specijalista i jedan asistent.^[27]

–       Za sve ove operacione sale ?

–       Da, za sve. Dok te dežurni ne smene, ne odlazi kući, a to može biti i u deset noću. Najveći problem su nam operacije srca i to naročito postoperativna krvarenja, koja se skoro uvek dešavaju noću.

–       Šta ako se dogodi da pored toga imaš još jednu saobraćajnu nesreću ili neku drugu hitnu operaciju?

–       Ne događa se često, a onda zoveš nekog od kuće. Koga nađeš. Kod telefonista je spisak. To, naravno, onda oni rade, jer ti nemaš vremena. Vidim da si iznenađen. Bili smo profesor i ja takođe iznenađeni, to je sve neodgovorno. Prosto si iznenađen da se nije nikada ništa loše događalo, bar svi tako tvrde. Čude se kada kažeš da to nije dobra organizacija. Mislim da ćeš tek biti iznenađen, dežura se sedam dana i sedam noći bez prekida.

–       Kada se spava?

–       Noću, kada nema operacija, a ako si celu noć radio, ako ima mogućnosti, šaljem ujutru posle početka programa dežurnog na spavanje do dva-tri sata popodne, pa opet dežurstvo.

–       To je nehumano i neodgovorno prema bolesnicima.

–       Profesor pokušava da dobije saglasnost za povećanje broja anesteziologa i lekara na specijalizaciji, ali kada će mu to uspeti, ko to zna. Sada moram u salu. Profesor Vink radi jednu tešku operaciju. Hajde sa mnom!

 

–       Izgleda da ti sudbina nije bila naklonjena. Opet ćeš se morati boriti za sigurnost u radu. Hm, kako ono rekoše, univerzitet je star preko 400 godina? Koliko su stare ove operacione sale i ova bolnica?

–       Da, izgleda da mi je to sudbina da ulećem uvek u stare zdravstvene ustanove i bolnice.

–       Nadam se da ćeš ovde davati anesteziju i da se nećeš petljati u organizaciju. Ovde postoji profesor, Holanđanin, pa Popesku. Ti si stranac, ne znaš ni jezik kako treba.

–       Znaš moju teoriju da se bez dobre organizacije ne može ni davati dobra anestezija niti se bolesniku može garantovati sigurnost na operacionom stolu. Nažalost, ja odgovaram za svoju anesteziju i za svog bolesnika, ali ne u ovakvoj organizaciji, kada si noću sam sa jednim asistentom na dvadeset operacionih sala, sa urgentnom poliklinikom i radiologijom, sa srčanim kateterizacijama, cerebralnim angiografijama, gastroskopijama i oezofagoskopijama itd, itd.[28]Mora se pomoći u organizaciji, a mislim da Han to od mene i očekuje.

–       Verujem da ćeš se drukčije ponašati u tuđoj zemlji. Holanđani nisu tvoj narod.

–       Ja sam se uvek osećao kao građanin Evrope. Svi građani zemaljske kugle su moj narod.

 

 

 

 

X                                    X                                    X

 

 

 

 

Dani su smenjivali dane, vikendi dolazili brzo i prolazili još brže. Odlazilo se u bolnicu po noći i vraćalo u kasne večernje sate. Sve ostalo slobodno vreme korišćeno je za upoznavanja života, običaja i naroda u čijoj su se zemlji naselili, u prijavljivanju policiji i dobijanju boravišne i radne dozvole.

Za one koji su imali posao, dobijao se boravak od godinu dana, koji se posle isteka tog roka morao svake godine produžavati.

Milica je upisana u školu i redovno je pohađala. Maja se igrala sa lutkama kod kuće. Milena Novaković je mnogo značila Vesni, koja je mogla da podeli sa njom brige i da od nje dobije savete tako da se brzo mogla orijentisati i snaći u novom okruženju.

Ti prvi dani sa porodicom Novaković bili su tako prijatni, bez ikakvih formalnosti, bez one ljubaznosti i ustezanja koje čovek oseća kada se nalazi u gostima kod nepoznatih ljudi. Zahvaljujući velikom stanu, to se moglo izvesti.

Novakovići i njihova deca su bili jednostavni, inteligentni i dobro vaspitani ljudi, te se zato i moglo lako uklopiti u njihov način života koji se nije razlikovao mnogo od novodošavše porodice. Najveća zasluga je pripadala, svakako, Mileni koja je bila stub kuće, vesela, ljubazna, spretna, izvanredna domaćica, supruga i vrlo društvena žena. Geolog po profesiji, posvetila se odgajanju dece i suprugu, a svojom neumornom gostoprimljivošću i društvenošću činila je dom Novakovićevih prijatnim mestom za druženje, što je i te kako uticalo na Jankovu popularnost i imidž. Vesna i Nikola su vrlo površno poznavali Milenu iz Beograda. Sticajem okolnosti, u ovom tuđem svetu bili su upućeni jedni na druge, pa su vrlo brzo upoznali Milenu, ženu i prijatelja.

 

Milena kao da je pokušavala da sakrije svoju ženstvenost od same sebe i od sveta. Svojoj ženstvenosti je uvek pronalazila neke nedostatke. Znala je da se nenametljivo često šali na svoj račun, ističući svoje nedostatke, kao da se plašila da neko ne otkrije lepo građenu, neobične lepote ženu. Kratko podšišane kose, po prirodi smeđe, po želji svetloplave, duguljastog lica sa krupnim, neobičnim očima boje ćilibara, koje su u pogledu nosile neku radost, spremnost da razumeju i da pomognu, videla je uvek pre ono što treba učiniti nekome, nego što je dotična osoba sama bila toga svesna.

Elegantna, kada je to htela, češće jednostavno obučena; nenašminkana, kao da se trudila da u njoj neko ne zapazi lepu ženu. Kao prijatelj, bila je nezamenljiva. Uvek spremna da pomogne. Nikada zle volje. Izuzetno požrtvovana. Maštovita domaćica, kojoj nikada nije bilo ništa teško i nikada se nije moglo da primeti da se nečeg ne želi prihvatiti. Bila je ona žena-prijatelj, bez ikakvih drugih pretenzija.

Svi ti Milenini kvaliteti, a i Jankovi, koji se razumeo u sve i svašta, bili su dobrodošli u opremanju kuće. Očekivalo se da će se useliti čim se profesorova kuća kroz nedelju-dve završi.

Njihovih 16 sanduka koji su stigli iz Jugoslavije imali su vrlo malo stvari za kuću, a nameštaj je morao da se kompletno kupi. Sve svoje slobodno vreme koristili su za razgledanje radnji. Novakovići su kroz tu fazu već prošli, poznavali radnje, cene i kvalitet. Holandija je bila čudna zemlja, ništa se nije odmah moglo kupiti. Izložen nameštaj je bio samo eksponat. Ako bi se odlučili na kupovinu, moralo se čekati između 5-6 nedelja, a ponekad i duže.

Ti njihovi zajednički izleti bili su praćeni i svom decom, jer nije bilo nikoga ko bi mogao da ih pripazi.

 

Nikolina želja je bila da ćerke same izaberu svoju dečiju sobu. Milica je bila starija, a Maja se često gubila po spratovima velikih prodavnica jer je pokazivala interesovanje za ono što se u datom trenutku nije gledalo. U jednoj od najvećih kuća za nameštaj u Hagu, dok su svi bili zauzeti biranjem spavaće sobe, Maja je nestala. Počela je trka po spratovima, ali je nije nigde bilo. Mali Novakovići su pomislili da se Maja rešila da igra žmurke, pa su počeli da zagledaju ispod kreveta, da otvaraju ormane, sve dok Nikola koji je krenuo prema suterenu nije čuo jedan dečiji glasić koji je nešto pevao. Sišavši u suteren, video je svoju ćerku Maju koja je sedela u jednoj velikoj stolici za ljuljanje i, mlatarajući nožicama u dugim belim čarapicama, pevala:

Tamo daleko, daleko kraj mora

Tamo je zemlja moja, tamo je Srbija.

Stao je iz njene stolice tako da nije mogla da ga vidi. Osetio je kako suze prete da se preliju preko očnih kapaka. Pokušavao je da ih svom snagom zadrži.

–       Tamo daleko…

Maja je uporno nastavljala da peva, ljuljajući se u ritmu pesme i mlatarajući nožicama.

Tu pesmu punu tuge za rodnim krajem ispevali su srpski vojnici koji su pod naletom Austrijanaca, Nemaca i Bugara u Prvom svetskom ratu napustili svoju otadžbinu i, odstupajući preko albanskih planina, stigli na ostrvo Krf kao „hodajući kosturi“ [29]. Mnogi se nisu oporavili, prestali su samo da hodaju, dok su šaputali reči ove pesme, koju je njegova ćerka pevala sa toliko osećanja.

 

–       Baka, ona mora da ju je naučila da peva ovu pesmu.

–       Ko bi drugi?

–       Pesma se više nje pevala u Titovoj Jugoslaviji.

–       Baka je i mene naučila ovoj pesmi. Danas se samo pevaju druge reči na istu melodiju. Pesma je opet bila popularna među Jugoslovenima, koji su opet odlazili i živeli u tuđini, daleko od svog zavičaja.

–       Da li i to malo dete oseća tako neizmernu tugu što je napustilo svoju otadžbinu?

Nije se samo razgledalo i kupovalo, pila se i kafa po malim simpatičnim kafeima, jeli kolači po poslastičarnicama. Svraćalo se da se pojede ponešto iz jelovnika Azije i Evrope.

 

Posle jednog takvog slobodnog vikenda, radna nedelja je počinjala sa obimnim operativnim programima, koji su ponekad trajali do kasno u noć. U popodnevnim časovima se očekivao program za idući dan.

Na velikoj tabli su se već posle četiri sata popodne pojavljivala imena bolesnika uz naziv operativnog zahvata koji će se nad njima izvršiti, a pored – ime hirurga i njegovih asistenata i anesteziologa i njegovih asistenata.

Za vreme, ili između operacija, moralo se naći vremena da se obiđu ti bolesnici, da se premediciraju i da se sa njima detaljno popriča šta ih sve sutra očekuje.

 

Obično bi asistenti bili zamenjeni za vreme operacije starijim kolegama specijalistima, pa bi oni odlazili na premedikaciju i obaveštavali specijalistu anesteziologa, pod čijom će kontrolom sutra raditi, o opštem stanju bolesnika, nalazima laboratorije, rendgena i mišljenju drugih specijalista konsultanata. Na kraju bi predlagali izbor anestezije. Specijalista se mogao složiti sa izborom anestezije ili ne. Predloženu anesteziju bi morao da objasni uz valjane razloge.

Ako se na operacionom programu nalazio „klas pacijent“,[30] premedikaciju je obavljao isključivo specijalista. Klas pacijenta je po pravilu operisao šef odeljenja ili profesor, a anesteziolog je morao da bude specijalista. Zatim bi se na kopiji programa upisivala vrsta anestezije i sve što je za njeno izvođenje bilo potrebno, te bi anestetičari to u toku popodneva ili noći pripremili.

 

Nikola je već uspevao da se snađe i pronađe u uličicama tog velikog kompleksa zgrade u kojima su se nalazile ili operacione sale ili pak razna odeljenja na kojima su se vršila ispitivanja ili intervencije pod anestezijom. Zgrade su bile slične, hodnici dugački, mnogobrojni, različito razuđeni. Svakoga dana je upoznavao nove profesore, kolege raznih specijalnosti kako u belim tako i u crnim mantilima.[31]

Ujutru, dok je sa Jankom kretao na posao, osećao se kao da kreće na polaganje nekog teškog ispita. Naoružan hladnokrvnošću, strpljivošću, ali i potajnom željom da nađe neki krupan razlog kako ne bi ušao u OS. Bio je to sasvim novi osećaj koji nije sam sebi mogao da objasni. Ličio je na onaj osećaj straha koji je imao na početku specijalizacije i koji je davno nestao. Pokušao je da ga sam sebi objasni i da nađe razlog.

 

–       Moram da znam, jer jedino ako znam, mogu to u sebi da savladam. Uplašen i nesiguran anesteziolog je opasan anesteziolog. Znam da u slučaju ma kakve nezgode mogu da računam na pomoć Janka i Dragua. Znam, takođe, da će profesor kao šef imati maksimalno razumevanja ako se nešto desi, jer smo u Dordrehtu zajedno delili „uspavljivački život“ mesecima. Ne, ne bolujem od paranoidnih ideja da me kao stranca testiraju, da dobijam samo teške slučajeve, da mi je tehnika hirurga nepoznata…

–       Pa ipak, ima mnogo toga, jer jesi stranac.

–       Ne, ja se tako ne osećam.

–       Ne znaš jezik, ne znaš ko je ko od hirurga niti znaš kako operiše. Ujutru si na opštoj hirurgiji, oko popodne na dečjoj hirurgiji, oko dva sata na urologiji. Predveče zamenjuješ kao dežurni kolege na srčanoj hirurgiji, na kojoj nisi nikada u stvari radio, osim što si prisustvovao operacijama na Vojnomedicinskoj akademiji. Ako stigne neki hitan neurohirurški slučaj preko noći, onda si tamo…

–       Da, sve je to tačno, pa ipak…

–       Organizacija posla je loša, uslovi su lošiji nego u Zemunu. Pokušaj da sebi priznaš da se osećaš vrlo nesrećan, mnogo više nego uplašen.

–       Priznaj sebi da je holandski anesteziolog mnogo fleksibilniji od našeg anesteziologa, jer je mnogo više prepušten samom sebi za vreme specijalizacije. Specijalizacija traje dve godine duže od naše. Holandski anesteziolog je u svim hirurškim disciplinama „kod kuće“. Možda je problem i to što svaki specijalista anestezije u ovoj kući kreira neku svoju anesteziju, ima svoje stavove i aparaturu koja nije uniformna. Mora se priznati da je mnogo više para uloženo u anesteziološku opremu, nego što si mogao da zamisliš. Ima mnogo hirurških intervencija koje su ti nepoznate. Logično, ovo je fakultet na kome se nalaze sve hirurške discipline, a ne zemunska bolnica.

–       Ne diraj mi zemunsku bolnicu, ali kada se o svemu tako promisli, mislim da si u pravu. Znači, moram ponovo u bitke, za stvaranje sigurnosti u radu.

–       Moraš i sebi da priznaš da mnogo toga ne znaš kao anesteziolog. S druge strane, Hana su i postavili za profesora, jer se od njega očekuje da u ovu „ustajalu baru“ dovuče svežu vodu. Tebe su tražili da dođeš iz Jugoslavije ne zato što ličiš na Tajron Pauera.

–       Kafa ti se ohladila, kuda si otplivao?

–       Adaptacioni sindrom.

–       Znam svako od nas mora da prođe kroz to. Neko brže, neko duže, a neko nikada.

–       Da, ti imaš u tome iskustva, jer si već dugo u inostranstvu. Moj prošli boravak u Holandiji bio je drukčiji. Bio sam sam, znao sam da se vraćam u Jugoslaviju, verujući da će mi se ostvariti sve ono što smo želeli da učinimo u Zemunskoj bolnici. Želeo sam mnogo toga da naučim, da smanjimo broj smrti i invaliditeta u saobraćajnim nesrećama. Želeo sam da prenesem to stečeno znanje na naše kolege. Ah, toliko sam toga želeo i sve se to moglo ostvariti! Otkada sam došao, osećam se kao dezerter. Pogledaj, skoro svi napuštamo zemlju i odlazimo u svet. Ko ostaje?

–       Klimoglavci i beskičmenjaci. Sa takvima se ništa ne može učiniti. Ti si dosta toga učinio za kratko vreme i, po našem običaju, niko ti nije rekao hvala?

–       Meni hvala nije nikada bilo potrebno, jer sam uvek znao da li sam nešto dobro učinio ili loše. Pričinjavalo mi je veliku radost dobro učinjeno.

–       Ono što je bilo, bilo je. Niko nas u toj našoj otadžbini i ne spominje. Mi im nismo potrebni. Međutim, ovaj posao koji ovde radimo je težak i naporan, ali za zapadne uslove malo plaćen. Mislim da si ti, a i ja pored tebe, ispao vrlo naivan. Koliko sam uspeo da se raspitam, anesteziolozi su plaćeni najmanje trostruko, a ovaj posao koji mi obavljamo…

–       Dragi Janko, ti si sam ugovarao ovaj posao sa profesorom, i znao uslove u inostranstvu. Naravno, tada si bio bez posla a morao si da odeš iz Libije.

–       Nije baš sasvim tako. Nuđen mi je posao u Švajcarskoj i to u Ženevi sa mnogo boljim prinadležnostima. Nova bolnica, savremeno opremljena, a ne ćumez ko ova ovde.

–       I…

–       Pa, ništa! Mislio sam da će nam biti lepo da radimo zajedno.

–       Ja sam ubeđen da će nam biti lepo, ali moramo da budemo strpljivi i da se za mnogo šta izborimo, pa će nam valjda i prinadležnosti biti bolje.

–       Moraš da razgovaraš sa profesorom i da ga nateraš da primimo još nekoliko anesteziologa. Ovako se ne može više. Već četiri noći radim po celu noć i, naravno, u osam sati nastavljam normalan operacioni program. Zato sam hteo da te zamolim da me zameniš i u mojim OS, pa da odem kući da se naspavam.

–       Nikakvih problema nema. Ispavaj se i nemoj da se pojavljuješ ovde pre četiri sata da bismo napravili zajedno operacioni program za sutra.

–       Ako zaškripi, uguraj profesora u salu. Utisak mi je da se on plaši ulaska u salu. Da, ovo je velika hirurgija koju on u Dordrehtu nije radio?

–       Varaš se, on je odličan anesteziolog, ali ja znam šta znači voditi jedno ovako veliko odeljenje, Institut za anesteziju. Ko će da se izbori za još anesteziologa, za aparaturu, pa ako hoćeš i za veće prinadležnosti? Kada i kako on to može da ostvari ako daje anesteziju u OS po ceo dan?

–       Molim, molim, nisam hteo da ti uvredim prijatelja! Odoh ja na spavanje.

 

Sve je funkcionisalo u svim salama bez problema, dok se nije javila profesorova sekretarica i tražila da se doktor Popesku zameni u sali, jer ima hitan sastanak kod profesora. Nikola ga je zamenio. Posle nekoliko minuta se ponovo oglasio piper.[32]

–       Profesor moli da oslobodite dr Mom, jer mora da ga zameni na predavanju.

 

Za koleginicu koja se nalazila u najudaljenijoj zgradi, na očnoj klinici, nije imao zamenu. Jedino je sam mogao da ode do očne klinike, ali u sali na hirurgiji nije bilo ni jednog specijaliste koji bi preuzeo nadzor.

Mada je sve izgledalo mirno, ipak takav rizik nije mogao da preuzme. Javio se telefonom sekretarici i saopštio joj je da nema nikoga ko bi mogao da zameni dr Mom.

Nikolina operacija se završila i baš kada je hteo da ekstubira bolesnika, oseti ruku na svom ramenu.

–       Budi ljubazan i kada završiš operaciju, javi mi se u kancelariju.

Bio je to profesor i njegov promukao šapat. Takav prigušeni šapat bio je znak pretećeg tona. Znao je to Nikola.

Uputio se ka profesorovoj kancelariji, kada je na tabli u hodniku video da je skoro čitav program za sutrašnji dan već napisan.

Već se skupio jedan broj asistenata i anestetičara koji su očekivali da se izvrši podela programa anesteziji da bi se znalo ko šta sutra radi. Pogledao je na sat, četiri je bilo prošlo. Janko još nije stigao. Uzeo je kredu u ruke i počeo da deli ekipe svakoj operacionoj sali. Bila je tu i sekretarica koja mu je pomagala, jer je imala kod sebe listu onih koji su na odmoru ili bolesni ili su bili zbog nekog predavanja, sastanka ili pak nekog eksperimenta oslobođeni rada u o. sali.

Skoro da je bilo više sala nego ljudi kojima je raspolagao. Teškoća je bila i u tome što nije mogao da stavi lekare koji su tek započeli specijalizaciju u one operacione sale u kojima su bile teške operacije, čak i ako je pored njega bio iskusan specijalista.

Specijalisti su po pravilu imali nadzor nad najmanje dve OS, a u nedostatku anesteziologa i nad tri, pa i nad četiri sale kao što je to bilo danas. On je bio jedini specijalista na četiri sale.

Kada je završio raspodelu programa, pojavio se Janko izvinjavajući se što je malo zakasnio. Znao je Nikola, posle četiri noći i tri dana u operacionim salama zaspalo bi se već pre nego što se krevet dodirne, ali se teško budilo, a još teže iz kreveta dizalo.

Pošto ga je Janko smenio, otišao je da se istušira, pa navuče belu uniformu. Opet piper. Ljubazan glas sekretarice – traži ga profesor da odmah dođe.

Ušao je u profesorovu kancelariju nasmejan, jer je bio zadovoljan što se današnji dan i pored nedovoljno osoblja završio bez problema.

Han je sedeo za svojim pisaćim stolom namrgođen.

–       Šta se dogodilo? – zabrinuto je upitao Nikola.

–       Mislim da pitanje nije na mestu. Molio sam šefa klinike da se dr Mom oslobodi iz OS da bi me zamenila na predavanju. Vi mi, doktore, poručujete preko sekretarice da nemate koga da pošaljete za zamenu. Pre svega, da li ja kao šef ovoga Instituta imam prava da znam ko mi je koordinator programa? To je od jutros bio dr Nov.

–       Jeste, ali ja sam ga zamenio i poslao kući da spava. Četiri noći nije oka sklopio…

–       Doktore, ja još nisam završio…

–       Nemoj da se toliko sekiraš! Želim da ti objas…

–       Ja neću da me prekidate. Ja sam ovde taj koji odgovara za sve… Ja vodim ovaj Institut. Takođe sam anesteziolog i znam kada pogledam program da li ima zamene ili nema od postojećih doktora. To ne mogu da znam kada mi jedan doktor ode kući, a da mene ne obaveste i to još koordinator celog programa.

–       Programi nisu dobro napravljeni i dežurstva su prenaporna, tako da mislim da je neodgovorno zahtevati od anesteziologa da obavlja svoj posao posle četiri noći nespavanja.

–       Svako od vas samo dolazi u ovu moju kancelariju sa primedbama da ovo ili ono ne valja. Dosta mi je toga, napolje iz moje kancelarije!

 

Nikola iznenađeno pogleda svog kolegu, prijatelja, sada profesora, svoga šefa. Prvo pomisli:

–       Da li se to on sa mnom šali ili ozbiljno misli?

Zatim se okrenu i pođe prema vratima. Nije više čuo ništa. Skoro da se sudario sa sekretaricom koja je stajala pored vrata, jer je čula da profesor viče.

–       Ovo je kao na filmu, jedino su sekretarice lepše.

–       Ne izmotavaj se. Profesor te je izjurio, to baš nije tako neozbiljno.

–       Da, ja sam to ozbiljno i shvatio. On ima prava, on je profesor i nije više moj kolega iz Dordrehta, a na poslu nema prijateljstva.

 

Izišavši na dugi hodnik, opet je morao da se nasmeje, jer nije imao gde. Lekari sa anestezije imali su samo jednu sobu u kojoj je bila biblioteka, nekoliko stolova gde su asistenti mogli da čitaju literaturu kada nije bilo operacija. Tu su takođe i specijalisti mogli da popiju kafu i da pročitaju novine i to je bilo sve što je anestezija imala na opštoj hirurgiji. Reši se da pođe prema OB da vidi da nije neko od hirurga dodao još neku operaciju na sutrašnji program.

–       Hej Nikola, vrati se u moju kancelariju!

Produžio je da ide dalje prema OB.

–       Da li ti mene čuješ? Vrati se i to smesta!

Išao je dalje kroz hodnik.

–       Nikola, odmah da si se vratio!

Okrenuo se i video profesora koji je krenuo ka njemu. Još jednom se okrenuo da vidi da li je hodnik bio prazan. Bio je.

–       Kada profesor lajdenskog univerziteta nekog izjuri napolje iz svoje kancelarije, ne sme profesor da ga odmah zatim moli da se vrati nazad. To nije dobro za profesora i njegov autoritet…

Okrenuo se i nastavio kroz hodnik ka OB. Nije bilo nikakvih novih dodatih operacija.

 

Kući su otišli zajedno i, dok se Janko igrao sa decom, Nikola je gledao vesti sa televizije. Večera je prošla u prijatnom ćaskanju. Janko je bio odmoran i šalio se na račun Vesne i Milene, koje su popodne bili na izletu.

Udruženje žena holandskih univerzitetskih nastavnika organizovalo bi jedanput nedeljno neku vrstu „»kofi partija“ da bi ih upoznale sa životom i običajima Holandije. Za vikend se spremala velika zajednička večera, gde će svaka nacionalnost spremati svoju hranu i imati svoj štand, na kome će posetioci moći da se posluže.

–       Znači, konačno će i nas muževe neko pozvati na neku zabavu. Šta li ćete vi Jugoslovenke da spremite kao našu izvornu hranu?

–       Prebranac i gibanicu i videćemo šta bismo još mogli od slatkih stvari.

–       Znači, Nikola sa kuvarskom kapom, meša prebranac u kazanu u uniformi operacione sale, možete da birate, plave ili zelene boje.

–       Tebi, Janko, ostaje da nabavimo roštilj i da pečeš ćevapčiće.

–       Naravno uz kuvarsku kapu i uniformu iz OS.

–       Nikola, ti nam nisi spreman za diskusiju večeras?

–       Jesam, samo razmišljam gde ćemo naći nešto od jugoslovenskih vina, ako nema čime dobrim da se zalije, izgubiće se efekat.

–       Možda bi bilo pametno da nazovemo našu ambasadu, možda bi oni znali?

–       Taman, dok se budete raspitivali za vina, proveriće da li su se muževi prijavili.

–       Zašto mi moramo da se prijavimo, Nikola?

–       Svaki vojni obveznik je dužan, kada dođe u jednu stranu zemlju, da se prijavi ambasadi radi evidencije i to u roku od dvadeset četiri časa.

–       Vidiš, ja sam na to sasvim zaboravio.

–       Mislim da neki to namerno zaboravljaju, jer ne žele da održavaju nikakve kontakte sa jugoslovenskom ambasadom. Lično mislim da to nije dobro i ja čekam prvo slobodno popodne, pa ću da odem.

–       Možda si u pravu, pa ako bude moguće da odemo zajedno.

–       Zamislite, sada kad vas upitaju zbog čega vam je potrebno vino i vi im iskreno kažete da će biti štand sa jugoslovenskom hranom.

–       Pa šta?

–       Možda će se ponuditi, Vesna, neko iz ambasade, pa možda čak i konzul ili ambasador da prisustvuju takvoj večeri

–       To ni u kom slučaju neće biti moguće, jer, naravno, to ne priređujemo mi nego lajdenski univerzitet.

–       Kako bilo da bilo, dragi moji, ali taj naš položaj gastarbajtera nije nikom jasan. Naši zvanični organi znaju da smo svi mi manje-više protivnici režima, pa im, sa jedne strane, odgovara što smo napustili zemlju. Stopa nezaposlenosti je zbog toga minimalna. Prednost je što mi svi šaljemo novac rođacima i roditeljima, eto priliv deviza. Ambasade ne čekaju da im se mi prijavimo, siguran sam da uveliko imaju otvorene naše dosijee.

–       Ostaje jedino da se mi pravimo ljubazni i ludi, jer i oni se prave ludi i ljubazni koliko sam obavešten.

–       Ostaje da se to proveri.

Na TV-u je počeo jedan film sa Ričardom Bartonom i razgovor prestade.

 

 

 

X                          X                          X

 

 

Poljupci za laku noć su različiti.

Poljubac jedva dodirne lice, a ređe usne, brz kao neki povetarac koji proleti, pa više ne znaš da li ti se to samo učinilo da te je dodirnuo ili te je stvarno dodirnuo. Poljubac forme radi natempiran je da ništa ne kaže. Ili možda da sve kaže.

 

A tu je i poljubac koji osetiš još pre nego što su ti usne dodirnute, i odmah znaš da neće samo biti dodirnute. Kad se spoje, spoje se kao da su se našle u magnetnom polju. Jedne usne žele da se uvere da ih one druge isto žele, da osete onu uzbuđujuću toplinu koja se lagano počinje da širi po telu; onaj lagani vakuum koji usne sve više privlači, pa se upijaju jedne u druge.

Tu je opet razlika. Taj vakuum spajanja, ako postoji i najmanja želja za razdvajanjem, popusti a ako ne, usne se priljubljuju sve više, uranjajući jedne u druge.

Tada se više ne razmišlja i osećanja spajaju tela. Više to nije poljubac za laku noć, to je poljubac koji nagoveštava želju još nedefinisanu, ali želju koja kao da stvori magnetno polje, pa se tela spajaju, a ruke traže milovanjem da se doživi ono još što poljupcu nedostaje. Zatalasaju se osećanja, želja kao plima raste i ničim se ne mogu zaustaviti talasi koji preplavljuju, kupajući tela koja se spojena ljube. Kao što kroz dodire usana ušetamo jedan u drugoga, tako se i tela spajaju da bi jedno prodrlo, a drugo primilo i tako jedan u drugom žele da pruže… da, tu je problem. Šta?

 

Ah, koliko tek tu ima varijacija, u željama, u pokretima, u milovanju, u poljupcima koliko nežnosti, koliko ljubavi, da se onom drugom pruži beskrajno zadovoljstvo, da bi se u njemu uživalo, da bi se davalo sve više, da bi se vraćalo sve lepše, da bi se osluškivali šapati tela, osećali dodiri, dok bi poljupci obasipali delove tela, osećajući na sebi drhtaje, vesnike uživanja.

Opet bi se usne davale usnama, sada sasvim drukčije, žeđu opsednute, glađu nezasite.

Ima poljubaca koji znaju da popiju sve što im druge usne pruže, znaju da piju dah i šapuću svoja osećanja pretvorena u reči koje kao najlepša melodija odleprša želeći da dodirne nešto što se ne može dodirnuti ničim telesnim, koje u tom kreščendu osećanja vodi ka kulminaciji maestralnog uživanja. Uživati u toj kulminaciji, želeći da se svaki sekund produži, da se sve pretvori u beskonačnost da bi se iskonski osećaj održanja vrste pretvorio u simfoniju ljubavi.

No, nikad poljupci nisu isti. Nikada nisu osećanja, a ni želje iste. Ima nas muzikalnih, nemuzikalnih, ima onih koji žele da se predstave kao muzikalni, a u suštini nisu; ima onih samoživih i samozadovoljnih koji malo daju, a mnogo očekuju i ima onih koji lete od cveta do cveta tražeći i ne nalazeći, dajući i očekujući.

Ima ih koji nisu u stanju ni da prime ni da daju. Retki su oni koji umeju da pričaju kroz poljupce. Svaki poljubac mnogo kaže o onome ko ljubi. Kada bi ih ljudi mogli razumeti, bilo bi mnogo manje nesrećnih na svetu, mnogo manje onih koje su poljupci zaveli, jer nisu znali da i drukčiji postoje, nisu znali da se to ne može naučiti, a kada bi se i moglo – škola nema, a učitelji su tako retki.

 

Nije li to razlog da su retki oni koji u ljubavi vide smisao života i čije usne kao čarobni štapić otvaraju vrata jedinoj lepoti zbog koje vredi živeti? Lepoti o kojoj se mašta, peva, piše i priča. Ljubav se traži, kažu da se nalazi retko. Da li zato što ne umemo da je tražimo? Možda ljubav ne treba tražiti, nego je treba pružati da bi vas život njom obdario?

 

Svi Nikolini poljupci za laku noć i Vesnine usne, koje kao da su ih uvek očekivale, činili su ih srećnim. Predavali su se njihovim čarima, zaboravljajući na svakodnevicu. To su bili njihovi trenuci kada su pripadali jedan drugom i ništa nije moglo da omete zadovoljstvo uživanja Nije im smetao ni zajednički stan sa roditeljima pa i ovaj sada zajednički život izdvojen tankim zidovima, moderne arhitekture i postelje, moderne i nestabilne, koje znaju da škripuću i pucketaju… Možda su baš zato budili jedan u drugom takva osećanja koja su u tišini očekivali burom u njima samima.

Duboko pravilno disanje Vesne govorilo je da je zaspala dubokim snom. Želeo je da joj ispriča kako je izleteo iz profesorove kancelarije, ali kada se to večeras moglo? Kada su se konačno našli u postelji, mesečina koja je prodirala kroz holandske velike prozore učinila je da poljupci želje potisnu sve ostalo, a poljubac za laku noć nije ni dobio, jer su se krupne, lepe oči Vesnine sklopile, a opušteno telo ležalo u njegovom zagrljaju kao u kolevci. Zabrinut, on nije zaspao.

 

–       Ne, nisi se nadao da ćeš tako započeti svoju inostranu karijeru!

–       Da, u pravu si, nisam se nadao. Mislim da se ja više ničem i ne nadam.

–       Hej, šta se sada sa tobom događa? Zar ti postaješ malodušan?

–       Ne, mislim da to nije malodušnost. Jedan Nikola je sahranjen, a drugi se tek rodio, pa se u ovom novom životu još snalazi. Za sada taj život ima toliko strana da ne znam od koje da počnem.

–       Znam da ćeš sutra početi u osam sati u ginekološkoj sali operaciju sa profesorom Siklom, ginekologom.

–       Da, to i ja znam, zatim otorinolaringologija, dve operacije, a popodne srčane kateterizacije kod dece.

–       Nisi nikad davao anesteziju za vreme srčanih kateterizacija. Dečica su mala, skoro sva imaju urođene mane srca, a deca su ti inače slaba strana.

–       Da, jedino ovde nema nikakvih slabih i jakih strana.

–       Baz obzira što si u suštini vrlo razočaran jednom univerzitetskom bolnicom, što imaš utisak da si opet na početku i da sve treba započeti ponovo, ipak to nije tako. Ovde si anesteziolog kome je prvobitno zaduženje operaciona sala i anestezija. Sve ostalo će se popraviti. Znaš i sam da je profesor odličan organizator. Seti se samo tvog zadnjeg razgovora sa direktorom Zemunske bolnice.

Nije mogao da zaspi, pa je pokušao sa svojim starim lekom. Vratio se na svoje zadnje dane u Zemunu.

Posle svog debija na Upravnom odboru, sutradan bio je na svom radnom mestu. Želeo je da dobije legalnu saglasnost od bolnice.

Kao i svako jutro, vizita sa hirurzima, posle nje pomagao je koleginici na specijalizaciji u ginekološkoj sali u kojoj se operisala starija bolesnica sa velikim tumorom na materici. Bio je u stvari nepotreban, jer je koleginica izvanredno obavljala posao. Mislio je da je Jasna okružena dobrim timom i da joj neće tako teško pasti njegov odlazak.

Trže ga njena ruka koja ga povuče ka izlasku iz operacione sale.

–       Može to koleginica i bez tebe, pa i ako ne može, moraćemo da se na to naviknemo. Mada si mi juče sve ispričao šta se desilo na Upravnom odboru, danas već cela bolnica zna o tome. Direktor me je pozvao na razgovor u pola deset, te ti se javljam kao šefu da znaš gde sam.

–       Pretpostavljam da želi da sa tobom porazgovara da li ste u stanju da funkcionišete bez mene?

–       Šta ako kažem da se mi ne slažemo da ti odeš?

–       Znam da se šališ, a takođe znam da govoriš istinu. Na tebi je da rešiš šta ćeš mu reći.

–       Dobro znaš da smo prijatelji i da ti nikada s moje starne neće pretiti nikakva opasnost. Međutim, ja sam žena i tvoj prijatelj koji je zajedno sa tobom godinama sarađivao, meni je stvarno vrlo teško da zamislim da te ovde neće više biti. Međutim, ako je to za tvoje dobro, onda ja nemam nikakva prava da se u to mešam. Moje mišljenje je bilo od početka da grešiš. Možda je to onaj deo mene koji ne želi da izgubi prijatelja.

–       Drug direktor želi da vas vidi u 10 sati, i pita da li ste slobodni u to vreme. – javljala je direktorova sekretarica.

–       Biću kod vas u zakazano vreme.

–       Znači, srešćemo se kod direktora, ukoliko se sa mnom razgovor ne završi brže. Volela bih da ti kažem šta je sa mnom razgovarao pre nego što ti uđeš kod njega.

Sreli su se kod direktorove sekretarice. Jasna je uspela da mu kaže da su razgovarali o organizaciji odeljenja ako on ode.

Direktor ga je sačekao stojeći. Pružajući mu ruku, ozbiljna lica, a pogledom ga je odmeravao od glave do pete. Rukom mu pokaza da sedne, pa i on sede preko puta.

–       Napravili ste priličan metež vašim stavom na Upravnom odboru. Razmišljao sam o vama i, moram da vam priznam, nisam u tom svom razmišljanju stigao do kraja da bih mogao da napravim zaključak. Ovo malo vremena što smo proveli zajedno, viđajući se na sastancima i tokom mojih poseta operacionom bloku, ostavili ste na mene izvanredan utisak kao čovek, lekar, a naročito anesteziolog. Sećate se kada ste me kao prvog posetioca odveli u IN, u kojoj je tek bila instalirana oprema. Retko sam video lekara koji je toliko tehnički obrazovan, koji sa takvim entuzijazmom govori o novim mogućnostima tretmana bolesnik. Bio sam oduševljen onim što sam video. Moram da vam priznam da sam bio duboko impresioniran načinom na koji ste mi izložili koncepciju IN. Mogućnosti koje se pružaju bolesniku kod urgentnih stanja, ja kao dugogodišnji lekar nisam mogao da poverujem da ću doživeti, a kamoli da ću biti direktor bolnice koja ima takvo odeljenje i takve anesteziologe. Pozvao sam vas da negde popijemo nešto, međutim, vi ste to odbili. Razloga se više ne sećam, ali znam da sam pomislio da niste želeli da se naruši zvanični odnos koji je između nas postojao. Znao sam da niste član Partije, a takođe sam znao da ste vi vanpartijci u meni uvek gledali lekara UDB-e i načelnika saniteta Golog otoka. Znam kako se osećate kao sin oca koji je proveo jedan deo svog života na Golom otoku…

Izvinite, na ovoj mojoj iskrenosti i čitavom govoru, zaboravih da vas upitam jeste li za kafu, sok?

–       Pošto mi dugujete jedno piće, za kafu sam i za kiselu vodu.

Kafe su bile poručene. Spuštajući slušalicu, zagleda se ponovo, ćuteći, u Nikolu.

Pauza je potrajala, Nikoli se učinila vrlo duga.

–       Zaboravio sam gde sam stao, ali znam da sam želeo da ovim razgovorom pokušam da vas razumem i da shvatim razloge vašeg odlaska. Molim vas, zaboravite da sam ja direktor, zaboravite da sam ja komunista, a vi niste i znajte da ono o čemu mi ovde danas razgovaramo kao dva čoveka, kao dva lekara, neće izaći iz ove moje kancelarije.

–       Hm, nisam siguran da se vi komunisti možete tako ponašati. Otkud sada ova preterana ljubaznost?

–       Ćuti i pusti ga da on priča.

–       Vi ste sa vašim timom izgradili jedno dobro organizovano odeljenje, vaša IN nema premca u Beogradu. Zar sada, kada se ostvarilo sve što ste želeli i kada treba da uživate plodove takvog intenzivnog rada, vi sve to ostavljate i dajete ostavku? Mislio sam da ste ogorčeni zbog stana, zato sam se i zauzeo, jer mislim da je tu napravljena velika nepravda, ali vidim da vas ni to nije zadovoljilo. Dakle, šta je po sredi?

–       Učini mu se odjednom da preko puta njega sedi dugogodišnji prijatelj kome sve može da kaže. Stvarno je osećao potrebu da to i učini.

–       Pazi, ljudi praštaju sve osim iskrenosti. Opasno je biti iskren, ako nisi glup, a ti to nisi.

–       Znate, ima toga… Mislim da treba dosta vremena da se sve ispriča.

–       Mi se nigde ne žurimo. Dr Acović mi je rekla da danas nije veliki operacioni program i da će vas ona zameniti. Kada smo kod dr Acović, moram da vam kažem da sam retko od jednog lekara čuo za drugog lekara toliko lepih reči, kao što je dr Acović imala za vas. Dakle, vremena imamo obojica.

–       Želim pre svega da vam se zahvalim što ste stvarno sve preduzeli da mi omogućite ostanak u ovoj bolnici. Moram vam priznati da je stan bi pun pogodak, naročito je moje supruga bila prezadovoljna.

Učinilo mi se da stvarno nemam nikakav razlog da napustim Zemunsku bolnicu i da, kako vi to kažete, dete beogradskog asfalta ode u neku Holandiju.

Vidim da ste dobro obavešteni o svemu što je anestezija pokušala da učini za ovih pet godina u Zemunskoj bolnici. Takođe ste mogli na nekoliko sastanaka koje ste vi vodili da vidite sa koliko su se otpora, da ne kažem mržnje, odnosili pojedini lekari, pa i načelnici drugih odeljenja bolnice.

Čuli ste kolege na zadnjem Upravnom odboru i njihova dovoljno uvredljiva pitanja, uprkos vašem izlaganju da stan za mene ne umanjuje stambeni fond bolnice.

 

Prvi put mi je stvarno bilo dosta takve nekolegijalnosti i želeo sam da ih naljutim i možda naučim ponašanju.

Ne znam šta se sve dogodilo kada sam napustio sastanak i kada je sekretarica predala moj otkaz. Verujem da je vama možda bilo jasno u kakav ste kolektiv stigli.

No svakako to nije jedini razlog što sam se ipak rešio da odem. U jednom trenutku sam shvati da nisam okružen ni prijateljima ni kolegijalnim ljudima. Sve što je postignuto sa toliko otpora do danas, biće neosporno kompromitovano, jer tek sada anesteziju i reanimaciju očekuju mnogobrojni zadaci i mnogo timskog rada.

Bilo mi je jasno da se to u ovakvim uslovima ne može ostvariti, jer to, sem nas anesteziologa, niko ne želi.

Bila je odluka Upravnog odbora da se formira služba Operacionog bloka i anestezije i odluka tog istog Upravnog odbora da se služba rasformira kao nerentabilna. Do danas nije predstavljena nikakva dokumentacija o nerentabilnosti. Odluka se donosi dok se načelnik te službe nalazi na stručnom usavršavanju, jer taj isti Upravni odbor ga šalje da stekne iskustva u rukovođenju takvim blokom. Najiskrenije rečeno, nisam video sebe kao šefa i lekara te ustanove.

U direktorovoj kancelariji nastade tišina. Obojica doktora su ućutala. Direktor ode do svog pisaćeg stola i izvadi vlašu remi martenaj, dve čaše. Nasu piće i pruži Nikoli.

–       Ne pijem, druže direktore, uopšte, a pogotovo za vreme radnog vremena.

–       No, ja vas ne mogu da teram, uvažavam vaše principe.

Lagano, meraklijski pijući konjak, zagledao se u Nikolu.

–       Hvala vam na iskrenom razgovoru. Mislim da vas sada bolje razumem. Nisam siguran da ste u potpunosti u pravu, mislim da će situacija kako u zdravstvu tako i u celoj zemlji doživeti korenite promene. Stariji sam od vas i svašta sam preturio preko glave, mislim i da onaj svet u koji želite da odete nije mnogo pravedniji i bolji. Ono što ja mogu da vam obećam to je da stan još uvek nije vraćen Gradskoj skupštini. Ne mogu da vam obećam da će operacioni blok biti ponovo formiran i da će anestezija biti samostalno odeljenje, ali da ću sve učiniti što je u mojoj moći, budite sigurni.

Dao bih vam jedan savet. Video sam danas da imate još petnaest dana godišnji odmor, uzmite ga i ne dolazite u bolnicu. Promislite o svemu na miru. Ako se ipak rešite da idete za Holandiju, javite se mojoj sekretarici i zakažite sastanak. Napisaću vam pismo i karakteristiku i, ako se slažete, vi ćete dobiti saglasnost za prelaz na Lajdenski univerzitet, a nećete dati otkaz. Mislim da nije pametno u životu rušiti sve iza sebe. Možda će vam to nekad zatrebati.

Ustao je i pružio ruku.

–       Hvala vam na iskrenosti i ovom razgovoru. Biće mi iskreno žao ako rešite da odete. Mislim da je svaki čovek kovač svoje sreće i ja ne želim da vas sprečim u donošenju odluke, niti ću dozvoliti da ma ko drugi to učini. Razmislite na miru i doviđenja.

 

Kada je zaspao svitala je zora.

 

 

 

 

X                          X                          X

 

 

 

Sklopljena, kao iz kocaka sastavljena, ginekološka operaciona sala, poslednja reč tehnike, blistala je na svetlosti veštačkih ugrađenih filipsovih sunaca. Nikola je uživao u čistoti i organizaciji koja je bila besprekorna.

Kontrolisao je aparat za anesteziju, onaj isti od pre neki dan, koji ga više nije plašio, jer je pregledao prospekte i naučio s njim da rukuje.

Mlađi kolega je nešto tiho pričao sa sestrama koje su dovele bolesnicu i predavale je na ulazu u prostoriju za uvod u anesteziju sa istorijom bolesti i nekim drugim dokumentima.

Sestre sa osmehom na licu su se opraštale od bolesnice i, koliko je mogao da razume, želeli su joj puno snage- Još su joj nešto pričale dok se bolesnici nije pojavio osmeh na bledom, uplašenom licu.

Mlađi kolega je predstavio Nikolu i anestetičarku bolesnici koju je upoznao juče za vreme premedikacije. Zatim je, opisujući svaki svoj postupak, bolesnicu lagano uvodio u anesteziju. Najzad su očni kapci bolesnice ostali nepokretni, sklopivši se nad očima.

Još jedna kontrola refleksa očnih kapaka i tubus je našao svoj put kroz usnu duplju do dušnika. Naduvan je kaf[33] i flasterom dobro fiksiran tubus. Preko elektroda koje su bile zalepljene na grudni koš bolesnice na ekranu monitora kontrolisao se rad srca, puls i pritisak. Preko posebnog aparata se kontrolisao izdahnuti ugljen-dioksid i na osnovu njegovih parametara podešavala veštačka ventilacija.

Elektronski uređaj otvarao je vrata koja su propustila profesora, ispod čije su se kape videli nestašne kovrdže srebrnastosede kose. Inteligentno lice sa zlatnim sjajnim naočarima ispod kojih su virile nestašne, dobroćudne i radoznale oči. Srednjeg rasta, dobro razvijen, sa ipak izbočenim trbuhom, gospodina koji pije prilične količine piva, a i ostale dobre kapljice ne odbija. Dok je brisao sterilnom gazom ruke, osmehnuo se i naklonio Nikoli.

–       Dobro vam jutro, gospodo. Nadam se da je sve u redu. Gospođa koju danas operišemo stigla je iz Brisela, verujući da ćemo joj mi više pomoći nego tamošnji ginekolozi, koji su stvarno odlični. No, za sve je to televizija kriva. Držao sam jedno predavanje za belgijsku televiziju o lečenju sterilitetu kod žena, pa je bolesnica poverovala, bolje rečeno, stekla je tako neko poverenje preko ekrana u mene. Izvinite, što govorim holandski, sasvim sam zaboravio da ste vi iz Jugoslavije. Kao student sam bio u Budimpešti, bio sam tamo zaljubljen u jednu vašu zemljakinju, divan je to grad.

–       Budimpešta je u Mađarskoj, profesore, a ja dolazim iz Beograda. To je glavni grad Jugoslavije. Takođe mi je žao što niste bili zaljubljeni u moju zemljakinju, Jugoslovenku, jer ta vaša ljubav je bila verovatno Mađarica.

–       Ah, oprostite! Moje znanje geografije je skandalozno. Mogu li da počnem?

–       Izvolite, bolesnica je spremna.

Blistavo, čelično, oštro sečivo skalpela zaseče lepu jedru kožu donjeg trbuha. Bolesnica je bila dobro; pritisak i puls su joj bili mirni, što je bio znak da ne oseća nikakve bolove i da je anestezija dovoljno duboka.

Profesor je bio Hanov prijatelj, on ga je i predložio za profesora anestezije. Nekadašnji šef anestezije, stari doajen, koji je bio samo dogurao do titule docenta, odlazi ovih dana u penziju. Bio je to doktor starog kova. Gospodin, koga su svi veoma voleli, ali koji skoro nije nikada bio dugo u jednoj operacionoj sali. Visoko obrazovan, ljubitelj koncerata, pozorišta, tenisa i raznih prijema i koktela, bio je jedan od najbolje obavešteni ljudi na Univerzitetu. Često je i odsustvovao iz bolnice, kada bi odlazio na razne kongrese po belom svetu. Šarmantan i lep čovek, čak i u starijim godinama, imao je velika poznanstva po svetu, mada nije ni na jednom kongresu ili simpozijumu pročitao ni jedan rad niti učestvovao ni u jednoj diskusiji.

Da bi to mogao da sebi dopusti, morao je da obezbedi zamenu, a to su bili najčešće anesteziolozi iz istočnog bloka koje je sretao na kongresima. Bilo je to savršena prilika da proceni njihovu stručnost, slušajući referate ili razgovarajući na kongresnim večerama. Rumuni, Poljaci ili Mađari bili su kurentna roba. Bili su dobri anesteziolozi, a i jeftina radna snaga. Radili su za par hiljada guldena.[34]Vrlo pouzdani, nikada se nisu bunili. Prihvatali su svaku anesteziju bez pogovora. Dešavalo se da ih niko ne smeni da bi popili kafu ili otišli na ručak. Ponekad bi dežurni zaboravili da ih smene, pa bi ostajali do kasno u noć, nekada i do zore, sve dok se operacija ne završi.

Takvo odeljenje anestezije, koje je uspevalo nekako da otaljava svakodnevni operacioni program, nije moglo da opstane na najstarijem univerzitetu u Holandiji i jednom od najstarijih univerziteta u Evropi.

 

Profesor Sikl je bio jedan od pobornika reorganizacije anestezije, shvatajući njen značaj i znajući da bez dobre anestezije nema ni dobre hirurgije.

Inače, tvrdilo se da profesor Sikl ne izlazi iz bolnice i da je poslednja vizita oko ponoći, pa ako stekne utisak da su svi bolesnici dobro i da je na odeljenju sve u redu, tek onda ide kući na spavanje.

Operisao je vrlo brzo i spretno. Gubitak krvi je bio neznatan. Ponekad bi Nikola ulovio profesorov radoznao pogled, kojim bi ga povremeno pogledao. Primećen, odmah bi ga skretao.

Bez incidenata se operacija završavala. Profesor preda asistentu da zašije kožu i dovrši operaciju, pa skidajući rukavice ponovo se nakloni.

–       Hvala, anestezija je bila odlična.

–       Hvala vama, sa takvim hirurzima je lako dati dobru anesteziju.

Profesor se nasmeja. Pođe ka izlazu iz OS, pa se kao da se nečeg setio vrati do Nikole.

 

–       Meni bi bilo drago ako biste došli kod mene da zajedno popijemo kafu, ako možete da kolegi prepustite bolesnicu i njeno buđenje.

–       Zahvaljujem, ali me izvinite, ostao bih ipak dok se bolesnica ne probudi.

–       Molim, molim, samo izvolite, ali ja ću vas ipak sačekati u svojoj sobi, pa vi izvolite kada završite.

Posle dvadesetak minuta operacija je bila završena i bolesnica poslana budna na odeljenje sa stabilnim vitalnim vrednostima[35]

Nikola zakuca na vrata profesorove kancelarije.

–       Samo izvolite, malopre sam napravio svežu kafu. Čini mi se da se u vašim zemljama pije mnogo više kafe i da je kafa, kako vi tamo kažete „turska“, mnogo jača?

–       Pa znate i jeste i nije, mi pijemo ređe kafu, pa i šoljice su nam manje. Kod vas je kafa na svakom koraku i pije se iz mnogo većih šolja.

–       Često sam u Beču na kongresima, a i pozivaju me kolege, te tamo i operišem. Dakle, od prijatelja Austrijanca znam vaše običaje, vašu šljivovicu, a takođe veliki sam poštovalac vašeg predsednika Josipa Broza. Mislim da je to veliki čovek, koji se jedini sa šačicom ljudi suprotstavio Nemačkoj sili za vreme Drugog svetskog rata. Divim mu se kako je uspeo da stvori Jugoslaviju od toliko naroda i narodnosti i toliko raznih religija. Vidite, kod naših komšija Belgijanaca to nije slučaj. Ni manje zemlje ni većeg neslaganja.

–       Meni je malo neprijatno, ali sa vašim dopuštenjem moram opet da vas ispravim.

–       Hajde da čujem, gde sam sada pogrešio?

–       Maršal Tito nije stvorio Jugoslaviju. Posle Prvog svetskog rata i propasti Austrougarske monarhije stvorena je 1918. g. država Srba, Hrvata i Slovenaca, Versajskim ugovorim. Vrlo brzo zatim kralj Aleksandar toj državi daje ime Jugoslavija.

–       Vidite, to nisam znao. Hvala vam najlepše. Međutim, mislim ipak da je vaš predsednik izuzetna ličnost, koja je uspela da se odupre Sovjetskom Savezu. Uspeo je da pokaže svetu da kada u Moskvi pada kiša ne mora se i u Jugoslaviji otvarati kišobran. Titoizam je sve nas na zapadu obradovao. Poverovali smo da će se i ostale komunističke zemlje polako otrgnuti od diktature proletarijata koja je pogubna za čovečanstvo. Nažalost, uverili smo se da su ta naša očekivanja bila neosnovana. To što je Tito pokušao i uspeo, pokušali su i Mađari, pa evo sada i Čehoslovaci. Pokušaji su bili krvavo ugušeni. Šta vi mislite, šta će se dogoditi kada Tito umre? Po meni, on nema tamo baš nikoga ko bi mogao da ga zameni.

–       Pre neki dan sam pročitao u novinama izjavu jednog jugoslovenskog visokog rukovodioca, koji je na slično postavljeno pitanje odgovorio: „I posle Tita – Tito“. Mislim da se ništa neće dogoditi i da će sve ostati po starom.

–       Dobro, ostavićemo politiku političarima, mada je čitav život politika. Posmatrao sam vas danas za vreme operacije i razmišljao kako se jedan Jugosloven oseća u Holandiji? Mogu da pretpostavim da vi sa južnjačkim temperamentom teško možete da se snađete u ovom našem društvu koje je još uvek kalvinističko. Vi sa komunističkom religijom, izvinite, ne znam koliko vam je ostalo još od pravoslavlja?

Dakle, šta hoću da kažem, gledajući vas pomislio sam da ćete se sudarati i sa ljudima i sa običajima u ovoj našoj zemlji, pa eto, pomislih, možda bi bilo korisno da sa vama popričam i da vam ne dozvolim da poverujete da smo mi mnogo bolji nego što jesmo, ili da ne padnete u očajanje kada vidite koliko smo bez emocija, hladni, proračunati i samoživi. Želeo bih da vam uštedim razočarenja i da vam ne dozvolim da konstatujete da smo mnogo gori nego što smo to u stvari.

Nas treba dobro upoznati, pre nego što se u nas razočarate. Mi, Holanđani, vrlo smo jednostavni. Mi verujemo da smo vrlo pametni i mudri, a to opet dovodi do toga da stalno mislimo da imamo izuzetno pametne ideje. Mi smo mnogo od tih ideja sproveli i zato smo izgradili ovako lepu zemlju.

Nesumnjivo da nisu sve naše ideje ostvarljive niti mudre. Onda počinju nezgode, jer kad izložimo te neke svoje potpuno blesave ideje, vi, shvativši da su one potpuno nebulozne, odmah reagujete iz dobrih namera, želeći da sprečite katastrofu. Nažalost, moram da vam skrenem pažnju, na to mi nismo navikli. Opazićete kasnije da mi retko odmah kažemo svoje mišljenje. To je ono naše čuveno „ja… ja“, i dalje ne komentarišemo. Za vas južnjake je to neshvatljivo, ali tek posle kraćeg ili dužeg vremena to „ja, ja“ će se zameniti iskrenim mišljenjem, manje-više uvijenim u formu koja ne vređa.

Ako odmah reagujete, bez obzira na formu, dolazi do sukoba, jer Holanđanin neće nikada da prizna da je pogrešio.

–       Mislim da to teško priznaje čovek uopšte.

–       Da, u pravu ste, ali mi uvek burno reagujemo, pa dođe do svađe. Ako se takve diskusije vode u popodnevnim časovima, mogu prerasti u burne svađe, jer smo gladni i žurimo na večeru. Dakle, ako nas upoznate, onda ćete znati da treba na miru sve saslušati i reći: „Genijalno, stvarno vam je ideja odlična. Oduševili ste me!“ Recimo još par takvih rečenica, pazite, ne suviše zaslađenih. Mi nismo mnogo naivni.

Znači, prihvatite predlog bez obzira što znate da nije i ne može da bude dobar i da dovede do rezultata. Privremeno samo. Raziđete se tako u miru. Večera vam obojici prija. Provedete lepo veče sa porodicom. Svaki je na svoj način zadovoljan sa sobom. Divno se naspavate i sutra odete na razgovor sa dotičnim.

„Morao sam da dođem, noćas nisam mogao da zaspim, misleći o vašem predlogu. Neverovatno koliko je to dobar predlog. Mislim da je izvanredan, ali tako razmišljajući pade mi nešto napamet. Da li možda ne bi bilo bolje da ga dopunimo sa…“

Onda kažete tačno šta mislite. Tako ispravite glupost, a ostaje kao njegov predlog, a ne vaš.

Ako dotični nije stvarno otkačen i ako nije stvarno debilan, mislim da će razumeti da je pogrešio, ali da ne želite da ga ponizite i složiće se sa dopunom. Znate, treba mnogo diplomatije i strpljenja da se od neprijatelja napravi prijatelj, dok se prijateljstvo pokvari za tren.

Nikoli zazuji piper, javljali su mu da za pet minuta dolazi bolesnik u ORL[36]salu i da je sve spremno za anesteziju. Sale ORL su bile u drugoj zgradi.

 

–       Sa profesorom Siklom mora da je razgovarao Han juče. Ova njegova filozofija i čitav ovaj razgovor nije bio naodmet.

–       Svakako da nije. Kad malo bolje razmislim, imam utisak da se njegova priča može odnositi na sve ljude, a ne samo na Holanđane.

–       Možda bi odnosi u Zemunskoj bolnici izgledali sasvim drukčije da se čovek služio ovakvom taktikom.

–       I da i ne, jer se postavljalo pitanje kojom brzinom bi se menjale ustaljene navike da se išlo sa ovakvom taktikom i da li je ona kod nas uopšte primenljiva.

–       Bilo pa prošlo, sada se više nazad ne može. Mislim da ću se ovde u Holandiji sigurno držati saveta profesora Sikla.

 

 

Ušavši u OS, ugleda profesora Šmita kroz staklo koje je OS razdvajalo od prostorije u kojoj su hirurzi prali ruke. Profesor mu mahnu rukom. Tri operacione sale jedan do druge, vrlo moderno uređene, još nisu dobile miris dezinfekcionih sredstava i anestetika, što je bio znak skorog renoviranja.

 

Profesor, visok, skladno građen, smeđ gospodin, mlađi od 50 godina, više je ličio na košarkaša reprezentativca, nego na profesora. Pre upoznavanja sa njim Han je upozorio Nikolu da je Šmit vrlo autoritativan profesor, pedantan hirurg, čovek koji ima renome kako u Holandiji tako i u svetu. Po tome kako je bilo uređeno odeljenje moglo se zaključiti da su sve to činjenice. Poštovao je anesteziju i na njegovom odeljenju njegov anesteziolog imao je lepo uređenu sobu u samom operacionom bloku. Velika prostorija za odmor hirurga i srednjomedicinskog osoblja, takozvana kofi kamer, govorila je o njegovoj brizi za svoje saradnike.

Operacioni blok je bio izvanredno uređen, svaka stvar je bila na svom mestu.

Pored sebe je danas imao dva asistenta koji su već bili dugo na specijalizaciji, te je u njih mogao da ima potpuno poverenje. To mu je dobro došlo, jer su sve tri operacione sale imali tri različita aparata za anesteziju i monitoring, te će bar moći da ih upozna. Profesor je danas operisao jedan zloćudan tumor na larinksu[37]. Takve operacije traju izvanredno dugo, jer se moraju odstraniti sve žlezde na vratu, kojih ima bezbroj. Anestezija je dosta komplikovana, pogotovo ako je tumor veliki, kao što je bio kod ovog bolesnika, te je otežavao spontano disanje. Postojala je mogućnost komplikovane intubacije. Posle uvoda u anesteziju započinje operacija time što se pravi rez na dušniku i ubacuje tubus i prikopčava aparat za anesteziju, koji će disati za bolesnika. Preko tog aparata biće dozirani anestetici i kiseonik. Intubacije mogu kod takvih bolesnika da budu vrlo teško izvodljive i rizične. Tubus ostaje samo jedno kratko vreme, dok bolesniku hirurg ne obezbedi traheotomijom[38] protok vazduha prema plućima. U taj otvor stavlja se specijalni tubus, koji će ostati do kraja operacije, da bi se kasnije zamenio metalnom kanilom, koja će bolesniku ostati kao jedina mogućnost za disanje, pa i za govor, do kraja života samo grub šapat.

Bio je to veliki, dugotrajan poduhvat, skopčan sa priličnim krvarenjem i mnogim rizicima, kako za vreme anestezije tako i za vreme operacije. Bolesnik je još bio i srčani bolesnik, sa povećanim arterijskim pritiskom, što je moglo da prouzrokuje obilno krvarenje, te se za vreme operacije morao kontrolisano smanjiti pritisak, i sve to uz vrlo pažljivo doziranu anesteziju.

Bolesnik je vrlo brzo uveden u anesteziju, bez ikakvih komplikacija i operacija je započela. Nikola je poslao asistente na kafu, a sam je ostao za aparatom.

Bila je tišina u sali. Čuli su se samo ponekad hirurški instrumenti koji bi zazvečali udarajući se jedan o drugi, šapat hirurga koji je na nešto skretao pažnju ili nešto tražio i, naravno, aparat koji je disao za bolesnika. Bio je to tako neobičan mir za Nikolu. Za ovih nekoliko dana jedva se navikavao na njega.

 

Nije bilo jutarnjih sastanaka, niti vizita, nije morao svaki čas da ide na telefon, jer ga ovde niko hitno nije tražio. Ni o čemu nije morao da se stara, sve je bilo spremno i pod rukom. Nije imao da rešava nikakve probleme nabavki lekova niti medicinskog materijala, nije morao da se brine da li će imati dosta krvi za bolesnike, nije morao da telefonira raznim bolničkim tehničkim službama da ih moli da poprave česme, brave, promene sijalice itd. Njegova briga je bio samo bolesnik i anestezija.

Postoperativnu negu i intenzivnu negu su vodili internisti. Principijelno se nije s tim slagao, jer je smatrao da je to posao anesteziologa, ali profesor je bio drugačijeg mišljenja. Smatrao je da je to previše za jedan institut koji se još nije ni anesteziološki formirao i nije imao dovoljno lekara, pa ni srednjomedicinskog osoblja. Preuzimati IN od internista bilo bi vrlo rizično. Moglo je da dovede do kompromitovanja anestezije zbog prevelikog zalogaja. Priznavao je da je profesor bio mudar i nije uletao u avanture, kao oni u Zemunu. Želeo je da osvaja stepenicu po stepenicu.

–       Moraš da priznaš da je on mudar čovek. On se ne zaleće.

–       Da, on se ne zaleće. Zanima me kako će da dođe do ponovnih uspostavljanja diplomatskih odnosa između njega i mene.

–       Profesor vas moli da izađete, a ja ću da vas zamenim.

Prenevši asistentu sve šta je dao od anestezije i dogovorivši se sa njim šta će da dalje preduzme ako sve ide ovako mirno bez velikih krvarenja kao do sada.

U kafeteriji je sedeo profesor i prelistavao novine.

–       Kako ide, Nikola? Nadam se da te nisam uznemirio i da možeš da napustiš OS!

–       Niste, profesore, za sada je još zatišje pred buru.

Han mu puži plastičnu čašu sa svežom kafom, tačno napravljenu sa onom količinom mleka koju on sebi uvek stavlja i sa dosta šećera.

–       Pogođeno, zar ne ?

–       U potpunosti.

–       Dobar šef mora da zna ukus svojih saradnika. Hajdemo u sobu doktora Pavličeka, jer on ima danas slobodno popodne da popričamo.

–       Odmah, profesore, samo da kažem kolegi u OS gde sam.

–       Ja sam to već učinio, znaju oni gde smo mi.

Jedna pružena ruka i jedan topao pogled.

–       Izvini za ono juče, nisam bio u pravu, niti sam smeo da tebe, mog prijatelja izbacim iz kancelarije. Razgovarao sam sinoć sa Anemik. Kada je čula šta sam uradio, naljutila se na mene, jer kaže da si ti jedini čovek prema kome se nisam smeo tako da ponašam.

–       Ja sam ti još u Dordrehtu rekao da ti nisi pravi Holanđanin. Reaguješ eksplozivno kao da si Sloven. Možda si neko vanbračno čukununuče Petra Velikog. Ko to zna?

–       Mada će to izgledati kao neko opravdanje, ali ja jedino tebe smatram za prijatelja ovde. Zato se i desila eksplozija u tvom prisustvu, jer sam znao da ćeš me ti razumeti.

–       Ja sam te i razumeo.

–       Nadam se da sve to nisi ispričao i Vesni i da se nije sekirale cele noći, kao ja.

–       Sve je jasno i mislim da ćemo obojica sve ovo zaboraviti, profesore.

–       Slušaj, molim te, nemoj da se ponašaš bez veze. Mi smo kolege i ti ne moraš da me oslovljavaš sa profesore. Ja smatram da me ti sa tim profesore začikavaš.

–       Ne, ja ni malo. Za ovih nekoliko dana što sam ovde sa iznenađenjem sam konstatovao da te čak i asistenti oslovljavaju po imenu i sa tobom su na ti. Mislim da to nije u redu.

–       Ti si iz tog istočnog bloka sa austrougarskim vaspitanjem. Vi ste tamo još uvek konzervativni.

–       Mislim da ćeš se uveriti da sam u pravu. Na radnom mestu ćeš ti za mene biti i dalje profesor, a kada smo neslužbeno zajedno, ti ćeš, kao i do sada, biti za mene Han.

–       Dogovoreno. Sada da pređemo na ono što nas čeka u ovih nekoliko nedelja. Iduće nedelje je gotova moja nova kuća, a u isto vreme želim da održim svoj oracio^[39] i da to povežem sa prijemom koji bi se održao u mojoj novoj kući. Tako bi jednim udarcem ubio dve muve. Očekujem da će ti večeras sekretarica već dati odštampanu besedu. Molim najkasnije za tri dana tvoje primedbe. Dobro pogledaj, jer jedna od glavnih tačaka mog programa je tvoja ideja, bolje rečeno, tvoja i prof. Protića – Toksičan uticaj anestetičnih para i gasova na zdravlje anesteziologa. To je radni naslov, on će se verovatno menjati. Biće to veliki projekat i ja sam već za njega dobio novac od Fonda za prevenciju Ministarstva zdravlja. Molim te, vidi da li si saglasan sa onim što sam napisao, da nisam nešto zabrljao. To će biti tvoj projekat i doktorska disertacija.

–       Zaboga, pa tek smo stigli, još nemamo ni dovoljno anesteziologa, nemam ni krov nad glavom, a već disertacije! Na kom jeziku?

–       Do tada ćeš odlično govoriti holandski. Verujem da će ti u ovim našim teškim uslovima biti potrebno četiri do pet godina, a možda i više. Mislim da će ta tvoja tema biti mogućnost da prodremo u svet.

–       Ne znam da li ću se ja toga prihvatiti. To je ogroman posao, a mislim da naukom treba da se bave i za nauku obuče mladi ljudi; već četrdesetogodišnjak plus pet-šest, ja kažem možda osam-devet godina. Mlad „doktor nauka“, pedesetogodišnjak. Drugo, ja sam kliničar…

–       Slušaj, o tome opširno drugi put. Trebaju nam anesteziolozi da mi ne bi prebacivao opet da su nam doktori umorni, neodgovorno daju anesteziju. U besedi ću se i te kako osvrnuti na taj problem. U ovoj zemlji, kao što sam ti već govorio, možeš da dobiješ novac od ministarstva za aparaturu, za koji god hoćeš luksuz, ali za osoblje, pogotovo za doktore – vrlo teško. Postoji jedan ugovor sa Poljacima, sa Varšavskim univerzitetom, i to sam uspeo da obnovim, jer to se plaća iz fonda za usavršavanje stranih lekara. Mislim da će u prvo vreme biti dva poljska anesteziologa neprekidno kod nas i da će se menjati na godinu dana. Još jednog ćemo dobiti preko leta da bismo mi mogli da nekako koristimo godišnji odmor. Tvoje zaduženje je da sa Jankom nađete još jednog anesteziologa iz Jugoslavije, ali da ne bude lošiji od vas.

–       Odlično, tako ćemo se i potruditi.

–       Ja očekujem i kada sam nerazumljiv da me ti razumeš, i da znaš kada se šalim, a kada govorim ozbiljno.

Pogledao je na sat i skočio.

–       Moram na sastanak kod direktora bolnice. Verujem da ću uspeti preko njegovog budžeta da dobijem još dva asistenta. Onda idem kod dekana fakulteta, jer mislim da bi taj tvoj projekat, disertaciju, mogao da finansira i fakultet. Onda bismo mogli da dobijemo još jedno mesto anesteziologa, koji bi tebe zamenjivao kada si odsutan sa klinike zbog disertacije.

 

Zadnje njegove reči su se čule iz hodnika. Nestao je.

 

–       On je kao oluja, čoveku se čini kao i da nije bio, kao da nije ispričao plan za nekoliko nedelja, koji će se…

–       Budi siguran da će se sve tako tačno ostvariti kako je on zamislio. Žao mi je što se posle nekoliko godina provedenih u radu sa njim, neću moći da vratim u našu zemlju i da iskoristim to iskustvo. Od njega se ima šta naučiti.

–       Ti još uvek nisi stigao u Holandiju. Ti si još uvek…

–       Da ja sam još uvek tamo.

 

 

 

X                                    X                                    X                                    X

 

 

 

 

Dve večeri kasnije diskutovalo se na GTHklubu o budućnosti odeljenja. Bilo je to neverovatno, jedan holandski profesor sa kolegama anesteziolozima iz Rumunije, Čehoslovačke i Jugoslavije, koji su ostavili svoje otadžbine i vrlo verovatno se neće vratiti u svoju domovinu do penzije, a neki ni tada.

Iznosili su predloge šta se sve mora učiniti da se najstarijem univerzitetu u Holandiji promeni staro ruho i da se odene u moderno odelo.

 

Da bi se ma šta moglo ozbiljno raditi, mora se prvo obezbediti dovoljan broj lekara i srednjomedicinskog osoblja.

Profesor je izneo šta je sve predvideo i u kom periodu vremena je to ostvarljivo.

Srčana hirurgija. Ocenjeno je da su to najdugotrajnije i najnapornije anestezije, te da je najmanje potrebno četiri anesteziologa specijalista i još tri asistenta koji bi na kraju svoje specijalizacije bili na tom odeljenju, kao najiskusniji, skoro već specijalisti. Dok se to ne ostvari, moraće se svi potruditi da uskoče i pomognu kolegama koji tamo svakodnevno rade. Nedostatak stalnog kadra zameniti gostujućim anesteziolozima.

Opšta hirurgija – troje specijalista i pet asistenata. Ortopedija, neurohirurgija, očne i ušne – po jednog specijalistu sa dva do tri asistenta.

Bio bi to minimum potreban da bi se nesmetano odvijao svakodnevni klinički posao i nastava.

Godišnji odmori, kongresi i bolesti, ukoliko se hitno prime ili nađe zamena za još minimum troje specijalista. Za to vreme svi specijalisti moraju da budu spremni da rade na svakom od pomenutih odeljenja. To ih inače neminovno očekuje u noćnim i vikend dežurstvima.

Nikola je izneo plan o nabavci aparature i zamene stare, koja je dotrajala. Svi su bili iznenađeni kada su videli ateste aparature koju je tehnička služba testirala i ustanovila da nisu bezbedni za upotrebu. Veći deo je dotrajao, tako da se često morala popravljati i manji deo aparature je nedostajao.

Predložio je da se formira tehnička služba anestezije, koja bi održavala, popravljala i testirala aparaturu pre kupovine. Tehnička služba bolnice nije mogla da odmah dođe na poziv, pa su popravke trajale i po nekoliko dana. To dovodi do prekida rada u pojedinim salama, a već započete operacije moraju da se odlažu, pa se može dogoditi da se bolesnik mora vratiti na odeljenje neoperisan.

Profesor je tražio projekat napismeno, i dobio ga je odmah. Videlo se da je bio prijatno iznenađen.

–       Nikola, pa samo da bi se ovaj tvoj projekt ostvario, potrebno je mnogo novaca. Vidim da si predvideo u prvoj fazi skoro 750.000 Fl. Mislim da će me, ako ovo podnesem bilo dekanatu bilo bolnici, otpustiti još pre nego što budem uspeo da održim svoju besedu.

–       Zato sam vam i napisao, da biste mogli da ubacite sve to u vašu besedu, da ljudi od početka znaju s kim imaju posla.

–       Evo, sada vidite koliko sam pogrešio što sam ga doveo iz Jugoslavije, mislio sam, navikao na sirotinju, pa će biti zadovoljan sa malim, kad ono…

–       Zaboravljate da sam ja vaš đak, profesore, bio skoro deset meseci u Dordrehtu i da sam tamo naučio da mislim kao vi. U mom narodu postoji izreka: „Jabuka ne pada daleko od drveta“.

–       Profesore, ja nisam bio na usavršavanju u Dordrehtu, ali sam zato mnogo skromniji od Nikole. Ja želim da mi neko objasni koje nam je radno vreme ovde u ovoj bolnici.

–       Doktore Nov, na to pitanje je vrlo teško dati odgovor. Ono što je sigurno, to je da radni dan počinje ujutru tačno u osam časova, međutim, niko vam ne može tačno reći kada se ono završava. Ostale profesije rade do pet, a mi lekari kada se završi posao.

–       Znači, to može da se dogodi i oko pola noći?

–       Tačno tako, ako dežurni nema mogućnosti da vas smeni.

–       Znači da sve što se radi preko radnog vremena mora da se isplaćuje kao prekovremeni rad.

–       Ne, ne u Holandiji, inače bi bili vrlo bogat čovek. Vi radite na državnom Univerzitetu, te ste prema tome državni službenik. Državni službenici primaju platu i ne poznaju reč prekovremeni rad. Ukoliko je potreban, on se mora izvršiti bez nadoknade.

Janko je stegao zube i ućutao.

–       Međutim, vi ste zaboravili da imate privatnu praksu u ovoj bolnici, a to znači da za svaku operaciju koju uradite dobijate određeni honorar. Vaš ostanak preko radnog vremena biva honorisan indirektno.

Dr Popesku je postavi pitanje naučnog rada, uz predlog da ga finansira zainteresovana industrija (elektronska i farmaceutska). Zahvaljujući profesorovoj dalekovidosti, dobijene su dotacije od univerziteta za jednu laboratoriju i jednog laboranta, koji bi bili samo na usluzi anesteziološkim ispitivanjima. Na kraju, profesor je pročitao svoju besedu i otvorio diskusiju.

Bila je prošla ponoć kada se klub rastao. Ostalo je mnogo praznih flaša piva, kole, voćnih sokova i kafe i mnogih zacrtanih, gorućih pitanja koja su morala da se reše što pre, mada se to što pre nije moglo nazreti u skoroj budućnosti.

 

–       Kolege iz inostranstva, i to pretežno kolege iz istočnog bloka do kasno u noć prave planove o budućnosti Instituta za anesteziju na lajdenskom Medicinskom fakultetu. Holandski staf sedi kod kuće ili igra tenis, pravi planove gde će da ode iduće godine na godišnji odmor, jer ovogodišnji su već bukirali[40]. Možda su sedele i računali koliko su zaradi od privatnih pacijenata i pišu račune. Kako bilo da bilo, ne razmišljaju o tome kako će izgledati Institut za anesteziju kroz pet godina. Zašto?

Zar nisu i oni članovi ovog instituta? Zar ih nije interesovala budućnost? Zar su bili toliko zadovoljni sa današnjim stanjem na institutu?

–       Zar te to čudi, Janko? Oni nisu zaduženi za taj posao.

–       Glupost, pa nismo ni mi.

–       Ne, ali profesor je dobar poznavalac ljudi i nas dobro poznaje. Zna da smo mi iz Istočne Evrope spremni da kreiramo, i da se čak osećamo i počašćeni što nam se ukazuje pažnja i slušaju naše mišljenje. Lepo nam je kada znamo da smo nečemu dobrom doprineli.

–       Svakom je to drago, pa čak i ako mu se to ne prizna. Tačno, ali je to sve, Nikola, gubljenje vremena, a to se ne isplati, tj. ako se ne plati.

–       Zadovoljstvo je samo deo sreće. Važno je šta je to što čoveka čini srećnim. Svakako da je to kod svakog od nas različito. Neko je zadovoljan jer se bavi sportom, neko muzikom, ili ima ergelu konja, kao naš kolega Jansen; neko je svake večeri u pozorištu, a za nekog je to izgradnja i budućnost jednog Instituta u kome radiš više od 10 časova dnevno. Mislim da je podela profesora jasna. Mi, koji smo bili večeras, kreiramo politiku i razvoj Instituta, znači ne svi specijalisti, nego samo oni za koje on veruje da imaju smisla za to.

–       To je sve lepo, ali ja ne vidim da će taj moj rad biti nagrađen slobodnim vremenom ili manjim radom u operacionoj sali. Da li te ja dobro razumem, kada kažeš da svi radimo deset sati dnevno naš anesteziološki posao, onda se svako bavi svojim hobijem, a naš hobi je da sedimo skoro do zore i da unapređujemo Institut? Razumeo bih ja to kada bi profesor iz fonda privatne prakse nagradio novčano te ljude. Ja mislim da naših holandskih kolega nema, jer se ovo naše sastajanje ne plaća. To je to za njih mlaćenje prazne slame. Kada bi se plaćalo, onda bi oni večeras bili mesto nas.

–       Mislim da je gledanje isključivo kroz materijalnu prizmu ružno, nedostojno čoveka, ali to mislim ja, jer meni takav stav u životu ne pričinjava zadovoljstvo. Ipak sam sâm sebe korigovao, možda baš zato što sam proveo detinjstvo u ratu, što sam radio u socijalizmu i znam šta znači nemati. Danas smatram da je neophodno imati novac da bi se moglo živeti i da se mnoga zadovoljstva mogu ostvariti ako si materijalno obezbeđen. Znači, ne novac kao zadovoljstvo, nego novac kao mogućnost da se zadovoljstva ostvare.

–       Nije šija, nego vrat.

–       Nije to isto, možda bi ipak bilo najlakše da se čovek posluži jednom anegdotom. Pitali su Rokfelera da li je on najbogatiji čovek na svetu. „Ne, najbogatiji čovek je onaj koji može da ode na godišnji odmor i tri meseca da ne radi. Ja to ne mogu.“

–       Da, to je glupa anegdota, jer on sigurno da hoće, može da ode na godišnji odmor i godinu dana.

–       Ne, mislim da je u tome i suština. On ne može da ode na godinu dana na odmor, jer je njegov životni cilj i zadovoljstvo – neprekidno obrtati novac.

–       Znači, novac sam po sebi i moć koju zbog toga ima u svetu čini ga srećnim i zadovoljnim. Ako je zarada isključiv cilj i zadovoljstvo, onda je anestezija promašaj, a rad na univerzitetu još veći, jer smo manje plaćeni nego naše kolege u običnim bolnicama. Predlažem da prekinemo diskusiju, jer nam je ostalo svega nekoliko sati spavanja. Laku noć!

 

 

 

[1] Novi zakonski termin za „krađu kola”.

[2]Gastarbeiter – naziv koji su nosili svi strani radnici u Evtropi.

[3] Ne daj Bože hrđavo –. ruski

[4] Noge i ruke bez osobenosti.

[5] Umanjena zapremina krvi,

[6] Elektrokardiogram.

[7]Aparatura ima memoriju tako da može prezentirati podatke i krivulje – šeme na ½, 1sat ili na 24 sata.

[8]Defibrilator – aparat koji električnim udarom ispravlja haotične kontrakcije srčanog mišića.

[9]Pejsmejker – aparat koji produkuje električne impulse određene frekvencije koji su neophodni za kontrakciju srčanog mišića, a nedostaju zbog oboljenja sprovodnog aparata srca, koji sprovodi prirodne impulse.

[10] Uprava državne bezbednosti.

[11]Bukvalno “sedećasoba” kombinacijasalonaitrpezarije.

[12] Na holandskom je Hoogleraar “visoki učitelj”- profesor

[13]

[14] Podela koja je izvršena posle drugog svetaskog rata na “Istočnu Evropu”, koja bila u sovjetskom taboru i “Zapadnu”, koja je bila pod uplivom Amerike i njenih saveznika.

[15] Nov – Janko Novaković. Za Holanđane duga prezimena sa “ić” su bila teška za izgovor pa su za svakom imali skračenice.

[16] Pop – Dragu Popesku, Rumun

[17]Holandska rakija koja se pije jako hladna.

[18] Porođaj koji se mora obaviti operativnim putem.

[19] Prisustvo kiseonika u krvi.

[20] Milimetara žive. Normalan je morao biti preko 100mmHg.

[21] Kada se ne vidi krvni sud.

[22] Operacioni blok

[23] Operacione sale.

[24]SMB– sivomaslinasta boja.

[25] Sused. Dr Popesku je rodom iz Rumunije.

[26] U Univerzitetskoj hierarhiji Holandije 70-ih godina položaj između docenta i vanrednog profesora.

 

 

 

 

[27] Asistent – lekar na specijalizaciji

[28] Razna dijagnostička ispitivanja koja se vrše pod anestezijom.

[29]Hodajući kosturi – naziv koji su srpski vojnici dobili od meštana Krfa, kada su ih videli izgladnele, namučene, mršave, bolesne i skoro gole i bose. Veliki deo hodajućih kostura nije se nikada vratio u otadžbinu. Zbog velikog broja preminulih njihova tela su sahranjena u dubini Jonskog mora.

[30]Bili su to bolesnici prve i druge klase. Klase su značile veći komfor za veće pare: jedan ili dva kreveta u sobi, kupatilo posebno, televizor, poseta u svako doba i ishrana po želji

[31] Beli mantili – medicinsko osoblje, crni mantili – administracija, uprava bolnice i ostale prateće službe

[32] Džepni telefon koji je svojim signalom daje na znanje da se treba javiti telefonisti. Telefonista uspostavlja vezu sa onim koji je tražio nosioca pipera.

[33] Balon na vrhu tubusa koji se naduva običnim vazduhom, najčešće iz šprica, i time zatvori dušnik kako se pri veštačkoj ventilaciji ne bi vazduh vraćao nazad. U isto vreme, služi kao barijera koja sprečava da se sadržaj iz želuca i jednjaka (povraćanje) ili pak sadržaj iz usne duplje, krv, sekret, sliva preko otvorenog dušnika u pluća.

[34] Gulden – holandska valuta.

[35] Disanje, puls i pritisak sa svim neophodnim refleksima koje se za vreme anestezije medikamentozno isključe.

[36] Uho, grlo i nos

[37]Larinks – lat. grkljan

[38] Hiruška intervencija kojom se zaseca dušnik na donjem delu vrata i ubacuje čelična kratka cevčica da bi se obezbedilo disanje, koje iz raznih razloga nije moguće kroz nos i gornje disajne puteve..

[39]Tradicionalna beseda koju drži novoizabrani profesor. Beseda sadrži program i inovacije koje se profesor obavaezuje da će za vreme svog mandata sprovest u delo.

[40] Rezervisali preko turističkog biroa.