KNJIGA 26

Danas je Nikola imao slobodan vikend. Milicu je odvezao kod drugarice i obećao joj je da će doći po nju kroz dva sata da bi otišli u šetnju. Vraćajući se kući, mesto da produži prema kući, skrete u ulicu prema bolnici. Mahinalno, ništa ne razmišljajući, nađe se pred ulaznom bolničkom rampom koja se podiže uz osmeh dežurnog portira koji mu mahnu rukom.

–       Hej, gde si krenuo?

–       Mahinalno sam krenuo ko stari konj koji, ma gde bio, uvek kreće prema štali.

–       Moraćeš da napraviš nekoliko krugova po bolnici, jer će portir stvarno doći do zaključka da si izlapeo, ako te vidi da izlaziš odmah.

Polako vozeći kroz sve uličice koje su se nalazile između bolničkih zgrada vraćao se ponovo prema ulaznoj rampi. Kroz otvoreni prozor kola ulete miris procvetalih lipa.

–       Hej, izgleda da imaš mirisne halucinacije. Posle toliko godina provedenih na ovom fakultetu nisi nikada osetio miris lipe u Holandiji.

Bila je to ipak lipa, koja se rascvetala.Bio je kraj avgusta, a lipe su tek sada cvetale u zemlji Holandiji.

Ne, nije to bio njegov sunčani Beograd koji je već krajem maja mnoge svoje ulice i parkove kupao mirisom lipe.

–       Eto, da danas slučajno nisi skrenuo ka bolnici, ne bi osetio da i u Holandiji lipa može tako intezivno da miriše.

 

Odlutaše mu misli ka jednoj ulici u rodnom gradu Beogradu. Bila je to Palmotićeva ulica u samom centru, koja je sa obe starne imala drvored od starih lipa, koje su se grlile svojim granama sa jedne i druge strane, praveći zeleni zasvođeni tunel koji se spuštao nizbrdo sve do kraja ulice. Nasmeja se i parkira kola pored stoletnih stabala. Udisao je miris punim plućima isećao se šetnji sa ocem tom ulicom dok je bio dete, kasnije je vodio Vesnu da se nauživaju u mirisu i lepoti stabala koja su ukrašavale ulicu koja kao da je sama izabirala samo viđene Beograđane za svoje stanovnike.

 

Bila je to ulica lepih kuća u kojima su stanovali književnici, slikari, lekari, ulica visokih oficira, profesora i činovnika. Dobar deo tih stanovnika je posle Drugog svetskog rata otišao u daleki svet, želeći da pobegne od komunizma, dok je drugi deo stanovnika jednostavno bio iseljen da bi njihove lepe i velike stanove zauzeli „pobednici“ i borci za „narodna prava, jednakost i ravnopravnost“.

 

Lipe su i dalje cvetale i ukrašavale ulice svojim mirisom, zelenilom i hladovinom za vreme letnjih vrućina. Nikolina porodica stanovala je samo dve ulice dalje, ali je uskoro bila iseljena na periferiju. Nije pripadala „pobednicima“.

Ipak, dok nije otišao u Holandiju, nije prošla ni jedna godina, a da nije prošetao tom, lepoticom ulicom, uživajući u mirisu lipe.

Otud nagli pritisak noge na kočnicu.

–       Otkud mirisa lipe krajem avgusta u Holandiji i to u krugu bolnice u kojoj radim već nekoliko godina?

 

Sliku Palmotićeve ulice zameni tabla na kojoj su stajale dve cifre. Jedna dvojka i jedna nula. Bila je to zgrada 20, bio je pred neurohirurgijom. Izađe iz kola, baci još jednom pogled na lipu koju je laki povetarac milovao, a ona vitka i visoka šuštala svojim listovima dok su im cvetovi žuti, bobičavi širili opojan miris. Ispred zgrade je bilo malo jezerce okruženo visokim vitkim topolama i debelim stablima stoletnih lipa, ispod kojih su se nalazile udobne klupe poređane oko jezerca. Retko kada su se bolesnici odmarali na njima uživajući u ovoj oazi jer je u zemlji Holandiji bilo samo 20/30 sunčanih dana u proseku preko leta. Nikola sede na jednu od tih klupa udišući punim plućima poznati opojni miris.

 

Sa klupe su se videla nova elektronska vrata koja su se automatski otvarala i zatvarala. Bila su to prva elektronska vrata na bolničkoj zgradi fakulteta koji je bio star nekoliko stotina godina. Pošto se nauživao na klupi, nešto ga natera da i on prođe kroz ta vrata.

 

Sa neurohirurzima se Nikola viđao za vreme dežurstava, kod hitnih intervencija i nekoliko puta je zamenjivao koleginicu koja je bila odsutna zbog bolesti. Povremeno je odlazio da kontroliše rad anestezije kao chef de clinik.

Voleo je da odlazi u tu zgradu koja je nosila broj 2O. Bila je to zgrada skoro na kraju bolničkog kruga u kojoj se sem neurohirurgije nalazila i neurologija, dečija neurologija, neuroradiologija i neurofiziologija. Pored velikog operacionog bloka, amfiteatra, bolesničkih, lekarskih i sestrinskih soba, previjališta i soba za različite intervencije, bile su tu i prostorije administracije, foto-služba i velika laboratorija koja se bavila specifičnim analizama onih bolesnika koji su se nalazili na lečenju u ovoj zgradi.

 

Bila je to jedna od najlepših zgrada Univerzitetske bolnice. Zidana je negde na kraju 19. i početka 20. veka. Cela ta okolina je tako malo odisala bolničkom atmosferom. Sama zgrada je bila impozantna, napravljena od crvenih prepečenih opeka sa impozantnim ulaznim vratima, velikim foajeom iz koga su vodili široki dugački hodnici, račvajući se u obliku krsta u raznim pravcima. Operacioni blok sa dve operacione sale i sa još uvek starim šok-sobama nalazio se u zadnjem delu zgrade na prvom spratu na kome se nalazilo i neurohirurško odeljenje.

 

Svega dve operacione sale. Između, tesna i neugledna soba bila je namenjena lekarima koji su tu mogli da popiju kafu između operacija i da napišu svoje operativne nalaze, dok se dugačak hodnik, koji je vodio ka šok-sobama, koristio za pranje ruku hirurga, za skladište raznih rezervnih delova operacionih stolova, aparature, i instrumenata koji bi pred operaciju stizali iz opšte sterilizacije. Plakari u kojima su stojale razne čelične kutije sa instrumentima i okruglim dobošima u kojima su se nalazile sterilne gaze, komprese i zavoji. Sve je izgledalo nekako istrošeno, prenatrpano i haotično. Sva sreća, postojala je van tog hodnika nekako smešno, kao prilepljena, garderoba u kojoj se presvlačilo osoblje operacionih sala.

 

Centralni hodnik vrlo dugačak i dalje se nastavljao van operacionog bloka, a iz njega, levo i desno, bile su sobe u kojima je bilo previjalište, kancelarija glavne sestre i neki magacinski prostor i plakari za krevetski veš dok se sa druge strane nalazila velika soba za dnevi boravak bolesnika sa velikim televizorom. Podovi su bili od mermera, a veliki široki prozori propuštali su mnogo svetlosti što je čitavoj zgradi davalo neki veseli izgled čak i kada su se na nebu gomilali crni brzi i niski oblaci, bremeniti kišom.

 

Bolesničke sobe su bile takođe svetle i prostrane, skromno nameštene, većinom dvokrevetne. Cveće po hodnicima pa opet plakari u kojima se nalazilo sve ono što bi moralo da se nalazi u nekom magacinu. Umetničke slike na zidovima između plakara. Profesorov kabinet i sobe sa sekretaricama, sobe asistenata u kojima su se nalazile istorije bolesti ležećih bolesnika i pisaći stolovi lekara asistenata i studenata koji su u tom uzanom prenatrpanom prostoru vodili celokupnu administraciju i u slobodnom vremenu učili iz svojih knjiga.

 

Prolazio je Nikola tim hodnicima i ranije, ali uvek žureći, jer ga je čekao bolesnik kome je život bio ugrožen. Neurohirurški bolesnici nisu mogli dugo da čekaju. Povrede ili pak ekspanzivni procesi u glavi su uvek dovodile do povećanog pritiska u lobanjskoj duplji, pa bi zbog toga dolazilo do poremećaja, zatim i do potpunog prestanka rada vitalnih centara mozga. Od brzine i spretnosti anesteziologa, da što brže uspava bolesnika i uspostavi veštačku ventilaciju, bogatom kiseonikom, da smanji ugljen–dioksid, te da na taj način zaštititi ugrožen mozak i u isto vreme omogući neurohirurgu da brzo otvori lobanjsku duplju.

 

Mozak oslobođen pritiska počinje normalno da funkcioniše. Krv koja je teško proticala kroz krvne sudove, koji su bili pritisnuti povećanim pritiskom u lobanjskoj duplji, mogla je opet normalno da protiče da bi što pre donela ćelijama mozga kiseonik i ostale hranljive materije, odnoseći raspadne materije i toksične produkte mozga koji je bio ugrožen. Oni delovi mozga u kojima je cirkulacija krvi bila potpuno prekinuta više od tri minuta bili su nepovratno izgubljeni.

 

Danas je bio vikend, ceo operacioni blok bio je u mraku i prazan. Nije bilo hitnih slučajeva, nije bilo personala. Anesteziolog se retko nađe u takvoj tišini i tako praznom operacionom bloku. U operacionim salama u kojima sve stoji na svom mestu u kojima nema osoblja koje žuri, u kojoj se ne čuje zveket instrumenata, zvuk metalnih poklopaca koji su otvarani užurbano da bi se iz njih izvadili sterilni čaršafi, mantili, gaze, kape, maske i rukavice.

 

Nema one atmosfere užurbanosti, različiti tonovi ljudskog žamora nekad veselih, a nekada jedva čujnih. Kao da je dirigent podigao svoj štapić, nastala bi tišina kada bi u operacionu salu bio unet bolesnik. Za vreme uvoda u anesteziju, sve dok bolesnik ne zaspi trajala bi ta tišina. Onda bi opet nastajala pređašnja živost uz šuštanje vode i glasan govor, smeh i jedva čujni zvuk oštrih dlaka četaka kojom su hirurzi temeljno prali ruke pred operaciju.

Bilo je pored tih bazičnih zvukova mnogo različitih varijacija. Svaka od njih govorila je izvežbanom slušaocu u kom se stadijumu nalazi operacija. Da li je uspešna ili pak komplikovana sa neizvesnim krajem. Moglo se odrediti da li operiše iskusan i uigran tim ili pak nervozan sklon gunđanju koje bi prerastalo povremeno u reči koje se ne bi očekivale od tako humanih ljudi visoko obrazovanih koji su se borili trenutno za ljudski život.

 

Prošavši kroz ceo operacioni blok kao da vrši neku inspekciju, zavalio se u jednu od fotelja koje su se nalazile u „sobi za reanimaciju“, kako su je u šali nazivali anesteziolozi, gde se pila kafa, supa i jeli sendviči između dve operacije.

Zatvorio je oči, potpuno opušten uživajući u ovoj tišini.

–       Hm, nisi ti slučajno skrenuo ka bolnici. Hteo si da prošetaš neurohirurgijom pa da vidiš gde ćeš stalno raditi posle godišnjeg odmora.

–       Kada sam skrenuo, na to nisam mislio, ali sada posle ove šetnje mislim da se i ovde mora mnogo šta građevinski izmeniti.

–       To je već zanimljivo: zašto uvek počinješ da od starog praviš novo. Pored toliko novih bolnica i kliničkih centara u Holandiji, kako baš da stigneš na najstariji fakultet u zemlji?

–       Dobro, imaš pravo. Do sada sam stvarno mnoge stvari dobijao na poslužavniku, ali kako da se baš uvek potrefi da se na njemu nađe Kovin sa jednim od najstarijih i najneuređenijih domova zdravlja u celoj Jugoslaviji?

–       Boljevac je imao ultra modernu bolničicu u to vreme.

–       Da, ali Bogu iza leđa.

–       Mora se ipak naučiti, u životu nije ništa savršeno. Ipak, mislim da bi ti posao anesteziologa bio neinteresantan da nisi dolazio u ustanove koje kao da su tebe čekale pa da započnu sa reorganizacijom i izgradnjom.

–       Šališ se ti, ali evo opet jednog odeljenje koje nema ni osnovne uslove da funkcioniše kako treba. Loše operacione sale, neurohirurgija bez IN sa ovim malim kavezima gde ne mogu ni dva lekara da se komotno kreću, a kamoli još i srednjomedicinsko osoblje. Prostorije bez monitora, bez respiratora. U svetu je poznato da neurohirurški bolesnici moraju da imaju najviše kvadratnih metara po bolesničkom krevetu u IN. Kako se može pratiti opšte stanje bolesnika bez monitora? Većini neurohirurških bolesnika je ugroženo disanje naročito posle teških i dugotrajnih operacija, principijelno se takvi bolesnici stavljaju na respirator, a ovde nema respiratora na celom odeljenju?

–       Dakle, ponovo sastanci, ubeđivanja, predavanja, traženje sredstava za nabavka opreme. Hm, mislim da će to sve ići nekako, ali molim te, kako misliš da na ovom skučenom prostoru sazidaš drukčije operacione sale i IN?

–       Nemam poima, taj građevinski deo je uvek najveći problem?

–       Hej, šta anesteziolog radi na našoj teritoriji na ovako lepom sunčanom danu?

–       Proučava neurohirurge.

–       U tišini operacionog bloka, čak i bez kafe?

–       Ponekad se desi da su anesteziolozi vidoviti pa znaju da će neurohirurg da dođe i da pristavi kafu.

–       Tačno, ako samo čovek pogleda vašeg profesora, onda mora da prizna da ste posebno društvo. On je stvorio za ovo nekoliko godina institut kome nema ravnog u Holandiji, a da ne govorimo o našem fakultetu. Mislim da je izuzetan organizator, da ima viziju i zna šta hoće.

–       Umeo je da izabere sebi saradnike.

–       Bez šale i to je tačno. Kao čovek, ne, on nije moj favorit. Kazaću vam iskreno, nije gospodin. Možda da je gospodin, ne bi uspeo da uradi ono što je uradio.

–       Dobro, a šta fali neurohirurzima?

–       Mnogo im fali. Nema nas dovoljno. Znate šta, mislim da je najgora stvar kada profesor, šef odeljenja, postane zadovoljan svojim uspehom, naravno, uspehom za koji on veruje da je uspeh. Gotovo je, ništa se više ne događa, odeljenje stagnira.

–       Koliko sam ja uspeo da vidim za vreme mojih povremenih dolazaka, imate dosta mladih koji su na specijalizaciji.

–       Pre neki dan smo se oprostili od docenta koji je postao profesor i otišao da bude šef na jednoj poznatoj nemačkoj klinici. Mladi se nalaze na specijalizaciji i ko zna gde će ko od njih da završi.

–       Da, to je izgleda problem svih univerzitetskih klinika.

–       Manje ste plaćeni, imate možda više slobodnog vremena, možete da se bavite naukom, posećujete kongrese i učite mlađe kolege. Čekate da se uprazni neko mesto da bi napredovali u univerzitetskoj hijerarhiji. Možete i profesor da postanete i tu je kraj priče.

–       Zaboravili ste na naučna istraživanja i naučni rad, znači možete i nobelovac da postanete.

–       Tu ste sasvim u pravu! Jedino smo nas dvojica već matori za taj put. Nego, nisam dobio odgovor na moje pitanje.

–       Odgovor je jednostavan. Došao sam da pogledam neurohirurgiju natenane, jer kada dođem kod vas, uvek je to nekako na brzinu.

–       I kakav vam je zaključak?

–       Još ga nemam.

–       Hm, mislim da baš niste najiskreniji, ali Vicenco Alfonso nije od juče. Prekjuče, na sastanku neurohirurga tražili smo od našeg profesora da razgovara sa vašim profesorom i da pokušamo da vas dobijemo kao stalnog anesteziologa. Verovatno da je do tog razgovora došlo i da ste vi, dragi moj, zbog toga ovde.

–       Niste sasvim u pravu, ali je svakako to jedan od razloga. Otkud da baš mene tražite kada sam najmanje bio kod vas na odeljenju do sada.

–       Iskreno rečeno, ostavili ste na sve nas dobar utisak. Sa vašom koleginicom smo imali dosta problema, mislim na one kolegijalne, ljudske, ali nekoliko puta smo skoro izgubili bolesnika zbog njene tvrdoglavosti i nestručnosti.

–       Nisam ništa čuo o tome, mada sam o tome morao da budem obavešten.

–       Morate da se naučite da šefovi najkasnije saznaju događaje. Bio sam i ja kod vašeg profesora, da sa njim razgovaram, no sve je ostajalo bez rezultata. Pre par dana smo imali jedan sukob sa vašom koleginicom koji bi mogao da ima vrlo loše reperkusije, kako na vaše odeljenje, tako i na kliniku u celini. Rešili smo da sve to ostane među nama, ali smo zbog toga bili mi na redu da postavljamo uslove. Ha, ha, naučili smo da koristimo taktiku vašeg profesora i čini mi se da je u potpunosti uspela. Dakle, sada je na vama da se rešite.

–       Pošto ste vi tajanstveni, da preuzmem vašu taktiku, pa da i ja ostanem tajanstven.

–       Znate, ja sam već dugo u ovoj kući, kao što znate, nisam Holanđanin. Ja sam Italijan. Naši temperamenti, mislim na moj i vaš su mediteranski. Za razliku od vas, ja sam u svojoj četvrtoj godini došao sa roditeljima u Holandiju. Dakle, temperament italijanski, a vaspitanje holandsko. Mogu da vam kažem da je to izvanredna kombinacija. Cela ova uvertira je bila potrebna da bih vam rekao nešto što vam Holanđanin nikada ne bi dao ni da naslutite. Dakle, vi ste odličan anesteziolog, ali to i nije tako bitno. Dragi moj, vi ste čovek dobre naravi, a to je najbitnije.

–       Hvala na komplimentu!

–       Ne, nije bio kompliment. Jednostavno, to je tako. Znam da ćete biti odličan član našeg tima. Verujte da će i vama biti dobro ovde kod nas. Vi ste jedan od glavnih saradnika profesora De Brauna, pred vama je ogroman posao koji vas čeka, kako na ovom odeljenju, tako i u celoj bolnici. Potrebno vam je da budete deo tima koji će vam dati te mogućnosti.

–       Posla će biti, tu ste nesumnjivo u pravu i to naročito ovde na neurohirurgiji.

–       Hm, nešto ipak ne razumem. Vi ste kliničar a na fakultet dolaze ljudi koji žele da se bave naukom. Vi niste čovek koji se bori za karijeru? Na fakultet dolaze lekari koji nisu oduševljeni samo lekarskom praksom, zato žele da se bave nastavom i naukom, pa i politikom. Vi ste odličan lekar i odličan anesteziolog. Došli ste iz Jugoslavije da zaradite novac u ovom kapitalističkom svetu, radite na fakultetu, što znači da ste najlošije plaćeni. Kao što vidite, niste mi baš sasvim jasni?

–       Mnogo pitanja za ovaj kratak neočekivani susret. Ako dođem na neurohirurgiju, biće dana i za odgovore.

–       Ako ste pametni, vi ćete doći kod nas. Nego, slušajte, stalno hoću da vas pitam, zašto još niste kupili kuću?

–       Molim vas, nemojte i vi. Vi bar znate da mi iz socijalizma ne dolazimo u ovu zemlju sa nekom ušteđevinom. Odakle bih mogao da kupim kuću?

–       Zaboga, Nikola, pa podignete hipoteku u banci i kupite kuću.

–       Odakle bih mogao da dam 50% gotovog novca.

–       Tačno sam znao da nemate poima kako te stvari stoje u Holandiji. Ne ljutite se, ali to što plaćate kiriju Univerzitetu za kuću u kojoj živite je čisto bacanje para kroz prozor. Za sve ove godine što ste ovde puta dvanaest meseci, već bi to bila lepa suma koju biste otplatili banci, a poreznik bi vas svake godine oslobodio kamate koju plaćate na hipoteku

–       Vi pričate bajke.

–       Ne, vi imate prednost u banci zato što radite na Univerzitetu, jer ste državni službenik, a to znači da imate zagarantovane prinadležnosti svakog meseca.

–       Ko će meni da potpiše garancije da bih dobio hipoteku.

–       Opet vi sa vašim komunističkim uređenjem sveta. Ovde nema nikakvih menica i garancija. Vi ste dužni da svakog meseca otplaćujete svoj dug banci. Kako? To je vaš j problem. Ako dug ne otplaćujete, onda vam dođe banka i osiguranje i prodaju kuću.

–       I onda sam dužan banci i na ulici sam!

–       Hvala Bogu da sam rođen u kapitalizmu. Vi baš ništa ne razumete!

–       Pa zaboga, vi svakog meseca plaćate kiriju. Ako je ne platite, letite iz stana ili kuće u kojoj živite. Koja je razlika? Da li vam je to jasno?

–       Jasno mi je.

–       Na tu sumu kada dodaš još nešto malo para, onda imaš osiguranje života koje ti isplaćuje tvoj dug to jest hipoteku ako umreš ili postaneš nesposoban za rad. Tada tvoja porodica dobija kuću koja je oslobođena dugova. U zavisnosti koliko skupu kuću kupuješ, zavisi mesečni iznos otplate. Obično se ta hipoteka uzima do 65 godine, jer se tada ide u penziju i prinadležnosti su ti tada mnogo manje.

–       To zvuči neverovatno.

–       Ne zaboravi da ti se od te otplate na kraju godine još skida nešto para koju ti poreznik vraća, a to je kamata od hipoteke. A kada otplatiš dug, dobijaš kamatu od osiguranja. Dakle, mislim da shvataš koliko si para bacao kroz prozor, naročito ako uzmeš da je vrednost kuća skočila skoro za 25-35%.

–       Stalno su me ljudi pitali, kažem ti izvinite , kažem vam to kupovanje kuće mi se popelo na glavu, jer često nisam hteo da im kažem da nemam para za kupovinu, nego sam izmišljao neke glupe razloge.

–       Moram da vidim, komšija koji ima kuću na drugom ćošku od mene, mora zbog posla da se seli u Utreht, pa bi mogao da vidiš sa njim pošto bi je on prodao. To su lepe kuće, zidane pre otprilike pet godina. Znači da su negde bile gotove pred tvoj tj. vaš dolazak. Hajde da se dogovorimo da pređemo na ti, jer se već dosta dugo poznajemo. Dakle, onda su koštale oko 90.000, a danas koštaju oko 150.000 guldena, pa sada vidi koliko si izgubio. No da završimo naš razgovor o ekonomiji za vreme jutarnje kafe i da se vratimo na medicinu. Dakle, promisli, ali mislim da sigurno nećeš pogrešiti ako dođeš kod nas na neurohirurgiju. a ja ću ti još koliko danas javiti da li je kuća na prodaju.

 

 

 

 

 

 

X                          X                          X

 

Dani su prolazili brzo. Radilo se. Dosta vremena se posvećivalo porodici i prijateljima kojih je iz dana u dan bilo sve više. Jugoslovenska kolonija se uvećava. Bilo je sve više lekara koji su stizali u Holandiju. Mnogi su dolazili samo da zamene holandske kolege koji su želeli da imaju, neki duži godišnji odmor, a neki kongres uz slobodno vreme. Bilo je kolega koji bi uzimali godišnji odmor u Jugoslaviji, pa dolazili da steknu iskustvo, kako je to raditi u inostranstvu? I jedni i drugi su se vraćali u Jugoslaviju, zaradivši za mesec dana ono što nisu mogli na svojim radnim mestima ni za mnoge mesece. Neki su došli i ostali.

 

Jugoslovenska Ambasada koja je bila na neki način deo otadžbine i to u pravom smislu te reči, jer je prestavljala zvaničnu Jugoslaviju, pa se u nju svraćalo samo kada se moralo nešto završiti u odnosu na državljanstvo, ovlašćenja i ostalu potrebnu papirologija. Nije bilo nekog druženja sa ambasadorom i sa članovima ambasade. Bila je to kuća u Hagu za koju se govorilo da ima dosije svakog od Jugoslovena sa detaljnim opisom šta radi i kako se ponaša u Kraljevini Holandiji. Oni koji bi se češće pojavljivali u ambasadi nisu bili mnogo omiljeni u koloniji. Verovalo se da su oni ti koji liferuju podatke za popunu tih podataka u dosijeima. Bile su to naravno priče, a u stvari niko nije znao šta je od svega toga istina.

Nikola nije imao potrebe da se javlja ambasadi, ali je vrlo brzo dobio poziv da dođe jedne večeri kod ambasadora u privatnu posetu, zajedno sa Vesnom.

Ambasador Milutinović bio je već dugo godina u Holandiji. Dugogodišnji šef kabineta predsednika Tita. Zbog nekih neslaganja sa Jovankom Broz, suprugom predsednika, našao se u Holandiji protiv svoje volje. Izuzetna kultura i inteligencija, poliglota, čovek sa puno duha, kozer, predstavljao je pravi dragulj u diplomatskom koru Holandije.

O razlozima zbog kojih se jedan takav eminentan čovek nalazi na dužnosti ambasadora u tako maloj i mirnoj zemlji kao što je Holandija, u to doba, retko ko je znao. Diplomatski kor Jugoslavije nije bio na zavidnoj visini, pa je zbog toga Nikola bio prijatno iznenađen kada je te večeri upoznao ambasadora Milutinovića i njegovu suprugu i sa njima proveo jedno vrlo prijatno veče. Razlog zbog koga je bio pozvan je bio ambasadorov rođak, lekar, koji je želeo, izgleda, takođe da napusti Jugoslaviju, pa je zamolio svog rođaka ambasadora da mu pronađe neko mesto.

U kolima Vesna je pokušala da sumira utiske.

–       Opasan gospodin! Premazan je svim mastima. Molim te, kaži, zar nisam imala pravo kada te ovde u Holandiji moram, da guram nogom ispod stola kada počneš da držiš svoje govore protiv komunizma. Da li si čuo ambasadora?

–       Ha, ha, ha! Znao sam da ćeš tačno zapaziti onu njegovu priču o dr Popoviću.

–       Molim te, sve ti je u stvari rekao, mislim da se uopšte ne radi o dr Popoviću nego o tebi.

–       U strahu su velike oči. Ti opet uobražavaš.

–       Ni malo, slušaj samo: „Kaže meni, na rođendanu kod kraljice profesor, šef dr Popovića: Znate, dr Popović je odličan lekar, ali toliko mrzi komunizam i jugoslovenske komuniste da svakoga dana toliko grdi vašeg predsednika koji je po njemu oličenje sveg zla ovog sveta.“ Molim te, ako si iole inteligentan, a jesi, inače ne bih bila zaljubljena u tebe, kako tebi zvuči ovo: Doktore, stvarno ne shvatam kako je moguće da jedan lekar, pametan čovek, može da grdi svoju zemlju na svom radnom mestu. Zar mu nije bolje da se samo bavi svojom profesijom i da ćuti? Zašto pravi sebi samom probleme?

–       I ti sada misliš da je drug Milutinović, shvativši da pred sobom ima izuzetno inteligentnu ženu, pa je hteo da skrene pažnju tebi da tvoj suprug prestane da priča ono što u Jugoslaviji nije dozvoljeno i zbog čega se ide u zatvor.

–       Tačno, baš to je čovek hteo da kaže.

–       Pa i da je to hteo, razumi već jednom, zato i nisam više u Jugoslaviji, nego u Holandiji.

–       Znala sam da ćeš taj tvoj loš argument upotrebiti. Uvek zaboraviš da su nam roditelji u Jugoslaviji i da ti, gospodine, ideš tamo na kongrese, da tamo slaviš slavu u kući svoga oca i da često idemo na odmor na Jadransko more. Druže doktore, ti si još uvek građanin te zemlje, a drugo državljanstvo za sada nemaš.

 

Nikolina dobra osobina je bila što bi priznavao svoje greške. Vesna je večeras znala da je njegovo naglo ćutanje bio znak da joj je dao za pravo. Ostala je zabrinuta, jer je duboko verovala da Nikola u ambasadi ima prilično debeo dosije, nimalo pozitivan.

No od te večeri su često pozivali Nikolu da reši neki zdravstveni problem, bilo ambasadoru, bilo ostalim službenicima ambasade. Naviknuti da u Jugoslaviji samo na Univerzitetskim klinikama ima dobrih doktora, nisu mogli da prihvate lečenje u ma kojoj bolnici u Hagu koje su bile odlične, nego su uvek pokušavali da preko Nikole budu lečeni u Lajdenskoj univerzitetskoj bolnici koja je bila samo na nekoliko kilometara od Haga.

Ko god mu se obratio za pomoć pokušao je svakome da učini. Smatrao je da je to dužnost svakog savesnog lekara. Tako je Nikola maltene, postao nezvanični lekar ambasade. Počele su da stižu pozivnice za sve proslave i prijeme. Po starom dobrom običaju iz otadžbine, lekar bi se pozivao i na ručkove i večere kod onih kojima je pomogao, bilo savetom, bilo stvarno nekom intervencijom. Hteo – ne hteo, nije se uvek mogao naći neki opravdan razlog za nedolazak. Tako je vrlo brzo upoznao sve službenike ambasade po hijerarhiji. Smenjivali su se ambasadori, konzuli i ostali službenici, ali njegov telefon i adresa bili su poznati u telefonskoj centrali ambasade.

 

 

X                 X                 X

 

 

 

–       Baš sam ja neka ptica selica. Mora biti da je već ovoj tehničkoj službi bolnice dosadilo da premešta tablu za parkiranje mojih kola sa jednog parkinga na drugi.

Pomisli Nikola dok je tog jutra parkirao svoja kola pred neurohirurgijom. Danas je imao veliki operativni program, ali je sa oduševljenjem išao svakog dana na posao. Pre svega, bio je to odličan tim neurohirurga, a i celokupno osoblje operacionog bloka je bilo izuzetno ljubazno. Dobro su se svi slagali međusobno i nikome nije bilo teško ni komplikovano da učini sve kako bi se operacioni program u toku dan odvijao bez zastoja, stručno i odgovorno.

Profesor koga je Nikola poznavao od ranije bio je ljubazan i lepo vaspitan čovek. Njega su retko viđali u operacionoj sali. Visok, proćelav izrazitih muških crta lica, uvek elegantan, stasit, najčešće nasmejan, bio je šef odeljenja koji se bavio više reprezentacijom, putujući često po kongresima, seminarima i sastancima Svetskog udruženja neurohirurga gde je, u momentu kada je Nikola došao na odeljenje, bio generalni sekretar. Profesor Langenberg bio je gospodin. Njegov odnos sa saradnicima i ostalim zaposlenima na odeljenju bio je korektan, ali je za svakoga bio čovek koji je samo zvanično komunicirao sa svojom okolinom

 

Vićenco je bio tipičan Italijan. Srednjeg rasta, kovrdžave bujne kose i crnih brkova, prepun pozitivne energije koja je zračila. Niko ko ga je prvi put video nije mogao da poveruje da je Holanđanin, mada je holandski govorio perfektno na način koji bi sagovornika ostavljao u nedoumici jer je njegov holandski bio bez ikakvog akcenta prepun onih holandskih izraza koji stranac nikada ne nauči.

U današnje doba kada se čovek seli sa jednog kraja sveta na drugi materinji jezik nije više bio jezik koji se najbolje govorio. Danas materinji jezik postaje jezik zemlje u kojoj si odrastao i u kojoj si se školovao. Vićenco je celokupno svoje školovanje završio u Holandiji. Bio je chef de clinik koji je to bio u pravom smislu te reči. Bez njega se ništa nije događalo niti se moglo dogoditi. Sve je on držao u svojim rukama. Bio je odličan operator, brz, spretan i staložen. Retko se dogodilo da na nekog vikne ili da izgubi živce kod teških operativnih zahvata. Bio je dobar učitelj mlađima i nikada mu nije bilo teško da ostane u bolnici i da pomogne svakom od njih i pre nego što bi iskrsle dileme, pa bi morali da ga zovnu u pomoć kao starijeg i iskusnijeg.

Kozer, koji je ulivao poverenje i najtežim pacijentima i veru da im se može pomoći čak i onda kada to nije bilo moguće.

Poznat u neurohirurškim krugovima u zemlji, cenjen od kolega raznih specijalnosti koji bi ga često pozivali na konsultacije oko teških i komplikovanih slučajeva. Bio je savestan lekar kome nije nikada bilo teško da obiđe svoje bolesnike u ma koje doba dana ili noći. Znao je da ostane na odeljenju i kada nije bio dežuran, ako bi imao utisak da bi mogao da pomogne bolesniku ili pak da mu olakša tegobe makar svojim prisustvom. Jednom rečju, bio je dobar čovek koji je bio u stanju da pomogne čak i tamo gde ga nije niko molio, ali je zato on nekim svojim sedmim čulom osetio da je njegova pomoć potrebna.

Nikola je od prvog dana imao utisak da je naišao na čoveka sa kojim će biti prijatelj.

Vrlo brzo su postali izvanredan tim gde je svako znao da ga onaj drugi razume i bez reči. Neurohirurške operacije su dugotrajne operacije, gde je potreban mir, staloženost i izdržljivost.

Saradnja je bila besprekorna, bar je izgledalo tih prvih nedelja da ni po jednom pitanju nije bilo neslaganja.

Operisalo se svakodnevno u dve operacione sale. U jednoj manjoj, bilo je nekoliko „lakših“ operacija, a u drugoj prostranijoj, bile su teške i dugotrajne operacije.

Svakodnevno je Nikola imao dva asistenta. Po jednog u svakoj operacionoj sali. Jedan od njih je obično bio na stažu od tri meseca koji se obavljao na neurohirurgiji skoro na kraju specijalizacije, a drugi je bio mlađi koji je na specijalizaciji bio nepunih godinu dana. Bila je to ekipa anesteziologa koja je uz pomoć jedne iskusne sestre anestetičarke i još dve sestre na stažu uspevala da obavlja svako dnevni posao bez velikih problema. Problemi su nastajali kada bi neko od ekipe anesteziologa bio dežuran, pa imao slobodan dan ili pak godišnji odmori. Onda bi ekipa anesteziologa radila u otežanim uslovima, naime, kao i na svim drugim odeljenjima, a stepen rizika je bio povećan samo onda ako bi došlo do nekih urgentnih operacija ili pak do nekih nepredviđenih problema za vreme operacije.

 

Anesteziološka oprema je bila u lošem i zastarelom stanju. Dugogodišnji anesteziolog, pre Nikolinog dolaska, bio je odličan anesteziolog, koji je bio zaljubljen u englesku aparaturu koja je bila već dosta istrajala, konzervativna i zastarela. Kolega se striktno bavio anestezijom, a postoperativni tok je bivao prepušten neurohirurzima i specijalnom odeljenju bolnice u kome su se postoperativno slali neurohirurški bolesnici koji bi posle operacije morali da budu na veštačkoj ventilaciji. Bila je to jedna vrsta IN u koju su slani svi bolesnici, sa raznih nehiruških odeljenja, kojima je bilo ugroženo disanje. Odeljenje je bilo snabdeveno sa modernim mašinama za veštačku ventilaciju i bilo je vrlo dobro organizovano i moderno opremljeno. Do dolaska de Brauna bilo je svakako neprikosnoveno u svom radu i uživaolo je veliki ugled. Jer se ostali doktori nisu razumeli u aparaturu za veštačku ventilaciju, kao ni u način lečenja takvih bolesnika.

Uvođenjem mašina za veštačku ventilaciju koja su bila u modernoj anesteziji sastav aparata za anesteziju i stvaranjem IN na takvim hirurškim odeljenima, odeljenje za veštačku ventilaciju dobilo je anesteziologe kao konkurente.

Na žalost, postoperativni tretman bolesnika je bio vrlo nekomforan sa malim uzanim prostorijama koje su ličile na šok-sobe u Zemunskoj bolnici pre dolaska anesteziologa. Nije postojao ni jedan monitor, a o aparatima za veštačku ventilaciju nije bilo ni govora.

Još jedna klinika koja je zahtevala generalno renoviranje i modernizaciju.

Bilo je potrebno mnogo strpljenja, pa i diplomatije da se započne sa takvim projektima koji su opet morali da poteknu od strane anestezije. Nikola je čekao svoj momenat strpljivo i trudio se da sa operativnim zahvatima nema problema, dok je teško uspevao da se uzdrži od prevremenih ispravki uhodanog starog sistema rada neurohirurga u postoperativnom toku.

 

 

XXX

 

Ukazao se i takav trenutak.

Kada je jedna vrlo teška i rizična operacije bila tačno na polovini, gde se očekivalo svakog trenutka da se stavi klips na jednu veliku moždanu aneurizmu[1], donet je hitan slučaj.

Mališan od dve godine koji je pao niz stepenice. Dečkić je otežano disao i jedna poširena zenica govorila je o krvarenju u mozgu.

 

Posle brzog uvoda u anesteziju Vićenco koji je sa uspehom stavio klips na aneurizmu, brzo je prešao u drugu salu, promenio je mantil i rukavice i odmah započeo operaciju.

Brzo je bila otvorena lobanjska duplja iz koje je prosto počeo da kulja edematozan mozak[2]. Da nije hitno otvorena lobanja, došlo bi do uklještenja mozga i do paralize životnih centara u mozgu, a samim time i do smrti. Pošto je ta opasnost otklonjena, moglo se pristupiti traženju ugruška krvi koji je nastao usled prskanja krvnog suda u samom moždanom tkivu, otkloniti ga i prokontrolisati da li je krvavljenje prestalo.

Najčešće bi se otok mozga posle te intervencije smanjio, te bi se onda pristupilo zatvaranju lobanje. Operacija se bližila kraju. Nikola je smanjio količinu anestetika kontrolišući parametre koji su govorili o stanju vitalnih centara. Lagano su se vraćali refleksi, a pritisak i puls su bili stabilni. Vićenco je skidao rukavice, diktirajući asistentu postoperativnu terapiju koju će mali čovek dobiti u toku večeri i noći.

–       Hvala na brzoj anesteziji, spasla mu je život!

–       Bilo nam je uživanje da radimo sa tako brzim i spretnim hirurgom, gospodine.

–       Častim kafu, čim momka probudiš.

Nikola nije ništa odgovorio. Zadnji šav na koži je napravljen. Sterilne gaze pa „čalma“ od zavoja napraviše od mališana malog lepog Maharadžu. Prebačen je sa operacionog stola u svoj krevet, pa su ga preneli u šok-sobu. Nikola nije mališana budio, ostavio ga je intubiranog sa asistentom koji ga je i dalje veštački ventilirao.

–       Zar ga nećete ekstubirati, zar je toliko loše?

Pitala je sestra zabrinuto.

–       Ne, za sada nećemo.

Bio je lakonski odgovor. Najstariji asistent koji za nekoliko nedelja završava specijalizaciju gledao je u Nikolu začuđeno.

–       Mislim da ćemo sutra imati malu izmenu u operacionom programu ako se ti slažeš.

–       Slažem se i ako ne znam o čemu se radi. Molim te, ja bih da se nešto dogovorimo oko mališe.

–       Šta se dogodilo, zar nešto nije u redu?

–       Za sada je sve u redu, ali bih želeo da se nešto dogovorimo u četiri oka.

Uzimajući zasluženu kafu, Vićenco i Nikola pokušaše da nađu neko mesto u hodniku u kome je vrvelo, jer su se spremali instrumenti za sterilizaciju i kontrolisani kompleti za sutrašnji operativni dan.

–       Dakle, gde je problem?

–       Nema ga za sada, ali bih želeo da se nešto dogovorimo. Ti si očekivao da ću ja probuditi malog i ekstubirati ga, ali ja sam ga intubiranog odneo u šok-sobu.

–       Očekuješ komplikacije, kao i ja? Video si kakav je to otok bio. Pod prstima sam osetio da je moždano tkivo prepuno vode, verujem da će terapija koju sam propisao usporiti edem mozga. Ako se to ne desi, bojim se da će mali u toku noći prestati da diše. Tu, na žalost, nema pomoći.

–       Mislim da bismo mogli da pokušamo da malog hiperventiliramo, stavljajući ga na respirator. Ima dosta publikacija koje govore o veštačkoj hiperventilaciji koja smanjuje otok mozga, naravno, uz ostalu terapiju koju si ordinirao. Specijalno kod male dece spontano disanje dovodi do nakupljanja ugljen-dioksida koji utiče na krvne sudove i dovodi do ubrzanog otok mozga koji opet sa svoje strane ugrožava vitalne centra, pa dolazi do još ugroženijeg disanja koje se završava smrću.

–       Nikola, mi na odeljenju nemamo respirator ni za odrasle, a kamoli za decu. Znam da vi anesteziolozi pomalo ratujete sa odeljenjem za respiratornu ventilaciju na koje mi šaljemo naše bolesnike sa ugroženim disanjem pre ili postoperativno. Takav je protokol, koga bar za sada ne možemo da menjamo.

–       Sve ja to znam, ali respirator možemo da pozajmimo sa kardiovaskularne hirurgije.

–       Naše sestre nisu obučene da rade sa respiratorom, te je rizik veliki.

–       Nisam dežuran, te sam do jutra slobodan. Ostaću noćas u šok-sobi sa mališom, ako si ti saglasan.

–       Tvoja sreća je što je profesor na kongresu u Francuskoj inače ne bi bilo ništa od dogovora. Hajde da pokušamo, da izgubimo ništa ne možemo, bojim se da inače ima malo nade da će se sve dobro završiti. Ja sam noćas sve vreme kod kuće ako ti zatrebam.

 

Bila je to duga noć. Ličila je na mnoge noći provedene u Zemunskoj bolnici. Mali maharadža bio je dobro. Na jutarnjem raportu je Bard brzo prešao preko izveštaja o njegovom opštem stanju, bojeći se da se ne pročuje da je na neurohirurgiji veštački ventiliran bolesnik. Bilo je to protiv svih bolničkih pravila i dogovora. Sutradan je mali bolesnik probuđen i ekstubiran. Bio je u odličnom stanju. Posle nekoliko nedelja za vreme operacije Vićenco je spomenuo da je mališa bio na kontroli i da šalje pozdrave svima, a naročito anesteziji.

 

X                                    X                                    X

 

 

 

Bilo je divno kasno popodne. Posle skoro nedelju dana kiše sunce još bilo visoko na plavom nebu. Vozio je lagano kroz skoro puste ulice. Mnogi su još bili na poslu, a oni ostali su verovatno sedeli po svojim lepo uređenim baštama i uživali, ili bili na moru. Ulice čiste, nestvarno, bez jednog papirića, betonske vazne prepune cveća, između kojih se nalaze travnjaci sa pokošenom zelenom travom. Bašte pred kućama prelepo uređene, svaka na svoj način, a ni jedna slična. Kakve divne kombinacije boja koje su se prelivale u punom svom sjaju na zracima popodnevnog sunca. Krošnje raznolikog stoletnog drveća, neke u cvetu, a neke odevene u odore raznih boja, elegantno i tiho su se njihali na lakom povetarcu koji je duvao sa mora.

–       Pravi raj na zemlji!

–       Kada sija ovako toplo sunce i kada ne pada kiša.

–       Ne, meni je ova zemlja lepa i kada pada kiša i kada duva vetar. Boje su samo drukčije, ali ambijent ostaje isti. Izgleda da sam već postao Holanđanin pa mi to ne smeta. Život je tako dobro organizovan da su centri za kupovinu pod krovom, mnogobrojni auto-putevi i odlični putevi između sela i grada omogućavaju brzu komunikaciju sa velikim gradovima, pozorištima, galerijama i koncertnim dvoranama.

–       Znači nema „žal za otadžbinom“?

–       Mislim da pitanje nije fer. Otadžbina je, ah, kada dobro promislim, gde je moja otadžbina? Po ocu, Rusija koje nema. U kojoj je živela očeva familija, moja baka, moj deda i koji svi nestadoše i izginuše u revoluciji zajedno sa Rusijom koja postade Sovjetski Savez. Ni u Rusiji ni u Sovjetskom Savezu nisam nikada bio. Poznavao sam je dobro iz mnogih priča mog oca i onih koji napustiše tu veliku zemlju ne slažući se sa komunizmom, ukalupljenim mišljenjem i terorom. Znao sam dosta o toj prelepoj ogromnoj zemlji i sa filmskog platna, knjiga, kako onih izdatih u Sovjetskom Savezu, tako i onih koje su štampane u emigraciji, a neke još za vreme carstva.

Po majčinoj liniji – Jugosloven, Beograđanin, rođen u Kraljevini, zamomčen u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji. Bio Titov pionir, pa omladinac, pa jedva primljen da studiram medicinu. Imam rođake, prijatelje u toj lepoj zemlji Jugoslaviji. Kada sam mislio da sam svoju rusku nacionalnost po ocu zamenio sa jugoslovenskom i konačno imao otadžbinu, hm, nije to tako dugo trajalo. Ta otadžbina otvori vrata prema svetu, pa krenuše mnogi u onaj drugi sigurniji, bar je tako izgledalo, ali bez sumnje slobodniji svet, gde su se prava čoveka poštovala, gde se moglo glasno reći šta se misli, gde se moglo živeti od svoga rada i imati krov nad glavom.

Posle dugog razmišljanja nađoh se sa svojom porodicom u tuđoj zemlji Holandiji gde mi je sada lepo, gde uživam u svom radu, gde su nas izvanredno primili, gde se ne osećam kao stranac, gde mi se tako često učini da sam oduvek ovde živeo. Stekoh prijatelje, ali pored svega toga često zaželim da prošetam Kalemegdanom, da se okupam na Savi, da skoknem da obiđem oca i majku, da ih zagrlim, da osete da imaju sina, snaju i unuke.

Ah, kako samo zaželim da i oni osete pod stare dane onu nežnost i onu ljubav kojom su mene darivali. Osluškujem im glasove preko telefona, želim da osetim da im nije tako teško bez nas i da će brzo proći dani kada će opet doći u goste u Holandiju ili ćemo mi stići u Beograd da ih obiđemo. Dirnu me do suza kad osetim nijanse kada žele da im glas zvuči bezbrižno i veselo, kada žele da me ubede da nemam zbog čega da se brinem, da im je dobro, da su zdravi.

Čujem, skriven strah koga žele da sakriju, strah da se možda nećemo ni videti u preostalim danima koji im od života ostadoše.

 

Zaželim se drugova iz mladosti, prijatelja, zaželim se oronulih kuća i nepočišćenih ulica bez vazni sa cvećem i izgaženih travnatih površina, loše osvetljenih, ali ulice nastanjenih uspomenama iz mladosti.

Zaželim se plavkastih bregova obraslih šumom, zaželim se moga Rtnja, planine na kojoj se može zagnjuriti u oblak i u noći sresti radoznale svetlucave poglede srna, eh, čega se sve ne zaželim, a tešim se… Ne, ne pokušavam da čujem reči bakine prijateljice, bivše ministarke kraljevine, koja je imala uzrečicu:

“Imao sam – to nije imanje, imaću – to su prazne reči ali zato imam – to tek lepo zveči.“

 

Stigao je pred kuću, iskreno ožalošćen što je večeras morao da vodi razgovor sa predstavnikom osiguravajućeg društva. Vićenco je bio u pravu, treba što pre kupiti kuću. Večeras je bio prvi razgovor, a biće ih još. Sve mu je to organizovao Vićenco

 

Ah, taj kapitalizam i ta konkurencija, kako je to sve bilo jednostavno u otadžbini. Nisi mogao ni da sanjaš da će ti neko odobriti pozajmicu kod banke ako nemaš dosta para i dva dobro stojeća prijatelja koji će garantovati za tebe da će oni otplatiti tvoj kredit ako to ti ne možeš. Izgleda da je bilo jednostavnije otići u kapitalizam, pa to ostvariti.

Ali sada čoveka iz socijalizma mrzi čak i da razgovara i da se pomuči i izabere najpovoljnije osiguravajuće društvo, najpovoljniji kredit. Još malo pa da očekuje da sve te poslove obavi neko mesto njega.

–       Sigurno, zar nije lepše piti koka-kolu i gledati zalazak sunca.

–       Izgleda da je čovek u nemaštini galantan, a u obilju štedljiv.

Dve devojke mu poleteše u zagrljaj. Gledao je njihova nasmejana i srećna lica.

–       Tata, požuri da što pre završiš razgovor sa čikom koji te već čeka. Obećao si da ćeš sa nama večeras na more, biciklom.

Šaputala mu je Milica na uho.

–       Ja sam namazala i izglancala moj bicikl, a pokosila sam i travu kako bismo odmah mogli da krenemo na more da gledamo zalazak sunca.

Šaputala je Maja.

 

U sobi je zatekao elegantno obučenog predstavnika osiguravajućeg društva, koga je poznavao iz viđenja. Vesna je sa njim čavrljala o Dubrovniku i o njegovim lepotama.

–       Dobro veče, kako ste?

Pozdravi ga na srpskom, sa ljubaznim osmehom, službenik.

Bio je zaljubljenik u Dubrovnik i Jadransko more. Nekoliko godina uzastopce provodio je godišnji odmor u Jugoslaviji. Biranim rečima je hvalio Jugoslaviju i predsednika koji je po njegovom mišljenju, jedan od najvećih političara današnjice.

Vesna se diskretno udaljila i razgovor odmah dobi zvanični karakter.

Nikola je pažljivo slušao mogućnosti koje mu se pružaju da na osnovu svog položaja i svojih prinadležnosti dobije hipoteku koja je bila mnogo veća nego što je on mislio. Saznao je da postoje nekoliko načina za otplatu te hipoteke. Najpovoljnija je svakako bila otplata na rok od skoro dvadeset godina, što će reći do Nikolinog odlaska u penziju.

Vesna je nekoliko puta ulazila u sobu, donoseći kafu i sokove.

Iskusni predstavnik je prekidao razgovor i vraćao se na lepote Dubrovnika. Čim bi Vesna napustila prostoriju, razgovor bi se nastavljao. Nikola je bio iznenađen ovako diskretnim ponašanjem službenika osiguranja.

–       Dragi gospodine, vi slobodno možete da govorite i pred mojom suprugom, ona je moja zakonita supruga i ja pred njom nemam nekih naročitih tajni.

–       Dragi doktore, ja nekoliko desetina godina radim ovaj posao. Savetujem svojim klijentima da nikada ne bi moralo da se priča pod kojim uslovima ste dobili hipoteku. Sigurno je sigurno. Vi ste lekar, ali i ja posle ovoliko godina prakse imam dobro oko. Verujte mi, ponekad se iznenadim kada ujutru otvorim novine i pročitam čitulju nekog mog osiguranika koji je, po mom mišljenju, bio savršeno zdrav. To je retko, ali se dešava.

–       Ne mislite valjda da bi moja supruga bila u stanju da…

–       Ja ništa ne mislimo, to vi morate da mislite. Moje je samo da vam predočim ono što se događa. Suma novca koju dobijate za kupovinu kuće nije mala i vezana je za vaše životno osiguranje. Ukoliko se desi posle potpisivanja ugovora i osiguranja koje vam mi nudimo i vi umrete, čak i ako niste uplatili još ni jednu otplatu, vaša porodica dobija kuću na uživanje bez daljih otplata i još jednu sumu novca koja zavisi od sume novca kojim ste se osigurali.

 

 

X                                    X                                    X

 

 

Šum dobrih biciklističkih guma ostavljali su za sobom tri bicikla. Jurili su perfektno asfaltiranim biciklističkim stazama prema moru. Ćerke koje je otac naučio da voze bicikl jurile su bez po muke svojim biciklima ispred oca, kome je nedostajala kondicija i mladost. Zastajkivale su povremeno izmišljajući raznorazne razloge da ga ne bi premorile.

–       Radujemo se da ćemo kupiti kuću. Da li ćemo i Maja i ja imati svaka svoju sobu?

–       Da, pa zato i kupujemo kuću, zbog vas, da konačno ustanovimo ko nije uredan i ko ne vodi računa o svojim stvarima. Kada čovek pokuša da vas ulovi, izmigoljite se uvek pokušavajući da svaljujete krivicu jedna na drugu.

–       Nije tačno – pobuni se Maja – mi smo baš dobre devojke i baš smo uredne, ali ako bude za svakog po jedna soba, tek onda ćemo biti perfektne.

–       Mi smo danas popodne bili da vidimo kuću sa mamom i mnogo je lepša i prostranija nego ova naša. Prosto ne mogu da poverujem da će ta kuća biti naša.

–       Drage moje devojke, mogu potpuno da vam verujem, jer ni ja ne mogu da poverujem da ćemo kupiti tu lepu kući sa tako lepom baštom. Mada moramo još da obavimo mnogo poslova, pre nego što se u kuću uselimo.

Stigli su do morske obale. Ostavili su bicikle u specijalne držače koji su se nalazili pred svakim restoranom, kojih je bilo bezbroj. Seli su na terasu i uživali u zalasku sunca koje je počelo da lagano tone u beskrajnu vodu Severnog mora.

–       Mnogo je lepo, mada sam u geografiji učila da je zemlja okrugla i da, kada kod nas počne noć, sa one druge strane zemljine kugle počinje da sviće. Međutim, sada kada odavde gledam, nikako mi to nije jasno.

–       Dabome, Milice, da ti nije jasno, draga sestro – umeša se Maja – Zar se ne sećaš naše poslovice: „Dok jednome ne smrkne, drugome ne može da svane.“

Na terasi se zaori smeh Milice i Nikole kome se priključi i Vesna koja je stigla kolima i čula poslednje Majine reči. Poručene su kafe, voćni sokovi i kolač.

–       Tata, ja mislim da je konačno red da mama nauči da vozi bicikl. Kako si nas naučio, zašto nju nećeš.

–       Molim vas, drage ćerke, u ovoj zemlji Holandiji je demokratija. Mama neće da nauči da vozi bicikl i to je njeno pravo.

–       Tačno, to je moje pravo, ali je i moje pravo da vas dve sada opomenem da je prošlo deset sati i da vi sutra idete u školu. Prema tome, sedajte na bicikle i pravac kući.

–       Sutra imamo samo pet časova, pusti nas da ostanemo još malo. Tata, da li je to demokratski ako te zamolimo da nas zaštitiš.

–       Draga Majo, mama je u pravu, već je kasno.

–       Vidi se da smo mi stranci u ovoj zemlji. Pogledaj koliko dece naših godina uživa na ovoj terasi. Eno, ako pogledaš dole, vidiš onu plavu devojčicu koja se brčka u moru, to je moja drugarica. Zašto ona može još da ostane i to da se kupa u mora, a ja moram da idem u krevet, jer su takvi običaji u Beogradu?

–       Nisu takvi običaji u Beogradu samo. Nego, dok deca rastu, moraju duže da spavaju da bi bili zdravi, lepi i da porastu veliki.

–       Majo, draga sestro, kao što vidiš ni „glavni gazda kuće“ zbog „demokratije“ nije na našoj strani. Mogu da te utešim jer sam sigurna da ćemo i mi jednog dana biti odrasli. Sad nam se „smrklo“, ali dočekaćemo i mi da nam svane.

Poljubiše roditelje koji su ih pratili pogledom dok su sedale na bicikl i nestale sa vidika. Nikola poruči još dva ajskafea i zagleda se u još samo jedan mali krajičak sunca koji se izdizao nad morskom pučinom.

–       Prelepo je, zar ti se ne čini da će more da proključa kada se onoliko sunce zagnjurilo u njega.

–       Predivno je, holandsko nebo je prekrasno. Nekada mi se čini da svu lepotu našeg pejzaža u Jugoslaviji čine brda i planine, a ovde u ovoj ravnici, čini holandsko nebo sa neverovatnim figurama oblaka, kao da ih neki nepoznati vajar vaja, pa ih raspoređuje po nebu te tako rasuti po nebu, nošeni vetrom, plove spajajući se, rastavljajući se i preplićući se međusobno, čas otvarajući kao prozore kroz koje se vidi plavetnilo neba, čas prekrivajući ga tamnim, skoro crnim zastorima, zloslutnog izgleda. Čovek poveruje da će se sručiti sve nesreće ovog sveta na zemlju, da bi se posle nekoliko minuta sve razvedrilo i sinulo bi sunce kao da želi da izbriše svaki strah i svaku sumnju onih koji malopre gledahu zabrinuti u nebo.

–       Pogledaj sada te zrake koji su ostali nekako izgubljeni na nebu i koji kao da izviru iz mora. Nemaš pojma koliko mi znače ovi dugi letnji dani i ova uživanja koja nam pruža blizina mora.

–       Ko bi rekao da je sada skoro jedanaest sati uveče. Nego, kako si zadovoljan sa razgovorima večeras? Iskreno rečeno, mene sve to oko kupovine kuće plaši. Bojim se da nećemo biti u stanju da otplaćujemo kuću.

–       Mila moja, nemaš šta da se plašiš, sve sam ja to dobro prostudirao, bolje rečeno, to nam je naš budući komšija Vićenco završio. On stvarno ima iskustva, a i Han me je danas zvao na razgovor, jer je izgleda Anemik njemu rekla da si ti zabrinuta, te je zakazao razgovor sa našim finansijskim savetnikom koji vodi i naše poreske knjige da se nađemo i da sve to stavimo na papir i da definitivno vidimo šta se može, a šta ne.

More je postalo potpuno mirno. Nije se primećivao ni jedan talasić na njemu. Izgledalo je kao da ga je sumrak prekrio staklom. Na nebu su se pojavile prve zvezde. Sišli su na obalu da se prošetaju po pesku koji je bio vlažan, tvrd, utaban od talasa koji su ga kvasili i svojom snagom, kao neki parni valjak, utabali. Zagrlio ju je oko struka, a njena glava mu je počivala na ramenu. Učinilo im se da hodaju po stazama Kalemegdana i da su još studenti pred kojima je čitav život.

–       Neverovatno, kako…

–       Neverovatno, kažem i ja …

–       Neverovatno, kako osećam da sam na Kalemegdanu!

–       I da hodamo stazama kao kada smo bili studenti i kada…

–       Bože, kako je moguće da isto mislimo, ovo je Severno more i pesak…

–       Koji nemaju nikakve veze…

–       Nemaju, ali otkud iste misli ?

Zastao je okrenuvši je prema sebi, pa potraži njene usne. Dugo ju je ljubio, dok se ona pripila uz njega. Noć ih sakrila tamom. Šum talasa ih prenu, započela je plima pa su im penušavi talasići stizali do cipela. Krenuše ćuteći prema kolima.

–       Nisam dobila odgovor na moje pitanje.

–       Mislim da jesi.

–       Nešto si mi pričao kao uvek poljupcima, ali nisam ništa uspela da čujem, predala sam im se cela.

–       Ti i ja smo zajedno, pa ako ljubav postoji, onda nije nikakvo čudo što su nam misli u jednom trenutku bile istovetne. Lepo nam je, srećni smo i zadovoljni životom koji vodimo, imamo divnu decu, nalazimo se u jednoj lepoj i bezbednoj zemlji. Zar nismo o tome maštali pre toliko godina na Kalemegdanu. Tada sam te isto tako držao u zagrljaju, uživajući u zalascima sunca čiji su se zraci kupali u Dunavu koji je tekao kraj zidina stare Beogradske tvrđave.

–       Ni u snu nismo mislili da ćemo kupovati kuću u zemlji Holandiji!

Devojke su bile u dubokom snu kada su stigli pred kuću. Vesna je uvek bila prva koja je kretala na tuširanje pred spavanje. Nikola je stavio ploču Vladimira Horovica, seo u fotelju, uživajući u Šopenovoj Polonezi.

 

 

 

X                          X                          X

 

 

 

Završavali su večeru za kojom su se obično pretresali dnevni događaji, jer je večera bila jedini obrok kada bi porodica bila zajedno. Mlađa generacija bi uz šalu podnosila raport o proteklom danu i događajima u školi, uz saopštavanja njihovih želja za koje bi se tražile zeleno svetlo.

Oglasi se zvono na vratima. Bio je to Dragu Popesku, koji se izvinjavao što je došao nenajavljen, ali eto tako morao je da dođe, ali on ima vremena da sačeka familiju da završi sa večerom. Vesna ga je odmah posadila za sto, pa su zajednički podelili desert uz kafu.

U jednom trenutku Dragu se uozbilji pa, otvorivši akten-tašnu, izvadi knjigu i pruži je Nikoli.

Čim je pogledao naslov, Nikola je znao da je to odštampana doktorska disertacija.

–       Kao što znate, sem moje žene Ivone, ja ovde nemam familiju. Ćerka mi je u Bukureštu i ko zna kada će se Čaušesku[3] i njegovo društvo smilovati da jojdaju vizu da nas poseti. Dakle, malopre sam iz štamparije dobio nekoliko knjiga koje želim da podelim svojim najboljim prijateljima. Prvu sam vama doneo.

Vesna i Nikola su bili duboko dirnuti i u isto vreme radosni što je Dragu završio jedan veliki posao koji je radio godinama. Za razliku od Janka i Nikole, Dragu je doktorirao već jedanput u Rumuniji, ali želeo je da još jednom doktorira na Lajdenskom univerzitetu.

Za čas su se našle šampanjske čaše na stolu i uz prasak zapušača potekla je zlatna penušava tečnost uz želje da odbrana disertacije bude na visini, a Dragu je poželeo Nikoli da krene njegovim putem pa da se uskoro otvara šampanjac u tu svrhu.

–       Kroz dve nedelje u sredu popodne, kako Holanđani kažu, kada se skazaljke sklope na satu u 3 i 15 biće zadnji čin disertacije – odbrana. Ja sam već bio na nekoliko odbrana, videćete da je to jedan prijatan i lep svečan čin koji kruniše jedan težak i strpljiv rad. Nama strancima sigurno nije lako da napišemo celu knjigu na jednom stranom jeziku, a iskreno rečeno i da je čovek brani na holandskom. Dakle, u knjizi vam je oboma posveta i pozivnica. Nadam se da će hirurzi rešiti da tog dana manje operišu, pa će te svi moći da prisustvujete odbrani.

 

–       Uveče su me moje Paranife… ha, mislim da vam to nisam objasnio. Nekad u davna vremena, ne zaboravite da se nalazite na Univerzitetu koji star preko 450 godina, promovendus, dakle onaj ko promovira, ima dva pomoćnika ili prijatelja koji su mu pomagali u disertaciji i koji su je nekada znali napamet. Dakle, oni se zovu Paranife. Danas se ne može očekivati da vam neko pomaže kod disertacije, pa se desi da ni jedna Paranifa nije čak ni pročitala disertaciju. Njihova uloga je uglavnom da organizuju proslavu disertacije, da šalju pozivnice, drže govorancije, da organizuju svečanu večeru uz prigodan program. U stvari, oni obave dosta posla i uštede grdno vreme kandidatu. Oni, moje Paranife, su izabrali, nemojte da se onesvestite kada čujete, dvorac u Wassenaaru- u za svečanu večeru. Možda su u pravu! Vaš život u Jugoslaviji je ipak bio drukčiji nego naš u Rumuniji, skoro polovinu tog života smo proveli vrlo bedno, pa ovu drugu treba proživeti gospodski, bez obzira šta to košta.

 

–       Hajde još jednu čašu ovog šampanjca. Moram da ti priznam, Nikola, da si postao specijalista za šampanje.

–       Učio me je neki Dragu Popesku, koji se maltene nije onesvestio kada sam otvorio jedno dezertno vino uz predjelo na jednoj večeri, pa me je od tog doba uzeo pod svoje i naučio me je.

–       Dakle, to su bila vina, a sada Dragu obećava da će ti pomoći oko spremanja disertacije. Videćeš, to je mnogo lakše nego nauka o vinima.

Ispratili su srećnog čoveka do vrata. Sedajući u kola, poslao im je poljubac dok mu je na licu blistao osmeh sreće.

–       Baš je lepo kada čovek ume da se raduje. Mislim da je Dragu jedan retko dobar čovek i srećna sam što smo na njega naišli u ovoj zemlji Holandiji.

–       Zvanje lektori će se ukinuti. Uveliko se u našim ženskim razgovorima govori o reorganizacije Univerziteta. Univerzitetska hijerarhija će izgledati sasvim drukčije. Uvode se dve kategorije profesora. Profesor A je šef odeljenje ili instituta. Lektor postaje profesor B, naime po potrebi mogu postojati nekoliko profesora B na jednom institutu ili odeljenju.

–       Znači, ako ja to dobro razumem, profesori A su današnji profesori, a B su današnji lektori.

–       Tačno tako, ali zato prvo zvanje ispod će biti „Hoofd docent“^[4] pa docent. Dalje ustrojstvo ostaje isto, viši i niži ili samo stručni saradnici. U stvari, sve ostaje na istom što se tiče prinadležnosti. Jedino titule zvuče bolje za običan narod. Mogu da ti kažem da je počela i te kakva panika ko će biti šta u novoj organizaciji. Za svako odeljenje je određen broj mesta profesora, docenata i ostalih saradnika. Janko smatra da bi on trebalo da bude profesor B, a logično je da to može bar za sada u našoj konstelaciji da bude samo Dragu, jedno mesto je zato i kreirano. Za Janka i mene ostaju mogućnosti da budemo docenti. Tu nemamo konkurenciju mada nismo doktori nauka, što za sada nije neophodno. Imamo dovoljno stručnih radova.

–       Kaži mi, dragi, kako je to moguće da ja kod tebe ne primećujem nikakvu ambiciju da se boriš za napredovanje u hijerarhiji Univerziteta?

–       O tome ja nikada nisam razmišljao, a još manje mislim na to od kada sam u Holandiji.

–       Da li si se ikada pitao zašto?

–       Ne, nisam, ali ipak znam. Moja želja je od malih nogu bila, kao što znaš, da budem lekar. Ta profesija je za mene bila nešto najuzvišenije, pa prema tome nisam mislio da se treba boriti za neko dalje napredovanje. Znaš da smo, koliko puta, za vreme studija, razgovarali o tome da li da ostanem na fakultetu, da li da nešto specijaliziram? Privlačila me je hirurgija? Proveo sam nekoliko godina kao demonstrator na hirurgiji, bio često u operacionoj sali asistirajući. Međutim, na kraju svojih studija znao sam nešto sasvim sigurno – želeo sam da budem lekar opšte prakse. Činilo mi se, bar sam ja u svom detinjstvu takve lekare opšte prakse viđao, da je to lekar najbliži čoveku, lekar koji stvarno leči i koordinira posao svih ostalih specijalista. Ambicije?

Hm, ambicije kažeš da misliš da ih nemam? Imam ih, jedino su one druge prirode. Želeo sam da budem savestan i dobar lekar. Znao sam da to nije lako, a danas znam da je to mnogo teže nego što sam mislio. Treba mnogo truda i znanja. Ti si mi bila svedok, moralo se od mnogo čega odricati u životu da bi se to postiglo.

–       Da li si bio srećniji kao lekar opšte prakse ili sada kao anesteziolog?

–       Teško je to reći, ali ipak mislim da sam najsrećniji bio kao lekar opšte prakse.

Na žalost, pored svega toga, kao što znaš, verovao sam da mi, tada mladi, treba da menjamo svet. Pripadali smo generaciji onih koji su 1968. izazvali studentske nemire, ali hajde da ne ulazimo u to, daleko bi nas to odvelo. Tada sam shvatio da je tu našu „revoluciju“ u našoj zemlji ugušio jednim govorom naš predsednik rečima punim obećanja, koja se nikada nisu ostvarila.

–       Da, danima si tada bio čudan, kao da to nisi bio ti. To nije bio onaj Nikola koga sam poznavala, koji je uvek bio nasmejan, koji je umeo da svakog razveseli, koji je tako lepo znao da priča bajke.

–       Naučio sam tada da sam isuviše hteo i verovao da je to ostvarljivo. Uvideo sam da ni moja, pa ni druge generacije, neće moći da se izbore za svoje ideale.

Prvo sam spazio da si se ti izmenila i da nisi srećna, jer si se osećala zapostavljenom. Ti nisi bila srećna u unutrašnjosti u jednom Boljevcu, tamonegde bogu iz leđa. Mada ja još uvek imam utisak da smo imali tamo vrlo lep život, ali ti nisi delila to mišljenje.

Mojotac i ti ste uspeli da me naterate da konkurišem u Zemunskoj bolnici da bismo se vratili u Beograd. Verovao sam da neću biti primljen. Zato sam i konkurisao za mesto anesteziologa. Kao što to obično u životu biva, bio sam primljen.

 

Vesna priđe ormanu u kome je bio lep mali bife na koga su bili jako ponosni i natoči dve čaše martinija sa dosta leda i kriškom limuna.

Nikola je sedeo u svojoj ugodnoj fotelji, zamišljen i zagledan u vatru u kaminu koja je veselo gorela. Prišla mu je pružajući mu čašu.

–       Hej, jasam još uvek kraj tebe.

–       Znam, ali ovog trenutka mislim koliko ste mi dobra učinili moj otac i ti, jer verovatno da ja nikada ne bih otišao iz Boljevca, jer sam stvarno bio srećan. Mnogomi je toga polazilo za rukom, a ono što nije mislio sam da se treba boriti i verovao sam da ću i u tome uspeti.

Pružio je ruku da uzme čašu dok je drugom rukom Vesnu privukao sebi. Smestila se njemu u krilo kao nekada na početku braka, dok su bili jedini stanovnici svog prvog stana u Kovinu.

–       Jedino sam bio nesrećan u trenucima kada sam ostajao sam sa sobom, jer smo se sve više udaljavali jedno od drugog. Najnesrećniji sam bio kada sam započeo specijalizaciju u Zemunu.

Trudio sam se da niko od vas svih to ne primeti. Kada se samo setim, koliko sam bio srećan u trenutku kada je profesor Protić, koji se naljutio na mene, jer me nije dobro shvatio, smatrao da nema svrhe da nastavim specijalizaciju anestezije i da to nije za mene. Obradovao sam se da ću opet da budem samo lekar opšte prakse.

Verovatno da se to i drugim ljudima događa, ali posle tog razgovora sa doktorom Protićem, ceo moj život se izmenio. Sve to u jednom istom satu, učitelj je pomogao lekaru da shvati lepotu poziva anesteziologa koga do tada nisam cenio, učinivši da opet nađem sebe.

 

Usne su im se spojile kao da se po prvi put spajaju. Nikoli se učini kao da ih nikada ranije nije ljubio. Tražio je u njima one još nevine usne koje je ljubio na klupama Kalemegdana, toplinu i dah devojke koja je tek postajala žena. Žene, koja je bila zaljubljena, čije je telo drhtalo želeći da se sasvim spoji sa njegovim.

 

Želeo je uvek da te usne ljubi dugo, uspeo je da ih poljupcima uvek učini drukčijim. Nekada vragolaste, nekada ispitivačke, nekada pak strasne, ali uvek prepuštene njemu.

Nikada, ma koliko ih strasno ljubio, nisu postajale nezasite, goruće, nikada se nisu gladno upijale u njegove, a kada bi on prestao da je ljubi, ona bi mirno ostala da leži u njegovom zagrljaju, spremna da učini sve ono što on poželi, ne znajući šta da učini ako on ništa više ne poželi.

 

Godinama on to nije primećivao. Došlo je to odjednom. Bio je iznenađen kada je shvatio da se bez njegove pružene ruke, ništa ne događa. Ranije mu se činilo da je njihov odnos idealan. Da su im želje iste, da se često razumeju i bez reči i da se nikada nije dogodilo da je on poželi, a da oseti da ona nije spremna ili da samo hladno prihvata njegovo milovanje.

 

Večeras, kroz razgovor koji ih je vratio u prošlost, u one dane koji su neminovno ostavili trag na njihov život, kojih je on bio manje svestan od nje. Mogao je da razume mnoge svoje pacijente da im i misli pročita, ali nije mogao da pretpostavi da je on bio sav Vesnin svet, da su trenuci bez njega bili dugi kao godine, jer ju je on ispunjavao celu, imala je samo njega, pa čak i onda kada su na svet došle male „princeze“. Njena osećanja su postala bogatija, ali onaj deo nje, koji je pripadao njemu, ostao je uvek samo njegov.

 

Znala je, videla je koliko radi i da je ostajalo izuzetno malo vremena da bi mogla da nađe onog njenog Nikolu koji je bio samo njen. Njeni dani su takođe bili ispunjeni obavezama. Rad u laboratoriji, problemi na poslu. Kod kuće je bilo mnogo vremena koje je ostajalo i pored prezauzetosti sa dvoje dece. Mogla je uvek da nađe slobodnog vremena, pogotovo jer joj je život u zajednici sa roditeljima omogućavao da ga isplanira.

Večeras je shvatila da je njen Nikola uvek ostao lekar opšte prakse i da pored mnogih ostvarenja njegovih planova i uspeha, anesteziolog, a kasnije i odlazak za Holandiju, učinili su da jedan deo njega prestane da postoji.

 

Ne, ona nije znala za njegov čudotvorni orman. Zaključao je deo sebe u fioku i više je nikada nije otvarao.

 

Dolaskom u Holandiju, njene obaveze i njeno slobodno vreme je izmenjeno. Nije više radila u laboratoriji, ali su njene kućne i društvene obaveze i obaveze prema deci bile velike. Nije bilo više roditelja na koje se mogla da osloni. Ipak je još uvek postojalo vreme koje bi provodili zajedno. Tada bi ona priželjkivala, onog momka koji je svake večeri dolazio po nju, za vreme studija, da je odvede u šetnju na Kalemegdan.

Pričao joj je taj momak o knjigama koje pročitao, pričao joj je o svojim razmišljanjima i planovima. Mogao je da je razveseli i kada je bila najtužnija, umeo je da priča o njihovoj ljubavi i da mašta o budućnosti. Njega više nije bilo. Bio je to jedan drugi Nikola

Sve joj je to nedostajalo. Još u Boljevcu se mučila da pronađe šta je to što ga menja, želela je da učini nešto sa sobom, jer je osećala da mu nešto nedostaje, da on od nje očekuje više, ali nije znala šta i kako. Dala mu je celu sebe i svu svoju ljubav.

Imali su lep zajednički život, skoro nikada nije dolazilo do nekih nesuglasica.

Čak i posle toliko godina, njegove ruke su je milovale lepše nego ikad, njegovi poljupci su palili njeno telo. Ipak, imala je utisak da se stalno udaljuju jedan od drugog. Spavala je na njegovoj ruci i ramenu osim kada je bio dežuran ili kada se nalazio na nekom kongresu, a to je bilo tako često. Tada je uvek loše spavala.

 

Pred polazak za Holandiju, dok su oboje bili u nedoumici koje je rešenje za njih najbolje, ostati ili otići? U tim dugim noćima kada njega nije bilo kraj nje u postelji, jer je skoro svake druge noći bio dežuran, shvatila je da je njena vera u ljubav bila isuviše romantična i da se u životu i pored ljubavi, ma koliko ona bila neizmerna, mora mnogo toga davati, a ne samo čekati da se primi.

 

Jedva je mogla da shvati da je ona lagano postajala samo pasivni deo Nikole čija je ljubav prema njoj bila prisutna, ali Nikola je pripadao onoj vrsti ljudi koji ima nekoliko ljubavi u isto vreme. Možda je teško priznati, a verovatno to ni sam Nikola ne zna, da je njegova ljubav prema čoveku, njegova želja da mu kroz svoj poziv pomogne možda bila njegova najveća ljubav.

 

Nije znala da će ga lekar u njemu toliko okupirati. Nije mogla da pretpostavi da će se pretvoriti u borca za modernu medicinu, koji ne vodi računa da li će se i koliko će se zamerati svojoj okolini, svojim kolegama a naročito političarima. Razumela ga je kad je uvidela u kakvim se uslovima radilo u unutrašnjosti, sa koliko rizika se sukobljavao lekar koji često nije imao ništa drugo osim svog znanja i upornosti.

Mnogi njegovi pokušaji da iskreno prikaže svojoj okolini neke svoje ideje dočekane su s nerazumevanjem i okarakterisane kao nerazumne i protivne politici zdravstvene službe, kasnije i samoupravljanja. Nesigurnost zaljubljene žene zamenio je i strah, jer bilo je to vreme koje nije trpelo revolucionare.

 

 

Možda je tek ovde u Holandiji razumela koliko je Nikola bio čovek koji je imao viziju šta treba da se sve učini da bi se bezbedno operisao i lečio bolesnik. Ona koja je tako rano odlazila na spavanje, prisustvovala je razgovorima između Janka, Dragua do ranih jutarnjih časova. Te njegove vizije, mada su se njoj činile neostvarljive, iz iskustva sa Zemunskom bolnicom verovala je da je on u stanju da sve ostvari, ali da će to da poremeti njihov zajednički život i da ona mora sebe da promeni, da nauči da mu pruži svu onu ljubav koju oseća u sebi, da bi mu učinila život lepšim.

 

Prvi put je uvidela da je ona ta koja mora da njemu pruži onu lepotu ljubavi koju je on njoj otkrio. Shvatila je da je ona ta koja je dozvolila da se taj plamen skoro ugasi, naviknuta da je on taj koji uvek plamenove u sebi nosi. Sada je znala sve šta je njemu potrebno, jedino nije znala kako da mu sve to pruži.

Počela je da se menja i prvi put je na terasi hotela Palas u Beogradu rešila da preuzme inicijativu da bi se rešili da krenu u Holandiju i da prekine sa Nikolinim kolebanjem. Tu odluku je donosila noćima, a bilo je potrebno mnogo snage da savlada strah od neizvesnosti koja ih čeka i tuge za onim što napuštaju.

Boravak u Holandiji učinio je da postane samostalna, da nauči da sama mora da donosi odluke i da preuzme jedan veliki deo obaveza od Nikole. Naučila je da ne čeka da on uvek prvi pruži ruku.

Večeras, činilo mu se da mu u zagrljaju leži neka neznana Vesna. Vesna koja mu je poljupce uzvraćala, poljupce koji su bili potpuno drukčiji od svih do danas. Osećao je kako je usne gore i kako se sve više upijaju u njegove.

 

Nešto se događalo sa njim, nešto što nije do sada osećao i nje znao zapravo šta je to. Znao je da oseća ono nešto što nema imena, one treptaje svog celog bića koje kao da je postalo neko drugo, tuđe, nepoznato, prebogato osećanjima, nesvakidašnjim, lepršavim. Činilo mu se da to zapravo i nije on.

 

Povremeno je nestajao, osećajući da gubi deo sebe. Kao da se delio na deo koji ga je napuštao i koji se sjedinjavao sa nečim što je dolazilo kroz poljupce kojim ga je Vesna ljubila. To sjedinjavanje, da, to je tek bilo čudno, kao da se dešavalo nekom drugom delu njega koji mu je nedostajao, bez koga kao da nije postojao do ovog trenutka, te nije mogao ni da oseti ni da doživi to NEŠTO. U toj bujici koja je nadolazila osećao je da se spaja sa Vesnom sa njenim NEČIM što do sada nije poznavao.

Sve bi se to događalo u trenutku, da bi nestajalo, opet ga mameći da, ljubeći njene usne, budi u njoj i u sebi to osećanje, tu lepotu spajanja, taj trenutak, bojeći se da brzo ne odleprša, proleti, ostavljajući za sobom želju.

 

Uvek, bar do danas je bilo nešto, ili neko, zbog koga su morali da prekinu trenutke maženja. Noćas su njegovi poljupci tražili njene usne, a njene njegove, dok su prolazili sati.

 

Telefon nije zvonio da traži dežurnog doktora. Deca su spavala, nije bilo nikakvog posla koji se morao neodložno obaviti. Sutra je bila nedelja. Po prvi put posle toliko godina mogli su da osete lepotu ljubavi koja ih spaja bez želje da se doživi samo onaj maksimum. Te noći je u zagrljaju držao ženu koja je umela da pruži sebe budeći u njemu bujice osećanja do tada nepoznatih.

 

Ona je osetila da se srušio neki bedem koji je uvek postojao između onog što je osećala i onog što je pružala. Prvi put posle toliko godina braka bila je ponosna što je žena i što je uspela da skine sa sebe sve velove i da mu da sebe, ali i da traži i da uzme od njega sve čak i ono što bi samo u njegovoj mašti bilo skriveno.

Trajalo je dok nisu zagrljeni zaspali.

 

–       Hej, roditelji, deca su vam spremila doručak!

 

Bili su probuđeni, još uvek bunovni, još uvek nisu sasvim bili sigurni ni gde se nalaze, ni zašto ih bude. Iskreno rečeno, nisu bili ni sasvim sigurni šta se sa njima dogodilo. Bila je to java.

 

 

 

 

 

 

Doručak je proticao u šalama i razgovorima o tome kako će svako od njih provesti dan. Deca su imala svoje planove, pa su roditelji rešili da odu u Nordwejk. Kilometrima duga, peskovita obala pružala je izvanrednu mogućnost za duge šetnje, za koje, na žalost, oboje nisu često imali vremena. Jutros je bilo veliko plavo nebo koje se spajalo sa pučinom. Dan miran, bez vetra, što je šetnju još čilo prijatnijom.

Holanđani bi se u jutra vikenda šetali bez obzira na vreme. Razlika je bila jedino što se imao utisak da, kada je loše vreme, šeta samo pola, a kada je lepo i toplo vreme, kao ovo današnje, onda šeta skoro cela Holandija. Svi putevi prema moru bili su prepuni kola, naći parking na obali nije bilo lako.

 

Završivši sve formalnosti oko parkiranja i automata, sitnog novca i planiranja vremena povratka, koji se ukucava u časovnik, konačno su, držeći se za ruke, krenuli po peščanoj stazi pored mora koju su utabali talasi noćas.

–       Hm, izgleda da je bila jaka bura noćas, pogledaj kako je tvrda staza pored mora!

Nikola je počeo glasno da se smeje, Vesna ga je začuđeno pogledala, a onda shvativši pridruži mu se. Potrčaše uz žal koji je bio oblivan penom talasa, koja je dopirala skoro do njihovih nogu. Zastajali bi da se jedan drugom duboko zagledaju u oči koje su blistale, pa bi ponovo pojurili, držeći se za ruke dok je huk talasa, taj njihov veseli dečiji smeh činio nečujnim. Iznemogli od jurnjave po tom pesku popadali su jedan kraj drugog iza jedne dine koja ih odvoji od pogleda sveta.

 

Sunce i plavo nebo iznad njih bili su jedini svedoci poljubaca koji su se od onih noćas razlikovali, bili su kraći i slani. Bili su to poljupci usana na koje su padale sitne kapljice Severnog mora koje je gunđalo, šištalo i grmelo, tu skoro sasvim do njih. Ništa od svega toga nisu oni videli ni čuli. Grmljavina jača od velikih talas Severnog mora grmela je u njima. Rušili su se zidovi koji su stvoreni nerazumevanjem.

Ljubav je vrlo nežan cvet. Potrebno je mnogo truda, pažljive nege i razumevanja za procese njenog održavanja, inače prestaje da cveta i brzo vene. Na žalost, niko nas nije učio da jedino korov u životu niče bez muke i održava se beskrajno dugo.

 

 

X                          X                          X

 

 

Kada anesteziolozi zamene svoje sivkasto plave uniforme, u kojima su skoro čitav dan u operacionom bloku, pa sebe vide u običnim, svakodnevnim odelima, onda sami sebi izgledaju nekako čudno. Kada ih zamene frakovima i belim košuljama sa belim prslucima i belom leptir mašnom, onda stvarno izgledaju neobično, izuzetno svečano i pomalo smešno. Tradicija Lajdenskog univerziteta se morala da poštuje, pa je pored mnogih odredbi i pravila i to bilo jedno vekovima ustaljeno. Promovendus i njegove paranife su morale tog svečanog dana biti tako obučene i nikako drukčije.

–       Baš nam Dragu izgleda lepo u fraku, kao da se u njemu rodio.

Komentarisala je Vesna, šapućući Nikoli na uho.

–       Pa i paranife su stvarno elegantne, kao da su sišle sa stranice nekog modnog žurnala. Sreća što postoje propisi kako se polaže doktorat, pa i kako mora promovendus i paranife da budu obične.

–       Svakako da je dobro, jer se bojim da bi Holanđani, kako su nekonvencionalni i ležerni, dolazili na promociju u džinsu.

–       Izgleda da si u pravu. Samo izgleda da propis nije kompletan. Dragu kao svetski čovek zna da uz frak idu lakovane cipela, ali njegove paranife imaju na nogama cipela za rad u bašti.

–       Sve ti moraš da vidiš, Simon de Lange, naš kolega iz Južnoafričke unije, tvrdi da po cipelama možeš da poznaš Holanđanima u inostranstvu. Neočišćene, glomazne, ali zato nepoderive.

 

Vrata svečane Senatske sale su bila otvorena i pozvane zvanice su počeli da ulaze, ostavljajući prvi red za Dragovu suprugu Ivonu, familiju i prijatelja iz Rumunije. „Istočni blok“ nije davao vize za promovisanje doktora nauke u „trulom zapadnom svetu“, pa čak ni onda kada bi to bio rođeni otac. Iz Rumunije niko nije stigao. Nekoliko prijatelja koji su takođe emigrirali u Nemačku i Francusku bili su jedini zemljaci koji su sedeli u prvom redu uz Ivonu. Ostala mesta su zauzimali prijatelji i poznanici iz Holandije i najbliži saradnici sa suprugama.

Za to vreme su se Dragu i njegove paranife nalazile u prostoriji koja se nalazila odmah do takozvane Senatske sale, koja je nosila šaljiv naziv „soba za znojenje“. Bila je to soba belih zidova koji su bili prepuni potpisa kandidata koji su se ovde „znojili“, čekajući svoj red da uđu u Senatsku salu.

Pojedini potpisi bili su prekriveni malom staklenom pločicom, bili su to potpisi čuvenih ljudi koji su bili počasni doktori Lajdenskog univerziteta ili su posle doktoriranja u toku svog života bili čuveni u svojoj struci, pa su bili prekriveni da ih vreme ne ošteti.

 

Tačno kada su na velikom starinskom satu poklopile skazaljke na broju tri, ušao je Dragu u pratnji svojih paranifa, predvođen sekretarom Univerzitetskog pedela[5], obučenog u tradicionalnu lajdensku togu sa velikim zlatnim lancem, koji se sa ramena spuštao na grudi, a u čijoj se desnoj ruci nalazio dug pozlaćeni štap kao neki skiptar koji je na vrhu nosio grb Univerziteta. Taj skiptar je bio značajno oružje u sekretarovoj ruci, a on lično željno očekivana ličnost, jer njegov ulazak u salu i udarac u pod sa pozlaćenim štapom, znakom njegovog autoriteta i dostojanstva i izgovorene dve reči „hora est“[6], značile su kraj ispitivanja kandidata i to bez pogovora. A ako je kandidat odgovarao makar to bilo i u pola rečenice, ućutao bi. Nekome bi to bio spas ako je pitanje bilo komplikovana. To „hora est“ je bio kraj dugogodišnjeg napora promovendusa. Šum kapa koje bi se ponovo stavljale na glavu, predvođena sekretarom senata komisija se povlačila u drugu prostoriju gde bi donosila odluku da li je kandidat odbranio svoju tezu, sa kojim uspehom ili nije.

 

Pošto bi smestio kandidate i njegove paranife i utvrdio da se na velikom okruglom stolu nalaze odštampane knjige za kandidata i njegove pratioce, mastionica sa perom, stara nekoliko stotina godina, uz obaveznu flašu za vodu sa čašama. Raspitavši se da li im je još nešto potrebno i poželevši kandidatu biranim rečima uspeh, napuštao bi prostoriju,

Uskoro bi se ponovo pojavio u pratnji ispitivača. Svi u crnim togama sa somotskim crnim velikim kragnama i širokim rukavima, opšivenim istim somotom. To su bili tradicionalna obeležja profesora iz Lajdena. Prvi od njih nosio je zlatan debeo lanac čiji kraj na grudnom košu nosi pečat Univerziteta. To obeležje imali su dekani fakulteta i rektora Univerziteta, „rektor manjifikus“.

Dvojica članova komisije su se razlikovali po svojim togama. Bili su to profesori, ispitivači sa drugih fakulteta u tradicionalnim togama svoga univerziteta.

Jedan od njih je bio profesor iz Engleske čija je toga bila, mesto teget somotom, opšivena zelenom svilom, dok je kapa bila slična lajdenskoj, čiji je rub bio zelen i na kome se nalazio grb Univerziteta Vensmistera. Druga toga je bila boje starog zlata, a njen predstavnik je bio profesor sa Univerziteta iz Genta, Belgija.

 

Ulazak profesora „crnomantijaša“ je bio propraćen ustajanjem svih prisutnih i promovendusa i njegove pratnje. Kada su svi stali pored svojih stolica, tako da je rektor Univerziteta, koji je danas predsedavao, bio tačno naspram Dragua, a odmah do njega sa njegove leve strane sedeo bi uvek promotor[7], profesor de Braun, rektor bi skinuo kapu, a u istom trenutku bi to učinili svi ostali „crnomantijaši“. To je bio znak da svi mogu da sednu. Predsedavajući, ovog puta dekan Medicinskog fakulteta, je pročitao kratku biografiju doktora Dragua Popeskua, da bi u završnoj rečenici zamolio budućeg doktora nauka da sa prisutnim učenim društvom razmeni mišljenje o temi „Izbor anestezije kod eksperimentalnih životinja i korišćenje tih rezultata u humanoj medicini“. Zatim bi dao reč promotoru koji bi mu postavio dva pitanja koja bi se uvek odnosila na tekst koji se nalazio u knjizi koja je bila produkt dugogodišnjeg rada i iz koje je svaka rečenica mogla da bude napadnuta i koju je kandita morao da brani i odbrani da bi postao doktor medicinskih nauka.

 

Kandidat bi davao odgovore koji su se striktno odnosili na pitanje, pa ukoliko bi ispitivač bio zadovoljan, mogao bi se zahvaliti i posle nekoliko rečenica ili insistirati na potpitanjima koja bi bila uvek ocenjivana kao minus za kandidata.

Posle promotora, dekan bi prvo dao reč dvojici kopromotora. Zahvalivši se na mogućnosti da kandidatu postave pitanje, svako od njih dvojice je napravio mali uvod i tek tada postavio pitanje koja su po običaju bila najteža, jer su jedino oni i promotor bili odlično upoznati sa celokupnim radom kandidata.

Dekan bi prelazio zatim na ostale članove komisije koji su se nalazili na listi zainteresovanih da dobiju objašnjenje zašto je u knjizi napisano nešto što je bilo nejasno, nešto što eventualno nije bilo tačno ili pak nešto što nije bilo dovoljno dokazano.

Komisiju su uglavnom sačinjavali univerzitetski profesori i docenti, koji su bili eksperti iz oblasti koju je obuhvatala teza. Naravno da to nisu uvek bili Lajdenari, mogli su to biti i stručnjaci sa drugih Univerziteta u zemlji i u inostranstvu. Često su se i delovi disertacije radili i na drugim Univerzitetima, kako u zemlji, tako i u inostranstvu.

 

Dragu je obrađivao temu iz eksperimentalne anestezije koja je tek bila u povoju, što je značilo da je mogao da predloži da se eksperimenti rade na nekoliko Univerziteta po istom protokolu zbog verodostojnosti rezultata što je i prihvaćeno, pa otud i profesori, gosti u različitim togama, koji su takođe mogli da „razmene mišljenje“ oko teme koja se danas tako iscrpno prorađivala.

 

Nikola je uživao slušajući način na koji je vođena diskusija sa kandidatom. Sa kakvim biranim rečima se molio kandidat da objasni šta je mislio pod tom i tom rečenicom na strani toj i toj. To je bio čitav mali govor koji bi predstavljao i nivo, duhovitost i znanje člana komisije. Bilo je tu pitanja koja su zahtevala odgovor verziranog, iskusnog i dobro potkovanog stručnjaka iz oblasti koju je tretirala disertacija. Bio je to dvoboj dva odlična mačevalaca, koji su se borili džentlmenski međusobno.

Posmatrao je Nikola i auditorijum koji je takođe uživao u razgovoru koji se pred njima vodio. Mnogi od njih nisu bili lekari, a mnogim lekarima je oblast koju je Dragu izabrao bila potpuno nepoznata, ali se razgovor vodio na takav način da su ipak svi mogli da razumeju suštinu, dobro i duhovito postavljenog pitanje i dobar ili loš odgovor.

Dragu je bio i u životu veliki šarmer, pa je i sada u svoje odgovore utkao dozu humora, pa se i komisija i auditorijum često oglašavao smehom.

–       Mora da se prizna da je Dragu odličan, ponaša se kao da je u našem društvu, a ne da se nalazi pred univerzitetskom komisijom od skoro dvadeset crnomantijaša.

Šapnu Nikola Janku koji je sedeo do njega.

–       Od svega, najviše se divim njegovom holandskom jeziku. Skoro da se ne primećuje da je stranac.

Ko zna koliko bi se dugo odužio ovaj izuzetno prijatan razgovor između kandidata i komisije da se nije začuo zveket štapa sekretara Senata koji je ušao bučno, lupivši svojim „ žezlom“, pa objavi glasno ono čuveno „hora est“.

Dekan se zahvalio kandidatu, ustao, pa se opet čuo šum kapa koje su pokrile učene sede, ćelave ili obrasle glave bujnom kosom. Predvođeni sekretarom, laganim dostojanstvenim korakom napuštali su Senatsku salu.

 

Mnogima je u sali „pao kamen sa srca“, a svakako najviše Dragu i Ivoni. Žagor u auditorijumu je govorio da je Dragu sigurno položio, a i on se smešio i poslao poljubac auditorijumu. Svi su ostali na svojim mestima očekujući da će se crnomantijaši ubrzo vratiti.

Iskusni posetioci promocija su pričali da od toga koliko dugo komisija tamo iza zatvorenih vrata konferiše sve manja je šanse da je kandidat doktorirao.

 

No danas se vrlo brzo čuo štap sekretara pedela i crnomantijaši su se ponovo pojavili. Opet ustajanje auditorijuma sa jednom novinom. Promovendus bi sačekao komisiju u sedećem položaju samo su paranife stajale i crnomantijaši.

Zašto je kandidat ostajao da sedi? Da li je to iz bezbednosnih razloga, da se ne bi povredio ako bi se od uzbuđenja onesvestio? Da li iz poštovanja prema budućem doktoru nauka?

Dekan bi započeo govor sa jednom rečju koja je bila rešenje svega. Ona je glasila:

–       „Weledlzeergeleerde Heer“[8]

To je bila titula koju su u Holandiji nosili doktori nauka. Ta izgovorena reč dekanova je u stvari značila de je dr Dragu Popesku postao doktor nauka.

Biranim rečima je dekan nastavio da čestita novom doktoru njegovo učlanjenje među doktore nauka Lajdenskog univerziteta, želeći mu dobrodošlicu i uspeh u svom zvanju, ličnu sreću i dug život. Takođe je svoje čestitke uputio i supruzi novog doktora. Zatim je sekretar današnjeg sastanka predao diplomu momentalno najmlađem doktoru Lajdenskog univerziteta, naravno ne po godinama nego po naimenovanju.

Reč je zatim dobio profesor De Braun kao promotor, koji će u svom govoru pokušati da ukratko izloži životni put i da da karakteristiku ličnosti dr Dragu Popeskua, polazeći od momenta kada je došao na Lajdenski univerzitet. Govor promotora je bio obično vrlo iskren i objektivan, bez ulepšavanja, kako pozitivnih, tako i negativnijih osobina. Profesor de Braun je bio dobar govornik i šaljivdžija, no pored te dve osobine bio je Holanđanin, a to je značilo da je bio objektivan u slikanju karaktera svog štićenika dr Popeskua.

 

„Nepoznati doktor iz Rumunije koji je govorio francuski, nemački i engleski, brzo je progovorio i naučio holandski. Svojom vrednoćom i radom stekao je poverenje i poštovanje hirurga. Uspeo je, naravno ono što je bilo neuporedivo teže, stekao je prijatelje među najnepoverljivijim anesteziolozima. a mnogi od njih postali su njegovi dobri prijatelji. Pored toga što je bilo malo anesteziologa i što se do kasno u noć operisalo, doktor Popesku je i pored jednog doktorata na Univerzitetu u Bukureštu, želeo da doktorira i na Lajdenskom univerzitetu. Ceneći njegov predan rad na klinici, njegovu osobinu čoveka kome nikada nije bilo ništa teško i koji je imao uvek „veliko srce“ za svakog bolesnika, učinio je mnogo na popularisanju anestezije, želeći da mladim budućim specijalistima, a naročito studentima, pruži što više znanja i upozna ih sa tom važnom specijalnošću.

 

Zapažen po svom stručnom radu, biva predložen pre dve godine za lektora i biva primljen. Poklonik naučnih istraživanja, bio je prvi put u situaciji da se na eksperimentalnoj hirurgiji bavi i eksperimentalnom anestezijom na psima. Ta iskustva i rezultate je izneo u svojoj disertaciji koja će mnogim anesteziolozima i hirurzima poslužiti kao podloga za dalja istraživanja.

Meni je kao profesoru anesteziologije čast što ćemo udruženim snagama učiniti da jedna od najmlađih specijalnosti, anesteziologija, zauzme mesto koje joj pripada. Pred nama je pionirski posao koji će i dalje zahtevati mnogo truda da bi anesteziologija u Lajdenu postala jedan od centara koja će obučavati mladu visoko stručnu generaciju anesteziologa, koja će ne samo davati „gasove za uspavljivanje“, nego će se boriti da pronađe nove metode anestezije i da reši mnogobrojne probleme u postoperativnom toku bolesnika o kojima se još vrlo malo zna.

 

Želim takođe da izrazim svoje divljenje Ivoni, supruzi doktora Popoeskua, koja je uložila izuzetan napor da pruži Dragu prijatan i topao dom u tuđoj zemlji u kome je mogao da studira i piše svoju disertaciju, oslobođen svakodnevnih obaveza. “

Tim govorom je promocija bila završena. Crnomantijaši ostaju da stoje u potpunoj tišini kraj svojih mesta. Uz laki naklon sekretar Univerziteta svojim štapom sa grbom Univerziteta ukazuje počast mladom doktoru nauka da prvi krene i napusti prostoriju Senata.

 

Dr Popesku pruža ruku svojoj supruzi i sa njom napušta Senatsku salu i dok njih dvoje silaze u prizemlje u salu u kojoj se vršilo čestitanje, kreću crnomantijaši, jedan po jedan, dostojanstvenim laganim korakom, a za njima ostali prisutni na promociji. Hodnici su bili puni onih koji nisu mogli da prisustvuju samoj promocije zbog ograničenog broja mesta u sali. Dragu i Ivona su bili postavljeni na ulazu sale za recepciju. Prvi na redu za čestitanje, bili su dekan sa članovima komisije, u svojim crnim togama. Uz čestitanja i mnogo želja za napredak u budućem radu, svako bi se ležerno zadržao u razgovoru sa Ivonom i Draguom, kao da iza njih nije stojao čitav red onih koji su takođe želeli da porazgovaraju sa „najmlađim doktorom“.

 

Zatim se ulazilo u salu gde bi bili posluženi pićem i raznim ukusnim zalogajčićima. Za crnomantijašima ređali su se prijatelji i saradnici iz Senatske sale, a za njima svi oni koji su poznavali doktora. Među njima su se nalazili kolege raznih specijalnosti, anestetičari, instrumentarke i sestre hirurških odeljenja – svi su oni došli da čestitaju svome doktoru koji je uvek za njih imao samo lepu reč i s kim je svako voleo da bude u operacionoj sali, jer je i u najtežim trenucima za vreme operacija, uvek bio spretan, staložen, znajući šta treba preduzeti da se problem reši. Uz njega radeći, osećali su se sigurni.

Odužio se red, jer bilo je i onih koji su još jednom želeli da izraze svoju zahvalnost doktoru koji ih je pratio u njihovim teškim životnim trenucima, ublaživši im strah i bol za vreme operativnih zahvata i koji je bdio nad njima dok su se oporavljali posle operacije.

 

Bilo je mnogo onih koji su za vreme njegovog boravka u Holandiji upoznali jednog dobrog i ljubaznog stranca koji je postao njihov sugrađanin. Mnogobrojni poljupci i čvrsti stisci ruku uz čestitanja na uspehu uz lepe želje i dalji uspeh u budućnosti. Odužio se red i svi su strpljivo čekali, želeći da ovo popodne učine nezaboravnim lekaru, saradniku i prijatelju. Nikola je nekoliko puta u očima Dragua video poseban sjaj radosti i zadovoljstva, a ponekad mu se učinilo da je samo malo falilo da mu suze krenu niz lice.

Bilo je tu buketa cveća i sitnih poklona, kutija sa pićem, knjiga pa i karikatura, ličnih rukotvorina koje će doktora nauka podsećati na današnji dan.

Sala se punila i veseo žamor uz kucanje čaša koje su se podizale i praznile za sreću i uspeh „mladog doktora“ bili su samo početak proslave koja će se produžiti u večernjim časovima.

 

–       Mora da je dirnut ovom pažnjom i dolaskom ovolikog naroda?

–       Kako i ne bi. Stranac, lekar iz Rumunije, zemlje za koju baš nisu svi ovde prisutni znali gde se nalazi. Lekar koji je samo pre nekoliko godina stigao u zemlju Holandiju, a evo koliko naroda strpljivo čeka u redu da bi mu samo na trenutak stisnuo ruku.

–       Čovek retko doživi ovakav dan u životu.

–       Doživi ih ako ih zasluži.

–       Nikola, ti si nešto mnogo ćutljiv?

–       Još sam pod utiskom čitavog današnjeg popodneva. Znaš, prepun sam tog divljenja prema ovom holandskom narodu.

–       Nije mi baš jasno zbog čega to divljenje prema narodu?

–       Draga Vesna, pa sve to spada u onu moju teoriju koju imam posle ovo malo godina provedenih u ovoj zemlji.

–       Znam: „Potrudi se da svom bližnjem učiniš život što prijatnijim i što lepšim pa će i tvoj biti takav.“

–       Tačno. Danas sam morao da se setim naših promocija na fakultetu. Bojim se da ćeš pogrešno da me razumeš, ako kažem da mi tamo ne negujemo nikakvu tradiciju. Zadnja promocija na kojoj sam bio ličila je na nekakav običan ispit, gde je predsednik komisije bio neobrijan i sa razdrljanom košuljom. Ona dva člana komisije su verovatno bili na nekom slavlju pre toga, pa su sve vreme imali muke da ne zadremaju.

–       Naravno, nema crnih toga, zlatnih lanaca niti ovakvog načina odbrane disertacije. Nema takvih oratorskih pitanja i još lepše začinjenih odgovora.

–       Mislio sam da me nećeš razumeti, ali hajde i da ti i na to pitanje odgovorim? Zbog čega nema? Misliš da su toge toliko skupe? Misliš da je cela ova pompa nepotrebna i da je ovakva procedura za sticanje najvišeg stepena obrazovanja tako neki „mačiji kašalj“.

–       Ne, mislim da je važno ono što si učinio i napisao.

–       Bez sumnje, ali zašto to sve ne oplemeniti? Zašto trud ne nagraditi, ne samo titulom nego i svim ovim „sitnim“ pažnjama kojim ti odaju priznanje za ono što si danima i noćima radio? Zašto da se u tebi ne probude osećanja zadovoljstva postignutim, koje možeš da pročitaš na Draguvljevom licu, ako si ga posmatrala? Zašto ne pokazati svakome da je jedan Univerzitet ponosan što u svojoj sredini ima još jednog vrednog i sposobnog saradnika…

–       Moliću lepo, ako nije tajna, čemu takva žustra diskusija?

–       Na prvom sastanku dve porodice, dragi Janko, postaviću to kao temu, nego red je da „gazdi“ čestitamo prvog doktora nauka.

–       Nemoj sada, jer malopre kada sam prolazio pored njega, čujem kako kuva dekana kako mora da mu se odobre još nekoliko mesta da bi mogao da raspiše konkurs za anesteziologe.

–       Neumoran je, gde god stane, koristi svaki trenutak da nešto učini za anesteziju.

–       Nisam očekivao da smo i mi nešto ućarili ovom Draguvljevom promocijom. Bio sam iznenađen da i meni čestitaju. Evo sada nam prilaze dva profesora.

–       Pa gospodo, čestitamo vam od sveg srca postavljenje novog doktora nauka. Mislim da je odlično odbranio disertaciju.

–       Doktore Novakoviću, čekaju vas veliki uspesi sa ovakvim profesorom i lektorom. Nadamo se da ćemo i vas vrlo brzo promovisati u profesora.

Bili su razdvojeni zajedničkim poznanicima i kolegama drugih specijalnosti koji su želeli i njima da stegnu ruku. Primali su čestitanja, približavajući se izlazu iz sale. Kao uvek u takvim prilikama, moralo se na kliniku, čekao ih je sastanak sa asistentima koji, kao i svakog dana na kraju radnog vremena, raportiraju opšte stanje pacijenata koji su sutra na programu, kao i njihove predlog za vrstu i način anestezije.

 

 

X                          X                          X

 

 

 

 

 

Dvorac u Wassenaaru bio je osvetljen, pa je izgledao kao dvorac iz bajke. Izgrađen pre nepunih osamdeset godina na ruševinama starog dvorca od pre nekoliko vekova, Wassenaar, predgrađe Haga bilo je na pola puta između Oegstgeest-a i Haga, pa se brzo stizalo kolima. Malo selo u kome su se nalazile prelepe vile bogatih građana Haga, rezidencije mnogih ambasada sa nekoliko restorana i crkava, a sve to izgrađeno u šumi koja se prostirala sve do peščanih dina Severnog mora.

 

Kada su Vesna i Nikola stigli do dvorca veliki parking koji se nalazio pored dvorca, već je bio pun kola, a kola su još uvek pristizala. Bilo je lepo proletnje veče, prepuno mirisa pokošene trave i zumbula koji je ukrašavao staze kojima se sa parkinga išlo prema ulazu u dvorac. Već se uveliko pojavio mladi mesec koji se šepurio po vedrom, još uvek svetlom nebu. Dugi dani, a naročito večeri u ovoj zemlji kasno zalazećeg sunca bile su uvek divni kada nije padala kiša. Danas je bilo baš takvo veče.

Držeći Vesnu ispod ruke u svom novom smokingu, smešio se, a kako i ne bi.

–       Da ne veruješ! Bivši pionirski rukovodilac, politički komesar Prvog moravskog odreda pionira.

–       I šta sada hoćeš?

–       Ha, ha, ha! Da se ubiješ od smeha, smoking, lakovane cipele. Gospođa u dugačkoj haljini, jedva mogu da vas prepoznam.

–       Nemoj da luduješ.

–       Tek da ovo vide partijski sekretar iz Kovina i Boljevca? Ha. Ha, Ha!

–       Bili bi oduševljeni. Rekli bi da se sa tobom drukčije trebalo postupati, a ne puštati te da radiš ono što ti hoćeš.

–       Da, radio sam više od njih, pa su zbog toga i ćutali, pa je samo izgledalo da su bili naklonjeni meni. Sada prekini sa svojom zajedljivošću.

–       Ti kao da sa nekim pričaš. Nije valjda da si već zašao u godine, pa sam sa sobom razgovaraš.

–       Potpuno si u pravu. Baš sam sad završio razgovor.

–       Dobro veče Vajnbergerovi, baš sada kažem Bep da si sada ti na redu da promoviraš.

–       To „sad“ je, dragi moj Vičenco, vrlo brzo, jer ja još nisam ni počeo da ozbiljno o tome razmišljam.

–       Vesna, njega treba čvrsto uzeti u ruke. Za dve godine rada čovek njegovog kalibra imaće disertaciju u džepu.

–       Draga Bep, pa ja ga kao i ti tvog muža jedva i viđam, a šta li će biti kada još počne da radi na svojoj disertaciji.

–       Moram kao starija i iskusnija da ti kažem da njih, naročito ove naše Mediterance, treba što više zaposliti. Onda mi možemo mirno da živimo.

Bili su na zadnjoj mermernoj stepenici pred ulazak u dvorac.

 

 

Veliki foaje je bio osvetljen svećama dok su zidne svetiljke u obliku sveća, čija je svetlost u obliku plamena, treperile. Sa dekorisane tavanice spuštali su se na dugačkim tankim nosačima veliki kristalni lusteri sa prigušenom svetlošću. Tiha muzika je dolazila iz salona koji se nalazio sa desne strane i ka kome se otegao red zvanica koji su čekali da se pozdrave sa domaćicom i domaćinom ove svečanosti. Dragu je bio u smokingu, a Ivona u rumunskoj narodnoj nošnji koja joj je jako lepo stajala. Naravno da je bila odmah okupirana od strane žena koje takvu nošnju nisu nikada do sada videle.

Izljubivši se sa Ivonom, prišao je Dragu pa nasmejan reče:

–       Meni je bila uvek čast što ste mi prijatelj, ali danas gospodine, najmlađi lajdenski doktore, ja se topim od sreće.

–       Ti si, kao ono kažete vi Jugovići , ti si je… jebo ježa od sutra. Nisam ja više makar ko!

–       Ti to nisi nikada ni bio!

–       Hej, da li znaš zašto su Staljina čitavih mesec dana pre sahrane držali da leži na trbuhu.

–       Mi iz Jugoslavije nismo, kao što znaš, nikada jako bili zainteresovani za Staljina, osim što smo bili oduševljeni kada je umro.

–       Dakle, ne znaš. Držali su ga mesec dana na leđima da bi mu iz rektuma izašli svi oni koji su mu se godinama tamo uvlačili.

–       Gospodine doktore nauka, kakav užas!

–       Bez obzira šta ovi ovde o nama sada mislili, priđi bliže!

Dragu ga je čvrsto zagrlio, pa se poljubiše tri puta. Što se u Holandiji retko viđa, ako nisu topla braća.

Nikola se duboko pokloni kao pravi kineski mandarin, što mu Dragu takođe uzvrati.

–       Hej, vasdvojica izgleda uvodite novi bonton, specijalno rezervisan za dvorske prijeme. Vas dvojica ste mi sumnjivi.

–       Janko, mi se ljubimo javno, naša velika je sreća što se nalazimo u Holandiji, pa nas nećete zbog našeg hormonalnog statusa otpustiti.

–       Evo nam i profesora i njega je zbunilo ovakvo ponašanje njegovih najbližih saradnika.

–       Iskreno rečeno, iznenađen sam, ali već sam upoznao vaše slovenske dušice. Janko je u pravu, nekoliko fotografskih aparata je ovekovečilo taj momenat i skoro sam siguran da će te izaći oboje u „Ciceru“^[9].

–       Kakvi smo takvi smo, tvoji saradnici smo. Janko i ja smo danas popodne pokušavali da ti priđemo i da ti čestitamo tvog prvog doktora nauka. Mogu da ti kažem da si održao izuzetno lep govor, tako da mi se javio Čaušesku, tražeći da mu izdiktiram sve tvoje generalije. Hoće čovek da te odlikuje što forsiraš rumunske emigrante.

–       Nikola, bilo bi mnogo bolje da zamoliš Čaušeskua za jednu ovakvu rumunsku nošnju.

–       Draga Anemik, čim tog „druga“ smene, otići ćemo zajedno u Bukurešt, pa ćemo takvu nošnju poručiti da se sašije po meri.

–       Vesna, vidim da ga još uvek nisi ukrotila, još uvek sahranjuje vrhunske komuniste.

–       Mislim da je mnogo bolji nego što je bio. Sada sahranjuje predsednike iz drugih zemalja „komunističkog raja“. Tita ne dira.

Pozdravljalo se, pričalo se, menjale su se čaše aperativa kao što su se menjali i partneri za priču. Teme su bile toliko različite: od uspeha dece u školi, godišnjih odmora, poseta izložbi, pozorišta, koncerata, pa do pročitanih knjiga o čemu se ređe diskutovalo, jer se malo čitalo, nije bilo vremena, jer se mnogo vremena gubilo pred televizorom.

 

Draguvljeve paranife su obavljale odlično svoju dužnost. Starale su se o gostima, zabavljali ih i trudili se da ispune svaku Draguvljevu želju. Bilo je samo potrebno da ih nađe pogledom i već su bili pored njega.

 

 

Foaje dvorca je bio prepun zvanica. Vreme namenjeno onima koji kasne bilo je rezervisano aperativima i sticanjem štimunga. Skoro su se sve zvanice poznavale međusobno. Običaj je bio da se posle promocije priredi zvanična večera za komisiju, a da se posle večere pozove najbliži krug prijatelja i saradnika na zabavu. Druga mogućnost je bila da se priredi zabava za sve goste na kojoj bi se organizovao švedski sto sa poslugom. Dragu je izabrao treće. Pošto nije imao toliko saradnika i prijatelja, priredio je večeru za sve. Bio je to veliki izazov, večera u dvorcu Wassenaar se nije priređivala često. Holanđanin je i pored svog visokog standarda u kome je poslednjih godina posle Drugog svetskog rata živeo, bio štedljiv. Često se na ovakvu jednu proslavu jednog stranca i to još emigranta iz Rumunije, koji je tek nekoliko godina bio u Holandiji, gledalo kao razbacivanje i skorojevićko ponašanja. Međutim, večeras velika većina je to odobravala, jer je znala da je Dragu svoje najbolje godine proveo u taškom materijalnom i psihičkom maltretmanu u Rumuniji. Bila je to želja čoveka koji je 40 godina proveo iza gvozdene zavese.

Zasvirale su fanfare, te se društvo utišalo.

 

–       Drage dame i gospodo, u ime našeg današnjeg slavljenika i njegove supruge, čast mi je da vas pozovem na dine^[10] koji su pripremale paranife poslednjih deset dana. Ne, niste u pravu! Po vašim licima, vidim da ste pomislili da je mnogo toga već neupotrebljivo i da i ono što je sveže, da to baš i nije naročito ukusno kada su to pripremali dvojica paranifa. Kao što rekoh, niste bili u pravu. Mi smo se danima svađali oko toga šta treba kuvari dvorca u Wassenaaru da pripreme za ovo svečano veče, najsvečanije u životu doktora nauka koga nismo smeli da uznemiravamo da presudi čiji je predlog bio najbolji, jer se Dragu pripremao za današnji dan učeći, dok su ga duhovi mnogobrojnih uginulih eksperimentalnih pasa čuvali, čineći ga nedostupnim.

Dame i gospodo, izvolite na vašim pozivnicama su naznačeni brojevi stolova, a na stolu desno od čaša nalazi se ime svakog od vas i vaše partnerke i partnera. Izvol’te i prijatno!

Večera je postavljena u svečanoj Sali. Svi stolovi su bili okrugli i na svakom su se nalazile različite kompozicije svežeg cveća. Skupoceni servizi sa pozlaćenim escajgom i svećnjacima koji su davali posebnu svečanu atmosferu. Kada su se svi smestili na svoja mesta, paranifa Robert je ustao, kucnuo u jednu od kristalnih čaša.

Žamor glasova je utihnuo.

–       Ko želi da se pomoli?

Sagnule su se glave svih prisutnih dok su neki takođe sklopili ruke na molitvu. To je bio običaj da se na zvaničnim obedima da mogućnost molitvi pre jela. Oni koji su to redovno činili, očitali bi molitvu u sebi. Bila je to dužnost domaćina. Ovom prilikom bio je to paranifa Kamerbeek.

Posle oko jedan minut sledilo je:

–       Prijatna večera!

Kelneri su nečujno raznosili predjela. Čuo se sa svih strana veseli žamor gostiju, dok je orkestar tiho svirao.

Držane su zdravice. Paranife su ispevale i šaljivu pesmu doktoru, a personal operacione sale opšte hirurgije zajedno sa lekarima na specijalizaciji anestezije ispričao je kroz pesmu zašto su oni danas srećni i zadovoljni.

Posle večere uz kafu, digestiv i kolače otvorena je igranka, pa se cela svečanost završila negde oko jedan sat posle ponoći.

 

 

 

 

X                          X                          X

 

 

Lagano je Nikola menjao ustaljena pravila za vreme operativnih zahvata i anestezije na neurohirurgiji. Bilo je mnogo, naizgled, neznatih novina u izboru anestezije, anestetika, lekova i infuzija, a naročito je bilo vrlo važno kako je bolesnik bio pozicioniran na operativnom stolu. Neurohirurške operacije su bile dugotrajne, pa je od komfora bolesnika na operacionom stolu što šta zavisilo.

 

Sve se moralo predvideti, jer se za vreme operacije teško moglo nešto promeniti ili naknadno ispraviti, jer bi bolesnik bio potpuno pokriven sterilnim čaršafima. Anesteziolog je imao pristup samo preko jedne ruke koja je za to bila ispružena na specijalnoj udlazi. Preko te ruke i preko jedne ili više plastičnih igala tekle su infuzija u venu.

Uvod u anesteziju, prikopčavanje na monitore, ubacivanje raznih katetera[11] pozicioniranje bolesnika, često su zahtevali dosta vremena. Bolesnici sa ugroženim respiratornim funkcijama sve češće su zadržavani na odeljenju i anestezija je preuzimala brigu o njima uz pozajmicu mašine za veštačku ventilaciju i potrebnih monitora. Sve ređe su slani na odeljenje za respiratornu reanimaciju.

 

Bilo je tužbi, ljutnji na nekolegijalni postupak anesteziologa sa neurohirurgije koji se usudio da prekrši postignuti sporazum da se kod ugroženih bolesnika sa respiratornim problemima poziva lekar koji je radio na odeljenju za respiratornu reanimaciju kao konsultant.

Naime, za vreme jedne epidemije poliomielitis-[12] u Danskoj, prvi put su pokušali da decu kod kojih je bilo ugroženo disanje intubiranju i da ih ručno ventiliraju preko gumenog balona i da ih na taj način spasu od sigurne smrti. Pošto je to bio priličan broj dece sva su skupljena na jedno odeljenje. Pozvani su studenti medicine da se dobrovoljno jave i da pomognu u ovoj akciji. Smenjivali su se na svakih nekoliko sati i ručno „disali“ za te mališane čiji je disanje bilo ugroženo ili sasvim paralisano. Posle nekoliko dana do nekoliko nedelja stanje se kod mnogih od njih popravilo, pa su počeli sami da dišu i tako bili spaseni. Po ugledu na tu bolnicu, mnoge bolnice su osnovale takvo odeljenje „za veštačku ili artificijalnu ventilaciju“ pa među njima i Univerzitetska bolnica u Lajdenu.

To odeljenje, koga su vodili lekari internisti, primalo je razne bolesnike, bolje rečeno, sve one bolesnike kod kojih je bilo ugroženo disanje. Međutim, indikacije su počele da se proširuju, Teška trovanja, neke infektivne bolesti, oboljenja pluća i bronhija, traume grudnog koša i glave, nagli porast nesreća na poslu, svuda je bilo ugroženo disanje. U razmaku od nekoliko godina aparatura za veštačko disanje se usavršava, usput se razvijala čitava nauka oko raznovrsnih načina veštačke ventilacije, koja se primenjuje kod raznih oboljenje, dugotrajnih operacije naročito posle kardioloških i neurohiruških dugotrajnih i teških zahvata. Upotrebljava se vazduh, obogaćen kiseonikom, čist kiseonik a kod nekih bolesnika i mešavina gasova koji omogućuju površan san nekoliko sati do nekoliko dana posle operacija.

 

Zahvaljujući gasnim analizatorima mere se pritisci gasova u krvi, te se na precizan način može da kontroliše rad aparature, reakcija pluća na veštačku ventilaciju, pa i celog organizma. Respiratorna reanimacija postaje posebna veština.

Aparatura je u početku bila vrlo skupa, bilo je neophodno da bude koncentrisana na jednom mestu i da njom rukuje obučeno osoblje, kako medicinsko tako i tehničko. Lekari i osoblje koje radi na takvim odeljenjima prolazi kroz posebnu obuku. Negovanje takvih bolesnika zahteva posebno školovanje. Ishrana takvih bolesnika je vrlo specifična. Bez dobrog tehničkog osoblja koje mora biti neprekidno prisutno nema uspeha. Najmanja tehnička neispravnost aparata, neobučenost osoblja koje sa njim radi ili nedovoljno iskustvo u tumačenju efekata veštačkog disanja moglo je da bude pogubno za bolesnika.

 

U međuvremenu, kao posledica novih naučnih otkrića, hirurške intervencije su postale smelije, kreiraju se nove operativne tehnike, samim time i operacije postaju komplikovanije i dugotrajnije. U operacione sale ulazi aparatura za veštačku ventilaciju koja se kombinuje sa anestetičnim gasovima, anesteziolozi bivaju obučeni kroz svoju specijalizaciju da rade sa takvom, vrlo komplikovanom aparaturom, kako za vreme tako i posle operacije. Pre nekoliko godina bolesnik je za vreme anestezije i operacije disao spontano, kasnije se ustanovilo da je to disanje kod većine bolesnika bilo nedovoljno, naročito za vreme dugotrajnih operacija. Anesteziolog bi tada ručno ventilirao bolesnika, dok uskoro u aparat za anesteziju bivaju ugrađeni respiratori, pa je ručna ventilacija bila zamenjena mašinskom. U početku samo kod dužih intervencija, a kasnije skoro kod svih intervencija.

 

Anesteziolog je u pojedinim situacijama imao potrebu za nekoliko pari ruku, pa mu je svaki dobar respirator bio od presudne važnosti, jer mu je oslobađao ruke.

Tako su nastale dve grupe lekara koji su bili stručnjaci za sve komplikovanije respiratorne intervencije i sve pouzdanije, ali sve komplikovanije mašine. Bili su to lekari odeljenja za respiratornu insuficijenciju i anesteziolozi. Ostali specijalisti su znali da se ništa u te aparate ne razumeju, a način njihove upotrebe je izgledao tako komplikovan i rizičan, te je više odgovarao inžinjeru nego doktoru. Zbog toga ostala bolnička odeljenja šalju svoje bolesnike sa ugroženim disanjem ili naglim prestankom disanja i zastoja srca na odeljenje za veštačku ventilaciju. Ubrzo se hirurška operativna tehnika počinje da menja pod uticajem savremenog instrumentarijuma, tehničkih pomagala, novih anestetika, anesteziološke, radiološke i laboratorijske aparature. Ukazuje se potreba da se teški bolesnici, i to ne samo postoperativni, nego i preoperativni, koncentrišu po grupama oboljenja, pa se na specijalističkim odeljenjima većih zdravstvenih centara stvaraju odeljenja IN.

Pre dolaska prof. De Brauna, anesteziolozi, kojih je bilo malo, slali su bolesnike koji još nisu dobro prodisali posle operacije ili bolesnike kojima je bila neophodna veštačka ventilacija posle operacije na odeljenje za veštačku ventilaciju.

Međutim, za bolesnika, pa i za hirurga je bitno da se bolesnik nalazi pod kontrolom operatora. Stvaranje postoperativnih rekaverija, intenzivnih nega kod operativnih velikih zahvata na srcu i krvnim sudovima, kao i teških trauma, mozga (kod politrauma)[13] i kod dugotrajnih operacija mozga, iziskivalo je sve različitije i dugotrajnije respiratorne intervencije, gde su anesteziolozi bili članovi tima operatora što je iz osnova menjalo koncepciju jednog bolničkog odeljenja gde je koncentrisano znanje i stručnost za veštačku ventilaciju.

 

Srčana hirurgija prva organizuje IN koje se nalaze u sklopu operacionog bloka. Bilo je mnogo opravdanih razloga za takav stav jer srčani bolesnici su posle operacije skoro svi prvih 24 sata bili veštački ventilirani, ali je bilo potrebno da budu u blizini operacionih sala ukoliko dođe do potrebe za ponovnim hirurškim intervencijama.

Opšta hirurgija koja se sa svojim operacionim salama nalazi u istoj zgradi odvaja nekoliko prostorija i takođe formira svoju IN.

Broj teških saobraćajnih nesreća gde dolazi do akutnih povreda mozga i kičmene moždine, urođenih mana mozga kod male dece, sve više potvrđuje Nikolina nastojanja da se i na neurohirurgiji izgradi i organizuje IN u blizini operacionih sala.

Lekari koji su umeli da se bave tim „čudnim mašinama“ sa mnogobrojnim dugmićima koji su šištali i pištali, alarmirali zvučno, ali i bezvučno, trepćući nekim sitnim raznobojnim lampicama, bivaju sve više odmenjeni anesteziolozima.

Nikola je sve češće uz saglasnost neurohirurga zadržavao one operisane bolesnike kojima je bila neophodna postoperativna potpora ugroženog i nedovoljnog disanja. Bolesnik ne bi bio probuđen u operacionoj sali, nego bi bio prenet u postoperativnu sobu koja je bila toliko uzana da bi jedva uspeli da uguraju aparat za veštačku ventilaciju. Bili su to vrlo loši uslovi za vođenje postoperativnog lečenje, ali od nečega se moralo početi.

 

Zemun je ipak bio Nikoli odlična škola. Pokušao je ovog puta da izuzetnom pažnjom i zalaganjem nadoknadi sve što je izgledalo nemoguće u tako lošim uslovim nege tako teških bolesnika. Sva sreća po Nikolu, ti prvi slučajevi su se završavali na opšte zadovoljstvo neurohirurga i anesteziologa bez komplikacija. No, Nikola je iz iskustva znao da to neće biti uvek tako. Svaki bolesnik na neurohirurgiji koji je stavljan na respirator[14] zahtevao je ne samo posebnu pažnju nego i posebnu negu. Bio je to veliki napor jer personal nije bio obučen da radi sa takvom aparaturom, niti su te prostorije imale potrebnu monitorsku aparaturu da bi se bolesnikovo stanje pratilo iz minuta u minut.

Znao je Nikola još onog prvog dana kada je došao one slobodne subote da pregleda odeljenje da će imati dosta problema dok ne dobije saglasnost da se izgradi IN i dok se ne nabavi adekvatna aparatura kako za operacione sale tako i za IN. Imao je iza sebe veliko iskustvo, kako u odnosu na svoje kolege hirurge tako i na ostale specijaliste koji bi morali da oforme tim koji će kreirati novu filozofiju u postoperativnom, pa donekle i u preoperativnom lečenju bolesnika.

 

Činilo mu se da će tu biti mnogo diskusije i sastanaka dok se učini korak unapred.

Dešavalo se sve mnogo brže nego što je očekivao.

 

Profesor Langenberg je često prisustvovao kongresima po svojoj službenoj dužnost, pa bi donosio sveže vesti o novinama koje su se pojavljivale u neurohirurgiji. Vićenco je pak bio hirurg koji je želeo da stalno napreduje u svojoj struci i da bude savremen neurohirurg. Osetio je Nikola da je Vićenco bio punokrvni Mediteranac koji je odrastao i školovao se na obalama Severnog mora, te je bio vrlo uzdržan kod prihvatanja novina. Želeći pre svega da se uveri da uspeh u novom tretmanu nije igra slučaja.

Operacije na krvnim sudovima mozga su bile oduvek vrlo delikatne sa neizvesnim ishodima. Bilo je mnogo toga još nepoznatog. Kad treba započeti takve operacije? Odmah po dijagnostikovanju oštećenja krvnog suda ili tek kada se krvarenje stabilizuje?

 

Lajdenska klinika je zastupala mišljenje da se što pre pristupi operativnom zahvatu. To je značilo da bolesnik mora biti što pre pripremljen za operativni zahvat, a to je opet značilo da se razna ispitivanja opšteg stanja bolesnika moraju izvršiti vrlo brzo. Nesumnjivo da je bio potreban tim raznih specijalista dobro upućenih u problematiku takvog jednog zahvata. Jedan od najupućenijih morao je svakako biti anesteziolog. Težak i dugotrajan zahvat morao je da pruži potpuni komfor hirurgu, što je značilo da neurohirurg mora biti oslobođen brige o opštem stanju bolesnika. Bio je još jedan novi momenat kod operacija na krvnim sudovima koje su tek bile u povoju. Bio je to rad pod mikroskopom koji je učinio da se operativno obrađuje ono što je nekada bilo nevidljivo.

 

Svi ti uslovi počeli su da menjaju, ne samo karakter operacija, nego i karakter hirurga. Staložen, vrlo precizan i strpljiv rad nametao je jednu potpuno drugu atmosferu u operacionim salama. Mir, tišinu ili odabrana muzika, bez trke, bez nervoznih povišenih glasova, bez lupanja klompama o pod, ako se slučajno dodao neki pogrešan instrument. Anesteziolog je morao da vodi brigu o opštem stanju bolesnika, posebno o arterijskom pritisku. Previše visokog pritiska bi otežao operaciju na obolelom krvnom sudu, koji bi postajao rigidan, a u slučaju oštećenja ili prskanja aneurizme[15], dolazi uvek do obilnog krvarenja, te onemogućava rad pod mikroskopom, jer je vidno polje prekriveno krvlju.

 

Mnoge klinike su za vreme operacije na samom krvnom sudu uspostavljale kontrolisanu hipotenziju[16] koja bi omogućavala neurohirurgu lakše manevrisanje sa oštećenim krvnim sudom, a u slučaju krvarenje ili prskanja aneurizme, mnogo manji gubitak krvi, a samim tim preglednije polje rada zbog manjeg prisustva krvi.

 

Da bi se ovakav metod rada uveo, moralo se mnogo šta promeniti u dosadašnjem radu, a pre svega, moralo se pristupiti izgradnji IN. Uz to je morala da se nabavi i adekvatna monitorska aparatura i respiratori[17] koje neurohirurgija nije posedovala, nego ih je Nikola pozajmljivao od Janka i sa opšte hirurgije.

 

Vićenco i Nikola su napravili globalne planove za građevinske radove i za opremu buduće IN i prezentirali ih profesorima. Uskoro su na veliko iznenađenje dobili saglasnost na projekte. Odobrena su od strane bolnice i materijalna sredstva.

Moralo se pristupiti poslu. Bio je u svom elementu. Sastanci, građevinski projekt, testiranje aparature pa izbor i kupovina, a u isto vreme i obuka personala buduće IN.

Pored svakodnevnog operacionog programa i novog posla na neurohirurgiji, bio je on još uvek član tima anesteziologa. Pred njim su stajali mnogi zadaci koji još nisu bili ispunjeni.

 

Formiranje tehničke službe samo za anesteziju, bilo je započeta, ali još uvek nedovršeno.

 

Rekaveri-rum je morao što pre da se izgradi. Međutim, nigde nije bilo mesta u staroj zgradi hirurgije. Hirurška odeljenja su bila često daleko od operacionog bloka i dosta raštrkana. Bez obzira na vrlo dobar sistem razglasnih uređaja, dobro obučenog srednjomedicinskog kadra koji je bio pretežno obučen za negu bolesnika, nije bilo uvek moguće odvojiti jednu, a ponekad i više sestara koje bi neprekidno bile pored tek operisanih bolesnika. Pokazalo se da je i pored bezbedne anestezije u operacionoj sali, bolesnik posle završene operacije još uvek u nestabilnom stanju najmanje sat do dva, pa i duže. Najmanja nestabilnost opšteg stanja bolesnika koja nije na vreme primećena i otklonjena kod tek operisanog bolesnika mogle su da imaju fatalne posledice.

 

Zato je recoveri-rum[18] bio neophodan, u kome bi bio dobro obučen personal sa potrebnom aparaturom uz prisustvo anesteziologa. Tek kada bi bolesnik bio potpuno budan, uz stabilne vitalne parametre, mogao bi biti transportovan na odeljenje, kome je pripadao do operacije, radi dalje nege i lečenja.

 

Profesor je uslovio svoj dolazak na fakultet dobro opremljenom laboratorijom koja bi bila u stanju da prati i analizira pojedina naučna ispitivanja. Za sada je bila obezbeđena prostorija, potrebna aparatura i jedan laborant. Međutim, bilo je jasno da u toj laboratoriji nedostaje stručno lice koje ne bi samo kontrolisalo nego i kreiralo analize koje bi potkrepljivale kliničke rezultate.

 

Očigledno da je profil takvog čoveka bio inžinjer hemije ili tehnologije. Bilo je teško ubediti upravu bolnice i fakulteta da anesteziji treba inžinjer takvog profila. No, taktika i diplomatija profesora de Brauna je to uspela. Uskoro je raspisan konkurs za takvo mesto. Bilo je takođe teško poverovati da bi neko od inžinjera imao predstave šta bi on ispitivao i uopšte radio na nekoj anesteziji. Profesoru i Nikoli je jasno da mladi inžinjer mora prvo da nauči jezik medicine i anestezije, jer mu inače neće biti jasno šta će on među anesteziolozima.

Komisija za izgradnju nove bolnice 21. veka u kojoj je Nikola bio predstavnik instituta anestezije radila je punom parom. Bila je to simbioza lekara raznih specijalnosti, koji su se polako transformisali u „građevince“, a inžinjeri od arhitekata, građevinaca do elektroničara i ekonomista u „lekare“. Svi su morali da nauče jezik na kome bi se mogli da sporazumevaju.

 

Pre svega su traženi planovi svih bolničkih odeljena i instituta o njihovoj viziji razvoja u 21. veku. Dužnost komisije je bila da sve te zahteve stavi u realan okvir i da se na bazi toga sa tehničkom grupom inžinjera i grupom ekonomista uobliče u nacrte i građevinske planove koji bi bili u granicama predviđenih materijalnih mogućnosti.

Prvi zadatak komisije bio je modernizacija zastarele bolnice[19] kako bi se premostile godine zidanja nove bolnice. Na tom zadatku je komisija imala mogućnost da se dobro upozna, da savlada „jezik“ komunikacije kako među samim lekarima specijalistima, tako i među inžinjerima, graditeljima raznih disciplina. Taj zadatak je bio urgentan. Očekivalo se da se za godinu dana mogao da ostvari. Odmah zatim se pristupilo ka mnogo težem i odgovornijem zadatku – zidanju nove bolnice 21. veka.

 

Bilo je potrebno dosta strpljenja, sposobnosti za komunikaciju, entuzijazam i diplomatiju – moralo se opet učiti. Da bi se sve stiglo, malo se spavalo. Umor se nije priznavao jer je bio kompenzovan velikim izazovom koji je bio pred komisijom.

 

Putovalo se da bi se posetile moderne velike univerzitetske bolnice po Nemačkoj, Norveškoj, Švedskoj, Danskoj, Finskoj i Americi. Cilj je bio uočiti i razgovarati o dobrim i lošim iskustvima modernih bolnica koje su već bile organizovane i opremljene za idući vek.

 

Nikola nije bio sam, imao je čitav tim ljudi koji su mogli da mu pomognu. Često bi se vraćao u mislima na svoje dane provedene u Zemunskoj bolnici i na iskustva koja je tamo stekao.

–       Činilo mi se da nikada ne bih mogao da postignem sve ono što sam postigao u Lajdenu, da nisam imao iskustva iz Zemunske bolnice, ali ni bez jednog čovek kao što je bio Han, koji je imao viziju i znao mesto anestezije u savremenoj medicini koja je bila slična mojoj. Bez njegove energije, snalažljivosti i poznavanja naše lekarske psihe i njegovog prijateljstva, ne bi se ostvarilo ono što smo zajedno predvideli našim petogodišnjim planom.

–       Šta si naučio?

–       Naučio sam od Hana da nije dovoljno samo znati i imati dobre ideje, nego ih treba u pravo vreme izložiti. Okolina me je naučila kako se treba ponašati.

–       To je sigurno, inače ne bi stigao dovde dokle si stigao.

–       Možda, ali shvatio sam da nema nikakvog razloga da se čovek uzbuđuje, ljuti, dokazuje, nego se mora potruditi da nađe način i neoborive argumente.

–       U početku sam ja hteo sam da dokazujem kada sam bio u pravu ili ljut, ali nisam mogao da kažem šta hoću jer je moj holandski bio oskudan, a i na nemačkom mi je bilo teško da vodim velike rasprave. Međutim, učeći me holandskom jeziku naučih da kažem – ja sam ljut.

–       Ha, ha! Ispravljali su te, mršteći se i govoreći „ne ljut“ nego „tužan“ ili „razočaran“.

–       Mislio sam da je to licemerje. No, brzo sam uvideo da je Holanđanin retko ljut, bolje rečeno, da to ne želi da pokaže. Za sve ove godine predsedavao sam mnogim sastancima, diskutovao na mnogim kongresima, retko sam video nekog Holanđanina da se dekompenzovao, da je eksplodirao, da je u diskusiji nekog uvredio. Na pitanje „kako ste“ skoro uvek odgovara „odlično“. Kasnije sam razumeo ono što mi Jugosloveni gastarbajteri retko naučimo. Na žalost, to mnogi od nas neće nikada ni razumeti, a kamoli naučiti.

–       Hoćeš da kažeš da taj holandski narod zna da od ljutnje, svađa i INATA nema koristi. Kuknjava, neprekidna priča o problemima, i naše večno nezadovoljstvo ne uliva poverenje, probleme treba rešavati, a ne samo ih saopštavati. Uspeh se ne postiže samo znanjem nego i pristojnim ponašanjem, ljubaznošću i diplomatijom.

–       Tačno, od protivnika treba stvarati prijatelje, a to se postiže sa mnogo takta uz dobru argumentaciju onog što se predlaže ili želi da postigne. Poverenje se ne osvaja nego se zaslužuje.

–       To nije bilo moguće u Zemunskoj bolnici jer je svako verovao da sve zna.

–       Tačno, jer je kod nas sramota ne znati, mislim da je bitno naučiti poštovati mišljenje drugih, ali i tražiti dokaze za mišljenja i predloge, osloboditi svoju okolinu od straha od neznanje. Naučiti ljude da niko nije nepogrešiv i da niko nije sveznajući.

–       Zar vi anesteziolozi niste pokušali da uvedete novine zbog kojih ste i poslani na specijalizaciju?

–       Ne, nismo, sa današnjeg aspekta bih rekao da je neko od rukovodioca zdravstvene službe video u inostranstvu šta rade anesteziolozi i želeo da to takođe presadi i kod nas. Donet je propis, uvedena je specijalnost, ali im nije jasno formulisano mesto među specijalistima, njihova prava, odgovornost i obim rada.

–       Znači, prepušteno je vama da se sami izborite?

–       Mi anesteziolozi nismo uvodili nikakve novine. Mi smo samo naučeno želeli da primenimo. Želeli smo da u bolnici preuzmemo odgovornost za sigurnost bolesnika na operacionom stolu. To je bilo moguće samo ako se uvedu novi kriterijumi i zatraži odgovornost kod onih specijalnosti koje su tvrdile da su odgovorne za posao koji obavljaju, a de fakto to nisu bili.

–       Gde ste tada pogrešili?

–       Mi nismo nigde pogrešili, mislim da je jedino način na koji smo se borili morao da bude drukčiji.

–       Nisi mi jasan!

–       Kada smo se našli u ustanovi u kojoj su naši najosnovniji zahtevi izazvali veliki otpor, niko nas nije nauči kako se mora da postupa. Mi smo bili učenici tih šefova koji su se slično nama ponašali kada su bili mladi. Izgubili su izuzetno mnogo vremena i snage dok su uspeli da izvojuju ono što je tada za njih bilo bitno, što im je otvorilo put prema karijeri koju su želeli da naprave. Kad su stigli tamo gde su želeli, bili su premoreni, pa su se grčevito držali postignutog. Naravno, sve je to bilo još tragičnije, što je prestalo da se ceni znanje, što je preovladao strah od onih na položaju, od onih koji su bili „partijski jaki“. Znanje je bilo opasno, a „zavadi pa vladaj“ bilo je neophodno. Greške zbog neznanja, ma kako bile fatalne, nisu bile opasne. Životi običnih ljudi ne vrede mnogo. Greške zbog nepoznavanja partijske discipline ili pak različitog mišljenja od stava Partije bile su pogubne.

–       Kada sada sve to znaš i razumeš, zar ti se ne pojavi želja da se vratiš, zar ne pomisliš kada bi se vratili vi koji ste stekli i znanje i hajde, da to nazovem iskustvo u ophođenju sa problemima i ljudima, šta bi sve uspeli da učinite u otadžbini?

–       Ti znaš koliko godina mi je bilo potrebno da se ne osećam kao dezerter. Kada to kažem, nisam potpuno iskren, osećam se to još ponekad. Međutim, shvatio sam da odlaskom na kongrese i godišnje odmore, da ono što smo naučili pozitivno u ovoj Evropi, ne bi moglo da se ostvari u našoj zemlji. Jer, prvo treba izmeniti sistem koji vlada i koji ne bi dozvolio uvođenje nikakvih novina.

–       To se ipak ne može da zna, jer skoro se niko ne vraća.

–       Zato se i ne vraćaju jer znaju da bi trud bio uzalud. Reskirali bi svoju ličnu egzistenciju i egzistenciju svoje porodice.

–       Ti veruješ da će takvo stanje dovesti do velikog kraha jednoga dana?

–       Na žalost, ja sam u to ubeđen. Uskoro će doći do velike eksplozije i verovatno raspada Jugoslavije. Svima je kriva ona druga republika ili pokrajina, verujući da će, ako se osamostale, uspeti da se izvuku iz broda koji tone. Ono što ih još drži to je strah od vojske i policije na čijem je čelu još uvek, mada ostareo i bolestan, Josip Broz.

–       Veruješ li da će sve to dovesti do građanskog rata?

–       Ne verujem, jer to bi bila ludost, ali poznajući naš mentalitet, plašim se toga.

 

 

 

X                      X                          X

 

–       Sinoć sam pregledao projekt izgradnje IN na neurohirurgiji. Potpuno sam saglasan sa vašim predlogom izgradnje, takođe i sa proširenjem i renoviranjem operacionih sala. Jedino ćeš morati da izdejstvuješ potpis prof. Langenberga da neće nikada koristiti sve tri operacione sale u isto vreme. Treću salu mogu da prihvatim samo kao rezervnu salu.

–       To sam već dobio od profesora.

–       Molim te, Nikola, ja znam da si i ti taktičar i da možda misliš da će ti uspeti da dobiješ personal i za tu treću salu, ali to zaboravi.

–       Pošto neurohirurzi rade honorarno još u dve bolnice, kao što znaš, ta opasnost neće postojati, čak i da sam ja imao takve namere.

–       Ne znam kako tebi sve to uspeva, naizgled, bez velikih napora. Iskreno rečeno, kada si pre mesec dana spomenuo da postoji mogućnost reorganizacije neurohirurgije, nisam verovao da je to realno. Još manje da će se sve događati tom brzinom.

–       Pošto si se ti složio sa planom izgradnje, mi od ponedeljnika počinjemo sa građevinskim radovima.

–       Kako to mislite da izvedete? Koliko nedelja mislite da zatvorite operacione sale?

–       Baš ni jedan jedini dan.

–       Ti si postao gori Holanđanin nego mi, misliš da će svet da propadne ako se ne bude radilo nekoliko dana. Kako mislite to da izvedete?

–       Može, sa kolegom Vićencom i građevinarima smo napravili plan i to je naša briga.

–       OK. Druga tačka danas. Pregledao sam projekt tvoje disertacije i mogu ti reći da sam oduševljen. Tema je vrlo moderna i mislim da se od takve teme može napraviti internacionalni projekt. „Uticaj anestetičnih gasova i para na zdravlje anesteziologa“. Hm, imam utisak da je možda popularnije ako staviš mesto anesteziologa „na zdravlje personala operacionih sala“. Time ćemo lakše dobiti supsidiju iz fonda za preventivu Ministarstva zdravlja, pa će i hirurzi i srednjomedecinsko osoblje biti zainteresovani za takav projekat. Ono što u projektu nisam video, to je tvoj prvi rad koji je objavljen u Jugoslaviji.

–       Naravno da nisi, jer te još nisam naučio da govoriš taj jezik, pa ne bi ništa razumeo. Ukratko, rad je bio informativan, objavljen kao pregled drugih ispitivanja uz napomenu da postoji verovatnoća da anestetične pare i gasovi mogu biti vrlo štetni u koncentracijama u kojima se nalaze u operacionoj sali za vreme anestezije.

–       Niste radili nikakve eksperimente?

–       Ne, nismo, jer zato treba dosta materijalnih sredstava, to sam naznačio u projektu, verujući da ćeš da odustaneš da me i dalje proganjaš sa disertacijom.

–       To će biti moj posao da obezbedim sredstva iz fonda za prevenciju Ministarstva zdravlja. Mislim da će to oni finansirati.

–       Imam nešto skupljene inostrane literature te. Ako ti treba argumentacija, možeš od mene da je dobiješ. Pošto smo mi imali uvid u rusku literaturu. Autor kolega anesteziolog iz Moskve uradio je jedan jednostavan eksperiment. Utvrdio je da je kod koleginica koje su bile u drugom stanju dolazilo do spontanih abortusa i to po nekoliko puta u prvim mesecima trudnoće. Kada su ih udaljili iz operacione sale ili ih poslali na bolovanje rađale su normalnu decu.

–       Baš zanimljivo, hajde da ja prvi krenem na posao da nađem sredstva, ti skupljaj literaturu. Popodne imam sastanak sa komisijom za naučna istraživanja, pa ću da porazgovaram sa našim eventualnim mladim šefom laboratorije da vidim na koji način ćemo da utvrdimo koncentracije gasova u vazduhu operacione sale, a kako utvrditi koncentracije koje imaju anesteziolozi za vreme osmočasovnog radnog vremena u krvi ili možda u izdahnutom vazduhu?

Jesam li shvatio glavni problem celog ispitivanja?

–       Potpuno, to je jedan od glavnih problema koji još niko nije tačno izmerio, naravno, da će ih biti još više. Ti baš ozbiljno misliš da ja moram da promoviram?

–       Zar je moguće da te ovakva tema ne zanima? Zar te ne intrigira da se naučno dokaže šta je posredi?

–       Već sam ti jednom rekao, ja sam kliničar i uživam u svom poslu. Da sam u Holandiju došao u tridesetim svojim godinama možda bih želeo i da se bavim naukom. No to se u mojoj zemlji nije moglo. Ono što se kod nas radi, to rade povlašćeni doktori, članovi Partije i to na projektima za koje su velike institucije zainteresovane, gde ovakva sitna riba nije mogla ni da prigviri.

–       Sada si u Holandiji, ja mislim da nikada nije kasno. Zaboravljaš da je ovo fakultet, naučna ustanova, a da si ti docent. Dakle, kliničaru, pomoći će ti oni koji se bave naukom. Tema je izvanredna i ti ćeš da doktoriraš i tačka.

–       Kažeš, mladi šef laboratorije, znači da se neko javio na konkurs.

–       Jeste, ali još nije rešio da li će se tog posla prihvatiti.

–       Idemo dalje, šta je na redu.

–       Rekaveri-room.

–       Mogu da ti kažem da imaš veliki uticaj na mene, učim ja od tebe. Počeo sam da šetam po bolnici i da zavirujem u svaki ćošak. Mi takvu prostoriju moramo da imamo pored operacione sale. Na žalost, sve kombinacije koje sam pravio nisu bile izvodljive. Dakle, tražim ja hitno svoju sekretaricu i nje nigde nema. Baš sam bio ljut. Janko me je tražio zbog nečega da odmah dođem u operacionu salu; šta vidim prolazeći kroz hodnik operacionog bloka? Postoji balkon sa druge strane na kome se naše sekretarice sunčaju kada je lepo vreme. Molim te, ispitaj, meni se čini ako se taj balkon po širini produži onda mi imamo „sobu za buđenje“.

–       Dakle, sada si me stvarno iznenadio, alal vera, ja sam znao za taj balkon ali mi ta ideja nije na pamet pala. Mislim da će to moći, ako ti nađeš pare, jer ja se sada posle neurohirurgije ne smem da pojavim pred bolničkom komisijom. Bojim se da će me vratiti za Jugoslaviju.

–       Sledeće, kod mene je tehnička služba. Dobio sam prostorije za njih i možemo da raspišemo konkurs za još dva tehničara. Jedino nisam zadovoljan sa šefom Ad van Bajnenom. Tu se ne slažem sa tobom, mislim da je uobražen tip i stalno mi udara neku kontru.

–       Mislim da je neobično sposoban mlad čovek. Zahvaljujući njemu, imamo jednu od najsposobnijih tehničkih službi u bolnici. Mislim da ti se niko nije požalio od kada on vodi tehničku službu da je neki aparat za anesteziju ili monitor bio u kvaru za vreme anestezije.

–       Molim lepo, ti si mu pretpostavljeni. Ako nema problema na poslu, ja sam oduševljen. Jedno prijateljsko pitanje?

–       Izvoli!

–       Zašto su Janko i Dragu nezadovoljni? Ne moraš da odgovoriš ako nećeš.

–       Mislim da nije reč o nezadovoljstvu poslom ili našim funkcionisanjem. Reč je o zaradi kojom se plaća naš rad.

–       Moj utisak je da nismo malo plaćeni u odnosu na druge anesteziologe na univerzitetima Holandije. Naravno da je anesteziolog u privatnim bolnicama bolje plaćen, ali je i njegov položaj mnogo nestabilniji i sa druge strane mnogo više radi, te mu je bruto prihod veći od našeg, ali su mu i dažbine mnogo veće. Da li si i ti nezadovoljan?

–       Ja sam zadovoljan, čak moram da ti priznam i previše.

–       Kako sad ja to treba da razumem?

–       Teško da ćeš moći. Zadovoljan sam jer je moja porodica zadovoljna. Mi nemamo nikakvih problema, sem što se Vesna još uvek plaši plavih koverata koje šalje poreznik. Uvek joj se čini da nećemo imati dovoljno para da platimo porezu.

–       Ha, ha! Vesna je divna. Verovatno misli da ćeš kao kod Čarlsa Dikensa da budeš zbog poreskog duga u zatvoru.

–       Znaš, teško je nekome iz naših „socijalističkih zemalja“ da se navikne da je ovo slobodna zemlja u kojoj postoji zakon, pa da se i državi može da sudi, ako pogreši. Možda ima tu i jedno opravdanje za Dragua i Janka. Živeti od rođenja u nemaštini i strahu da li će ti i sutra biti tako dobro kao i danas, a svestan si da danas nije dobro, ali od tog sutra – bojiš se neprekidno. Često se događalo da će biti možda mnogo gore. Zato pokušavaš da živiš samo danas. Život čoveka koji nema budućnost je strašan. Odjednom kao nekim čarobnim štapićem sve se menja, živiš sasvim jedan drugi život. Život o kome si samo sanjati mogao. Čak ga ni na filmu nisi video, jer si godinama gledao samo filmove socrealizma. Međutim, krećeš se u holandskom društvu koji su bolje situirani od tebe. Prvo pomisliš da oni nisu ništa snalažljiviji i pametniji, znači njih plaćaju više nego tebe. Zavidljivost i ljubomora je ljudska osobina.

–       Razumem te šta hoćeš da kažeš, ali teško se može nadoknaditi propušteno. Mi svi ovde primamo platu kao službenici univerziteta i dogovorili smo se i to ste svi pristali da onoliko kolika nam je plata, još toliko dobijamo iz fonda privatne prakse. Znači, nemamo svi iste prinadležnosti. Ja primam više nego Popesku, a nas obojica primamo više nego ti i Janko. Zašto ako nisu zadovoljni ne dođu kod mene i ne žale se?

–       Običaj naš je da se mi svuda žalimo, ali nikada tamo gde treba?

–       Odakle ta navika? Molim te, reci mi šta se time postiže?

–       Ništa, pa nas verovatno to baš i čini nesretnim. Poznato je da slovenske nacije vole da sami sebe sažaljevaju.

–       Možda treba da pravimo godišnji obračun tako da svako vidi koliki su prihodi odeljenja anestezije, koliki su troškovi i kako je izvršena raspodela. S jedne strane, Janku je stalno malo lekara u operacionoj sali, a ja naglašavam: što nas ima više, to će nam i prinadležnosti biti manje. Molim, gospodo. Tu je čista računica. Ako se jedan kolač deli na celu porodicu, što je više članova porodice, to je parče kolača manje.

–       Možda je problem u tome što se ne zna koliki je kolač?

–       Hoćeš da kažeš da se misli da ja uzimam krišom i ne delim kolač na ravne delove? Šta je bilo, zašto ćutiš? Jesam li pogodio?

–       Ne, niko ne sumnja! Ali se razmišlja da li u nekoj drugoj zemlji ili na nekoj drugoj klinici, ipak ne može više da se zaradi.

–       Razlike su minimalne.

Ušla je sekretarica. Nikola je zamoljen da se hitno javi

–       Vićencu.

–       Vićenco, o čemu se radi?

–       Molim te, izvini što te uznemiravam na sastanku, ali sada su nam hitno prebacili bolesnika sa teškim moždanim krvarenjem. Mislim da ga moramo odmah operisati. Međutim, stari je srčani bolesnik, dugogodišnji šećeraš sa visokim pritiskom i lošim bubrezima.

–       Odmah stižem!

–       Hitan slučaj, profesore, moram da prekinem sastanak. Izvini!

–       Zašto se Vićenco nije javio Janku koji koordinira program, mogao je neko drugi da te zameni?

–       Mnoge poslove za dobrobit odeljenja ne bi uspevao da uradim da moj odnos prema kolegama nije ovakav. Evo posle ovoliko godina koliko radim u ovoj bolnici svi hirurzi znaju da mogu da mi se obrate kad god im zatrebam.

–       Sa takvom organizacijom života nećeš daleko doterati.

–       Gospodine, nisi u pravu, stigao sam čak do Univerziteta u Leidenu. Veruj mi da je to daleko, mnogo daleko od jednog malog mesta u Jugoslaviji gde sam počeo svoju lekarsku karijeru.

–       Ti si vrlo obdaren čovek, jedino šef koji te ima mora da vodi računa da od raznih stresova ne dobije infarkt. Gubi se!

 

X                             X                          X                          X

 

 

 

–       Bolesnik star 60 god. Primljen na neurologiju juče popodne. Nesvestica, povraćanje, dezorijentisanost. Visok krvni pritisak 220/120, koji se i pored terapije antihipertenzivima održava sve do jutros. Dijabetičar^[20], visok šećer u krvi 16 mmol na litar. Stari bubrežni bolesnik, urea 12 mmol, kardiološki pacijent godinama. Mitralna stenoza, operisan pre pet godina, ima veštački zalistak. Neurološki i rendgen nalaz pokazuje krvarenje u mozgu. Bolesnik je komatozan od pre nekoliko minuta. Neurologija šalje bolesnika na neurohirurgiju radi operacije.

–       Vićenco, mislite li vi to da operišete?

–       Na snimcima se vidi velika kolekcija krvi u mozgu i dislokacija na levo. Mislim da bismo morali da otvorimo i da dreniramo. Bolesnik je univerzitetski profesor hemije, poznat naučnik u zemlji i inostranstvu. Za anesteziologe je on bolesnik sa visokim stepenom rizika. Pogledao sam nalaz kardiologa i mislim da ako vi smatrate da je operacija neophodna, mi smo spremni za intervenciju.

–       Šta ste se dogovorili, gospodo?

Ušao je profesor Langenberg brzim korakom u lekarsku sobu.

–       Mi smo spremni, profesore.

 

Bila je to duga i teška operacija. Velika aneurizma koja je prosto eksplodirala u mozgu. Sam tok operacije je prošao bez problema. Korišćena je tek nabavljena nova aparatura. Četvorokanalni monitor na kome je na prvom kanalu bio EKG[21] koji je beležio na ekranu svaki otkucaj srca, na drugom kanalu je bila krivulja arterijskog pritiska koji se merio permanentno preko posebnog uređaja i igle koju je Nikola uveo u arteriju. Na trećem kanalu videla se krivulja koncentracije ugljen-dioksida u izdahnutom vazduhu. Na četvrtom kanalu merila se periferna cirkulacija.

Bile su ukopčane tri infuzije. Jedna od njih je bila napunjena rastvorom natrijum-nitroprisidom koji je obarao krvni pritisak. Kontrolisale su se razne laboratorijske analize koje su svakog trenutka mogle da se uzmu iz kanile koja se nalazila u arteriji, a koje su davale pregled opšteg stanja bolesnika, njegovih elektrolita, parcijalnog pritiska kiseonika i ugljen-dioksida koji su između ostalog ukazivali na pravilnu razmenu gasova u krvi. Opšte stanje bolesnika bilo je dobro.

Sada je vrlo mala količina anestetika i analgetika korišćena, bolna faza otvaranja lobanje je prošla bez ikakvih primetnih simptoma opterećenja srčanog rada. Bubrezi su za jednog starog bubrežnog bolesnika bili vrlo vredni, količina je mokraća ne sat bila preko 8o ml. To nije bila objektivna količina, jer je bolesnik dobio manju količinu manitola, jednog medikamenta koji je smanjivao otok mozga. No normalno se davao u većoj količini, ali loši bubrezi su teško savlađivali to sredstvo, izbacujući ga mokraćom.

Pošto je otvorena tvrda moždana ovojnica, pojavio se mozak koji je bio otečen, sa jednim izlivom krvi koji se jasno video na površini mozga ali je bio okrenut prema dubini. Vicenco je oprezno instrumentima prodirao u dubinu.

Bila je tišina u kojoj se čuo samo aparat za anesteziju koji je ritmično ventilirao pluća. Prošlo je skoro tri sat kada je Bard uzviknuo.

–       Evo je ovde, vrlo je duboko. Krvni sud koji je prosto eksplodirao. Mislim da će se vrlo teško staviti klips i to možda dva. Nikola, pritisak?

–       90/55 puls, čuješ, ritmičan je 70.

–       Da li bi mogao da je spustiš na 70? Ispod aneurizme prolazi još jedan krvni sud, sklerotičan, jako je krt.

–       Suviše je rizično, srednji arterijski pritisak je još niži, srce je loše, pa ne bih da provociram probleme.

–       Hvala na objašnjenju, saglasan.

Dva minuta kasnije čuo se uzvik:

–       Klips stoji, možeš da polako dižeš pritisak.

Odahnuo je i smanjio količinu kapi hipotonika koje su lagao tekle u venu.

–       Pritisak 100/60, svi ostali parametri u granicama normale. Mislim da bi operator mogao da prekrije mozak gazom sa fiziološkim^[22] da proverimo hemostasu^[23], za to vreme sveža kafa je u sobi za „reanimaciju“. Bolesnik je stabilan.

–       Hvala gospodine, što brinete o hirurškom timu.

Još će dosta vremena proteći dok se bolesnik nađe u svom krevetu u postoperativnoj sobi. Za anesteziju će biti još dosta posla dok se lagano pritisak stabilizuje na vrednosti koji bi bile optimalne. S obzirom da je bolesnik bio dugogodišnji hipertoničar, postojala je opasnost da pritisak posle operacije naglo skoči, što može da kompromituje celu operaciju, dovede do komplikacija srčanog rada. Predstojalo je jedno dugo veče i noć.

–       Eh, kada jednom budu imali IN sa ovakvom aparaturom kao u operacionoj sali sa obučenim personalom! Ha, baš dobra ideja, pa prebacićemo celu aparaturu u šok-sobu, bolesnika probuditi tek ujutru.

Kolega Albahari koji je bio već nekoliko godina na specijalizaciji danas je bio dežuran, tako da će moći da se sa njim dogovori o ovakoj kombinaciji koja nije bila baš jednostavna. Sva sreća, doktor Albahari je bio savestan doktor, moglo bi se reći i presavestan. Specijalista anesteziolog za godinu dana kome nikada nije bilo ništa teško. Kod dugih operacija čak i onda kada nije bio dežuran zadnji je odlazio kući. Bio je neobično strpljiv i vrlo pouzdan. Srednjeg rasta, rano osedele kovrdžave kose, lepuškast, izgledao je ležerno, pa čak i nekako usporeno, što se nije očekivalo od jednog budućeg anesteziologa. Amerikanac, koji je želeo posle studija da vidi Evropu, pa ostao sve do danas – Amerikanac u Holandiji. Iz lekarske familije završio studije medicine u Amsterdamu. Vrlo obrazovan, nenametljivo duhovit uvek spreman za šalu.

Želeo sve da zna, imao je jednu beležnicu u kojoj je revnosno upisivao sve što je čuo na predavanjima i stručnim sastancima, ali najinteresantnija poglavlja su bila njegovi razgovori sa specijalistima na čijim je odeljenjima bio na stažu i njihova objašnjenja svojih postupaka za vreme operacija ili pak postavljenih pitanja koje stvarno ili navadno nije znao iz teorije ili prakse.

Bio je to dnevnik o znanju i neznanju njegovih učitelja ili pak o duhovitim odgovorima pojedinaca koji su pokušali da daju inteligentne i uverljive odgovore koji jedino nisu bili tačni.

Nikola je ostavio dr Albaharija u operacionoj sali i otišao da pripremi personal šok-sobe za dolazak pacijenta i da se pobrine da sve spremi kako bi mogli da ukopčaju mnogobrojnu aparaturu. Vrativši se u operacioni blok, video je hirurge koji su još pili kafu.

–       Gospodo, mislim da sada možemo ponovo da krenemo na posao!

Odmah su ušli u operacionu salu, pa promenivši rukavice i obukavši sterilne mantile i maske, krenuli su.

–       Operativno polje je suvo kao barut. Zatvaramo, Nikola. Molio bih te da javiš rendgenu da bih želeo da se bolesniku uradi jedena arteriografija.[24]

Nikola prošapta doktoru Albahariju:

–       Vreme je da popiješ kafu i da pojedeš neki sendvič, jer kasnije nećeš imati vremena sve dok se bolesnik ne vrati u šok-sobu.

–       Malopre sam se javljao da vidim šta će ostati za dežurstvo, još samo ginekolozi i kardiohirurzi rade, te je verovatno da ćemo morati da zamenimo kolege u dve sale.

–       Otom-potom, za sada na kafu.

Bolesnik je bio stabilan i sve je išlo dobro. Bilo je to neko nepisano pravilo da se kod rizičnih bolesnika retko kada nešto događa, ali zato gde se očekuje najmanje problema za vreme operacije tamo oni iskrsavaju u obilju. Međutim, postoperativno profesorove šanse su male. Mada je operacija izvršena za manje od dvanaest časova od krvarenja, bila je to velika aneurizma i priličan izliv krvi. Kvalitet krvnih sudova mozga, videlo se na snimku, bio je jako loš. Bolesnik je bio dugogodišnji šećeraš. Često posle ovakve operacije dolazi do spazma krvnog suda na koji je stavljen klips. Čitava regija koju ishranjuje taj krvi sud ostaje bez cirkulacije. Važno je za vitalne centre u mozgu koji bivaju ishranjeni od te arterije. Što je bolesnik stariji, šanse su mu manje. Sve u svemu, prognoza je bila loša. Iz razmišljanja ga trže glas profesora Langenberga.

–       Kolega, familija je kod mene u mojoj kancelariji. Da li biste bili ljubazni da ih obavestite o stanju bolesnika? Vićenco je na predavanju, a ja nisam u toku. Budite ljubazni!

Koliko god je bio nezadovoljan izabranom specijalizacijom anestezije, pa i prvih godina posle završene specijalizacije, ipak je to nezadovoljstvo bilo je ublaženo tim što anesteziolog nije tako često morao da razgovara sa familijom u ovako teškim i neizvesnim trenucima, a još veća prednost je bila što anesteziolozi nisu morali da pišu istorije bolesti, otpusne liste i da obavljaju ostalu administrativnu papirologiju, kojom su morali da se bave ostali specijalisti.

Ušavši u kabinet profesora Langeberga, ugleda prosedu, vrlo negovanu i elegantnu žena, visokog skoro nenaboranog čela ispod koga su ga radoznalo odmeravala dva ispitivačka crna oka. Sedela je u jednoj od profesorovih fotelji.

Nikola se predstavio naklonivši se. Dama je ostala da sedi u fotelji, u sobi je nastala neprijatna tišina. Ponekada bi Nikola odmah prelazio na direktan izveštaj o stanju bolesnika. Kada bi mu sagovornik bio osoba za koju je na prvi pogled mogao da zaključi da je obrazovana, prepustio bi posle da mu se postave pitanja. Da bi mogao da oceni šta može reći, a šta ne. Vaspitan u duhu beogradske škole, da se istina o beznadežnom stanju bolesnika nikada ne treba reći ni bolesniku ni njegovoj familiji, jer deluje deprimirajuće, morao je da prihvati stav zapadne medicinske filozofija gde se bolesniku i familiji ne krije istina. Tu istinu, bez obzira kako „zavijenu“ i saopštenu smatrali su đaci beogradske škole za veliki ekces i nehuman gest. „Ima vremena, saznaće je“, govorilo se.

 

Nikola je bio obavezan, jer je sada pripadao drugoj školi, da akceptira ovdašnje stavove. Zato je izbegavao da vodi ovakve razgovore. Kada ne bi našao nikakav drugi izlaz, pa se morao prihvatiti razgovora sa bolesnikom ili njegovom porodicom, birao bi nekakvu kombinaciju beogradskog i holandskog stava. Posmatrajući svoju sagovornicu i očekujući njeno pitanje, seti se jednog stiha koji je pre neki dan pročitao u poeziji Jovana Jovanovića Zmaja, koji je po profesiji bio lekar: „Uteši čoveka koji pati, ali ne obećaj ono što mu ne možeš dati.“

–       Doktore, vidim po vašoj odeći da dolazite direktno iz operacione sale. Kako je mom suprugu?

–       Operacija se završava, Vaš suprug je, verovatno vam je rekao profesor Langenberg, vrlo težak bolesnik, imao je prilično krvarenje u mozgu. Krvni sud je nađen, krvarenje je zaustavljeno. Na istom krvnom sudu nalazilo se još jedno proširenje koje je takođe moglo da dovede do ponovnog krvarenja, te je na to proširenje stavljen jedan metalni klips. Stanje vašeg supruga je momentalno dobro. Operaciju je podneo preko očekivanja dobro, jer vi znate od čega on sve boluje.

–       Znam i to vrlo dobro od čega on sve boluje. Mi smo četrdeset i pet godina u braku. Nije nikada imao vremena da o sebi vodi računa. Eksperimenti i laboratorija su uvek bili na prvom mestu. Postao je slavan, ali je uništio sebe. Kao što vidite, doktore, ja sve znam i zato želim da znam istinu. Profesor Langenberg je naš dugogodišnji dobar prijatelj i sasvim mi je razumljivo što je predložio da mi vi saopštite kako je protekla operacija, jer mi je rekao da ste vi danas bili njegov anđeo čuvar.

–       Vidi, vidi! Ko bi rekao da je naš uštogljeni i naizgled hladni profesor u stanju da tako nešto kaže! Niko me do danas nije popeo na nebo, niti mi je prikačio krila.

–       Dakle, anđele, kreni sada i ispričaj neku lepu priču.

–       Za sada mogu da Vam kažem kakvo je njegovo momentalno stanje. Operacija se završava, noćas će vaš suprug ostati pod anestezijom da bi mu pružili nekoliko sati da se oporavi u potpunom miru od teške i komplikovane intervencije Tek sutra ako svi rezultati budu takvi kakve očekujemo, probudićemo ga. Mislim da je preuranjeno davati ma kakvu prognozu. Za sve vas današnji dan bio vrlo naporan. Molio bih vas da se dobro odmorite, pa ćemo se sutra videti. Ako želite da se obavestite, u ma koje doba noćas o stanju vašeg supruga, ja sam uglavnom pored njega i moj broj pipera[25] je 787. Dobićete me direktno ako broj kažete telefonisti, ja sam doktor Vajnberg.

U kabinet uđe profesor Langeberg.

–       Nadam se da te je doktor Vajnberg obavestio o detaljima za koja ja nisam znao, jer nisam bio u operacionoj sali.

 

–       Jeste, i to vrlo iscrpno. Doktore, hvala vam najlepše na ljubaznosti i iskrenosti.

Nikola se naklonio i, izvinivši se, ode u operacionu salu.

 

 

XXX

 

 

[1] Aneurizma mozga – proširenje krvnog suda mozga sklonog prskanju. Operativnim zahvatom se na proširenje stavlja klips (klema), time se proširenje izoluje te ne može više da dođe do prskanja. Delikatna hiruška intervencija.

[2].Otok mozga koji se javlja kod velikih timora, zapaljivih procesa, krvarenja (trauma, aneurizma) ili začepljenja moždanih arterija.

[3] Čaušesku, predsednik komunističke Rumunije.

[4] Hooft docent – Stariji Univerzitetski docent.

[5] Pedel. Univerzitetsko odeljenje koje se bavi organizacijom svečanosti.

[6] Hora est. lat. Vreme je

[7] Promotor lat. znači unapredjivač, začetnik , pokretač. U ovom slučaju znači univerzitetski profesor koji vodi kandidata u njegovom radu na disertaciji i uvodi ga u zvanje doktora nauke.

[8] Weledlzeergeleerde Heer Nl. Vrlo učeni –visoko plemeniti gospodine.

[9] Cicero. Naziv univerzitetskog lista koji izlazi jednom mesečno.

[10] Dine Večera

[11] . Kateteri – specijalna plastična creva koja su se ubacivala u vene ili arterije ili mokraćnu bešiku koji bi služili za praćenje raznih signala izraženih u krivuljama ili brojkama na monitorima ili pak za izbacivanje mokraće.

 

11 Poliomielitis. Oboljenje poznata u nas kao dečija paraliza. Kod tog oboljenja dolazi do ugroženosti ili potpunog prestanka disan.

[13] Polytrauma. Povrede nekoliko vitalnih delova unesrećenog kod saobraćajne nesreće, najčešće, ili pak kod povreda na poslu, ređe.

[14] Respirator – aparat za veštačko disanje

[15] Aneurizma – patološko prširenje krvnog suda čiji su zidovi istanjeni, neelastični, te lako na dodir prsnu.

 

[16] Kontrolisana hipotenzija – veštačko spuštanje pritiska medikamentima kako bi operisani krvni sud u mozgu bio pogodniji za maniupulaciju. U slučaju oštećenja krvnog suda ili pukle aneurizme, krvarenje bi se držalo pod kontrolom, te bi hirurg mogao da vidi šta radi.U prvo vreme postala je moda da krvni pritisak bude što niži, kasnije se ustanovilo eksperimentima da je ipak operativni zahvat najsigurniji u normotenziji.

 

[17] Respirator – drugo ime za aparat za veštačku ventilaciji.

[18] Recoveri-rum – soba za posoperativno buđenje i oporavak.

[19] Privremena modernizacija se satojala u prepravci operacionih blokova. IN i raznih bolnički odeljenja kako bi se premostio period od 5-7 godina za koje vreme bi se sazidala nova bolnica.

[20] .Dijabetičar – bolesnik koji boluje od šečerne bolesti.

[21] EKG- Elektro –cardio-gram.

[22] Fiziološki rastvor. Soni sterilni rastvor koji služi kao sterilna obloga, a inače upotrebljava se u veliki količinama kao infuzija za nadoknadu tečnosti.

[23] Haemostasa. Zaustavljeno krvarenje.

[24] Angiografija . Ubrizgavanje kontrasta kroz kateter tako da se na snimku može da vidi cela cirkulacija u mozgu kao i mesto gde su stavljeni klipsovi. Radi se najčešće da bi se videlo kao klips stoji i dali nije poremetio cirkulaciju .

 

[25] Piper. Džepni elektronski uređaj preko koga se nosilac mogao dobiti na telefon direktno.