KNJIGA 24

Vedro nebo, sa tu i tamo beličastim kovrdžavim oblačićima, koje je vetar sa Severnog mora brzo nosio, činilo je popodne tog već ostarelog januara mnogo hladnijim nego što je u stvari bilo. Nikola je bio primoran da parkira kola daleko od „Akademije“[1], jer se pred zgradom, koja se nalazila na širokom kanalu, nije ni smelo ni moglo parkirati. Ti parkinzi su bili rezervisani za visoke poglavare Univerziteta i eventualne vrlo važne goste.

Vesna je držala Nikolu ispod ruke, uparađena, sa visokim štiklicama, gazeći oprezno po crvenim pečenim ciglicama iz ko zna kog veka kojima su bili popločani trotoari. Nikola je, kao i obično, razmišljao kako bi bili lepo kada bi te cigle mogle da pričaju.

Koliko je ljudi za sve ove vekove žurilo ovim istim putem po ovim istim pločicama od crvene cigle? Tu i tamo ciglice su bile izlizane od mnogih nogu koje su isto kao i njihove žurile na nečiji promociju, ili pak sami bili uplašeni i nervozni kandidati. Ta stopala bila su za tu priliku obučena u svečanu obuću, pravljenu rukama čuvenih majstora koji su, sedeći na tronošcu od ranog jutra pa do kasno uveče, kucali svojim šusterskim čekićem debele đonove ili lepili ćirišem, pa stavljali na kalupe fino štavljenu kožu, štof ili svilu.

Činilo mu se da vidi gospodu sa cilindrima, u zimskim bundama ili crnim postavljenim plaštovima, ispod kojih su virili čipkasti žaboi ukrašeni skupocenim dijamantskim iglama, gospoda sa belim svilenim šalovima koji su nehajno bili obmotani oko vrata, a krajevi im se vijorili kao neke lične zastavice na popodnevnom vetru.

Ruka u beloj rukavici drži štap sa srebrnom, a kod nekih zlatnom glavom, različito ukrašenom, nasađenom na štap od plemenitog, iz dalekih kolonija donetog, drveta. Više simbol i ukras nego potreba.

Gospoda bi njime dodirivala te iste crvenkaste ciglice, otud po njima rupice različitih oblika. Po kvalitetu i nošenju štapa, po spretnosti i eleganciji kojom bi se podštapali i vrteli kroz vazduh; po lakom ili težem dodirom sa ciglom mogao se ceniti njegov vlasnik.

Štapovse su im poklanjali očevi uz prvi šešir kada bi položili „ispit zrelosti“. Zatim bi ga stalno nosili kao dokaz muževnosti, autoriteta i oslonac u raznim situacijama. Ranije su se često upotrebljavali u studentskim tučama, ređe u obračunima sa zalutalim psom ili nekom drugom životinjom. Bilo je i opasnih štapova koji su izgledali naivno, ali su bili ubojito oružje, jer su u sebi krili vrlo oštre „štilete“, koje su mogle da zadaju smrtonosne udarce. Bilo je i takvih koji su u sebi krili i rezervoar dobrog viskija ili jenevera[2].

Učini mu se da čuje dolazak kočija, zatvorenih, sa čipkanim zavesama na prozorima i kočijašem na visokom „sicu“ sa cilindrom u tonu sa livrejom, sa zlatnim dugmetima u belim rukavicama, bičem sa čvorovima na dugačkom savitljivom štapu, kojim bi, s vremena na vreme, zamahnuo, pa naglim trzajem pucao, dajući na znanje da kočije njegovog gospodara prolaze.

 

Koliko li je vode proteklo kroz kanal od kada je princ Viljem od Oranja 1575. osnovao prvu visoku školu kao nagradu gradu Lajdenu, koji se odupro španskoj opsadi, ne predavši nikada ključeve svoga grada neprijatelju. Zato grad Lajden u svom grbu sa ponosom ima dva ukrštena ključa[3]. Koliko je ljudi različitih narodnosti prolazilo ovim putem u želji da studiraju na jednom od najstarijih univerziteta u Evropi?

Koliko li je umnih glava hitalo da stigne na vreme na promociju da bi saslušao kandidata i prisustvovalo ili učestvovalo u odbrani disertacije.

Danas je bila druga vrsta svečanosti. Univerzitet je u svoje redove primao novog profesora koji će prvi put obući crnu togu opervaženu crnim somotom, dok će mu glavu pokrivati okrugla crna kapa. Ta tradicionalna odora lajdenskog profesora biće od tada pa do smrti nošena na svim univerzitetskim svečanostima promocijama i besedama.

Velika gvozdena kapija Akademije, vekovno sedište univerziteta sa širom otvorenim, u ferfožeru ukrašenim, teškim, dvokrilnim vratima propuštala je sav taj svet u prostrano popločano dvorište koje je vodilo u veliku baštu botaničkog Instituta. Levo, odmah pri ulazu, ulazilo se u dug hodnik Akademije iz koga se zatim ulazilo u veliku i malu dvoranu u kojoj su se održavale promocije i besede, kao i posebnu salu za ostale prigodne svečanosti na Univerzitetu. Nikola se vratio u stvarnost, jer mu je prišao kolega Popesku sa suprugom.

Čari nestade.

 

Žamor glasova i svet običnog izgleda, možda nešto svečanije obučen nego obično, ispunjavao je predvorje. Na crnoj običnoj školskoj tabli belom kredom napisano je obaveštenje da će u 15 časova profesor De Braun u Crkvenoj sali[4] održati svoj oratio[5].

Velika i dugačka sala koja je imala oblik crkvene lađe[6], na čijem je čelu bila uzdignuta predikaonica iznad koje se nalazilo „nebo“, od izrezbarenog mahagonija. Desno je bila uzdignuta katedra sa dugim stolom u istom drvetu sa mestom za predsedavajućeg rektora manjificusa[7].

Još u toku prepodneva svi „viši naučni saradnici“ anesteziolozi dobili su instrukcije da će ovom prilikom sedeti sa desne strane na posebno rezervisanim mestima, zato što drži besedu njihov profesor. Mesta su inače namenjena samo profesorima univerziteta. Bila je to posebna čast koju je univerzitet ukazivao saradnicima novoimenovanog profesora.

 

Sredina i to njen prvi red je rezervisan za suprugu profesora, roditelje i rođake, a ostali prednji redovi u ovim svečanim prilikama za supruge profesora univerziteta, a danas i za naučne saradnike drugih instituta i za ostale počasne goste. Tek za tim su se ređali ostali saradnici i kolege sa fakulteta i akademske bolnice kao i prijatelji, poznanici i kolege iz ostalih bolnica i najzad, pozadi na galeriji, studenti.

Za ovakav red i poredak starali su se službenici posebnog odeljenja „pedel“, univerzitetskog odeljenja koje je organizovalo odbrane disertacija, kontrolisalo sve dokumente „promovendusa“, staralo se o štampanju knjiga doktora nauka i slalo ih u mnogobrojne univerzitetske biblioteke. Oni su na svojim „plećima“ nosili tradicije Univerziteta, starajući se da sve protekne po ustaljenim pravilima poslednjih 400 godina.

 

Velika vrata dvorane su bila otvorena i prisutni su počeli da zauzimaju svoja mesta. Redari su razvodili pridošle zvanice do njihovih rezervisanih mesta. Za one bez pozivnica bili su rezervisana mesta u zadnjim redovima sale i na galeriji. Pričalo se međusobno, bilo je i smeha, ali se sve odvijalo tiho da se ne bi narušila neka atmosfera koju je Nikola osećao, ali mu se učinilo da bi je teško mogao da opiše.

Seo je na svoje mesto, a razgovor između Janka i Dragua dao mu je mogućnosti da ostane sam sa svojim mislima, posmatrajući ovaj zanimljiv skup kome danas prvi put prisustvuje.

–       Prestani da stalno upoređuješ ono tamo i ovo ovde. Zašto mučiš sebe?

–       Da, možda je to zato što su moje misli ostale „tamo“, a ja sam ovde u ovoj sali u kojoj je prošlo toliko generacija, u sali u kojoj se promovišu profesori, doktori nauka i počasni profesori iz čitavog sveta. Osećam se počastvovan što sedim na ovome mestu i što sada predstavljam člana ove velike zajednice Lajdenskog univerziteta, koji je osnovan nepunih dvesta godina posle Kosovskog boja. Ja, nekadašnji lekar opšte prakse iz Boljevca ispod Rtnja.

–       Pre neki dan si bio nezadovoljan sa onim što si ovde zatekao u operacionom bloku.

–       To nema nikakve veze sa mojim osećanjima. Sve ono što mislim da je ovde loše organizovano, zastarelo i uspavano, sve će se to probuditi, jer koliko sam uspeo za ovo kratko vreme da vidim, mislim da su ovo ljudi koji veruju u budućnost i koji hoće da ona bude bolja od današnjice i zbog toga im nije teško da sve učine kao bi to ostvarili…

–       Znači, srećan si jer je tvoja želja bila uvek da se nađeš u takvoj sredini.

–       Verovatno da bih bio srećan da sam Holanđanin. Ne, ja nisam srećan, osećam se kao dezerter koji je pobegao, dezerter koji je imao podršku, koji je uspeo nešto da napravi i onda…

–       Digao ruke od svega i otišao.

–       Tačno, i to radi svojih ličnih interesa.

–       Ne, mislim da nisi u pravu; zbog interesa svoje porodice…

–       Nije šija nego vrat.

–       Mislim da je to velika razlika. Ko zna šta će se u toj nesrećnoj zemlji još dogoditi. Vidiš da miševi beže, jer osećaju da će brod potonuti.

–       Sada si rekao ono što mene tišti i boli i zbog čeka se osećam kao dezerter. U toj mojoj zemlji u kojoj je bilo toliko stradanja, u kojoj su neprekidno stradali najbolji njeni sinovi i kćeri, boreći se za slobodu i bolju budućnost; u kojoj je sve rušeno i paljeno jedva uspelo da izgradi, baš toj zemlji, tom narodu su potrebni ljudi.

–       Možda zemlji, ali ne i današnjem režimu, zar nisi i sam imao utisak da su svi jedva čekali da odeš.

–       Da, baš zbog tih je trebalo ostati… ti se moraju promeniti ili uticati da se što pre zamene.

–       Ne, oni to neće nikada pristati, pre ćeš ti biti zamenjen, zaboga, zar si zaboravio svoga oca koji čak nije ništa ni hteo da menja nego je samo kritikovao.

–       Ipak, to nije više tako, jer ja sam mnogo šta uspeo, a nisam bio ni član Partije, niti sam imao neku zaleđinu.

–       Možda sreća, koja je promenljiva, zaboravljaš da su ti već počeli da podsecaju krila.

–                    

–       Lepo, utisak je izvanredan. Osećaš nekako posebno raspoloženje ovih ljudi u sali. Danas profesorski esnaf prima u svoje redove novog čoveka, novog profesora, ustoličuju ga, no došli su i da ga čuju i prisustvuju tom svečanom činu, da čuju njegovu obavezu, njegov program rada. Vidiš, Nikola, kod nas na Balkanu kad postaneš profesor, uplovljavaš u mirnu luku. To ti dođe kao neka nagrada za dosadašnji rad, završni korak u karijeri, dok se u Holandiji profesor bira na osnovu svog plana rada koga si obavezan da ostvariš.

 

–       Da shvatio sam to, Dragu, iz ove štampane besede.

Tačno u 15 časova pojavio se sekretar Univerziteta, obučen u dugu togu, i sa tri udarca dugačkog štapa na kome se nalazio grb Lajdenskog univerziteta objavio ulazak svite profesora.

 

Svi prisutni su ustali odajući počast „visoko učenoj gospodi“. U toj velikoj dvorani prepunoj sveta nastala je tišini u kojoj su se čuli samo lagani koraci i šuštanje crnih odora lajdenskih profesora.

Sekretar je predvodio kolonu visoko učenih profesora koji su išli jedan po jedan a na njihovom čelu se nalazio rektor sa profesorom De Braunom. Profesor je prvi put bio obučen u dugu crnu togu koja je bila ukrašena crnim somotom dok mu je seda kosa bila pokrivena okruglom kapom takođe oivičena crnim somotom[8].

 

„Visoko učena gospoda“, bio je to drugi naziv za titulu profesora na holandskom jeziku, išli su laganim svečanim korakom jedan po jedan, pa je bilo potrebno dosta vremena dok je svako od njih zauzeo svoje mesto, ostavši da stoji sve dok je i poslednji „visoko učeni gospodin“ stigao na svoje odredište.

 

Profesor, došavši do čela sale, popeo se stepenicama i zauzeo mesto na predikaonici koja je bila poseban dragulj čitave sale, ostatak nekadašnje crkve dok je rektor stao za katedru ispred raskošne stolice iza velikog pisaćeg stola.

 

Rektor je prineo ruku kapi i to je učinilo i svih preko sto prisutnih profesora i skoro u isto vreme kape napustiše učene glave da bi se našle na malom stočiću koji se nalazio ispred svakog. Nikola se naježi od nekog njemu nepoznatog osećanja, od šuma koga napravi složno spuštanje kapa. Rektor, a i svi profesori sedoše skoro u isto vreme.

 

Bila je to scena koja je na sve ostavljala utisak poštovanja tradicije, poštovanje jedinstva, autoriteta onih ljudi koji su bili izabrani da svojim radom vaspitavaju i obrazuju nove generacije. Osavremenjuju i naučno unapređujući ovaj najstariji univerzitet u Holandiji. Primajući novoizabranog profesora želeli su da mu pruže podršku svojim prisustvom, ukazivali su čast svome novoizabranom kolegi. Bio je to impozantan skup pred kojim novoustoličen profesor iznosi svoj program rada zbog koga je bio izabran.

 

Tek sada u ovom svečanom trenutku razumeo je Nikola da sve ovo nije samo bila formalnost, nego obaveza njegovog prijatelja, šefa, obaveza Instituta na kome je i on zaposlen, na neki način i njegova obaveza koja će se morati ispuniti. Tek sada je razumeo da to nije samo jedna vizija budućeg rada nego obaveza koja će se pomno pratiti od strane kuratora[9].

 

Svi prisutni su zauzeli svoja mesta. Na galeriji je bilo onih najmlađih, rumenih obraza, sjajnih očiju, koji su svojim žagorom i smehom do malopre narušavali ozbiljnost trenutka. Bili su to oni na kojima svet ostaje. Bili su to studenti željni da uče od onih koji se popeše „u nedostižne visine“. Studenti koji su bili spremni da zapaze, provere i u šalu pretvore neki neoprezan gest, neku loše upotrebljenu ili zamuckujući reč, da u trenutku izmisle neki nadimak koji će se održati do kraja profesorove karijere. Profesor je pred svima njima danas polagao ispit, a pred njim će oni svi i mnoge generacije posle njih.

 

Nikoli, koji svoju matursku diplomu primio u razredu na potpis, fakultetsku u vojničkoj uniformi, ceo ovaj skup je izgledao kao da gleda neki film u kome on sam ne učestvuje.

 

Hanov glas je odjeknuo u nastaloj tišini, delovao sigurno, razgovetno i odmereno i Nikoli bi žao što mu znanje holandskog jezika još uvek ne daje mogućnost da detaljno razume ono što je globalno znao da će beseda sadržati.

Ostalo mu je da posmatra lica profesora oko sebe i da pokuša da odgonetne kakav utisak na njih ostavlja beseda. Pogled mu skliznu na prvi red u kojem je sedela Anemik sa decom i svojim roditeljima i familijom. Posmatrao je njihova ponosna lica, naročito se divio Anemik koja je poslednjih dana bila preokupirana uređenjem nove kuće, spremanjem proslave rođendana i prijema posle ove svečanosti. Bilo je dosta gostiju iz inostranstva koji su stigli sa suprugama. No na licu Anemik se ogledao jedan mir i izgledalo je kao da joj je jedina briga da shvati ovo predavanje.

Još u Dordrehtu je imao priliku da se divi njenim organizatorskim sposobnostima kao i njenoj vrlo velikoj ulozi, ne samo u organizaciji svakodnevnog života velike kuće sa petoro dece, nego i u njenoj velikoj ulozi u društvenom životu njenog supruga.

Pogledom potraži Vesnu koja je pokušavala da razume predavanje sa ono malo holandskih poznatih reči koje je podupirala sa rečima koje su ličile na Nemačke.

–       Brineš se da li će ona moći da savlada sve što će se postaviti pred nju?

–       Da, brinem se, jer naš život počinje opet od samog početka u tuđoj zemlji sa dvoje dece koja ne govore jezik, od kojih je jedna krenula u školu u kojoj se drže predavanja na njoj potpuno nepoznatom jeziku, a druga će uskoro u zabavište. Život ovde ima prednosti. Imamo lep stan koga još trba urediti, imamo zlatnu decu, nema više materijalnih briga…

–       Da, ali nema ni supruga po ceo dan, često dežurnog, teško će se sporazumeti sa komšilukom, mlekarom, pekarom i u samoposluzi. Moraće da se pobrine oko plaćanja računa, jer sve to ide preko banke, gotov novac je retko u opticaju. Gde je poreznik, gde je vođenje knjiga na osnovu kojih poreznik dobija uvid u troškove koje odbija od poreza i na osnovu kojih određuje porezu. Sve je ovo drukčije od onog na šta smo mi navikli.

Tvoj direktor bolnice, sada već bivši, rekao ti je: „Vi ste dete beogradskog asfalta, šta ćete vi u tom stranom svetu?”

–       Bio je on samo delimično upravu. Sve više i više sam uviđao da taj „moj svet“ sve manje i manje liči na „moj svet“. Osećao sam se sve više kao stranac u svojoj sopstvenoj zemlji. Govorio sam jezikom svoga naroda, a činilo mi se da me sve manje i manje razumeju. Zavaravali smo se, jer smo se nalazili u zemlji u kojoj smo rođeni, među svojim zemljacima, bili smo okruženi prijateljima, roditeljima i osećali smo se sigurniji, no sve je to bilo varljivo. Nismo imali nikakvu sigurnost ni mi niti naša deca.

 

Trže ga prigušeni smeh u sali. Han je sigurno napravio jednu od svojih šala. Malo je zastao pa je nastavio svoju besedu kao da ništa nije primetio. Izgledao je vrlo dostojanstveno u toj svojoj novoj profesorskoj odori, jedino mu je ta kapa nekako nemarno stajala na glavi, kao da je pokrivala neku drugu „mudru glavu“. Pramenje sede kose nemarno je virilo sa strane.

–       Ne, nisam ja sam u ovoj zemlji, znam da ovaj čovek u toj crnoj odori nije samo moj profesor i šef, nego i prijatela. Dragu, stariji kolega i docent, komšija Rumun, imao je nešto dobroćudno i plemenito u svojoj fizionomiji. Koliko se samo trudim da se ne „okliznem“ tamo gde se on „klizao“ pa stekao iskustva kao stranac za ovih nekoliko godina. Za nas iz istočnog bloka ovaj svet sa svojim navikama, običajima i zakonima bio je potpuno nepoznat. Ako mu se i učinilo da ga ne razumem, Dragu bi mi uvek pomogao da razumem da ništa nisam razumeo.

Sreća je što smo mi nevoljom istrenirani brzo učili.

Pogled mu skrenu prema Janku.

–       Bratski me je primio pod svoj krov i omogućio mi da ove prve dane u stranoj zemlji, bez znanja jezika i poznavanja onih običnih, tako nužnih stvari, pekar, piljar, mlekadžija radnja koje su bile dobre ali ne i skupe. Bili su deo otadžbine – porodica.

–       Tešiš se?

–       Ne, mislim da neće sve ići tako lako, ali ići će.

–                    

–       Tvoj prijatelj te je spomenuo u svojoj besedi, jesi li razumeo? Spominje uticaj anestetičnih para i gasova na zdravlje anesteziologa i personala operacionih sala, tvoj publikovan rad – šapnu mu Janko.

–                   De Braun je kroz čitavu svoju besedu postavio kao glavni cilj sigurnost bolesnika za vreme anestezije. Navodeći niz primera koji mogu da ugroze život bolesnika. Naveo je takođe i rad koji je Nikola objavio u Jugoslaviji, a odnosilo se na zdravlje anesteziologa i uticaj anestičnih para i gasova. Sažeto rečeno, da će cilj njegovog delovanja biti podizanja stepena sigurnosti anestezije i njene popularizacije.

–                   Odmerenim glasom se profesor počeo da zahvaljuje pre svih Njenom veličanstvu kraljici koja ga je postavila za profesora Lajdenskog univerziteta.

–                   Zatim se zahvalio kuratorima Univerziteta na njihovoj odluci da ga imenuju za prvog profesora anesteziologije što ga čini posebno počastvovanim, ali i u isto vreme svesnog svog zadatka i velike odgovornosti. Rekao je doslovce da veruje da je u svojoj besedi objasnio svoj program i da mu sada jedino predstoji da „započne bitku za njegovo izvršenje.“

–                   Zahvalnost je zatim uputio rektoru, sekretaru Univerziteta, damama i gospodi članovima Akademskog senata, zatim svome učitelju prvom specijalisti anesteziologu i prvoj profesorki Engleskinji, koja je bila prvi lekar anesteziolog posle Drugog svetskog rata u Holandiji.

–                   Bila je duga lista zahvalnosti.

–       Čuješ li ga, zahvaljuje se i nama u svojoj besedi, svojim saradnicima. Ipak je on džentlmen.

–       Poješćemo sa njim „džak soli, Janko pa ćemo videti!

 

Profesor je završavao svoju besedu na tradicionalni način rečenicom:

–       Ja sam rekao!

 

Auditorijum se dizao na noge i buran aplauz je pozdravio završetak besede.

 

Sekretar Univerziteta sa svojim žezlom lupi ponovo tri puta o pod. Rektor ustade takođe i svi „crnomantijaši“, pa opet u istom trenutku staviše svoje kape na glavu. Profesor de Braun praćen rektorom i sekretarom krenu ka izlazu iz sale. Za njima krenu opet svečanim laganim korakom povorka profesora.

Novi profesor je bio ustoličen. Mada je Lajdenski univerzitet bio najstariji u zemlji, skoro da je danas poslednji inaugurisao profesora anestezije. Profesor je impozantno delovao išavši odmah posle sekretara fakulteta koji je nosio svoj skiptar. Prolazeći pored svoje supruge, pružio joj je ruku, pa su pošli zajedno, pozdravljajući osmehom ili naklonom glave poznate. Bila je to impozantna povorka i nije se moglo oteti utisku do prolazi mudrost, znanje, i autoritet koji je toga svestan, pa je zato i cenjen.

Pri prolasku profesor podiže glavu i namignu svojim saradnicima uz radostan osmeh.

–       Srećan je i zadovoljan, postigao je ono što je želeo – prošaputa Dragu.

–       Sada smo na konju, momci, pružena nam je šansa da se i mi anesteziolozi uključimo ravnopravno među svoje kolege specijaliste. To sada zavisi od mene i od vas. Mislim da je to hteo da nam poruči njegov osmeh.

–       Umrećeš kao idealista, Nikola.

–       Biće to lepa smrt, Janko.

–       Šta kaže, Janko? Uh, taj vaš jezik, moraću da ga naučim!

 

Za profesorima je krenuo red po red prvo iz partera, a potom i sa galerije. Cela povorka se kretala dugim hodnikom prema svečanoj sali za „recepciju“[10] gde je na ulazu bio postrojen „klan De Braunovih“, kako to, šaleći se, konstatova Dragu. Profesor i njegova celokupna porodica primali su čestitanja. Potrajalo je to, jer je svako još progovorio i po koju reč sa profesorom ili sa nekim članom porodice.

Međutim, organizacija je bila na visini. Posle čestitanja svako je bio poslužen nekim pićem, a i sendviči i razni „zarzavati“ su bili razbacani po malim stočićima po Sali, pa se svako sam mogao služiti.

Saradnicima profesorovim se takođe prilazilo i čestitalo. Naročito su to činili „crnomantijaši“ koji su ih poznavali. U toj prijatnoj atmosferi izmenjivali su se pored čestitaka i razne stručne i organizacione informacije i dogovaralo se o sastancima.

–       Niko ne gubi vreme u ovoj zemlji – pomisli Nikola

Nikola je primao čestitanja poznatih profesora, hirurga i prijatelja Hanovih koje je još iz Dordrehta poznavao. Čitava ta atmosfera delovala je na njega ohrabrujuće. Godila mu je u ovoj zemlji nenametljiva pažnja i ljubaznost. Malopređašnja zabrinutost izgledala mu je neosnovana. Prišao je Vesni koja je stajala sa Milenom i gospođom Popesku.

–       Čestitam vam novog profesora, drage moje dame.

–       Hvala, brzo postaješ Holanđanin. Ti si već deseti koji nam to čestitaš. Jedino mi nije jasno zašto nama.

–       Pa, pravo da ti kažem, ni meni nije bilo jasno, ali mislim da sam to razumeo. Čestitaju nam, jer smo mi njegovi najbliži saradnici. Time što nam je šef postao profesor i naš položaj postaje drugojačiji, bolje reći, značajniji.

–       Nećeš mi reći i da se naš položaj time menja?

–       Kako da ne, draga moja Milena, radićemo više, viđaćete nas ređe, Institut će prosperirati. Biće mnogo ovakvih prijema, mnogo poseta iz sveta anestezije, mnogo večera koje ćete vi pripremati. Mislim da ste videle da supruge prave imidž supruzima, a supruzi samo zarađuju novac, a ako imaju sreće, postanu profesori ili dobiju Nobelovu nagradu, ili pa onda opet čestitanja.

Zaori se smeh. Nikolina priča bila je shvaćena kao šala, međutim u njoj šale nije bilo.

 

Zadnji sunčevi zraci su prodirali kroz široke i visoke prozore na svečanoj sali. Nekim čudnim rumenilom behu obasjani prisutne zvanice koji su se polako počeli da razilaze. Moralo se još otići nazad u bolnicu. Pregledati bolesnike koji su bili predviđeni sutra za operaciju, a večeras je bio gala prijem u novoj kući profesorovoj(worming house).

Vozili su se kolima kroz ulice staroga grada, ćuteći. Vesna je držala svoju ruku na Nikolinom kolenu kao uvek kada su bili sami u kolima.

–       Šta li misli moja devojčica?

–       Mnogo misli odjednom. Pre svega, divim se ovom narodu, bolje rečeno, ovoj njegovoj inteligenciji. Kakva organizacija, ležernost i mirnoća. Znam da si mi već nekoliko puta rekao da ne treba upoređivati njih i nas. No meni se to neprekidno događa. Razmišljam koliko je ovih dana imala Anemik posla i koliko još ima toga što mora do sutra da preturi preko glave. Razmišljam koliko je porodica važan faktor u ovoj zemlji i koji joj se značaj pridaje. Kako mora da su deca ponosna na oca, jer se danas i njima čestitao očev uspeh.

–       Draga, mi dolazimo iz jedne siromašne zemlje, čija je inteligencija bila uvek žrtvovana u svim ratovima, a u ovom poslednjem je izgledalo da se to neće dogoditi i nije se dogodilo u samom ratu, nego za vreme okupacije gde nas nije toliko ubijao neprijatelj koliko smo se mi međusobno ubijali, jedan drugog denuncirali i to nastavili posle rata.

–       To se događa sve do današnjeg dana i ko zna da li će to ikada prestati ako ostane jednopartijski sistem i ono što se naziva jugoslovenski komunizam. Ovaj narod čuva svoju inteligenciju, odaje počast svakom novom članu te zajednice jer se on po toj hijerarhijskoj lestvici penje zahvaljujući svom radu i uspehu, a ne partijskoj pripadnosti. Inteligenciju je lako uništiti, ali ju je teško stvoriti.

–       Shvatam, otud sve ove počasti i sva ova vekovna tradicija obrazovanih.

–       Mi u Jugoslaviji priznajemo „poštenu inteligenciju“. Od trenutka kada sam taj naziv, koji je potekao od Lenjina pročitao u štampi, a zatim ga svakodnevno slušao, pitao sam se koja je to nepoštena inteligencija. Odgovor je bio jasan, to smo bili mi, obrazovani koji nismo bili članovi Partije i koji nismo želeli da slepo slušamo „narodnu vlast”. Evo nas stigosmo. Hoću da mi večeras budeš najlepša žena na prijemu.

–       Zar nisam ja tebi uvek lepa?

 

 

 

 

XXXX

 

 

Ušavši na hirurgiju, nije mogao da se otme utisku da ulazi u Zemunsku bolnicu. Stara zgrada koja sa svojim dugačkim hodnicima i visokim lučnim svodovima podsećala na manastir. Dug hodnik u operacionom bloku koji je vodio ka operacionim salama, bio je prazan, prepun ustajalog mirisa na znojava ljudska tela i dugo nepromenjene čarape.

Pred tablom za programe sreo je Dragua.

–       Ne, nikada mi neće biti jasno kako je jedan od najstarijih univerziteta mogao da dogura do toga da klinike medicinskog fakultet ovako izgledaju. Operacioni blok liči na muzej u kome se čuvaju operacione sale od pre dva veka.

–       Koji će tu napor biti potreban da se sve ovo dovede u red?

–       Čuo si priču da se na ovom terenu mora da podigne nova bolnica i da se zbog toga nije ništa ulagalo.

–       Da, tu priču znam. Ta priča zvuči neverovatno. Tri univerzitetske bolnice su projektovane na isti način pre nekoliko godina. Bili su identični građevinski planovi. Lajden, Amsterdam i Utreht imali bi univerzitetske bolnice koje bi ličile kao jaje jajetu. Smeškao sam se kada sam to čuo, misleći da je takav jedan projekat pravljen zbog uštede u ovoj bogatoj zemlji.

–       Kod nas u Jugoslaviji takav projekat ne bi nikada mogao da prođe. Mi se ne bismo mogli da složimo ni oko glavnog ulaza, a kamoli oko čitave bolnice.

–       Nisu ni oni, ljudi su ipak svuda isti.

–       To je na izgled samo tako. Nisu se složili oko broja kreveta. Lajden je tražio samo 800 kreveta, ostali 1200.

–       To, takođe, zvuči neverovatno. Kod njih izgleda ne postoji „daj šta daš”.

–       Ne, bez obzira što to država daje novac za izgradnju, Lajden smatra da se u modernoj medicini mnoge intervencije rade tako što bolesnik mora poliklinički da se ispita i da mnogi bolesnici mogu ranije da budu otpušteni kući. Zato nije pristajao na toliko veliki broj postelja.

 

Moralo se prekinuti sa ovakvim razgovorima, jer je na tabli bio napisan gotov program za sutrašnje operacije. Janko je jedva uspeo da sa njim izađe na kraj. Hirurzi su naravno danas imali skraćen program zbog inauguracije profesora de Brauna te su želeli da sutra izgubljeno nadoknade.

Bio je to još uvek taj neravnopravan odnos između dve specijalnosti. Da je kojim slučajem bila to promocija nekoga hirurga ili pak da su imali neki sastanak ili kongres, program bi bio skraćen ili se tih dana ne bi ni operisalo.

Pred programskom tablom bila je gužva. Anesteziolozi su upisivali imena pacijenta sa table u notese i odlazili da ih pregledaju; da im odrede premedikaciju i anesteziju koji će svaki od pacijenata sutra dobiti.

Janko progunđa na srpskom, prolazeći pored Nikole:

–       Bog ti bio u pomoći! Morao sam da te stavim sutra na tri sale, jer nema dovoljno ljudi za ovoliki program.

Dok se završila premedikacija i dok je porazgovarao sa svojim asistentima koji će biti raspoređeni u svaku operacionu salu po jedan, bilo je već kasno. Ostalo mu je smo da se na brzinu istušira i obuče, jer su ga već Vesna, Milena i Janko čekali.

Krenuli su jednim kolima. De Braunova kuća bila je u okolini Lajdena u selu koje i zvalo Lajdendorp. U kraju u kome su se nalazile lepe vile sa prostranim i lepim baštama. Kuću su videli nekoliko puta dok je bila u izgradnji, a sada je i za njih ovo bilo stvarno svečano otvaranje.

 

Ispred ulaznih vrata bile su zapaljene baklje koje su čitavom prizoru davale neki holivudski izgled. Ulazna vrta su bila širom otvorena dok su ćerke i sin prihvatali kapute dama, jer su muškarci uglavnom izlazili iz kola retko oblačeći kaput ili mantil.

Ulazilo se u prostrani foaje, a iz njega u veliku prostoriju u obliku slova L koja je već bila puna gostiju. Ovako velike prijeme su Holanđani obično pravili u skoro potpuno praznim prostorijama. Na prijemima se uglavnom stajalo i šetalo, prilazeći čas jednoj ili drugoj grupi poznanika ili parova. Sa čašom u ruci, uzete sa poslužavnika, na kome su se nalazila dve tri vrste žestokog pića, belo i crno vino, pivo i nekoliko sokova.Hapjes[11], kako su nazivali male sendviče, ili pak parčiće sira, kobasica, nekoliko vrsti holandskih specijaliteta prženih na ulju, i raznog živog povrća koje se služilo uz ukusne umake.

Bilo je važno biti prisutan, komunicirati sa ljudima. Niko nije dolazio da se najede. Sve što se služilo, služilo se uz piće i radi pića.

Na ovakav parti „grejanja kuće“ su se obično donosili pokloni, namenjeni novoj kući. Pre toga bi se od domaćice tražila lista na kojoj je bilo upisano sve ono čega kuća još nema. Bio je to spektar od najjeftinijih do prilično skupih poklona. „Izvoli pa biraj“ prema svom džepu ili pak prema relaciji koji je darodavac imao sa vlasnicima kuće. Kod skupljih stvari se obično udruživalo sa nekoliko prijatelja.

Kuća je bila lepa i prostrana. Nije ni mogla da bude manja, bilo je petoro dece koja su po holandskom običajima imala svako svoju spavaću sobu. Velika roditeljska spavaća soba, radna soba profesora i naravno gostinska soba. Profesorova radna soba bila je velika u kojoj je bio veliki konferencijski sto i velika stručna biblioteka. Dnevni boravak u obliku slova L sa otvorenom kuhinjom bio je namenjen boravku cele porodice i manjim prijemima i večerama.

–       Kuća je prelepa. Opet su Anemik i Han mislili na sve, profesor je morao da priređuje večere i manje prijeme ako je mislio da ispuni ono što je popodne obećao u svojoj besedi. Znajući Hana, njegove namere sigurno su bile mnogo veće nego što ih je danas obznanio za vreme svoje besede.

–       Zavidiš?

–       Ne, radujem se. Da, dvostruko se radujem.

–       Zašto dvostruko?

–       Prvo, jer mi prijatelj ima tako dobar ukus; drugo, jer se iselio i za koji dan ja ulazim u petosoban stan sa baštom.

–       Nije tvoj, nego je univerzitetski.

–       Do pre neke nedelje živeo sam u jednoj maloj sobi…

–       Sumnjiv si mi. Još nisi ni raspakovao svoje stvari, a ovako elegantno izgledaš. Zar vi u Jugoslaviji imate takve štofove?

–       Dragi moj Dragu, to i kola je jedino što smo tamo mogli sebi da dopustimo. Nameštaj nismo kupovali, jer ga nismo imali gde da smestimo, za brilijante i dijamante nismo imali dovoljno para, a kuće ili skromni stanovi bili su samo mislena imenica.

–       Kod nas u Rumunije bi odmah bili sumnjivi policiji. Zato smo svi nosili kačkete i bili otrcani.

–       Kod nas je to bilo nekoliko godina posle rata. Ljudi su se plašili da se lepo obuku. Skoro da su svi bili uniformisani, ali elegantni maršal Tito je iz godine u godinu bio sve elegantniji, pa se i svet počeo takođe elegantno da oblači. Oprosti, ali vaš Čaušesku^[12] uvek liči na nekog čoveka kome je dat skup štof, a on otišao kod lošeg šnajdera.

–       Ha, ha… baš me zasmejavaš, ali stvarno taj nikada neće biti elegantan. Ni ovaj narod oko nas, koji ima mogućnosti, ne polaže na oblačenje. Ponekad me zapanji njihova ležernost. Molim te, pogledaj im samo cipele.

–       Da, imaš utisak da su krenuli na planinarenje.

–       Pogrešio si, ja imam utisak da su krenuli u štalu da nahrane stoku.

–       Kakvu zaveru kujete vi iz istočnog bloka?

–       Bogami, Janko, sad kada si nam i ti prišao, bojim se da će stvarno to neko i da pomisli.

–       Jedino naš četvrti brat Čeh razgovara sa profesorima hirurških disciplina.

–       Doktor Pavliček se meni nikako ne sviđa. Mnogo mi liči na vojnika Švejika.

–       Švejik je pozitivna ličnost, ali imaš prava, neke sličnosti ima: debeo, okruglog lica, uvek nasmejan i preterano ljubazan.

–       Dragu kaže da je dobar anesteziolog i mislim da je to za naš tim ono što je najvažnije.

–       Slažem se sa Nikolom…

–       Slušajte vi iz GTH kluba. Ovo nije sastanak anesteziologa već jedno veče koje priređuje vaš profesor, zato izvolte u narod.

–       Yes, sir, kada vi naređujete!

Bilo je dosta nepoznatog sveta. Nikola ugleda šefa urologije koji je sa čašom u ruci stajao nekako usamljen.

–       Lepa kuća.

–       Stvarno je lepa i udobna, šta ste vi uradili, kolega?

–       Hm, evo ga još jedan koji ništa ne razume. Od čega bi jedan Jugosloven uspeo da kupi kuću odmah po dolasku. Da je imao ta sredstava, ne bi ni bio u Holandiji.

–       Ne, nisam još.

–       Mislim da grešite, kuće su svakog dana sve skuplje i skuplje. Recite mi, molim vas, šta će se desiti ako vaš predsednik Tito umre?

–       Koliko sam obavešten on još takvih namera nema.

–       Ipak, on je čovek u godinama, ranjavan za vreme rata, povlačio se po šumama kao partizan…

–       Koliko sam iz novina saznao, vaš princ Bernard je bio pre nekoliko dana u lovu sa našim predsednikom. Obojica su prevalili grdne kilometre da bi ulovili veću količinu divljih gusaka i fazana.

–       Ipak, ja još uvek nisam dobio odgovor na moje pitanje. Šta posle Tita?

–       Često mi se to pitanje postavlja, zbog čega je zbivanje na Balkanu tako važno za Holanđane.

–       Vidite, postoji strah od Rusa. Vaš predsednik je za nas neka vrsta branika za prodor ruskog uticaja na zapad. Zahvaljujući njemu kao osnivaču Nesvrstanih^[13], mislim da u svetu postoji jedna labilna, ali ipak ravnoteža. Mi se bojimo da će posle njegove smrti doći do raspada Jugoslavije onakva kakva je ona danas. Balkan je bio uvek bure baruta, te se bojimo da će Jugoslavija opet biti povod za Treći svetski rat.

–       Mislim da ću moći da vas umirim. Posle Tita će i dalje da ostane jednopartijski sistem, znači Komunistička partija. Predstavnici svih republika ulaze u sastav jednog tela koje će se zvati predsedništvo i koje će nastaviti da upravlja zemljom. Nažalost, suviše je komunizam, ili bolje rečeno, ono što se danas tako zove, vladao zemljama srednje i istočne Evrope. Bili ste svedok mađarske revolucije i Praškog proleća. Ništa se nije promenilo. Zašto bi se smrću jednog čoveka, nešto menjalo, bez obzira na njegovu harizmu u koju verujete vi na zapadu, ali ne i mi u Jugoslaviji. Stari lisac je na zalasku života…

–       To se na njemu još ne da primetiti…

–       Dame i gospodo!

Žamor glasova se lagano utišao.

–       Dame i gospodo, neću vašu pažnju dugo okupirati večeras. Čak i kad bi hteo, mislim da u tome ne bih uspeo. Znanje holandskog jezika je još uvek za nas nekolicinu manji ili veći problem, pa eto mene ipak izabraše da poželim Hanu u ime svih anesteziologa, anestetičara i svih ostalih saradnika pre svega srećan rođendan!

Tišinu ispuni gromoglasna pesma kojom svi prisutni žele dug život slavljeniku.

–       Lang zal s leven, lang zal s leven, lang zal se leven in de Gloria[14] in d’Gloria, in d’ Gloria – Hip, Hip, Ura.

Svi su prihvatili pesmu, a ono hip, hip ura ličilo je na grmljavinu.

–       Želimo da poživiš dugo na sreću i radost tvoje porodice i na radost tvojih saradnika. Danas je tvoj veliki dan. Dan kada si postao profesor Lajdenskog univerziteta. Prvi profesor anestezije. Mi, tvoji saradnici, želimo da ti kažemo da ćemo se zajednički truditi da ispunimo sva obećanja koja si dao u svojoj besedi.

Draga Anemik, čestitamo i tebi rođendan tvog supruga, čestitamo ti na ovoj lepoj kući u koju je uloženo toliko truda i ljubavi, želeći ti mnogo snage u rešavanju svih problema pred kojima se nađe supruga anesteziologa, koji i kada je kod kuće nije uvek prisutan. Za ovih nekoliko meseci zapazili smo da si i pored svih svojih poslova i briga dostojno reprezentovala naše odeljenje i da si uvek našla vremena da pomogneš svojim prisustvom i svojim savetima ako se bilo ko iz ove naše velike porodice našao pre nekim problemom ili pak bio u nevolji.

Dragu je prišao Anemik i galantno je poljubio ruku predajući joj veliki buket prolećnog cveća.

Zatim se obratio deci želeći im da provedu lepe dane pod roditeljskim krovom u ovoj lepoj kući.

–       Najzad, odeljenje anestezije želi da obeleži ovoj trostruko važan dan sa poklonom za tvoju radnu sobu u bolnici.

Dve koleginice i dvojica kolega nosili su jedan veliki paket. Izgledalo je da ga jedva mogu da nose. Za njima je išla najmlađa ćerka koja je imala četiri godine, gurajući pokretni sto za služenje. Paket je jedva podignut na sto i Han je prišao stolu dobivši makaze da bi ga raspakovao. Trajalo je to, dok je nestrpljenje prisutnih raslo. Najzad se ukazao veliki akvarijum sa predivnim ribama različitih boja. Prostorijom se razlegao znak divljenja, pogotovo kad su se upalile sijalice koje su iznutra osvetljavale akvariju. Zatim dug aplauz.

Han se u nekoliko branih reči zahvalio prisutnima. Svojoj supruzi i svojoj deci na strpljenju, pažnji i potpori koju je imao za sve ovo vreme njegovog prelaska u Lajden, oko izgradnje kuće i organizacije oko preseljenja u novu kuću kao i zbog svih odsustvovanja iz kuće zbog raznih sastanaka.

–       Moja zahvalnost je velika, vama, mojim saradnicima, na ovako lepom poklonu. Možda ću uspeti da noćas odgonetnem zašto baš akvarijum? Zašto ribe? Na brzinu sam ih prebrojao i moram da vam priznam da ima više riba u akvarijumu nego saradnika na Institutu za anesteziju.

Razleže se smeh.

–       Možda je to zbog toga što se ribe mogu kupiti na pijaci ili u radnji koja prodaje životinje, a ne moraju se pisati akta Upravi bolnice ili Fakultetskom savetu da bi se otvorila nova radna mesta za saradnike. Možda ste hteli da me smirite, pa da kada osetim da hoću da se naljutim, da počnem da pecam. Koliko se sećam apostoli Hristovi su bili ribari, simbolično su dovodili preobraćenike u crkvu.

Dakle, dame i gospodo, slično meni koji dovodim preobraćenike iz istočnog bloka. Takođe mudre kineske simbolike su ribolov predstavljale kao veštinu vladanja, da vas ne bih više zamarao, ja sam zadovoljan sa ove dve simbolike.

Hvala vam.

 

 

Žagor je bivao sve glasniji bilo je puno smeha, piće se točilo i „zalogajčići“ su neprekidno stizali iz kuhinje.

–       Gospođo, da li vam je neko od jutros nešto rekao?

–       Ne, nije ništa.

–       Da li je taj vaš momak, gospođo, kratkovid? Možda bi bilo poželjno da se odvede na pregled da dobije naočare.

–       Ne znam zašto bi to bilo potrebno, možda bi bili tako ljubazni, pa mi rekli šta on to nije video.

–       Pre svega divnu crnu talasastu kosu koja ističe kao alabaster belo čelo, možda malo konveksno, ali je to danas moderno, jer kažu da je to znak lake tvrdoglavosti što vrlo uzbuđuje. Ah, a tek te vaše oči! Bože, sav se naježim kada me pogledaju. Vidite samo o njima bih mogao da vam pričam satima. Ah, pa te vaše sočne usne, naročito ona donja, koje mame na poljubac.

–       Gospodine…

–       Ah, ne, ne ljutite se molim vas, ja u vama uživam kao što umetnik uživa u jednom lepom portretu ili pak u jednom vajarskom radu. Bože, pa ta vaša belina kože, pa ova vaša divno skrojena haljina koja obavija vaše telo, ja poželeh…

–       Šta ste to poželeli, gospodine?

–       Poželeh da vas zagrlim i da vas dugo, dugo milujem

–       Pa zašto to i ne učinite? Možda se bojite hladnoće mermera ili bronze od kojih su vajarski radovi načinjeni.

–       Ali, gospođo, vi me zbunjujete, mislio sam da ste vi jedna dama…

–       Ja sam takođe mislila da ste vi jedan džentlmen… koji nije samo zavodnik na rečima, čekam da me zagrlite i da započnete sa tim dugim milovanjem. Ja od vaših reči nemam nikakve vajde.

Približila mu se skoro ga dotičući svojim telom. Uzbuđivao ga je njen miris, njena blizina. Bila je večeras tako lepa. Za njega je bilo uvek uživanje da je posmatra kada ga ona ne vidi, a to je večeras bilo moguće za vreme raznih govora. Divio se jednoj njenoj osobini koju nije primećivao kod ostalih žena. Umela je da se obuče sa ukusom tako da nikada nije bila upadljiva i ekstravagantno moderna. Uvek je znala šta joj pristaje. Privlačila je baš tom jednostavnošću. Bilo je tu još nešto što dugo nije mogao da odgonetne. Bila je lepa žena, ne, ona nije bila lepotica, ali je umela da nosi tu svoju ženstvenost.

–       Šta ti pa to sada znači?

–       Znam, to ni ja ne mogu lako da definišem. Iz nje kao da izbija neko zadovoljstvo samim sobom, zrači oko sebe nekim mirom, nekom otmenošću, koja nagoveštava svu lepotu ženskog tela, duboko svesna sebe nagoveštavajući i budeći u svojoj okolini poštovanje divljenje.

 

Lagano joj je dodirnuo ruku, dok su njene krupne crne oči gorele onim plamenom ljubavi i želje koju žena ne može da sakrije kada voli. Njena ruka se uvukla u njegov dlan koji se nežno obavio oko nje.

–       Želela bih da se ljubim sa vama i ako niste džentlmen. Zaboraviću na ovaj narod koji nas okružuje možda bi morali da potražimo neku prostoriju koja bi nas mogla da sakrije od pogleda ljudi.

–       Gospođo, vi ste udata žena, viđenog doktora Lajdenskog univerziteta.

–       Gospodine, ja sam žena koja vas voli, ja se gušim od želje…

Poveo ju je prema izlazu iz kuće koristeći gužvu koja je nastala oko deljenja dezerta. Verovao je da niko neće primetiti njihovo odsustvo.

Zaustavio je kola negde pored nekoga kanala van grada. U daljini su se videla svetla nekog velikog šlepa koji je plovio po kanalu. Pored kola skoro da su mogli da uhvate rukom velika „krila“ vetrenjače koja je izgledala napušteno. Ispred njih na vedrom januarskom nebu veliki mesec se pojavljivao na horizontu obasjavajući onom svojom mlečnobelom svetlošću okolinu koja je bila preplavljena staklenicima koji su bili osvetljeni iznutra i kao da su hteli tom svetlošću da zasene i mesečeve zrake šaljući u noćno nebo svetlo boje plamena, svetlo koje je zamenjivalo sunce, pa su u staklenicima sazrevale paprike i paradajzi.

Ugasio je motor kola koji je snabdeo toplotom njihovu unutrašnjost. Potražio je njene usne koje su se gladno upile u njegove dok su mu prsti otkopčavali neka skrivena dugmeta koja su vodila prema jednom telu željnog milovanja.

 

[1]Akademija

[2] holandska rakija od žita.

[3]Lajden je zbog dva ključa ukrštena u grbu dobio naziv „ Varoš Ključeva“

[4] Crkvena sala. Nekada je zgrada akademije bila manastir a svečana sala je bila manastirska crka, pa je sve do dan danas zadržala taj naziv.

[5]Oratio svečana beseda.

[6]

[7] Rektor Manjifikus

[8]Svaki Univerzitet u Holandiji je imao svoj model toga i kapa koji su se međusobnom razlikovali kako krojem tako i bojom.

[9]Curator Lat. Reč u organizaciji Univerziteta u Holandiju znači vrhovna vlast.

[10] Sala gde se priređuje prijem posle disertacija i promocija.

[11] Zalogajčić

[12]Čaušesku. Predsednik i generalni sekretar komunističke partije Rumunije.

[13]

[14] Živi nam polako, živi nam polako, živi nam polako u slavi u slavi i slavi hip, hip, ura. Pesma koja se peva slavljeniku u Holandiji, koju pevaju svi prisutni sa čašama u rukama.